Tamara Jovanov

Da se ne zaboravi

 

DA SE NE ZABORAVI
autor o seriji slika

Serija slika „Da se ne zaboravi“ je započeta u oktobru 2018. godine.
Sačinjena je od portreta ljudi u poznom životnom dobu i od pratećih slika rađenih po fotografijama iz njihovog detinjstva – školskih fotografija, porodičnih grupnih do fotografija koje predstavljaju scene ih svakodnevnog života i odrastanja decenijama pre nas.
Zamisao je da glavne slike, portreti skoro prirodne veličine, budu u setnom koloritu – pastelnih, bledunjavih boja, koje transparentno, bez ukrašavanja, prikazuju nežnost i istrošenost ruku, topli pogled u sećanje i bore na licu koje su priča sama za sebe.
Sve je počelo portretom „Deda“ (2018), sa, za početak, dve manje, crno-bele slike, po retkim fotografijama iz njegovog detinjstva – grupna slika sa kraja četvrtog razreda osnovne škole u rodnom selu („Razred“, 2018) i slika njegovih roditelja u dvorištu („Ispred kuće za sir“, 2018).
Inspiracija za seriju „Da se ne zaboravi“ je mnogo puta nagrađivana pesma o dedi pod nazivom „Himna domovini“, koja govori o dedinom odlasku iz rodnog sela za grad.

„HIMNA DOMOVINI“
(dedi)

Od dece atara i majke zrelog sunca,
od onih što iz nage niskosti dohvate šljivu,
opijenih večitom smenom novih begunca,
snagom napregnute volje u modru njivu,

što su gladnim usnama do krvi grizli
zemlju Eve i Adama, razjarenu, nepromenljivu;
u dremežu ovog života adresirali
vrhove veka gospodstva, nezamenljive,

ispod južnog čempresa biće formirali,
tužne zvuke kosovske devojke, sanjive,
steg života, oblačne zore – alarmirali,
pružili ruke, kao mrtve arhive,

i golema zelena polja asfaltirali,
časne ponose na prste izbrojive, sreće su podelile,
a veru i rane, i smokvu i dud – ugravirali,
u srce lomno srpskoga seljaka – nalile.

Tamara Jovanov

 

Ideja čitave serije, koja će uslediti, jeste upravo priča o ljudima, beleženje njihovog života u večnost, pominjanje ključnih trenutaka u njihovom odrastanju i na kraju – sam portret koji ponosno stoji i nosi poruku – to sam ja.
Cilj je ne zaboraviti, cilj je ostavljanje traga da su tu, da koračaju po zemlji puni mudrosti, nauka, doživljaja i priča.
Stoga, upravo ova serija, predstavlja humanost i živost u svojoj pravoj formi, predstavlja esenciju bića koja se krije ispod prikazanog. Slike komuniciraju sa posmatračem – naš pogled pokušava da shvati koje sve priče nosi naslikana osoba, ulazeći duboko u njihovu psihu.
Poenta je, zapravo, da posmatrač bude dirnut prikazanim, da mu se pogled i misao zadrži na rukama, snažno oslikanim, koje drže crno-belu fotografiju iz mladosti, na zamišljenim licima i kožom koja deluje toplo na dodir.
Portreti odišu životom, nose nas kroz reku svesnih misli, prošlih iskustva, osećaja i introspekcije, jer je to ono što slikarstvo za mene znači – očuvanje emocija i izražavanja, koje proizilaze iz samog modela.