ИСПОВЕСТ ЈЕДНОГ АНДРОИДА
Прогањао сам једну жену преко друштвене мреже. Користио сам свој положај администратора, познавање модерне технологије и њено потпуно неискуство на том пољу. Уживао сам. Имао сам инспирацију да радим. Ја, иначе пишем. Водим једну велику групу људи који пишу. Успео сам и ову жену да увучем у групу, пошто и она пискара.
Није то баш одмах ишло. Требало ми је неко време да јој скренем пажњу на моје удружење. Послао сам јој захтев да уђе у групу. Риба је одмах загризла. Онда сам се још више потрудио да овчицу придобијем. Користио сам сва могућа недозвољена средства како бих је „навукао на себе“. Био сам опијен љубавним надахнућем. Безочно сам користио туђе профиле како бих сакрио свој идентитет, иако је она знала да сам то ја. Непрекидно сам досађивао. Успео сам у томе да постане зависна од мене као од дроге. Уређивао сам све што она треба да види, приказивао јој слике где сам у друштву са неким мојим пријатељицама. Жена се толико изгубила да је постала љубоморна. Искрено и наивно је веровала да је само питање тренутка кад ћемо се ја и она срести. Није ни слутила колико се удаљила од реалности. Искоришћавао сам њено безгранично поверење у мене, Хранио сам свој его.
Погодили сте, ја сам слабић, не смем да се обратим жени која ми се свиђа, морам да је мучим како бих се осећао снажним. Постала ми је насушна потреба. Користио сам познавање војне доктрине и ратне стратегије у борби са надмоћнијим и боље наоружаним непријатељем. Нисам научио да будем слаб. На сликама које сам објављивао, крио сам се у загрљају мајке. Жену коју сам типовао, доживљавао сам као крвног непријатеља. Временом је губила своја лична својства и постајала мој омиљени гиноид. Зверку сам пратио на свим путевима интернета. Ловио сам. Лов је моја пасија. Подметао сам лажне конкурсе, жртва је слала своје радове. Једном је добро платила а није добила ништа. Не могу да поднесем жену која има дара. Код мене у фирми пролази само просек. Замисли, женско, па још уме да пише, хоће и да се прослави. Е, то, не дам. Такве сатирем, газим у заметку, газим сваку здраву клицу. Успео сам да се наметнем, да ми кокица поверује, да поверује у мој велики књижевни дар.
Прво сам чинио све да је заведем а онда сам почео да бежим. Била је као срна. Веровала је да имам неки проблем и да патим због тога, а ја сам се безочно играо и бесомучно иживљавао. Био сам опчињен чудесном моћи коју сам неочекивано задобио над њом. Била је мој лудобот. Намештао бих одређене слике а она би одмах кренула да пише. Могла је да пише на било коју тему. Била је убеђена у то да сам ја човек, да имам људски облик и да ћемо се ми неизоставно ускоро срести уживо. Веровала је у неке превазиђене вредности. Није опажала да је време прегазило. Користио сам сва недозвољена средства у тој прљавој игри, јер ми је то омогућавао положај андроида. Пружао сам јој илузију да сам човек од крви и меса, намештајући повремено неку моју фотографију или похвалу о мени као великом и познатом аутору.
Схватао сам да сам се трансформисао, да моја људскост припада прошлости. Жена је постала потпуни зависник од друштвене мреже, верујући и даље у моју велику наклоност према њој, мада је све чешће показивала сумњу и потребу да се извуче из ове нељудске ситуације, како је она то називала. Губио сам контролу, повремено сам се враћао свом људском обличју у комуникацији са другим људима, нарочито са другим женама. Тешко сам се мирио са губитком таквог плена. У друштву са њом, мојим гиноидом, ја сам био велики стваралац, био сам неко. Директно сам користио њену емоционалну енергију за напајање уместо електричне струје. Крао сам, био сам паразит. Одвојио сам је од њој до тада блиских особа. Моју непомућену срећу кварила је једино слутња да ће ме ускоро напустити.
Тако је и било. Није могла да се одрекне своје људскости. Вратила се свом пређашњем животу. Покушавао сам на све начине да је вратим у стари положај. Користио сам испробане методе. На моменте ми се чинило да ћу успети. Прижељкивао сам, надао се. Намештао замке, све узалуд. Нисам могао да прихватим свој људски облик а да се поново не вратим својој старој љубави – алкохолу. Пијем да заборавим, да сам једном био лудо заљубљени андроид.
TETKA ŽIVKA
Anđa se iznenada seti stare porodične prijateljice, tetka Živke, koja se davno upokojila ali nekadašnje njene reči ponovo oživeše u Anđelijinom sećanju. Još u vreme kasnih sedamdesetih I ranih osamdesetih godina prošlog veka, kad je Anđa bila tinejdžerka, tetka Živka bi često u razgovorima naglašavala da devojke ne bi trebalo da daju svoje fotografije mladićima. Na pitanje, zašto, odgovor bi glasio: “ Zato što mu onda daješ priliku da svakome priča da je spavao s tobom “. Mladoj Anđi sve je to izgledalo kao nepotrebno preterivanje starije žene, kao paranoja. Delovalo je nekad smešno, nekad žalosno a u svakom slučaju zastarelo. Tek što su prohujale čuvene šezdesete, vreme takozvane seksualne revolucije I opšteg oslobađanja od stega puritanskog morala. Tako je bar izgledalo na površini.
Najsmešnije je bilo kad bi Živka rekla da ona ni slučajno ne bi poklonila svoju sliku nekom muškarcu. Imala je troje odrasle dece iz dva propala braka a bilo je posle I nekoliko romantičnih veza od kojih se nijedna nije završila novim brakom iako je ona to priželjkivala. Tetka Živka je bila draga I simpatična osoba iako njeno ponašanje nije uvek bilo u skladu sa onim što je govorila.
U to vreme, mlada Anđelija, nije imala nikakvih problema sa poklanjanjem slika mladićima. Desilo se da je poklonila čak nekoliko svojih fotografija I to različitim mladićima. Isti ti mladi ljudi, poklonili su njoj svoje fotografije. Istina je i da su se ondašnji momci i devojke razlikovali od današnjih. Fotografije nisu bile eksplicitne, kao što bi se to danas reklo. Tada se govorilo slike a ne fotografije. Mladi su na tim slikama uglavnom izgledali pristojno i čedno. Slike su se tada poklanjale ili slale u pismima, nisu se delile, kako se to danas stručno kaže. Internet I društvene mreže nisu se tada mogli naći ni u nečijim najluđim snovima, ni u najbujnijoj mašti nekog mladog zanesenjaka.
Tetka Živka koja je izuzetno držala do svoje “ženske časti I poštenja” nije ostala pošteđena kojekavih tračeva koji bi se ponekad o njoj čuli. Jedan od najgorih koji je ispričao , u to vreme, sredovečni komšija, glasio je ovako: “ Moj prijatelj je pedesetih ili šezdesetih godina, tokom boravka u Beogradu, svratio u neki od onih hotela, gde su mogli da se uspostave kontakti sa ženama. Pokazali su mu katalog sa fotografijama žena I on je na jednoj prepoznao Živku. Ona je u to vreme bila mlada, razvedena žena sa dvoje dece, Bila je kćerka poznatog predratnog majstora iz našeg mesta. Taj moj prijatelj se postideo, jer je starog majstora poznavao I poštovao. Odustao je od bilo kakvog kontakta sa ženama u tom hotelu “.
Da li se tetka Živka u svojoj mladosti bavila I najstarijim zanatom, ne zna se. Da li je u pitanju samo trač ili u njemu postoji neko zrno istine, ni to više nije važno. Ono što je suština, to je da se neki muškarac njoj, na ovaj način svetio.
Danas u eri interneta, društvenih mreža, osvetničke pornografije, tetka Živkine reči zvuče gotovo proročki. Mogli bismo njene reči da modernizujemo u duhu današnjeg vremena: “ Devojke, žene, pazite kome I kakve svoje slike delite I šaljete!
ОТАЦ
Виђала сам их на градском излетишту. Мушкарац, средњих година, тамније пути, тврдог израза лица, спортски обучен, као да је на некој дужности. Поред њега, висока девојка нестабилног хода која негде жури и наглим покретима забацује главу, час на једну, час на другу страну.
Често сам их сретала. Било је нешто у том човеку што изазива зазор. Не знам шта. Нисам волела да их сретнем а сваки пут када би се то десило, говорила сам, добар дан. Да ли због тога да разбијем страх или зато што сам се у мислима већ зближила са њима? Човек би одговарао безизражајним климањем главе. Ходали су брзо и ћутке. Девојка би га повремено држала испод руке и испуштала гласове као да пева у неком веселом расположењу. Он би и даље без речи обављао своју дужност, водио у шетњу кћерку која није била здрава.
Трајало је то неколико година, све док се једног дана није прочула вест да је човек убијен. Прво су новине писале да је негде нестао а онда су га нашли мртвог у атару оближњег села. Причало се у парку да је то отац који је болесну кћерку водио у шетњу. Био је пословни човек који се под маском легалних послова бавио и зеленашењем. Давао је новац за интерес чак и малолетним лицима. Мотив убиства била је освета. Убио га је брат неког младића који је извшио самоубиство под притиском зеленашких дугова.
Напокон сам схватила зашто је тај човек код мене изазивао страх.
Људи су причали неколико дана а онда је све престало. Болесну девојку, зеленашеву кћерку, ретко ко је спомињао.
Она и даље иде у шетњу. Сада у пратњи брата, младића од двадесетак година, тешког хода, крупније телесне грађе и лење нарави.
Девојка брзог лелујавог хода, са предњим делом тела извијеним напред као да грозничаво нешто тражи или од нечега бежи, можда од чињенице да оца већ одавно нема. Неколико метара иза ње, погледа прикованог за свој мобилни телефон, споро корача њен брат, као да једно с другим немају никаве везе.
Јадранка Бједов је рођена у Пули, Хрватска. Дипломирала је на Филозофском факултету у Нишу, група англистика. Живи у Зајечару. Ради као професор енглеског језика у средњој школи. Објавила је три збирке поезије: „ Глас из праскозорја“, „ Урок“ и „Стабло са чулом слуха и вида“. Члан је Удружења књижевника Србије.