Tomislav Krsmanović

SERBIAN TSCHADOR

SERBIAN TSCHADOR. 68 strana
Толко у лјубимој могу бит такие необикневение глаза
. SERBIAN CHADOR.

( Извод из дневничких записа Сага .о..ићима Том 6, 2005-2017.ПИЈАНАЦ КРИВЕ ДРИНЕ. Очекујући светлост са далеких звезда).

18 август 2005.године

Обично организујемо спустове низ Дрину ( рафтинг, сплаварење) у гуменим војним
чамцима за по десет особа, углавном на релацији Врхпоље-Љубовија. Власник чамаца и водич Зоран Војиновић је, пензионисани официр ЈНА ( поморац), познат у јавности као “ Капетан Дринске рагате`, млађи и способан човек, одлучио је да са неколико љубовијана, осмисли Дринску регату када отопли, у јулу сваке године. Ова јединствена идеја је заживела, и дала је значајан полет повоју туризма у овом делу Србије..

Али је се сплаварење Дрином свело свега на једном годишње. Априла 2004.године сам у Општини Љубовија имао разговоре са Зораном Војиновићем и челницима ове општине , изнео сам им моје виђење да је Дрина ретка туристичкаатракција, и предложио им, између осталога да доводим у топлим месецима групе туриста из Београда и Србије.

Сплаварење Дрином је од тада постепено постајало све популарније. Иако је у овоме
своме делу Дрина полупланинска, није дивља као Тара, ипак је врло атрактивно,
велики гумени чамци ношени брзом матицом би би бивали запљускивани
запенушаним валовима прозирне воде, коју неки овде пију.

Овога пута на захтев окупљене групе љубитеља Дрине маршрута спуста низ Дрину је промењена, уместо од Врпоља до Љубовије, кренули смо од Љубовије низводно ка нашем данашњем одредишту, овога пута у селу Црнчи, где ће нас угостити у његовом мотелу “ Јапанска ружа“ угледни домаћин и добар пријатељ, имењак, Томо Матић.

Моји гости су овога пута били планинари из Панчева, њих педесетак, смештени су у пет
чамаца по десет особа, уместо Зорана Војиновића, сада је наш водич кроз понегде
помало опасне дринске брзаке, власник чамаца симпатични Јово Савић, из села Лоњин
код Љубовије.

Кренули смо из Љубовије у 10 часова, тамо од Мотела, где се брза планинска речица
Љубовиђа улива у Дрину. Планинари су били весели, са нестрпљењем су очекивали да
почне авантура. Овде је Дрина полупланинска, далеко од тога да је равничарска, таква
постаје тек доле низводно негде иза Лознице. али је и тамо понегде њен ток препун
брзака.

Досада није било никаквих неприлика и удеса.

Ипак,има неизвесности у дрхтавим гласовима , понекад помало забринутим погледима планинара према стенама што вире из реке које нам се брзо приближавају. У ваздуху, у очима присутних мушакараца и жена, који опрезно, скоро бојажљиво зуре у бујну и брзу реку, која вуче, граби као помамна, широку и снажну, тамо далеко све до Босне, треперио је осећај неизвесног и авантуре. Погледи су им шетали низводно где су се светлуцали пенушави валови, налегли на реку као лептирићи

Чамац у коме сам је пун. Кренуо је убрзаном матицом ка одредишту, овде Дрина само
брза, као самотни и убоги путник кривоторбић са торбом на леђима, што жури своме циљу.Приближавамо се мосту на Дрини, код Старе Љубовије, који повезује Србију и Босну, иза моста испод Крша ( назив за брдо- каменолом), Дрина успори, постане широка као Сава, преобрати се у трену у мирну и питому равничарску реку, иако то није.

Када сам био мали, воду са Дрине би пили, као да је са извора. Касније, када су
изграђене фабрике и прорадили поједини рудници, варошице поред Дрине су постале
бројније и изградиле канализације које су све заредом загађивале реку зеленику, Дрина
више није била погодна за пиће. Сада је много чега замрло, затворене узводно фабрике и рудници, већа насеља поред Дрине сада више брину о екологији.

Речна вода је опет чиста. “ Појавили се опет у Дрини ракови, што је доказ да је чиста опет“, обавештава нас живахни водич Јово Савић.

Јово Савић је средовечан, витак, али поснажан , одлично познаје Дрину, а нас двојица
смо знанци одавно. Село Лоњин се додирује са Узовницом, чак нас везују и неке
далеке рођачке везе. Важно је да смо један другоме драги, да се одлично слажемо, и
још боље сарађујемо. Он је врло стручан и поуздан партнер, увек је своје задатке
обавио на најбољи начин. Ужива моје пуно поверење.

Јово намерава, боља реч је сањари, јер нема довољно новца, да сагради мали
туристички прихватни центар на дринском острву у Лоњину, испод његове куће. Баш
ту се налази чувени сликовити Лоњински дрински бук, препун стењака и подводних
хриди, око којих брзе матице и водени казани и вртлози само вуку и хуче
Јово је дао и назив свога будућег пројекта ДРИНСКИ БУК.

Овај лоњински бук је био велики испит за сплаваре све до 1960-их година, када је
саграђена Хидроелектрана Перућац изнад Бајине Баште, шездесетак километара
узводно. Тада је подигнута огрома бетонска брана, сплаварима није више било могуће
да прођу низводно.Тим претходним сплаварима, пре зидања бране на Перућцу, је требало много умешности, и среће, да на овоме месту где смо сада, код Лоњинског бука, провуку
гломазне сплавове између шиљастих стена што вире изнад воде целом ширином реке

Дрина је својом дивљом природом и необичним пејзажом егзотичног Балкана, одувек
пленила пажњу свакојаких путника и ходочасника. Описао сам у претходним томовима како памтим од детињстав свакојаке сплаваре, кајакаше, чамџије, риболовце, пролазнике, не само наше, него и странце, који су пловили овом необичном реком.

Брзо нам се приближавало мало искушење, како усмерити сплавове брзом матицом, а
у исто време избегавати опасне подводне хриди. Лоњинско острво је шумовито и песковито, али понајвише каменито и стеновито,Дрина је овде скоро укљештена између зелених гудура, брза матица се пробија кроз стене и камење, али мало ниже вода постаје мирна, и ствара предивну плажицу. Купаче је мамила зелена провидна дубина, виде се рибе како плове, а на обали мами врућ песак.

Узех мали дурбин, и уперих га ка србијанској обали, ка оближњем повисоком
окомитом брду које се наставља низводно у односу на Крш. Колико је Крш каменит, ово брдо се зелени свакојаким растињем, чини ми се да се нагиње ка Дрини, као да јој се клања, приближује, хоће да је покровитељски наткрије.Нарочито привуче моју пажњу истурена кота, кроз гране дрвећа вири каменита литица,као да се надвила реци, био сам задивљен, сива стена, скоро да додирује беличасте запенушане валове, се жутила и црнила је сјактала крупним плодовима зрелих црвенкасто-браонкастих дивљих купина.
Зреле дивље купине а наднете над дивљим буковима Дрине зеленике- какав необичан
склад природе и човекових жеља.

Ко све створи овакве необичне земаљске чари, како све то подеси да буде људима
ужитак?

Бог? ,

Највеће уживање је за мене било још док сам био дете, да се верам по шикарама и да
берем ове укусне плодове. Плашио сам се змија које обитавају у шикари и трњу, једном сам видео шарку на гранчици купине, само ме мотри и палаца језиком.

Ова навика ми је остала до данашњих дана. Претварао бих се у дете, изналазио забачене купињаке, врзмао се по пропланцима, истурао руке далеко у бодљикаве врзине да узберем зрели плод.

Осматрао сам двогледом за мене незамисливо драг призор, уживајући гласно се
насмејах.

Још од почетка сам запазио врло необичну млађу жену., скоро да је седела поред мене,

Кажем необична, јер је врло привлачна, процених када је видех како се извину
као ластавица да дохвати торбу са другог краја чамца, да је витка и висока око 178
сантиметара, беспрекорно грађена, све је на њој складно, као нечијом руком поређано
на њеном дивном телу, које трепти животношћу и радошћу. Природна је плавуша, али
има црне сјајне очи, а бео тен, као млеко, иије препланула.Ипак најимпресивнији утисак на мене су оставили њено лице и очи. Очигледно да је интелектуалка, њен сваки гест и свака реч су одмерени, очи су јој драге и пуне мудрости и благости.А тако је скромна и разумна. што је ретко са женом лепотицом.

Какав необичан спој, питао сам се?

Како је лепота није деформисала? Како је мушкарци нису размазили?, запитах јер стекох утисак да је зрела и стабилна особа.

Необична незнанка се изненада без икаквог повода са моје стране загледа у мене, насмеја се гласно у моме правцу: ,, Обожавам дивље купине, дајте ми дурбин, молим вас, да и ја мало погледам“.

Био сам затечен. Пружих јој руком малу направу, она узе ноншалантно ослобођени двоглед из мојих у њене грациозне руке, као да се знамо ко зна одкада, тако је отмено љупка, осматрала је пажљиво као микроскопом, удуби се, на лицу јој је се исцрта скоро детињаст, блажен израз, засмешкала се сама себи од срца, да би почела да се смеје гласно, из грла.

Очигледно, била је опијена сликом дивљих купина као окачених над стенама које се
њишу, наклониле Дрини. Тај пригушени, али снажан смех је чинио невероватно
љупком.

Исто мисли и осећа као и ја.

Ко је ова тајанствена незнанка?

Дуго је посматрала, онда одложи лагано справицу у моју торбу.

Каква слобода незнанке, да га стави у мој руксаг, без питања и без мога пристанка?

Таква су времена данас, бонтон се топи, остала је сурова суштина-ко је јачи, ко је
богатији, ко је бржи, ком опанци ком обојци, ко пре ђевојци његова ђевојка. Али и ко
пре мушкарцу њен мушкарац.

А моје године? Да ли ја исправно процењујем себе и своје године? Па ја сада имам 69
година. Здрав сам и виталан, у стању сам по цео дан да се пењем на високе планинске
врхове, да дуж обале реке гурам тешки черенац сатима сваки дан. И не заморим се, у изврсној сам форми.

Све је то лепо, ипак године су године.Брат Бора доктор биохемијских наука, признати научник на кога се позивају у светским научним часописима, ми рече недавно:,, Организам уме понекад да даје лажне сигнале.“.

Гледао сам у Бриселу филм “ Мистерије организма“ редитеља Макавејева, чуо сам при изласку из сале тривијална шапутања два посетиоца: Мистерије организма, мистерије оргазма.

Мој драги пријатељ господин Мирослав Хрњичек, један од лидера Демократске странке Давидовић Грол, увелико превалио осамдесету, док му је тридесет година млађа супруга била у болници, је преда мном гутао пилуле брома: ,,Нема ми жене, осећам јаку потребу, бром смирује.“

Док сам од једног пријатеља одлазио недавно из посете, на високом спрату док сам
чекао лифт, бучно се затресоше врата, на њима се појави очигледно врло стар човек,
го до појаса, у белим мушким гаћама, држећи бесно десном руком истурену мушку
нараслу ствар, махнито узвикујући: ,,Дајте ми жену“

Од др. Стевана Петровића, који је једно време био лични психијатар Јосипа Броза Тита,
сам сазнао, да је Тито обожавао младе и љупке даме, и да је био као мушкарац потентан и када је прешао осамдесет година.

Нешто се дешава са људима.

Др. Иван Танчић, лекар на ВМА, са чином генерала, брат мога најбољег друга из ђачких дана у Првој мушкј гимназији, касније Првој београдској гимназији, Драгана Танчића, је у летњим данима стални посетиоц Аде Циганлије, један од најпрепланулијих.Тамо би се понекад срели и поразговарали. Он је посвећен здравом животу, као и ја: ,, Данас не постоје импотентни мушкарци, ни жене, ту је вијагра“, то је виђење врсног лекара.

Погледах га сумњичаво: ,, То је вештачки, вијагра је штетна за здравље“.?

,,Мушкарци имају са годинама, или независно од тога проблеме са ерекцијом, али ту је прст. Како лезбејке, немају ту мушку ствар, а боље се задовоље него ли мушкарци који имају орган“?, гледао је у мене из близине док корачамо.,,

,, Значи мушка импотенција на такав начин виђења, би се могла умешношћу мушкарца и прихватањем жене претворити у непостојећу фикцију?“

,, Управо то“ настави он ,, све зависии од умешности мушкарца“.Док смо се растајали заврши мисао: ,, Женама је лакше, оне се само намажу нечим клизавим доле, и вози бато докле хоћеш.“

Да се вратим на нимфу из дринских валова.

Она је тако практична и прагматична. ,,Дивље купине су одувек биле мени најдраже воће, и забава“, окрете ми се сва насмејана. Сва је сијала од радости и среће.

Као да зна да је тако и са мном.

Откуд би она знала то о мени? Ко је ова тајанствена жена?

,, Ово је мој родни крај, и сада због купина највише долазим овде лети, већ сутра ћу
бити тамо на оном брду“, показах јој руком на плавичаста брда што су се затирала на
далеким пропланцима, низводно, ка Узовници и Црнчи. ,, Нисам детињаст, купине су врло здраве , купање на Дрини, здравље је најважније, па нека понеки помисле да сам детињаст, или занесењак“, додадох.

Она оћута, онда ми се љупко обрати, зацвркута као славуј: ,,Ви те мудрац. А чудаци су често мудраци. Јесте ли ви одавде, па ми смо земљаци, ја сам мало узводно од Рогачице, кад се скрене Сечој реци и Косјерићу, где још виша брда наткриљују Дрину, тамо се сада свугде црвене зреле, као мед слатке дивље купине.“

Да ли ме потсвесно позива да одем са њом тамо? Уживљавам се у сурови, а тако драги
крајолик завичаја, видим усамљену и напуштену кућицу њених предака првопозиваца
чувене Дринске дивизије, вири црвени кров из шуме на косом пропланку,. Да ли су се
у њој накотиле гује, да ли јој је праг зарастао у коров, да ли у њој може да се станује?
Познајем такве дивне усамљене куће, зими завејане сметовима, а лети их обавијају са
свих страна густе зелене шуме.

Стаде у чамцу, који се зањиха, ослони се на ивицу чамца, увијала се како се чамац
њихао ношен запенушаним таласима. Њено гипко тело се љуљало са природом, реком,
шумама, учини ми се да је она дивља купина што је ветар повија на сунчаном
пропланку горе изнад Дрине. А њене очи, лице, речи, сва је сијала мудрошћу и
благошћу.

Каква превејана заводница?

Али зашто? Шта она жели од мене? Чиме ја то заслужуем њену такву наглашену
пажњу?

,, Величанствено“ рекоше углас задивљени муж и жена из равничарске Војводине,
када и они двогледом осмотрише брда што полако промичу поред чамаца.

Са мном су почеле да се дешава нешто необично. Почех непрестано да размишљам о
овој необичној жени, из мог завичаја. А тако префињеној и отменој , као да је из
најпрефињенијих интелектуалних кругова у које сам залазио у Бриселу.

О чему се ради? Ко је она ?

Заговорени, приближисмо се изненада Лоњинском дринском буку, занет незнанком
заборавих да јој скренем пажњу да се налазимо на месту где река постаје врло брза, где
има много подводних оштрих стена које вире изнад воде, а још су опасније оне подводне невидљиве хриди.

Наједном дно гуменог чамца задрља по нечему у води. Као да потврди моје страхове,,
чамац се тргну, скоро да успори, да би застао изненада у месту, али некако се превуче
преко подводне невидљиве камене препреке, климајући се уморно, настави своје необично путешествије.

Овај лагани, али снажан потрес је цимнуо и пореметио равнотежу ове необичне жене,
она се зачас рукама напред нађе у запенушаном брзаку, као што се несташни дечаци на
плажи у трку бацају наглавачке у воду. Брзак је понесе између стена и камења,
немоћну као лиску.

Одмах запазих да се није нимало збунила, нити уплашила, храбро је пливала. А што је још значајније, пала је у воду баш на месту потпуно безбедном, на малом простору где нема ни једне стене ни камена.

Осећао сам помало кривицу, запричали смо се. Утом наш чамац уплови у мало мирнији
ток, она је мудро замасима руку заобилазила опасна места, пре него што приђосмо
следећем брзаку и стенама.

Одмах јој бацих мали појас за спасавање, канап држим у руци, повукох је, она се упре
рукама и успе уз високи гумени бок чамца, као да је веверица. Па она је права спортисткиња, каскадер. тако се брзо сналази у води? Познаје Дрину?

Да није намерно пала у воду?

А тако је мудра и префињена? Ко је она?

Дошла су нова времена, становници ових крајева су од вајкада живели овде своје животе, сада их има разасутих широм света, завршили тамо у далеким земљама највише студије.

Стаде пред мене сва насмејана, тело јој је сјактило капљицама зелене чисте Дринине
воде, њене очи су ме мотриле топло, као да јој се ништа није десило.

А шта да је пала на стену, поломила би кичму?

Како да тако безболно падне у воду, баш тамо где нема подводних стена?

Обучени агент, agent provocateur?

Чамац опет тргну, мало поскочи као дивљи мустанг, она ме тек сада изненади, наслони
се на моју мишицу, њен додир је тако треперав, одаје бујну жену која обећава
мушкарцу дражи које само може замислити.

Чиме је ја привлачим? Сасвим сам свестан својих година?

Спазих у суседним чамцима младе привлачне мушкарце ? Шта онда тражи са мном, могао бих јој по годинама бити отац?

Тако је слободна? Да није раскалашна? Али таква су времена данас, брзо се живи.

,, Каква коинциденција, овакав пад ми се десио 1968 године на Вису, када сам имала
десет година, родитељи кренули путничким броду за Сплит, јурила сам у последњем
моменту да не закасним, нисам видела да је мостић брода са копном подигнут,
закорачила сам у празно, пала сам са висине у воду, између мола и огромног брода“.

Нисам је питао шта се десило, како су је спасли, ево жива је стоји преда мном, као
нимфа изронила из Дрининих таласа.

,, Мој отац, пуковник ЈНА, је био командант војног брода у Војној бази на Вису, тек
1986.године је дозвољено странцима да могу посетити Вис“.

,, Мој ујак Богдан Поповић је тамо на Вису водио Дом ЈНА“, као да је питам да ли га зна?

,, О Богдану Поповићу се на Вису причало све најбоље, лично га познаје мој отац, каже
да је ваш ујак био ретко привлачан мушкарац.“

У разговор са нама се умеша мужевни планинар из Вршца: ,,Ви сте из овога краја, ка
Повљену, то јест колико схватам ваш отац је одатле, а одакле је ваша мајка“?.

Она му одговори: ,, Од Јелове горе“.

Он одбруси као из топа, био је вулгаран, такви су понекад планинари: “ Па она
је Ужичанка, нема ј…ца без Ваљевца нити п… ке, без Ужичке.“.Планинари су такви на излетима, природа чудесно делује на хормоне.

Они се запричаше, онда се она опет окрете мени, а духовити планинар поче да
развесељава постарију, али још увек на свој начин привлачну госпођу.

Сазнах како се зове-Дрина Аврамовић , завршила је факултет оријенталних језика на Филозофском факултету у Београду, од када су се њени родитељи вратили 1980-их година у Београд. Ради као ПР (Public relatons manager) у важној научној установи у Београду ( измењени име и поједини лични подаци )

,, Где ви станујете,“’упита ме,

,,На Миљаковцу“ рекох кратко.

,, Комшије смо, станујем у Војводе Степе улици, одмах од Трошарине, а моја фирма се налази на падини Звездаре окренутој ка Дунаву и Банату“, обрадовах се овим сазнањем.

Она се лати торбице, пружи ми визит карту, са називом и адресом фирме, бројем мобилног телефона, али нигде нема адресе стана нити тамошњег фиксног
телефона.

,,Баш из вашег суседства често идем на Авалу, са Трошарине, аутобуси иду сваких
неколико минута до подножја Авале, а од мога стана до Трошарине стижем за 15
минута“.стављам јој до знања.

,,Савршено“, она скоро да промрмља незаинтересовано, “и ја обожавам да идем на
Авалу када захлади, а лети идем редовно на Аду.“

Тако установисмо и ове додирне тачке. Гледали смо се осећајући да наш разговор тек треба да се обави.

Стигосмо напокон у одредиште, у Црнчу.

После дугог ручка, планинарска група из Панчева, а она је са њима дошла из Београда,
поче да се укрцава у аутобус. Стадох пред мотел Томе Матића у селу Црнча , на малој узвишици поред пута, звучног назива “Јапанска ружа` , чекао сам да је сретнем, држао сам у руци пластичну кесу, у којој су биле две моје књиге “ Дрински рашомон“ и “ Казнена психијатрија-ко је овде луд“ , хоћу да јој их предам, у њима се налазе моји детаљни биографски подаци, а то значи и моје године, ја сам од ње старији 22 године, сазнах , нека види, па ако јој изгледам сувише стар, нека прекине друговање са мном.

Поред мене су журно пролазили планинари улазећи у аутобус. Она ми се обрати скоро с ` леђа, обрадовах се када препознах њен весео глас:,, Путујем , видимо се у Београду,
када долазите“? упита ме директно.

Она је тако комуникативна, присна, запажам ? ,, За недељу дана, када дођем ћу вас
позвати“, био сам радостан да јој одговорим. и потврдим моје прихватање.
Она тако брзо у успостављању интеракције? Да ли је таква и са другима?.

Сваки мушкарац мисли да је само он успео да побуди пажњу жене..

,,Ево моје две књиге“, хтедох да пређем на пер ту, али јој ипак рекох “ Ви“, пружих јој пластичну кесу са књигама. Она их узе у руке, одвага:,,`Нерадо читам књиге, то је за мене празан ход, нешто као кревељење, али ћу их ипак погледати, не обећавам“

Данас сам је у Београду назвао на мобилни. ,, Дођите вечерас у 20 часова на последњу
станицу аутобуса 65 на Звездари, ако вам то одговара, чекаћу вас?`., чух њен весео и
жив глас

,,Долазим“ рекох кратко и спустих слушалицу.

Помало сам нестрпљив да дође заказано време, ипак сам савршено свестан разлика у
годинама и свега што оне значе. Врло сам резервисан, откуд такава присност и
блискост такве атрактивне жене? Шта је то нашла у мени?

Да ли је љубав између мушкараца и жена слична трговини, пијаци, продавницама?
Или се овога пута ради о нечем другом? О чему се ради? Неко је шаље?Ко? Зашто?

Људи купују робу, мртво, или купе животиње. Мењају новац за робу. А у љубави,
мушкарци и жене нуде себе, своје чари, телесне и духовне. Два људска бића се
размењују. И то је врста пијаце, али другачија. Ако купац робе, изабере другу робу,
мртва ствар се неће љутити, ако уместо ње набави неку другу. Али ако неко од
партнера, било мушкарац, или жена, окрене леђа другој страни, она ће можда због тога
патити. Овде су обе стране у позицији и купца и робе, обоје су жива бића. А ова
љубавна трговина може постати страстан лов.Нуди понекад неописиве чари, или болна разочарења. А шта рећи о проституткама продавачицама љубави?

Да ли ја упркос мојих година смем да овако размишљам и да себи дозвољавам оваква
познанства? Једноставно, тако се осећам, здрав сам и имам виталности.

Или су то лажни сигнали, на шта ме упозори брат Бора?

Врло сам опрезан. И сумњичав.

Што појачава интензитет мога интересовања. Ко је она? :

Аутобус 65 се пео уз благе серпентине ка врху Звездаре, једне од највиших кота у
Београду, поред Кумодража и Видиковца, изузимајући ониже планине Авалу и Космај,
које се такође налазе у општини Београд, стигао сам неколико минута пре 20 часова.
Она је стајала сама на последњој станици, нигде куће, нигде никога, около зелени
шумарак, када ме је спазила да излазим, пришла ми је врло насмејана и расположена,
показавши руком да кренемо ка врху брда необичног имена Звездара.

,, Брдо звезда “ .духовитости пријају женама. Не могу да одагнам из сећања речи
професора Кена Скуланда недавно у Узовници: ,, Just to be exciting“( Само да буде
узбудљиво).

Уместо одговора она ми се гласно насмеја у лице, као да ми нешто пребацује, као да ме
чика, закикота се: ,,Ти си вршњак мојих родитеља, старији се од мене 22 године.“.

Али ми није пребацивала, то је за њу било забавно. Чак је прешла на “пер ту“.

Видела у мојим књигама, или је прелистала податке о мени на интернету“, логички
сам расуђивао. Или то закључује по моме изгледу?

Ишли смо брзо, она ме је узбуђена водила ка циљу. Посматрала ме је успут помно
испитивачки, из прикрајка. Вероватно је изненађена разликом у годинама. Али она је
те речи о мојим годинама исказала помало несташно, имам утисак да преко тога
прећутно прелази, али да је изненађена, у чамцу ме је процењивала да сам осетно
млађи?. Тако ми се чини?

Изгледа да јој то не смета?.

Едипов комплекс? Тражи у мени оца?, тешим се. Уноси ми се у лице, њена шака додирну моју, ухватих је за руку, скоро да се није ни опирала. На крају опустих стисак руке, њена рука се благо спусти њеном гипком телу, скоро да благо лупну по њеној бутини.

“ Тu avez vécu pendant plusieurs années en Belgique, je suppose que тu parle bien
francais“?* (Ти си живео више година у Белгији, претпостављам да добро говориш
француски“?) , обрати ми се на француском “ Давно је то било, али ипак говорим још
увек прилично течно, природно је да се после скоро седам година боравка, страни
језик научи течно“.

“ Мој сан је одувек био да научим течно француски“, окрете ми се потрешено,
зачудих се“ , знај ово добро, желим да на мом гробу пише-Знала је течно француски.
“, као да ми је тим потрешеним фаталним тоном давала идеју да заједно практикујемо
овај језик, да нађемо неки заједничи циљ, који ће већ у овој фази дати туткало нашем
будућем дружењу.Откуд тако оштра формулација, да јој то пише на гробу? Да не искаче повремено? Да се није одлепила?

“ Одсада ћемо, ако се слажеш говорити француски“, ?, предложи ми весело, одмах
пређох на ствар, стављам јој до знања да читам њену стратегију..

“ Слажем се“, прихватих њен забаван предлог.

Она ме погледа муњевито, очи јој засјактише, схватила је да сам је одмах схватио, и да
брзо реагујем. Као да ми је казала: Па и ја сам таква, опет изусти потрешено, фаталистички: ` Када будем умрла, да на моме гробу пише: ОНА ЈЕ ЗНАЛА
ФРАНЦУСКИ.“

Очигледно, жели да ме мотивише да што приљежније почнемо да учимо заједно
француски.

Она је права женка, ловац мужјака у шуми, то јест њу мужјаци брзо запазе. А она уме
да се прикаже, да истакне своје дражи, и да мужјака брзо процени и прихвати.

Ипак ми се чини да је сувише фамилијарна? Први пут ме видела у животу?

Не разумем, тако дражесна жена а сама, и жељна дружења, ето и са мном вршњаком
родитеља?.

Чудна су ово времена, невидљива рука гура у изолацију, онда се брзоплето могу
правити погрешни избори.Сетих се речи познаника, он је академик:,, Пустити жену саму у Београд, је као када антилопа крене у савану пуну лавова и тигрова“.

Тачно, у Београду од милион и по становника вероватно постоји милион жена и
мушакараца, орних да се друже и страсно воле.

Тај исти академик ми је дословце казао:“ Глумци, глумице, новинарке, трговци, сви они који свакодневно имају већи број контаката са особама супротног пола, су стално изложени неизмерним искушењима, њима најчешће брак и љубавне везе пуцају, могу свакодневно сусрести врло привлачне партнере и партнерке, оне им се уселе у мисли, почне филм да се развија. Знај, драги пријатељу, онда када је жена изашла из куђе, када се запослила, тада је настала трагедија наше породице и нашег наталитета“, скоро да ме потапша порамену..

Слично размишљам, нисам против тога да жене привређују, да се запошљавају, да
изађу у свет, како се то каже, тако је у нашој европској цивилизацији, па му рекох:,,У
западно европским земљама жене су масовно запослене, феминизам и сексуалне
слободе су пустили дубоке корене, ипак није дошло до краха породице и наталитета
као што је то код нас, нису толико поремећени односи између мушкараца и жена“.

,,Тачно“, одговорио ми је, “ али у тим земљама се поштује закон, значи и права
жена, снажна је улога социјалних установа, медија, Цркве, сложне породице, жене су
заштићене и самосталне, бољег имовног стања, културне и вредносне норме се
уважавају, мушкарци и жене се истински међусобио поштују. Жена је тамо самостална
и снажна, у стању је да направи правичан избор партнера, њу закон и заједница штите.
А код нас је расуло судства и јавног морала, нема закона, царују моћ и богатство, или
физичка снага, побеђује јачи.Вучји закон“, скоро да се обрецну. Настави тихим гласом: “ У нашој земљи на папиру жене имају сва права, цветају феминистичке организације , свакојаке НВО за заштиту права жена, СОС службе, као печурке после кише, авај, у оваквим околностима бесправља, сиромаштва и краха јавног морала, ексцесивних сексуалних слобода и разулареног хедонизма, дати жени наводна права, значи гурнути је незаштићену ираспамећену у руке вукова“.

Успесмо се на плато Звездаре где су клупе и неколико кућа, кретосмо путањом високо
изнад Карабурме, онда скретосмо стазом ка повећој згради окруженој високом
гвозденом оградом, као да је затвор, прођосмо кроз масивну гвоздену капију,
поздравио је са поштовањем стражар, скоро да јој се понизно поклони.

Ко је она? Значајна особа? Шта она заправо хоће од мене?

Скретосмо улево на чистину између дрвећа, пред нама се отвори видик у ведрој ноћи, у
долини се раширио Дунав, као морски залив обасјан благом месечином. Доведе ме
пред клупу испод липе, скоро укривену миришљавом травурином, цврчали су поспани
цврчци. Пред нама су далеко иза Дунава у недоглед светлуцала бескрајна
равница, банатска села и баре. Модри месец се поставио баш изнад широког Дунава,
који се шири доле ка Вишњичкој бањи, као морски жал.

,,Како је диван месец“ окрете ми се из места, ухвати ме за лакат.

Она жели да буде романтична, али ми се учини да је помало патетична.

Нисам ни тренуо, схватих да ме је загрлила. Да ме нека жена са којом се први пут
налазим тако изненада загрли, и још тако дражесна, и на такав начин, то ми се никада
није десило. Можда када сам био младић. а то је било тако давно.

Збуних се, скоро паралисан. Непокретан. Она ме загрли, ја се не мичем. Опрезан сам?
Окрете ми лице, преда мном су биле њене дивне усне, сјакте се зуби, у магновењу, као
у импулсу наслони њене усне на моје.

Нисам се мицао?

Она се мало задржа и благо се одмакну: ,,Усудио си се да ме пољубиш“, рече љупко,
глуми да се љути, али без стварне љутине , напротив, смејала се сва весела. Ипак се
благо одмаче.

Мада зна да то нисам ја учинио.

Сазнао сам хрпу детаља о њој. Њен отац, родом из мога завичаја је био заповедник
бојног брода ЈНА, рањен је на некој поморској вежби, или у ратним 90-им годинама прошлог века на Јадрану, није ми јасно, уграђен му је вештачки кук, она живи са њим, мајком, децом,ћерком и сином, адолесцентима.Убрзо сазнах да су деца њена велика слабост, њихови прохтеви су велики, иако она има солидну плату, и две родитељске пензије, не може да задовољи њихове жеље, задужила се, узела више кредита, запала у дугове-упорно ми се жали.

Да не очекује од мене новац?

Дрина ме тако потсећа на моју љљубав из с тудентских дана Дану, тако су сличне, брзо прелазе на ствар. Она је истинска лепотица, а тако је комуникативна. Откуд то?, питам се.

Као да ме подучава, настави да прича о себи: ,,Пала сам у море, као што сам ти казала, отац ме често тукао на Вису, мој брат је у Америци“,

Никад је нисам запитао зашто је отац тукао.

,, Отац ме је уништио, разорио ми је психу, то је тада почело, патим од несанице, у
депресији сам, идем код психијатра, имам дијагнозу“, рече у даху. Саопшти ми које
лекове узима и саму дијагнозу. Зар је могуће, ти лекови су врло јаког дејства, намењени болесницима од психоза.

Како тако отворено прича своје интимне ствари? И лоше се приказује? Као да је прегорела од тешког живота? А делује врло младалачки и витално?

,,Имам предлог, ти си планинар, да одавде идемо пешке до Вождовца, до мога
стана?

,,Добра идеја“ сложих се, али знам да је то врло далеко, други део милионског града. Ипак се обрадовах. Ево прилике да се дружим.са овом дражесном земљакињом.

Правим стратегију, заборављам на разлике међу нама, схватих да ипак желим да је
шармирам , овога пута причама о нашем завичају.

Тражим њене слабе тачке?, признајем себи да сам још увек осетљив на такву жену упркос мојих поодмаклих година.

Почех, схватих, да сам јој пронашао слабу страну. То су причице о завичају. Видим је
како идемо пешке шумовитом косом изнад Дрине, застасмо пред трешњом
дивљакушом, висе мирисни сочни плодови, смејали смо се гласно.Она се сва преобрази, тако ме потсети на рођаку из завичаја. Нагло се осетисмо врло блиски духовно. Као када сам био ђак у Љубовији.? Кретосмо убрзаним ходом.

,, Моји син и ћерка су моја ванбрачна деца, “, рече. ,,А где им је отац“?

,,Незрео и нехајан, никад се није јавио.“. Момак, био много млађи од мене.

Настави:,, Изгубила сам невиност као гимазијалка, били смо са школом на скијању у
Француској, спавало је нас неколико у широком француском кревету, нашла сам се у
загрљају школског друга, заспала сам, пробудила сам се и осетила крв међу ногама,
тако сам изгубила невиност“, поверава ми се као да ме зна годинама.
,, А мислила сам да је хомосексаулац, преварио ме“.

Као да жели да буде духовита.

Ућута. ,,Сада ћу ти успут у Молеровој улици број 13 показати где сам становала, тамо
ми се десило нешто страшно.

,,Шта“ упитах. Она је оћутала.

Прођомо поред Вуковог споменика, уђосмо у Молерову улицу. Стадосмо пред бројем
13, она упери прст на један стан. У њему је било мрачно.Ћутала је, препознах да је због нечега потрешена. Или је превејана глумица?

,,Реци шта се ту десило“?

Седосмо на клупу у оближњем паркићу: ,,Док сам ту становала , изгубила сам тројке,
три сина, рекли су ми на порођају да су мртворођени, без икаквих писмених налаза и
медицинске документације, мени су украли моју децу, продали су их“, скоро да је
зајецала.

Кретосмо, опет је заћутала. ,, Срела сам једном три дечака, иста, сви су близанци, као
да су моја деца, личе на мене, гледали су у мене као у мајку“, била је потрешена.

Сазнајем све чудније ствари.

Ова жена је необична, чудна? Да није нека лажљивица, егзибициониста? прича ми
такве интимне и занимљиве детаље, да ме заинтригира? Зар не види да тиме може
губити углед у мојим очима? Неко би је проценио као лујку? Или су то њени разрађени трикови којима тако шармира наивне мушакрце?

Уважавају је на радном месту.Такве ствари доживљавала а тако здрава, има тело као девица, пешачи као маратонац, тако је мудра и смирена, весела, ужива у животу, пуна је оптимизма и наде?

А свашта доживљавала?

Откуд овакве контрадикције?

Да ми је није неко подметнуо?

Можда мисли да сам имућан?.

Саошштио сам јој да су моји приходи скромни, и да је мој стан мали, немам кола.

Дошла је право у мој стан, казала ми је да је не чекам на аутобуској станици у Борској
улици код Поште, доћи ће сама. Врата стана су била отшкринута, ушла је тихо куцнувши.

Сачекао сам је у малом ходнику мога скромног стана, који сам за ову прилику дотерао, да не буде боемско станиште, да не личи на канцеларију, као што јесте, него да буде пријатан простор за дружење онима који, изгледа, имају толико ствари да кажу једно другом.

Опет ме је изненадила. Чим је крочила на тло мога стана у ходнику, стала је пред мене, и одмах ме обавила рукама око врата.

У изразу њеног припијеног лица нисам запазио усхићеност, него нешто друго. Била је
помало одбојна, деловала је неискрено? Као да је хтела да ми каже да ипак нешто не
штима?

Или ми се тако учинило?

Али је настало ново изненађење. Чим је ушла у собу, свукла се брзо гола, и улетела
право у кауч, и показала ми руком, прво на усне, затим на груди, па на њено
међуножје, увек изговарајући тихо, али одлучно: ,,Ту не смеш да додирнеш, ни да
замислиш да пипнеш, ни да се приближиш.“

Био сам запрепашћен, шокиран, укочио сам се од изненађења. Још више када се
окренула на стомак, и казала ми: ,,Масирај ми задњицу“.

Како задњица неке жене може бити тако естетски савршена, и тако чаробна, цело
време сам се питао.

Онда се окренула на леђа и ставила моју руку на њен стомак:,, Масирај ми полако желудац, овог момента патим од болова у желудцу на нервној бази“. ,,Само ту можеш да држиш руку, ништа друго“ задржа моју руку енергично само на једном месту..

Упркос мојих година ја се још увек осећам мушкарцем, поготову када се ради о овако
дражесној жени.Али сада сам се осетио потпуно немоћним. Као да је поред мене ледени кип у кревету.Она ме је својом мистеријом паралисала. Онеспособила ме. Не могу да дођем себи.

Ипак се тргнух , живнух. Осетих снагу да ми се враћа.

Она енергично изговори моје име, и додаде стртого и заповеднички, мада помало
весело: ,,Не успаљуј се, олади“.

Као да на мене просу кофу пуну леда из фрижидера. Клонух.Онда ми даде да јој масирам палац руке.

,, Само палац“ скоро да ми запрети. Ја сам слеђен, збуњен и обеспомоћен. Она ме скоро дотуче када ми окрете леђа и изусти љутито: ,,Не умеш“.

Ово је већ било превише, тако понекад проговоре оне припросте балканке, времешније,
које своје недостатке инспирације желе да пребаце на свога партнера.Зачуди ме, па она
је тако префињена и мудра, а тако површно и пребрзо закључује

,,Како то да ти кажеш да не умем, а неке друге жене тврде супротно?“, као да је
прорадила моја мушка сујета.“.

Ћутала је.

,,Журим се, морам сутра на посао“, устаде полако и поче да се облачи. ,,Испратићу
те“, рекох, и кретох са њом. Успут се жали да нема месечну картицу за градски превоз, и да мора да плаћа. Моју понуду да јој купим на отвореном киоску две карте за превоз, је без речи прихватила. Као да је таква услуга нешто сасвим природно?.Изгледа да су је мушкарци размазили таквим услугама?.

Стигосмо ауобусом до трошарине, ,, Даље немој“, мој стан је ту у близини“. “ Потрошила сам време умобилном, тако мени неки уплате, и не знам ко је то уплатио“ Зар је могуће да се она тако понаша? Скоро отворено захтева да јој уплаћујем на мобилни?

Нашли смо се на макишкој страни Аде. Био је топао дан. Дрина је жена врло немирног
духа, просто не може да се скраси на једном месту. Седнемо на бетон, она само зверка
наоколо, устаде: ,, Хајмо тамо“, крете брзо ка плетеним наслоњачама оближњег кафеа.

,,Сломиле су ми се наочаре за сунце“,скоро да је била љута, показујући ми искривљен
пластичне оквире наочара.Било ми је непријатно, можда сам се осећао као кривац.

,, Овде у близини има велики супермаркет, хајмо тамо да купимо наочаре“,скоро ме
повуче, обукосмо се и кретосмо ка супермаркету. Нисам знао да ту поред реке, на мало
изолованом месту, има тако велики продајни центар.

Дошли смо поред металног држача испред касе робне куће, на коме је почела да пажљиво окреће и загледа безброј наочара за сунце , свакојаких боја и дезена, али и цена.

,,Немој да буде скупље од хиљаду динара, частићу те“, спреман сам да јој надокнадим
насталу штету. Настало је избирање наочара, трајало је добрих пола сата. Онда смо
кренули излазу.

Питао сам се, да ли је намерно сломила оквир наочара да ме искуша да ли ћу се
понудити да јој их купим? Да ли тиме проверава интензитет мојих осећања према њој?
Знам да су поједине жене склоне да инсценирају малу финансијску кризу да процене
реакцију партнера, а не да му измаме новац? Можда је навикла да мами од мушкараца новац?Али шта ако друга страна то схвати другачије, као измамивање, продају за ситне паре? Или не схвати о чему се ради?

,,Немој да ме пратиш до куће, то је заобилазно, доћи ћу код тебе да почнемо да учимо
француски, чујемо се“ , и уђе у њен аутобус.

“Идемо данас у Земун, ако ти одговара, следећи пут ћемо код тебе почети француске
лекције, налазимо се у 14 часова код Савремене администрације хватамо аутобус 78 за
Земун“, “

Њене иницијативе прихватам без поговора, зато јер су ми забавне. Стајао сам на
аутобуској станици , очекујући да се она однекле појави. Из даљине видех како се брзо
приближава аутобус 78, стаде тачно преда мном. Отворише се предња врата, она се муњевито промоли и позва ме да што брже уђем.Брзо се попех, она седе, резервисала је у препуном ауобусу и једно место за мене. ,, Ти си врло толерантан, ту твоју особину изузетно ценим“, топло ме је осматрала.

,,Тачно, али сам толерантан, када за то постоје рационални разлози, у супротном би
било попуштање, а то значи охрабривање лоших поступака.“

Она је разумна, усваја брзо оно што је логично. Поверава ми се да обожава Земун.

Проучавајући њен феисбук сам видео слике Земуна, доминирају снимци католичке
цркве, латински натписи на пејзажима са Хвара и из Далмације, Сплита, ту су и неки
Земунци који јој шаљу поруке, видех преписку са школским друговима из Далмације .

Она се на њеном феисбуку скоро плачљиво исповеда, заизгледа као озбиљна, а намах
постане тривијална и банална удварачица?

Отишли смо на Кеј. ,,Сада ћу да скинем хлаче“, она још користи далматинске речи, на
плажи на Ади су ми неки говорили за њу да је Далматинка, свукла је се на Земунском кеју у купаћи костим Заиста је беспрекорно грађена, фотографисао сам је. Не запажам, барем засада да је кокета..,, Ове слике ћу још вечерас да ставим на мој феисбук“, смејала ми се радосно.

Поверила ми се да јој је највећа младалачка љубав био млади Хваранин. ,,Али није ми
он узео невиност“ излете јој се.

,, Идемо сад овамо“поведох се послушно за њом ка Католичкој катедрали, тамо се
фотографисала испред фонтане са латинским бројевима и словима, па испред
католичке цркве. Цело време ми причао о Вису, о Далмацији и Далматинцима,
Хрватској. ,,Друга је то држава, Хрвати су други народ“, сматра.

,,Мени су Хрвати врло близак и драг народ, исти језик, иста крв, сличан дух. а друга
вера. На крају људе не ценим никако које су вере и нације, него какви су“, искрен сам
потпуно. ,, Знај, становници Хвара су пореклом Срби Неретљани, тако пише у
енциклопедији“, хоћу да је упознам.

,,Нисам то знала, тако другачије говоре од нас“. ,,У реду, али тамо на јадранским отоцима говоре један језик који је много другачији од српског“ хоће да ме убеди у своју тезу.

,,Ипак, тај локални језик је другачији од књижевног хрватског језика, а да знаш како
например говоре поједина села око Ниша, Пирота и Лесковца, не би препознала да је
то српски“, објашњавам јој.

,,Дошла сам у Београд средином 1980-их, још се овде осећам помало као тиква без
корена, али не и у нашем дринском завичају, тамо смо долазили свако лето код бабе и
деде, сви су нас волели, тако су гостољубиви и поштени, сви су нас позивали на кафу
и чашицу ракије. Наш завичај , његове људе и обичаје одлично познајем, али не и
Србију, морам да је проучавам, то је огромна празнна у мојим сазнањима“, скоро да се
правдала.

Уме да буде искрена и самокритична

,,Код тебе запажам, “ Далматински комплекс“?

Она се није сложила, али није ме ни убеђивала у супротно.

Послала ми је сутрадан слике на моју емајл адресу. занимљиво, на другим сликама сам
испао онакава какав јесам у природи. Сем на слици испред фонтане. Испред великих латинских слова је стајао мој увећан лик, сав у дубоким смежураним борама, као да ми је сто година.

Откуд то?

Већ ми је за ово кратко време, споменула неколико пута њену велику недавну
београдску љубав, извесног Горана, каскадера, неколико година старијег од ње,
снажног и мужевног. ,, Носио ме је у рукама, када би се купали на Ади, гњурао је као
дете испод мене, имао је кола, неки станчић као склепан у некој његовој приручној
радионици на Чукаричкој падини, било је све тако дивно. То је била љубав на први
поглед“

,,Шта се десило са њим,. где је он сада“?

Уместо одговора, сва озарена ми је испричала:,, Била сам на мору, у Будви, на плажи,
летео је моторном летилицом која личи на параглајдер, са колегом, када је био близу
мене, летилица се нагло спустила површини мора, он је искочио на неколико метара
испред мене, цела плажа му је аплаудирала.“

Да ли је овај догађај истинит? Или је прорадила бујна машта ускраћене жене жељне
нежности и подршке снажног мушкарца?

Она воли снажне емоције и аутентичне догађаје.

,,Десила се трагедија, изводио је највеће вратоломије, скакао са лукова највиших
мостова, са колима слетао у дубоке кањоне, превртао се, и није никад настрадао“.

Застаде, бурно је дисала.: ,, Била сам код њега тога трагичног дана, који никад нећу
заборавити, лежала сам на његовом кревету, он оде за тренутак у купатило, чух туп
ударац, и благ крик, предосећајући трагедију, знала сам да нашу срећу неко не да,
јурнух, лежао је непомичан на леђима, крв му је лила из потиљка. Изгледа да се
оклизнуо и пао из све снаге телом од сто килограма на оштар предмет у купатилу, који
му се зарио дубоко у врат, смрт је брзо наступила“

Шта ми наприча? Да ли је истина? .

Моје поверење у њу се благо клима.

Почели смо да учимо француски језик. Из вечери у вече је долазила у мој стан.
Она је истинско откриће за мене, колико је она надарена, и осећајна? Могла је да
посталне славна глумица, лепо пева, неодољиво ме је потсетила на најдражу Сибилу, када је почела да рецитује на француском стихове Превера о Барбари.Као да је Сибила, запевушила је осећајно и тужно-Ne me quitte pas.

Имам утисак да она у мени налази нешто што није нашла у другима. Можда човека са
Дрине.? Или некога ко је неће злостављати, ко ће је разумети? Можда у мени тражи
замену за оца, који је према њој поступао недовољно педагошки, који је тукао када је
била шипарица?Едипов комплекс? Бекство у фикцију? Заборав мучне стварности у мирном уточишту?

Да ли лажем самог себе?

,,Има их разних, бикови су свет за себе, ужасно ме нервирају они који сврше брзо и
окрену ми леђа.“, поверавала ми се.

Због таквих припростих речи је нагло падала у мојим очима. Њу је давно захватила
изопачена улица? Гледао сам њено анђеоско лице, сушта супротност њеним баналним
речима? Па можда је искрена? Можда то говори да ме вербално стимулише?

Како се природа дружења мења, како временом упознавањем падају образине, сада је
са мном нека друга особа, то није више она сретна жена Дрина са расцветане природе
око запенушане реке Дрине.Упери повремено очи, учини ми се унезверене, у њима назирем оловно суморну бригу, као да нада негде испарава?. Била би понекада бледа и кожа њеног лица благо спарушена.

Ипак, то је она, биће сутра, или за тренутак већ, опет она стара, насмејана и изазовна..

Био сам згранут, таква дама, дивна и отмена, интелигентна и духовита, а то ми прича.

Свет се овде променио. ,,Окружена си вуковима“ погледах је.

,, Нажалост у праву си, а ја сам жељна разумевања. Са тобом се осећам тако лепо и
опуштено, знам да си ми искрен пријатељ“, чини ми се да је искрена.

Види у мени оца? Тражи склониште од злих људи ?

Или ја наводим воду на свој млин, ето свиђам јој се?

Критички преиспитујем самог себе. “ ИСТИНА ЋЕ ВАС ПРВО УЖАСНО
РАЗЉУТИТИ; ОНДА ОСВЕСТИТИ“, каже један мудри амерички мислилац.

Трудим се да себе објективно процењујем, и своје мане.

Можда се ова мисао може у извесној мери применити на поједине америчке
интелектуалце, Америка је уређена земља, људи су смиренији и склонији објективним
преиспитивањима, како других тако и себе самих. Када се ради о нашим људима, у грчу, натегнутих нерава који пуцају, њима указивати на недостатке да би се освестили или их иправили, би најчешће било крајње контрапродуктивно. Они би када би такве критичке процене чули, се умели ужасно изнервирати. Али се не би нимало освестили.

Ето и ја, интерпретирам свакојаким личним мотивима појаву Дрине и њено дружење са
мном, наводим воду на свој млин, из чега би произилазио мој интерес за њу, ипак у тренуцима луцидности сам себи признајем- суштина је да ме она привлачи као заносна жена.

,,Чему онда све те забрањене зоне, обеспомоћујеш ме тако, није мени сада 30 година,
ипак у овим мојим годинама је потребна нежност, опуштеност“?.

,,Знај да сам и са неким другима у кревету исто се овако понашала као према теби,
колико је њих било са мном, овако у кревету као сада са тобом, а нисам им ништа
дозволила да учине, као и теби сада. Имала сам једног љубавника, становао је негде у
Француској улици, трајало је па је пукло. А други имућан занатлија је имао радионицу
на Авали, па дође колима и покупи ме.“

Помињао сам јој неке виђене интелекталце, књижевнике, које лично познајем скоро
све је лично упознала, то ми је без оклевања ставила до знања.

Као да је са свима њима исто чинила ка ово сада са мном?

Достојанство? Можда измишља? Да, имам оправдање да ми се не згади? .

Свима заредом је била разочарана. Можда ће и са мном бити?

Да је неко други чуо све ове податке о њој, пала би му потпуно у очима.

Не мени, ја се трудим да проникнем у енигму, зашто је она таква? Изузетна жена,
надарена као богиња, а пала у блато и прашину?.

,,Па зар се не плашиш да добијеш неку заразу?

,,Не, прегледам сам се редовно, досада никада нисам имала било какву заразу“.

Како се не стиди да тако говори о себи?

Знам психологију таквих особа у невољи, свашта трпе година, деценијама, ми смо
земља народ на Распећу, у њима нешто препукне, све прегори, не хају шта ће други о
њима помислити, дај шта даш, да се преживи.

Даље сазнах нови необичан детаљ о њој, ставили су јој некакву спиралу у материцу, не
може од тада да остане трудна. Вероватно су јој лекари то учинили да спрече зачећа,
знајући да она не влада собом, да се брзо препушта мушкарцима?.

Као да чита моје мисли ме помало растужи када ми стави јетко до знања: ,,Ниси ти
једини интелектуалац, који ме је разумео,било је и других“, посматрала ме је
испитивачки.

Изгледа да ме изазива, прави ме љубоморним.

Онда се насмеши љупко: ,,Ипак, признајем ти, предосећам твоје бисере, знам да ћеш
ме до краја схватити и разголитити, као нико досада што није успео да учини, да ћеш
ме победити, нико ме досада није победио, да ли ћеш ти то моћи?“чикала ме је

Запевала је опет сетно, са сузама у очима: Ne me quitte pas. ( Не остави ме).

Да ли је она нова Сибила?

Настави са сузама у очима: ,,Једва сам преболела једног, идеалног, бизнисмен,
префињен а имућан ,била сам у њега дубоко, смртно заљубљена, оставио ме је без
трунке сажаљења. “

Неколико дана смо надахнуто вежбали француски, нашао сам текстове на гуглу,
директно из Alliance francaise у Паризу, то јој се јако свидело.

То је била прилика да се боље упознамо.

Настао је неспоразум. Нестајале су поруке са њеног мобилног.

Добио сам њену скоро љутиту поруку на мобилни: ,, Као финале волшебних догађања је ток наших порука на мобилном јуче.
1.Прво сам ти на француском написала да ми одговориш са OUI ou NON, и добила сам
одговор OUI.
2.Када сам ушла у аутобус , послала сам ти поруку да стижем и да као што сам
написала у претходној поруци очекујем да ћеш ме чекати на аутобуској станици испред
Поште у Борској улици.
3.Добијам одговор опет OUI, и помислим да се зезаш и да ми то не личи на тебе
4.Ново непријатно изненађење јесте да те нема на станици
5.Затим ти шаљем поруку сиђи а ти добијаш претходну поруку коју изгледа ниси ни
добио када сам је послала
6.Са блоком мог профила било ми је заиста превише
7.Негде у твојим причама, негде у овим назнакама, налазе се разлози моје дистанце.
Живот ми се састоји у избегавању удараца и проблема колико је год то могуће и
сигурна сам да ћеш правилно разумети моје повлачење. Не желим никаква
објашњавања. Инстинкт и тегобе не дозвољавају ми и не отварају простор за овакве
ситуације.Ти ниси обичан човек и крећу проблеми на које се нисам навикла и с којима
немам никакве додирне тачке.Молим за опроштај ако сам на тренутке била према теби лоша.На Ади наш сусрет верујем неће бити тема препричавања, а јасно ћу дати до знања
колико сам те поштовала свих ових дана нашег дружења.
Остани здрав и јак!“` ( крај њене поруке)

О чему се ради, зашто се наљутила, да ли глуми? Можда ме заводи, уцењује, можда
мисли да сам се у њу заљубио? поготово на ову последњу могућност помишљам, јер
ми се поверила, да су многи због ње патили.

,,Шта имаш од тога да други пате за тобом`?`, упитао сам је искрено, јер она није
шипарица него увелико средовечна жена.

,, Ето тако, ` слегну нехајно раменима. Изгледа да то њој прија, да се тиме доказује? .

Да ли је незрела, инфантилна? Да није нимфоманка? Или је можда духовно и душевно
оштећена, дакле поверила ми је се да иде код психијатра, да има озбиљну дијагнозу, навела ми је лекове, па они су индицирани за психотичне поремећаје, пати од напада
меланхолије, или депресије, од тешке хроничне несанице.

Како несаница, а тако свежа и женствена?

Ипак смо се поново сусретали.

,, У колико лежеш увече“? ,, Око два после поноћи“. ,,А у колико устајеш ујутру када
идеш на посао“? ,, Устајем у пола седам ујутру.“

,,Ти мало спаваш, тиме рушиш своје здравље и женственост“, хоћу да јој откријем
једну путању да побољша здравље. ,, Не, мени је то довољно, ако легнем раније, не
могу да заспим, боље је да то време искористим да нешто порадим по кући, да гледам
ТВ, радим на интернету.“

Убрзо сам увидео да није у праву, када бих је звао суботом или недељом у девет
часова, она се јављала уморним гласом: ,, Још спавам“. Рекох јој једном приликом:,,
Чим данима викенда када не идеш на посао волиш да спаваш дуго, то је доказ да си
неиспавана, треба да лежеш раније“?.

Ћутала је.

Виђао сам је понекад уморну и смежурану. Ипак несаница делује и на њу.

Она је за мене и даље енигма. Отац и мајка имају добре пензије, њена плата је солидна, а она грца у кредитима?. Стално се жали како нема новца. Рече ми једанпут на Калимегдану, док смо седели у топлом дану на клупи: ,,Немој да трошиш новац на изласке, уштеди“. Схватио сам да жели да ми саопшти да ће за њу бити корисније од излазака, да се налазимо у стану, или да шетамо, а да јој ту суму дам, што сам и учинио, она је прихватила одмах, без двоумљења. Једном приликом сам јој уплатио 300 динара на мобилни. Рекла ми је ноншалантно:“Неки уплате и по хиљаду динара“

Зашто је она у финансијској кризи? Изгледа да је то због великих прохтева деце, не
може да их задовољи, па се сналази како зна.? .Да није зависна од дроге?

Изненадила ме је да познаје врло угледне научнице, професорке, лекарке, које су
пратиље странцима када долазе у Београд. ,, Што им се не придружиш?“, упитах је. ,,Још није дошло до тога“, као да већ размишља и о томе, била је искрена.

Потрешена ми сва суморна, такорећи на ивици самоубиства прошапта: ,,За све је крив
мој отац, он је убио мене у мени, тукао ме, злостављао.“

Нисам схватио Зашто је то чинио. али сам претпостављао.

,, Требао је да буде унапређен у чин генерал мајора, али због оштрог језика је стигла
забрана из Београда, разболе се, пензионисаше га превремено, у Београду смо се
намучили док нисмо добили садашњи стан.“

Причала ми је повремено о њеној првој љубави, Хваранину, пореклом са неког
суседног изузетно живописног отока: ,,Тако лепо место нисам никад видела у
животу“, смешила се и почела да се опет смеје полугласно.

,,Јели тачно да Хварани зову становнике тих забачених острва Влајима“?

,,Откуд знаш“, ?, зачуди се.

,, Тако Далматинци католици називају Србе, значи да је остао назив из далеких
времена српских миграција од Неретве“, рекох.

Шта је ова јадна жена досада претрпела?

Она је једно време прекинула контакте са мном. Да ли је то био њен трик, завођење?,
Можда је стекла утисак да сам се у њу безнадежно заљубио?

Она ми не изгледа да је тако површна, да би тако нешто могла закључити?. Тако делује
отресито, мудро, искрено.А понекад зачуди небулозама. Као када воз клизи глатко по шинама, а онда наједном искочи из шина. “ Raillerie“како кажу Французи.

И када сам имао двадесет година, нисам никада дозволио себи да губим главу за
вољеном девојком, када увидим објективно, не емотивно и импулсивно, да она не
заслужује моју приврженост, такорећи бих је у моменту заборавио.

Поготову сада у овим годинама размишљам још рационалније.

То сам јој једном приликом казао, она ме је погледала, и схватила да ја тако мислим и
поступам. Узела је то к` знању.

Зацртавам моју стратегију и циљ, она је дражесна, и врло занимљива жена , много сам
старији од ње, а нисам имућан, те у таквим околностима нема никаквих реалних основа
за склапање брака са њом. Једино што преостаје је повремено уживати у чарима дружења са тако необичном женом. И она то исто мисли, закључио сам када ми је отворено казала: ,, Твоје године, ниси имућан, може повремено, без обавеза.“

Жели ме као резерву?.Она је мудра и врло прагматична. Зна шта хоће, и тако поступа.
Ценим њену искреност?.

Да ли је глумила раскид, зашто то чини? Или има лошу умешност опхођења са
мушкарцима?Или је то последица њене измењене личности, или душевне алијенације? Нимфоманка?Духовно извитоперена, перверзна, аморална?

Ако тако чини са другима одбиће их од себе?

Неко је послао?, питам се на крају.

Никако не иде аморалност са тако осећајном и нежном женом, она је тако у дубини
душе нежна и жељна људског разумевања и топлине.?

Београд је врло опасан град, забринут сам и за мога сина, за сестричине..

Повремено ми се учини као полицијска провокаторка, притајени иследник, неко је
послао да ме шпијунира?

Када бих јој говорио о моме судском захтеву за накнаду штете од државе, она ме је
убећивала да од тога нема ништа. И због тога би ми била сумњива, то исто ми кажу
судови и државници?.

Ако је доушник, зашто је сиромашна? Жалила ми се да остаје често после радног
времена да заради месечно неколико додатних хиљада динара.

Изгледа да је роб деце.

Када сам све промислио, закључио сам да би ипак била велика штета напустити једну
такву жену.

Не могу се као мушкарац мерити са њеним вршњацима, и имућним људима, желим да
користима моја преимућства, да је разумем, да јој причам о стварима које је занимају,
да говоримо француски, она воли смирене и учтиве интелектуалце.

Казала ми је једном приликом враголасто: ,,Водићу те у један кинески ресторан код базена “ Олимп“, на врло укусне поховане ананасе и банане, свега свако по 120 динара.

Она ми се у неколико наврата поверила да не воли мушкарце бикове, и да су за њу најважнији дуга предигра, загрљаји, нежности, додири. А онда на крају право узбудљиво спајање мушкарца и жене.

Али се са њом све сводило на минимналне, врло строго ограничене интимности које
ми је дозволила у почетку нашег зближавања. Тако је до данашњег дана

Мени је од почетка засметао њен скоро механички приступ нежностима ,масирај ми то,
масирај ми ово. ,, Salon de beaute, то ми личи на еротску масажу у неком сумњивом
салону лепоте.“ оте ми се.

,,Духовит си“ насмеја се од срца.

Када бих се опустио и оставио осећањима да се разгоре, она би устајала на лактове и
рекла ми скоро одлучно: ,;Не, не пали се!“

Хистерична, фрустрирана, у тешким неприликама, не влада собом?

Мени се понекад учни да.се моја осећајност и искреност повремено досегну до њеног
срца?. Да о мени почиње да често размишља.?

,,Ти си постала моја опсесија, филм се стално развија у мојој глави“, хтео сам да
видим како ће реаговати на ове моје речи. Ћутала је. “ А да ли и ти о мени размишљаш понекад?“

Никад ме није тако погледала, била је затечена, побледела је.

Познајем неке жене које су биле посрнуле, у мојим дневничким записима сам описао необичну судбину моје прве ђачке љубави Л..( име измењено) , проститутке која је годинама ординирала у хотелу“ Мажестик` у центру Београда. У њој је имућни немачки трговац препознао упркос свега чедну, неискварену душу, оженио се са њом, добио децу, то је био диван брак.

Испричао сам јој ту причу, слушала ме је широко отворених очију.

Можда размишља, пита се, да ја нисам “имућан немачки трговац`, који се претвара,
тестира је?

Одлучио сам да искористим моја преимућства, да је заводим, не да бих њоме
манипулисао, него да бих је задржао уз себе. Можда ја и за њу боље да се смири, да нађе мирну луку?. , тешим се- А себичан сам. Маштам да је мењам, да постане боља, свесна себе, пробуђена.Да ли је то моја искрена жеља?

Послао сам јој емајл поруку, али унапред свестан да неко у међувремену може
променити њен садржај?. Са циљем уношења лоших процена. Глуви телефони.

Тражим њене климаве стране, емоције, слабости, које могу подешавати, интеракције
мушакараца и жене су игра:

“ Драга Дрино, Разлаз ( растанак)., после њега остаје празнина, болан губитак, сви
пројекти се руше као кулиси, читав један свет нестаје. То је као смрт. Нестанемо у
свемиру као звезде репатице. Произведено нашим погрешним потезима и обостраним
импулсивностима и лошом концентрацијом. Опрости ми. Пронађи твоje пољуљано
поверење у мене. Исправимо наше пропусте. Нас двоје, сестра и брат, кренимо
заједно држећи се за руке, ка излазећем сунце следећег дана, запловимо у мудрост коју
сам ја пронашао у теби, која погађа право у моју душу, веруј ми то је суштина моје
наклоностги коју осећам према теби, потруди се да и у моментима натегнутости
останеш промишљена?, Природно, ти си и једна врло шармантна жена, и у хармонију
два духа који су се помешали, који сањају разумевање , искрено пријатељство и
подршку. И увече, када дођемо кући, очекиваћемо нас двоје милост и светлост са
далеких звезда. Ниси ништа заборавила јуче, али твој дух је овде присутан., размислио
сам добро, прихватам безусловно све твоје захтеве и услове. Да ли тебе овакве ствари не занимају, него пре свега твоја егзистенцијa- финансијске тешкоће, о томе мало касније.
Прочитај ово пажљиво, и да ми одговориш. Мени се свиђа што ти изражаваш жељу
да са мном обогатиш нека твоја сазнања. Иако си ти, како ти кажеш мала, обична
граћанка, а то мислиш, претпостављам, и за покојног Горана , знај да живимо у
чудном свету . Постоји затамњена страна наше свакидашњице, коју већина не
препознаје. Дружећи се са тобом, имам утисак да си ти још увек дубоко емотивно везана за Хвар, и Далмацију, и те људе отуда ( то сам на неки дифузан начин препознао и у Земуну неки дан ). А то живи дубоко у потсвести , не потцењуј то ,то су невидљиви ланци.
Који блокирају енергију, лажљиво, успоравају, спречавају интеграцију у Београд,
гурају те у свој изоловани свет .Слично сам имао неколико година са Белгијом.
Знај да живимо у чудном свету .Наше судбине су често производ нечега изван нас.
Немој помислити да је ово научна фантастика или ван земаљци. Али ти то знаш?
Можда боље од мене?Знам да ниси површна. Најављена ми је брзо обештећење Ако будеш са мном у то ћеш се убрзо уверити.Та жена у црнини о којој си ми причала , која је претећа у односу на мене, ко другоме јаму копа у њу пада.. Тебе занимају твоја егзистенција и финансијски проблеми.Увек треба тражити решења. Да сутра идемо на Авалу, а прекосутра у 20 часова у Етнографски музеј где се даје филм о манастиру ( а не предавање). Убеђен сам у твоју мудрост и моћ процењивања.“ ( Крај цитата).

Како спасити ову жену од људског отпада? Упетљала се, а није у стању да се испетља.

Чак ми је недавно казала: ,,Мени је овако лепо“.

А жали се понекад да је на ивици самоубиства. Она не познаје себе.

Одговорила ми је кратко: ,,За сада желим мир и усамљеност у којој сам била до нашег сусрета.То ми је потребно између осталог јер сам и на одмору и желим некако да се регенеришем и дух и тело ослободим напетости и размишљања. Молим те то да уважиш .Не познајемо се, прекратко смо били да би доносили било какве закључке и било шта тражили једно од другог.Верујем да су наши заједнички тренуци обогатили и твој и мој живот.Сада наступа станка. Што ће даље бити видећемо. У сваком случају једном успостављен однос не може се прекинути. Томо, не оптерећуј ни себе ни мене интерпретацијама. Били смо искрени једно с другим и не треба једном угледане ствари превртати порукама.Оставимо их тамо где припадају.Такви смо какви смо. Покушај мењања наших личности -унапред изгубљена мисија.Дакле,остајеш ми у срцу такав какав си. И ја оваква, каква сам.На свом путу била ми је привилегија теби срести.Али не могу се задржати поред тебе.Не могу бити ни са ким.` ( Крај поруке).`

Реплицирао сам јој: ,,Прилагођавање је нормално у почетку. Не треба одмах клонути. Слабу ватрицу и ветрић угаси, а јаку распали. Треба знати у чему се састоји оптерећење, и уклонити га. Разуми себе, зашто си оптерећена? Ја знам добро шта тебе оптерећује. Оптерећење се може лако уклонити са мало мудрости и стрпљења. Када крене енергија радости као плима, не треба је утихнути, као што смо чинили или ти или ја.Треба је охрабрити. У томе јесуштина. Ја сам јак када сам охрабрен, а блокирам се када нема охрабрења. Онда ћесве бити дивно и трајно.Онда неће бити осећаја оптерећености.
У мени имаш искреног пријатеља, који ти може учинити живот лепшим. Моменти
слабости наиђу, па прођу. То ћеш видети. Ја сам имао намеру да твој одмор учиним садржајним, да ојачаш и живнеш: Бела стена, Панчево, Ада Хуја ( нова Ада) , излет, Авала, Космај, музикл, филмови, шетње. Долази суморна јесен, хладна зима, пролеће, роје се нови пројекти. Зар да сада то прекидамо?Ти си дивна, паметна и добра жена. Прихватам те у свему. Од тебе зависи какав ћенаш даљи однос бити. Никад у животу се нисам понижавао и наметао некој жени. Па нећу ни сада. Ја сам врло поносан, то је за мене понижавајуће. Зато те ја више нећу позивати, јер сама кажеш да те ја оптерећујем, да не желиш да будеш поред мене. То није прекид са моје стране, него остављам теби иницијаиву. Када год желиш да се дружимо, јави се, увек си добро дошла. Знај, да наше
пријатељство које у себи садржи врло широк и разноврстан потенцијал, врло брзо
може доживети процват . Буди мудра. Што јеси. “( Крај поруке).

Јавила ми се телефоном: ,,Дођи сутра у 14 часова код Трошарине, да идемо на
Авалу“.

Њена порука ме је обрадовала. био сам радостан да је поново видим.

Док смо се пели уз Авалу, задихала се, није могла да издржи мој темпо.

Испели смо се до споменика Незнаном јунаку, разговарали смо о тексту на француском
од неки дан, о играма.

,, Покушао сам да ти ову поруку у прилогу пошаљем на мобилни,. Како год покушам не иде. Послао сам ти поруку и на твоју емајл адресу“Текст поруке, сам извукао на штампачу, пружих јој.

,,На посао у понедељак. Добро си. Платио сам данас нов лежај, готов за десет дана.
Бољитак у стану је разуме се због мене, али сам ти захвалан јер си ме потстакла, то
искрено ценим. Туга велика са тобом , тако способна и ваљана особа, и још увек заносна жена, атавори на ивици сиромаштва, траћи своје дане и потуца се од немила до недрага. Да си тамо ван земље где је твој брат , била би врло успешна и сретно удата.
Мој брат овде био вечити студент дефектологије, тамо светски цењен биохемичар,
по позиву члан САНУ. Да сам тамо остао, исто би било са мном.Да се богато удаш, спомињеш тајкуне, заносиш се моћницима, слабо, не пије воду, недају они то, њима требаш ти као ’’negre“’’, крава музара. Они само мисле на себе, за своју ситницу руше читаве туђе животе. Бежи на рођендан са децом у Америку преиспитај са братом све могућности, остани тамо, и почни нови живот. О томе добро размисли. Тамо би била врло успешна жена, у лепим годинама, врло привлачна, интелигентна, права дама. Такве жене су у Америци врло тражене.“

Уозбиљих се , замислих. Све би тако било, али Дрина не зна тај свет тамо, тамо
мушкарци поготову они успешнији, сваку жену пре него што са њом ступе у озбиљну
везу, добро испроверавају, детективи, копање по архивама, орвање по подацима,
подметање љубавника.

У оваквом њеном духовном стању, она би брзо прогутала удицу и избламирала се.

Друго је овде друго је тамо.

Штета она је жртва, да је све било како треба, она не би била таква каква је сада.

Да ли да јој ово саопштим?.Одлучих се да јој све то разјасним, нека схвати некс ствари,
нека се мења.

Па јој написах и ставих пред очи:.
,, Овде, гурана у усамљеност и изолацију, а ти ту игру не схваташ довољно,
тумараш у лавиринту тражећи искреност и задовољство, Горана, Хвар. Уместо
тога, сусрећеш распамећене и унесрећене, наилазиш на туп зид неразумевања и
пребрзе одбачености, тебе изузетне жене, од стране оних који те не разумеју и
пребрзо и погрешно процене. Они не разумеју ни сами себе, нити јасно сагледавају шта
желе. Како ће онда разумети тебе? Сви на крају губе! Убеђен сам јер си ти оштроумна. да нећеш помислити да сам ја због тебе изгубио главу, то ми се никад није десило ни када сам имао 20 година, поготову не сада. Једноставно, рационално промишљам, има прилично значајних ствари од заједничког интереса, упркос оних одбојних , које ипак могу наше дружење учинити квалитетнијим животом. Добро размисли.У мени имаш искреног пријатеља који те разуме и прихвата, mon petit enfant, ја ћу ти
увек бити захвалан за дивне заједничке тренутке“.

Удубила се и прочитала. Посматрала ме је узбуђена, са дубоким симпатијама, али
ништа није казала

Она у мени повремено види оца, или брата, једном ми је у кревету у тренуцима
егзалтације и искрености прошаптала: Tu es mon petit fils“( Ти си мој унук).

Матерински инстинкт, она вапи за породицом, љубављу, разумевањем,

“ Дрина, овде је Содома и Гомора нарочито за поштене интелектуалце. Сама си
казала да их треба похапсити.Страшни суд у коме се у казанима пакла кувају сваојаки
Шерлок Холмси и Мате Хари, инфантилни, душевни болесници, лудаци, наркомани,
дебили, у потрази за срећом и привилегијама .А упали су грлом у јагоде, у мишоловку.
Шта би дали да се у то нису упуштали. Знам да је њима најгоре, мада сви мисле
ОБОГАТИЛИ СМО СЕ. Када би знала оно што ја знам, десет пута би се обрнула око
себе и не би се освестила.“

Када смо се враћали низ окомиту падину ка подножју мале планине. доживео сам нову
непријатност од ње, она ме је истински повредила, била је себична и сурова: ,,Немаш
кола, морам да идем по овим џомбама, да поломим штикле и ноге, ја заслужујем некога
са колима, или да плати такси.“

Да ли је она свесна својих речи, да ли је непромишљена, импулсивна? Или то говори намерно да ме повреди? Зашто? Откуд толике контрадикције? Топло. хладно? Да ли је она рафинирана манипуланткиња? Или душевно оштећена и површна ооба? Или је неко послао да ме провоцира?

Као да више преда мном није била она малопређашња Дрина, дивна жена са Дрине,
земљакиња ( Напомена: установио сам да смо и далеки рођаци), ,сада је поред мене бесно корачала мени потпуно непозната жена? .

Да није симптом Еве Браун ( Напомена: жене са више личности) ? Да се не ради о
симптому душевног обољења multiple personality desorder? Или је расуло личности која
се расклиматала од стресова?

Проучавао сам аутистичност, можда је то по среди, она се упушта у серијске љубавне
везе, све заредом се завршавају промашајима. Установио сам да јој је до неких веза било јако стало, а проучавајући њене поступке сам дошао до сазнања да је те везе систематски упропашћавала необичним поступцима. Који су се састојали у изненадним прекидима, или нетактичним понашањем и речима, пребрзим зближавањима, једном речју тешким аномалијама у понашању. Уколико би то била њена стратегија завођења, онда је она потпуно на беспућу, јер ме је тиме, и друге, одбијала, уместо да их веже.за себе.

Покушаћу да је освестим, погогову јер сам сазнао да је проучавала будизам.
Она уме да буде тако луцидна, пробуђена, био сам тада згранут повременом дубином
њеног интелекта и резоновања. Као да би тада преда мном била нека друга Дрина.

Или небулозе? Како је то могуће?,

,,Труди се да увек будеш пробуђена, свесна, чувај емотивну и временску дистанцу,
буди увек Дрина. Tu es une victime abusee“ ( Ти си злоупотребљена жртва)“ саветовао
сам је.

Мада знам да ако је душевна девијација узела маха да психотерапија речима не
помаже.

,,Буди код Трошарине у 17 часова, идемо пешке до Таша, у кафе Шанса“, издиктирала
ми је у мобилни. Кренули смо преко улица, прешли Булевар Црвене армије, избили на Светосавски плато и одатле на Булевар револуције стигосмо у Ташмајдански парк. Ту је кафе “Шанса“.

Успут је непрестано причала. “ Les pistes oubliees“ ( Заборављене стазе), показа руком на улице што се од Бањицеп приближавају улици Војводе Степе.У повратку смо навратили у улици близу Радио Београда у Бошњачки ресторан, ужива у босанским специјалитетима.

,, Изгледа да Бошњаци нису груби према женама у кревету“, опет ме зачуди.

Упражњава да повремено оде у неки кафе, врсту кабареа, тамо негде иза Кумодрашке
улице, ужива да плеше, она не каже, `игра“, него “плеше“.Извади њен мобилни, показа ми увеличану слику, игра помамно, забацила дугу густу косу на рамена и леђа, њој је сада 47 година, а понаша се као оне тинејџерке по београдским дискотекама.

Онда поче: ,,Певач у оркестру има тако узбудљив мушки бас, због њега долазим тамо,
доводи ме до екстазе, играла сам једном са њим, када ме је ухватио око струка сва сам
претрнула. Одвезао ме је колима до стана. Мушкарац снова“, била је нејасна и
тајанствена.

Зашто ми све то прича, то јој не доликује, њеним годинама, професионалном и
друштвеном статусу, као мајци двоје деце?. Да ли жели да се представи као “ успешна
риба“, за којом јуре мушкарци, или да ме прави љубоморним? Не схватам довољно о
чему се ради?.

Али је јасно да је њено понашање недовољно зрело за њене године, да је она љубавно
фрустрирана, жељна мушке нежности, можда што шта измишља? Зар она не увиђа да ће се тако обезвредити у мојим очима?“Једном ми је равнодушна казала на Ади: “ Мене нимало не занима шта ће други да мисле о мени“.

Данашњи људи су свашта претрпели, како се то каже прегорели, немају енергије да
чекају, желе све што пре, на било који начин, само да им буде лепо, а шта ће други да
мисле о њима и њиховим понашањем, то је постало тако неважно..

,,Неки данас врло брзо ступају у кревет, изгледа да је то постало нормално“? упитно
ће. `

Њој је важно код мушкарца много ствари: ,,Када се све скоцка, онда плане искрица, а
то је тако ретко“.Знам да она покушава да не губи време, боље ишта него ништа.
тражи задовољство. Принцип задовољства. Личи ми на мало дете, хоћу све, одмах,
пишки, жеђ, глад.

Људи су подетињили.

Криза мења психу.

,,Још пре неколико хиљада година у древном Египту је писало на папирусима- Жене су
постале неверне. одувек је тога било, то није ништа ново, али то не значи да су све оне
постале такве, ипак већина, и дан даанс држи до свога достојанства“.

,, Људи су постали зли, себични, покварени, жене су се исквариле, нестала је права
љубав, а ја за њом чезнем, овај свет јури у катаклизму“, сада настави. она.

Она је често контрадикторна у својим речима и поступцима. Трудим се да је разумем.
шта је све она претрпела? И шта трпи данас. Чудо да је и то од њене расцепкане и разлабављене личности остало? Изгледа да је хистерична, недостаје јој чврста мушка рука? Њен либидо је још увек снажан. Али има повремених падова. А то је брине. Покуњила би се забринуто. Има неке повремене болове, да није хипохондрична?
Хистерија и хипохондрија понекад иду заједно? Потуца се од немила до недрага, од једног до другог, вероватно тражи правога? А њега нема. Нити ће га икад наћи са таквим односом и поступцима према мушкарцима. Она их тако само одгурује од себе.
Уместо рационалне потраге, пада у замку нимфоманије?

То сам јој у више наврата говорио. Без икаквог ефекта.

Навике је јако тешко мењати.Што дикла то навикла.

Њен живот се одвија у очекивању Годоа. А када би се он почео да приближава, она би
га својим необичним поступцима отерала од себе.

,,Дошао је Страшни суд, руши, уништавај све ради себе и свога ћара, нема
патриотизма, нема морала, културе, људскости, закона, то су шарене лажи за наивне и
будале, све је срушено. Каква хуманост?. Само интереси. “После мене потоп“, она то
говори искрено.

А после дела супротно ономе што је казала.

Када се ради нешто супротно моралном, то ствара духовну несрећу.

Позвала ме је на Сајам књига у Београду. Понашала се цело време достојанствено, био
сам пријатно изненађен. Стала је код штанда где су књиге о инцесту. подуже је
разговарала са хостесом младом девојком. Наједном се претворила у врло разумну
мајку. Тако је била смирена и учтива. При излазу су се продавале мушке мајице ,, Хоћу да купим детету мајицу“, застаде пред штандом и поче процењивање и разговор са продавцем. На крају је изабрала ону мајицу која јој одговара: ,,Баш ће му се свидети`, сијала је, извади новчаник и поче да га загледа “

Недостаје ми 700 динара“, погледа ме испод ока.

Пружио сам јој нешто новца, даде је младићу продавцу, овај спакова мајицу, и врати јој кусур од 300 динара. Она мајицу стави у торбицу, била је врло расположена. Неколико корака је држала кусур у рукама, некако се сети и тутну ми 300 динара у џеп. Учини ми се нерадо, као да је очекивали да јој то оставим.

Следећих дана сам био послом у улици Краља Петра ( бивша улица 7 јула) баш тада
она зазвони на мој мобилни. рекох јој где сам, она одговори: ,,Долазим за сат пред
Хотел Топлица, ту преко пута“. Састасмо се. ,, Идемо доле у Душанову улицу у банку, имам да платим неке рачуне. Брзо ходајући говори о својој тешкој финансијској кризи. У то су је увукла деца својим неодмереном прохтевима. ,, Понекад ми је велики проблем и да им дам, двеста динара.“

У банци се испоставило да не може ништа да подигне јер јој је рачун заблокиран, треба
јој још 1.000 динара да га одблокира.

Али нисам имао довољно оправдања, у породици троје добијају сваки месец значајне
приходе, а она је испустила контролу над децом.

А на шта све она троши новац? Не знам

А ради често прековремено да заради неку цркавицу?

То сам јој казао после изласка из банке. Ћутала је смркнута и забринута., бројећи
кораке и немо посматрајући испред себе.

Да ли она жели да ми измамљује новац? Или ужива у томе да добије и најмање
поклончиће, што би за њу био знак нежности и људске подршке? Потврде да још
вреди?

,,Шта је да је, треба да се постараш у два правца, да смањиш трошкове, и да нађеш још
неки додатни посао“, предлажем јој.

,,Радим повремено прековремено да зарадим неколико додатних хиљада месечно. Да
ли ти знаш некога имућнијег, имаш широк круг пријатеља, могла бих да му будем као
секретарица, да му обављам преписку, да скувам, и почистим у стану?“

Да ли је она постаал истинска крпа?

Потражио сам адресар, некима је то изгледало као добро решење, чак сам се са једним
договорио телефоном да му се она јави.

,, А шта ако почне да ми се удвара, можда ми се неће свидети“?, окрете ми се.

Од овога аранжмана није било ништа, посматрала ме је са болом у очима, очигледно је
била повређена да је уступам другом мушкарцу. А она је вероватно умишљала да сам
се везао за њу.

Дрина познаје врло угледне интелектуаке, које зарађују новац као пратиље странцима.

Стално размишљам о њеној психологији. Да ли је она повремено “ далтониста“ за
људска осећања и друштвене моралне вредности?. Она се мења, повремено је врло морална и трезвена.И обратно. Какве су то фазе у њеној личности? Да ли је она свесна ових својих мена и метаформоза? Да ли су њене поруке и изрази лица, њене цртице личности, повремено у контрадикцији?, Да ли она прибегава триковима да оствари своје циљеве? Зар да се због неколико стотина тричавих динара бламира у мојим очима?.Да ли је њој уопште стало до мога било каквог уважавања? Или жели због нечега да се огади у мојим очима? Па она сама такве појаве жучно критикује? Да ли је она понекад имуна на последице које би нормалног човека испуниле осећањима срама или гриже савести?.
Често ми заизгледа у сваком погледу као особа,на свом месту. Уме бити врло луцидна,
у правом смислу речи брилијантна, њене речи ми изгледају пуне емоција, међутим,
временом ми је било све јасније и јасније, да би у њеној личности наилазиле фазе
мрака, она би губила емотивну и сваку дистанцу, њена будност, ње следбенице Буде (
сазнао сам да је дуго проучавала будизам и ишла на састанке будиста), би се нагло
смањивала, преда мном би била нека друга жена, хладна и себична.

Згадила би ми се. Одвратна.

Увиђао бих тада да њено тадашње понашања није било у складу са њеним ранијим
поступцима, са њеним мени толико пута испољеним моралистичким ставовима.
Да ли је она повремено дволична? Или лажљивица?. Или је психопатски
структурирана личност, коју су таквом направиле сурове животне околности, нечија
перманентно присутна сурова осветничка злобна мржња?

Па је зато повремено постала немилосрдна према некима, свети им се.?

“Кога су змије уједале и гуштера се плаши“, уместо одговора усмери своје речи ка мени.

Знам шта жели, жели да разјасни зашто се тако понаша, одмах јој одговорих: ,,Ко се
сто година дружи са монструмом, и он постаје монструм, то је руска мудрост . “

,,Све је то на мене поразно деловало“, труди се да буде искрена.

Дрина је измењена личност. Она је тога свесна повремено, негде у дубини њене
раздиране личности. Али само повремено.

Веома је успешна у професији, сви је на радном месту цене као врхунског стручњака,
уме са људима, то су ми саопштиле неке њене колеге, које су ме виделе са њом.

Да ли они тамо у њеној фирми, знају за њен џомбасти лични и интимни живот?

У стању је да обавља веома комплексне радње у контактима са мном, а вероватно и
према другима, које су замишљене тако да изазову друге, и мене, да јој дамо своју
подршку за оно што она жели. Она је лукава манипуланткиња? Уме веома спретно да инспирише осећај мога искреног поверења у њу, или да ме наводи да чиним оно што њој одговара.

Али ја се не бих нимало осећао угрожен, ја је схватам, људи умеју бити нетактични или зли, зато што пате, или из потраге за супериорношћу.

Откуд њена похлепа за малим поклонима и тричавим сумама новца, то покушавам да
разјасним?

Али повремено би постала немоћно и наивно дете.

Откуд овакве контрадикције?

Вероватно ерозија њене психе није узела маха? Или једноставно, жене и мушкарци су
другачији?

Али ако не дође до коренитих промена у њеном животу, деформације ће све више
узимати маха. Убрзано ће се растакати једна врло ваљана личност.

Да ли је она „вук у јагњећој кожи.?

Повремено ДА. Али други пут НЕ.

Откуд овакве метаморфозе у њеној личности?

,, Што неко сам себи може зла нанети, то му не могу учинити ни сви његови
непријатељи да се уједине заједно`, каже турска пословица, добро размисли шта
радиш, буди увек свесна и пробуђена“, саветујем је добронамерно.

Она је ћутала.

Неколико пута сам је ухватио у очигледним ситним лажима, Она је то кратко и
енергично, без икакве чињеничне логике демантовала, и завршила разговор.

,,Потруди се да разумеш себе, бићеш потпунија, зрелија, успешнија, и са мушкарцима,
ко не разуме себе не може разумети ни друге?“

,,Не желим да будем свесна себе, боље ми је да живим мраку, мени је лепо овако“,
њене очи су си сијале скоро тријумфално. ,,Ја сам ванземаљац, волим плес, знај да ћу
нестајати на дуже време, можда ћу се вратити, имам ја неке моје обавезе.“

,,Tu es une victime abusee“ ( ти си злоупотребљена жртва) , опет јој рекох. ,, Волу је
најлепше када му ставе јарам, јер је навикао на јарам и ропство, тако и људима могу
омилити јад и беда, ропство у раљама себичних и подмуклих.“

Наставих:,, Народ Србије је распамећен, избациван из лежишта, Србијом се крећу
роботи, тела- а не свесна бића. Довољан је импулс, измучени организам и
разлабављене мождане вијуге реагују по задатој шеми. Не буди робот, као што је мали
аутомобилчић што се њиме са дистанце играју деца.“`

Ћутала је , наизглед незаинтересована?

Сетих се речи чувеног белгијског психоаналитичара Пјера Дакоа: ,,Неки пацијенти
су ми говорили- оставите психоаналаизу, дајте ми мерцедес и паре, па ћу решити све
моје проблеме.“

Вероватно ме је тако тумачила и Дрина: шта ми овај прича, мени треба новац., а не
испразна психотерапија речима.

Или да ми се потсмехне: ,, Нађи ми правог љубавника или мужа“

Показује на делу неспособност да извуче поуке из ранијих грешака, него их упорно
понавља. Што би могло бити знак менталне слабости и неспособности, да на нове
догађаје реагују на другачији начин. Наставља са својим ранијим штетним поступцима,
понавља их.

Ипак повремено би била врло луцидна, био сам тада запрепашћен ширином и дубином
њене свести и њеним исправним ставовима.

Онда би опет западала у менталну конфузију.

Зграбио бих је тада за рамена и протресао: ,,Пробуди се, дођи себи“

То јој је било јако симпатично, посматрала ме је топло, јер је схватала да сам
добронамеран, а она не среће добронамерне мушкарце. Она чезне за искреном
људском подршком и разумевањем. Она је повремено мало дете.

Неко би на ово препоручио: Уместо празних теорија, зграби је и добро протреси у
кревету, видећеш како ће брзо дођи себи..

Тачно, али она не дозвољава интимности због нечега? Зашто, ко то зна? А ја нисам
силоватељ. Мени није сада 20 или 30 година. Једном, када сам опет почео да губим контролу над својим осећањима, она ме је гледала ужагреним очима као ватреним фаровима у тамној ноћи, страсно је прошапутала:,, Ти си прави мушкарац“

Али ме је ипак енергично одгурнула од себе.

Можда јој је неки невидљиви моћник строго забранио да ми се препусти?

Да ли ме она увлачи у некакву тајанствену игру? Или ствара загонетке и ребусе, да о њој што више размишљам? А зашто би то чинила? Запазио сам да се повремено лоше разумемо, као игра глувих телефона. Морам строго пазити шта говорим, да то буде јасно, јер ме она може погрешно разумети.

У Србији одувек царују лоше процене.

Да ли су код ње присутни симптоми биполарне депресије, промене расположења,
повремено ја изражен либидо, или пак наступи драстичан пад сексуалне тензије.

,, Живот је игра“, каже ми са тајанственим осмехом.,,нашла сам о томе текст на
googl-у на француском.“

Прочитах брзо, али врло удубљено: ,,Текст је врло занимљив“ рекох јој, “тако ме
потсећа на пост-дипломске студије у Бриселу, и на социолошке књиге које сам читао у
Француској читаоници 1980-их година, Французи су ту без премца“.

Дрина завуче руку у ташну, отуда извуче лист хартије, тутну ми га у руку, на њему
сам нашао врло мудре мисли:

Pazite se svojih misli, jer misli postaju reči.
Pazite se svojih reči, jer reči postaju akcije.
Pazite se svojih akcija, jer akcije postaju navike.
Pazite se svojih navika, jer navike postaju karakter.
Pazite se svog karaktera, jer karakter postaje vaša sudbina.

Невероватно луцидан текст. Да ли она следи његове поруке? Очигледно да је његова
садржина привукла- Значи бори се да влада собом и својим мислима?

Ипак, размишљајући о њој често, она постаје моја мала опсесија, увек се враћам на
једно питање: требало би да се сам себи изјасним о њеној душевној стабилности?,
Психопатологији? Да најзад установим шта је по среди??

Да ли су њени недовољно етични поступци, знак њене неморалности, или се тако
понаша због њене очигледне душевне оштећености? Да ли душевна алијенација може
проузроковати пад личних моралних вредности? Како на то делују сиромаштво и
друштвени оквир у коме егзистира индивидуа.? Како душевно стање утиче на
моралност? Сећам, се социолошке студије у Институту социологије Слободног универзитета у Бриселу о проституткама, научници су установили да је само у 3 постотка на појаву проституције код неке жене, деловала генетика. пресудни су били утицаји погубних животних околности: поремећени односи у породици, алкохолизам, насиље.

Познаник, професор психијатрије др. Јован Марић каже: Морал би се могао видети као облик друштвене свести, систем обичаја, навика, норми. Централне вредности морала су: добро, исправно и праведно. Овај морални код је усађен индивидуи, када треба да учини нешто, одвага да ли је то лоше за другу страну, муњевито се запита: како би неко поступио према мени. Моралност је стога усађена, али се стиче и домаћим васпитањем и утицајима окружења.

Да ли је то Бог који је усађен у сваком људском бићу?

Очигледно је да понекада нема зрелости у њеном моралном расуђивању и поступању.
Она понекад импулсивно, површно, даје предност својим потребама, егоизам и
егоцентризам понекад постају њене идеје водиље. Постајала би хладна, скоро безосећајна, смањивала се скале емоција, повезаних саемпатијом, саосећањем, алтруизмом, праштањем. Или би постајала имуна на осећање кривице и на грижу савести.

,, Шта ме брига, тако су и други према мени поступали“, као да су ми то говорили
њено лице и њене очи.

Ако бих отишао даље у дубину и ширину проучавања њене повремене дефектне
моралности, дошао бих до сазнања, да она повремено запоставља позитивне моралне
принципе који су темељи здравог и одрживог друштва, као што су: једнакост, правда,
толеранција, разумевање потреба другог. Уместо тих начела, доминирали би
повремено код ње вредносна опредељења као што су: егоизам, користољубље,
негирање друштвених норми, лаж и ситне преваре у служби сопственог комфора и
користи.

Али би ми се повремено поверавала, да би увече када би била сама у кревету патила
због неких њених поступака, осећала би неподношљиву грижу савести .
,, Понекад се гадим самој себи. презирем саму себе“, признала ми је ганута у неколико
наврата.,, Мрзим себе, гадим се саме себе“ скоро да је узвикнула бесно.

Пјер Дако је саопштио: ,, Одвратност према себи,. неким својим поступцима, је први
корак ка величини човека, под условима да се из тога извуче“, то сам јој предочио.
Да ли је она разумела смисао ових речи?

Колико сам сазнао, њени родитељи су врло часни и савесни, морални људи. Она је
добила добро и здраво породично васпитање, из краја Србије је где се људи међусобно
уважавају и поштују, где су часни и духовни, стамени домаћини и војници хероји.
Са болном гримасом ми се жалила да је њен отац био врло строг, и повремено је тукао.
На ерозију њеног душевог здравља је врло лоше деловало окружење на Хвару.
Што се нажалост, нарочито погоршало доласком у родну Србију, у Београд..

Да ли она губи веру у људе. Живи у непријатељском окружењу. Има проблеме у
породици, са родитељима, децом, нема новца. Њен интимни ,љубавни и лични живот је
лунаран призор земљине коре изроване катастрофалним земљотресом, доживљавала је
годинама болне промашаје и трауме са мушкарцима..

,,То је стврднута лава, не верујем да се ја могу у овим годинама променити“, она је
убитачно песимиста.

Или се њој тако свиђа?. Она ми је сама рекла да јој је тако лепо, да не жели д се мења?

Ипак нисам убеђен да је баш тако. Она пати због себе, а то значи да размишља о својим
поступцима.

То ме не изненађује, нажалост тако је са већином.

А има их подоста који гладују, немају за лекове. То сам јој казао. “ Свако мисли да је
његова мука највећа“, мудро ми је одговорила.

Чини ми се да се њој одиграва врло мучан и интензиван сукоб, између њене личне
аутентичности, усађених породичних система вредности и моралности, са једне стране,
и њених непримерених поступака, на које је наведена тешким животним околностима,
са друге стране..

Она би тога раздирућег процеса у дубини њене личности била повремено свесна у
довољној мери.

Патила би због тога. ,, Гадим се сама себе“, била је у појединим тренуцима пуна
презира према себи.

Али таква повремена луцидност није упевала да се преломи, да више не чини оно што је у супротности са њом. Али догађаји наиђу нагло, њени нерви су истањени, њена психа израњавана, поново бива срушена у блато. Или је други повреде, нанесу јој штету.

У таквим околностима би тонула у конфузију, мрак.

,,То је суштина човекове трагедије, често закључујем, наилазе фазе у личности када се
будност и луцидност смањују. Буда је велики дух. Он је то прозрео одавно“, окретох
јој се..

,,Она се насмеја, Буда се зове, а позива на будност, одкуд да име Буда позива на
Будност,`?

,,Санскрит“ , објашавам јој сличност српског и санскрита.

,, Као да су други бољи од мене, сви су себични“, рече.

Нисам ни сањао шта ће се убрзо десити са Дрином, да ће се наћи у невероватном
ковитлацу гео-политичких коинциденција, да ће отићи далеко ван земље, и да ће се
наћи у раљама сурових фундаменталиста , талибана и муџахедина.

А то се десило. Изненадно.

Написао сам текст у прилогу, сачекао сам је после радног времена на Звездари, седели
смо на клупи у зеленилу.

,, ПРОУЧИ САДА ОВО СА УДУБЉЕНОШЋУ И КОНЦЕНТРАЦИЈОМ. Казала си ми: Очекујем да ме неко победи интелектуално. Прочитај ово пажљиво, изнео сам ти кључ енигме. Можда ће ово бити тај интелектуални бљесак који очекујеш. То је тај прасак у космосу. Када би знала оно што ја знам, десет пута би се обрнула око себе. И били би много ближи једно другом. Од мене можеш научити ствари које ће ти живот изменити из корена .И довести те до душевне стабилности и отварања нових хоризоната у животу, о којима и не сањаш.Сада после толико дана џомбастог дружења сам те упознао. Проучавајући наша дружења, узорак твојих појединих неуобичајених поступака, и твој феисбук, сам боље препознао твоју праву личност и психологију.Потребна је у овом врло тешком и сложеном времену, пуном брига и заморних стресова, велика промишљеност. Ти кажеш за себе: ја сам ’’ ванземаљац’’, ’’ ја сам таква, тешко ће ићи са мном’’,говориш о себи у трећем лицу, као Петко у роману ’’Робинсон Крузо’’.. Кренеш са ентузијазмом , кажеш ’’ Pour toujours“( заувек) , а онда нагло кажеш да прекидаш. Ти ниси никакав ’’ ванземаљац’’ нити нека необична жена –’’ја сам таква, тешко ће ићи са мном’’, то су твоји емотивни и неосновани закључци о теби самој. Ти си жена у ковитлацу и метежу ( не зато што си необична, важна, знај-тако је данас овде са већином), ти си као и већина у неприликама, породичним, финансијским, усамљена си, јер си окружена вуковима који те погрешно процењују, тебе префињену и нежну интелектуалку, жељну искреног односа и уважавања.А живот граби и пролази. А ти би хтеле да га загризеш из све снаге, и да у њему нађеш што више овоземаљских задовољстава. А то се не дешава. А да би се извукла из овога метежа потребно је да разумеш о чему се ради.Само када то сазнаш, умећеш се супротставити стихији око тебе. Не бежи у ’’ ванземљца’’, ’’ ја сам таква’’, то је контрапродуктивна опција . Има непромишљених узбудљивих момената, а после настаје празнина. Ако је то твоја глума, стратегија како да заведеш мушкарца, са мном је то погрешно,а са другима да не говорим, они ће о теби мислии све најгоре. Зато не можеш да оствариш трајну и стабилну везу.Ја сам задивљен твојим остварењима на послу, мудра, стручна, методична и дисциплинована. Узимаш своју судбину у своје руке. То си ти: права, аутентична Дрина Аврамовић врло ваљана особа, која нажалост не прима од друштва оно што заслужује. Али ван радне обавезе, егзистира једна друга ’’ Дрина Аврамовић’’, уместо оне праве која на радном месту управља собом, и другима, насупрот радном месту ти у твоме интимном животу, постајеш нека друга ’’ Дрина,“ ’, импулсивна, која губи команде, која погрешно закључује да је ’’ ванземаљац’’, ’’ ’’ ја сам таква, тешко ће ићи са мном’’, понаша се као шипарица, робот којима управљају пулсије за тренутачним задовољствима које ти недовољно тријеришеш.И чији постајеш роб.
И тако падаш у клопку. То није привлачна женственост, него импулсивност. Чиниш у
своме животу поступке, који ти можда доносе повремена врло интензивна
задовољства, али који нису у складу са твојом правом природом и системом
вредности, који су у супротности са оном правом аутентичном Дрином.
Због чега када си сама са собом патиш. Што ти називаш ’’ борим се са својом
аутодеструклтивношћу’’?. Жалиш се на личну аутодеструктивност увече када си
сама са собом. Да ли касно легање значи бекство од таквих опсесивних мисли из
вечери у вече, бекство од себе, ти се плашиш да пониреш у своју потсвест? . Жалиш
се на несаницу, депресију, зебњу, или повремено апатију и замор, страх. ( Од кога, од
себе?). Да ли се плашиш да увече будеш сама са својим аутодеструктивним мислима?
Да ли разумеш откуд све то?

Да ли се Дрина може променитги, да ли може постати целовита личност? Не губим
наду да је могу освестити. Ставих пред њу нови текст:

“Суштина твога проблема.је у следећем: ти повремено патиш, јер поједина твоја
дела из интимног живота нису у складу са оном правом Дрином
Суштина је у следећем, мораш се пробудити, морају се освестити и спојити у једно,
различите фазе у твојој личности. Она методична и промишљена Дрина на твоме
радном месту, и она инфантилна распојасана импулсивна Дрина, у потрази за нечим
што покушава да оствари на начин који је ипак њој туђ, понекад врло узбудљив, али на
крају изазива грижу савести и дубоке растрзавајуће море и разочарења.
Уколико у томе успеш нећеш постати мање женствена, напротив.
Упознај саму себе, без страха од себе. Нећеш нимало изгубити у твојој лепршавој
женској нежности и заводљивости, напротив стећи ћеш ново стање духа, нову
пробуђеност и свест, нову врло необичну женску привлачност.
Постаћеш свој господар. Уместо да будеш робот неуротичног и психотичног, и злонамерног подмуклог окружења. Јер као таква, повремено импулсивна и инфантилна жена, бива од мушкараца виђена као нешто што не инспирише поверење и стабилност. Удаље се.А ти си врло привлачна и у сваком погледу ваљана особа. Када то успеш, а то можеш са мало труда, кренуће ти и финансије, породица, радно место, деца, родитељи, здравље, односи са другим.Знај да ћеш бити у великој заблуди ако на ово у себи одговориш: Пароле, пароле, дајте ми новац.“

Она је узела овај текст и брзо га прочитала. Није се ни удубила, надам се да јој је ипак
нешто од тога остало у памћењу. Био сам дубоко разжалошћен, кад је лист узела у две руке, устала са клупе, и стојећи га театрално импулсивно као робот, исцепала у ситне папириће, и бацила га тријумфално у оближњу корпу за отпатке, цело време се смејући гласно. Била је врло расположена: ,, Немој ме мењати, мени је овако дивно“.

А жали се да је повремено на ивици безнађа несреће, да помишља на самоубиство?

Дрина ми је тада личила на источноевропског гаатрбајтера на раду у Француској, из
драме Вацлава Хавела, који је дошао тамо и годинама мукотрпно радио, сневајући да
заради и да се врати у Пољску да помогне себи и својима. И када је зарадио новац, због
нечега разочаран и љут на своје сроднике, устаје,вади ташну са папирнатим
новчаницама и све их исцепа.

Или су жене и мушкарци другачији?

Дошла је у мој стан да учимо француски. Чим је села на кауч, устала је, скинула блузу
и грудњак, стала је пред мене: ,,Погледај ми пажљиво дојке, да ли негде има неки
чворић.“

Преда мном је стајао савршен женски торзо, како су многи казали у њиховим књигама-
дојке које одолевају земљиној тежи, тако лепе женске дојке скоро да нисам никад
видео“. пружих руку да јој покажем једну малу плавчасту веницу. Она ме строго опомену:` Не смеш ми ни дотаћи дојку “.

Нисам могао да се савладам. Она зграби хаљину:,, Ако се не смириш, одмах одлазим“

Почели смо француски, она се нагло упути широком лежају, који је мамио, није могла
одолети. Од почетка ми је јасно да је она сексулно неизживљена бујна жена, гурана у
изолацију и сексуално лишавање.

Добро, ако је тако, зашто ме спречава и у најмањој иницијативи да се понашам као
мушкарац, да остваримо у кревету оно што сањају мушкарац и жена.

Сматрам да она није довољно умешна у опхођењу са мушкарцима, поготову у кревету:

,,У психологији брака и љубави стоји, да мушкарац и жена треба да разговарају, да тако
угоде једно другоме.

,,Знам ја све то“`скоро да ме прекиде.

Глуми? Шта? зашто? Ко је шаље?

Нисам никакав мекушац. Али она крајње енергично заустави сваки мој љубавни
покушај.

Никад нисам био у оваквој ситуацији!
.

Послао сам нову поруку на њену емајл адресу: “Communication et presentation, на
страни 4 је текст који смо ти и ја разрадили Les dix comandements en vue d`obtenir
une bonne communicatione. Један од твојих кључних проблема су “ глуви телефони“, не
мислим на телефонске апарате, него на твоју склоност да импулсивно и пребрзо
погрешно процениш стварност и људе. Овај текст ће ти помоћи да почнеш о тој
твојој несавршености да размишљаш. У прилогу Моралност-из уџбеника психијатрије доктора психијатра професора Марића ( са којим ме веже дугогодишње познанство, скоро пријатељство, заједно смо разговарали на телевизији поводом публиковања моје књиге КАЗНЕНА ПСИХИЈАТРИЈА- КО ЈЕ ОВДЕ КУД) .Моралност је пре свега предмет психологије (психијатрије), а мање моралности као филозофске категорије. Коригуј се , ти то можеш. Reveille toi! Давно си уснула. Не очекуј да те други победе, оствари највећу животнупобеду: ПОБЕДИ САМУ СЕБЕ. И спаси себе и своје најближе. Јевреји кажу: “Помози три пут, а ако се не исправи, гурни низ воду.“ и “Ко воли свакога не воли никога“. Ако ово проучиш, послаћу ти следеће текстове.

Ушла је право са врата и у зимском капуту и ципелама се испружила као полумртва,
као поражена војска, легла преко целог кревета. Али не уздуж него попреко

,,Одахни мало, ти си се предао само француском“, скоро да ме прекори.

Открио сам да она има поодмакла знања из француске граматике. ,,Стигла сам до
треће године студија француског на Филозофском факултету у Београду , и напустила
због породичних обавеза`.

,, Којих?“

,, Дуга прича, била сам у браку са Афганистанцом, имам сина и ћерку са њим
близанце“.

Додају се нови делови слагалице.о њеној необичној личности.

,,Све ћу ти о Недиру испричати, али хоћу да учимо француски, И то до краја године“.

Дрина је дошла следећи дан увече. Није то био састанак као они ранији, нешто друго, на први
поглед без жара да се поново почињемо да виђамо.

Али ће се видети тек 2007.године, дакле за две године, да ће неке ствари кренути у њеном
животу кренути неким другим токовима.

Назрех у цртама њеног лица некакв немушту поруку, да расплет тек наилази.

А до кога је почело да долази крајем маја 2007.године, када у Београд дође дуго топло лето.

Зашто тек кроз две године? Због чега је настала двогодишња дуга пауза? Да ли ми је
недостајала?

Ми смо сви запали у теме часовника, време стоји, или нам га неко краде

Мало по мало, она поче да се поверова, али на француском.

После гимназије у Далмацији, у Београду је завршила студије оријенталних језика на
Филозофском факултету. На неком скупу невладиних органзација у Београду , Ром младић
кога је упознала на Ади, јој рече: ,,Да те упознам са Недиром , ајде брате Надире бре, брате,
дођи брате овамо`, повуче за рукав скоро грубо црнпурастог млађег човека“ .

Дрина застаде, присећа се:,, Одмах сам препознала да није Ром, имао је благо
искошене очи, и црну косу, али светао тен, као наши људи, повисок и мужеван, да није
било тих азијатских очију, мога би лако проћи као Шумадинац. А он Афганистанац“,
насмеја се гласно.

,, Како је дошло до брака“?

,,Недир Шафаров је рођен 1946. године, дванаест година старији од мене је повремено
долазио у Боград, виђали смо се, и на крају ступим у брак 1990.године, имала сам тада
32 године, а он 42, а сина и ћерка је рода донела на свет 1992.године“.

Она се брзо зближава, тај брак, очигледно није био добар избор, она се развела,
спомињала је раније да је са разведеним мужом имала велике неприлике, различите
културе, он је тајанствен човек у мутним ковитлацима и заплетима, бивао би често
одсутан, није причао где, нервозан, љубоморан, жали се да је био насилан, обраћала се
центру за социјални рад, судовима, полицији.

,, Недир је врло мистериозан човек, овде у Србији њему су свугде врата отворена, он
уствари није рођени Афганистанац, његов отац.Карим Шафаров је из бивше совјетске
републике Таџикистан, био је безбедњак, један од поверљивих ослонаца Москве у
.Душанбеу, главном граду Таџикистана, и то онај један од најповерљивијих,
учествовао у Отаџбинском рату, рањен у бици код Стаљинграда“

Извади ми слику Недировог оца, иако црномањаст косих очију, прави строги
црвеноармејац.

Чудно, како она познаје гео-политику Централне Азије и историју: ,, Још прошлог
века Русија и Енглеска су се бориле за превласт у Централној азији, Русија је стигла до
граница Афганистана и Ирана, али није тамо продрла, у Таџикистану и Афганистану се
говори персијски дијалект, као српски и бугарски. Енглеска је држала Индију све до
1947 године. Током Хладног рата су Сједињене Америчке Државе и Совјетски
Савез борили за утицај у Авганистану, што је довело до крвавог рата
између муџахедина („свети ратници“) које је подржавала Америка, и власти коју је
подржавао Совјетски Савез, у којем је животе изгубило више од милион
Авганистанаца.“

Делови слагалице се слажу:,, Недиров отац зна афганистански, сличан тачишком и
персијском, одлично је уведен, послала га Москва у Афганистан“’запитах је.

,,Да, Шафарови имају родбину у Афганистану поред саме границе са Таџикистаном “,
сазнах, сценарио ми постаје све јаснији.

Она ме погледа значајно, њен француски бриљира.

Кo је ова жена?

Болује од далматинског комплекса, читајући између редова чини ми се да им се
улизује? Водила ме у Земун у неколико наврата, и то по правилу близу католичких
обележја овога сликовитог, и мултиетничког града, мисли да ја не препознајем њене
улизичке мисли, толико јој је стало до учења француског језика, да га научи течно, да
јој на споменику стоји “ Знала је француски“.? Носи најлепше успомене из путовања по Француској и Италији, Дружила се са страним дипломатама, у небо окива интелигенцију и шарм француских дипломата.

А запослена у значајној државној установи.

Сада сазнајем нове детаље, као у неком узбудљиом шпијунском роману.

Како, она вајна обавештајка а нема новца? Проси?

Настави исповест ,,После Другог светског рата је дошло у Таџикистану до побуне
против Совјетског савеза, па онда и 1992 након распада СССР-а, подбадали их
Енглези , Карим Шафаров је био поуздан и поверљив човек Москве“.

Застаде и рече оно што сам и назирао да ће бити: ,,Није се званично одрекао Незира,
али неће да га види очима, сматра га за отпадника.“

Дрина ме је посматрала искоса, као да је то сада нека друга жена преда мном: ,,Та
Недирова бела кожа и светла боја очију потиче од смеђе светлооке мајке Украјинке,
црне косе, по оцу поунијаћене православке, из Одесе, потомка српских досељеника у
Украјину на територији такозване Славеносрбије. Има ту још неких замршених ствари,
мајка његове мајке је била Кримска Татарка, чија породица је након Другог светског
рата исељена из Крима .у Узбекистан, због наводне сарадње са Немцима.“

,,Надир је трагично распет између свога сложеног порекла, он не зна ко је, да ли је
Муслиман, он је шиит, а не сунит, да ли је Таџик, Персијанац, или Словен, или је
Татарин турског порекла, има симпатије за Словене, Србе, понекад и за Русе, нарочито
симпатише Иранце, али Русе почиње да презире, одбацио је руски наставак “ов“, сада
се презива Шафар“, одахну.

Настави занимљиву причу.,, Због промене презимена се гадно завадио са оцем
русофилом. Понекад је против Јевреја и Израела“.додаде. ,,Надир је пао под утицај мајке ,по мајци Кримске Татарке, она као поунијаћена православка љуби папучу Папи, Хохоли ( погрдан назив за Украјинце од стране Руса) не воле Русе, а два скоро иста народа. Причала му је мајка од рођења све најгоре о Русима, да су током Другог светског рата, иако је велики број Кримских Татара служио у Црвеној армији и учествовао партизанским активностима на Криму током рата, Совјети казнили целу популацију Кримских Татара, постојање Татарске легије у војсци нацистичке Немачке и колаборација татарских верских и политичких вођа са Хитлером , послужило је Совјетима као изговор да прогласе целокупно становништво Кримских Татара за сараднике нациста.`

. Како она све то зна? Ко зна са ким се она све дружи?

,,Муж његове мајке, његов отац, Таџикистанац, ортодоксни човек Москве, са чином
пуковника НКВД , се са супругом често препирао, претио јој Сибиром, злостављао је
физички, на крају је без трунке сажаљења отпремио наглавачке у Сибир, развели се“
погледа ме.

Дрина настави: ,, Његова мајка је била задрти не само русофоб, него и анти- семита,
кривила је Москву за истребљење милиона Украјинаца за време такозваног
Голодомора, великог помора становништва на територији Украјинске
СССР током 1932. и 1933. током глади која је задесила такође и у Другом светском
рату“

,,Занимљиво“, подстичем је. ,, Недир обожава Хезболах“, сазнах изненађујући податак.“
Хезболах је шиитска терористичка организација, Недир је шиит“? питам је. ` ,,Ама њега нико
не узима озбиљно, гледају му кроз прсте, ћалов, његов старији рођени брат је високи
функционер у Афганистану. Рах…………“,

Дрина овде застаде поче да муца , не уме, не може да изговори име, започне Рах, па понови
Рак, па на крају изусти нервозно“ у Рахмањиновој влади“.

,,Ниси исправно изговорила име, Сергеј Рахмањинов је био руски композитор јеврејског
порекла, другачије се зове председник Таџикистана“ .

Она се дубоко замисли, удуби, и присети се: ,, Да, сетила сам се, зове се Рахмонов, председник
је владе у Таџикистану“. Па додаде: ,,А други брат је утицајан у Кабулу“.

,,А што га овде у Србији подржавју“? није ми јасно.

,,Због утицајне браће, сматрају га као неозбиљног, он то прича о Хезболаху, али никад нје
сарађива стварно са њима, али их повремено контактира, он је понекад лакомислен.“
Смејала се безбрижно: ,,Недир је нека врста шаљивџије, незванични “attache inteрнаtional“, он
ужива у тој улози, за себе понекад каже у шали да је Џемс Бонд, воли да има новца, жене око
себе, да му се сви клањају. Шта сам све претрпела од њега, причаћу ти.“

Застаде. па кратко додаде:,, Титрају му овде због утицајне браће због добрих односа са
Афганистаном и Таџикистаном, али нарочито јер тргује дрогом из Афганистана, а вероватно и
оружјем“.

,,О чему се ради са Афганистаном“ ?, кушам њена сазнања.

,,Причају празне приче о дроги, тога има али то није битно, много је битнија гео политичка
позиција ове земље , али мени то није кључно, најважније је оно што се не говори, ова земља
је баснословно богата природним неоткривеним нетакнутим ресурсима. Па ко пре ђевојци
његова ђевојка.

-Дрина је нестала. нашао сам у мобилно м кратку пор уку: Отпутовала сам у Афганистан. не
знам када се враћам“

Изненада се вратила као што је и отишла. Схватио сам да не треба да је било шта
питам.

Причала ми је у стану. Путовала сам са њим у Таџикистан, па у Афганистан, стари
совјетски авион на проппелере нас је као ћира дрмусајући се спустио у Душанбе. Из
авиона бескрајни високи врхови губе се небу, свугде се бели снег и лед, где ти људи
живе?. У муслиманској држави а свугде ћирилица?.Знају га цариници, пилоти,
полиција, сви му се клањају, обраћају му се на руском, таџичком, Недир зна и руски и
украјински, а српски течно, лако научио“.

Ужива да се присећа: ,,Са њим би се некако могло живети, али уме бити
неподношљив, до крајњих граница је сумњичав, љубоморан, ко зна шта му се све
дешавало у животу, ноћу често јауче из свег гласа, све се ори, као да му неко дере
кожу, а када се пробуди ничег се не сећа, казао ми је једном да сања ужасне снове“.,
исповеда Дрина своју несрећу.

,,Када је смирен и расположен онда је диван, имао је обичај да запева познату
туркменску песму на руском“ Толка у љубимој могу бит такие необикновение глаза“(
Само у вољене могу бити такве необичне очи), певао је једном пред мојим
родитељима, они су се сетили, ова песма је била врло популарна у Србији 1950-их
година“.

,, Он је шиит, а Туркмени су сунити, Туркмени су турцијски народ, а његови Таџици
припадају перијској групи народа, као и Афганистанци, “ радознао сам.

,, Мајка његове мајке је била Татарка, турцијска нација, отуда Недиру симпатије за
Туркмене, он је шиит, али већина Таџика су сунити“.Настави: ,,Турцијски народи из бившег СССР-а су например Туркмени, Азербејџанци, Узбекистанци, Чечени, има још и других, то нису Турци, али су слични међусобно, као ми словенски народи. Велико Турци су крвожедни према Русима, хтели би да ујединесве турцијске народе у велику Турску, криве Русију да не да, од тога нема ништа, као и од сна да Русија све Словене уједине у једну царевину“

,, Недир се непромишљено повремено дружи са онима из Хезболаха, после сусрета са њима
би скакао у сну, урликао“, сазнајем нове детаље

,, Рећи ћу ти нешто интимно, он је мужеван, али не увек, чак не често, понекад, бејаше и тога
у почетку па после нестало“`, сазнајем делове слагалице.Смешкајући се осветнички настави:,,` Таман у кревету крене, почне да се у њему буди жесток мужјак, онда застане, почне да се чешка по лицу, скаче из кревета и сваки час јури у тоалет.Тропа, ништа није могао да уради, клоне“, Дрина окрену шаку на доле победнички, скоро да се загонетно смешкала.

,,Не лези врежа, то би га разбеснело, скочио би из кревета и почео из све снаге да узвикује
“Алаху акбар`, он сматра да му то неко намерно чини. псовао је на руском, арапском,
таџичком, турском. Неколико пута је у наступу беса све поломио у стану, што се могло
поломити“ изненађен сам, али схватам. Усред зиме, напољу је било минус 15 степен целзијуса, беснела је кошава, после неуспелог покушаја у кревету, ван себе од јарости је излетео го на терасу, и отуда почео да псује и прети суседима, да баца предмете на тло, и нама је претио да ће нас све поклати“.

Настави: ,, Ћерка дохвати кључ и закључа терасу, дуго није могао ући, ушао је ништа му није
било голом на тераси.“

Дрина стави очајна главу у руке: ,, Убио ми је сина, војника, када сам била трудна сумњичио
ме је стално да то није његово дете, обори ме у кревет, ударао ме из све снаге по стомаку,
настала сепса дете мртво рођено. Више пута ме силовао“.

,,Откуд Недир Шафаров у Афганистану“ ?

,,Његов отац Карим Шафаров , као што сам ти већ објаснила био тајни агент НКВД
у побуни против Москве у Таџикистану, а обављао је специјалне задатке у
Афганистану у рату између СССР-а и САД, где има и родбину. Па је тамо довео код
родбине Недира и браћу“

Уместо да упитам где је сада Недиров отац запитах је: ,,А где је сада Недирова
мајка“?

,,Јармила , тако се она зове, је била у Сибиру, изашла је тешко оболела, дијареја,
бешика, ледара, спасли су је рођаци Татари исељени са Крима у Узбекистан, сада живи
код родбине у Узбекистану.“

,,Па , јели Недир са њима одржава контакте“

,,Ни говора , никога од родбине не посећује, сасвим се отуђио, не даје алиментацију
деци, нити се бине о њима, подивљао. Без икаквих тешкоћа сам добила родитељска
права , није се ни појавио на суду’“.

Разбијена породица, видиш шта чине бољшевици, и теби лично је растурена
породица“, упућујем је.

,,Па и теби је“ насмеја се кисело.

Када и други трпи слично, лакше је.

,,Где је сада Недир“?

,,Бријао се, једанпут када смо били заједно, сада нисмо, мало се посекао испод доње
усне, он често тамо мало штрецне бријачом, зацрвени се, кап крви капне, то га одувек
ужасно нервира, кад год се брије посече се мало, једном се мало више сецне, крв се
мало зарумени, неће да стане, он побесни као никад раније, удари руком из све снаге у
огледало, пуче као мала бомба, прсну стакло, улетех у купа тило, свугде стаклићи, руке
и глава му у крви. На срећу брзо су га зашили у болници, замало да му је стакло исекло
вене“.

,,Где је сада“?.

,,Отпутовао је недавно у Техеран, авионом преко Истамбула , враћа се за месец дана“,
сазнах.

,,Не иде да види оца, мајку, браћу“ ?

,,Ама не, тај само мисли на себе“

Тек након ове опаске сам сазнао више откуд они, Таџикистанци у Афганистану

,,За време деветогодишег Совјетског рата у Афганистану Совјетски Савез је подржавао
владу, док су побуњеници добијали помоћ из многих земаља, укључујући и Сједињене
Америчке Државе и Пакистан.“.

Погледа ме као професор :,, Ону грешку коју су направиле САД у Вијетнаму је
направио Совјетски савез у Афганистану. Совјети су хтели да у Афганистану заведу
марксисзам, али се то тамошњим ортодоксним муслиманима није свидело. Моћне силе
су то искористиле да изазову народ против Совјетског савеза.“

Очи су јој сијале, лукаво се смешкала, она има неодовољиву потребу да бриљира, да и
нада мном доминира, овога пута знањем гео политике.

Расприча се.,, 7. јула 1979, СССР је послао падобрански батаљон као одговор на захтев
авганистанске владе, Недиров отац иако већ старији човек је већ пре тога тајно прешао
границу са Афганистаном, граница Таџикистана и Афганистана је порозна, на југу
Таџикистана су стациониране и дан данас руске трупе.

Његов отац се борио против талибана, анти совјетски настројених, нашао се у Кабулу, у Председничкој палати. Однекле нешто фијукну, осети оштар бол у оку и паде на тло. Укривени снајпериста му избио око. Не зна шта се са њим даље дешавало, не сећа се где је био месецима, нешто се присећа, зидови пуни паучине, неки људи су се смењивали, неки добри, други зли“

Настави: ,,Недир је нешто начуо од оца, сазнао да се његов отац на крају нашао у огромном разапетом шатору, није било хладно, стално су доносили раскомадане и тешко
рањене. Карим је прекаљени ратник и .обавештајац, виђао је он и горе. У бунилу је
слушао свакојаке људе. Неки су га још са врата шатора гледали сумњичаво, као преко
нишана, други се смешкали благонаклоно, “ по нашки“.Разуме он различита наречја и
дијалекте персијског, фарси, парси, дари, таџички, који се говори у Ирану,
Таџикистану, Узбекистану и Афганистану.

,, Знаш, то су персијски језици, као што су словенски“, она то све зна јер је завршила
студије оријенталних језика. ,, Слушао је као у бунилу, за то тмурно време за њега, језике хазараги и пахлавани који се говоре у Афганистану, дехвари у Пакистану, бухарски у Узбекистану. понекад пакистански и приучени енглески како говоре Пакистнаци. Мудри обавештајац је за сво време ћутао, ни на једно питање није хтео да одговори“.

,,Будале не треба призивати, саме дођу“ збуних се њеним луцидним речима.,

Дрина настави ,,Дође пред њега насмејан млад лекар, обрати му се на руском- Kaрим, я твой
рождественик др.Шафар Шафаров, “,( Кариме, ја сам твој сродник, ја сам др.
Шафар Шафаров), казао му је да му је оперисао очи, да га овде у Афганистану чекају
његова три сина.

Карим је погледао опрезно око себе. Из великих шаторских врата, заједно са јаким
сунчевим зрацима што продреше у огроман шатор, су нарастале две велике сенке,
искрснуше пред њим људске прилике, пред Каримом су се појавили насмејана његова
два сина..Пали су му у загрљај.

Кариму су удариле сузе на очи. Проговорио. је смушено. Сместили су га у кола и
одвезли у нови дом.

,,Сада је стање у Афганистану конфузно., Недиров отац је већ у позним годинама,
оронулог здравља11.`
`
Сазнајем нове ствари о Недиру. ,,Он сматра да су западне жене лаке, курве, и да су
западњаци шоње што то дозвољавају, секу грану на којој седе, страда наталитет. За
Српкиње стално презриво понавља, као папагај “курвице“.. Словенске жене су лаке и
површне., њих је.. е ко стигне, Албанци, Бошњаци, Чечени, Казахастанци,Турци, само
најаше“. Настави:,, Убеђен је да светом полако почињу да владају муслимани,, и да је њихова превласт свршена ствар“.

Опет ми је казала:“ Тu es mon petit fils“ ( Ти си мој унук). Она уме бити врло духовита
. ту није било алузије на моје године. Она чезне за породицом.

Одговорио сам јој искрено оно што стварно мислим: ,,Да је између тебе и мене разликау годинама мања, и да смо сада у годинама када се заснива породица и добијају деца,
имали би складан и сретан брак. “

Настали су проблеми у њenoj породици, са децом, нарочито са оцем. Финансије,
здравље. Она запада повремено у депресију.А онда се развесели.Да ли је то биполарна
депресија?

Децембра 2006 сам сам упутио Дрини следеће речи: Две хиљаде шеста година је за мене у знаку речи: VICTOIRE! Et pour toi?

Од Дрине сам добио поруку на мобилни, да предлаже паузу. Од тада сам престао да јој
се јављам.

Дрина ми је када сам је сусрео прв и пут, у чамцу на Дрини, била сасвим другачија,
сада је видим као неку другу особу. Људи носе образине. Можда неки глуме. ? Или се
споро отварају, затворени су у себе?Изнурени, многи су у истинској кризи идентитета.

Читалац ће видети да сам Дрину срео поново маја 2007 на Ади, на Макишкој страни.
Чему је претходио изненадан сусрет са њом у аутобусу 59 , наспрам зграде Општине
Раковица.Тада је настао нови заплет.

Враћао сам се аутобусом 59 из ресторана “ Мак Доналдс“ на Видиковцу, где сам се сусрео са рођаком Надом Дангић . Нада је ћерка чувеног четничког војводе Јездимира Дангића.

Изнад мога седишта у аутобусу стаде Дрина, препознао сам је још из даљине, као да се пришуња, усправи се нада мном, скоро самоуверено због нечега, као да хоће да ми стави немушто до знања да хоће због нечега да ми пркоси. Са њом је стајала девојка скоро дете, био сам затечен:,, Ово је моја ћерка“.

Једном приликом ми се изрекла на Ади, да има близанце, ћерку и сина. Није ми јасно то о њеној деци. .

Деловала је збуњено, као да је постиђена ме је посматрала испитивачки испод ока, процењујући моју реакцију.

Утом се отворише врата на мојој аутобуској станци, поздравих се са њима и изађох. Она рече: ,,Јави се“.

Оне одоше, наставих да се присећам. Њена кћерка је изразито црнокоса и црномањаста, али тако, тамнокосих има и код нас, не често, али то се не види у Србији да су они другачији од осталих. Србија је земља где је брат црнокос, а сестра природно плавокоса. То се овде не запажа као необично, једноставно, то нико не само да не запажа, него томе не придаје било какву пажњу. Дринина кћерка је изразита црнка, али њене очи су некако мало другачије него ли што је то уобичајено овде, мало искошене. Или ми се тако учини? Да то није тако зато што јој је отац Афганистанац?

Дрина је дошла следећи дан у моје суседству, из даљине сaм jе видео испод капије парка, као малог славолука, у Борској улици, преко пута Топлане. Није то био састанак као они ранији, нешто друго, на први поглед без жара да се поново видимо.

Али ће се видети ускоро, да ће све кренути неким ранијим током.

Обрадовах се, назрех у цртама њеног лица некакву немушту поруку, да расплет тек наилази.

А до кога је почело да долази крајем маја, када у Београд дође дуго топло лето.
Она тада долази на Аду, када и ја. Она би понекад долазила на исто место на Макишкој страни где бих ја понекад навраћао.

Због нечега бих пожелео повремено да променим плажу. Али то би било само на кратко, ипак се најбоље осећам тамо преко пута, са оне стране језера, тамо где се налази мала такозвана “пензионерска“ плажа.

Како да је наведем на разговор о њеном мужу Афганистанцу, шта се сада са њим догађа?
О том потом.

Данијела је љупка жена, иако је близу шездесетак година, пензионисана је новинарка Радио Београда, седели смо у наслоњачама поред саме воде, лево од нас, брзо се усмеривши ка води, је њихајући се ходала Дрина, висока и витка, још увек изузетно привлачна, мушкарци су је загледали и стално је салетали.

У брзоходу се окрете ка мени, узвикнувши гласно моје име, скоро заповеднички, као да хоће да ми стави до знања, као да сам ја њен посед, или да због нечега покаже Данијели да ћу се одмах определити за њу, и да ћу Данијели истог трена окренути леђа :“ Дођи“.

Нисам стигао ни помислити“ женска сујета“. али се сетих тога мало касније, обе долазе годинама на ову плажицу, можда јој је Данијела некад стала на жуљ са неким мушкарцем, па јој Дрина сада враћа мило за драго, све она памти.

Нисам могао да одолим, признајем себи да је Дрина још увек запретена негде у мојим мислима, нисам је заборавио, мада о њој ређе размишљам, али њен лик и њене речи негде у потсвести трепере, као мали поточић, који би се повремено излио на површину моје свести. Почела би мала ватрица да се развија, у пожар никако, шта ми то треба.

За ове скоро две године без сусрета скоро да ми никада није падало ни на крај памети да је позовем.Упознао сам је добро, после почетног заноса сам убрзо схватио да смо ми ипак два различита света, мада има толико сличности и заједничког међу нама. Чему губљење времена са њом, она је толико млађа од мене, има друге мотивације, животне циљеве, имам важнија посла у животу?.

Ипак, савест ми је мирна, према њој сам се понашао искрено и добронамерно.Не желим више да је мењам, и да исправљам криве Дрине.

Чак за ове скоро две године нисам ниједном загледао у њен Феисбук. Она се изванредно разуме у механику компјутера и интернет. Када је једном била код мене, села је за мој компјутер и проучавала, тражила пасворде мојих налога, нисам обраћао пажњу, сматрам да немам тајни. Када је отишла све моје пасворде сам изменио, не желим да ме она надзорава.

Моја стратегија понашања са људима, и женама би могла бити изложена жестоким критикама. Јер сматрам да са женама, а ја жене још увек видим као жене, упркос мојих година, треба имати јасан и искрен став.

Што је противно саветима појединих модерних психолога љубавних односа, који предлажу манипулативну тајанственост.

Неко би могао да ми пребаци старомодност, или виђење односа на релацији мушкарци-жене из перспективе мојих поодмаклих година.

Свој став по овом питању браним аргументима. Живимо на врло деликатним и трауматичним просторима, и у врло смутним временима. људи су не само изнурени, или остарили, него су и сиромашни, притиснути бригама и свакојаким неприликама, што је оставило дубоке ранљиве трагове у душама.

У оваквим кризним ситуацијама и друштвима, где су људи узнемирени и сумњичави, се ствара врло погодно тле за ремећење међуљудских односа.

У Србији царују погрешне процене. Сви сумњају у све,

Да ли је у једном оваквом друштву, не може се рећи параноичном, понекад да употребим
психијатријску номинацију, параноидном, где је ипак честа болешљива сумњичавост, сврсисходно заговарати приликом упознавања, и зближавања између жена и мушкараца, и уопште речено, уношења у међусобна општења нејасноће, енигме, ребусе?

Не, никако, мој је закључак. Јер су особе таквих психологија склоне да изречено А, схвате као изречено Б. Настајали би безбројни и бескрајни “ глуви телефони“. Неко са најбољом намером нешто саопшти, друга страна то схвати сасвим другачије као повреду, или увреду.

Познато ми је толико упропашћених веза, које би да се другачије поступало, биле успешне, не само када се радило о женама и мушкарцима мојих година, него и средовечних, а да не говорим о младим.

Уместо нејасности или тајанствености, или пак и покушаја манипулација, треба ставити на сто отворене карте. Не баш одмах, или убрзо, или у потпуности, али постепено.

Толике неприлике, још и љубавни јади! И то у мојим годинама? Да ли ја себе видим објективно?

Зато сам Дрини дозволио да сазна моје лозинке и податке о моме личном рачунару. Имао сам у њу поверење у том моменту. Али сам се питао: да ли их она може злоупотребити? Да ли она заслужује моје поверење?

Установио сам да је она изменила слику на десктопу мога рачунара, ставила је пејзаж Хвара, читалац се сећа претходних поглавља, она је због нечега дубоко повезана са Далмацијом и тамошњим људима. Њој импонују Хрватска, Далматинци, католичке цркве.

Убеђен сам да прати ко све улази у њен Феисбук, видела би и мене, можда би због тога доносила неке своје закључке и развијала стратегије, које мени не би одговарале.

Био сам непажљив, када сам се у стану удаљио у суседну просторију, брзо сам се вратио, предосећајући да она користи моју кратку одсутност да зграби нешто, да сазна више о мени? “ Зашто си узела мој мобилни“, скоро да је прекорих. “ Само сам хтела да га померим, да на његово место ставим уџбеник француског“, она уме савршено да слаже, док трепнеш, и у томе је врло вешта. Никакави очигледни контраргументи не помажу, увек би морало остати онако како она каже. стога никад нисам ни помишљао да се са њом прегањам и да је убеђујем у супротно.

Она не мирује, стално је у покрету, акцији. Шта ради, чиме се бави?

Тако ме потсећа на врло необичног дечкића који на плажу долази са баком.
Бака је негде отуда са Југа, од Пирота. Овај дечко, можда има око 6 до 7 година плени пажњу свих присутних. Можда би неки рекли за њега, зато што је стармали. Он је необичан пре свега јер је сувише зрео и мудар за његове године. Врло је самоуверен и убеђен у своју супериорност у односу на његове вршњаке, али изгледа и на одрасле. Оно што највише пада у очи, то је његова невероватна убрзаност акција и мисли, не може да седи мирно, стално му надолазе нове идеје, речи, поступци, али све што
започне, он и заврши. Занимљиво, све што он уради и каже има своју тежину.
Око њега би се окупљали докони купачи, запиткивали би га, и забављали се са њим и његовим духовитим опаскама достојним зрелом и мудром човеку.

Видео сам у моме животу још таквих малих мудраца, да не кажем вундеркинда.

Дрина је врло мудра и надарена. Убеђен сам да је и она када је била дете, исто тако била центар пажње и дивљења њених блиских и познаника, као и овај дечкић.

Упркос што је давно напустила доба детињства и и истинске младости, она је још увек препуна енергије, духа, полета, свакојаких идеја. Не може да се скраси на једном месту. Јури са једног краја плаже на други. Или разастре простирку, и изложи своје тело сунцу. Али ће томе претходии читав ритуал, припрема, процењивања места, избора позе тела, бриге о видокругу.За њу је врло битно да њен поглед обухвати целу ову плажицу и све присутне на њој. Све она види, има она своје привлачне објекте и субјекте, прати их врло пажљиво где се крећу. И подешава своје понашање и искораке плажом у зависности од сагледавања тих параметара.

Она је врло прорачуната. Али кад је смирена.

А често није, онда би била импулсивна, наједном би ме запрепастила својом површношћу. Био бих разочаран њом, као да је тада била преда мном нека друга особа.

Дружећи се са њом, закључивао сам једно: Овако надарена особа, која може бити врло корисна заједници, а гурнута је у убрзано духовно растакање. Али то је овде масовно.

“ Ми смо сувишни људи, овде на Балкану постоје сувишни људи“, као да чита моје мисли.

Брзо се одвојих од Данијеле, приђох јој.

Тако је настало ново дружење.

Врло занимљиво. Све је почело испочетка. или боље речено, наставили смо тамо где смо стали.

Шта се то десило са мном?

Као да међу нама досада није било никаквих неспоразума? Осећам нову топлину, као да неко поново почиње да ложи оне раније емоције, мисли, најинтимније снове, она ми се чак завлачи и у ноћна сањања.Не желим да се враћа оно од раније. Али шта ми смета да се са њом повремено дружим, без обавеза?

Она је тако привлачна.
Враг не спава, као да је нека невидљива војска навалила са свих страна, као да ми неки невидљиви свирац свира најзаводљивије мелодије, као морске нимфе занетим морнарима?

Неће ме опет навући на невидљиве подводне хриди?

Нашли смо се опет код мене. Узела је књигу Пјера Дакоа“ Чудесне победе савремене психологије`,прочитала је одељак о духовном посрнућу модерног човечанства.

Иста је, врло мало се угојила. Али је њено тело и даље беспрекорно. “ Имала сам кратку везу са таксистом, срела сам га у супермаркету, млађи је петнаестак година од мене, све је ишло брзо, неки змијаст вијугав тип, сав истетовиран, љигав“.

Био сам опет зачуђен. “ И шта је са њим`?

,, Одвео ме у стан, ниједном ми се више није јавио, а ево прошло је скоро месец дана. Шта он мисли? Шта чека? Није ништа нарочито у кревету, данас је модерно да се брзо зближи“, убеђена је да је у праву. “ Шта је то са њим, наиђе, будемо заједно, и више се не јавља? Све ми је досадило, помишљам на манастир, како се то ради“? “ Мог оца је у марту стрефио страховит мождани удар, био је месец дана у Болници “ Свети Сава“сада се брзо опоравио, ипак је он врло виталан и отпоран. Али се нешто десило, ноге више никад неће моћи да користи, у колицима је“, не могу да верујем њеним речима. али истовремено нисам ни зачуђен, мало мало па се неко шлогира или доживи инфаркт.

,, Али влада рукама, шта би ми без њега, он зна све занате, испекао на броду, струја, водоиинсталације, техника, грејање, ТВ, радио све могуће поправке зачас уради, све тај зна и зачас уради“.

,, И сада када је у колицима“?
,,Иде колицима, креће точкове брзо рукама, мало га подржимо уздигнемо га мама и ја, или деца, да дохвати места где треба да поправи“, каже она мирно и задовољно.

Размишљам о њеном оцу пуковнику ЈНА и заповеднику бојног бода на Јадрану, шта је све ова намучена породица доживела након распада Југославије, ратова? `

Зар не постоји извесна паралела са породицом њеног разведеног супруга Афганистанца , чији отац је такође био власт, пуковник НКВД.

Мени сметају строге и непредвидљиве жене. Нисам био расположен. За мене су праве жене оне које су умиљате, интелигентне и духовите, разумне изнад свега, и да се са њима зна на чему је се.Дрина није никако таква. Ипак је заносна.

Видели смо се у неколико наврата на Ади, само једна жена је имала откривене дојке. “ Сматрам да је топриродно“, каже она, “ мало су ми се дојке опустиле, па не иде да их откријем“.

,, Не верујем да дојке могу да се опусте за непуне две године“, тако мислим. Сећам се да су њене дојке само пре две године биле у савршеном стању.

Нисам конзервативан, нити старомодан, али на плажама на Ади, сем на нудистичкој, се ретко где могу видети жене разголићених груди. Не треба штрчати. Медицина каже да су женске дојке гениталије.

Она леже леђима на врућ бетон, скиде грудњак и груди прекри провидним пешкирићем. Заиста су јој дојке биле заносне као раније. Пешкирић се помаче. Указаше се набрекле брадавице на бујним грудима,повукох пешкирић и дотакох јој као случајно брадавице, она се тргну, очи јој се скоро изокренуше, али ништа не рече.

Зашто није овако похотљива када смо сами у кревету? Као да би постајали залеђени када би били сами у моме стану, као да би неки невдљиви маг заблокирао наше хипоталамусе, центре сексуалних нагона?

Никад ништа међу нама није било, иако је полугола улазила у мој кревет. Није хтела.
А овде на плажи се узбуди? На погрешном месту и у погрешно време. Рекох јој то.

,,Све је у рукама судбине, не вреди се борити против ње, како је записано тако ће бити“, то је њен мени одавно познат став о судбинама мушкоженских зближавања.

Од овога додира њених брадавица сам запазио да се Дрина почела да мења према мени. Показивала је да је моји додири просто штрецну, да су јој много пријатнији него ли ранији, да јој пријају.

Сваке године почетком јуна одлазим у Узовницу на Дрину, тако ће бити и овога пута. Изнајмљујем овога лета кућицу Живка Матића, недалеко од засеока Крсмановића. Имам подоста ствари, драги рођак Милан Живковић ( томови 3-5), долази повремено у Београд, пошао бих са њим, довезао би ме до прага куће у Узовници.

Предложио сам Дрини да дође у Узовницу, на неколико дана.

Не одговара јој лош комфор, каже.

Нашли смо се у парку тамо нешто пре Титовог маузолеја на Дедињу. чекао сам је на аутобуској станици, сиђе из аутобуса са друге стране улице, из даљине ми се смејала радосно. Она због нечега обожава овај део Београда. тамо ме је и раније позивала. Показивала би ми фонтану, прсак водоскоком запенушане воде, потсети ме на Манекен Пис у Бриселу.

,,Тамо је споменик Српском војнику, који ми се јако свиђа“, показа на окруњену камену фигуру у парку. Да ли је то зов њеног националног порекла и патриотизма, кћерке високог официра ЈНА“?

Изгледа да она овде доводи и друге, и прича им исте приче?.

Седе на клупу. Било јој је пријатно. ,,Голицај моје табане“, то је јако узбуђује. Људи су уморни и под стресом, потребан им је мир и опуштање. И то што пре, одмах.

Она не може никако да се смири. ,,Хајмо“, устаде, кретосмо искрају парка.

,, У оној згради су 1980-их година биле просторије Данске амабасаде, преселили су се тамо ка згради ВМА, долазио сам овде на разговоре као дисидент, ту су ме једном ухапсили“, показах на зграду у полумраку.
]
,, Сада је Данска амбасада на Дедињу, тамо близу Војне медицинске академије“ она то зна. А ја скоро сваки дан пролазим поред те амбасаде аутобусом 59 када идем према центру града, последњи пут сам био тамо марта 1999.године, када сам узео визу за одлазак у Копенхаген на скуп ИСИЛ-а“

Када смо полазили у тролејбус, она ми се скоро пожали, како је неки усамљени младић претећи пратио приликом успона на Авалу, спасли су је случајни пролазници. Била је скоро у паници.

Да ли ми то све прича да ми стави до знања да су јој потребни моје друштво и заштита за шетње Авалом“?

,,Још не силују“ нашалих се, она је то схватила да желим да јој пребацим, да је се надала да буде силована, а да се то није десило. Увреди се, љутито окрете главу: ,,Удаљи се, седи тамо“, показа руком на топле камените степенице. Наиђе тролејбус. Неће због нечега да седи до мене, седе у удаљенији део возила.

Јуче док смо на Ади седели изнад ограде која одваја стазу шетача од језера, тамо на Макишкој страни, ми је испричала да је недалеко од ње, тамо код фонтане, са друге стране Аде, седео младић који је онанисао. Показала ми је руком како је то чинио, горе доле.

Зачусмо гласно крештаво грактање великог црног гаврана, који залепрша широким крилима, залебди у ваздуху као мали хеликоптер, испружи велике канџе, и спусти се на гвоздену ограду, као велики лептир на цвет. Она се узнемири:,,Донеће ми баксузлук, иди га отерај“, показа нервозно руком на гаврана.устадох и брзим кораком се упутих благом низбрдицом ка црној великој птици, она када ме виде залепрша крилима и одлете на другу страну језера, видесмо је како се спусти на удаљене гране високог ораха.

Отпратио сам је аутобусом до стана у улици Војводе Степе. Свугде су мирисале липе, поређала се стабла, истинска шума липових стабала. Она показа руком на високе расцветале липе: ,,Како дивно миришу, овде је најлешше доба године када процветају липе“.

Никад ми није дозволила да је допратим до зграде у којој станује. На растанку ми рече:,, Овде у суседству, доле наниже, има мали Кинески ресторан, имају врло укусне поховане ананасе и банане, када се вратиш са Дрине, отићи ћемо тамо “ Онда додаде :“А ту близу има мали кафе, врло је пријатно место“.

Још ми је казала и ово: ,,Једна моја пријатељица се доселила у твој крај, мало узбрдо Миљаковац 2, јако ми се свиђа твој крај, миран је и има много зеленила“.

Следећи дан смо се нашли на Ади.

Борисови родитељи су 1995.године избегли из Книна, његов отац је Србин, а мајка Далматинка из Сплита, населили су се негде у Банату. Борис је млад, има око 45 година. Техничар је, ожењен, отац два сина, иако је запослен, често је и преко дана на плажи. Борис је висок и прилично кошутњав. Иако је ожењен удвара се појединим купачицама.

Ја сам је упознао са њим. Да ли сам то требао да учиним? Док смо Дрна и ја седели на травњаку изнад језера, он нам се приближи с ` леђа и седе без нашег позива са нама.

Видех га јуче, да је накратко разговарао са Дрином. нешто јој је показивао.

Добро ми је познато да Дрина жели да види у мени виталност и самоувереност. Неко ми је казао: Жене су као пси, као што пси нападају онога ко се од њих плаши, тако и жене осете несигурност код мушкарца, па га запоставе.

Знајући за такву њену ранљиву психологију, сам се трудио да повратим самоувереност, када сам био са њом на плажи, исправих се и снажно запливах језером. Али ми се сампоуздање не поврати.

Имао сам важан пословни састанак. и напустих је. Ипак на растанку јој се трудећи да повратим представу о себи, и да је разуверим да је не заборављам, а она то може помислити, и да ћу мислити на њу за време отсуствовања од месец дана на Дрини, се обратих опуштено и расположено: ,,Бићемо у контакту мобилним, да када се вратим да остваримо наше зацртане договоре“.

Њен израз лица је био нејасан и неинспиративан. Можда мисли да.ћу се тамо дружити са шармантним планинаркама?. Па што онда и она не користи оно што јој живот понуди?.

Трудим се да привучем овога лета туристе на Дрину.

Ујутру 10 јуна сам отпутовао за Узовницу колима рођака Милана Живковића, преко Дебелог брда, па на Пецку,испод и изнад пута се црвене малињаци. Направили смо малу паузу у малој кафаници поред пута, близу родног села Дрининог оца. У планински
зелени спокој се спустао тихи сумрак. Негде испод жбуна је певао своју успаванку планински зрикавац.Смрачи се, појавише се свици.Тако је спокојно и лепо у завичају.

Како би било лепо да је Дрина сада ту, да види све ово. па ово је и њен завичај. Али од кога је се она толико удаљила.

Мој живот у летњим данима у Узовници се одвија по добро разрађеном и устаљеном плану.Кључни задатак је черенац. риболов мрежом на Дрини, купање, веслање, пењање по околним брдима, спавање поред широм непрестано отворених прозора.

Уживам да увече слушам цврчке, да погледом прати слепе мишеве, који личе на ноћне ластавице. Када се смрачи двориште куће под брегом, и сав зелени околиш наједном буде прекривен велом тамне ноћи,као да би се звездано плаво небо спустило на земљу, свугде около у бескрај велова тамне ноћи,светлуцају свици, као звездице попадале по ливадама, па трепере, неће да се погасе.Рано легање, касно устајање, потребно је да се добро испавам и одморим. Доручак, и око 10 часова узимам у руке черенац и право на Дрину, ту такорећи на пар корака, све до 14 часова. Онда ручак,одмор до 16 часова, и опет на Дрину све до 19 часова.

Сваки дан напорно дижем горе доле тешку мрежу, ловим мале рибице, углавном их пуштам у воду, то не чиним да упецам рибе, него да вежбам мишиће, да стичем енергију и снагу.Пецао бих у растојању од око километар и по. Одлазио бих повремено до Грачаничке реке, на острво Крсмановића чагаљ, пливао , дружи се са мештанима, углавном рођацима. Сваки дан бих куповао малине код суседа Аце Пуцаревића
.
Занимљиво, Дрина ми је стално у мислима, филм се непрестано развија, .Мислио сам да сам је након паузе од скоро две године потпуно заборавио. Како се то десило неосетно,
да сам опет почео о њој да упорно размишљам? Не знам ни сам? Она је поново постала моја опсесија, као наметнуте мисли, као да ми неко упорно диктира и убацује без
моје жеље њу, и само њу? Као да је тај невидљиви засео на моје уши и стално понавља, развија филм о њој у недоглед? ..

Данас сам дошао до Црног вира, низводно километар од мога станишта. Био сам сам на зеленој плаховитој реци. Овде се Дрина сужава, и хучи, таласи се пропињу, беле, матица само јури. Данас је субота, облачно је, дакле није на Ади, узех мобилни и позвах је. Јави се. ,, Дрино, чуј како звучи Дрина,“ спустих мобилни до саме воде. Чух њен глас:“ Заиста је дивно “

Она одмах настави: ,,Није ти Борис никакав искрен друг, када си ти отишао показао се иза твојих леђа као бескарактеран и покварен, љигавац“.

Нисам је питао зашто?

Она је била са друге стране: ,,Када се враћаш?, као да је била нестрпљива да се што пре вратим, била је сетна и чежњива, тако ми се чинило?

Схватио сам да је ово моје летовање на Дрини у знаку необичне жене истога имена.

Да ли је могуће да упркос мојих година ја могу још увек да толико мислим на неку жену?

Да бих проверио ову претпоставку непримерену мојим годинама, седох на громом опаљено дрво на каменитом гребену недалеко од Микуљака, у тишину је улазио шум букова и кликтај кобца који је из Србије ка Босни, изнад Дрине јурио голуба. Поред самог стопала загамиза велика шарка победнички у очњацима носећи рибицу коју је уловила у Дрини.

Нестрпљив да Дрину видим, позвах је телефоном. ,,Прихватам твој предлог да идемо у тај кинески ресторан на поховане ананасе и банану, донео сам ти и теглу природног багремовог меда?“

,,Имам бољу идеју, да одемо до Ратног острва, стави мед у фрижидер, засада имам још меда, када потрошим“.

Стигли смо са Бањице аутобусом 78 до Земуна, одатле кретосмо на понтонски мост на Земунском кеју,па њиме на Ратно острво, звано од Земунаца Лидо.( томови 1-5). Ово острво је дугачко и понегде прилично широко, обрасло у зеленило, са прекрасном пешчаном плажом. Дунав је широк и зелен,галебови, као да смо на мору.

Дрина је љубопитљиво загледала понтонски мост, пипкала га, мирисала, сва победнички насмејана се исправи из сагнутог положаја: ,,Ово је ЈНА ( Напомена Аутора: Југословенска народна армија) , чврсто,стабилно, трајно. нема ништа без Југе“

То каже кћерка пуковника ЈНА. Њен понос има логику, упркос хаоса у њеним ставовима, она је ипак кћи пуковника ЈНА.

Испесмо се на мало уздигнути део острва, појави се широк Дунав, као морски жал, галебови закликташе.Њој се овде јако свиђа. Дуго је изабирала кутак где ћемо се зауставити. На крају јој се највише свидело на малом травнатом узвишењу, близу је и хладовина, и сунчана страна, а и река је близу. Мени се чини да је она нарочито тражила погодно , мало уздигнуто место, да погледом прати све присутне? Скрили смо се иза стабла дебелог високог бора.

Она зна много света. И са многима се дружи. Зашто то чини? Шта тражи у животу?
Била је расположена, пружила је ногу да је масирам, затим леђа, узвикивала је:“Баш је дивно“.

Ево прилике да више сазнам о њеном мужу из Афганистана, шта се са њим догодило у међувремену.

Али смо се брзо растали.

Следећег дана сам стигао на Аду на плажу.из шумарка, из прикрајка сам осмотрио, видех Бориса лежи на сунцу. упутих се даље и спустих се језеру. Одједном чух Дрину, радосно је узвикнула моје име.приђох јој, ставих моју простирку поред њене простирке.

Она устаде и скоро осорно ми рече:“ Одмакни се“ што учиних.

Онда она устаде и покупи њене ствари, оде подаље у хладовину сунцобрана. Врати се и стави њену торбицу на оближњи сточић кафеа,очигледно да ми стави до знања, да ипак не одлази од мене. Удаљи се и леже на стомак, дремала је лењо.

Утом из даљине видех Бориса који се упути брзим корацима ка мени, устадох и поздрависмо се. ,,Када си дошао са Дрине“? упита ме. “ Ових дана`, тако се наш разговор завршио. Како ме је спазио из даљине? Није ми промакло пажњи да је застао и бацио помало забринут поглед ка сунцобрану испод кога је Дрина лежала. Па Борис ме је неколико пута звао на мој мобилни док сам био на Дрини, био је кратак, као да је проверавао да ли сам још увек тамо ?

Неколико пута сам сада покушавао да јој се обратим, одбијала је да раговара са мном. Била је нељубазна, скоро љута. Када се смрачи, она ме позва руком, кретосмо ка усамљеној клупи. Смирила се. Пружила ми је ногу да је масирам. Али је због нечега била врло нервозна. Наједном је села, и љутито,бесно ме је скоро отерала: “ Одлази, ако хоћеш и заувек“.

Мирно сам устао и отишао.: ,, Чућемо се “ рекох јој ипак при одласку“.Она се ипак смири: ,,Договорено“.

Не схватам о чему се ради. Покушавам да разјасним енигму, анализирао сам њен Феисбук следећих дана, каква непромишљеност, она, дама, интелект уалка се на њему поверава, отвара своју интиму и душу. Спазих њену фотографију, негде на Ади, испред ње стоји снажан млад непознат мушкарац, у коментару она каже за његову фотографију: Много ми се свиђа. Те размене њених порука са њим су трајале следећих неколико дана.

А где је ту Борис?

Одлучих да је позовем:`Мед сам извадио из фрижидера, није добро, може да се искристалише, а да одемо и у тај кинески ресторан“.

,, Дођи у 20 часова на Трошарину“, била је кратка.`

Уместо да се упутимо у кинески ресторан она је била кратка: ,,Нисам гладна, идемо у Савамалу, тамо има нешто заннмљиво“ чух назив улице. То је тако близу Карађорђеве број 50 где је моја породица становала од 1955 до 1980.године “

,,О чему се ради“? упитах је., замишљам да је то нека масовна приредба.

,,Видећеш када дођеш“, слегну раменима, нема намеру да ми објашњава

Испостави се на крају да се тамо на отвореном простору одржава игранка. Изгледа да је то неко бивше складиште, или некдашњи Отпад?. Посетиоци су тек почели да пристижу, углавном млађи и средовечни.Посматрам лица, неки су обријани, мутни и сумњиви типови, агресивних погледа.

,,Шта ћу ја ту, ту није моје место“ окренух јој се одлучно, окрећући се да одмах одем.

,, Само мало да останемо“? , хтела је да останем поред ње, да не буде сама-.

То је већ било сувише: ,,Довела си ме у овај прави зверињак“, био сам љут.
Она се упути унутра, простор је био празан, седе на усамљену клупу.

Ја одох брзо и без речи.

Следећих дана сам је видео на Ади опет.

Отпливао сам мало даље, одједном осетих да ме је неко ухватио за леђа и гурнуо под воду. Ко би то могао бити ? Окретох се, преда мном је из воде вирила Дрина, смешкала се доброћудно, нешто је промрмљала, изгледа да је казала ,,Извини“.

Да ли је могуће да је била помало потрешена?. Зашто ми се извињава, то је изрекла тако искрено, из срца, са мудрим изразом лица племените жене. Окрете се и отплива без речи.

О чему се то ради?

Сутрадан је Дрина опет била на плажи, наиђе Милица Јованић), одмах седе поред мене, приближи ми се, стави ми руку на мишицу.

Дрина је у њу зурила са необичним чуђењем. Лице јој се намах наоблачи.

Следећих дана су се дешавале необичне ствари са мојим сусретима са појединим женама на Ади. Неким чудним случајностима су наилазиле жене које нисам виђао годинама. И као узинат Дрини, као да је праве љубморном, су ми прилазиле мазно, седале поред мене, и остајале дуго ћаскајући.

Пажљиво сам пратио Дринине реакције. Њен израз лица је одавао дискретно изненађење, или разочарење?

На овој плажици се дружим са мени врло драгим Романијцем Жељком Вујићем. Он је млад и снажан.Тако смо сличног духа. Кад год смо заједно смо врло расположени. Он је донекле упућен у ово што се догађа између Дрине и мене. Види да је мој поглед дискретно али упорно усмерен ка њој.

Желим да установим да ли се она стално дружи са неким мушкарцем? Прилазили би јој повремено неки мушкарци, она има врло широк круг познаника, седали са њом. Ко су ти људи?

Али нисам запазио да је са се са неким сталније дружила

Седох са стране. Осећао сам Дринин поглед да је стално фксиран на мени.

Пре овога дана, неколико дана нисам долазио овде, одлазио сам на другу, макишку страну, тамо понекад дође и Жељко. Он ми се нагну, приближих му се: ,,Ова твоја је ових неколико дана била овде у близини, стално зурила двогледом, разговарала је француски са пријатељицом, чуо сам док је гледала тамо на другу страну Аде, на пензионерску плажу где ти често биваш када је казала узбуђено пријтељици: ` Ено Томе тамо са неком женом у хладу ораха, ставио јој је руку на слабине.“

Зар је тако нешто могуће, значи да је њој стало до мене, значи да се везала за мене? Одмакох се у пријатном расположењу. Ћуд је женска чудна работа?

Осетих дакле данас њен поглед на мени. Она устаде, и поче да се шећка испред мене. Као да жели да ми нешто сигнализира немушто? Стаде тамо где смо неки дан седели. Онда се брзо удаљи и наслони се на клупу где смо неколико пута били.заједно

Тако је се око четврт сата шећкала испред мене, и давали ми неке тајанствене, мени нејасне сигнале и знаке?

Па она мисли на мене, везала се? Да ли и код ње ради филм, обсесија, као што је то са мном ? Постепено су ми се враћали нада и лепо расположење. Вероватно је видела те жене са мном и жели да ми стави до знања, да је још у мислима са мном? Плаши се да ме не изгуби?

Онда се она смири, леже на стомак и поче да дрема.

А све то помно из прикрајка мотри мудри Романијац Жељко, и он је данас опет на нашој, пензионерској плажи, не може да схвати о чему се ради са њом, зашто кружи у мојој близнни, шта загледа, зашто млатара рукама? Шта је на то нагони?

Баш тада наиђе Милица Јованић, хтеде да седне поред мене. Знам да ће ми се одмах приближити.

А шта ако то види Дрина? Мислиће да је правим љубоморном? Или да сам јој потпуно окренуо леђа? Познајем Дрину, она је помало параноична и ранљива на сваку реакцију мушкарца који је са њом. Уме да се свети, и то врло болно. Може помислити да сам је потпуно заборавио, или да је провоцирам? Па ми окренути леђа и она, заувек?

Устадох, и обратих се Милици: ,, Молим те идемо одмах, имам посла у граду, водићу те на Шеталиште 25 мај“, знам да она тај простор обожава.

Ујутру сам опет био на овој плажи .Жељко када ме виде развесели се, стаде сав насмејан пред мене: ,, Имам да ти нешто заннмљиво кажем“, сијале су му очи, “ова твоја што се овде шећкала јуче испред тебе читавих пола сата ( Дрина) , није спазила када си ти отишао са оном Милицом, је устала, осврнула се, пришла је месту где си био, све је претражила, освртала се, загледала по песку, зурила у воду,излазила мало даље, тражила те је по овом делу плаже читавих пола сата“.

,,Јеси сигуран“’упитах га. ,,Потпуно“ Онда додаде: ,,Виђам је повремено када ти ниси био овде у друштву са Борисом Далматинцом. Пусти је, зар не видиш да је лујка?“

После овога догађаја када год би ме видела би се љутито намрштила окретала би гневно главу од мене.Виђао бих је са појединим мушкарцима, спазих да она и даље прати мој поглед.

Десило се ово, што је унело нове нејасности о њој. Упути се ка бетону, на коме је лежао Борис, његове дуге ноге се протегле скоро до воде. Она у пролазу својим палцем удари враголасто по његовој нози, као да га позива. Онда загази у воду, Борис устаде па јој се придружи. Он је брзо пливао краул ка другој обали, она га је тешко сустизала. Чини ми се да га је ухватила око паса, или за цеванице, и да је он вукао, као што брод вуче шлеп.

Па она је са Борисом у вези? Како, када ми је о њему све најгоре казала? Од када? Да ли се то зближавање десило док сам био на Дрнни? Или последњих дана?

Знам Дринине критеријуме, Борис је ожењен, сиромашан, кубури са сваким динаром, није
интелектуалац. Зашто би онда била са њим? Једини разлог који би, по мени, могао бити и у питању: он је мужеван , млад, а она је неизживљена, то је за њу врло важно.

Ипак знајући је, убеђен сам да, ако су моја закључивања на месту, да то неће дуго потрајати.

Размишљам, увек се трудим да будем објективан. Да ли сам се ја у овим годинама везао за њу?

То би могло бити тако да је она приближније мојим годинама, да сам ја бољег имовног стања, а и да немам ове описане неприлике. Не везујем се за жену чије критеријуме и исчекивања на испуњавам. Жене, поготову оне које држе до себе, млађе, привлачне, оне имају већи избор, па су отуда пробирљивије.Поред ових мањкавости за иоле чврсту везу са њом, је и њена ломљива личност, она је душевно и емотивно лабилна. Да није наркоманка? Са њом бих имао сталне проблеме.

А ја то не желим, мени је потребан мир. Да ли се она може променити? Тешко, навике се тешко мењају, оне су потпорни зидови личности, као мермерни блокови у згради. Те мермерен зидове ломе бушилице, или булдожери. А вишегодишење чврсте навике је врло тешко променити. Она сама ми је казала једном приликом:“Тачно је што кажеш, да је моја личност изрована као после земљотреса или вулкана, али лава није течна да се може моделирати, стврднула се у тврдо стење, тешко се ја могу мењати“. фаталистички је климнула главом скоро помирена са злехудом судбином.

Па зар није демонстративно исцепала мој текст о њеним недостацима и инфантилностима, и како да их се отараси?`

Али ми је неки дан казала искрено и из дубине срца, била је потрешена, као да је дављеник који тражи спас:“ Манастир, желим да се тамо уклоним од овога исквареног содомског света“.

“ То не би било решење, “рекох јој, “ти имаш твоје деценијске навике, ти би још брже отуда излетела наглавачкепобегла“. мислим то искрено. “ Имаш и децу, обавезе“.

Али то ће једног дана када сазре та идеја, бити могуће, а до тада има још доста времена, помислих. али јој то нисам казао. Ипак, ова њена идеја далека од финализације, још неке друге њене изјаве, су доказ да она ипак увиђа странпутицу на коју су је гурнуле мучне животне околности, и зли и искварени људи који је сусрећу, или из сеновиости њихових затамњених функција, њоме манипулишу, управљају подмукло њеном љубавном барком постварују је , злоупотребљавају њену привлачност, да преко ње остварују њихове крајње нељудске намере.

“ Да ли знаш песму са Евровизије“ Qui menaja ma barca“ (Ко управља мојом барком) ? запитах је.

Ћутала је.

Уместо одговора ми се као нагло пробуђена обрати: “Нису више ово они ранији мушкарци и жене.

Многи мушкарци су делимично импотентни, имају слабу ерекцију и брзу ејакулацију, није чудо, какве стресови и неприлике их свакодневно погађају“. јадала се.

Погледа ме гневно: ,,Ништа нема одвратније, он сврши брзо па ми окрене леђа“

,,А у чему је проблем са женама“? потстичем је.

,, Иста мета исто растојање, варијација на исту тему, али на другачији начин. Многе су болесне, имале операције јајника, материце, дојке, абортусе, душево заблокиране, стегну се, боли их, нема правог секса као раније, него се све своди на пипкање и миловање, масирања су постала врло популарна.“

Заћута, премишљала се па настави:,, А моћници, и странци, неки од њих у жгољави и никакви, али она ствар међу ногама им се надигне и укрути ко оклагија. Све је данас политизовано, и секс. А наше жене то не знају и не схватају о чему се ради. А наше мушкарчине испадну пиципевци. Понизили су нас сурово и подло“.“

Ипак, увидео сам одавно, да се до ње дубински досеже моја искреност и добронамерност према њој.

Умео сам да пошаљем стреле емоција које су погађале у њену намучену душу, жељну искрених и дубоких осећања. Она би се тада разрадостила, и почела би да певуши, да се смеје онако драго из дубине грла и плућа.

Ућутала је смркнута. Премишља. Онда стаде на ноге, затегну купаћи костим, опет је била овоземаљска, а не духовница спремна за манастир.

Као да жели да ми стави до знања, кокетно, скоро фриволно, забаци густу косу иза врата, на горњи део леђа, и погледа око себе. Била је опет спремна на лов. Као огладнео тигар када се сањиво протегне ујутру у џунгли?

Она има 47 година, да ли је она свесна да се понаша као много млађе жене, да ли је она у кризи идентитета? Она је недовољно оријентисана у односу на друге, у времену, у простору? Она погрешно види себе.

Али је неспорна чињеница да је упркос свега још увек врло привлачна.

Шта ја желим од ње?

Повремено дружење. Са њом ми је дружење врло узбудљив догађај.

Видео сам на њеном Феисбуку слику расцветалих липа и жутих растиња, испод слике речи “Летња љубав“. Она је усамљена и изолована, има потребу да се непознаним преко феисбука исповеда. То је за њу вид отпора изолацији, ометање гурања у прекид веза, не да се, не жели да буде сама, она се грчевито брани. Па се исповеда на Феисбуку, као да се опуштено поверава драгој пријатељици уз шољицу кафе, у хладовини испод сунцобрана на неком сплаву

Ко је та њена летња љубав?

Од неки дан је на одмору, од краја августа, па током сптембра. То ми је казала. Видео сам је опет са Борисом, он јој је пришао, она му је кратко, скоро индиферентно казала: ,,Ти седи тамо, ја ћу овамо, нема везе, то ннје ништа лоше.“

Он се повукао помало замишљено у свој кутак мале плаже на Ади. Али је цело време посматрао врло пажљиво, пратио је сваки њен покрет, поглед. А за то време су јој непрестано прилазили поједини мушкарци, неки су били привлачни. један је био постарији сувоњав човек, блед и изнурен, личи на професора универзитета.

Борис је врло осетљив, и сујетан, поврх свега параноичан. Начуо сам да му је супруга окренула леђа у кревету, да се у стану осећа понекад сувишним, налази додатне послиће, просто бежи из куће, или долази на Аду . Није он очајник, као што су то неки, ипак је он виталан, чнни ми се да резонује: Ако ми жена окреће леђа, и ја ћу њој, па се на Ади дао у флертовање

Причале су жене за њега на Ади да је “ причалица“, још ниједну није одвукао после пливања у оближњи шумарак са друге стране Аде, или тамо иза жичане ограде. Изгледа да је Дрина једина којој се мало више приближио и која је прихватила да са њим плива подалеко, и да се негде загубе?

Разумем је, она је жељна мушког додира, увиђа необичне ствари, почне са неким мушкарцем, наједном се он чудесно измигољи, као да их неко намерно раздвоји. Она се не да, она је борбена, зарекла се, идем на прву лопту. Када се са неким упозна иде право у стан, скида се такорећи са врата. Граби живот, не да да јој га неко отме.“ Не дозвољавам да са ном манипулишу безбедњаци, то је моја интима, моја лична ствар“ она тако закључује.

Али тако не мисле они које она назива “ безбедњаци“, они су не само интелектуално сиромашни, и душевно и морално крајње извитоперени, крајње су сурови и немилосрдни, нарочито када се ради о немоћној, поврх свега изузетно привлачној жени. Они су садисти, жеља за влашћу се сладострасно оргастички измешала са сексом.

Ето Дрине, идеалног објекта за њихово оргијање.

Али је велики проблем у томе, што је мушкарци не схватају, мисле да је она лака жена. А она то није,упркос непромишљених поступака својствених управо лаким и површннм женама.

И тако се врти у круг, као мала мувица уплетена у паучину, бесно мрда ножицама, а огромни паук је хипнотише, и све је ближи да зарије у њу своје жаоке.

Али она је витална, и брзо реагује, успева да се спашава.

До када?

Ипак, време чнии своје. Она полако тоне.

Шта ће бити са њом.

Сетих се њеног феисбука, на насловној страни Дрина са обешењачки забаченом косом иза врата на леђа, истакла фриволно своје заносне облине, шаље на све стране љубавне поруке, а тек назив њеног налога на интернету је занимљив “цвет свима драг“ , описује своје авантуре, путовања, поверава целом свету своје најскривеније интиме

,, Погледај твој феисбук, имаш 47 година, а као да је власница нека шипарица, или млада девојка, твоја деца, поготову твој син то виде, то је за њих сада забавно, јер нису сазрели, али једног дана ће сазрети, и презрећете“.

Ћутала је смркнута. ,,Ех да ми је сада 25 година, све би било другачије“, на крају исцеди .

Шта жели да каже тиме, није ми јасно, да ли би се тада понашала сасвим другачије, духовније? Или би убрзала досадашње описане поступке?

Уколико би била тачна претпоставка да би она могла бити нимфоманка, онда је она таквом постала јер је исфорсирана, наведена да буде таква. Поједине жене ми се жале да их “ Велики брат` омета, да им квари везе. Изгледа да тако резонује и Дрина. Она иде из једне неуспешне везе у другу, не што је незасита нимфоманка, него у потрази за стабилним, колико толико правим. Она је борбена, борац, не да се.

Као што рекох, моје прогнозе за њену везу са Борисом су песимистичке. Можда ја у моја закључивања пројектујем моју подсвесну везаност за њу, и жељу да опет буде слободна, да опет будемо повремено заједно.?

Али се трудим да будем објективан. Њен једини мотив са Борисом би за њу био, онако како ја то процењујем, да себи обезбеди повремени секс са њим, да га као таквог држи у резерви.

Али он њу не познаје, нити је вичан друштвеним наукама, поготову не психологији, и психо-социологији, пратим из прикрајка њихове интеракције и обостране погрешке, које препознајем да ће водити погрешним проценама и детериоризацији њиховог дружења

Она прави прва грешке. Борис је параноично осетљив и љубоморан. Природно, јер има описане неприлике са супругом, осећа се одбаченим, мада се представља другачије, каже: ,,Моја жена је болесно љубоморна“. А то није тачно, обратно је.

Док је он помно обсервира из прикрајка, и она то исто чини ка њему. Настајали би неки немушти глуви телефони. Борис је врло поносан и осетљив. Запазио сам да се за њу везао, можда помало и заљубио.

Изгледа да је и њој на неки начин стало до њега, до његовог миловања.

Као што рекох, Дрина је понекад неука у подешавању односа са мушкарцима. Нарочито је убеђена да је изазивање љубоморе права ствар. А стварање љубоморе је нож са две оштрице, чешће руши везу, него што је јача. Будући да јој прилазе мушкарци, а видео сам да их дискретно на то наводи, да то Борис не спази, да му се прикаже као жена којој се диве, да га потстакне.

А није јој познато да тиме може постићи супротно, да га тиме може одбити.

Борис пак то болно и параноично доживљава повремено, као њено удаљавање, запостављање. Прави и он стратегију. Поче да се приближава неким купачицама, оне седоше поред њега. Он се развесели.

Дрина је то спазила, супериорно се смешкала у себи: Показаћу ја њему. Са мужевним купачем се упути води и запливаше заједно далеко, тако близу једно другом.

Борис је посматрао, био је дубоко повређен. Као да је говорио: Осветићу јој се.
Скоро пола сата је трајало пливање Дрине и њеног сапливача.

Када су изашли нз воде, Дрина је погледала тријумфално ка Борису.

Шта је тада спазила?

Борис коме не измаче њен поглед, ухвати за руку младу купачицу, скоро да је одвуче у воду, отпливаше удесно, тамо ка шумарку, није их било дуго.

Знао сам да је међу њима настала пукотина. Да ли ће се продубљавати? Видеће се.

Следећих неколико дана је било облачно, није било купања на Ади.

Отопли, дођох на Аду, седим са Жељком, видим Дрину, нигде Бориса. Утом се он појави, из даљине се клима несигурно његова издужена прилика. Изгледа да је стекао комплекс од Дрине.Она је искуснија,интелигентнија, и много образованија од њега. Борис седе недалеко од нас, јави нам се, измења неколико конвенционалних фраза са нама. Седе баш близу оне плавуше са којом је неки дан пливао.

Изненадих се када видех Дрину, како се брзим корацима упути ка Борису и гласно изговори врло љубазно:“ Борис , како си“.

Као да није недавно ништа било. Схватам, она је мудра, жели да изглади ствари.
Да ли ће Борис исто тако одговорити, или ће из њега проговорити несигурност и повређена сујета,освета?

Управо се деси ово друго. Борис направи гаф, лењо се окрете на бок, и поче разговор са
плавушом.Дрина се окрете у месту, и врати се тамо одакле је дошла. Леже на стомак, покри главу марамом, и поче да дрема.

Тако је постојала неколико минута. Онда се расани, устаде. Као по нечијој наредби уз њу стаде мужеван купач.

То запази Борис.

Он опет нагло ухвати за руку плавушу, и одведе је у дубину језера, нестадоше иза грана високе тополе.

Знао сам да је пукотина међу њима постала још дубља.

Како су кобне погрешне процене? Обадвоје жела да буду заједно, а удаљавају се?

Имају мобилне телефоне, зашто не разјасне међусобне неспоразуме? Нешто не иде, можда када неко од њих зове, тога момента другој страни није мобилни при руци. А она прва закључи да је избегава.

Комуиикационе баријере постају све непремостивије.

Да није још пукло све међу њима сам сазнао када је после неколико дана паузирања Борис дошао на Аду. ,, Био сам болестан од назеба, извадио сам зуб, укочио ме лумбаго“, леже на врућ бетон и покри се до главе. Окрете ми се и нехајно ми се обрати: ,,Ова Дрина стално у неким неприликама, стално ми прича да нема новца, као грамофон стално то понавља.“.

Знао сам да ће до тога неминовно доћи. Њу занимају имућни мушкарци.
Он је сиромашан. Ожењен је. он није интелектуалац, а она нема са њим шта да разговара.

,, Која је разлика између протестаната и католика? Када се десила и зашто Инквизиција“ , упита ме, очекује мој одговор. Схватих брзо о чему се ради, омиљене Дринине теме су управо Католицизам и Протестанство, изгледа да је она о томе са њим разговарала, а он нема појма, он је техничар, он стално говори о политици, и жестоко критикује актуелну власт, нема појма, можда му је љутито одбрусила: досадан си, немам са тобом шта да разговарам.

Уме она да буде тако увредљива.

Марица је још увек привлачна и отмена плавуша, пореклом из угледне породице интелектуалаца из Босне, радила је у РТС као новинар, предлагала ми је да када се врати крајем септембра из Грчке, да створимо једно друштванце и да се током хладних дана дружимо по становима. Тражи да јој причам о појединим мојим пријатељима.

Споменух Бориса: ,,Шта фали Борису“ упитах је. Она прхну у презрив смех: ,, Он је јолпаз, са њим немаш о чему да поразговараш, необразован је. “

Не слажем се са Марицом, Борис није образован али је по природи мудар и отресит.

Данас је Борис био врло нерасположен, укочио га лумбаго, боли га рана од извађеног зуба, изморен назебом, лежи , не миче се. Дрина из прикрајка мотри , она не зна зашто је он окренуо леђа. Можда помишља да је он намерно понижава?

Дрина устаде, приближи нам се и обеси недалеко од нас њену торбицу на гвоздену ограду поред бетона.Изгледа да она не може тако олако да превазиђе његову мушку привлачност, њој је потребно да има увек у резерви мушкарца, долазе хладни дани, ако затреба. Ипак, она не жели да олако и без провера и доказа установи о чему се ради са Борисом.

Нешто се дешава, све се заверило против њих двоје. Баш када она обеси њену торбицу на неколико метара од нас, Борис и не видећи је, пружи мазно његову руку преко слабина плавуше.

Дрина то запази, и као опарена се удаљи. Покупи своје ствари и удаљи се узбуђена брзим корацима са плаже

Прочитао сам на њеном феисбуку необичан текст: Врло надахнут о, искрено, осећајно и дубоко мисаоно. али, ипак, остаје горак осећај, овакве јавне исповести на феисбуку не приличе жени њених година и друштвеног статуса, мајци.

Коме је ова исповест намењена? Борису? Или некоме другом? Борис не користи лични рачунар. ко је онда у питању?

“nije vazno to sto me nikada nisi odveo na mesta sa borovima uz more,sto nikada nismo zajedno
nije vazno sto nikada nisi otklonio moj umor i sto za toliko toga nisi imao vremena i volje, lakse je bilo gledati svoja posla i uzivati u hladovini kafica u centru, bez pogleda ispod naocara na (za tebe tako neobicnu) neznanku sa obod a grada,
osim ako ti nije u s put
danas ne cekam nikog
cekaju me n e uzalu d
nikad an nisi dao gas i pustio me da vristim na cestama vojvodja nskih ravnica,
nikada me nisi pozvao kada se sv i raduju,
nikada nisi pomogao u bolesti,tuzi,nevolji svake vrste,moje , moje porodice,
nikada nisi popravio cesmu ili svetlo u mom domu,
nikada me nisi prebacio do posla u rano jutro,sacekao u kasnim satima kada su na ulicama velegrada
aveti strasnih vreme na, nikada nisam videla gde si se rodio i ko t e je rodio,
nikada ni ovde ni onde nisam mogla postaviti statuesz,di”a , sam “u v
nijedna zajednicka javna foto grafija, a bilo ih j e a i zasto b i ..
da li smo plivali ili plesali za j edno biciklama isli u zajednicku kup ovinu
zajedno plakali ili se smejali zbog ljudskih gluposti koje nam n i su mogle nista
jer smo bili ne ti i ja vec mi
ne, mi nikada nismo ni bili zajedno da bi te krivila ili trazila natrag on o sto mi pripada
toliko toga jesi bio ali mnogo vise nisi i ne s amo zato
ostani t u gde si bio kada si sreo m ene
kako mi je samo bilo hladno us red leta
leta poput ov og
ostani tu uzvae k
kazes da bi mogao opet
ne, to se desilo samo jed nom
i sasvim slucaj no
ipak zahvalna sa m ti
da nije ljudi poput tebe ne bi znala da postoje ljudi koji t i nisu ni nalik
pisac ovih redova je jedan o d njih“
Њен феисбук је исповедаоница. Даје материјал за дешифровање њених необичних поступака.На једној фотографији приказује изунурене српске војнике у Првом светском рату. Ипак, у њој је остао осећај патриотизма.
Пролазили су дани, недеље, Дрину нисам имао намеру да позовем телефоном.
Зашто да јој пристајем на муку, када јој не могу помоћи?

Синоћ је телефон у мојој соби зазвонио у позне сате. тргнуо сам се, ко и зашто телефонира тако касно? Да се није нешто десило? Брзо подигох телефонску слушалицу, одмах препознах Дринин глас: ,,Да се сутра обавезно видимо код тебе у стану у 18 часова“.

По тону њеног гласа, и краткоћи њене поруке сам претпостављао да се са њом, или са њеним ,нешто озбиљно десило? Шта?

Цео дан сам размишљао о чему се ради са њом? Био сам нестрпљив. Појавила се на отвореним вратима мога стана, ушла је без куцања. Придржао сам јој да скине зимски капут, напољу је било ледено. Села је на кауч, погледала ме право у очи. Никад није била таква, предамном је била нека друга особа,или најзад права Дрина:,,Моја деца су отишла код мога брата у Америку, дала сам на послу отказ, 20 новембра ћу бити у Манастиру.“

Нисам знао шта да кажем, ћутао сам изненађен. Питао сам се да се можда шали, или да је донела импулсивну недовољно одвагану одлуку? Као да ми чита мисли прекиде ме у размишљањима:,,Та намера у мени сазрева дуги низ година, деца су збринута код брата, maјка и отац се сналазе како знају, моја одлука је дефинитивна, желим да се посветим Богу, и да као монахиња радим за опште добро и спас народа.“

Настала је подужа тишина. Ништа не желим да кажем, ништа не желим да је питам. Она је у пар наврата помињала жељу да нађе мир у тишини манастира. Мислио сам да то не мисли озбиљно. Чак је једном споменула да не жели више да живи.

Највредније спутавају, или их гурају у самоубиство? Знам ко, како и зашто то чини. То има своју некакву извесну рационалну подлогу, непознату огромној већини људи.

Али није исто тако чињеница, да поједини локални моћници такав трагичан положај нашег народа,злоупотребљавају да се неизмерно богате, да бесомучно грабе привилегије, а има и таквих који немоћ изнурених обесправљених, користе да их додатно шиканирају и злостављају.

Окрете ми се: ,,Бежим од овоземаљских задовољстава, желим да нађем мир и сврху постојања у јединству хармоније са Богом, хоћу да нађем нови смисао живота.“

Питам се у себи: да ли ће Дрина бујна жена, у тишини манастира успети да савлада своју женску природу, која ће и даље тражти своје?. Што дикла то навикла, каже наш мудри народ.

Устаде спремна да оде, затражи зимски капут. Док сам јој га придржавао, она ми стави руку на раме: ..Ти си ми бацио појас за спасавање, вратио си ми веру у људе, пре тебе сам помишљала упорно на самоубиство. Хвала ти до неба“, гледала ме је сузних очију. Настави:,, Било је још дивних и поштених људи, ипак они су се удаљавали, ти си ме разумео до сржи, подржао си ми, ниси ми окретао леђа. Хвала ти до неба“.

,,У који манастир идеш“? упитах је. “ Нећеш никад сазнати у који, никад нећеш моћи да ми се јавиш, и не треба то да чиниш, не можеш ми се јављати, растајемо се дефинитивно и заувек, манастир је на Косову“

Наслонила је благо њено лице на моје и изашла.

Никада је више нисам ни видео ни било шта чуо о њој.

Све до данашњих пролећа, када год би процветале липе испред мога стана на Миљаковцу, гране расцвтеалих грана липа би се скоро досезале до мојих прозора и терасе. Увeк бих се сетио Дрине.

Липе на Ади увек процветају.

А Дрине више нема.

Лети за време мојих боравака у завичају, бих упирао поглед ка југу ка високим брдима тамо ка горњем току Дрину, одакле је Дрина, њене силуете нема у плавичастим отсјајима брда.

Никада је више нисам ни видео нити било шта чуо о њој.