Fioka

slobodni umetnički prostor

"SUZEN" Ana Stjelja

proza

Suzen

Sedela sam na trosedu u dnevnoj sobi. Pored mene je bila smeštena kolevka sa bebom koja je ušla tek u prvu nedelju. Takoreći novorođenče. Njena majka mi je objasnila da se dečak rodio sa tzv. podvezanim jezikom i da čekaju da malo poraste pa da ga odvedu na operaciju. Uprkos tom problemu, beba je bila neobično mirna i spokojna. Nikad za tako nešto nisam čula. Nemam ni iskustva kada su te stvari u pitanju.
Onoliko koliko sam razumela arapski jezik, pričalo se o bebi, nadolazećem prazniku i običnim životnim stvarima. Polako sam uranjala u svoje misli. Iskreno, nisam nikada volela da pričam o trivijalnim stvarima. No bez obzira na sve, atmosfera u kući je bila vrlo prijatna. Porodica u koju sam došla u goste bila je veoma tradicionalna i pobožna, u onom najboljem smislu te reči. Iako su bili imućni, živeli su veoma skromno. To je bila njihova odluka, iz pijeteta prema Bogu kome su posvećeni i u kome uvek traže oslonac. S jedne strane sam se čudila, a s druge divila. Skromnost je zaista vrlina. U nekim trenucima bih se uključivala u razgovor, onoliko koliko mi je moje razumevanje jezika dozvoljavalo. A onda se u jednom momentu začuo ženski glas iz drugog dela ovog skromnog doma. Majka novorođenčeta je prošla kroz jedan prolaz na koji su bile navučene trakaste zavese. U trenu je nestala. Potpuno sam smetnula sa uma da u ovoj kući živi i jedna bolesna starica. To je bila tetka mlade majke koja je zajedno sa svojom majkom vodila računa o ovoj bolesnoj ženi. Pokušavala sam da iz svoje memorije izvučem par sećanja na priče o toj ženi. Ali nisam bila mnogo uspešna. Jedino čega sam se sećala jeste da mi je neko jednom prilikom pomenuo da je bila veoma bolesna. Nakon nekog vremena, ispred tih istih trakastih zavesa, pojavila se ona. Suzen!
Išla je polako, korakom jedne bolesne žene u poznim godinama. Oslanjala se na svoj štap i čim je koraknula u dnevnu sobu podigla je glavu i uperila svoj pogled ka meni.
– Vi ste Francuskinja? – upitala me je na čistom francuskom jeziku.
Iako blago šokirana onim što sam čula, odgovorila sam joj kao da je njeno pitanje sasvim očekivano:
– Ne, ja sam Srpkinja, iz Srbije sam, nekadašnje Jugoslavije.
Ona se blago nasmešila i gotovo šeretski upitala:
– Zar se u Jugoslaviji govori francuski?
Blago sam se nasmešila i rekla:
– Ne, govori se srpski, ali ja govorim francuski.
Potom je sela na fotelju ispred mene.
I dok su moji domaćini nastavili da govore svojim jezikom u nameri da joj pojasne ko sam i šta sam, ona mi se i dalje obraćala na francuskom.
– Vi ste obrazovani.
– Da, rekla, ja sam doktor književnih nauka.
Na lice joj se razvukao jedan zadovoljni osmeh.
Ubrzo je zazvonio telefon. To je bio taksista koji je čekao ispred zgrade. Time je dao do znanja da je vreme posete (moje i mog saputnika) završeno, jer nije u mogućnosti duže da nas čeka. Ipak je izašao u susret. Juriti taksi po onoj vrućini, usred bela dana, nije baš najprijatnija stvar.

Ustala sam i blagim osmehom pozdravila Suzen.
– Au revoir!
Na šta mi je ona otpozdravila istim. Po izlasku iz stana, u trenu sam se setila svega. Pa to je tetka Suzen o kojoj su mi toliko pričali, ona koja je svoj radni vek provela radeći za kompaniju Suecki kanal. Bila je veoma bogata. Nikada se nije udavala niti je ikada došla u kontakt sa muškarcem. Želela je da se obrazuje. To joj je bio san. Ne znam kako sam sišla niz stepenice, a da se nisam spotakla. Samo se sećam da sam pri ulasku u taksi brisala suze koje su mi kapale ispod sunčanih naočara. Obuzela me je neopisiva tuga. Šta je žena? Samo rođena da se uda i rađa decu, makar i sa manom, makar i bolesno. A žena koja želi nešto više, koju privlači znanje i obrazovanje, ostaje sama.
Njena sudbina je okrutna. To nisam mogla da podnesem. Tuga koja me je obuzela nakon susreta sa ovom starom i bolesnom Egipćankom nije prestajala ni kada sam došla na svoju sledeću destinaciju. Predivan hotel na obali Sueca. Sve je bilo tako savršeno, a meni su suze i dalje tekle niz lice.
I nisam mogla, a da se ne zapitam da li će i moja sudba biti nalik onoj koju je imala Suzen?

Iako su me ukućani uveravali da je ona srećna, da je njena porodica uz nju, i da je svoj život provela lepo i bezbrižno, iako nikada nije imala priliku da upozna i iskusi pravu ljubav, ja sam celog tog dana, daleko od svoje domovine, na obali Sueca, oplakivala sudbinu čudesne Suzen.