Petar Jovanović

ĐAK

 

Izgubio sam đačku knjižicu. Šifra: Srećan đak.

 

Vratio sam knjižicu đačku, čim sam je pročitao.

 

U đačkoj knjižici nije sve tako crno. Korice su crvene.

 

Odlikašima su posle osnovne škole širom otvorena vrata – na tramvajima, trolejbusima, autobusima…

 

Završiću školu za osam do deset godina. To je samo pitanje vremena.

 

Dobro sam napredovao u školi. Šteta je što sam maturirao.

 

U školi sam imao i krizne godine. One od I do VIII razreda.

 

Dovitljivi đaci đačke knjižice sa dobrim ocenama drže u zamrzivaču.

 

Išao sam u korak sa dobrim đacima, a onda nastavio svojim putem.

 

Mada je slaba konkurencija, ali teško je biti dobar đak.

 

Šansa da budem dobar đak je u mojim rukama. Toliko se smanjila.

 

Moj drug je poludeo, završio je školu sa svim peticama.

 

Najbolji učenici najviše obećavaju da će se popraviti.

 

Najteže je učeniku generacije, nema na koga da se ugleda.

 

Neka odličnim prođu najbolji đaci, ali samo ako su zaslužili.

 

Najboljim učenicima ne treba davati najbolje ocene, pokvariće se.

 

Pored tolike pameti, lako mu je da se pravi lud.

 

Ne poznajem geografiju, ali mama poznaje geografičarku.

 

Gegrafičarki je sumnjiva Zemlja što se toliko vrti oko Sunca.

 

Sa neučenjem geografije, prešao sam sve granice.

 

Na geografiji je kao u busu, često se čuje: – Pokažite karte!

 

Koliko lutam na karti, čudi me da ja nisam otkrio Ameriku.

 

Nabaviću kompas. Kad vidim geografičarku, izgubim se.

 

Obećavaju mi brda i doline, samo da popravim jedinicu iz geografije.

 

Geografičar je pravi Kolumbo, kad prepisujem odmah me otkrije.

 

Gegrafičarka bi da pričam o Severnom polu, a ja bih da pričam o lepšem polu.

 

Roditelji su mi obećavali brda i doline, i na kraju kupili geografsku kartu.

 

Zemlja je okrugla: prošle godine sam bio prvi razred i opet sam.

 

U muzičkoj školi najveća mi je uvreda kada mi kažu: – ne sviraj!

 

Odsvirao sam svoje. Izbacili su me iz muzičke škole.

 

Loš je muzičar. Lako ga izbace iz takta.

 

Kad naš profesor diriguje i đaci bez sluha propevaju.

 

Došao je na probu hora bez tablice „L“?

 

Naša škola je novog vakta: izveli bi i Mocarta iz takta.

 

Moj kontrolni iz muzičkog je kao Beovenova „Deveta simfonija“ – nedovršen.

 

Na času muzičkog čim sam čuo Bramsovu uspavanku, zaspao sam.

 

Zbog jedinice iz muzičkog nisam pevao, kukao sam u sebi.

 

Koliko para toliko muzike – reče profesor muzike i otpoče štrajk.

 

Kako da pevam, kad muzičar na mene povisuje ton?

 

Krajnje je vreme da se kompozitori usaglase i da simfonije imaju jedan stav.

 

Tolika gužva je bila na koncertu da je dirigent morao non-stop da stoji.

 

Pad će biti bezbedan. Već sam obavestio roditelje da ću pasti u školi.

 

Ne znam zašto sam na popravnom pao. Još nije pronađena crna kutija.

 

Tata, neću ponavljati, mada nikada ne treba gubiti nadu.

 

Kako učiti? Treći put idem u isti razred, valjda ja znam najbolje.

 

Važno je učestvovati – kad već ne možeš da završiš razred.

 

Pa šta ako idem više puta u isti razred, to je stvar navike.

 

Da bih utvrdio gradivo, morao sam dva puta da ponavljam.

 

Postigao sam slab uspeh u školi. To je jače od mene.

 

Sudbina mog uspeha u školi je u mojim rukama. Eto nesreće.

 

Izgubio sam pravo na školovanje. Ko zna zašto je to dobro.

 

Izgubio sam godinu. Poštenom nalazaču sleduje nagrada.

 

Prosim dvojke, ponos mi ne dozvoljava da ponavljam.

 

Opet ponavljam razred. To je već tradicija koja obavezuje.

 

Ne brinem za dobar uspeh. Čega nema bez njega se može.

 

Makar dobio sve jedinice, ove godine ne smem ponavljati.

 

Imam sve jedinice, sad bar znam na čemu sam.

 

Zbog mojih ocena ne treba paničiti. Kasno je.

 

Ovoliki neuspesi u školi… Pa, to još nikome nije uspelo.

 

Nisam ponavljao gradivo, nego razred.

 

Više ne dobijam jedinice u školi, ispisao sam se.

 

Izgubio sam godinu. Možda je na birou za izgubljene stvari.

 

Neznanje ne pada u zaborav. Prenosi s kolena na koleno.

 

Opet je ponavljao, a pitate otkud mu toliko znanja.

 

Optimista veruje da mu u đačkoj knjižici i jedinice lepo stoje.

 

Odlično se plasirao u gimnazuiji – već dve godine je prvak.

 

Imam dobru i lošu vest: ne treba da kupujem knjige, ponavljao sam.

 

Tačno znam kad ću završiti školu. Biće to jednog lepog dana.

 

Sve teče, sve se menja, a mene nikako da prevedu u drugi razred.

 

Ne možete od mene tražiti petice. Odakle mi?

 

U nižim razredima deset posto učenika gubi godinu, u višim je tolika prolaznost.

 

Tri puta sam išao u isti razred. Više mi ni bog ne može pomoći.

 

Na ocenu učenik ima pravo žalbe. Može da se žali kome hoće.

 

I ponovac je zadovoljan. Stekao je vrlo dobro iskustvo.

 

Ako svako zlo ima svoje dobro, sa pet jedinica mi se ne piše loše.

 

Svako može da ponavlja dva puta, ali to se samo meni dešava.

 

Sa jedinicama sam prečistio. Promenio sam školu.

 

Džaba idem na popravni iz istorije. Istorija se ponavlja.

 

Istorija se ponavlja, ali kod mene i matematika.

 

Istorija se ponavlja, jer neki slabije kapiraju gradivo.

 

Istorija se ponavlja, to ponovci najbolje znaju.

 

Istorija je ostala ista, ja sam ponavljao.

 

Istorija se ponavlja. Nisam jedi ni ponavljač.

 

Kažu da sam junac, jer sam pao u junskom roku.

 

Šta će mi svedočansrtvo? Svedoci su mi drugovi iz razreda.

 

Đačka knjižica mi je kao šahovska tabla. Sve problem do problema.

 

Menjam đačku knjižicu sa puno jedinica, za štednu sa puno nula.

 

Neopravdano sam izostao sa nastave. A trebalo je – opravdano.

 

Bežanje sa časova se ne isplati, ali ne treba sve gledati kroz dinar.

 

Ja sam iznad situacije, hodam po klupama.

 

Ko se poslednji smeje, izbace ga sa časa.

 

Isterivao sam pravdu. U školi je ne podnosim.

 

Ma koji Šekspir, drama koju mi napravimo najbolja je.

 

Kako je Dante napisao Pakao, kad nije poznavao moje društvo.

 

Pomirio bih se sa činjenicama, ali neće one sa mnom.

 

Nije me tukao u afektu, već u učionici.

 

Imam govornu manu, mnogo psujem.

 

Ometaću nastavu dok profesorima ne dosadi. Ne mogu ni oni večito.

 

U vezi discipline ja činim sve. Drugi neće ni toliko.

 

Ulica bi mogla da nosi moje ime. Na ulici sam proveo najviše vremena.

 

U pomoć! U topio sam se u loše društvo.

 

Pokušao je glavom kroz zid i došlo ga glave.

 

Bio sam nemiran, ali to je prošlost. Ja se svoje prošlosti ne odričem tek tako.

 

Jesam najmanji, ali znam da pravim velike gluposti.

 

Od mene nema boljeg, ali ni goreg. Ja sam primer za sve.

 

Najgore je prošlo, izbacili su me iz škole.

 

U razredu svi smo kao jedan. Da ne kažem koji.

 

Izvukao sam se. U školi su osudili moj postupak, a ne mene.

 

Nije tačno da u školi sedim na ušima, ne drži me mesto.

 

O disciplini se govori mnogo, kada je ima malo.

 

Ne insistiram na traženju krivca. Možda sam to baš ja.

 

Za nered u školi niko nije kriv. Svi su zaslužni.

 

Pravo pozorište: glumac plače, a moji drugari se smeju.

 

Život piše romane, a ja u školi pravim drame.

 

U školskom dvorištu ne popušta pametniji, nego slabiji.

 

Trenutno sam miran đak i to jednom zauvek zapamtite.

 

Kažu da sečem granu na kojoj sedim. Misle da još nisam sišao s drveta.

 

U školi sam ih ponašanjem očarao i razočarao.

 

Pogledajte onog vrednog đaka. E, takav sam ja.

 

Lupam na času. Nadam se da niko ne spava.

 

U školu ne idem redovno, ali mi je simpatična.

 

U školi se uvek lepo osećam – za vreme odmora.

 

Čovek se uči dok ga ne izbace iz škole.

 

Treba objektivno lepo da govorite o meni.

 

Tačni smo kao sat. Ni minut na času ne ostajemo posle zvona.

 

Ne traba nam pasoš: prešli smo sve granice.

 

Imao sam kompleks velikog nosa. Razbili su mi kompleks.

 

Šta će nam pozorište, kad mi i u školi pravimo scene.

 

Profesori su sa mnom zadovoljni – kada nisam na času.

 

Kod nemirnih đaka mozak je nešto teži, jer im svašta pada na pamet.

 

Svojih pet minuta iskoristio sam kao mali školski raspust.

 

Nisam slušao besplatne savete. To me skupo koštalo.

 

Misle da sam anđeo, a ja znam sto đavola.

 

Najmirniji sam đak! Dobro, nije tačno, ali lepo zvuči.

 

Svaki novi nestašluk u školi dokaz je da stari nisu valjali.

 

Na školskom odmoru svi smo kao jedan, onaj najgori.

 

U školi sasm se popravio. Možda je to neko od vas primetio.

 

Kako ostati normalan, kad ti ne tolerišu lude godine.

 

Vratiću se u školu, nastavnicima treba pružiti još jednu šansu.

 

Govore da sam kolovođa, a ja nigde ne vidim kolo.

 

Nikako da se smirim. Nisam ja kriv, đavo mi neda mira.

 

Kod nas i najbolji đaci obećavaju da će se popraviti.

 

Iako nemamo đačku kuhinju, često zakuvamo.

 

Kad ne znam šta ću sa sobom, bavim se drugima.

 

Hajde što nam profesor fizičkog izbija bubice iz glave, ali zašto zube.

 

Došlo je mojih pet minuta, zvoni za mali odmor.

 

Živim u oblacima. Kad porastem biću pilot.

 

Živim u oblacima, dok profesor ne zagrmi.

 

Hteo sam da dođem pameti, ali nemam vremena.

 

Kad podelim dane u godini sa danima provedenim u igri, nedostaju mi dva dana.

 

U školi služim za primer – lošeg đaka.

 

Izašli smo ranije iz škole. Čekamo bolje sutra.

 

Biće brašna. Na času samo meljemo.

 

Ne treba nam pasoš. Prešli smo sve granice.

 

Jedan đak je dovoljan da napravi gužvu. Znam po sebi.

 

Iatina je, mnogo lažem.

 

Mršav sam. Svi na mene vrše pritisak.

 

Iz ove kože u drugu ne mogu – jedino da idem u skaj.

 

Fudbaleri iz našeg razreda šutiraju jedan drugog.

 

Život piše romane, a ja u školi pravim drame.

 

Drug i ja smo u školi zamenili uloge, repertoar je ostao isti.

 

Majmuni su sišli s drveta, a mi s uma.

 

U školi nema deteline sa četiri lista, sve sama kopriva.

 

Da sam kameleon ne bi me biolog primetio na času.

 

Biolog kaže da smo postali od majmuna. Moj tata to poriče.

 

Predaje biologiju, a poludi kada vidi miša.

 

Svi smo postali od majmuna. Jedni ranije, drugi kasnije.

 

Kada porastem biću slikarka – volim da se crtam.

 

Mi smo ludi đaci i pred nama profesori deluju zbunjeno.

 

U školi sa svima mogu da se merim. Imam najviše kilograma.

 

Redari recite profesoru da me nema na času. Vi umete sa njim.

 

Bići mali genije. Veličinu sam već postigao.

 

Na pravom smo putu, kad se vraćamo iz škole.

 

O disciplini u školi se govori mnogo, kada je ima malo.

 

U školi možeš da se ponašaš kako hoćeš, ali ne smeš.

 

Ima mnogo dobre dece. Evo, na primer, ja!

 

U našem razredu većina štrči.

 

Iako sam mršav, uvek izvučem deblji kraj.

 

Ja delim pravdu, jer ne znam šta bih sa njom.

 

Svi su bili na mojoj strani, zato je klupa i pukla.

 

Gde su đaci loši, profesorima se loše piše.

 

Govore da sam kolovođa, a ja nigde ne vidim kolo.

 

Oduševiću profesore u školi… 1. aprila.

 

Imam ja i drugih argumenata, ali ih čuvam za slučaj da ne pobedi pesnica.

 

Na školskom odmoru ne popušta pametniji, već slabiji.

 

Ne treba ići glavom kroz zid, zidove treba čuvati u školi.

 

Eh, da mi je sada tu profesor da mi da savet koji neću poslušati.

 

Koliko u školi ima miševa vidi se kada biologičarka vrisne.

 

U školi sam ostavio snažan utisak – na sebe.

 

Kad profesor poljoprivredne škole zabrazdi, učenici nadrljaju.

 

Nisam nezdrav da idem u medicinsku školu.

 

Pukla je tikva u poljoprivrednoj školi.

 

Nisam mutav da idem na jezički smer.

 

U poljoprivrednoj školi nikako da se opasulje.

 

Neobećavajte mi brda i doline, neću da idem u poljoprivrednu školu.

 

Drag mi je Platon, ali je dvojka iz filozofije još draža.

 

Mani se ćorava posla, nećeš završiti za optičara.

 

Moj drug se odlično plasirao u školi – dve godine je prvak.

 

Nisu mi potrebne knjige, upisala sam se u školu lepote.

 

U poljoprivrednoj školi mlate praznu slamu.

 

U školi cvetaju ruže jedino učenicima hortikulture.

 

Dok ne izaberem fakultet, studiraću srednju školu.

 

Imam jasnu viziju o izboru zanimanja, jedino ne znam šta me čeka.

 

Jedva čekam matursko veče, da mi svane.

 

Ne idem na fakultet. Ne volim da mi neko drži predavanja.

 

Sa ovakvim znanjem nećeš završiti ni privatni fakultet.

 

Dosta ste studirali prava, pređite malo na obaveze.

 

Nema te gluposti koju filozof ne bi naučno objasnio.

 

Njima je krivo što sam upisao pravo.

 

I ja sam vukovac. Na fakultetu imam sve petice.

 

Znanje je na ceni. Daš 1ooo eura i prime te na fakultet.

 

Roditelji sa sela rasprodaju ovce – da im deca bleje u gradu.

 

Dok mi je sin sazreo, ja sam podetinjio.

 

Sin vam je na dobrom putu. Preciznije: u kafiću pored puta.

 

Ako opet poskupe udžbenici, bolje je da mi sin ponavlja.

 

Izveo sam dete na put. Sada može da prosi.

 

Tajna mog uspeha je u mojim preambicioznim roditeljima.

 

Sve pare dadoh za besplatno školovanje dece.

 

Najzad sam stao na svoje noge. Tata je prodao auto.

 

Meni u školi ne škripi. Tata stalno podmazuje.

 

Kad će školski raspust – da se roditelji odmore od domaćih zadataka.

 

Rodbina mi se divi. Kakva neinformisanost.

 

Kupili su mi roditelji bubanj, da ne lupam u prazno.

 

Posle rodeteljskog, zbog đačke trebaće mi zdravstvena knjižica.

 

Mama me pere, a tata pegla.

 

Hajd što tata prebija dugove, ali zašto mene.

 

Dete mu vaspitava ulica – i to jednosmerna.

 

Marks je napisao kapital, a moj tata ga stvorio kao trgovac.

 

Idem u salon nameštaja da kupim švedski sto.

 

Ne znam ko mi više radi o glavi – roditelji ili profesori.

 

U školi mi je teško, a roditelji bi baš sada da počnem da učim.

 

Šta da radim? Tata je na poslu, mama kod komšinice, a kompjuter u kvaru.

 

Zbog bolova u glavi mama me vodila doktoru. Dokazano je da nemam ništa.

 

Razrednik je mojim roditeljima rekao: „Vaš sin se mene boji, to me i plaši“.

 

Ne umem da lažem. Srećom, roditelji mi ipak veruju.

 

Tata izbegavam časove matematike, ali i ti izbegavaš roditeljske sastanke.

 

Moj tata drži sve konce u rukama. On je krojač.