misterija
Osjećati se napuštenim, mora da je nešto užasno.
Gete
Jahorina, Bosna i Hercegovina
Novembar, 2017.
I
Baršunasti snijeg je neprastano padao zatrpavajući ionako slabo prohodne planinske puteve. Pahulje su se nemilosrdno vijorile na vjetru stovalivši se na već zamrznuto tlo. Spremala se turistička sezona na olimpijskoj ljepotici , te su finalne pripreme bile u toku. Hoteli i drugi ugostiteljski objekti nestpriljivo su iščekivali molj turista na koje su gledali isključivo kao na puku zaradu. Jedva se mogao vidjeti poneki zrak sunce koji obasjava gore planine Jahorine uveliko prekrivene snijegom. Tek naložena drva lagano su pucketala u uzavrelom kaminu jedne planinske brvnare smještene duboko u proplancima ove planine. Brvnara se nalazila u blizini samog vrha, Ogorjelice na otprilike 1900 m nadmorske visine. Objekat je formalno bio u vlasništvu mladog advokata Ivana Zelića, mada ga je koristilo osam dobrih srednjoškolsih prijatelja čije druženje nikada nije prestalo. Tragovi vremena i bujice promjena nisu naškodile toj družini koja je prkosila svim stereotipima o prolaznosti prijateljstva, bliskosti i ljubavi kao osnovnom pokretaču svega zemaljskog. Nemirna i povrijeđena duša te družine vrpoljila se na kožnoj garnituri smještenoj ravno ispred kamina lagano ispijajući gutljaj crnog vina i smišljajući krvavu osvetu. Mučeni prošlošću povrijeđeni razmišljaju kako kontrolisati nečiju budućnost i naplatiti stare dugove sa pozamašnim kamatama. Onaj ko je povrijeđen nikada ne zaboravlja. Uznemireno se sjeća svake riječi i svakog postupka. Naprasno se gomilaju neki nikada ne izrečeni dijalozi, vraćaju se poznati mirisi izdaje, duša postane gorda i zatrovana. Povrijeđeni žele da i drugi osjete njihovu patnju, katkad požele i saljaženje.
“Okupiću ih ovdje, vrijeme je da okančam cijelu stvar.” Hiljade misli se vrzmalo po glavi dok se čaša crnog vina nije razbila o zid. Tečnost se lagano slivala upijajući svu tugu, sreću i bol koja se godinama taložila u toj luksuznoj planinskoj kućici . Zidovi uvijek znaju sve.
II
Mladu biohemičarku Jovanu Kalić probudio je tek pristgli mejl. Naglo se trznula i naslonila na jastuk koji je prethodno podigla. Rukama je zabacila svoju dugu smeđu kosu i širom otvorila krupne zelene oči. Nervozno je trljala kapke pokušavajući da se potpuno razbudi. Beživotno je pružila ruku ka noćnom stočiću uzevši telefon. Počela je čitati pridošli mejl rukom prekrivši usta.“Ovo nije moguće, ne. Neko tjera šegu sa mnom”, tiho je procijedila kroz zube. Skočila je iz kreveta bacivši telefon na jastuk. Vitka figura sa izuzetno lijepim oblinama iznenada se savila u grč. Otrčala je do plakara da uzme tabletu za smirenje. Ponovo je uzela telefon i brzinski ukucala neki broj.
“Moraću uzeti bolovanje, nadam se da možete bez mene. Izvinite, ali zaista neću moći doći na posao”, iskreno se izvinjavala radnim kolegama na Institutu za mikrobiologiju.
Otvorila je ormar i histerično prebacivala stvari u kofer ne gledajući ni šta tačno pakuje.
“Neko će da plati za ovo”, pomislila je napuštajući stan.
Kist je lagano prelazio po turobnim površinama slikarskog platna. Crvena boja se neravnomjerno razlivala po samim rubovima platna kapajući na pod. Slikar Stefan Veljković, veselo je zviždao dok je u zanosu slikao novi portret. Misli mu je prekinulo zvono na vratima. Šeprtljavim korakom je krenuo da otvori vrata zapevši o temperu bačenu na pod. Jaukom je otvorio vrata i ugledao poštara Mitu.
„Umjetnik, evo hitno neka pošta za tebe“, rekao je široko se osmijehujući.
„Hvala Mito, vidjećemo se“, zamišljeno mu dobaci dok je nezgrapno cijepao kovertu.
Otvorio je pismo i počeo pažljivo čitati. Crne oči su naprasno postale zbunjene i vodnjikave.
„Nadam se samo da nije ono što mislim“, pomislio je prestravljen.
Temperama umazanom rukom prošao je kroz gustu crnu kosu gledajući u prazno. Pravda na kraju ipak stigne. Popevši se na prste, zbog izuzetno sitnog rasta, dohvatio je ruksak i ubacio najosnovnije stvari. Zastajkujući je išao ka vratima okrenuvši se da još jednom vidi nekada izuzetnu drago lice na fotografiji uramnjenoj u hodniku. Dugim i tužnim uzdahom napustio je svoj stan.
Zvuk snažnog pritiska vode čuo se u cijelom stanu sarajevske petospratnice na Skenderiji. Tuš kabina je bila prepuna zemlje i kojekavih hemikalija. Danijela Bilić, arheolog po struci, vrijedno je prala arheološki ašov i četkicu blatnjavu od posljednjeg iskopavanja. Punija djevojka, nižeg rasta i širokih kukova pjevušeći je prala svoje radne alatke, povremeno rukama sklanjajući crnu kosu sa okruglog lica. Jedva da je čula zvuk svog tek kupljenog Apple iPad-a. Brzim pokretima ruke zavrnula je česmu, a potom i mlitavo obrisala ruke jureći da vidi novu notifikaciju. Nadala se da joj piše neko od studenata moleći je da pomjeri kolokvijum. Mlada naučnica spremala je doktorski rad na temu „Antropolška analiza osteološke građe bjelobrdskih populacija u međurječju Save, Dunava i Drave“. Takođe je bila zaposlena u zvanju višeg asistenta na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Konačno pročitavši poruku, nezainteresovano je zakolutala očima i prokomentarisala:
„Samo mi je ovo falilo, da se nalazimo u planinskoj brvnari usred svih obaveza.“
„Šta više imam gledati te ljude, srednja škola je davno završena i imama svoje obaveze“, gunđala je. Ipak je shvatila da joj je potreban predah, ali je interesovalo šta je povod svemu tome i čemu tolike prijetnje. Momentalo je pozvala mamu da joj kaže da će nekoliko dana biti odsutna. Odjednom je neka jeza spriječavala da se raduje susretu starih prijatelja. Misterija i neistraženi predjeli bili su njen poziv. Kakav bi ona bila arheolog ako se ne odazove najkomplikovanijoj ekspediciji – prijeteljstvu.
Mnoštvo žutih šljemova isticalo se u prizemlju zgrade čija se izgradnja odvijala punom parom. Radnici su užurbano hodali izbjegavajući daske, stiropor i eksere razbacane po tlu. Bager je na jedvite jade čerupao poprilično zamrznutu zemlju, sve dok vozač te mašine nije nezadovoljno slijegao ramenima gledajući u svog mladog šefa, građevinskog inženjera Benjamina Mehića.
„Hajde izlazi, nema veze, to je što je“, glasno se proderao Mehić.
Ljutito je skinuo šljem zalizujući plavu kosu i proklinjući zimu koja je polako, ali sigurno stizala. Plave oči su mu potkrvarile od bijesa. Širokim ramenima je tužno slegnuo kao dijete koje mora da ide kući usred igre. Uživao je u svom poslu i bio je pravi radoholik. Pronašao se u tome što radi, ali ga je i radovala činjenica da će sebi moći da obezbijedi normalan život. Poticao je iz siomašne porodice, ali je ostvario svoje ciljeve. Djevojkama je bio izuzetno privlačan, a najviše je bio srećan što će moći svima da priušti šta god poželi.
Trčeći mu je mahao jedan o radnika.
„Šefe, neki momak je rekao da ti prenesem poruku“, zadihano mu saopšti.
„Kakav momak, šta kaže?“, zamišljeno upita.
„Kaže da večeras dođeš na Jahorinu u nekakvu brvnaru. Rekao je da ćeš ti znati koju. Bolje bi bilo da se pojaviš, jer tajna iz 2012. godine, neće još dugo stajati zakopana. Ili tako nešto, ne znam baš tačno.“
Preblijedio je, lice mu je postalo bijelo kao kreč. Osjećao je kako mu srce ubrzano lupa kao da će svakog trena da iskoči iz grudi. Tijelo mu se potpuno paralizovalo, a jezik smotao. Stoga je jedva progovorio:
„Dobro, ovaj… dobro. Ništa, idite svi kućama. Ja ću otići na dva-tri dana. Uradite unutrašnje poslove, što više možete stići. Emile ti si mi odgovoran za sve.“ Otišao je do svog džipa i zaputio se kući da spremi sve što je potrebno.
Zvuk visokih potpetica glasno je odzvanjao u prolazu zgrade u kojoj se nalazio modni salon mlade dizajnerke Nevene Šekić. Dugokosa plavuša, punijih usana ponosno je koračala ka svom tek otvorenom salonu. Prelijepog lica i kestenjastih očiju ljubazno je pozdravljala prolaznike koje je sretala skoro svakog jutra. Duge noge su svima upadale u oči te su se muškarci redovno okretali za njom, kao i ljubomorne žene. Izgledala je kao prava barbika, istinska ljepotica manekenske građe. Promrzla od zime, užurbano je tražila ključ od salona kopajući po torbi. Pronašavši ključ krenula je da otključa salon, ali pogled joj je zastao na zalijepljenom natpisu.
„Večeras u 19 h očekujem tvoj dolazak u našu brvnaru. Nadam se da ćeš ozbiljno shvatiti ovaj poziv, jer bi posljedice mogle biti krajnje fatalne. Vjerujem da ti staza „Prača“ nešto znači. Dugo čuvana i duboko zakopana tajna, ugledaće svjetlost dana.
Prijatelj
Panično je vratila ključ u torbu i otrčala istim onim prolazom ka svom stanu.
Mladi bračni par Selimović se lijeno valjao po krevetu uživajući u prvoj godini braka, onoj najljepšoj i najbezazlenijoj. Njihove nježne poljupce uzdrmalo je dosadno zvono na vratima.
„Hajde vidi ko je“, umilno je rekao Almir. Svojim osmijehom pokušavao je da otopi svoju izabranicu Sofiju, koja je oduvijek bila slaba na taj adut. Neprestano je treptao svojim zelenim očima pokušavajući da se našali sa njom.
„Kakav si ti džentlmen“, rekla je kroz smijeh. Nježno je pomazio po crnoj kosi, a potom i licu poptpuno bijelog tena, ali sjajne, specifične ljepote.
Naprasno je skočio iz kreveta, navlačeći majicu na svoje utegnuto tijelo.
„Pravi si gym freak“, bezobrazno se nacerila.
Okrenuo se i počeo je škakiljati po stomaku.
„Dostava!“, začulo se deranje.
„Šta si to opet pobogu naručila. Ti i tvoja online kupovina. Totalno ćemo bakrotirati“, malo se naljutio.
„Nisam ništa“, poprijeko ga je pogledala.
Otvorivši vrata ugledao je dostavljača sa cvijećem u ruci. Taj prizor ga je potpuno zbunio, ali je u njemu izazvao momentalnu ljubomoru.
Unio je cvijeće i počeo mlatarati njime.
„Šta ovo treba da znači. Dok ja radim, umirem od posla, ti vjerovatno privodiš ljubavnike. Dokle seže taj bezobrazluk da ti cvijeće šalju na kućnu adresu.“
Njeno blijedo lice odjednom se zarumenilo.
„Ne znam… nisam ništa uradila“, potpuno se unezgodila. Ustala je i pogledala poruku.
„Mali poklon za novopečeni bračni par. Vjerujem da volite cvijeće. Brvnara. Večeras. 19h. Mislim da je dovoljno da kažem lavina.“
Prijatelj
„Šta ovo uopšte znači?“, zapitala se Sofija.
„Ništa, baci to. To su gluposti“, na trenutak se unervozio.
„Objasni mi. Samo me vrijeđaš i ugrožavaš moj integritet. Ja sam pisac, ti to ne razumiješ. Šta jedan obični, realistični računovođa može znati o umjetnosti. Uništavaš mi slobodu i kreativnost“, kiptala je od bijesa.
„Nije valjda to…“, sinula joj je misao.
„Hajmo se spakovati“, zabrinuto je rekao dok su tužno gledali jedno u drugo.
Ivan je pažljivo gazio tek napadali snijeg koji je sablasno škriputao pod njegovim nogama.
„Jesi li dobio poruku?“, preko telefona je upitao Benjamina.
„Da. Znači i ti si? Neko nas pokušava uplašiti, neki bolesnik se igra s nama.“
„Upravo idem kući da se spremim. Vidjećemo se večeras“, rekao je prije prekida poziva. Telofon je pažljivo stavio u džep navlačeći kapu na ovalastu glavu na kojoj je bila razbarušena svijetlo smeđa kosa. Oprezno je stavio naočare i ubrzano koračao. U masi ljudi isticao se po svojoj visini i specifičnom hodu. Spreman je za susret u sopstvenoj luksuznoj brvnari. Da li je bilo pametno dati ključ baš svima? Ta misao ga je podmuklo mučila. Cijedila je svaku nadu da će sve biti u redu.
III
Glomazni džip jedva se izborio sa ledom koji je potpuno prekrio put prema Jahorini. Svako malo je proklizavao, dok je Benjamin zbunjeno okretao volan tamo-ovamo. Na sreću konačno je stigao na Jahorinu. Prošavši pored hotela „Bistrica“ zaustavio se na kraju asfalta. Put je dalje vodio pored staze Skočina pa sve do Ogorjelice. Negudo zatim pristigli su i ostali. Zbunjeno su izlazili iz putničkih automobila gledajući jednu u druge pomalo osuđivački.
„Ljudi, šta se ovdje dešava?“, začuđeno je upitao Stefan.
Svi su ćutali kao zaliveni.
„Izgleda da se sprema velika mećava, ostaćemo zavejani“, tiho je rekla Danijela.
Promrzle ruke brzinski je stavila u džep drhteći od zime.
„Nema nam druge, ići ćemo žičarom“, povikao je neko iz gomile.
Užurbanim korakom, hodajući jedno iza drugog prtili su snijeg razgovarajući o neobaveznim stvarima. Niko se nije usudio pomenuti eventualni razlog dolaska.
„Aco, možemo li do brvnare?“, ljubazan je bio Ivan.
„Naravno, uvijek“, predusretljiv je bio čovjek koji je radio na žičari.
U toku vožnje nije se vidio ni prst pred okom, a kamoli prelijepi pejzaš olimpijske ljepotice.
Poranili su, Nevena je pogledala u svoj skupocijeni sat. Otkucavalo je tek pola četiri.
Sofija se čvrsto pribila uz Almira, ne želeći da gleda maglu koja ih neprasto guta i vodi u nepoznato. Nježno je zagrio pokušavajući da ostane hrabar i dostojanstven. Svi su se trudili izgledati prisebno, ali u sebi su polako pucali. Plašili su se istine koja bi većinu njih mogla stići.
Istina uvijek nađe put ka svom ostvarenju. Možda je spora, ponekad duboko zarivena u naša srca, naše tajne, ali kad-tad ona ponosno ispliva tražeći svoj danak.
Promrzli, isprepadani i umorni ušli su u već otključanu brvnaru.
„Ko je ovdje bio posljednji put?“
Ivan je kiptao od bijesa. Na povjerenje je dao svima ključ, ali su se prilično ružno ponijeli prema njemu. Ćutke su gledali jedni u druge, dok Ivan nije odmahnuo glavom. Uvijek je bio takav, impulsivan, nervozan, ali bi se brzo i smirio. Ono što ih je potpuno zaprepastilo jeste činjenica da je vatra u kaminu gorjela. Brvnara je bila izuzetno topla, pa su se svi raskomotili i na trenutak opustili.
Jovana je iznenada vrisnula: „Ovo nije moguće, ne, sklonite ovu sliku, molim vas!“
Nezgrapno su pogledali u ogromnu sliku koja je blago nakrivljena visila na zidu. Oni, svi na jednom mjestu, njih devet. Slika iz 2011. godine, iz iste ove brvnare.
Luksuzna brvnara bila je izuzetno lijepo uređena. Imala je prostrano prizemlje i sprat, kao i široku terasu sa koje su s vidjeli: Prača, Ravna planina, Trebević i mnoštvo zelenih površina koje bi kako godišnja dobra prolaze poprimala sve ljepše i različitije boje. Na spratu su se nalazile četiri sobe, a u prizemlju dvije sobe i dnevni boravak uređen po posljednjim standardima. Na zidu se isticala skupocjena TV plazma. Centralni dio zauzimala je kožna garnitura i sofa okrenuta direktno prema kaminu. U kuhinju su rijetko zalazili, ali svakako da nije zaostajala kada je u pitanju uređenje. Imali su problem sa povremenim nestankom električne energije u zimskom periodu.
Sofija i Almir su neprestano gledali u sliku na zidu, jasno se prisjećajući svih uspomena. Naprasno su se pogledali i Almir je vidio Sofiju uplakanu baš kao i onog dana 2012. godine.
Ovaj put je nije tješio, nego je sklonio pogled i izašao napolje.
Skočivši sa sofe, Benjanim je istrčao za njim.
„Kuda si ti krenuo?“, osorno ga je upitao.
„Malo ću prošetati“, odgovorio je bezvoljno.
„Vraćaj se unutra, moramo se svi držati zajedno“, povisio je ton.
Ćutke je prošao pored njega ušavši ponovo u brvnaru, ali je produžio pravo na sprat.
Nevena uvijek nasmijana i vedrog duha, brzo je zaboravila svu preplašenost i misteriju, te je zasukala rukave veselo pjevala u kuhinji dok je spremala večeru. Jedno po jedno su ulazili u kuhinju čudeći se njenim kulinarskim sposobnostima, kao kakva dječica dok čekaju da majka spremi obrok. Atmosfera se relativno popravila. Samo Sofija nije ni blizu prišla kuhinji. Tužno je razgledala po brvnari trudeći se da joj pogled na završi na zajedničkoj fotografiji.
„Hajde razvedri se malo, možda nešto lijepo izađe na kraju“, tješila je Danijela brišući joj suze.
Najzad se nasmijala i krenula u kuhinju. Odjenom su se svi zatekli veselo čavrljajući, smijeh je odjekivao brvnarom što je privuklo i Almira da im se konačno pridruži.
„Hajde sada da postavimo sto“, veselo je povikala mlada kuvarica.
Vrijedno su donosili escajg i priloge željno iščekujući obrok. Posjedali su za ogromni sto od bagremovog drveta. Na trpezi je bila pasta sa raznim sosevima, hladna plata, pileće šnicle i riža. Halapljivo su počeli grabiti hranu u tanjire, ukrštajući ruke jedni preko drugih, što je izazavalo bujicu smijeha i veselja. Začuo se snažan kašalj i duboko disanje.
„Šta ste mi ovo stavili u hranu“, jedva je do daha dolazila Jovana.
„Osjećam, osjećam… kikiriki“, crvenog lica i nabreklih očiju jedva je izgovorila.
Uspravila se rukama na sto, a onda se stropoštala na pod napravivši još nekoliko trzaja tijela, sve dok nije nastupio jezivi muk u trpezariji.
„Nevena da li si normalna?“, vrisnula je Sofija.
„Nisam ništa uradila“, jecala je od straha.
„Znala si da ima alergiju na kikiriki, namjerno si to uradila“, žustro je napala.
„Ja.. nisam… nisam u sos stavila kikiriki“, mucala je.
Almir je otrčao da pretraži njenu torbu. Nadao se da kojim slučajem nije ponijela alergijsku pumpicu, ili bar Flonidan. Nažalost, nije pronašao ništa korisno. Benjamin je tužno povikao:
„Mrtva je.“
Nastupio je plač i opšta panika. Sofija je neprestano ridala i vrištala, dok ju je uplašena Danijela pokušala smiriti.
„Ovo je nečuveno, šta se ovdje dešava?“, nervozno se zapitao Ivan.
„Nevena da li je moguće da si stavila kikiriki u sos?“
„Nisam, kunem se da nisam, kikirikija nije ni bilo među namirnicama“, žustro se pravdala.
„Onda je među nama ubica“, procijedio je Almir.
Svi su ga mrsko pogledali, misleći da je potpuno lud.
„Mi smo ovdje pozvani da umremo. Tako naivni svi smo došli, a ja sam pogledao vrijeme za naredne dane, mećava, oko pola metra snijega, ostaćemo i bez struje, nigdje nećemo moći. Ljudi, najavili su vanredno stanje“, jedva je prevalio preko usta.
„Ne pretjeruj sad, to je već paranoja, mislim da je većini jasno da smo natjerani da pomislimo na tako nešto, ali neko se igra sa nama. Bitno je da se držimo zajedno. Ovo sa Jovanom je nesrećan slučaj“, zaključio je Benjamin.
„Tebi je smrt naše prijateljice nesrećan slučaj“, proderao se inače mirni Stefan.
„Smirite se svi, nemamo ništa od međusobnog optuživanja“, jasna je bila Sofija.
Ivan je pomno gledao u sve njih.
„Kakvi ste vi ljudi, pogledajte šta smo uradili. Vratiće nam se sve, zapamtite šta sam rekao, sve će nam se vratiti.“
Krenuo je po drva, jer je vatra u kaminu tek lagano tinjala. Ljutito je izašao iz brvnare dok su svi gledali kako odlazi.
„Ne bi trebalo da ide sam“, shvatio je Stefan, krenuvši za njim.
„Vraćaj se ovamo, neka ide sam, vidiš da je tvrdoglav“, zaustavio ga je Almir.
Za to vrijeme Sofija je skrštenih ruku kroz prozor gledala maglu koja je opasala njihovu brvnaru. Prolazile su minute, a Ivana nije bilo. Odlučili su da krenu u potragu. Jedno po jedno su uplašeno izlazili na strašnu mećavu dozivajući Ivana. Međutim, odgovora nije bilo. Katkad im se učinilo da su čuli neke zvukove, ali bi onda shvatili da je to samo snažno zviždanje vjetra. Oko brvnare su se nalazila tri pomoćna objekta. Može se reći da su to bile tri manje kolibe namjenjene za ostavljanje stvari. Almir je pokušao da otvori prvu, ali bila ja zaključana. Druga je bila prazna. Otvorivši treću ugledao je Ivana kako visi obješen. Podigavši pogled nije mogao da ne vidi njegovo modro, izobličeno lice. Širom raskolačene uči, osuđivački su ga gledale.
„Upomoć, upomoć, ovamo je“, zakukao je Almir.
Promrzla družina automatski je dotrčala, vidjevši Ivana kako beživotno lebdi u mračnoj kolibi zloslutno se ljuljajući. Čuo se sablasni zvuk zatezanja konopca, sve dok se nije obrušio na zemlju. Taj pad je izazvao vrisku i opštu metež.
IV
Nervno rastrojena i uplašena družina donijela je odluku da mrtva tijela sklone u kolibu u kojoj je Igor obješen.
„Mislite li da se sam objesio?“, drhtavim glasao je upitala Sofija.
„Ne znam ko bi mogao učiniti tako nešto bolesno?“, stresla se od jeze Danijela.
„Čekajte malo, jesmo li svi u tom momentu kada je on izašao bili u kući?“, pokušavao se prisjetiti Almir.
„Brzo smo krenuli u potragu“, nadovezao se Stefan.
„Iskreno, nisam ni na šta obratila pažnju“, duboko je uzdahnula Nevena.
„Ubuduću se držimo zajedno i pomno pratimo šta drugi rade. Možda je ubica, ukoliko postoji neko izvana“, zamisli se Benjamin gledajući u kamin.
„Kakav je večeras raspored spavanja, svi zajedno ili je to previše?“, blago se nasmijao.
Slažete li se da bude ovako?
Prva soba u prizemlju: Stefan
Druga soba u prizemlju: Danijela
Prva soba na spratu: ja
Druga soba na spratu Almir i Sofija
Treća soba na spratu: Nevena
Četvrta soba na spratu: ostaje prazna.
Benjamin je iznio svoje planove.
Rumeni obrazi mlade naučnice, odjednom su posve izgubili boju.
„Iskreno ne znam koliko je to fer. Čini mi se da ste vi na spratu sigurniji“, hrabro je istupila.
„Ništa se ne brini, čuvaću te ja dole. Svakako se sobe mogu zaključati, svi smo sigurni. Ključ svake sobe je unikatan. Ako se vrijeme popravi, sutra možda krenemo kući.“
„Baš tako“, reče Almir gledajući je mrsko.
„Hajmo sada na počinak“, izusti Nevena, poslije kraćeg zijevanje.
Krenuli su u svoje sobe nadajući se da će se ujutru živi probuditi, svi na broju.
Ležali su razmišljajući o nesreći koja ih je zadesila. Jeza je tromo strujala njihovim tijelima ne dopuštajući im nijedan sekund mira. Napeto su se prevrtali po krevetima.
„Jednostavno ne mogu da vjerujem da su stvarno mrtvi, nekako smo to prihvatili zdravo za gotovo. Njih više nema.“
Sofija je tiho pričala sa Almirom.
„Ne znam šta bih ti rekao, valjda tako mora, spavajmo sada“, bio je krajnje jasan i grub.
Duboko u noći, začuli su se tihi koraci. Pod je lagano škripao i tanano pucketao pod nečijim nogama. Zloslutna tišina dovela je do toga da pojedinci čuju soptvenu krv kako struji tijelom. Psiha se poigravala sa njima samima.
Bez obzira na novonastale zvukove, niko nije bio dovoljno hrabar da ustane. Začuo se strahoviti pucanj, a zatim još jedan. Oni koji su spavali, naprasno su skočili ne znajući šta ih je snašlo i šta se zapravo desilo.
Almir je pažljivo ustao, te je iz noćnog kredenca izvadio pištolj.
„Odakle ti to?“, brecnula je na njega.
Ponio sam za svaki slučaj.
„Bože dragi, svi ćemo umrijeti“, nepomično je sjedila na krevetu Sofija.
Istovremeno su izašli iz svojih soba jedno po jedno.
Međutim, iz sobe u kojoj je bio Benjamin, nije niko izlazio. Almir je na prstima krenuo prema toj sobi. Dohvativši šteku, shvatio je da je soba zaključana. Sofija i Nevena su plašljivo išle za njim.
Odmakao se nekoliko koraka unazad zaletivši se i provalivši vrata. Ugledali su jezivi prizor kako Benjaminovo tijelo beživotno leži u lokvi krvi. Djevojke su vrisnule, čime su na sprat prizvale i uplašenog Stefana, koji je okrenuo glavu na drugu stranu kada je ugledao krvavi prizor.
Almiru je najednom sve postalo jasnije.
„Ne mogu da vjerujem. Pištolj je opalio kada je otvorio ormar. Okidač je bio podešen na otvaranje ormara, ova zamka je namjenski postavljena. Neko je sve pomno isplanirao. Ko zna koliko još ima smrtonsnih zamki u ovoj kući.“
„Gdje je Danijela?“, iskrivljenog lica upita Sofija.
Svi zajedno strčaše u prizemlje tražeći prijateljicu.
Vrata njene sobe bila su otvorena.
Usporenim pokretom ruke otvorili su vrata do kraja, a škripanje je otkrilo jedan novi leš. Danijela je ležala na svom krevetu sa jastukom preko glave. Neko joj je pucao u glavu, držeći jastuk nad njenim lice.
„Ovo je već jezivo“, najednom povika Almir.
Sofija i Nevena su pritrčale mrtvom tijelu oplakujući još jednog pokojnika.
„Ova brvnara postaje naš grob. Nemoguće da je neko od nas ubica“, zajeca Nevena.
„Jedno po jedno odlazimo u nepovrat. Ko je sljedeći?“, zamišljeno upita Sofija.
V
Dan je prošao poprilično mirno. Prijatelji nisu previše razgovarali, već su zabrinuto gledali kako snijeg neprestano pada i kako još dublje tonu u jamu smrti. Zavejani na samom vrhu planine bili su potpuno nemoćni. Signali njihovih telefona su bili odavno izgubljeni. Panično i blago osuđivački su gledali jedni u druge. Nije im bilo ni do čega.
“Šta ćemo sad?”, Nevena je prekinula tišinu.
Svi su žalosno ćutali i gledali u prazno.
“Mislite li da je zaista živ?”, plačljivim glasom je upitala Sofija.
Almir je presjekao pogledom dajući joj znak da ućuti.
“Misliš na Farisa?”, upitala je Nevena razrogačenih očiju.
Ponovo je nastupila neprijatna tišina.
“Možda on nije mrtav”, usudila se reći to.
“Gluposti, znamo da je mrtav, pao je sa litice.”
“Znam, ali nikada nisu pronašli tijelo. Prošlo je već pet godina. Neko se igra sa našim uspomenama, strahovima, ovo uopšte nije ljudski”, iskreno je prokomentarisala Sofija.
“Da je bar živ, možda bi nam i pomogao”, uzdahnu Stefan.
“Moram vam nešto reći. Danijela mi je rekla da te noći nije bilo nikakve lavine, cijela priča je izmišljena, tako je ona tvrdila. Saopštila mi je to jedne veče u pabu kada smo se malo zapile. Plakala je i molila Farisa da joj oprosti. Sve zbog te proklete opklade”, ugrizla se za usnu.
“Prestanite pričati gluposti. On je mrtav!”, usprotivio se Almir.
“Mi nismo krivi za njegovu smrt. To je sve bio dio glupe igre. Bili smo naivni i previše slobodnog duha, niko ga nije tjerao da ispuni opkladu”, nastavio je.
“Niko mu nije pomogao dok je visio na toj litici”, tužno je rekla Sofija.
“Da to je tačno. Trebalo je da mu se pomogne. Svi smo bili pijani, mislili smo da se šali. Grdno smo se prevarili. Ljudi, ja ne mislim da on čini ove stvari, pojavio bi se već odnekud. Morali smo izmisliti lavinu.”
“Meni ste ćutali sve vrijeme o tome. Nisam ništa znala. Nevena je ostala sa mnom u brvnari, jer mi je bilo loše. Izmislili ste priču o lavini, prokleti da ste!”,slomila se Sofija. Trudili su se da je smire, ali nije im pošlo za rukom.
“Da bar možemo vratiti vrijeme…”
“Moramo otići iz ove brvnare, sa ove proklete planine”, jecala je od bola i straha.
Jedno po jedno su izašli da pretraže objekte oko brvnare ne bi li pronašli nešto korisno. Na svu sreću u jednom od pomoćnih objekata našli su motorne sanke.
“Vidjeću mogu li nešto da uradim”, hrabro se isprsio Stefan.
“Moraćeš ti druže, ja se slabo razumijem u to”, bilo je krivo Almiru.
Nakon skoro sat vremena čarkanja, Stefan je uspio da upali motorne sanke.
“Onda ću ja voziti, pretpostavljam da vi ostali ne smijete?”, drsko i ponosno je upitao.
Svi su klimnuli glavom.
“Mogu li ja sa tobom po pomoć?”, upitala je plačljiva Sofija.
“Naravno, sjedaj, moramo krenuti prije mraka.”
Polako je sjela iza njega, stavila je ruke oko njegovog struka i konačno su krenuli. Nadali su se da će se cijela agonija uskoro završiti.
Nevena i Almir su zabrinuto gledali kako oni odlaze nadajući se da će ipak neko uskoro doći i po njih. Nakon par trenuta izgubili su se u magli. Taman što su krenuli da uđu u kuću začuli su dva zloslutna hica. Bili su sigurni da se oni više nikada neće vratiti. Ostalo ih je samo dvoje.
VI
Almir je sjedio držeći ruke preko lica. Nije imao pojma šta dalje da radi. Po glavi su mu se vrzmale misli da je sve gotovo. Mučilo ga je jedino pitanje, da li je on sljedeći, ili pak Nevena.
Prisjetio se toga kako su Sofija i Faris nekada bili srećni.
“Da nije pao sa te litice, ona nikada ne bi bila moja”, iskreno pomisli.
“O čemu razmišljaš?”, prekinula ga je Nevena.
“Ja sam nju praktično oteo od njega, bili su tako srećni, zapravo nas je ta nesreća spojila. Cijela stvar je ispala tako čudna. Šta ako je to zaista on? Onda je sve ovo moja greška.”
“Odlično znaš da nije tako. Svi snosimo dio krivice, znaš i sam zašto.”
Zaćutao je, nisu više ni riječ progovorili.
Prošao je još jedan dan. Spavali su u odvojenim soboma. Polako su postajali opušteniji. Sunce je stidljivo puštalo svoje zrake budeći nadu u njima da će sve biti u redu.
“Nadam se da ćemo uskoro biti spaseni”, promrmljala je Nevena.
“Moram se malo opustiti, treba mi kupka”, nasmiješila se poslije dužeg vremena.
“Radi šta hoćeš”, nervozan je bio Almir.
Ušavši u kupatilo trudila se da namjesti vodu idealne temperature da bi što duže uživala u opuštanju. Cijelo kupatilo je zamaglilo od pare. Prišla je vratima i lagano ih zaključala. Skinula je bademantil i lagano desnom nogom kročila u toplu kupku. Imala je osjećaj da se nalazi u nekom skupocjenom džakuziju. Poslije dužeg vremena se potpuno opustila i uživala u datom trenutku.
“Samo ti uživaj dok smo okruženi mrtvacima”, sve je morao da pokvari. Začula je snažan udarac, a potom i ujednačene korake koji su odzvanjali brvnarom. Vrata su se naprasno otključala, ali svejedno nije imala hrabrosti da se okrene i pogleda ko joj prilazi sleđa. Teško da je i mogla vidjeti od silne pare u kupatilu. Usne su joj počele podrhtavati od panike i straha. Osjetila je snažan pritisak po kosi. Neko je potopio njenu glavu u vodu. Uzalud se pokušavala boriti za zrak. Poslije kraće borbe se predala i otišla u zaborav kao i većina njenih prijatelja. Nije imala hrabrosti i snage da ugleda lice svog ubice, umrla je kao i sve kukavice.
Probudila ga je jaka glavobolja. Rukom je dohvatio potiljak i napipao bolno mjesto. Pogledavši u ruku primijetio je manje tragove krvi. Jedva se podigao i blago zateturao naslonivši se na zid.
Shvativši da je još uvijek živ, bio je zahvalan Bogu, ali ga je mučilo pitanje gdje je Nevena. Krenuo je da se umije i malo osvježi. Pogled mu je zastao na zajedničkoj fotografiji. Lica svih ljudi su bila precrtana crvenim makerom. Samo je njegov život još uvijek bio siguran. Zakoračivši ugledao je u kadi mrtvu prijateljicu, modrih usana i bijelog lica, potpuno nagu i natečenu. Zgrozio se vidjevši taj potresni prizor. Jedno mu je bilo jasno, nije bilo dileme oko toga ko je sljedeći. U glavi je pokušao dokučiti šta je najbolje da uradi. Odlučio se na sljedeći korak.
“Zabarikadiraću se ovdje, imam hranu i vodu. Kada se nevrijeme stiša, neko će me već spasiti”, zadovoljno je pomislio.
Cijeli dan je bio napet i nasmrt preplašen. Trzao se na bukvalno svaki šum koji bi začuo. Pokušavao je naći revolver koji je ponio, ali potraga je bila krajnje bezuspješna.
Sam i razoružan, smatrao je da su mu šanse da previži male. Sati su nemilosrdno prolazili ostavljajući nesagledive posljedice koje je prouzrokovala psihološka igra. Osjetio je krčenje crijeve, te se uputio prema kuhinji. Našao je nešto hrane i pojeo je tek toliko da utoli glad.
Sjedeći za kuhinjskim stolom, počeo je osjećati slabost i nesvjesticu. Vid mu se počeo polako mutiti. Začuo je otvaranje ulaznih vrata. U vidokrugu su mu se prikazala dva dobro poznata lica. Bili su to Faris i Sofija.
“Vi”, rekao je promuklim glasom.
“Da mi, šta ti je tu čudno?”, drsko ga je upitao Faris.
“Zajedno ste sve ovo uradili?”
“Bilo je i vrijeme da svako plati za svoje grijehe. Dugo ste krili istinu od mene. Ali sve se kad-tad sazna”, prkosno mu se obratila Sofija.
“Zaista si mislio da te niko nikada neće izdati?”, unio mu se u lice Faris.
“Ja, ne mogu da govorim”, požalio se držeći se za prsa.
“Proklet bio dan kada sam se udala zatebe. Da sam da je neko zamalo stradao da bi ti bio sa mnom, ništa od našeg braka ne bi bilo.”
“Kakav je osjećaj kada si nemoćan pred strahom i bolom? Pretpostavljam da želiš da me udariš, ili da se probudiš iz ružnog sna. Razočaraću te, ovo je tvoja stvarnost. Bilo je vrijeme da vam se svima osvetim. Uskoro ćeš umrijeti od prevelike doze otrova”, podmuklo je govorio Faris.
“Krivica je moja, drugi i nisu toliko krivi”, rekao je plačljivim glasom.
“Mislio sam da smo prijatelji, slijepo sam ti vjerovao. Ti si bio taj koji je pokušao da me ubije. Ti si pregazio moju ruku koja se slabašno držala za liticu. Bili ste pijani i smijali ste se dok sam se ja borio za život svom snagom. Smetao sam ti. Ja sam ti smetao. Dijete iz doma koje je sve u životu samo postiglo. Za sve sam se sam borio. Šta bi ti o tome mogao znati. Ti koji si sve dobijao na tacni. Nisi imao pravo ugraziti moj život zbog glupe igre. Trebalo da me zaustavite u tome. Ali ne, ti si me planirao dokrajčiti. Cijelu priču o lavini si izmislio, sve je to bio paravan tvog podlog plana. Biću do kraja života zahvalan lovcima koji su me ujutru pronašli poluživog. Život su mi spasili. Siguran sam da si sve pomno isplanirao, kao ja sada”, tresao se od bijesa.
Almir je samo ćutao.
“Saznala sam da je Faris živ na dan našeg vjenčanja. Željela sam da prekinem sve, ali tada smo skovali ovaj savršeni plan. Sve je bilo krajnje jednostavno, pomno isplanirao i mistično. Jovanu je bilo lako ukloniti. Znala sam za njenu alergiju. U gužvi sam ubacila kikiriki u njen omiljeni sos. Ivana je Faris objesio u kolibi. Sljedećeg dana je ubio Danijelu, a postavljena zamka je ubila Benjamina. Faris se sve vrijeme krio u zaključanoj kolibi, koju je spremio posebno za te uslove. Niste znali, ali tajne kamere postavljane svuda po kući su nam dosta pomogle. Kasnije je bilo lako, Stefana sam ubila ja, tvojim pištoljem.”
“Dok si ležao u nesvjesti, ja sam ubio Nevenu.”
“Oduvijek ste bili bolesni i jeste stvoreni jedno za drugo”, jedva je procijedio kroz zube.
“Pravi se javio”, usprotivila se Sofija.
“Sam Bog me je spasio, pa sam izvukao živu glavu. Dok sam se vodio kao nestala osoba, napustio sam zemlju u potrazi za boljim životom. Uzeo sam novi identitet. Mene nije imao ko da traži, niti žali. Ja sam bio potpuno sam na svijetu. Odnosno, imao sam samo vas. Nažalost, vi ste me izdali na veoma jadan način. Međutim, kada sam čuo za vaše vjenčanje, nisam vidio drugi izlaz, osim osvete. Prijatelju, otišao si predaleko.”
Otrov je učinio svoje. Almir je naglo oborio glavu na sto. Njihova posljednja žrtva ležala je mrtva. Sada su konačno mogli biti ponovo srećni. Prenijeli su sva tijela u jednu kolibu. Zajedno su polili benzin svuda kuda su mogli. Motorne sanke su bile spremne. Zapalili su kolibu i pomoćne objekte krenuvši u neki bolji život. Sanke su se nemilosrdno probijale po blago zaleđenom snijegu.
“Toliko sam srećna, sve je riješeno. Ne postoji više nikakva prepreka.”
Faris se naglo zaustavio kod iste one litice sa koje je tragično pao i jedva ostao živ.
Gledao je Sofiju nekim praznim, prodornim pogledom sa malom dozom mržnje.
“Šta sad nije u redu?”, drhtala je od straha.
“U moru pokušaja, ipak sam prežalio. Odrekao sam te se. Predao sam se neuspjehu, tome da nikada neću biti srećan. Pomirio sam se sa tim da ću biti sam. Ja sam rođen sam i takav ću i umrijeti.”
“Nećeš valjda skočiti?”, u pozadini se začula jaka eksplozija.
“Zašto bih ja skočio?”, podlo se nasmijao.
Sofija je ćutala i tužnim pogledom odmjeravala čovjeka koga je uvijek voljela.
“Smatrao sam te svojom, dijelom sebe. U sljedećem trenutku si mi postala strana i beskrajno daleka. Za tebe me vežu samo uspomene i ništa sem toga. Žao mi je što sam ti toliko vjerovao, što sam se toliko trudio oko tebe. Nikada to sebi neću oprostiti. Znam da će uspomene vremenom izblijedjeti kao stare fotografije u nekoj prašnjavoj kutiji zabačenoj u neki davno zaboravljen kutak sreće i ljubavi, koja se nikada neće ponoviti. U moru pokušaja, na kraju sam te prežalio.”
“Vrijeme je da i ti kreneš. Moja misija će se ovdje završiti.”
“Kako sam samo bila naivna i glupa, mislila sam da me voliš”, rekla je kroz suze.
Glavom je pokazao na ogromnu provaliju koja je sezala u ponor.
“Vrijeme je”, ponovio je uperivši pištolj u nju.
Lagano je prilazila litici gledajući ga sa prezirom u očima.
“Izdala si me, da si me zaista voljela ne bi se udala ni za koga. Posebno ne za našeg prijatelja koji me skoro ubio. Izdaju ne praštam, nikada.”
“Svakako zaslužujem da umrem. Nemam više ni razloga da živim, previše sam zla uradila.”
Široko je raširila ruke, nagnula se naprijed i okončala svoj život. Par sekundi je gledao kako pada, a onda je otišao kao da se apsolutno ništa nije desilo.
“Ja ne postojim, stoga ni za šta ne mogu biti kriv.”
Vratio se tamo odakle je došao sasvim normalno nastavivši svoj život. Sada se krvavim rukama i dalje borio sam sa svim surovostima života. Nosio je teško breme odgovornosti, jer je uzeo ono najsvetije-ljudske živote.
Na njegovu sreću, mrtvi ne odgovaraju za svoje postupke. Istina uvijek prouzrokuje manju šetetu, nego što to učini laž.
Mediji su neprestano izvještavali o nemilom događaju.
“Vjeruje se da je Sofija Selimović odgovorna za smrt sedam bliskih prijatelja. Tijela je pokušala ukloniti zapalivši mjesto zločina. Većina dokaza je ipak uništena. Postoje i neke nejasnoće, ali se vjeruje da je kasnije izvršila samoubistvo skočivši sa litice. Preminula je na putu za bolnicu ponavljajući samo jedno ime-Faris. Povrede su bile kobne, te je zbog preloma kičme nažalost podlegla. Uskoro se očekuju više informacija”, saopštila je reporterka jedne televizije.