Nije bilo puno da se radi u ovom gradu, i Kosta je bio svestan toga. Kosta je stvarno probao sve. Jedno vreme se pravio da je kulturan i posećivao je predstave, izložbe, filmske projekcije. Zaista je uživao jedno vreme, ali je ubrzo sve postalo isto. Isti ljudi, iste ideje. Ovaj kulturni krem ga je podsećao na lutke na navijanje. Blebetali su o svojim ambicijama i žalili se na ograničenja koja su im postavljena, tačni kao sat. Posle nekog vremena, Kosta je mogao da predvidi svaki razgovor u kojem je učestvovao. Naravno, Kosta nije propustio ni mračnu stranu zabave ovog grada. Rejvovi, žurke, koncerti, beskrajne linije hemije, litri piva i beznačajni razgovori. I to je postalo isto. Kosta bi sasvim sigurno postao težak narkoman, da mu se nije gadila repetitivnost cele stvari. Gledao je kreature kako ponavljaju proces svaki vikend. Oni su tražili taj prvi rad, tu prvu žurku na kojoj su bili, nesvesni da je ona zauvek nestala. Najveća iluzija, smatrao je Kosta, je ta da postoji neko oslobođenje kroz neodgovornost, razbijanje okova rutine. U stvarnosti, može se samo zameniti jedna rutina sa drugom. I sam je postao kao lutka na navijanje. Pratio je prijatelje gde god da su pošli, u teatar ili wc kluba, bez ikakvog entuzijazma. A onda, jedno veče, pojavila se nada.
– ”Igre”?
– Da, brate. Moramo to da vidimo.
– Deluje mi opasno. Kako bi uopšte ušli na podzemne borbe? Sumnjam da puštaju ljude da se ušetaju na to.
– Aleksa ima vezu.
Kosta je utonuo u fotelju, gledajući Marka kako se uzbuđeno šetka po svojoj sobi, stežući džoint koji je davno trebao da pošalje. Kosti su misteriozna dešavanja koje je Marko opisao delovala interesantno, ali nije hteo da Aleksa bude umešan.
-Siguran si da neće biti kao onaj debakl kod Milice?
– To je bilo jednom.
– Koji izlazak sa Aleksom se dobro završi?
– Okej. Hoćeš da visimo u ”Ameliji” opet kao i svaki petak?
Kosta se zamislio. On nikad ne bi rekao za Aleksu da mu je prijatelj, ali ipak, provodio je dosta vremena sa njim. Aleksa je bio tip osobe koji je obožavao neprijatne situacije i često je Marka i Kostu dovodio na korak od hapšenja ili fizičkog nasilja, mada su do sad uvek uspeli da izglade situaciju. To što je Aleksa predlagao da posete ilegalne tuče u nekom hangaru je dodatno pogoršavalo stvar, s obzirom da je Aleksa bio sposoban da čoveka odvuče na 18ti rođendan koji se pretvori u pretnju nožem. I nije kao da je Aleksa bio posebo agresivan ili destruktivan lik, jednostavno su se loši ljudi i loše stvari lepili za njega. Pored toga, Kosti je uvek bio čudan. Neprestano je brisao ruke vlažnim maramicama bez jasnog razloga i lizao usne. Izbacivao bi razne fraze i citate iz nekakvih IDJ pesmi o ludovanju, ali su mu oči delovale kao da priča o vremenu sa komšijom. Aleksa je bio još jedna lutka ovog grada, mladić osuđen da potraći mladost u potrazi za nepostojećim uzbuđenjem, sve dok se ne zaglibi previše ili se primiri u nekoj tužnoj karijerici. Ipak, Kosti je bilo strahovito dosadno.
– Da, okej, zovi ga. Koliko para za upad?
Par dana kasnije, njih trojica su se našli u Markovom automobilu. Kosta je bio na zadnjem sedištu i gledao je Aleksu kako se oblizuje u retrovizoru. Zaputili su se ka obodima grada, na lokaciju sledećih ”Igri”. Aleksa im je objasnio da se lokacija konstantno menja kako bi organizatori izbegli policiju. Kosti je bilo sumnjivo kako Aleksa zna toliko o tome. Imao je strepnje da će se pojaviti na mestu, i saznati da je Aleksa nepoželjan i onda sva trojica dobiti batina. Ili gore. Međutim, Aleksa je imao papir sa crtežom čekića ispod kojeg je pisalo ”Propusnica za Igre”. Valjda će sve biti u redu. Zastali su pored puta da Marko nacrta linije spida na mobilnom. Aleksa je grozničavo brisao ruke vlažnim maramicama. Nakon što su se vozač i suvozač izvukli, ponudili su liniju Kosti. Kosti je već uveliko dosadilo drogiranje, ali pomislio bi kako ne bi bila loša ideja da se malo digne. Bio je prilično malaksao tog dana. Uostalom, znajući Aleksu, postojala je šansa da će morati da beže, te se brže bolje lupio po nosu. Aleksa mu je onda pružio flašicu svoje domaće rakije, nikakvog kvaliteta, koja je verovatno bila veća hemija od osrednjih amfetamina koje su ušmrknuli. Kosta nije hteo da pije rakiju, ali se Aleksa već okrenuo napred, potpuno ignorišući Kostino ”ne hvala”. Nastavili su da se voze.
Konačno su stigli u nešto što je ličilo na industrijsku zonu, ali ne sasvim. Kosta nije mogao da se seti ovog dela grada. Nije bio siguran ni kako bi se orijentisao prema mestima koje je poznavao, jer se isključio tokom vožnje. Njihovo okruženje je bilo hladno, metalno i puno smeća. Činilo se da su jedini koji se voze između velikih, mrtvih skladišta. Zaustavili su se na praznom prostoru ispred jednog od njih. Tu je bilo desetak drugih vozila, ali sva prazna. Nakon još jednog ušmrkavanja, izašli su trljajući se za noseve. Kosta je osetio kako mu se vilica steže. Osetio je onaj umrtljavajući osećaj, kao da mu je duša izašla iz tela, a ispod njegove kože je amfetaminski robot koji mu grubo pomera kosti. Marko i Aleksa su se raspravljali o nekim glupostima, nekoj žurci. Kosti je bilo teško da se koncentriše. Nije mu se sviđalo koliko su Marko i Aleksa glasni i nonšalantni. Ipak su trebali da prisustvuju nečem ilegalnom i nasilnom. Kosta je pomislio da bi on možda trebalo da zauzme malo opušteniji stav. Nije hteo da izgleda kao pandur u civilu ili tako nešto.
Došetali su do vrata ispred kojeg je stajao gorila. Izdaleka je izgledao kao što bi čovek zamislio da obezbeđenje ovakvih događaja izgleda. Ćelav, krupan, u crnoj trenerci i duksu. Ipak, kada su se približili, Kosti se učinio pomalo drugačijim. Za početak, nije imao onu namrštenu facu koji sekjuritiji koriste da unapred upozore posetioce da se ponašaju lepo. Imao je ljubaznu facu, dobro, ne baš ljubaznu. Izgledalo je kao da ne oseća ništa ali da se trudi da deluje ljubazno. Ništa u njegovom stavu nije bilo preteće. Iako je bio ogroman, stajao je tako da su mu udovi oklembešeni, naslonjen na zid pored vrata. Pogledao je trojicu koja su mu prišla i onda mu je Aleksa pružio papirić i novac za ulaz. Gorila je pogledao u papir, uzeo novac ,nasmejao se i otvorio im je vrata. Kosta je na trenutak pogledao u njegovu ruku, i uverio se da ovaj momak jeste zapravo obezbeđenje. Šaka mu je bila puna ranica, ne previše svežih. Kao da je umlatio nekog u toku prošle nedelje. Kosta je pošao za svojim drugovima unutra, bacivši jednu imitaciju osmeha obezbeđenju. Pomislio bi kako bi njegov spidaški kez možda isprovocirao gorilu, ali je momak samo pogledao kroz Kostu i pustio ga da prođe sa jednim praznim osmehom. Kosta se začudio što ni jednog od njih nije pretresao.
Ušli su u prostoriju koja je bila izuzetno slabo osvetljena. Postojale su stolice, postavljene u polukrug ispred praznog prostora za koji je Kosta pretpostavljao da treba da izigrava ring. Nekoliko mračnih figura velike mišićne mase se šunjalo po obodima prostorije. Još obezbeđenja. Stolice su bile skoro skroz pune, i Kosta nije mogao da razazna kako iko od publike izgleda. Zanimalo ga je da li će možda naleteti na nekoga koga poznaje. To bi bilo neprijatno. Ispred ringa/praznog prostora postojala su vrata, koja su vodila u neki nepoznati deo arene. Kosta, Aleksa i Marko su zauzeli tri slobodna mesta u sredini. Kosta je osmotrio nepoznatog čoveka pored sebe. Bio je to čovečuljak od pedesetak godina, obučen kao profesor, proćelav i sa pristojnom sedom bradom. Nasmešio se Kosti, što Kostu nije razveselilo, jer je slabo osvetljenje distorziralo crte lica čovečuljka. Okrenuo se ka vratima. Aleksa i Marko su trtljali nešto. Kosta se osetio malo uspaničeno, ali mu je delovalo kao da su svi ostali smireni. Ceo događaj je imao čudnovato pristojan ugođaj, kao da uplaćujete tretman u spa centru.
Posle nekoliko minuta, vrata su se otvorila, iako i dalje nisu sva sedišta popunjena. Kosta nije mogao da razazna drugu sobu. Izgleda da je tamo bila neka mašina za dim, kroz koje se probijalo plavo svetlo. Istupio je čovek u jeftinom odelu. Izgledao je kao da je upravo ustao, mada, osim blage neurednosti nije imao drugih izdvajajućih osobina. Držao je bežični mikrofon i uz blagu mikrofoniju je progovorio.
– Dobrodošli na Igre, dragi moji. Uskoro će nam se pridružiti naši borci i meč će početi. Nakon završetka, možete nam se pridružiti u sledećoj sobi za naprednije Igre. Standardna cena.
Govorio je prilično nezainteresovano, bez teatralnosti. A onda se sklonio i iz druge sobe su istupili dvojica boraca. Nisu nosili majice. Jedan je bio visok i riđ, prekriven ožiljcima a drugi je bio nešto niži, ali mnogo stamenije građe. Nijedan ni drugi nisu imali sportsku građu, mada se videlo da su snažni. Izgledali su kao fizikalci. Bilo je teško razaznati bilo kakve emocije na njihovim licima. Najavljivač se sklonio i dva borca su stali jedan preko puta drugog. Stajali su tako neko vreme a onda su krenuli jedan ka drugom. Borba je započela.
Kosta je gledao profesionalne borbe, čak i jedan MMA meč uživo, ali ovo nikako nije ličilo na to. Nije bilo nikakvog ritma u njihovim udarcima, zamahivali su jedan ka drugom širokim udarcima, često gubeći balans kada bi postigli kontakt. Kosta je bio razočaran. Ovo je mogao da vidi i u izlasku. A ipak, uprkos očiglednom nedostatku tehnike, izgleda da su obojica bili u prilično dobroj kondiciji. Svaki je pio koliko je i točio. Obično, u uličnim tučama, ako ne dođe do nokauta, borba se pretvori u zadihano grljenje/rvanje dok ne dođe do razdvajanja. Ova dvojica su se cepala bez rezervacije i čuvanja snage, prekidajući samo kada bi se promašili. Činilo se da niži ima težu ruku, međutim riđi ga je par puta zakačio laktom i krenula je da šiklja krv. Kosta nikad nije vidao takvo divljaštvo. Dva borca su se povređivala nošeni životinjskom energijom, postajući sve odlučniji kako je meč napredovao. Kosta se zapitao da li su možda drogirani. Nije znao kako drugačije da objasni da ova dva lika, koji očigledno nisu sportisti, nastavljaju u sve jačem tempu, uprkos povredama. Uprkos nasilnom spektaklu, nije bilo nikakve preterane agresije u njihovim pokretima. Ličilo je pomalo na igricu, kao da ih neko drugi kontroliše a njihova tela samo slede uputstva. Kosti je palo na pamet da pogleda svoje drugove ili matorca pored sebe, ali nije mogao da skine pogled. Učinilo mu se da čuje ritmičko bubnjanje negde u pozadini, ali nije mogao da se koncentriše na to. Riđijevo oko je bilo sada zatvoreno, a njegova usna rascepana. Niži je imao problema da vidi od krvi koja je tekla iz njegove arkade. To ga nije sprečavalo da slepo zamahuje rukom ka svom protivniku, pogađajući solidan broj puta.
Konačno, činilo se da borba prestaje da bude izjednačena. Riđi je uhvatio nižeg i krenuo da ga navlači na koleno. Čulo se krckanje nosa dok mu se lice pretvaralo u kašu. Nakon nekoliko kolena, niži je uspeo da svali protivnika na pod i pritisne ga pod svojom težinom. Kosta je pomislio kako nije znao pravila i zapitao se da li će ih sudija, ako je uopšte postojao, podići na noge. Ne. Riđijeva glava je udarila u betonski pod, očigledno ga ošamućujući. Niži se ispravio nad njim i krenuo da ga razara pesnicama. Promašivao je, udarajući besnicama o tvrdi pod. Kosta je čuo krckanje, kao da niži lomi šake. A onda se niži snašao, uhvatio je riđeg za gušu, pritisnuo ga na mesto i krenuo drugom šakom da ga udara po licu. Ovo je trajalo neprijatno dugo, i činilo se da će nastaviti da udara riđeg dok mu se lobanja ne pretvori u kašu. Onda je iznenada prestao, kao da je odjednom otkrio sportski duh. Ne, nije bilo milosti u ovom činu. Niži je samo nonšalantno shvatio da je pobedio, i pustio je svog protivnika. Otišao je iza vrata. Publika je krenula da tapše. Kosta je uhvatio sebe kako nesvesno i sam aplaudira. Nekoliko gorila iz obezbeđenja je uhvatilo riđeg za noge i odvukla ga iza vrata. Riđi je i dalje disao, ali su mu se ruke vukle beživotno. Iza sebe je ostavio tamni trag krvi. Vrata su se zatvorila. Najavljivač se ponovo obratio publici.
– A sada, za premium borbu, uplatite duplu cenu i nastavite u sledeću prostoriju.
Otprilike polovina publike se zaputilo ka najavljivaču, uključujući i čovečuljka koji je sedeo pored Koste. Pre nego što je nastavio, okrenuo se ka kosti i progovorio.
– Ako vi i vaši prijatelji nemate dovoljno novca, ja vam mogu pomoći. Mislim da mladići kao što ste vi treba da vide ovakvu sjajnu stvar.
– Um, ne hvala.
Aleksa i Marko nisu odreagovali na ovu malu razmenu, već su krenuli ka izlazu. Kosta se zaprepastio prisnošću gospodina, a onda je ćutke i uzbuđeno otišao za svojim prijateljima. Pre nego što je izašao bacio je pogled na vrata i trag krvi.
Kada bi vam Kosta rekao da ova predstava nije ostavila utisak na njega, Kosta bi lagao. Bio je ispunjen grozničavom energijom sledećih par nedelja. Bilo mu je teško da se smiri na predavanjima na fakultetu i jedva se suzdržavao da ne reži na ljude u razgovoru. Kada bi se smirio, provodio je sate ležeči u krevetu i prisećajući se dva borca. Mogao je da ih vidi jasno, kako se klepaju na način koji je u isto vreme mehanički i potpuno divalj. A onda se desio incident sa psom.
Kosta je išao do radnje jednog dana, i prolazio je kroz posebno uzak prolaz, kada je čuo cviljenje sa svoje leve strane. Ugledao je malog psa, prljavog i mršavog. Pored toga što je bio sitan, delovao je mlado, ne baš štene ali ne još ni pravi pas. Kosta je zastao i osmotrio životinju. Pas se tresao, delovao je slabo. Nazirala su se rebra, i njegova čupava dlaka je bila puna prašine i drugih prljavština. Kosta nije video spoljašnje rane, ali pas je ležao i čini se da nešto nije bilo u redu sa njegovom prednjom nogom. Kosta mu je prišao i krenuo da mazi njegovu prljavu glavu. Pas je slabašno cvileo. A onda, dok je gledao životinji u oči, jedna crna misao mu se uvukla u glavu. Došla je niotkuda, i delovala je strano, kao da ne pripada Kostinom mozgu. Ipak bila je to glasna i ubedljiva misao.
Polomi mu vrat.
Kosta nije znao kako da reaguje. Naravno, na logičnom nivou, pomislio je kako ne bi trebalo da ubije psa. Čak i da mu je noga ranjena, mogao je da ga odvede do veterinara ili nešto. U svakom slučaju nije na njemu da ubija lutalice. Ipak, misao je tutnjala u njegovoj lobanji. Pogledao je patetičnu zverku i užasnuto shvatio da mu sada mazi predeo vrata. Kosta nikad nije lomio ničemu vrat, pa ni malom psu, ali mu je delovalo sasvim moguće da to sa lakoćom uradi. Životinja je bila krhka i neuhranjena. Odjednom, Kosti je izgledalo sasvim prirodno da polomi vrat psu. Nije bilo razloga da se to radi, ali nije bilo razloga i da se to ne radi. Pas nije ništa predosećao. Kosta je krenuo da steže pesnice ali je onda čuo prolaznika i trgnuo se. Pas se uplašio od naglog pokreta i odgegao se dalje. Kosta ga je gledao kako odlazi.
Uskoro, Aleksa se ponovo javio. Čuo je za još jedne ”Igre”. Kosta se pravio da se premišlja, ali je naravno pristao. Marko im se pridružio. Kosta je proteklih nedelja često razmišljao da li bi se vratio na spektakl, s obzirom na događaj sa psom i promene u raspoloženju. Međutim, sada kada je poziv bio tu, neki mehanizam u njemu je odlučio umesto njega. Bilo je to kao svrab narkomana koji ga tera da večeras ipak ne strejtuje, ili ona požuda kada te iscima bivša devojka sa kojom znaš da ćeš se posvađati na kraju. E tako, samo neopisivo jače, kao da sve te male zavisnosti i impulsi rastu iz jednog iskonskog, praistorijskog impulsa. Majka i otac svih nekontrolisanih poriva, zavisnost koju hiljadu sveštenika sa lopatama ne bi izlečila, požuda koja vodi serijske silovatelje da napadnu opet, glad i žeđ veća od gladi i žeđi.
-Hoćemo večeras da proverimo drugi deo predstave?
– Ne znam, Aleksa, jel’ imaš para da mi uletiš.
– Uleteću vam ja ako treba.
Kosta se pripremio. Ne može se reći da je štedeo za ovo, nego jednostavno nije znao šta je drugo vredno trošenja novca. Marko i Aleksa su nastavili da trtljaju. Kosta ovaj put nije pio niti uzimao drogu. Hteo je da vidi predstavu potpuno čistog uma i otvorenih očiju. Vrpoljio se na zadnjem sedištu. Želeo je da ova dvojica ućute i da već jednom stignu.
Ovaj put, lokacija je bila u nekom slepom crevu od ulice u naizgled napuštenoj zgradi. Ušli su u otključan ulaz i stigli do podruma. Pred vratima podruma stajao je još jedan onaj bezlični gorila. Nije to bio onaj lik od prošlog puta, ali nije bilo ni bitno. Imao je isti indiferentan stav, neprikladan za ljudinu od 95+ kilograma koja je trebala da reaguje ako dođe do nekakvih problema. Aleksa je pokazao papir. Kosta je opet zaboravio da ga pita odakle mu ta pozivnica.
Ušli su u podrum koji je delovao iznenađujuće veliko. Verovatno su srušeni neki zidovi kako bi se napravilo mesta. Prljava prostorija je bila slično uređena kao i prošli put, sa misterioznim vratima koja vode u drugu prostoriju. Svetlo je ovaj put bilo jače, dajući prostoriji neprijatnu kliničku dimenziju. Uprkos većoj vidljivosti, opet su lica publike bila nekako distorirzirana baš zato što se jasno videla svaka njihova pora, mladež i nesavršenost lica. Bilo je čak i devojaka ovde. Izgleda da je već bila jedna borba, pošto je pod imao tamno smeđe fleke na sebi. Aleksa, Marko i Kosta su se smestili. Kosta se osvrnuo oko sebe i na svoj užas, primetio pristojnog čoveka od prošlog puta kako sedi ispred njega. Kosta nije znao da li da se javi? Kakva su pravila pristojnosti što se tiče golorukih borbi u podrumima i skladištima? Činilo se da svi osim Koste i njegovih drugara već dobro znaju kako da se ponašaju na ovim događajima. Kosta se zapitao koliko ovo dugo traje. Duže nego što misliš. Opet mu je kroz glavu projurila misao koja nije njegova. Prepoznao ju je. Imala je istu teksturu i jasnoću, i verovatno je došla iz iste velike, crne svesti kao i ona koja je insistirala na lomljenju vrata jednog kuce lutalice. A onda je ušao najavljivač.
– Dobrodošli na Igre, dragi moji. Uskoro će nam se pridružiti naši borci i meč će početi. Nakon završetka, možete nam se pridružiti u sledećoj sobi za naprednije Igre. Standardna cena.
Kao navijen, najavljivač je izrecitovao repliku od prošlog puta, a iz druge prostorije su ušla dvojica novih boraca. Ovaj put nije bilo dimne mašine, valjda zbog manjeg prostora, i Kosta je provirio u misterioznu ”premium” prostoriju. Tamo je svetlo bilo dosta prigušenije, ali su se nazirala nekakva sedišta i nek isimboli na zidovima. Vrata su se zatvorila i Kosta je osmotrio nove borce. Jedan je bio prilično mišićav, klasično izdefinisan za razliku od onih pavijana koji su se tukli prošli put. Stav mu je bio podjednako prazan. Njegov protivnik je bio debeo i mastan, ali čudovišno visok. Njegova ćelava glava je bila čudnog oblika, i zbog svog tupog izraza lica izgledao je blago retardirano. Izgledalo je kao da ima smešak, ali opet, ni on nije delovao krvoločno. Uskoro, borba je počela.
Borba je bila malo drugačija od prošlog puta, ali ritam je bio sličan. Ovaj mišićavi je očekivano bio brži od Debelog Retardiranog, te ga je krvnički nabadao po telu, bubrezima. Pokušao je par da ga udari u bradu, ali mu je bilo teško da je dohvati bez da dođe u kontakt sa masnim deblima od ruku Debelog, pa se koncentrisao na telo. Izgleda da ga je salo štitilo, pošto se Debeli nije savijao uprkos mnoštvu teških udaraca. Debeli nije bio naročito agresivan, lenjo je zamahivao rukom ka mišićavom. Mišićavi ga je kao mašina udarao, sve dok Debeli nije udario njegov nos jednim neopterećenim bekhendom. Iako nije izgledalo da ga je udario sa velikom silinom, valjda je zbog svoje veličine ipak uneo veliku količinu snage u udarac. Mišićavi se zateturao, ali ga Debeli nije ispratio, pa se Mišićavi vratio na svoju staru taktiku, mada pomal opreznije ovaj put. Posle još par udaraca, Debeli je povezao još jedan tromi udarac i ošamutio svog manjeg ali zategnutijeg protivnika. Ovaj put je Debeli pokazao minimalnu dozu agresije, ali sasvim dovoljnu da završi posao. Pre nego što je mišićavi povratio koncentraciju, Debeli ga je uhvatio za glavu. Da Kosta nije video ono što je usledilo svojim očima, sigurno ne bi poverovao. Ne bi poverovao zato što ovo nije bilo moguće, pa makar Debeli bio najjači čovek na svetu. Debeli je podigao mišićavog za glavu, ignorišući fiziku i opiranje protivnika, uzdigao ga iznad sebe i jednim potezom bacio na pod. Mišićavi je vidno odskočio, uz tup zvuk. Zamalo da se ovaj dokotrljao do publike. Mišićavi je razbio glavu i pokušavao je da se pridigne na noge, a Debeli mu je prišao i nezainteresovano ga je šutnuo u rebra, dovršavajući ga. Neko je povikao ”ŠAMPION!!!”, a Debeli je povukao gubitnika za sobom u drugu prostoriju.
Najavljivač je ponovio svoju ponudu za premium borbe, a naša tri drugara su pohrlila ka misterioznim vratima. Kosta se susreo sa čovečuljkom opet, i razmenili su osmehe. Njih trojica, čovečuljak, neki nervozni tip u džemperu, dve naizgled imućne devojke, ne puno starije od 19, jedan bračni par srednjih godina i plavokosi, blago isfeminizirani momak moderno obučen su prešli u drugu prostoriju. Tu je bilo nešto manje stolica, opet poređanih u polukrugi svi su zauzeli mesta. Na zidu su bile iscrtane čudne ljudske figure bez lica čiji su se udovi i tela preplitali u nekom animalnom plesu. Kosta se pitao da li su ovi crteži već bili u ovom podrumu, ili ih slikaju na svakoj lokaciji ”Igara”. Delovali su dosta staro. Možda koriste neke lokacije po više puta. Postojala je nekakva zavesa na kraju prostorije iza koje je išetao Debeli, ne skidajući svoj tupavi osmeh sa lica. Najavljivač je brojao pare, naslonjen na zid. Kosta nije mogao da vidi Mišićavog, pretpostavio je da mu pružaju prvu pomoć iza zavese. Pojavio se i drugi lik, obezbeđenje od prošlog puta. Izgleda da će se on sada boriti sa Debelim, koji je valjda bio šampion u ovoj kriminalnoj ligi. Ovaj put nije bilo najave. Samo su stali jedan ispred drugog i počeli.
Oseća je bio isti, a ritam borbe opet drugačiji. Debeli se ovaj put poneo ozbiljnije i agresivnije, a gorila je izgleda mogla da podnese više štete od mišićavog. Sporo su se udarali, kao da igraju igru, bez neke vidljive odbrane. Mlade devojke su se kikotale na svaki mamutski udarac. Kosta se izgubio u prizoru, ne skidajući oči sa borbe, dok su odzvanjali udarci, kikot devojaka i teško disanje onog nervoznog tipa u džemperu. Dvojica krupnih boraca su se sve brže i brže sakatili. Gorila je mogao da dohvati bradu debelog i par puta ga je pravilno udario, pravo po bradi. Debelom su klecala kolena ali bi se posle svakog primljenog udarca vratio sa svojom debelom rukom stegnutom u pesnicu. Face su im se polako deformisale od modrica i oteklina. Kosti nije bilo jasno kako ova dvojica vide, ali su se svakako kretali kao da su nezavisni od svojih čula, i svaki bačen udarac je pogađao. Odjednom, kao da se trgao iz sna, gorila je uleteo Debelom u noge i srušio ga na pod. Umesto da se bakće sa njim na podu, gorila se pridigao i šutnuo Debelog u zube. A onda mu je polomio ruku. Debeli je teško disao, uz tiho skičanje, ali je bio prilično stoičan sa obzirom da mu je lice preraspoređeno i desna ruka slomljena. Da mu usne nisu razbijene, verovatno bi se video onaj glupavi osmeh.Najavljivač je pristupio ”ringu” i okrenuo se ka publici.
– Naš šampion je izgubio, avaj. Takva je priroda posla. Veliki padaju. Zemlja se trese od udarca.A sada, ko želi da proglasi gubitnika, deset hiljada.
Kosta je bio zbunjen. Trgao se kada ga je čovečuljak povukao za rukav.
-Ako želite, mogu vam finansirati ovo zadovoljstvo. Red bi bio da jedan fin momak uživa u suštini ove manifestacije.
– Nisam siguran šta treba da radim.
Pre nego što su nastavili, bračni par je pristupio sa svežnjem novčanica i tutnuo ih najavljivaču. Marko je pitao naglas o čemu se radi, a isfeminizirani lik mu je rekao da ćuti. Marko bi verovatno burnije reagovao da ova situacija nije obećavala nasilje kao jedini mogući ishod bilo kakve konfrontacije. Uglavnom, najavljivač je otišao iza zavese i vratio se. Vukao je veliki čekić, to jest metalnu šipku sa blokom betona na kraju. Nije mu lako išlo, pa mu je gorila pomogao. Dovukao je čekić do muža i žene. Žena se povukla u stranu, gotovo cupkajući od uzbuđenja. Muž je uzeo čekić u ruke i prišao Debelom, koji je zurio u pod. Muž se napregao da podigne čekić, nekako ga podignuši iznad glave i sručio ga debelom u potiljak. Debelom se glava smrsala pod težinom betonske kocke, i krv i moždana materija su pokujali iz njegove ulubljene lobanje kao neka grickalica koja se prosipa iz činije. Kosti je trebalo par sekundi da reaguje. Cela stvar se odigrala tako brzo i nonšalantno, kao da je ovo najuobičajenija stvar na planeti. Kada je došao sebi, osetio je paniku. Trebao si brže da reaguješ. Čovečuljak mu se smeškao a onda se okrenuo ka svojim drugarima. Aleksa je bio sluđen, a Marko je izgledao kao da će povratiti. Aleksa ih je povukao za sobom i gotovo da su potrčali na izlazu iz podruma, gurajući se pored obezbeđenja. Ćutali su dok nisu ušli u auto, i odvezli su se u pravcu kuće.
-Šta je ono koji kurac?
– Misliš da je pravo?
– Naravno da je pravo Kosta, jebote, video si. Namirisao si.
Dok su Aleksa i Kosta vikali, Marko je zaustavio auto pored puta i izašao da povrati. Vratio se na svoje sedište.
– Moramo da pozovemo policiju.
Kosta je razmotrio ovo.
– Šta misliš šta rade drukarama, ako ono rade svojim zaposlenima?
– Ovo se dešava svakog meseca, Kosta. Moramo da uradimo nešto.
– Nisam siguran da moramo išta da uradimo. Možemo samo da zaboravimo na ovo. Aleksa, odakle ti znaš za ovo?
Aleksa se stresao.
-Nemam pojma, neki sajt na dark netu. Tražio sam tajne orgije i naleteo na ovo. Odštampao sam pozivnicu. Možeš da preuzmeš pdf pozivnice svaki put kada objave novu lokaciju. Jebote. Nisam znao da će se ovo desiti.
-Hajde samo da zaboravimo na ovo.
Međutim, Kosta nije zaboravio na to. Čak ni mesecima kasnije. Nije viđao Marka više. Pričalo se da je nestao. Možda je ipak odlučio da se požali nekom načelnom organu, a onda ga je crna ruka iz senke povukla ka sebi. Možda mu je neko smrskao lobanju za deset hiljada dinara. Možda one dve tinejdžerke, trošeći pare svojih roditelja koji žive u zabludi da im se ćerke samo kurvaju ili drogiraju na nekom rejvu, a ne da gledaju dekapitacije i lapot u podrumima, i skladištima. Kosta se nije raspitivao o Marku. Nije bio siguran kako se osećao povodom događaja kojem je prisustvovao. U svom svesnom mozgu, znao je da treba da bude zgađen, užasnut, uplašen za svoje mentalno zdravlje i fizičku sigurnost. Pa ipak, egzekucija koja mu se odigrala pred očima delovala je potpuno prirodno. Nešto što fin mladić poput njega treba da vidi. Nastavio je nekako sa životom, ali mu je crna svest sada otkrila prisustvo. Odmarala je u njegovoj lobanji i nije mu šaputala, ali znao je da je tu. Znao je, ako mu se Aleksa javi, da postoji šansa da će opet posetiti neko prašnjavo, umrlo mesto i da će možda nastaviti u drugu sobu. A ako ode tamo, možda će imati deset hiljada kod sebe ili će ih pozajmiti od čikice. I kada to uradi, možda će ovaj put polomiti psu vrat.