Duvao je jak vetar. Oluja se nadvila nad malom varoši. Pas, lutalica, osećao se usamljeno i bespomoćno. Očajnički je želeo da pronadje utočište. Potreban mu je čopor. Osećao se suviše ranjivo ovako sam. Oko sebe čuje samo vetar koji diže lišće i prašinu. Hladna kiša mu prodire u kosti, trese se od hladnoće. Dok šeta kroz varoš traž zaklon. Traži svoj čopor, utočiste u kojem će se osećati sigurno. Nakon nekog vremena, koje se činilo kao večnost, našao je skrovište. Bila je to garaža u centru varoši. Vrata su bila otvorena dovoljno da može da se provuče unutra. Kada je ušao video je u uglu kako psi napadaju jednog manjeg psa koji bespomoćno cvili. Njegov jauk mu se urezivao duboko u svest. Dobio je nagon da se pridruzi ostatku svirepe druzine i rastrgne bespomoćno stvorenje. Zarežao je i otvorio čeljust dok se polako približavao ostatku besne družine. Sve više je osećao ubilački nagon. Krv je u njemu ključala, jedina stvar na njegovom umu je bila da zaustavi taj nesnosan vapaj. Što je bio bliži osećao je bes. Do nedavno je i sam bio u očajničkoj situaciji. On je bio taj koji je stajao na kiši bespomoćan i bez igde ikoga. Zapomaganje životinje koju proždire sopstvena vrsta bilo je sve jače. Ustuknuo je. Nije hteo da bude deo toga. Izašao je na kišu i nastavio svoje putovanje. Tom jadnom stvorenju sada nema pomoći. Ubili su ga slični njemu. Oni koji su se odrekli svega moralnog i koji su vodjeni samo plitkim nagonom za preživljavanje. Osecao je da nije deo te hladnokrvne gomile koja je gazila sve pred sobom. Koji je smisao toga? Kuda vodi svo to nasilje. Iz dana u dan žrtvujemo svoja moralna načela zarad privida sigurnosti i lagodnosti koja se zasniva na zakonu jačeg. Takva utopija mu nije potrebna i tu se ne oseća sigurno. Mir u takvom okruženju nikada neće biti postignut. Uvek će postojati neko ko će ispaštati zarad komfora većine. Lutalica nastavlja svoju nomadsku odiseju, borbu sa okrutnim svetom koji često ume da probudi ono najgore u nama.