Maja Puhača

Pismo prijatelju

 

Hej, Katarina, prošlo je skoro dve godine kako nisam videla onaj tvoj osmeh koji, čini mi se, može da ublaži i najmračnije srce. Znaš…trebalo je više da pričamo, onako iskreno, bez maski i otpora. Ostalo je puno neizrečenih reči koje smo večito odlagale za neko novo sutra. Čoveče, kako mi samo nedostaješ, toliko mi nedostaješ da ti jedva pišem ove reči drhtavom rukom. Žao mi je što te nisam bolje razumela. I žao mi je što te nisam češće grlila..i što nisam bila bolji prijatelj. Često nisam umela da čujem tvoj glas, da shvatim tvoja neobična zapažanja na koja više nikada nisam naišla. Retki su takvi kao ti. Da smo čule jedna drugu, možda bi danas sedele negde, posmatrale sunce i pričale o Flojdima. Možda bi čak slušale zajedno neko njihovo remek- delo i objašnjavale jedna drugoj dubinu i suštinu njihove muzike. I ja bih te slušala pažljivo dok mi pričaš kako si se zaljubila u onog dečka sa gitarom koji te je pozvao da idete zajedno na koncert! Često razmišljam o onoj decembarskoj večeri kada smo sedele na Kosančićevom vencu, i kada sam odlućila da te oteram iz svog sveta koji se tada raspadao. Sećam se kako si tada pokupila sve deliće svog srca i otrčala si, otrčala si tako brzo, pre nego što sam uspela išta da izustim. Otišla si i više nikada se nisi vratila. I tek onda kad sam shvatila da te nema, počela sam da brinem o tebi. Pitam se, često se pitam da li si dobro?  Da li ti je osmeh i dalje onako blistav, neiskvaren i nežan? Pitam se, Kaća, da li i dalje veruješ u magiju ovog života? Da li si i dalje onako sigurna da je muzika ta koja spašava tiho ovaj svet baš svaki dan? Muče me razna pitanja… Da li su te povredili? Da li si počela da slušaš svoj unutrašnji glas koji je češto bio ućutkan bukom drugih ljudi? I, na kraju, da li se i dalje boriš sa sobom…ili su se oluje završile i sada si negde pronašla svoj mir koji si oduvek jako želela? Eh, moja Katarina, ponekada dok hodam ovim beogradskim ulicama, učini mi se tvoj lik i skoro da te dozovem uzbuđenim glasom…ali onda shvatim da je to samo iluzija. Priviđenje nastalo usled moje velike želje da te opet ugledam. Ipak te ove beogradske ulice tako prokleto dobro skrivaju od mene! Ali samo da znaš nešto… ja još uvek verujem da ćemo se videti jednog, možda, sasvim običnog dana. Možda baš onda kada obe naučimo malo više o sebi, svetu, o ljudima. Kada budem spremna da ti ispričam sve one priče koje čuvam samo za tebe. Kada poželiš da mi pričaš o svom ocu koja je jednom davno otišao i napravio prazninu u tvom srcu.  A ako se u međuvremenu desi da te ovaj život slomi, da kamen koji nosiš postane pretežak i ti pomisliš da više nemaš gde da sletiš, pozovi me. Jer ja već godinama čuvam jedan topli deo svog srca samo za tebe. Podelićemo taj teret, taj težak dan, i ja…ja ću dati sve od sebe da opet poletiš onako kako si oduvek umela! Do tada, čuvaj se moj stari prijatelju i obasjavaj ovaj svet kao što si nekada moj!

Tvoja Maja

6.12.2018.