"REKVIJEM ZA DEČAČKI SAN (deo I)" Ivan Pavlović

Nil desperandum

Senzibilitet iskrenog empate nam kazuje da prozaična emocija satkana od brojnih životnih istina i laži može ponuditi spas ili barem utehu u vidu određenih saznanja sasvim običnom ali isto toliko poštenom i samosvesnom čoveku i sažeti eone božije milosti i nemilosti u nekoliko raskošnih stranica ljudskom rukom ispisanih.

Čineći to prilikom sticanja spoznaja i sagledavanja, izdignut na jedan od retkih vanvremenskih brežuljaka mudrosti na civilizacijskom đubrištu čovečanstva, pisac nastoji i ponekad uspeva pronaći vrle oaze za sopstvene misli pretočene u reči, podesne i primamljive koliko i najobičnijem, neprosvećenom mediokritetskom težaku hipnotički hladne, neonske svetlosti surovog velegrada.

Krojači sudbina naših u svojoj potcenjivačkoj oholosti neretko zanemaruju istinsku veličinu ljudskog srca i besmrtnost neprocenjive duše svakoga od nas, što za rezultat imamo ovakve izlete u slobodarsku stratosferu kreativne misli, nakon kojih čovek sebe ne pronalazi istim.

Zarad takvih neponovljivih, dragocenih iskustava koje nude makar i privid ispunjenja i naznaku onoga što život u svoj svojoj šarolikosti ponuditi može, definitivno vredi okusiti čitav dijapazon te sudbinski predodređene empirijske ponude koja me inspiriše i nagoni da čisto beli, čedni papir nastavljam skrnaviti sopstvenim delima i nedelima sročenih i pretočenih u raznovrsnu čaroliju maternjeg mi jezika.

U ime iracionalnosti svakolikih emocija koje predstavljaju kamen temeljac ljudskosti, nudim vam ovo parčence duše svoje, proizašlo iz čistog prkosa i otpora nevaljalstvu duha našeg vremena, pa vi stoga na takvo ukazano vam poverenje nastojte odgovoriti što pravičnijim sudom. S poštovanjem…

Vest o smrti svog oca primio sam dok sam bio na straži. Ne bukvalno na samom stražarskom mestu ali već 5 dugih, jebenih nedelja je trajao taj naš borbeni zadatak. Jedini mogući borbeni zadatak koji vojnik može imati u mirnodopskim vremenima. Od 6 stražarskih mesta moje je bilo ubedljivo najgore. Komanda…

Bili su to izrazito sparni, teški, zagušljivi, julski dani a noći su u ovim krajevima naše nam lepe, drage i voljene otadžbine bile jezivo hladne. Ceo dan je smrdljiva, maskirna uniforma pila mučni znoj sa mog umornog tela a onda se pred zoru pretvarala u hladan tuš. Za vreme te moje prve jutarnje smene od 4 do 6 trudio sam se da se što više krećem i budem animiran, ne bih li se ugrejao. Dah se kondezovao u beličastu izmaglicu u noćnoj tmini. Blenuo bih u istok horizonta kao da će to ubrzati čitav proces.

Izlazak Sunca budi pred mojim umornim, bolnim očima prelepe pejzaže šumovitih planina i viju-gavih potoka u daljini. Divlja, sirova priroda probudjenog života davi se u sili energije nuklearne lopte koja nezaustavljivo grabi i pokreće sve pred sobom. Zasipa me česticama i energijom od koje sam i sam sazdan. I ja uživam na kratko. Grleći svoju vernu ljubu i jedinu družbenicu u samoći dugih vojničkih noći, automatsku pusku M70 sa preklapajućim kundakom, dočekujem smenu straže. Uskoro stize kolona.

Komandir sa činom mladjeg vodnika je na čelu a ostala šestorica u koloni po jedan iza njega. Milićko, moj verni saborac iz čete veze kao i uvek preuzima dužnost od mene. ,,Hajde Pavle. I dokle ćemo do kurca više ovako ?!“,požali se moj klasić velike tintare i širokih ramena. Sa njim delim muku još od prvog dana. Pregrmeli smo zajedno 2 paklena meseca obuke pod komandom zloglasnog kapetana Petkoskog.

***

Gubitak telesne mase je na svima bio vidljiv već nakon par nedelja zlopaćenja. Hrana je ovde bila, bez i trunke preterivanja, kriminalno loša. Neretko i polupokvarena, što nama ipak nije predstavljalo realnu opasnost po zdravlje pošto su nas “infovali”, pitaj boga čime.

Vojnicici koji su radili kao ispomoć u kuhinji su znali da je šef te iste, koji je inače bio civilno lice, svakodnevno odvozio velike količine svežih namirnica, pogotovo mesa koje za ta 3 meseca niko od nas neće ni omirisati. Neko od kasarskih budžovana je bio u dilu sa njim i pravio mu lep poslić.

Takođe je odmah pored menze držao i kantinu koja je u vreme svakog obroka bila krcata iako je u njoj hrana bila papreno skupa i poprilicno bajata ali ipak bolja alternativa onim nejestivim splačinama i pomijamaa iz menze. Ponekad su nam servirali takve neprepoznatljive bljuvotine koje se ne bih usudio da sipam ni u jebenu čizmu a kamoli u želudac ! Dobro se zarađuje ovih dana na tuđoj muci.

Ni higijenski uslovi nisu bili ništa bolji od ishrane. “Mokri čvor” su krasila betonska korita koja su trebala da predstavljaju umivaonike a u stvari više priličila oborima za svinje. Drugi deo ovog “luksuza” je činila mala prostorija sa 2 naspramna niza uskih čučavaca koji nisu imali nikakva vrata ili bilo šta slično. Ovaj nedostatak privatnosti mene nije značajno pogađao dok su pojedinci patili od zatvora izazvanog stresom koji je između ostalog bio dobrim delom prouzrokovan i nedostatkom intime.

Ubrzo sam shvatio da je sam cilj i krajnji ideal vojske taj da u čoveku u što većoj meri uništi svaki oblik individualnosti i ugura ga u neljudski kalup iz kojeg bi izašao kao obicna bezosećajna komponenta mašineri-je, koja slepo reaguje na komandu. Rešio sam da se prilagodim novonastalim uslovima što brže i bezbolnije. Krenuo sam kao i puno puta do tada u životu, mudro, linijom manjeg otpora, dokle god se to ne bude kosilo sa mojim neprikosnovenim principima.

Cvijetić Nemanja je bio debeli bećar, 4 godine stariji od mene. Iako ga je ubrzo Petkoski značajno stesao, još uvek je izgledao kao nezdrava hrpa sala. On je posebno mučio muku sa procesom vršenja velike nužde.

Kenjara je takođe služila i kao pušionica, tako da bi neki vojnici kenjali dok bi između ta 2 malopre spomenuta niza čučavaca stajala gomila koja je pušila pljuge i takođe kenjala ali samo verbalno i tu je svako bio izložen svačijem pogledu. Svi su se pre ili kasnije navikli manje ili više na novonastale uslove i ambijent u kome moraju vršiti neizbežno i neminovno izlučivanje. Svi osim debelog Cvijetić Nemanje.

On je očigledno trpeo i isključivo za vreme nastave napuštao učionicu i uživao u samoći i intimi mokrog čvora. Starija klasa koja je mesecima unazad završila obuku i uglavnom imala slobodno vreme dok smo sada mi, gušteri imali istu, je razotkrila njegov pokušaj da poštedi sebe tuđih pogleda za vreme veoma kompromitujućih momenata. Sačekali bi da debeli okupira čučavac svojom masnom telesinom i u trenutku kada bi stvar nezaustavljivo uzela maha, oni bi uleteli.

Svako bi doneo po stolicu a onda bi te stolice spustili i poređali u dobro pozicionirani polukrug pa bi onda lepo zaseli kao da se spremaju da gledaju utakmicu na TV-u. Nemanja bi crveneo, stenjao kroz psovke, kenjajući dok bi publika navijala, dobacivala i od smeha umirala.

Plaćao je surovu cenu zbog svog pokušaja da prevari system. Vikendom mu je bilo najgore pošto smo tada i mi gušteri imali dosta slobodnog vremena, što je debelom automatski obezbedjivalo širi auditorijum. Ja sam izmislio čak i komandu koja bi označila početak celog dogadjaja.

Neko bi samo doviknuo, ,,Ponovo radi bioskop!”,i rulja bi se sjurila medju čučavce a Cvijetić je po ko zna koji put kenjao kroz suze. Nisam nikada ni pomislio da cu videti čoveka kako doživljava nervni slom, pogotovo ne na ovakav način. Debeli nije izdržao i ubrzo se “skinuo” pošto je ovo konstantno ponižavanje urnisalo njegov ionako sjeban krvni pritisak.

Starešine su uglavnom bile prekaljene u minulim ratovima i nije im bio nikakav problem da nas teraju da rintamo kao konji po ciči zimi, praznih stomaka. Bio sam među najboljima prilikom provere fizičke spreme. Vežbao sam čak i u slobodno vreme, što je u kombinaciji sa prisilnom dijetom izdefinisalo svaki moj mišić.

Kupanje je bilo samo još jedno u nizu mnogih poniženja koje ovde treba svariti. Jedna jedina prostorija sa usko zbijenim, improvizovanim tuševima koji su visili sa plafona je predstavljala kupatilo. Jednom nedelj-no bi se komplatna četa strčavala u nju u nadi da ćemo uspeti da speremo sa sebe užegli smrad. Svlačenje se uvek pretvaralo u trku.

Brzina i spretnost prilikom svlačenja su omogućavali čoveku da smesti dupe uza zid. Pošto su se tuševi nalazili jedni od drugih na rastojanju od svega maksimum pola metra neretko se dešavalo da neko ne-kog lupi kitom po bulji. Sva ta gola muška tela, sabijena na tako malom prostoru su se neizbežno dodirivala prilikom nearktikulisanih pokreta za vreme kupanja.

,,Ovako pederi sigurno zamišljaju raj !”,prokomentarisao sam sapunjajući se ispod tuša. Sitni, rav-noguzi momak ispred mene se okrete i pogleda me popreko. ,,Ovo kupanje, tvoje dupence je moje, maleni !”, rekao sam preteći, iskezio mu se krvoločno a zatim napućio usne u poljubac. On ovo definitivno nije shvatio kao šalu. ,,Odjebi pederčino !”,prosiktao je mali. Izgleda da ga je uvredila, vrlo verovatno čak i dobro ispre-padala moja perverzna šala.

Spavaone su bile, kao i sve ostalo u ovom prastarom paviljonu, totalna klošarija. Krevet i ćebe užasno štrokavi, prozor pored moje glave uopšte ne dihtuje. Što ne bi predstavljalo neki ozbiljan problem da napolju nije već neko vreme tako jebeno hladno.

Četa od 40-ak vojnika se sastojala od 2 voda, raspoređenih u 2 prljave, buđave spavaone kojima ni uporno, redovno održavanje nije moglo dati manje žalostan izgled. Tu smo bili mi “ČV za CV na KM“-četa veze za centar veze na komandno mesto. Uz našu su i još 2 čete činile 21-i borbeni bataljon niškog korpusa. “IKM“-istureno komandno mesto i “PKM“-pozadinsko komandno mesto. Sve 3 čete su bile kandidati za pod-padanje pod komandu kapetana Petkoskog.

Petkoski je bio kažnjen višemesečnom suspenzijom i degradiranjem čina zato što je prema pričama koje su kružile po kasarni, gadno isprebijao jednog umišljenog frajera koji je podrivao njegov autoritet. Takođe je kružila i glasina da je pucao u svoju bivšu ženu i njenog novog supruga zbog svađe oko starateljstva nad decom.

Zabrinutost starije klase se neminovno prelivala i na nas, što je bilo potpuno razumljivo pošto ih je do tada totalno opuštene, vest o mogućem povratku ove omražene persone vidno uzdrmala i unela nemir u njihove redove. U svakom slučaju ispostaviće se da će upravo moja četa imati tu čast da ugosti kapetana Pet-koskog.

Na moju veliku sreću propustio sam njegov furiozni dolazak zahvaljujući njegovom predhodniku, kapetanu Jelenkoviću. Odlazeći kapetan je nagradio sa po 5 dana odsustva za Božić najuspešnijima iz bojevih gađanja. U tome sam takođe bio među najboljima. Voleo sam taj moćni, praštavi, metalni zvuk mog ličnog naoružanja, domaće verzije popularnog “Kalašnjikova“ koji proizvodi prilikom ispaljivanja bojeve municije kalibra 7,62 mm i miris baruta koji ostavlja za sobom. Savršeno mi se jebalo za Božić ali tih 5 dana mi je itekako dobrodošlo da malo napunim baterije. Tih 5 dana sam proveo uglavnom u seksu i pijančenju.

Prvi dan sam prespavao u svojoj “jazbini“ koja se nalazila u pomoćnoj zgradi iza očeve kuće. Jazbinu sam sredio pre 3 godine uz nesebičnu pomoć Marka. On je bio jedan od retkih mojih prijatelja i

živeo u komšiluku sa svojim matorcima koji su kao i mnogi od nas bili veoma siromašni iako im je sin bio isto toliko dobar i vredan majstor za sve i svašta. Rzumeo se u gotovo sve vrste praktičnih poslova koji su pot-padali pod njegovu sferu interesovanja. Umeo je da radi limariju, zidariju, stolariju, moleraj, da barata raznim alatima i mašinama.

Cilj mog preseljenja iz sobe na potkrovlju kuće u jazbinu je bio da se barem malo, makar prostorno distanciram i separatišem od mog ludog, konstantno pijanog, pomahnitalog ćaleta u pokušaju da zaštitim svoju mladu a već uveliko napaćenu dušu. Dok sam boravio u kući nastajali su bezbrojni konflikti i beskrajne, otrovne svađe koje kao da nakada nisu ni prestajale a ponekad su prerastale i u fizički obračun.

On je bio pravi alkos, nikad trezan i jedan od mojih velikih strahova je bio da ću se i sam jednog dana pretvoriti u takvu odvratnu spodobu. Ali nije Đorđe oduvek bio takav…

***

REKVIJEM ZA DEČAČKI SAN

Pre 22 godine kada nije bilo čak ni nagoveštaja da ću ja kroz manje od godinu dana doći na ovaj svet, moj otac je bio novopečeni hemijski inženjer i ubrzo se zaposlio u to vreme veoma uspešnoj i produktivnoj rafineriji nafte u kojoj je dosta lokalnih ljudi pronalazilo posao. Fabrika se nalazila na samom rubu predgrađa u koje će se on ubrzo zatim preseliti sa mojom majkom.

Napustio je kuću svojih roditelja (mojih sada već pokojnih babe i dede) ne bi li svio ljubavno gnezdo sa svojom budućom ženom, mojom majkom Snežanom. Pošto je bio već izvesno vreme stalno zaposlen stvorili su se povoljni uslovi za podizanje primamljivog kredita.Tim novcem je kupio pristojnu kuću sa potkrovljem, lepom okućnicom i na prihvatljivom rastojanju od industrijske zone koja zagađuje i truje sav živi svet oko sebe ali su mnogi zahvaljujući upravo njoj dosta dobro i pristojno živeli.

Uskoro ću i ja biti začet a moji su se kao i većina parova u takvoj situaciji odlučili za brak. Sreća i ljubav su cvetali u tom idiličnom, novonastalom, toplom, porodičnom gnezdu.

Ali to je bilo kratkog daha i usledio je šok kakav se pamti i ostavlja ožiljak za ceo život. Porođaj moje majke se opasno iskomplikovao iako je sama trudnoća protekla u najboljem redu, bez ikakvih ozbiljnijih problema. Dobijena je višečasovna bitka za moj život ali Snežani nije bilo spasa. Đorđe je bio slomljen. zbunjen u bolnoj neverici i haosu svojih pomešanih osećanja. Snežana je morala da izgubi svoj da bi podarila svom sinu njegov život. Kurva sudbina…

Moj stari je bio totalno sjeban u to vreme ali nakon 2 godine je počeo polako da se vraća u život u čemu mu je nesebično pomogla Marina, mlada raspuštenica koju je upoznao u rafinerijskoj labaratoriji, na njenom radnom mestu. Zajednički problemi su ih zbližili gotovo terapijski. Nije prošlo mnogo vremena i Marina se uselila kod nas sa svojom petogodišnjom ćerkicom Jovanom. Uskoro su i ozvaničili tu vezu.

Godinu dana nakon toga sam dobio i polubrata Ivu. Sve je ponovo bilo prožeto idiličnom harmonijom klišea, jedne prosečne, pre svega srećne porodice. Iz tog najranijeg perioda svog života pamtim samo nasmejana lica i dečiju radost. Bračni par u svojim ranim tridesetim je činio sve da nas učini srećnima. Letovanja na moru, izleti u prirodi, u šumi, na reci, zimovanja na planini…za nas klince samo igra i beskrajno dobar provod. Ma-rina i Jovana su me prihvatile kao svoju krv, mazili i pazili a svi skupa to isto malog Ivu.

Krenuo sam u osnovnu školu i bio odličan đak. Jovana koja je tada već pohađala drugi razred mi je rado pomagala a i samom mi je dobro išlo. Bio sam po prirodi radoznao, gladan znanja tako da mi učenje nije predstavljalo nikakav problem

U školi sam stekao i druga, Gagija. U stvari mi smo se već određeno vreme i družili u kraju, pošto je Gagi odnosno Dragan živeo preko puta nas a igrom slučaja smo upali u isti razred. Gagi je bio pljunuti Dača, njegov ćale. Oniži, nabijeni, drčni plavušan. Dača je bio opasan “igrač” u kraju, prava ulična bitanga. Slabo obrazovani, lokalni šibadžija, sav prekriven tetovažama, bivši rvač Dača Kostolomac, kako su ga zvali i znali u kraju a i šire, se bavio mutnim, vrlo verovatno i ilegalnim aktivnostima.

Finansirao je izgradnju 2 velika, za živeti u njima poželjna objekta. Oterao je od sebe Jelenu, Gagi-jevu majku, koja se nije usudila da dovede u pitanje Dačino starateljstvo nad njihovim sinom. Zakon je bio na njenoj strani, ali sila boga ne moli. Ipak je zakon jačeg presudio i strah je obavio svoje, tako da je Gagi ostao pod čeličnom pesnicom svog strahopoštovanog oca. Daču Kostolomca je najbolje definisao žargonski termin:”mnogo zajeban”. On je bio jedan od aktera prve prave, muške tuče kojoj su moje oči prisustvovale.

Bio je lep, sunčan, prolećni dan. Jovana, ja i mali Iva smo se igrali na ulici, ispred kapije u pesku koji je bio ostao kao višak od nekih radova u dvorištu. Kopali smo tunele u kamari i plastičnim igračkama simulirali ozbiljne građevinske poduhvate. Mali Iva je vozio kamion sa prikolicom u koju sam ja buldožerom utovarao pesak a onda bi ga on odvozio i istovarao kod Jovane koja je bila pravi majstor za tvorevine od peska. ,,Brm, brrrm! Stize kamion!”, veselo je trućao mali Iva. U nekoliko tura bih strpljivo napunio prikolicu a onda mu davao znak za polazak, ,,Teraj majstore!”, a zatim bi on nastavljao da doprema. ,,Brm, brrrm, voziiiiii!” Pesak bi istovario na gradilište za koje je Jovana bila zadužena. Brižljivo i strpljivo je pripremila teren, poravnala ga i počupala busenje koje je smetalo. ,,Princezina palata će biti baš lepa.”, ozbiljno promrmlja devojčica dok je ručicama grabila gomilice vlažnog, hladnog peska i oblikovala temelje buduće građevine.

Sve vreme dok smo se mi igrali u pesku, Dača je preko puta nas prao svoj skupoceni auto. Takođe je posedovao i pravi kamion koji mu je omogućavao da se deklariše kao legitimni prevoznik, što je naravno bilo najobičniji paravan. ,,Klinci zezate se! A gde vam je matori?”, dobaci Kostolomac. ,,Tata je na poslu.”, odgovorio sam. ,,Mali reci Đokici da dođe kod mene čim se vrati kući, imam nešto da mu kažem” ,,Važi čika Dačo.”, potvrdih značajno.

Dača je bio oniži plavušan napumpanih, nabreklih mišića, poznat kao smrt za lokalne barabe i sojke, takođe redovni gost lokalnih ugostiteljskih objekata i često viđen u društvu mog oca. Bio je sirovi, neobrazovani Balkanac ali je ipak imao šmeka za biznis i posedovao veliku moć zavodljivog ubeđivanja kojom je opčinio Đorđeta, uzevši ga pod svoje.

Našu bezbrižnu igru i njegovo pedantno pranje auta je prekinulo truckanje pandurskog auta koji se zaustavio nasred puta između nas. Iz patrolnog vozila su izašle 2 namrgođene, uniformisane prilike. Vozač je

bio viši, krupniji i stariji od suvozača. Alavi Sava, tako su ga zvali. Bio je veoma poznat u lokalnim krugov-ima, naravno po ničemu dobrom. Nadimak je dobio po specifičnoj karakternoj osobini koju je iskazivao prilikom uzimanja mita, korupcije, otimanja tuđeg i maltretiranja poštenog sveta. Krajnje antipatična pandurska njuška koju provereno ni rođena majka ne može da voli.

Pandurčine lagano i arogantno doparadiraše do Dače koji kao da ih uopšte nije ni primećivao. I dalje je crevom polivao haubu auta i trljao je sunđerom. Alavi se unese u njega i zagrme, ,,Jeli ti žuti, šta sam ti rekao da će da bude ako nastaviš da skupljaš kajmak na mojoj teritoriji ?!”

Istog momenta Dača mu pljusnu vodu u lice koje Alavi refleksno prekri rukama, što je žutom dalo dovoljno vremena da iz druge ruke ispusti sunđer i zgrabi poveći kamen sa tla i njime ga silovito tresne po glavi. Odjeknuo je jeziv zvuk, kao da je neko zafrljačio ogromno jaje u zid. Mlohava pandurska telesina se bez svesti stropoštala kao pokošena. Mlađi pandur se preplašeno uhvati za pištolj na svom opasaču ali je Kostolomac ,koji je tog dana u potpunosti opravdao svoju “titulu”, opet bio brži.

Munjevito mu je smestio svoju desnu nogu medju obe njegove a šokirani pandur se bolno presamitio krkljajući. Dača ga zgrabi svojim istetoviranim ručerdama i navuče na koleno najjače što ja mogao a zatim ga kao da pandurovo telo nema nikakvu težinu zalete i plasira njegovo lice na haubu auta. Glava se uz limeni zvuk odbila kao košarkaška lopta od betona i u sledećoj sekundi našla na asfaltu.

,,Ubio ih je!”, kriknu Jovana kroz suze. Mali Iva je glasno zaplakao dok sam ja samo nemo piljio i upijao svaki detalj krvave scene. Dača hitro uskoči u svoj sportski auto i odjuri, ostavljajući za sobom prašinu i 2 uniformisana tela da leže bez svesti, okrvavljenih, rascopanih glava. Jedno na asfaltu a drugo u prašini kraj puta.

Viđao sam ponekad ovakve prizore po filmovima koji bi iskrsli na TV-u kada Marina ne bi bila kući. Ona je strogo kontrolisala kakav uticaj primaju naši mladi, neiskvareni umovi. Bila je dobra majka i lepa, inteligentna a pre svega snažna žena.

Rascopane glave su formirale odvratne lokve boje rđe. Nikakva filmska scena me nije mogla pri-premiti za eventualnost ovako realno nasilnog događaja. Marina izlete iz dvorišta i ne dozvolivši da je krvavi prizor parališe u šoku, odmah je zgrabila Ivu a meni i Jovani doviknula, ,,Ulazite smesta u kuću!” Bespogov-orno smo je poslušali smo a ona je onda provela čitav sat tešeći svoju potresenu čeljad. Iva je bio suviše mlad da bi shvatio značenje nemilog događaja ali Jovana je definitivno doživela traumu.

Sa mnom se dešavalo nešto totalno drugačije, bio sam krajnje zaintrigiran pokušavajući da u potpunos-ti shvatim značenje ove uznemirujuće, životne lekcije. Marina me je grlila i milovala brižno. Sigurno je mislila da je moja ravnodušnost rezultat šoka i neverice a ja sam jednostavno bio samo duboko zamišljen. Pitao sam se da li je ono na ulici u stvari život i realnost a ovaj privid sigurnosti ovde unutra i sve nežnosti i pažnja kojom nas Marina zasipa samo iluzija.

Stigla je hitna i još pandura koji su digli celu ulicu na noge. Sreća pa smo se na ulici za vreme obračuna nalazili samo nas troje, tako da niko nije mogao da nas imenuje kao svedoke. Laknulo mi je kada sam čuo da će ona dvojica preživeti ali glave su im bile tako sjebane da se nisu sećali ničega u vezi dolaska ovde, u naš kraj. Tipično za teže oblike potresa mozga. Marina je dala izjavu o tome kako je čula buku i dok je izašla sve je već bilo gotovo.

Dače nakon toga nije nije bilo u kraju par nedelja a onda se samo pojavio kao da se ništa nije ni do-godilo. Sigurno se negde skrivao dok se nije slegla prašina i dok nije uspeo da izgladi stvar. To je mogao da postigne pravim poznanstvima a i naši “plavi anđeli“ bi prešli preko svega i uradili štagod za šaku novca. Rešen slučaj.

Marina je posle ovih nemilih događaja postala krajnje netolerantna na druženje mog matorog sa Dačom. Prvi put sam ih čuo da se zaista svađaju u vezi toga, oko 3 godine nakon incidenta.

,,Ne želim da taj kriminalac prilazi meni a ni mojoj deci !” Odlučna i kategorična je kao i uvek bila moja maćeha. ,,Ma daj, ne preteruj ! Nije on nikakav kriminalac. Oni panduri su ga i ranije napadali. Video sam rođenim očima. Pa valjda znaš ko je i kakav je alavi Sava ?!”,pravdao je Đorđe svog kafanskog drugara. ,,Znam a ni ovaj tvoj nije ništa bolji ! I odakle mu toliki novac za sve ono ?!”, nastavila je sa optužbama još oštrijim tonom. ,,Budućnost je u privatnom poslu i treba misliti na sutra. Znaš da naša firma ne obećava kao nekada a sigurno će biti i još gore. Ne možemo više ni za najbednije letovanje da se skrpimo !” ,,To ne znači da ti treba da se petljaš i u naše živote uvlačiš kojekakav ološ ! Prljav novac ne želim u našoj kući pa makar svako leto ne išli nikuda ! Hoću da ti bude jasno da znam šta se događa i da nemam nameru da strepim da li će neko i nama dolaziti na vrata !”, u glasu su joj bes preovladali zebnja i zabrinutost. ,,Veruj mi da nema nika-kvog razloga za brigu.”, reče moj otac, poprilično neubedljivo. ,,Iskreno se nadam.”, uzdahnu Marina umorno.

Jovana i ja smo sve vreme prisluškivali ovaj razgovor koji je u nas uneo dozu ozbiljnosti, kakvu nismo poznavali do tada. Popeli smo se nazad, uz stepenice. Njena soba se nalazila preko puta moje, na potkrovlju kuće. Mali Iva je rastao i dobio svoju sobu u prizemlju, naspram dnevne sobe. Bio je napredno dete i trudio se da grabi korak za nama.

Spremao sam se za spavanje kada je neko pokucao na vrata. ,,Slobodno.” Vrata su se otvorila i Jovana kroči u sobu. Bila je u svojoj beloj spavaćici koja je postajala sve tesnija od kako je počela da ulazi u pubertet i da se naglo razvija. Pojavili su se izraženi nagoveštaji oblina na njenom skladnom telu. Meni je bilo 11 a njoj 12 godina. U poslednje vreme sam počeo osećati fizičku inferiornost u odnosu na nju. Bio sam najobičniji žgoljavko dok je ona počinjala da se transformiše u pravu devojku. Kosa i oči boje badema. Veoma duga, gusta kosa čiji su vrhovi pramenova dosezali napupele obline na njenoj pozadini.

,,Nadam se da ne smetam ?”, upitala je stidljivo, suznih očiju i kiselo se osmehnula, očigledno na silu. ,,Naravno da ne.”, žustro sam odgovorio ne bih li je malo ohrabrio. Mada moj odgovor i nije bio baš u pot-punosti iskren. Bilo je veoma toplo i na sebi sam imao samo gaće. Postideo sam se svojih oskudno razvijenih delova tela. Bio sam sitniji od većine svojih vršnjaka ali mentalno zreliji, čime sam se tešio. Ležao sam na krevetu blago uzdignutog trupa, spreman kao i svako veče na uobičajenu dozu TV programa. Jovana ćutke sede kraj mene posmatrajući me kao da okleva da izusti ono što ju je mučilo. Osmehnuo sam se i nespretno pokušao da joj ulijem samopouzdanje, koje ni sam nisam posedovao.

,,Pa šta je bilo Joko, šta te muči ?”, upitao sam iako sam znao odgovor. Očigledno ju je svađa mog oca i njene majke poprilično uznemirila. Jovana je bila veoma svesna osoba za svoje godine ali previše osetljiva i nežna. Ovo drugo sigurno nije nasledila od svoje majke. Pogledala me je svojim bademastim očima a mene prođoše čudni žmarci iz meni sasvim nepoznatih razloga. ,,Šta misliš, da li će se oni razvesti ?”, konačno je izustila to pitanje, oprezno, sa nemalom dozom zebnje, kao da je moj odgovor zaista presudan . ,,Ma daj, šta ti je ? Pa muževi moraju da se s’vremena na vreme posvađaju sa svojim ženama inače ne bi bili normalni.”, odgovorio sam šaljivo i pokušao da malo razvedrim atmosferu. ,,Verovatno si u pravu ali u poslednjih par godina su se mnogo promenili. Nemoj mi reći da nisi primetio da se više skoro uopšte ne smeju.”, nastavi ona ozbiljnim tonom.

Već nekoliko godina je našu zemlju pogađala gadna ekonomska kriza. Ljudi su ostajali bez posla, cene rasle a valuta postajala sve bezvrednija. Radnička klasa je opravdano počela da brine čak i za osnonu egzistenciju i osećala se opšta materijalna nesigurnost. Marina i Đorđe su svakodnevno diskutovali o ovoj sumornoj temi a mi smo pored njih neminovno dosta naučili o trenutno jako teškoj situaciji u državi. I u svim medijima, štam-panim i elektronskim su kenjali o tome, tako da si morao biti gluv i slep da bi ostao pošteđen.

,,Zabrinuti su zbog firme, plate, cena, plaše se da nećemo imati dovoljno novca za sve što nam je po-trebno.”, zaigrah na tu kartu. ,,Zato su takvi.” Jovana umusi svoje lepo, ozbiljno lice. Posmatrao sam je pažljivo, netremice i kao da je prvi put gledam… nešto je bilo drugačije a ja nisam imao pojma šta. Uzeo sam je za ruku i ona me pogleda pravo u oči. Svetlucavi bademi su sijali u polumraku. Osmehnuo sam se i tiho rekao, ,,Pa ne misliš valjda da ćete tako lako da me se otarasite, pogotovo ti ?” Ona se iznenada baci svojim gipkim telom i čvrsto me zagrli. ,,Ne želim da niko ode. Želim da svi ostanemo zajedno.”, prošapta plačljivim glasom i priljubi svoj obraz uz moj.

Obuhvatio sam je rukama oko struka i prikovao uz sebe čvršće. Čudno sam se osećao, bilo mi je veoma prijatno iako mi je srce tuklo tako jako kao da će pući. Poljubila me u obraz i odvojila se od mene. ,,Laku noć Pavle.”, zacvrkutala je svojim umilnim, meni tako dragim glasom. ,,Lepo sanjaj Joko.”, odgovorio sam. Ustala je sa kreveta, smešeći se okrenula prema vratima i pošla ka njima. Blenuo sam kao opsednut u njeno dupence koje se koprcalo u uskoj spavaćici i njihalo dok je koračala. Osetio sam čudnu, do tada meni nepoznatu nap-etost u međunožju.

Jovana i ja smo od samog početka bili svesni da nismo brat i sestra niti bilo kakav rod, već smo znali da živimo zajedno zato što se naši vole što je i nama davalo razne ideje. Spustio sam ruku u gaće a među retkim maljama je stajao ukrućen ud. Veoma mi je prijao dodir pa sam nastavio. Žmurio sam dok mi je Jovana prožimala misli. To prelepo lice, sjajne, bademaste oči i kosa koja divlje odskakuje od zategnutih guzova, ukrućene bradavice koje se odupiru o usku spavaćicu… um mi se pomutio. Prostenjah i vruća, gusta tečnost prsnu.

Znao sam šta mi se dogodilo. Bio sam upućen a evo i zašto. Dača nas je u nekoliko navrata dok smo se Gagi i ja igrali kod njih u dvorištu pozvao da uđemo u kuću. Imali su u dnevnoj sobi veliki TV i video rekorder, kao i mi. ,,Sada će čika Dača da vas nauči nečemu što vas ne uče u školi, a trebalo bi.” I zbilja, lekcije su bile veoma zanimljive, poučne i kako se kasnije sa godinama pokazalo, vrlo korisne.

Ubacio bi video kasetu u vido rekorder, uzeo daljinac i zavalio se u fotelju a nas bi posadio na kauč, pravo pred TV ekran. I tako su počele lekcije dok nam je Dača događaje na ekranu dočaravao svojim mašto-vitim komentarima, da bi smo ih bolje razumeli dok smo mi u edukativno štivo zevali k’o pečene glavudže. ,,Gledajte klinci i učite se dok je vreme.”, reče on značajno a na ekranu je muškarac guzio ženu. Bili su bučni, pogotovo ona. Na kraju je on uzeo svoj kurac u ruku i povlačio ga brzo napred-nazad dok je iz njega po njen-om dupetu prskalo nešto belo, poput mleka. Znali smo da to ne može biti mokraća, zbog boje i primetne raz-like u gustini same tečnosti. Dača nas je prosvetlio i objasnio nam da je to sperma, seme svih nas. Davao nam je i pornografske časopise da kako on kaže “parimo oči”. Šta reći postao je naš prosvetitelj, guru seksualne edukacije. Zahvaljujući njemu Gagi i ja smo ubedljivo prvi od naših vršnjaka znali tačno kako se prave deca i šta bi trebalo da radimo po tom pitanju kada za to dodje vreme. Od Dačinih lekcija pa na ovamo seks je postao redovna tema mojih i Gagijevih misli, razgovora i naravno delovanja.

I tako smo jedan dan kao i obično gluvarili na igralištu 50-ak metara od naših kuća i razgovarali o dečačkim glupostima. ,,Jedva čekam da porastem pa da radim ono.”, rekoh vidno uzbuđen. ,,Ja neću ništa da čekam !”, odbrusi Gagi samouvereno. ,,Ne možeš debilu, još si mali za to.”, obrazložio sam. ,,Nisam mali za Jovanu. Nju ću prvu da jebem !”, nastavio je svojim arogantnim tonom. ,,Ne može ! Ona je moja !”, pobunio sam se, dreknuvši na njega neubičajeno uznemiren. ,,Ja se njoj sviđam i ona će to hteti.”, reče i iskezi mi se pobedonosno.

Istina je bila da su se njih dvoje zaista simpatisali i to je vremenom izazivalo neugodnu zavist kod mene koju ni na koji način nisam mogao da izbegnem ili potisnem. On je po ulici i školi bio glavni mangup i imao naklonost većeg broja devojčica, dok sam ja bio samo mali, žgoljavi pametnjaković i imao odlične ocene. Sve to me je samo još više razbesnelo i ja zarežah na njega, ,,Možeš ali prvo moraš meni da popušiš kurac !” ,,Šta si rekao ?!” Blenuo je glupavo u mene, totalno zatečen. ,,To što si čuo, pičko jedna !”, uzvratio sam neprijateljskim tonom. Znao sam da će uslediti njegov momentalni napad.

Njegov ćale nas je takođe učio i borilačkim veštinama. Dača Kostolomac je nekada bio veoma uspešan rvač, što brojne medalje koje je držao uramljene i istaknute na zidu njihove dnevne sobe upravo to i dokazuju. Dosta fora nas je obojicu naučio ali Gagi je po kilaži bio najmanje 2 kategorije ispred mene i ja bih se skoro svaki put u našim međusobnim okršajima našao na zemlji ali ipak sam bio veoma žilav i nikad se nisam pre-davao.

Odlučio sam da ovog puta promenim strategiju, pošto očigledno nije bilo svrhe da se hvatam u koštac sa njim. Čim je jurnuo ka meni plasirao sam desnicu između nas i on je praktično natrčao na nju. Pogodio sam ga pravo u nos. Refleksno se istog momenta rukama uhvatio za bolno mesto. ,,Uhhhhhhh !”, zašištao je kroz dlanove pune krvi. Isprepadala me je količina krvi i poželeo sam da odmah pobegnemm kući. Suzdržao sam se i nisam potrčao. Nije bilo potrebe za tim neće me juriti u pravcu svoje kuće. Neće se usuditi da takav izađe Dači na oči pošto bi ga ovaj primorao da kaže ko mu je to uradio a to bi bilo preveliko poniženje za takvog mangupa kao što je on.

,,Jebaću ti sve po spisku kad te budem uhvatio !”, zapretio je kroz suze, okrvavljenog lica, plavi dečak. Nisam želeo da uzvratim i nastavim konfrotaciju. Ionako je otišlo predaleko. Znao sam da će sigurno da me oleši od batina i to još koliko sutra ali se nisam kajao. ,,Nisi smeo Jovanu da mi diraš.”, promrmljah sebi u bradu. Imao sam želju da o ovome ispričam upravo njoj, o tome kako sam hrabro branio njenu čast ali tada bi izašla na videlo činjenica da sam zatreskan u nju što sam upravo taj dan i sam shvatio. Gagi o tome neće smeti da zucne pošto se i on sigurno plaši da će neko saznati kako sam ga razbio. U svakom slučaju biću spreman ako treba i za sutrašnji revanš.

Te nedelje smo imali popodnevnu nastavu. Očekivao sam da će da skoči čim me bude ugledao ali on me je umesto toga jednostavno ignorisao. Na putu do škole se nismo sreli jer je on već bio tamo. Srce mi je snažnije zadobovalo kada sam ga spazio u školskom dvorištu. Bio je iznenađujuće veoma miran na malom, kao i na velikom odmoru a časove smo kao i uvek do sada presedili zajedno. Jedina razlika je bila u tome što je on u potpunosti ignorisao moje prisustvo. Inače se sasvim normalno ponašao, ne pokazujući nikakvu želju za osvetom, kao da se ništa nije ni dogodilo. Ali ja sam ga bolje poznavao i znao sam da ga to prosto jede iznutra, da neprestano kipi u sebi i pitao se koliko će izdržati da igra ovu igru živaca. Bio sam toliko nervozan da nisam mogao da pratim nastavu. Iščekivanje mi je odužilo časove i vreme se gadno oteglo.

Nastava se konaćno završila a napolju tama spustila. Izašao je pre mene u dvorište i izgubio se. Krenuo sam užurbano za njim, želeo sam da se suočimo i rešimo stvar. Bolje i batine da dobijem nego da mi ovo i dalje visi nad glavom, rekoh sebi. U blizini naše ulice se nalazila automehaničarska radnja ispred koje su stalno bila parkirana raznorazna vozila. Gagi se odjednom pojavio među njima i iznenada jurnuo ka meni koji sam do tog momenta zverao unaokolo i oprezno koračao asfaltom, sa iskeženim zubima i iskolačenim očima.

Iznenadni napad me je sasekao ali sam ipak uspeo pravovremeno da odreagujem, odnosno baram pokušao. Široko sam zamahnuo pesnicom ali on je već bio preblizu. Ščepao me je za ramena i silovito mi smestio koleno u stomak. Presavio sam se, hvatajući se za bolnu utrobu. ,,Uuuuuf !”, ispustio sam usiljeni izdah iz ranjenih pluća. Iskoristio je tu moju trenutnu bespomoćnost i smestio moj vrat u njegov za mene previše snažan zagrljaj. Stegeo je iz sve snage. Nisam bio pri sebi, igralo mi je sve pred očima.

,,Videćeš ti kako ću da ti jebem Jovanu ! A moj ćale će da ti kara Marinu !”, likovao je očigledno uživa-jući u trenucima svoje nadmoći. ,,Jel tako siso mala ?! Reci ili večeras nećeš živ stići kući !”, nastavi da besni, plavi dečak u nameri da me ponizi. ,,Tako je da vas dve plavuše možete da mi pušite zajedno ili na smenu !”, sa teškom mukom glasno prostenjah iz svog nezavidnog položaja. Istog momenta me pesnica pogodi pravo u oko. Bol je bio podmukao, zaslepljujuć i učinio je da strah ustupi mesto besu i agresiji. Zgrabio sam ga levom rukom za kosu na potiljku i povukao krvnički.

,,Puštaj me više, mamicu ti jebem !”, naredih ljutito. Čekao sam par sekundi a onda počeo da ga bock-am desnicom po licu. Pogodio sam ga nekoliko puta pravo u nos. ,,Aaaaaah !”, kriknuo je bolno i odmah me pustio iz svog čeličnog zagrljaja. Načeta njuška je opet pišala krv, kao oluk kišnicu. Čitav minut smo samo stajali nepomično i posmatrali jedan drugog. On se držao za svoj krvavi nos a ja za svoje poluzatvoreno oko. Delovali smo krajnje glupavo. Čudno sam se osećao, neobično smireno. Sav gnev je utihnuo. Prvi sam se pokrenuo i izvadio papirne maramice iz džepa pantalona i pružio mu ih. Uzeo ih je ćutke i obrisao lice. Krenuli smo niz ulicu bez reči. Na kraju puta on skrenu levo a ja desno. ,,Vidimo se sutra.”, dobacih mu. ,,Vidimo se.”, uzvrati on. To je bila naša poslednja tuča a druženje i gluvarenje se nastavilo kao da se ništa nije ni dogodilo.

***

Đorđe je imao mlađeg brata, Branka. On se retko pojavljivao i malo se znalo o njemu. Uvek je krio i davao neodređene odgovore o tome šta radi, čime se bavi, gde i kako živi. Samo bi se iznenada pojavio na svom moćnom motoru i uvek bi donosio pregršt poklončića za sve nas. Matori bi se svaki put mrštio na njega i pritiskao ga sa pitanjima tipa, ,,Gde si ti probisvete i odakle ti pare za sve ovo ?!” A Branko bi samo kroz svoj večiti osmeh okrenuo na šalu, ,,Brate moj samo na pare misliš. Cccccc, a ja došao da obiđem familiju, pitam za zdravlje pa da begam. Put me zove !” Bio je prepun pozitivne energije i života ali je Đorđe neumoljivo negodovao na njegovu preteranu ležernost i neozbiljnost. ,,Kad ćeš bre više da odrasteš i postaneš čovek ?!” Kritikovao bi ga, svaki put a ovo je bilo jedno od najučestalijih pitanja koja mu je postavljao. ,,Ma daj bre čoveče ! Zabrinjavaš me. Izgleda da se pretvaraš u Stanislava mnogo brže nego što sam to mislio.”, odgovorio bi mu opet u šali i usledio bi smeh dok bi se moj otac opet mrštio. Stanislav je bio njihov otac, moj deda.

Branko je uvek dolazio u društvu lepe devojke, svaki put druge. Dobro je izgledao, široka ramena u kožnoj jakni, duga, gusta, crna kosa koja se divlje vijori dok juri na svojoj moćnoj, bučnoj, opakoj mašini. Moj otac je bio ubeđen da je život motoriste banditski i osuđen na propast ali Branko je delovao kao da mu odlično ide.

Poslednji put sam video svog strica na sahrani njihove majke, moje babe Milanke. Tom prilikom se okupio mali deo familije Petrović koja se retko viđala na jednom mestu. Tada sam prvi put video oca da je zaplakao. Babu za života i dedu do tada nisam viđao uopšte. Đorđe se još davno gadno posvađao sa Stanisla-vom i Milankom, zbog Marine. Za njihov brak oni nisu hteli ni da čuju. Nikada je ne bi prihvatili. Raspuštenica i to sa detetom nepoznatog muškarca. Ništa se nije popravilo ni kada im se rodio još jedan unuk. Tvrdoglavost nam je definitivno bila zapisana u genima.

Čak ni posle Milankine smrti Stanislav nije nimalo smekšao a Marinu je izgleda definitivno mrzeo iz dna duše. Odvratni, zatucani starac, preplavljen gorčinom. Niko mu nije bio dobar, sve ih je naprosto odjebao. Nekoliko meseci nakon toga i on je preminuo. Verovatno ga je ubila samoća jer bio je previše tvrdoglav da bi se pomirio sa svetom.

Ove smrti i sahrane su poprilično potresle i rastužile Jovanu koja je bila pravi emotivac. Nju bi čak i dirljive scene na filmu dovodile do suza. Tužne, ljubavne priče bi obavezno kvasile njeno lepo lice a ja bih uvek bio tu da je tešim. Prijalo mi je i imponovalo da joj budem potreban ali sam se u isto vreme osećao prljavim i krivim zbog svoje probuđene seksualnosti. Konstantno sam fantazirao o njoj, protiv svoje volje i naravno masturbirao, nemoćan da se suzdržim od toga. Pretvorio sam se u pravog, malog, jebenog drkadžiju.

Situacija u zemlji je krenula najgorim mogućim putem. Država je pucala po šavovima a teška socijal-na situacija je samo još više rasplamsavala međunacionalnu netrpeljivost. U susednoj republici, na zapadu, buknulo je neminovno nasilje. Separatisti su napali kako regularnu vojsku tako i civile, naše sunarodnike. Rat je bio neizbežan.

Sa svih medija a pogotovo televizije su nas bombardovali dijaboličnim, naduvanim izveštajima o podmuklosti neprijatelja koji ne samo da nam želi najveće zlo, već to i čini. Lukavo koriste naivnost prostih narodnih masa igrajući na kartu patriotizma, mistifikacije legendarnog, istorijskog herojstva i požrtvovanja našeg naroda. Formiraju se razne, mnogobrojne dobrovoljačke jedinice. Sve sami ludaci, manijaci, kriminalci, amnestirani robijaši, ubice i poneki zalutali rodoljub, iskreni patriota. Svi oni od kojih je većina žedna krvi kreću na zapad, put fronta. Dača Kostolomac sakuplja ekipu od 50-ak probranih dobrovoljaca i formira sopst-venu paravojnu formaciju i kreće u neki svoj, lični rat.

Na užas i zaprepašćenje mog oca, do njega dopire glasina da je i njegov brat među njima. Branko je bio nacionalista i sigurno je smatrao da radi pravu stvar. Želeo je da da svoj doprinos “časnoj” borbi naše armije za spas naše nejači za koju neprijatelj nema nimalo milosti. Bio je kao i većina zaslepljen iluzijama o istorijs-kom viteštvu i crno-belom slikom događaja, koju je vlast servirala narodu. Diktatorski režim je skromni broj medijskih kuća držao pod apsolutnom kontrolom. Rafinerija je radila punom parom ali veći deo proizvedenog goriva je upumpavan u vene ratne mašinerije bez ikakve nadoknade a radnicima nisu isplaćivane nikakve zarade već mesecima. Oni koji su imali krckali su svoje skromne devizne rezerve a ostali su se snalazili kako znaju i umeju.

Marina je imala sestru, majku i oca koji su živeli u inostranstvu. Njena starija sestra je bila odličan student a zatim je nastavila usavršavanje van granica naše zemlje. Tamošnji priznati eksperti su spoznali njene velike kapacitete i zavrbovali je da ostane i nastavi rad na njihovom prestižnom naučnom institutu. Bila je poštovana zbog svog intelekta i ubrzo je dobila austrijsko državljanstvo. Vremenom je stekla zavidan uticaj među društvenom elitom, što joj je omogućilo da povuče za sobom i njihove roditelje, koji su i sami bili obra-zovani, urbani ljudi i želeli da vide svet i upoznaju druge kulture. Međutim niko nije mogao da ubedi Marinu da učini isto. Bila je svojeglava i htela sama sebi da izgradi život i pronađe svoj put. Posećivala je ona njih u nekoliko navrata ali nikako nije videla svoje mesto u toj potpuno drugačijoj, germansko-kapitalističkoj sre-dini. Uvek bi se vraćala ovde, gde je vladala iluzija socijalnog blagostanja koja nije dozvoljavala ljudima da uvide koliko je u stvari ovo društvo krhko, trulo i nagriženo iznutra i kako će se sve tako brzo I lako raspasti. Kao i Marinina oba braka…

Situacija je postajala sve gora i gora. Mnogi pojedinci su se bukvalno preko noći izobličili od straha i očaja. Moji su se još uvek relativno dobro držali ili samo pretvarali zbog nas, dece. Izbegavali su da pričaju pred nama o beznađu i ratnoj histeriji koje je lagano preplavljivalo celu naciju, ali njihovo ćutanje i smrknuta, zabrinuta lica su govorila i više nego što su mogli da kažu. Jovana i ja smo to odlično znali.

Skoro svako veče je dolazila kod mene u sobu po dozu umirujućeg razgovora. Ponekad sam joj služio i kao rame za plakanje. Uživeo sam se u ulogu njenog zaštitnika. Morao sam biti jak zbog nje i uvek bih smogao snage i strpljenja da je utešim. Bio sam opasno zatreskan u nju i to me je ubijalo lagano. Konstantno sam mis-lio o tome i to mi nije davalo mira ni za tren a nisam smeo nikome ništa da kažem niti da pokažem. Jedino je Gagi otvoreno sumnjao i provocirao na tu temu ali ja sam ostajao potpuno pribran, hladne glave ne odajući tajnu moje zabranjene ljubavi.

Njegovi baba i deda su živeli u jednoj od velikih, lepih kuća koje je Dača podigao u njihovom pros-tranom dvorištu. Brinuli su o njemu i ranije ali pogotovo sada, od kada mu je otac otišao u rat su obigravali oko njega. Počeli smo odnosno nastavili da vežbemo zajedno po Dačinim zadatim instrukcijama. Radili smo sklekove, trbušnjake, imali smo i neke skromne tegove i naravno odmeravali snage rvanjem. Gagi je bio na svog oca kako fizički tako i karakterom, kurčevit, uvek takmičarski nastrojen i toliko pun sebe da mi se ponekad od toga prevrtala utroba.

Situacija na frontu se zahuktavala. Borbena dejstva su postajala sve učestalija i smrtonosnija a od strica Branka već 2 meseca ni traga ni glasa. ,,Koja je on naivčina i budala ! Ceo celcati život nije uradio ništa pa-metno a ovo sada je vrhunac njegove gluposti !”, besneo je moj otac, očigledno kivan na svog brata. ,,Sigurna sam da je mislio da čini pravu stvar i da će time pomoći ljudima.”, pravdala ga je Marina. Branko je bio vedra, pozitivna i dopadljiva osoba i svi smo ga voleli. ,,Kurac moj pravu stvar ! Ko ga jebe, kad je prost !” ,,Nemoj tako. Svi se puno brinemo za njega, a i drugog brata nemaš.”, pokušavala je da ga umiri. ,,Na žalost nemam.”, odvratio je krajnje cinično. ,,Oduvek je bio tako sebičan i neodgovoran.” ,,Ja se ne slažem sa tim.” ,,Ma i ti si mi mnogo pametna.” Marina ne uzvrativši na njegov poprilično uvredljiv ton u znak protesta ćutke I u ljutnji napusti prostoriju.

Iz dana u dan su se sve više udaljavali jedno od drugog. Besmislene svadje i rasprave su se sve više pretvarale u još mučnije ćutanje i ignorisanje. Taman kada čovek pomisli da ne može biti gore, desi se nešto da ga razuveri.

Područja borbi su se širila i ratni požar je zahvatao sve veću teritoriju pa su i vojna dejstva postajala sve opsežnija i razornija. To je automatski zahtevalo konstantan priliv novog ljudstva, svežeg topovskog mesa. I onda se vlast odlučila na prisilnu mobililizaciju.

Jedno veče su Đorđe i Marina otišli na posao a ujutru se vratila samo Marina. Probudila me je ušavši u moju sobu. Sela je na krevet i pomilovala me po glavi. ,,Tvog tatu su zvali u vojsku i on će neko vreme da bude tamo, u kasarni.”, drhtavim, plačljivim glasom, punog straha nespretno je pokušavala da ublaži istinu. ,,To je samo vojna vežba. Brzo će on kući, videćeš.” A zatim me zagrli i poljubi u čelo. Nikada pre je nisam video toliko zabrinutu i uznemirenu. ,,Siguran sam da će sve biti u redu i da ćemo ga uskoro videti.”, pokušah i sam biti uverljiv i doliti još malo lažnog optimizma. ,,Naravno da hoćemo mili.”, izgovorila je to prisilivši sebe na osmeh.

Oboje smo osetili veliki strah koji je imao realno pokriće u činjenici sa kojom smo i ona i ja bili up-oznati. Vojna policija je svakoga kupila pod izgovorom da ga vode na vojnu vežbu. To jeste bila istina ali niko im ne bi rekao da će posle zaduživanja i par nedelja ubrzane, borbene obuke biti upućeni pravo na front. Ljudi su bili savršeno svesni toga i na sve moguće načine pokušavali da izbegnu mobilizaciju. U tome bi uspevali oni najsnalažljiviji ili oni koji su imali dovoljno novca da korumoiraju neumoljivu vojnu panduraciju koja je bila veoma efikasna u pronalaženju potencijalnih kandidata.

Mnoge su odveli iz našeg kraja. Na tim ljudima se reflektovao istinski strah, onaj koji izobliči i momentalno promeni čoveka. Porodice su mogle samo da strepe, nadaju se i čekaju. Crkve su počele da se pune ponovo probuđen-im i novopečenim vernicima. Svakome je trebala neka uteha, nada maker i lažna. Vidovnjaci i šarlatani su takođe lepo profitirali na beznađu neobrazovanih, sujevernih, izgubljenih, prostih ljudi. Sve u svemu, jad, beda i čemer.

***

Gagi i ja smo lepo funkcionisali zajedno iako uopšte nije delovalo tako na prvi pogled. Značajno sam mu pomagao oko škole koja mu i nije baš išla od ruke, pre svega zbog njegove apsolutne nezainteresovanosti, a on meni oko fizičkog treninga. ,,E vežbaj, vežbaj mali ali od mene nikad nećeš biti jači !”, prosto je uživao da me proziva a ni ja njemu nisam ostajao dužan. ,,Slušaj žućaro ! Znaš da si se gadno sjebao ako ne popraviš one silne kečeve, pošto će tatica opet da te oleši od batina ! Zato ako hoćeš da nastavim sa traćenjem mog dragocenog vremena na tebe duduka, bolje počni da mi ljubiš bulju !” Obožavao sam da ga znalački spustim kada njegova arogancija počne uzimati maha. Takve stvari treba saseći u korenu, smatrao sam i to je obično proizvodilo željeni efekat.

Pored sitnih čarki dobro smo se slagali i bili korisni jedan drugom. On je uspevao da popravi ocene i izbegne Dačino kažnjavanje koji se ponekad oglašavao putem telefona I najavljivao svoj što skoriji povratak a ja sam vidno napredovao u fizičkom smislu. Trening mi je činio dobro. Počeo sam da se razvijam. Apetit mi je rastao i kilogrami su se lepili za mene.

Bio je vruć, letnji dan. Marina je odvela Ivu kod lekara pošto je dobio gadan osip. U suštini to je bila samo bezazlena alergija ali oprez nije na odmet. Jovana je u dvorištu prala svoj prašnjavi bicikl. Rešio sam da joj pomognem. Prilazio sam joj sa leđa a zatim zastao, zaustavivši i kretanje i disanje. Jovana je bila oskudno obučena u svom letnjem izdanju. Čim sam krenuo prema njoj, ona se bez upozorenja presavila ne bi li dohva-tila niže delove bicikla. Na sebi je imala uski, kratki šorcić koji se još više podigao i zategao kao da će svakog momenta eksplodirati. 2 jasno definisana, krupna, mesnata guza su me mamila. Ni jednog trena u meni nije bilo dileme šta bih želeo da (joj) uradim. Prišao sam joj polako i oprezno, ne smejući više da blenem, plašeći se da mi ruka refleksno ne posegne za tim bezobraznim, vrckavim dupencetom. Ona se uspravi i pogleda me pružajući mi svoj očaravajući osmeh. Bio sam nag, od struka naviše. Blenuo sam zinuvši u nju i zabrinuo se da će ona shvatiti značenje mog pohotnog, prljavog pogleda. A nedvosmisleno je značio samo jedno, koliko je očajnički želim. Poprskala me vodom iz kante kod bicikla i to me trgnu.

,,Mršavko je postao mišićavko pa se sada pravi važan.“, reče ona šaljivo, kroz osmeh. U poslednje vreme me je često zezala za to ali mi je ipak imponovalo što ona primećuje mesece napornog vežbanja na meni. ,,A smešno ti je, bezobraznice ?!“, podviknuo sam kao šatro ozbiljan i strog. Ščepao sam je oko struka i počeo štipkati i golicati. ,,Nemoj bre !“, ciknu ona dok se koprcavo opirala kikotala. I kao pravi, mladi, na-paljeni mužjak, zgrabio sam je i podigao u naručje, demonstrirajući svoju fizičku nadmoć. ,,Uh mali, ala smo ojačali.“, reče ona dok mi se smešila izazovno svojim sočnim, punim usnama. Gotovo metar duga kosa, boje meda je formirala pletenicu i mlitavo se klatila pod njom. Proždirao sam je očima i bio uveren da ona to isto čini meni. Davio sam se gubeći se u njenom hipnotičkom pogledu. Namagnetisane usne su se lagano, gotovo neprimetno približavale. Zažmurila je, potpuno opuštena i podano napućila svoje usne. To je to, sad ili nikad, povikao je glas u mojoj glavi.

,,Klinci, šta to radite ?” Pomislih da sam čuo nekoga. ,,Alo bre ! Pitala sam vas nešto !”, povika isti glas ovaj put znatno glasnije. Uspeo sam iz drugog puta da odvojim pogled od Jovaninog lica. Marina je stajala par metara od nas, skrštenih ruku i streljala nas optužujućim pogledom. Hitro ali isto tako i nerado sam spustio Jovanu. ,,Ništa mama, samo se malo zezamo.”, promrmlja moja mala, preplašena košuta. ,,Idi unutra i pomozi bratu da namaže kremu koju mu je doktor prepisao.”, naredi Marina. ,,Odmah mama.”, reče tiho Jovana i posluša. Bojažljivo odskakuta malo, lepo, postiđeno stvorenje.

Ostali smo Marina i ja ,,face to face”, a ja sam imao veliki problem da je samo i pogledam. Umesto sam se odjednom izuzetno zainteresovao za reljef betona na kome sam stajao. Zemljo otvori se, vrištao sam u sebi. ,,I dečko, da li ti možda možeš da mi kažeš šta se to ovde događa ?”, upitala je mrtva ozbiljna, strogo, zahtevajući odgovor. ,,Pa kao što Jovana reče, ništa posebno. Malo smo ubijali dosadu, prskali se vodom. Baš je vruće, vidiš i sama.”, pokušah da se ne spetljam i izvučem situaciju ali znao sam da zvučim i izgledam kao pravi krivac. ,,Sigurna sam da je pogotovo tebi posebno potrebno hlađenje.”, reče ona kroz osmeh i je odahnuh. ,,E deco, deco…bila sam i ja u vašim godinama i znam da nije lako. Odrastate i morate da pripazite čega i kako se igrate. Neke igre nisu za zajebanciju i mogu da postanu veoma ozbiljne, pa čak i opasne.” Shvatio sam to kao dobronamerno upozorenje. ,,Hajdemo momčino unutra pa da polako spremamo nešto za večeru.”, najednom je zvučala mnogo vedrije i meni bi veoma drago zbog toga. Zagrlila me drugarski oko ramena i krenusmo u kuću.

Te večeri Jovana nije došla u moju sobu i bio sam siguran da se Marina postarala za to. Za Jovanu je njena majka bila bog i batina a Marina je sve što čini, radila iz najboljih namera. Eh, tako blizu a tako daleko…a ja se nisam usuđivao da pokucam na njena vrata. Čekala me je još jedna duga, vrela, besana noć, začinjena gorkim ukusom poraza i čežnje umesto slatkih usana devojčice iz sobe preko puta, koju želim toliko da to ume gadno da zaboli.

***

Matori je uspeo 3 puta da se javi telefonom sa ratišta. Marina se suzdržavala da povodom toga ne reaguje preterano emotivno pred nama ali smo odlično znali koliko joj je zapravo teško. Sa mnom je razgovarao samo jednom prilikom, pošto sam se samo tog puta zadesio kući. ,,Kako si sine ?” ,,Dobro sam tata.” ,,A kako su Jovana i Iva ?” ,,I oni su O.K.” ,,Znači svi ste dobro ?” ,,Da.” ,,Nemojte puno da sekirate mamu, pazite na nju.” ,,Važi.” ,,Daj mi nju.” ,,Nije tu. Otišla je u školu, nešto u vezi Jovanine mature.” ,,Dobro sine, sve ih pozdravi a ja ću opet zvati čim budem mogao.” ,,Važi.” ,,Aj zdravo.” ,,Zdravo tata.” ,,Moram da idem.”, reče kratko i prekide vezu.

Čitav razgovor se sveo na njegova šturo postavljena, kratka pitanja i na moje još kraće odgovore. Zvučao je drugačije, glas mu je nekako bio tup, jednoličan i bez emocija. Ni ranije nismo imali bog zna kakvu komunikaciju ali sada zaista nisam znao šta više da mu kažem.Na sve strane su kružile priče o strahotama i užasima rata. Svi smo se zgražavali i naravno brinuli a Jovana se posebno potresala i neretko zaplakala kada bi se potegla ta teška, uznemirujuća tema.

Jednom prilikom sam se opasno pošibao u školi zbog nje. Bio je veliki odmor i krenuo sam da je nađem ne bi li zajedno užinali, pošto smo neretko to činili ona, Gagi i ja, zajedno. Nisam mogao nikako da je pronađem. U gužvi sam naleteo na Vesnu, njenu drugaricu iz razreda. ,,Gde je Joka nestala, tražim je već neko vreme a ne mogu nikako da je nađem ?”, upitah. ,,A ja tebe tražim. Eno je kod kotlarnice, plače.”, odgovori ona. ,,Plače ? Zašto plače ? Šta se dogodilo ?!”, upitah ovaj put mnogo oštrije, podviknuvši. ,,Zale Morbid je stalno maltretira sa pričom o tome kako ustaše deru žive ljude pa ih onda peku na ražnju i da će tako i vašeg ćaleta, kada ga budu uhvatili !” Bio sam totalno zatečen a trebalo mi je svega nekoliko sekundi da se to os-ećanje transformiše u bes. ,,Ma jebaću mu ja mater !”, dreknuo sam i sjurio se ka izlazu.

Znao sam kao i svi u školi tog bolesnog gada. Morbidni je bio pravi psihopata, koji je obožavao da muči bespomoćne životinje koje mu padnu šaka, do smrti. Nije ih birao a koristio je užasavajuće metode prili-kom svojih krvavih pirova od kojih bi se svakom normalnom naježila koža i okrenula utroba naglavačke. A ni prema ljudima nije bio nešto posebno blagonaklon. Uz sve to je naravno bio i nepismeni, glupavi ponavljač. Većinu klinaca iz svog razreda je tukao, maltrtirao i zlostavljao kako fizički, tako i psihički.

Izjurio sam u dvorište i strčao se ka kotlarnici. Taj zapušteni deo dvorišta je obično bio pust. Zatekao sam Jovanu šćućurenu uza zid kotlarnice kako tiho jeca. Srce mi je slamala ta njena neotpornost na surovost okrutnog društva u kojem živimo. Prišao sam lagano, nežno joj položio ruku na rame i tiho prozborio mekim šapatom, ,,Muko moja, pa šta ću ja da radim sa tobom ?” Ona se trže i naglo okrete. Osmehnula se kroz suze kada me je ugledala. Bilo joj je očigledno drago što sam tu, da joj kao i uvek budem rame za plakanje i pružim utehu. Zagrlio sam je i ona se umiri. ,,Trebala si da mi kažeš da te onaj majmun dira,”, blago je prekorih. ,,Ko-liko još časova imate ?”, upitah a ona prozre moju nameru.

Podigla je svoje lepo, uplakano lice ka meni. ,,Joj Pavle nemoj molim te da se kačiš sa njim. On je lud, stalno vadi nož…nemoj molim te !”, zavapi ona preplašeno. ,,Samo hoću da razgovaram sa njim.”, slagah u najboljoj nameri. Poželeo sam da ga zakoljem zubima ali tako nešto nisam smeo njoj da kažem. ,,Sa njim ne vredi da se priča, on uopšte nije normalan !” ,,Dobro lutko, samo nemoj da mi plačeš više.”, smirivao sam je. ,,Tvoje suze su mi kao so na ranu.” Ona se konačno opet osmehnu i poljubi me u obraz. ,,Idem u WC, da se malo sredim. Sigurno izgledam užasno.”, požali se musava devojčica. ,,Gluposti ! Meni si uvek bila i ostala najlepša.” Usudih se reći ono što mislim i iznenadih se sopstvenom smelošću. ,,Joj Pavle…” Vidno je pocrvenela postidevši se. Ćutke je pošla put ulaza u zgradu. Nisam krenuo za njom, pošto je i meni postalo veoma neprijatno zbog sopstvenog ispada.

Umesto toga uputio sam se da pronađem Gagija. On će mi biti savršen saveznik u predstojećem okrša-ju. Voleo je frku više nego ‘leba da jede. Gagi je sedeo u parku sa nekom starijom ekipom. Cugali su pivo. Čim sam im prišao neko mi je pružio limenku a ja sam je bez razmišljanja prihvatio. Ponekad smo Gagi i ja kod njega krišom pijuckali. Dača je posedovao zavidnu kolekciju raznih, vrhunskih pića za degustaciju a mi smo čvrsto rešili da otkrijemo kakve se sve čari kriju u tom, za nas zabranjenom poroku, pošto smo primetili da ga odrasli često i sa očiglednim uživanjem konzumiraju.

Poznavao sam iz viđenja tu dvojicu starijih momaka. Boža i Simke. Otvorio sam limenku i dobro potegao iz nje što je naišlo na prećutno odobravanje ove trojice koji onda nazdraviše sa mnom. Trebalo mi je desetak sekundi da uočim Morbidnog kako sedi na klupi u dubini parka među podivljalim žbunjem koje odavno niko nije uređivao. U stvari ceo park je bio u veoma očajnom stanju. Đubre je na sve strane štrčalo iz prerasle trave a mnoge klupe potpuno izlomljene ili barem načete a svako drvo zapišano barem po zillion puta. Eh da je taj proctor progovoriti mogao kakve bi nam sve bizarne priče mogao predočiti.

Noću je ovo mesto predstavljalo odlično utočište narkomanima, pijancima, dilerima i svima onima koji žele da prikriju svoje mutne aktivnosti. Obližnja ulična rasveta je bila polupana i tama je pružala ide-alan zaklon od radoznalih pogleda. Murija bi s’vremena na vreme uletala i pravila haos i pometnju među stanovnicima ove sablasne šume. Mnogo češće iz čiste obesti, da se iživljavaju, nego da zaista sprovode red i zakon. Malo da daju sebi oduška i zadovolje svoje mračne, bolesne nagone, prebijajući i ponižavajući ljude od kojih je i sam život digao ruke.

Morbidni nije sedeo sam, imao je standardnu ekipu ponavljača sa kojom je furao sa časova i uvek su visili na toj klupi. Rešio sam da se suočim sa njim i hvatala me frka zbog toga. Stukao sam pivo nabrzaka i to mi je pomoglo da se malo opustim. ,,Hajde sa mnom da kažem nešto Morbidnom, ako hoćeš da mi čuvaš leđa.”, obratih se Gagiju. ,,Šta ima da pričaš sa tom budalom ?”, odvratio je, negodujući zbog te ideje. ,,Ako hoćeš kreni a ako ne, sačekaj ovde !”, podviknuh ultimativnim tonom. Pivo me je malo dobilo i suočavanje sa Morbidnim više nije delovalo toliko strašno. Okrenuo sam se i zapucao ka srcu parka.

,,Čekaj bre, jebem te !”, povika Gagi skočivši sa klupe i pođe za mnom. ,,Čekajte, idemo i mi. Može da bude zanimljivo.”, dobaci Boža i svi krenusmo. Bio sam na čelu kolone i odlučno promarširao kroz more trave i đubreta. Društvo sa klupe među žbunjem nas je pratilo pogledima i domunđavalo se. Stigli smo a ja se zaustavih tek na metar od Morbidnog koji se podrugljivo cerio. Kezio se svojim velikim, mesnatim, maj-munskim ustima. Ništa drugo nisam video ispred sebe osim te velike tikve što odvratno zjapi pravo u mene.

,,Šta je bilo štreberu ? Izgubio si se pa sad tražiš mamu ?”, reče on kroz svoj gadni, bolesni osmeh. Os-tala 3 debila se glupavo zakikotaše. ,,Ne, uopšte se nismo izgubili. U stvari mislim da smo na pravom mestu. Baš kažem momcima da kada već prolazimo kroz zoološki vrt, bacimo pogled i na kavez sa majmunima.”, odgovorio sam ciničnim tonom a moja ekipa prasnu u gromoglasni smeh. Morbidni se namršti i ustade. Bio je viši od mene za glavu i znatno krupniji. ,,Hoćeš da te zgazim, vaško mala ?!”, procedi kroz zube razdraženi majmun. ,,Ne samo hoću da ostaviš Jovanu na miru i sve će biti O.K.” Kako sam ovo izgovorio, on me žestoko poklopi desnom šakom po licu. Ustuknuo sam u šoku, korak u nazad dok mi se iznenadna eksplozija šarenila od koje sam obnevideo počinjala sklanjati iz vidokruga.

Lice mi je gorelo a u ušima zujalo kao da mi se desio kratak spoj u glavi. Imao je tešku ruku koju su mnogi osetili u našoj školi. ,,Nataknem i tebe i tu malu kurvu na kurac !”, urlala je preda mnom nekontrolis-ana životinja. Nešto mi je u deliću sekunde kvrcnulo u glavi i obuze me trenutni, furiozni bes. Jurnuo sam ka njemu bez najave ili upozorenja, režeći, ščepavši ga za kragnu ofucane, plave košulje. Stezao sam krvnički, iz sve snage a sintetički material košulje se usecao u njegovu masnu, debelu vratinu. Kezio je u grču svoje polukvarne zubekanje. Siktao je kroz njih nemoćan da se oslobodi mog stiska. Pokušavao je svojim šaketinama da oslobodi disajne puteve, ali uzalud. Glava mu se u roku od nekoliko sekundi pretvorila u krvavo crvani balon, koji samo što ne prsne.

Oslobodio sam ga stiska desne šake ali ne da bih mu olakšao, već da bih formirao pesnicu. Levica je kao ujed divlje zveri neumoljivo stezala i fiksirala sada kao patlidžan ljubičastu glavudžu, ne dozvoljavajući joj da makne. I onda sam desnicom počeo da sprovodim naum koji mi je prošao kroz glavu čim sam mu prišao i ugledao ga kako se samouvereno ceri. Da razvalim ta ogromna, pogana, smrdljiva usta ! Pogađao sam ga iz sve snage pravo u tu lajavu rupčagu ! Ispružio je ruke u nadi da će nekako sprečiti napad u jeku ali njegova odbrana je onemogućavana svakim narednim udarcem, a usledilo ih je pregršt. Samo je stenjao, frktao i blju-vao krvave žvale po sebi i mojim rukama. Usta su mu se pretvorila u naduveno, krvavo, isfronclano tkivo a kvarni zubi poleteše napolje. Noge su mu se oduzele i ja ga ispustih u travu, među ostalo đubre, gde mu je zapravo i bilo mesto.

Njegovi drugari su već otperjali i ostavili ga na milost i nemilost. Uspeo je da se malo pridigne na lak-tove i pokuša da opet pripeti. ,,Ubitu te uffff…” Krajnje žalosno je zvučao frfljajući iz tih razvaljenih, krvavih, krezavih usta. ,,Šta je žalosni ?! Doktor Petrović ti uštedeo za zubara ! A, žalosni, više nisi morbidni !”, zagrme Gagi cinično dok se preteći nadvijao nad njim. ,,Zaklatu vas aaaa mamu vam…”, profrflja Morbid još jednom i Gagi ga ućutka strahovitim volejom desnom nogom u glavu koja puče kao da se rasprsla a ovaj kljoknu nazad u đubre kao pokošen. To je definitivno bio završni udarac koji je dotukao Morbidnog odnosno Žalosnog (kako će ga od sada zvati). Njegov totalni poraz je u stvari bio u tome što je ovaj događaj bio prekretnica zauvek prekinuvši njegov teror i ohrabrio je svaku njegovu buduću žrtvu da uzvrati.

,,Baš si ga otkinuo ! Idemo na po još jedno pivo. Ovu turu Simke časti. Red je na njega.”, uskliknu Boža zvani Britva i potapša me po ramenu. Ekipa me je definitivno prihvatila. Iako je skot dobio samo ono što je još odavno zaslužio ja se ipak nisam pronašao u ulozi dželata. Pripadala mi je muka od prisećanja na ovaj nasilni događaj. Za većinu ugnjetavanih klinaca bio sam pravi heroj ali ovakav krvavi incident školska uprava nije imala nameru da toleriše, bez obzira što je Morbidni bio veoma problematičan i mnogima trn u oku. Imao je samo majku a ona je digla veliku prašinu, što je naravno bilo potpuno razumljivo pošto joj je sin jedinac, ma kakav da je bio, završio u bolnici sa potresom mozga, pocepanim ustima i 3 izbijena zuba.

Mene su odmah poslali kod psihologa a Marinu pozvali na hitan razgovor. Psiholog me je 2 sata davio sa pitanjima o mojoj mrtvoj majci koju sam poznavao samo sa starih, crno-belih fotografija i o ocu koga su odveli u aktuelni rat. Servirao sam toj nabeđenoj naivčini odgovore za koje sam znao da želi da čuje, samo da prestane da me smara. To je urodilo plodom ali sam znao da sa Marinom neću tek tako izaći na kraj.

,,Znači rešio si da upropastiš svoju budućnost i postaneš pravi huligan, kao i tvoj raspušteni drugar ?!”, vikala je ljutito obigravajući nervozno po dnevnoj sobi dok sam ja sedeo na kauču, pognute glave, preplavljen krivicom. ,,Ja se satirem da nam obezbedim sve što nam je potrebno za normalan život a ti mi još i ovo priređu-ješ !”, nastavila je besno, vidno uzrujana, optužujućim tonom. Branio sam se ćutanjem pošto sam zaključio da će šta god da kažem biti upotrebljeno protiv mene. Ponekad čoveka treba pustiti da se jednostavno izduva i izbaci to iz sebe. ,,Marš u svoju sobu !”, podviknu ona još jednom za kraj, kada nije više znala šta da kaže i ja je ćutke poslušah.

Te večeri je Jovana neočekivano, posle dužeg vremena došla u moju sobu. ,,Zdravo viteže moj.” Ušetala je graciozno u prostoriju namignuvši mi kroz svoj prekrasni osmeh od kojeg mi čuka uvek pojača tempo. ,,Zdravo princezo moja.”, prozborih kroz uzdah koji mi je redovno otimala iz grudi njena divna pojava. ,,Navratila sam samo da ti kažem da sam sve ispričala mami i objasnila joj zašto si to učinio. Krivo joj je što je vikala na tebe ali ti to neće reći da ne pomisliš da odobrava to što si uradio.” ,,Hvala Joko, srce si.”, uzvratihh iskreno zahvalan. Te noći sam se osetio posebno ranjivim u njenom prisustvu. ,,Ne, hvala tebi što si uvek tu za i uz mene.” Pošla je da me zagrli ali ja je nežno sprečih u tome. ,,Sačekaj, moram nešto da ti kažem.”, izustih nervozno, nesigurnim glasom. Streljala me je svojim lepim, pametnim očima boje badema i moje srce je po ko zna koji put gorelo od jedne iste želje.

Približio sam joj se gledajući je pravo u oči. ,,Pavle jel nešto nije u redu ?“, upita ona znatiželjno, pomi-lova me nežno po obrazu i zadrža svoju meku, toplu, malu šaku na mom levom ramenu. ,,Nije Joko. Već duže vreme nije u redu.“, odgovorio sam kroz umorni uzdah sa velikom setom u glasu. ,,Pa reci mi. Znaš da meni možeš sve da kažeš.“ ,,Ne bih trebao ali moram. Mislim da ću riknuti ako ti ne kažem. Mislim da će mi srce pući ako budem nastavio to da držim u sebi.“ ,,Pavle plašiš me. Govori šta se događa.“ U glasu joj se mešao strah sa radoznalošću. ,,Joko…ja ovaj…ne znam kako da ti kažem…ovaj…“, počeh da zamuckujem. Usrao sam se kao nikad pre u životu ! ,,Šta, šta ?! Reci, hoću da znam !“, insistirala je. ,,Jovana, ja tebe volim.“, rekoh ozbiljno, toplo i iskreno.

Zvučalo je sasvim u redu, potpuno prirodno a poveća kamenčina skliznu sa mog srca koje je divlje bubnjalo u grudima. ,,Pa volim i ja tebe. Hihi, čemu drama ?“, nasmeja se ona slatko sa vidnim olakšanjem na svom ljupkom licu. ,,Ti ne razumeš. Ja sam zaljubljen u tebe. Ja u tebi već duže vreme vidim devojku koju strašno želim. Pa zar ne osećaš kako te gledam i kako drhtim od tvog dodira ?“ Uzeh njenu šaku sa mog ramena i prislonih je na mesto na grudima ispod kojeg je kao ludo tuklo moje izdajničko srce i pritisnuh malo snažnije, kao da se plašim da će iskočiti. ,,Pavle, ja ne razumem šte mi to govoriš. Tako sam zbunjena…ne mogu ni da razmišljam kako treba.“ Zvučala je omamljeno, kao da ju je neverica potpuno blokirala i paralisala.

U meni se iznenada, kao grom iz vedra neba, ne znam samo odakle, probudi lavovska hrabrost i ja reših da preuzmem potpunu kontrolu. ,,Ne vredi, ipak moram da ti pokažem da bi i ti osetila isto.“, rekoh krajnje samouvereno pun definitivne rešenosti dok me je ona zbunjeno posmatrala. Bio sam kao omađijan i u sledećem trenu se moje usne nađoše na njenim, koje se rastvoriše i dozvoliše da se naši stidljivi jezici bojažljivo susretnu. Naš prvi, pravi poljubac. Ruke su šarale po toplom, uzdrhtalom mesu dok su spojene usne lagano plesale. Njene nabujale grudi sa ukrućenim bradavicama su žarile moju kožu a predatorske ruke su same pronašle put do slatkog, zategnutog dupenceta o kojem sam bezbroj puta maštao. Odjednom osetih njen otpor i ona se naglo otrgnu. Skočila je sa kreveta povikavši, ,,Ne ! Ne možemo ! Ne smemo!” Izjurila je poput vetra iz moje sobe.

Vreme je za mene opet počelo da postoji a misli da se roje. Usne su mi gorele a celo telo vibriralo od čudnog naelektrisanja. Hemija u mom telu se ponašala kao udar groma. Raširio sam se po celom krevetu opijen svežinom prijatnog utiska. Ovo je nešto najlepše što sam iskusio u životu i jebe mi se za eventualne posledice, pomislih u sebi. Bio sam apsolutno siguran da je i njoj bilo podjednako lepo ali izgleda da nije bila spremna za taj grom iz vedra neba. Zaspao sam kao beba. Navala emocija je izvukla iz mene i poslednji atom energije.

Međutim zanos je polako prolazio dok me je realnost hiljadama vakuumskih pipaka vukla natrag, na Zemlju. Nakon te noći, Jovana je počela da me izbegava, i to iznenađujuće uspešno. Posle nekoliko dana postalo mi je nepodnošljivo. Stigao je vikend i ja reših da upecam moju ribicu.

Marina je odvela Ivu u grad da mu pazari neku garderobu. Verovatno će naći nešto jeftino na buvl-jaku. Poslednjih par godina radnička klasa je doživljavala krah dok su cvetali šverceri, crnoberzijanci, lopovi, prevaranti i ratni profiteri. Teška vremena za poštenog čoveka, veoma teška. Na ulicama su razbojnici harali. Prebijali i otimali, uglavnom od uboge sirotinje koju više ni pas nema za šta da ujede. Zlo i naopako doba. Ljudi su morali da ulože nadljudske napore samo da bi sačuvali zdrav razum.

Marinina dijaspora nam je slala često pomoć u novcu poštom, ali je on retko kada uspevao da stigne na svoje odredište. Od firme je dobijala neredovne, oskudne isplate ali je i to ipak pomagalo da se nekako skrpimo. Mali Iva je rastao kao iz vode i Marina je rešila da ga posle dužeg vremena počasti nekim novim, skromnim krpicama. U stvari većina te garderobe je bila polovna ali i povol-jna, što je odgovaralo plitkim džepovima domaćih težaka. Za mene je sve to bilo minorno. Ja sam imao svoje lične, nerešive probleme. Prolazio sam kroz agoniju ljubavnih jada.

Znao sam da će Jovana ovo popodne provesti u učenju. Spremala se za prijemne ispite za upis u sred-nju školu i to je veoma ozbiljno shvatala. Odlučio sam da izvršim neočekivani prepad. Upao sam u njenu sobu grubo, bez najave a ni kucanja. Ona se trže i vidno uplaši mojom iznenadnom pojavom. Lovac je saterao preplašeni plen u ćošak i sada će sam da mu uskoči u šake. ,,Moramo odmah da razgovaramo !”, rekoh smrtno ozbiljan, imperativnim tonom. ,,Izvini ali nemam kad, moram da učim.”, odgovori ona sa teškom mukom smireno. ,,O pa nećeš se tek tako srećo moja izvući. Pet minuta…” ,,Molim te ne želim da pričam o onome. Molim te, ne teraj me !” Odjednom postade veoma uznemirena. Krupne oči se polako ispuniše suzama ali ovog puta sam rešio da budem bezobzirni oportunista do samog kraja.

,,O čemu to nećeš da pričamo ? Možda o našem poljubcu ?”, upitah praveći se nevešt a onda se trijum-falno iscerih streljajući je pogledom koji se ni na tren nije odvajao od nje. Nije izdržala i zagnjuri svoje lepo, uplakano lice u male, nežne šake i zajeca glasno iako se trudila iz sve snage da se suzdrži. Njena tuga me je ujedala za srce i umalo ni sam ne pustih suzu. ,,Šta bi mi mama rekla, samo da zna. Joj…uh.”, zavapila je kroz suze plačljivim glasom potresena devojčica. Skupila se na krevetu koliko god je mogla, kao da pokušava da se sama u sebe sakrije. Nisam mogao da izdržim, morao sam da zagrlim i utešim moju ranjenu košutu…što sam i učinio.

Seo sam kraj nje, lagano i oprezno je zagrlio, prijateljski sa razumevanjem, nimalo požudno. Tiho je jecala još koji sekund a onda se umirila. Izvadio sam papirne maramice iz džepa. ,,Izvoli. Znao sam da će ti trebati, pa sam ih poneo.“, obratih joj se toplim, prijatnim tonom kroz blagi osmeh. Ona konačno otkri lice i posegnu za maramicama. ,,Naravno da si znao, kad sam takva šmizla. Ponekad mrzim sebe zbog toga.“, prošaptala je i neočekivano se osmehnula. ,,Nemoj tako dušo moja. Pa ja te volim i obožavam baš takvu kakva jesi i ne bih apsolutno ništa menjao na tebi.“ Zagrlih je malko čvršće. ,,Joj bre Pavle…Nemoj.“, zacvrkuta ona toplo i prijatno i blago se zarumene od stida, moja ljubav.

,,Izvini, nije mi namera da ti bude neprijatno ali ti me tako inspirišeš da ne mogu da se suzdržim. Ti znaš da ne bih nikada uradio namerno nešto što bi te povredilo ?“ ,,Naravno da znam ali ono nismo smeli da uradimo. To nije smelo da se desi.“, odvrati ona odlučno uozbiljivši svoje ljupko lice sa kojeg nisam skidao pogled. ,,Ali ja ne osećam krivicu. U stvari to ja nešto najlepše što mi se ikada dogodilo i nemam nameru da se zbog toga izvinjavam a znam da si i ti isto osetila.“ ,,Ti ne razumeš. Mi ne možemo, ne smemo…“ Zastala je i duboko se zamislila. ,,Već duže od godine neprestano maštam o ovome i sada kada se konačno dogodilo, totalno sam siguran u ono što osećam prema tebi.“, nastavio sam odlučno i bez ustezanja. ,,Nastaviću i dalje da čekam Joko. Koliko god tebi bude trebalo vremena.“ Pogledah je bolno čežnjivo osećajući tugu pri pomisli na čekanje i odlaganje onoga što moje srce želi više od svega. Uzdahnuo sam duboko, ustao i krenuo ka vratima dok me je ona sva ozbiljna nemo i zamišljeno pratila pogledom. ,,Ti si moja slatka tajna, za koju niko, nikada ne mora da zna. Zato ne brini već znaj da te čekam i da ću za tebe uvek biti tu.“ Izašao sam ne osvrnuvši se.

***

Nekoliko ljudi iz kraja se vratilo sa fronta u sanducima a neki živi ali bez pojedinih delova tela. Dosta porodica je zavijeno u crno a velika većina je patila. Nasilje se neminovno prelivalo sa ratišta na ulice gradova. Droga, razbojnici, prostitucija… kriminal je cvetao. Narod se našao između čekića i nakovnja, u stezi između novopečenih, sve uspešnijih “biznismena“ koji su gomilali svoj krvavi kapital i korumpiranih političara. Jed-ini način da se pobegne iz te ogromne, krvave mašine za mlevenje mesa je bio da se nemilosrdno gazi preko leševa. Na ulicama su tumarale horde izbezumljenih socijalnih zombija. Sve sami bivši ljudi i prodane duše. Zemlja se pretvorila u Sodomu i Gomoru.

Dača je počeo da svraća sa fronta barem jednom u 2 meseca, neperiodično. Vozio je ogroman, besan džip dok su ovde većini ljudi vozila bila uglavnom beskorisna, pošto je vladala nestašica benzina, kao i svega ostalog. Mali Gagi je za to vreme uživao u izobilju. Dača je obe kućerine prepunio najskupljim stvarima a sve to su na smenu čuvali mračni tipovi, naoružani automatskim puškama, inače bi lešinari sve to očerupali preko noći. Dača je dobio i titulu. Zvali su ga Vojvoda. Pustio je žutu bradurinu, na glavi nosio šajkaču sa kokardom a oko vrata debeli zlatni lanac i na njemu veliki zlatni krst.

Patrolirao je predgrađem u svojoj mašinčini, uniformisan sa puškom o ramenu. Obilazio je porodice svojih boraca i pružao im materijalnu pomoć i šture informacije o njihovim dragim očevima, sinovima, braćama, muževima. Bio je pun keša. Kružile su apokaliptične priče o anarhiji i bezumlju koje je gospodarilo u oblastima zahvaćenim ratom. Ubistva, otimačine, pljačke, silovanja, mučenja… sva zla ovog sveta u malom. Vojvoda se očigledno odlično snalazio u toj krvavoj ludnici a i njegove ruke su sigurno bile krvave do ramena.

Jednog popodneva je svratio i kod nas. Marina ga je nerado ugostila ali je morala odglumiti ljubaznost i dodvoriti mu se ne bi li saznala nešto više o svom mužu i deveru. Sedeli su u dvorištu za baštenskim stolom. Poslužila ga je kafom i rakijom. Posmatrao sam ih kroz otvoren prozor svoje sobe. Nisam mogao čuti ali sam predpostavljao o čemu razgovaraju. Dača je vodio reč a Marina ga je snuždeno posmatrala i potvrdno klimala glavom.

U jednom trenutku Dača se uhvati za džep maskirne košulje i izvadi nešto novca iz njega. Stavio je no-vac na sto pred nju a ona je samo ćutke zurila u pregršt deviza. Znao sam za njenu dilemu. Nije želela njegov krvavi novac ali nama je očajnički trebao bilo kakav novac. Ispratila je vojvodu, koji nam je udelio milostinju i tek onda pokupila drhtavom rukom novčanice sa stola. Nisam je ništa pitao u vezi razgovora pošto je bila vid-no utučana i potištena. Kasnije za večerom je razbila tišinu rekavši nam da su otac i stric dobro i da će uskoro kući. Znao sam da laže ali sam je ipak savršeno razumeo. Htela je da nas zaštiti, čak i od istine.

Često sam, kao i do tada, visio kod Gagija a tamo je bilo svega. Imao je najnoviji, moćni stereo na kome smo panjili uglavnom rok, dok smo mi kući slušali muziku na malom, starom, izdrkanom kasetofonu. Najbolja klopa, slatkiši, voće, sve što je u to vreme, na ovom mestu predstavljalo luksuz. Ponekad smo i viski pili, čisto iz fazona. Počeli smo i da pušimo, odnosno ja sam propušio pored njega a on je pušio samo naj-skuplje pljuge. Nabacio je i 2 godine stariju devojku iz grada. Oskudno se oblačila nudeći svima da njenim oblinama hrane svoje požudne poglede, kao prava mala kurvica, što je zapravo i bila.

,,Brate što se ona jebe, razbija !”, pohvalio mi se euforično jednom prilikom. ,,Baš mi je drago zbog tebe.” ,,A možda ima i neku drugaricu za tebe. Da i ti malo odmoriš desanku.”, reče cinično i idiotski mi se isceri. Na seksu sam mu definitivno zavidio dok me materijalne stvari nisu nešto posebno zanimale.

Goca je bila veoma jebozovna devojčica ali glupa kao noć. Pravi prototip one plavuše iz viceva. Gagi je propuštao naše časove ne bi li nju vozio motorom na njene iako bi ona brže stigla peške do škole nego on mašinom do grada. Muzla ga je maksimalno, a ja nisam hteo bilo šta da mu spomenem u tom pravcu. Jadničak se opasno primio pa sam zaključio da ništa nije moglo da se kaže što bi pomoglo. Kupovao joj je razne pok-lone, vodio je na večere i svuda gde bi ona poželela. Udžbenički primer vaginalne manipulacije. Na kraju ga je bez ikakvog upozorenja šutnula i to zbog nabildovanog lika od 20-ak godina, koji je takođe bio neki tatin sin i po gradu jurcao svojim preskupim autom. I tako je Goca droca našla novog sponzora.

Gagi je bio vidno sjeban ali je ćutao o tome a ja nisam hteo da ga smaram i stajem mu na muku, iako sam znao da bi mali kvarnjak meni u takvoj situaciji solio ranu dok ne provrištim. Glupan je naučio važnu životnu lekciju i nadao sam se da je izvukao korisnu pouku iz svega toga. Znam da ja jesam. Oduvek sam znao da je bolje učiti se na tuđim greškama nego na svojim.

***

I onda se dogodila tragedija, jedna od najgorih od koje smo kao i mnoge porodice čiji su muški članovi otišli u rat, strepeli sve vreme….

Vratio sam se iz škole a Marina me je dočekala u dvorištu. ,,Pavle dođi ovamo, sedi. Moram nešto da ti kažem.”, obratila mi se dok sam joj prilazio a po tonu njenog glasa sam zaključio da je u pitanju nešto jako loše. Stajala je pored plastičnog stola na uredno podšišanom travnjaku koji smo redovno održavali. Prišao sam a ona mi rukom pokaza da sednem. Oči su joj bile otečene od plakanja. Nikada ranije je nisam video takvu. Seo sam odmeravajući je kao da pokušavam da sa njenog lica pročitam koliko su vesti zapravo loše.

,,Šta nije u redu ?”, upitah nervozno. Osetio sam potrebu da ubrzam konverzaciju pošto je neizvesna tišina postajala sve mučnija. Ona se nagnu prema meni, zureći krvavim, prodirućim pogledom , poče me milovati po glavi i promrmlja kroz duboki uzdah, ,,Uh Pavle, dete moje…uh.” Bila je kao drogirana. Pretrn-uo sam od glave do pete od nelagodne uznemirenosti. ,,Marina reci mi šta se događa.”, zatražih ovaj put još nervoznije. Atmosfera je postajala krajnje nepodnošljiva. ,,Branko je…uh !”, jecaj joj se otrže iz grudi dok je pokušala da izgovori užasnu istinu.

Bledo sam blenuo u nju nerado svestan onoga što pokušava da mi saopšti. Nisam mogao da podnesem više njenu neprirodnu ukočenost. Sigurno se nagutala lekova za smirenje koje je počela da koristi u poslednje vreme. Krenula je da me zagrli ali ja iz nekog iracionalnog straha skočih na noge i odstupih par koraka od nje. ,,Kako se to dogodilo ?”, upitah ophrvan nevericom. ,,Pavle, ja, ja ni, nisam mogla…uh !”, počela je da muca i meni to preoptereti napete živce. ,,Reci mi kako se to dogodilo, bre !”, grmnuo sam izgubivši strpljenje. To je preseče i ona kao po komandi odgovori jasno i glasno, ,,Granata ga je raznela !” Zamućeni pogled joj se gubio u daljini dok je blenula u neodređenom pravcu. Definitivno nije bila pri sebi.

Pripala mi je muka i jedva se suzdržah da ne povratim. Odjednom poče opasno da mi smeta otvoreni proctor. Odjurio sam u kuću ostavljajući iza sebe moju izbezumljenu maćehu. Poleteo sam uz stepenice i u sekundi se našao u svojoj sobi, panično zalupivši vrata za sobom, kao da ću uspeti da surovu realnost zadržim sa druge strane. Čvrsto sam rešio da to veče ne napuštam svoju sobu. Izgubio sam apetit od užasnih slika i najcrnjih misli koje su mi prolazile kroz glavu, tako da ni od večere neće biti ništa. Marina se u prizemlju verovatno komirala od sedativa. Nisam znao šta se događa sa Jovanom i Ivom niti kako su reagovali na vest o Brankovoj pogibiji. Zamračio sam šalone, svukao se i legao na krevet iako sam vrlo dobro znao da nema teori-je da zaspim. Plakalo mi se ali sam se uporno suzdržavao. Blenuo sam u tamu i protiv svoje volje pokušavao da zamislim tragični događaj a od toga mi nikako nije bilo dobro.

Negde oko ponoći vrata se lagano otvoriše i slabašna svetlost prodre u sobu a na njoj se pojaviše obri-si mog malog, dragog anđela. Sigurno se isplakala kao nikad u životu, pomislih. Upalio sam stonu lampu i pogledao je brižno. Zatvorila je vrata i sela na krevet, kraj mene. ,,Pavle tako se bojim. Tako sam usamljena i tužna.”, progovori ona konačno plačljivim glasom uputivši mi beskrajno tužan pogled od kojeg mi se srce steglo još više. Pridigao sam se, polako sa ogromnom pažnjom, kao da sam se plašio da ću je polomiti zagrlio je i nežno položio ne krevet kraj sebe. Nije se opirala, očigledno su joj bili potrebni moj dodir i moja blizina. Pokrio sam nas ćebetom i lepo ušuškao.

,,Nećeš nikad biti sama, ja ću uvek biti tu, za tebe.”, šapnuh joj. Drhtala je a ja sam pokušavao da je umirim nežnim dodirima punih razumevanja. ,,Nemaš čega da se plašiš Joko, ja sam tu. Večeras ostani pored mene, i ti si meni potrebna. Mnogo mi trebaš Joko”, recitovao sam tiho i čežnjivo. Pružio sam ruku preko nje i ugasio lampu. Ona me čvrsto zagrli i poče tiho da plače. ,,Joj Pavle, tako mi je žao.”, šapnu ona ožalošćena, šmrcajući. ,,I meni.”, odgovorio sam kratko kroz uzdah zagrlivši je malo čvršće.

Nisam ni primetio kada sam i sam počeo da plačem. Suze su se pomešale, tela preplitala, srce je uz srce rit-mično udaralo. Topio sam se u njenim rukama, od njenih nežnih dodira i vrelog, sladunjavog daha. ,,Volim te Jovana.”, otrgoše se reči kao da iz mene govori neko drugi. ,,Volim i ja tebe, Pavle.”, uzvratila je bez razmišl-janja. Počeo sam da joj ljubim vrat a ona zabaci glavu i glasno uzdahnu od užitka, ,,Oh Pavle mmmm…moj Pavle…” Ubrzo moja usne uloviše njene. Nežno i lagano smo se ljubili i milovali. Zaspali smo tako zagrljeni i opijeni od strasti. Usne su ostale na usnama. Pred zoru se probudila, iskrala iz mog zagrljaja i otišla da nastavi počinak u svojoj sobi. Sve to mi je delovelo kao predivan san ali njen miris je ostao za njom budeći prijatno, veoma sveže sećanje. Bili smo jedno drugom velika uteha.

Za doručkom smo svi bili smračeni. Niko nije progovarao, krajnje teška i sumorna atmosfera. Otac se javio telefonom, konačno je trebao da dođe kući, nakon duže od godinu dana odsustva. Strepeo sam od njegovog povratka iako mi je nedostajao. Strepeo sam sa razlogom. Većina ljudi se vraćala sa ratišta vidno promenjena, i to za samo par meseci. Neki su bili sjebani fizički a gotovo svi psihički a neretko i jedno i drugo.

Dača i Đorđe su se ne baš očekivano pojavili zajedno, dovezli su se Dačinim monstruoznim vozilom. Ja sam sa Ivom i Jovanom sklapao veliki sto u dvorištu. Odkada je matori na frontu, nastojao sam da sve “muške” poslove i majstorije preuzmem na sebe i na taj način što više olakšam Marini. Nije joj uopšte bilo lako a u poslednjih nekoliko meseci je prolazila kroz gadnu krizu. Brankova smrt je bila snažan udarac za sve nas a pogotovo za nju koja po mom mišljenju neće još dugo moći da trpi sranja koja su se pretvorila u svakod-nevnicu. Uskoro ću shvatiti da će i povratak mog oca samo pogoršati ionako očajno stanje stvari.

Jovana, Iva i ja smo završili sa postavljanjem velikog stola koji je nekada, u minulim, radosnijim vre-menima služio za proslave, rođendane uglavnom. Ali ovog puta povod nije bio uopšte veseo niti radostan a pogotovo ne poželjan. Na taj isti sto je trebalo postaviti neko posluženje ali smo u tome poprilično oskudevali. Jedan od najbesmislenijih običaja u našeg naroda. Umre ti nako blizak i drag a onda umesto da žališ, tuguješ i oplakuješ u miru sa svojim bližnjima, moraš da ugostiš gomilu ljudi od kojih većinu apsolutno zabole i za pokojnika i za tebe. Jednostavno dođu da jedu i piju.

Jovana je širila stonjak kada je “hamer” zatutnjao po asfaltu punog rupa. Ogromno vozilo se zaustavilo na betonskom prelazu ispred kapije našeg dvorišta i 2 uniformisane, bradate prilike istupiše iz njega. Bilo mi je teško da poverujem ali je ipak moglo biti očekivano, kada malo bolje razmislim. Iva i Jovana ga sigurno nisu odmah prepoznali ali meni je trebalo svega par sekundi da shvatim šta se u stvari dešava. Đorđe je očigledno prešao iz regularne vojske u Dačinu paravojnu jedinicu a čisto sumnjam da je vojvoda prilikom svoje posete obavestio Marinu o ovoj prekomandi.

Dačina jedinica se vremenom udružila sa nekoliko drugih, manjih formacija i tako su nastali “Srpski sokolovi”. Jedna od najozloglašenijih paravojnih jedinica od nekoliko stotina divljaka koji su harali prvo po Hrvatskoj, istočnoj Slavoniji tačnije a onda i po novom ratnom žarištu u Bosni. Naša zemlja je mala i vesti se njom brzo šire, kao i priča o tome kako “sokolovi” pune Drinu leševima. Moj otac je bio krajnje praktičan i racionalan čovek pa sam s’toga bio ubeđen da je na neki način bio primoran da im se pridruži. Što se inače kosilo sa njegovim principima s’obzirom na to koliko je bio kivan na svog sada pokojnog brata što se pridružio dobrovoljcima.

Ušli su u dvorište i krenuli ka nama. Jovana i ja se ozbiljno pogledasmo. ,,Tvoja mama će da popizdi kada ga bude videla ovakvog.”, šapnuh joj. Ona samo potvrdno klimnu glavom sa zabrinutim izrazom lica, ne usudišiv se da bilo šta kaže. ,,Pomoz bog junaci ! I tebi mlada damo.”, obrati nam se žutobradi. ,,Bog ti pomogao !”, uzvratih odsečno. ,,Deco moja, tako ste mi nedostajali !”, konačno se oglasi moj bradati otac i poče da nas grli i ljubi. Oštra, gruba brada nam je neprijatno zagrebala lica. ,,Kako ste samo porasli. Vidi ti moje sinčine. A ti malecka si postala prava devojka, i to mnogo lepa. Na mamu si ti tako lepa.”,nastavi on da kliče izrazito euforično. ,,Hvala čika Đorđe.”, odgovori Jovana kao i na svaki kompliment veoma stidljivo. ,,A ti Pavle, izrastaš u pravu momčinu. Izgleda da te mama dobro hrani.” ,,Izgleda.”, uzvratih kroz osmeh.

Nisam ništa posebno bio emotivno vezan za oca ali sam tada shvatio koliko mi je zaista nedostajao. ,,Gde vam je majka ?”, upita on kada su se emocije malo stišale. ,,Unutra je. Ima dosta posla oko sahrane.”, odgovorio sam. ,,Vaš stric je poginuo kao heroj i treba svi da budemo ponosni na njega !”, zagrme moj otac i namršti svoje maljavo lice. Idem ja da iznenadim mamu a vi lepo ugostite čika Daču. Pavle iznesi mu nešto da popije.” ,,Važi ćale.”

Ušao je unutra a Jovana i ja se opet ozbiljno pogledasmo. Ona i ja smo imali dobru komunikaciju i bez reči, tako da sam znao šta mi je činiti. ,,Joko, ti i Iva iznesite stolice i rakiju iz letnje kuhinje a ja idem nešto da uzmem iz svoje sobe.” ,,Važi, i požuri nazad čim uzmeš šta treba.”, odgovorila je odobravajućim tonom koji je ohrabrio moju nameru. Ušao sam tiho u kuću i stao u hodnik blizu otvorenih vrata dnevne sobe i prisluškivao tekući razgovor.

,,Zašto Đorđe zaboga ?! Zašto si se pridružio tim zlikovcima ?!”, zavapila je Marina poprilično uznemirena a razočarenje joj je odjeknulo prostorijom. ,,Znam da ne voliš Daču ali on mi je mnogo pomogao. Izvukao me je sa prve borbene linije gde je samo svaki drugi izvlačio živu glavu. Verovatno mi je spasio život. Mnogo mu dugujem i sada ne mogu da se tek tako povučem.“, objasni on potpuno smireno. ,,Tako mi je žao Branka. Toliko brinem i plašim se za tebe. Reci mi da ćeš ostati, da se nećeš vraćati u taj užas.“, glas joj je bio molećiv i zvučala je kao da je na ivici suza. ,,Ne mogu, jedva su me pustili da dođem da sahranim brata.“, uzvrati on možda previše ravnodušno. Nastupio je tajac. Provirio sam neprimetno kroz otvorena vrata. Stajali su nasred sobe, zagrljeni dok je Marina gotovo nečujno plakala.

Vreme je da položimo zatvoren kovčeg u zemlju. Zamišljao sam stričevo raskomadano telo unutar kovčega i umalo mi nije pozlilo. Na groblju se okupila svita. Malobrojna familija, naše komšije, nekolicina njegovih prijatelja motorista koje je moj otac prezirao i grupica mladih žena koje su plakale. Ja sam nosio krst kada je povorka krenula iz kapele dok je pop neumorno zapevao. Spustili su kovčeg u raku i grobari su nastupili kada je pop otpevao svoje. Tužan kraj priče o jednom zaista dobrom čoveku.

Sve vreme ovog tužnog obreda, Marina i Jovana su ostale zagrljene. Zagrljene i uplakane, tešile su jedna drugu. Iva je takođe ronio suze, dok sam ja krajnjim naporima ostao nekako suzdržan ugledajući se na svog oca. Đorđe je delovao previše hladno s’obzirom da je izgubio svog jedinog brata. On i Dača su stajali u svojim kvazi-četničkim uniformama i dodavali se flašom rakije iz koje su potezali.

Nakon turobnog ritualnog oproštaja od dragog nam pokojnika, vratili smo se kući. U međuvremenu povorka se drastično osula. Većina je krenula svojim putem a manja grupica sa nama. Dača i moj otac su već tada bili propisno dobijeni. U dnu dvorišta je bilo postavljeno prase na ražnju. Sto je sada bio pun raznih suhomesnatih i drugih đakonija koje su trebale da zanimaju goste dok se prase peče i vrti na ražnju i naravno obilje alkohola. Dača se pobrinuo za finansiranje ove bogate trpeze dok je Marina bila dekintirana i svaki do-datni trošak je bio i više nego suvišan. Jovana je sedela tik uz mene a Gagi i Iva preko puta nas. Sedeli smo na samom kraju stola a ostatak mesta je zauzelo par komšija i nešto rodbine.

Trenutno prisutna rodbina se sastojala od 3 bračna para u poznim godinama. Bake i deke koji se sećaju prvobitne postojbine poštovane familije Petrović. Rodno mesto Petrovići je naravno dobilo ime po plemenu koje ga je i osnovalo u brdima na samoj tromeđi Srbije, Crne Gore i Hercegovine. Iz te od boga zaboravl-jene vukojebine su se vremenom raštrkali na sve strane u potrazi za boljim, komfornijim i prosperitetnijim životom. Jedna mala grupa njih je nakon velikog rata krenula na sever i skrasila se ovde, u plodnoj ravnici. Samo ovi stari su pamtili svoje korene i pokušavali da povežu rasejanu krv i seme, dok su mladi bili čak i nesvesni postojanja svojih malo daljih rođaka. Svako je krenuo svojim putem i mučio svoju muku boreći se za svetliju budućnost nadolazećih naraštaja.

Ovu grupicu malobrojnih predstavnika starije generacije Petrovića sam viđao samo na sahranama. Nekada su se posećivali sa mojim sada pokojnim dedom, Stanislavom, koga je za života sigurno vukla nostal-gija za zavičajem a ova ocvala gospoda je verovatno volela da se okupi i osveži kolektivno pamćenje o nekim minulim, boljim i lepšim vremenima, kada je život bio mnogo jednostavniji ali isto toliko prirodniji i slađi. U svakom slučaju oni su proveli svoju mladost u daleko bezbrižnijem, radosnijem vremenu od ovog našeg mračnog, ispunjenog beznađem.

Tu je bio i komšija života. Grmalj od oko 50-ak godina, bez desne noge. Pre jedno pola godine Života se vratio sa fronta ali ne kući već na V.M.A. (vojno-medicinska akademija). Nesrećnik je stao na jednu od ne-kolicine raštrkanih nagaznih mina koje je neprijatelj uspeo da postavi pre nego što je Životina jedinica uspela da oslobodi i očisti selo od “zengi”, hrvatske paravojne, teritorijalne odbrane.

,,Nije problem kada staneš na minu, samo si se gadno sjeb’o kada siđeš sa nje ! Hahahahahahaha !” Grohotom se ismejao nesretni pijani Života sopstvenoj muci. ,,Dobar si ti čovek Života ! Pravi srpski junak !”, pozdravi ga gromoglasno Dača, visoko podigavši flašu a onda dobro potegnu iz nje pa je prosledi mom ocu, koji učini isto. ,,U tvoje zdravlje Života !”, oglasi se i moj pijani otac, kojeg sam sve teže prepoznavao. ,,U vaše zdravlje borci i junaci ! I da vas bog čuva, kao što mene nije !”, uzvrati svojim upečatljivim baritonom ušljemani, ratni invalid i eksira rakiju iz čašice. Đorđe ustade i nali mu novu turu. ,,Živ bio brate Srbine !”, zahvalno prihvati Života još jednu dozu “anestezije”. Moj otac ponovi ritual sa nazdravljanjem pa nastaviše neumorno da loču. Bili su na dobrom putu da se totalno oleše.

On i Dača su sedeli na stolicama kraj ražnja, vrteli porumenelo prase i zalivali ga pivom svremena na vreme. Marina je svima skuvala još po jednu kafu. Konstantno je bila na nogama. Nervno rastrojstvo je teralo da se kreće. Ušla bi u pomoćnu zgradu pa izašla da baci pogled, čisto da proveri treba li nekome nešto, pa bi ušla u kuću na 10-ak minuta a zatim opet izašla da baci pogled i tako sve u krug. Brinuo sam se za nju a Jovana se otvoreno plašila za zdravlje svoje majke i to sasvim opravdano. Stres ju je polako uništavao, izjedao iznutra. Borila se kao lavica za dobrobit svoje dece i naravno za mene kojeg je prihvatila kao najrođenijeg iako nisam bio od njene krvi, niti plod njene utrobe. Plivala je uzvodno kroz more problema koji su nas zadesili u poslednjih nekoliko godina i očigledno je bilo da počinje da joj ponestaje snage.

Prišla nam je i obratila se Jovani brižnim tonom, ,,Dete, pa ti ništa nisi jela ceo dan. Moraš nešto da pojedeš.” ,,Ne mogu mama. Muka mi je i nisam uopšte gladna.”, odvratila je bezvoljno i umorno uzdahnula. Do tada je ćutala, ni reč nije progovorila od kada smo se vratili sa groblja a ja nisam hteo da je gnjavim pošto je delovala veoma utučeno i potišteno. Čim smo seli samo se pribila uz mene stavivši svoju nežnu meku šaku u moju već ogrubelu, sa naznakama budućih žuljeva. To joj je kao i meni pružilo osećaj sigurnosti i prekopo-trebne bliskosti. Bila je bleda i očigledno joj je bilo loše.

,,Joko, ovo je bio veoma dug i težak dan, deluješ premoreno. Idi ti unutra, da odmoriš malo.”, uputih krajnje razuman predlog. ,,Ma dobro mi je, samo mi je malo muka.” ,,Hajde pile moje, idemo unutra.”, Marina preuze inicijativu, uhvati je pod mišku i pomože joj da ustane. Jovana se nerado povinova i odvoji od mene uputivši mi tugaljiv pogled. ,,Hoćeš i ti uskoro ?”, upita tužno, jedva čujno. ,,Naravno, neću dugo. Samo ti odmori malo pa se mi vidimo kasnije.”, odgovorio sam odsečno ohrabrivši je. Ona i Marina lagano odšetaše ruku pod ruku do ulaznih vrata kuće.

Čim su malo odmakle Gagi poče da me podjebava, ,,Uuuu frajeru ! Pa ona prosto ne može da se odlepi od tebe. Nisi mi se pohvalio šta si joj to uradio pa da bude takva.” ,,Ti nisi normalan! Potresena je zbog Branka i to je sve. Zato ne seri više !”, odbrusih mu na provokaciju. ,,Ma daj pa nisam slep. Držite se za ruke ispod stola da vas niko ne vidi, ali meni niste promakli, golupčići.” Nastavio je da provocira oponašajući razneženost čiji prizvuk mi je zagudio po živcima a uz to mi se još i iritantno iskezio. ,,Ja sam i ranije primetio da se nešto dešava. Gledaju se čudno, smeškaju, šapuću…” Iznenada i na moje zaprepašćenje se ubaci i Iva pomažući Gagiju da me kompromituje. ,,Mali, nemaš ti pojma. Lupetate obojica.”, uzvratio sam naizgled smireno, dok se u meni gadno kuvalo.

Lagao sam nevešto i nerado. Želeo sam da kažem celom svetu ono što sam gotovo vrištao već duže vreme u sebi. Koliko samo volim moju Jovanu, da urežem njeno ime na svojoj koži kao što se njen prelepi lik urezao na srcu mom. Bilo je veoma bolno a u poslednje vreme je postajalo neizdrživo da sve to držim u sebi. Gagi i Iva su me još malo peckali u vezi nje i ubrzo odustali, pošto sam ih ignorisao. Onda je Gagi ustao, krenuo oko stola i prišao mi. ,,Hajde sa mnom da ti pokažem nešto.”, šapnuo je. Ustao sam i krenuo ćutke za njim iako sam po tonu njegovog glasa znao da je nešto nedozvoljeno u pitanju.

Koliko god njegovo ponašanje bilo problematično i devijantno teško mi je bilo da odolevam njegovim sumanutim idejama zato što su uvek bile neodoljivo zabavne. Obojica smo bili prave male bundžije prkoseći svim mogućim pravilima. Pravili smo sranja po školi kao i po ulici. Kada bi nas neretko provalili, ja bih se obično izvukao, nasuprot njemu, koji bi redovno najebao. U školi su mi gledali kroz prste zato što sam bio jedan od najboljih đaka (barem po ocenama) a zbog njega su često zivkali Daču telefonom, da ga drukaju. Niko osim njegovog oca nije uspevao da ga obuzda.

Sećam se kada smo jednom prilikom, kao mali klinci, polupali kamenjem uličnu rasvetu sa namerom da u mrklom mraku isprepadamo grupicu lokalnih devojčica. Gusti oblaci u noćnoj tmini su gušili svaki tračak svetlosti koji bi pokušao da se probije. Ni bela mačka se nije videla te prohladne jesenje noći. Uštekali smo se u žbunje kraj puta i strpljivo, poput lovaca koji vrebaju svoj plen, čekali. Njih 4 su se uvek zajedno vraćale kući iz škole a mi smo znali koliko se plaše mraka. Nismo dugo čekali a grupica je bojažljivo koračala putem, ka nama. Bile su napete, tihe i ćutke se tiskale jedna uz drugu. Pustili smo ih da prođu pored nas nekih 2 metra a onda iskočili iz žbunja, mahnito urlajući poput pobesnelih, krvoločnih zveri. Predatori i plen.

Dale su se u panični beg, histerično vrišteći. Jurili smo ih nekih stotinka metara a onda stali da se slatko ismejemo, gubeći dah. Nismo se podnosili sa tim malim beštijama i ceo događaj nam je delovao apsolutno urnebesno. Pobegle su vrišteći na sav glas kao da ih crni Đavo lično goni. Na žalost nismo računali da će ta larma dići na noge gotovo ceo komšiluk. Svetla su počela da se pale po dvorištima. Neko nas je video na mestu zločina pre nego što smo stigli da uteknemo i naravno odrukao našima.

Dača je kao i po običaju odrao Gagija od batina kao konja a moji su moj nestašluk pripisali Gagijevom negativnom uticaju na mene. Uvek sam se izvlačio na tu foru ali nikad nisam ispao pička i drukara. Još od malih nogu sam imao dobru žvaku ali Gagi je bio sirovina i rečima nije bio u stanju da se izvuče a i da je bio rečitiji kod Dače mu to ne bi puno pomoglo. Sigurno bi se osvetili cinkarošu da smo saznali njegov identitet. Pitati roditelje nije dolazilo u obzir pošto čak i ako bih to nekao izvukao od njih, odmah bi nas provalili čim bi pokazali toj pizdi kako prolaze drukare. Nepisana pravila i neki naš interni kodeks časti smo poštovali i sledili od malih nogu.

Prošli smo oko stola, pored ražnja i naših pijanih očeva, koji su bili zauzeti pričama o svojim ratnim dogodovštinama. Poveo me je iza južne strane pomoćne zgrade. Stao je pored velike jelke, koja je krasila taj prostor između kuće i pomoćne zgrade. Izvadio je kurac i počeo da zapišava drvo. To me je momentalno razbesnelo i ja planuh na njega. ,,Jeli bre mentolu, da li si me zbog toga zvao ?! Da ti kao nekoj cavi čuvam leđa dok šoraš ?!” ,,Ma jok…Ne seri, nego vidim da si dovoljno ojačao u rukama, pa bi mogao da mi otreseš pitona. Hahahahihi !, zakikotao se iritantno. ,,Odjebi majmune. Nisam poneo mikroskop i pincetu.”, odbrusio sam ne bih li prekinuo taj njegov samozadovoljni, arogantni grohot. Okrenuo sam se i pošao nazad. ,,Čekaj bre budalo ! Stani, vrati se da ti pokažem.”, zapovedi on intrigantnim tonom, dok je vraćao svoj ud u pantalone. Odskakutao je do zida uz koji su rasle predivne jarko crvene ruže i zavukao ruku u prostor između jednog od grmova i zida koji se protezao od kuće do pomoćne zgrade.

Marina je predano brinula o tom cveću. Bilo ga je dosta i u prednjem delu dvorišta, gde je bilo i još četinara koje je moj otac posadio kada se ovde uselio sa mojom pokojnom majkom. A iza dvorišta se nalazila i baštica u kojoj su rasle 2 velike, razgranate, rodne kajsije, koje su ostale od predhodnog vlasnika. Taj čovek je sigurno u jednom trenutku poželeo da što pre pobegne dalje od industrijske zone pa je zato za ovu pristojnu kuću sa lepom okućnicom ponudio veoma povoljnu cenu. Đorđe je u to vreme sa Snežanom tražio smeštaj i sasvim slučajno u firmi čuo od lokalnih kolega za ovu primamljivu ponudu. Raspitao se malo, dobio adresu, usledila je poseta, dogovor, kredit, smaranje sa birokratijom, kupoprodaja a na kraju useljenje. I tako je rešio problem životnog prostora.

Posle smrti moje majke zbog njegove rešenosti da zasnuje novu porodicu sa Marinom njegov zaguljeni otac ga se praktično odrekao, pošto su se gadno posvađali. Stanislav je njihovu staru, porodičnu kuću posle smrti ostavio partiji čiji je bio fanatični član. Bio je zadrta, tvrdoglava, krajnje ograničena, neobrazovana, komunjarska seljačina ispranog mozga iako je veći deo svog života proveo u gradu, u urbanoj sredini. Na kraju je umro sam, kao pas a partijski drugovi ni dinara nisu dali za sahranu ali su zato rado prihvatili nekret-ninu koju im je moj priprosti, naivni pokojni deda ostavio. Sigurno su se slatko ismejali njegovoj budalašti-ni.

Radoznalo sam posmatrao dok je Gagi oprezno pretraživao žbun, pazeći pritom da se ne izbode na trnje i pitao se šta je taj ugursuz ovog puta zamutio. Kada je konačno izvukao ruku iz žbuna u njoj se nalazila flaša.

,,Šta ti je to ?”, upitah iako mi je bilo savršeno jasno da je maznuo flašu rakije i uštekao je ovde. ,,Ovo je vatrena voda, moj rođače. Red je na nas, da se malo i mi pričestimo.”, reče značajno, ne skidajući pogled sa flaše kao da se u njoj nalazi eliksir večne mladosti. ,,Ti nisi normalan ! Najebali smo ako nas provale ! Tebi izgleda nedostaju batine tate Kostolomca ?”, Pokušah da budem glas razuma, kao i uvek ali i sam sam bio privučen idejom dok me je mamio smešeći se vragolasto. ,,Ma ti si bre pička i najobičnija zentara! Ti ne moraš, ko te jebe.” Nije oklevao ni sekund već hitro ukloni čep sa flaše, prekrsti se i poteže iz nje. ,,Auuuu, dobra !”, pohvalio je piće iako nije imao pojma šta je to dobra rakija.

Ostavio sam razum po strani, istrgao mu flašu iz ruke i takođe dobro potegao. Osetio sam kao da gutam živu, tečnu vatru. Rakija je bila veoma jaka. ,,Brate al ovo prži ! Jebe kevu !”, prostenjah šištavo kada me udari navala adrenalina. ,,I treba. Daj još !”, zatraži on još tog otrova veoma uzbuđen. Ponovili smo proces postajući poprilično euforični. Posle nekoliko tura rakija je počela da deluje.

,,Šta vi tu radite ?”, trgao nas je ljubopitivi glas dečaka. Par metara iza nas, stajao je Iva i radoznalo posmatrao. ,,Jebemo radoznale !”, brecnu se Gagi grubo. ,,Ne diraj mi brata, pajseru !”, prekorih ga ozbiljnim glasom. ,,I vi pijete rakiju ? Ne bi trebalo to da radite, ne deluje dobro.”, zaključi moj mlađi, bistri brat. Meni je bio krajnje simpatičan i izmamio mi je osmeh ali onda Gagi poče sa svojim uobičajenim kurčenjem kurčenjem kao I uvek kada neko pokušava da mu soli pamet, ma ko to bio. ,,Ma nemoj a ko će da mi zabrani ?! A ti mali, samo reci nekome i zavrnuću ti ta tvoja mala jajca !”, pripreti malom Ivi moj drugar, siledzija. ,,Ostavi ga na miru, kretenu ! Neće on nikome reći, nije on cinkara. Jel tako bato ?” ,,Neću, samo vas tražim, pošto je prase gotovo” ,,Super, hajdemo da ždernjamo !”, uskliknu Gagi, zatvori flašu i ušteka je nazad među ruže.

Sva trojica se vratismo za trpezu a prase je bilo već raskomadano i primamljivo se pušilo šireći miris oko sebe od kojeg nam je polazila voda na usta. Rakija nam je dodatno otvorila apetit. Marina je i dalje cirkulisala služeći. Donosila je pivo, pribor za jelo, so, hleb, salatu… Ni jednog trena se nije zaustavila ili barem malo sela, a sigurno će i večeru preskočiti. Poslednjih meseci je slabo jela i vidno omršala. Gagi i ja smo naprotiv halapljivo gutali masnu prasetinu, puneći naše alkoholom razdražene stomake. Đorđe je sedeo pored Ive, savetujući ga koje parče je slasnije i pomagao mu da isecka meso. Noć je uveliko pala. Bila je jesen i predpostavljam da je postajalo hladnjikavo iako mi alkohol u krvi nije dozvoljavao da to i osetim. Bacio sam pogled na mog oca i Daču i moram reći da su mi se poprilično zgadile te njihove zamašćene bradurine.

Obed se završio a od praseta ostaše samo glava, papci i kosti. Ubrzo ljudi počeše da se razilaze putem svojih domova. Za stolom smo ostali samo Dača, Đorđe, Gagi, ja i Života. Marina je odmah nakon večere odvela Ivu unutra, da se spremi za počinak. Gagi se premesti i sede kraj mene. ,,Valjda tvoj brat neće da se istrtlja za radžu.”, došepnu mi on svoju brigu. ,,Naravno da neće. Pa već sam ti rekao da mali nije cinkara a nije ni glup da mu tako nešto slučajno izleti.”, odgovorio sam apsolutno siguran. ,,E pa onda bi mogli još malo da nazdravimo.”, predloži on namignuvši mi i potapša me po leđima a ja samo potvrdno klimnuh glavom smeškajući se šeretski.

Nastavili smo krišom da posećujemo ružin grm sa sve manjom dozom opreza dok su naši matorci sa Životom nastavili da se neumorno razbijaju od alkohola i baljezgaju pijani. Prestali su čak i da nas uopšte primećuju dok je Marina koju su takođe prestali da primećuju bila zauzeta raspremanjem stola. Popili smo još malo džibre a onda se vratili za sto sa namerom da nakon kraće pauze barem još jednom posetimo ružičnjak i nazdravimo. I nas dvojica smo počeli fino da se dobijamo. Bio sam siguran da je Gagi kao i ja sve teže pre-poznavao svog matorog. Rat ih je vidno izobličio, što je ipak bilo razumljivo pa i očekivano. Ko zna šta su sve preživeli i čega su se svega nagledali a već sutradan su morali svemu tome da se vrate. Nisam mogao ni da pojmim kako je u njihovim glavama a nisam ni želeo.

Dača se verovatno tamo dobro snalazio, ipak je to bio njegov izbor ali za oca svog sam brinuo. Nešto mora da se gadno prelomilo u njemu čim je postao toliko sličan svom saborcu. Siguran sam da se Marini opasno povraćelo od svega toga i pitao sam se koliko će uspeti da izdrži. Očigledno ih je teško podnosila, zato je sebi konstantno zadavala radne zadatke da ne bi morala da ih gleda.

Izašla je opet iz kuće kada je vesela trojka zapevala, ,,Spremte se spremte četniciiiiiiiiiiiii-i-i-i-i ! Sil-na će borba da budeeee !” Nervozno je ubrzala korak i praktično dotrčala do Gagija i mene. ,,Deco kasno je. Pavle pozdravi Gagija i kreni polako unutra.”, glas joj je bio drhtav i pomalo neurotičan. Nije želela da više prisustvujem pijanom piru svog izbezumljenog oca koji se polako otimao kontroli. Rešio sam da je poslušam. ,,Vidimo se sutra brate.”, pozdravih Gagija ustavši sa stolice. ,,Vidimo se.”, kratko me odpozdravi i on primet-no sjeban od alkohola koji nas je sada sve brže sustizao . Međutim čim sam ustao i krenuo od stola Đorđe to primeti.

,,Pavle, sine moj ! Dođi da te tata izljubi momčino !” Kao za kurac me baksuz sada primeti ! Celo veče sam bio nevidljiv za njega, poput praznog prostora, jebenog vakuuma a sada se setio u najgorem mogućem trnutku ! Nerado sam prošao sa njihove strane stola i seo pored njega. Zgrabio me grubo za vrat, privukao sebi i poljubio u čelo dok me je njegova oštra bradurina žarila po licu. Bazdio je na rakiještinu na jebeni kilometar. ,,Moja sinčina ! Budući srpski junak !”, poruči svima prisutnima svojim hrapavim, od alkohola zagorelim glasom i potapša me snažno, bez osećaja po leđima što mi na tren zaustavi dah. Marina nam priđe smognuvši snage da pokuša da urazumi svog muža. ,,Dragi, Pavle treba da pođe na spavanje, umoran je. Svi smo umorni. Hajde da ispratimo goste pa da i mi uđemo u kuću.” Međutim do njega večeras nikakav glas razuma nije bio u stanju da dopre.

,,Moj sin nije više dete pa da ga teraš na spavanje !”, brecnu se on na nju a ona se namršti negodujući. ,,Šta piješ sine ?”, upita on osvrnuvši se opet na mene. ,,Pijem sok, ćale.”, odgovorio sam. Nije bila laž, u pauzi između dve posete ružinom grmu smo pili domaći voćni sok od kajsije. Prija posle onog otrova. ,,To je za devojčice a ti ćeš da popiješ jedno pivce sa tvojim starim, kao pravi muškarac !”, zagrme moj pijani otac. ,,Vojvodo moj, daj momcima po pivce !” Dača izvadi iz gajbe i otvori 2 piva a Marina ciknu zgroženo na njih, ,,Daćete dečacima da piju ?!” ,,To je samo jedno pivo, ništa strašno.”, pokuša Dača da je umiri a ona ga samo prostreli pogledom punim prezira.

,,Meni je dosta za večeras. Rekao sam Smilji da ću biti kući još pre 3 sata. Sigurno je popizdela.”, oglasi se i pijani Života. Dohvati svoje štake i ustade, osovivši se na levu, preostalu nogu. ,,Laku noć svima.”, poruči on izveštačenim glasom, loše glumeći trezvenost kao da se priprema za Smilju i poče da nabada štakama po dvorištu. Svi ga odpozdravismo a Marina pođe polako za njim, da ga isprati dok smo Gagi i ja pijuckali pivo. Obojica smo delili Marinino mišljenje i jedva čekali da se ovaj dan već jednom privede kraju. Ustali smo rano a sada je skoro pa ponoć. Stukli smo malo više od pola sadržaja one flaše za par sati i pivo u ovom trenutku nikako nije bilo pametna ideja. Gagiju je izgleda teže palo nego meni. Delovao je kao da je na izmaku snage.

Marina se užurbano vraćala ka nama kada otac opet zapeva svojim promuklo-pijanim glasom, ,,Oj Vojvodo ! Da li se sećaš kako smo uspavljivali ustaše uz onu našu: Braćo Srbi ! Braćo Srbi ! Hvatajte alate ! Biće mesa ! Biće mesa ! Klaćemo Hrvate !” Dača se samo krvoločno iskezi a ja se naježih. Ne toliko zbog morbidnosti bolesnih stihova ili njihove bolesno zadovoljne reakcije na njih, koliko zbog činjenice da ga Marina u šoku i neverici sluša i posmatra.

To je definitivno bila kap koja je prelila čašu. Okidač za tempiranu bombu. Nisam smeo da je pogle-dam ali sam zato precizno zamislio njen užasnut izraz lica. ,,Dosta više ! Kako se usuđeješ da budeš takav pred decom, pred svojim sinom i preda mnom ?!”, prasnula je histerično. Moja maćeha nije mogla više da izdrži ovu, za nju očigledno nepodnošljivu mentalnu torturu. ,,Čekamo te duže od godinu dana a ti nam se ovakav vraćaš !”, nastavi ona potpuno ozlojeđena, sa puno gorčine u svom drhtavom glasu.

Savršeno sam je razumeo. Suzdržavala se daleko duže nego što sam mislio da će uspeti. Ali moj otac očigledno nije imao razumevanja za njen nekontrolisani ispad. Delovao je poprilično uvređeno. Ustao je polako uz malo više napora, odvojivši se od stolice za koju je satima bio prikovan i zakoračio prema Marini klateći se pijan na svojim nesigurnim nogama.

,,Više od godinu dana kenjam po rovovima, spavam u blatu, kupam se jednom u 2 meseca, pišam krv dok bombe padaju i ljudi ginu oko mene ! Ubili su mi brata a ti me ovako dočekuješ ?!”, optužujuće zagrme moj pijani, besni otac. Ponos mu je bio povređen a pogled krvav, ubilački. ,,Briga je tebe za brata ! Veseliš se, jedeš, piješ kao najgori alkos sa tvojim vojvodom ! Zabole te za Branka, raspevao si se kao u najgoroj kafani !”, uzvrati Marina kontraoptužbama koje je moj otac već dokazao i potvrdio svojim dosadašnjim ponašanjem I držanjem. Nikada je nisam video ovoliko ogorčenu kao večeras. ,,Zabole tebe za sve nas. To više nisi ti, moj Đorđe. Promenio si se, postao si isti kao tvoj vojvoda. I gori. Takav nam nisi dobrodošao. Bolje da nisi takav ni dolazio. Pretvorio si se u zlikovca ! I kako se samo usuđuješ da u našem domu pevaš o vašim klanjima ?!”

Toliko se suzdržavala celo veče a sada je istresla sve iz sebe, gotovo u jednom dahu. Oči su joj bile pune suza dok je drhtala ali ne od straha već od gneva. Đorđe napravi još jedan korak ka njoj i podiže desnu šaku, zamahnuvši široko. Zamah je bio spor i znao sam da je mogla da izbegne udarac, samo da je htela. Umesto toga ona je samo stajala i gledala ga prkosno sa pomešanim osećanjima, tuge, besa, dubokog ra-zočarenja, sažaljenja i prezira. Šaka naglo dobi ubrzanje u padu i polete ka njoj. Pogodio je u levu stranu lica celom težinom svog mlohavog, alkoholom natopljenog tela. Marina se nemo zatetura, izvrnu i tresnu bokom na beton a Đorđe blago posrnu par koraka u nazad.

Zvuk šamara i tup udarac Marininog tela o beton su me pogodili poput elektro šoka i ja skočih sa sto-lice našavši se u deliću sekunde između žrtve i nasilnika. Momentalni, furiozni bes je vukao sve moje konce i ja nasrnuh na rođenog oca. Grunuo sam u njega svom silinom i težinom odgurnuvši ga. Đorđe polete u nazad posrćući. Stolica mu se nađe u liniji kretanja, saplete ga i on leđima poljubi beton. Pritrčao sam Marini koja je drhtala, čak ni ne pokušavajući da se pridigne. Samo je ponavljala mrmljajući kao u košmarnom bunilu, ,,Ubio si me…ubio si sve…ubio si…” Zgrabio sam je i malo pridigao, sav preplašen i pogubljen.

Đorđe je opet bio na nogama shvativši šta se zapravo dogodilo i umesto da se sabere i zaustavi on pomahnita još više. Uputio mi je manijački pogled od kojeg sam pretrnuo. ,,Ti mali, bedni izdajniče ! Na oca ruku da dižeš !”, zagrmeo je. ,,Ja sam ti dao život, ja ću ti ga i uzeti !”, dreknuo je i zateturao se prema stolu. Dača koji mu je pre koju sekundu pomogao da se pridigne sa tla iako i sam veoma pijan uspe da nasluti i osujeti njegov naum. Bio je brži i skoči Đorđetu za vrat, zaključavši ga u svoj čelični zagrljaj, onemogućavajući ga da se domogne stola na kojem je Dača odložio svoj vojnički opasač i na njemu pištolj.

,,Pusti me, sve ću da ih pobijem !”, zaurla pobesneli manijak dok sam ga ja ophrvan nevericom, u šoku, skamenjen posmatrao. ,,Dragane, uzmi opasač i trči kući !”, zapovedi Kostolomac dok je sa lakoćom držao mog oca odvojenog od tla. Đorđe je režao koprcajući nogama po vazduhu, pružajući uzaludni otpor. ,,Dragane odmah !”, Dača opet podviknu i ovog puta dopre do svog pripitog sina. Gagi uspe da se nekako trgne, zgrabi opasač i otrči posrćući ka kapiji i ulici. ,,Pavle vodi je odmah unutra a Đorđe ide sa mnom !” Pomisao da će otac otići mi je dala snage i ja podigoh Marinu kao da je perce. Nije želela ili jednostavno nije imala snage da sarađuje. Telo joj je bilo mlitavo, totalno opušteno i prepušteno na milost i nemilost spoljnim uticajima. Odneo sam je u kuću najbrže što sam brže mogao, dok su joj se se noge vukle po betonu. Panično povlačenje pred nadmoći okrutnog neprijatelja.

Uneo sam je u dnevnu sobu i smestio na kauč. Jecala je veoma tiho, gotovo nečujno. Bacio sam pogled kroz prozor a Dača je uguravao Đorđeta u svoj terenac. Otišao sam da zatvorim i obavezno zaključam ulazna vrata čim je hamer zatutnjao i odjurio niz ulicu. Uzdahnuo sam sa velikim olakšanjem. Marina je zaspala ili pre bih rekao izgubila svest od iscrpljenosti. Pokrio sam je ćebetom i posmatrao par minuta razmišljajući o nedaćama koje su nas zadesile i o onima koje mogu sasvim izvesno uslediti. Sve manje se u njoj nazirala ona snažna, ponosna i stabilna žena koja je bila noseći stub naše porodice. Sve brže i brže je izgarala, kopnila poput okasnelog snega u proleće.

Isparila je i poslednja trunka sigurnosti i nade u bolje sutra. Osetio sam punu gorčinu tragičnog mo-menta kada sam prihvatio tužnu činjenicu da je moje detinjstvo mrtvo. Večeras je izvršena brutalna i nemilosrdna egzekucija. Oprao sam zube ne bih li se rešio odvratnog ukusa koji sam imao u ustima. Ali nista nije moglo da ublaži gorčinu poraza.

Popeo sam se na potkrovlje. Prvo sam tiho ušao u Jovaninu sobu. Morao sam da je vidim. Ostavila je uključenu stonu lampu, kao da se plašila da ostane sama u potpunom mraku. Prišao sam krevetu upijajući je očima. Delovala je tako spokojno a na lepom licu se ocrtavalo blaženstvo mira. Onakvog mira kakvog čovek može da spozna samo u najvećim dubinama svoje podsvesti. E za nju definitivno vredi živeti i boriti se. Ova misao mi izmami dugačak uzdah. Nagnuo sam se lagano ka njoj i poljubio njene meke, slatkaste usne. Ona se samo malo promeškolji i nastavi da tumara svojim carstvom snova.

Prešao sam u svoju sobu, spremio krevet za počinak, skinuo se i uronio u postelju. Bio sam naprosto smlavljen od premora. Nisam imao više snage ni da mislim, ni da osećam bilo šta. Jedino mi je bilo drago što se konačno završavao jedan od najdužih i najmučnijih dana u mom dosadašnjem životu. Nadao sam se da neću ništa sanjati jer mi je i to delovalo prenaporno za moju iscrpljenu psihu. Poželeo sam da se samo jednostavno isključim i pobegnem od surove realnosti životnih nepravdi. Život ume neretko da bude najobičnija kurva, zaključio sam.

Zaspao sam kao zaklan. Probudio sam se posle izvesnog vremena i bacio pogled na sat. 9 pre podne. Razmišljao sam da odmah ustanem i proverim situaciju dole ali sam još uvek bio gadno premoren a i moj prvi ozbiljniji mamurluk je činio svoje. Samo sam se okrenuo na drugu stranu i opet komirao. Bolje da sam ostao budan pošto mi je unutrašnji nemir koji me je ophrvao podario jedan od najgorih košmara koji sam ikada usnio.

Opet smo se našli otac i ja u dvorištu, licem u lice….

U ruci je držao ogroman, krvavi, vojnički nož. U stvari i on sam je bio sav krvav. Uniforma, bradurina, usta i pogled su mu bili krvavi. Streljao me je svojim krvavim, manijačkim pogledom, kezio krvavu čeljust i režao neprekidno kroz nju, ,,Sve ću da ih pobijem, sve ću da ih pobijem, sve ću da ih pobijem…” Zatim se okrenuo i počeo da trči u pravcu kuće ne prestajući da ponavlja poput pokvarene ploče. Jurnuo sam za njim kroz šumu četinara. Prostor se odjednom umnogostručio a kuća udaljila u nedogled. Maskirna uniforma se stapala sa zimzelenom vegetacijom i jedino sam mogao da pratim glas pokvarene ploče. Izleteli smo iz šume i našli se u tunelu izmedju 2 beskrajna reda ogromnih, predimenzioniranih, ružinih grmova.

Čudovišne ruže su bile visoke preko 20-ak metara i bile odvratno, jarko crvene od korena do vrha. Na svakom trnu je visio po čovek, živ čovek. Muškarci, žene i deca su vrištali u agoniji bola, ponabadani na trnje veličine kolaca. Kao prase od sinoc, na ražnju. Krv se u bujicama slivala na golo tlo i natapala ga. Đorđe je odmicao prema našoj kući koja se nazirala u daljini a ja sam se iz sve snage trudio da ignorišem užas oko sebe i da nastavim za njim međutim sve sam ga teže pratio pošto se zemlja ubrzo pretvorila u krvavu kaljugu. Moje gađenje je bilo neopisivo ali sam znao da moram nastaviti poteru, po svaku cenu.

Užasni krici i zapomaganja su postajali nepodnošljivo sve glasniji i mnogobrojniji dok sam ja sve teže i sporije napredovao kroz demonsko blatište. Odjednom sam se zaglavio, ostavši ukopan do članaka u krvavoj bljuzgavici. Zapeo sam iz sve snage ne bih li oslobodio desnu nogu. Uspeo sam da je pokrenem i iščupam iz paklenog blata ali za njom izroni i krvava, sasušena, mrtvačka ruka koja ju je čvrsto držala. Vrisnuo sam od šoka i neočekivanog, stravičnog užasa koji me je ophrvao a istog momenta iz krvavog buljuka izroni još desetak neživih ekstremiteta ščepavši me čeličnim, bolnim ujedima. Demonske ruke su počele da me polako uvlače dublje u krvavo živo blato koje je postajalo sve ređe od neprekidnih, nadolazećih bujica krvi.

Zavrištao sam očajnički iz sve snage, promuklo, bespomoćno, razdirući svoje grlo i savršeno se uklopio u hor mučenika oko sebe dajući svoj doprinos odi neizrecivog bola, patnje i užasa. Potonuo sam do struka ali se nisam predavao. Grebao sam mahnito rukama po nečistoj kaljuzi, ni sam ne znajući šta pokušavam time da postignem. Još nekoliko gramzivih mrtvačkih ekstremiteta munjevito izroni i okova moje panično razmahane ruke. Nisam više mogao ni da mrdnem. Mogao sam samo da posmatram u užasu kako tonem u beskrajnu krvavicu u koju su me neumoljivo uvlačil pakleni ekstremiteti. Potonuo sam do grla ophrvan neprirodnim, parališućim strahom koji mi nije dozvoljavao ništa osim izobličenog, promuklog dahtanja koje je više ličilo na grcanje u samrtnom ropcu.

Potonuo sam do grla a smrad je postajao nepodnošljiv. Bazdilo je kao u otvorenoj masovnoj grobnici. Obična septička jama je pored ovog poganluka delovala kao miomirisno polje jorgovana. Podigao sam glavu ne bih li ukrao još koji moment pre nego što me odvratna, paklena mešavina ne proždere u celosti. Ogavna, smrdjiva, gusta tečnost mi prekri čvrsto zatvorena usta i skoro prodre u nos kada najednom, bez ikakve najave sve stade.

Sada sam se nalazio u totalnom mraku. Nestale su krvoločne ruže, prestali su krici ali ja i dalje nisam mogao ni da mrdnem, još uvek zarobljen nevidljivom silom. Krv je prestala da žubori i sva tečnost kao da je prešla u čvrsto stanje. Mogao sam da pomeram samo očne jabučice. Bio sam potpuno okovan od ispod nosa pa sve do peta. Odjednom eksplozija zaslepljujuće svetlosti poče da se širi pred mojim očima a onda neka ogromna senka je zamrači. Kada mi se vid povratrio počeo sam u neverici da shvatam šta se dešava oko mene i u kakvom se položaju nalazim.

Ispred mene se pojavio moj otac preteći zamračivši svetlost i preteći se nadvio nada mnom. Stajao je na otvorenim vratima ispred kojih sam ja bio bukvalno ubetoniran. Gledao je odozgo u mene, kezeći se bolesno, sav krvav sa ogromnom nožekanjom u desnoj ruci, ,,Sve ću da ih pobijem !”, zareža monstrum, zlo-kobno. Učinio sam jedino što sam u tom trenutku iz ovog potpuno bespomoćnog položaja mogao, prošetao sam pogledom mimo njega, po prostoriji. To je bila naša dnevna soba. ,,Stižeš na vreme izdajniče…na vreme za predstavu.”, izgovorio je sa dozom perverznog uzbuđenja i pomerio se u stranu ne bi li mi oslobodio vidik. Čim mi se ukazao prizor napeo sam svaki mišić ne bih li se oslobodio ali bez ikakvog efekta.

Ugledao sam kako se na kauču Iva i Jovana tiskaju uz Marinu koja ih je grlila, dok su svo troje drhtali od straha i plakali. ,,Nadam se da ti je udobno izdajniče i da imaš dobar pogled.”, reče podrugljivim tonom cereći mi se zlokobno. I zubi i osmeh su mu bili krvavi. Napinjao sam se iz sve snage ali izgleda da mi je telo bilo u potpunosti beskorisno. Mogao sam samo da posmatram ono što će uslediti.

,,Đorđe nemoj, molim te !”, zavapi preplašena Marina drhtavim glasom kroz suze. On samo nastavi da kezi svoj bolesni, sadistički, krvavi osmeh i pođe lagano prema njima. ,,Tata, nemoj ! Pusti nas !”, zakuka i moj prestravljeni polubrat. Marina skoči sa kauča i ispreči se između mog demonskog oca i svoje bespomoćne čeljadi. ,,Ne prilazi deci, monstrume !”, zarežala je zapovednim tonom u poslednjem izlivu hrabrosti.

Đorđe zgrabi levom šakom njen tanani vrat i poče da steže. Ona se refleksno oberučke uhvati za njegovu snažnu, neumoljivu davilicu pokušavajući da se oslobodi i dođe do daha. Krvavi nož bljesnu brz-inom treptaja oka i ogromno sečivo se zari celom svojom dužinom tik ispod grudne kosti moje maćehe.Bili su okrenuti poluprofilom ka meni i savršeno jasno sam video kako vrh sečiva izbija iz njenih leđa.Marina izobličeno, grgotavo vrisnu, gušeći se u sopstvenoj krvi. Jovana i Iva zavrištaše histerično, u šoku, na sav glas, daveći se u suzama. A ja nisam mogao ni toliko da učinim. Krvnik munjevito cimnu nož na dole i povuče ruku ka sebi. Iz otvorene utrobe izlete bujica krvi i organa a Marina se sruši krkljajući uz nekontrolisne trzaje celog tela. Umirala je u bolnoj agoniji teškim mukama pred očima svoje rođene dece.

Iva iznenada skoči sa kauča i nasrnu na krvnika. Udarao ga je svojim malim pesnicama po telu dok je ovaj stajao kao zombi ne reagujući. ,,Ubio si mi mamu ! Mamu si mi ubio !”, kreštao je histerično dečak besomučno udarajući u bezosećajnu hrpu mesa. Monstrum je i dalje na svom grotesknom licu imao ukočen, bolesni, neljudski, krvavi osmeh. Pokrenuo se u trenutku kada mu verovatno nije više bilo zabavno da pos-matra iznurenog dečaka koji je sada samo ridao pred njim, pognute glave, prekrivajući šakama uplakano lice. Krvavi nož opet polete, ovaj put visoko, parajući vazduh i nadljuskom snagom u munjevitom padu lupi mog malog polubrata po temenu. Desilo se u deliću sekunde, praveći kratak ali veoma bučan i zastrašujuć zvuk: ,,Fijutupkrc !”

Krv je obilno prsnula po sobi a po jezivom zvuku se moglo zaključiti da mu je probio lobanju. Iva se sruši kao daska, tresnuvši licem o pod. ,,Neeeeeneeeneneeeeeneeeee !”, vrištala je moja Jovana od užasa sklupčana na kauču u bolnom grču, grleći svoje cevanice. Na par metara od mene u visini mojih očiju zjapila je rascvetana lobanja mog polubrata otkrivajući zgnječeni mozak sa kojeg su skakali mnogobrojni sićušni mlazevi krvi iz pokidanih krvnih sudova.

Od šoka sam povratio ali samo sebi u usta pošto dalje nije moglo. Nadao sam se da će odvratni sadržaj iz želuca koji mi se popeo u usnu duplju krenuti u pluća i ugušiti me. To se nije dogodilo pošto nisam mogao ustima koja su mi bila zarobljena povući vazduh. Nisam mogao više da podnesem a ono za mene nezamislivo užasno, najstrašnije je trebalo tek da usledi. Napinjao sam se u sebi, do krajnjih granica . Mišići su mi pucali i imao sam osećaj da ću svakog trena eksplodirati. Moje snažno, uporno opiranje potpunoj imobilizaciji mog tela bi trebalo da bude izuzetno bolno ali sada ništa nisam mogao da osetim izvan patnje koju mi je priredio pokolj mojih voljenih.

Strašno, iskeženo čudovište, čisto oličenje zla prekriveno krvlju nevinih se opet okrenu ka meni i obrati mi se nagovestivši mi svoj sledeći zločin. ,,A najbolje se uvek čuva za kraj argharghargh… “ Smejao se odvratnim grgotavim grohotom dok je svoju pažnju preusmeravao ka svojoj narednoj žrtvi. Pogledao sam Jovanu pravo u oči probijajući se snagom čiste volje kroz njen otupeli, izgubljeni pogled, zamućen suzama. Moje misli čarobnom telepatijom prodreše trgavši je iz ludila bolne traume i ona kao po komandi skoči sa kauča, samo trenutak pre nego što je monstrum uspeo da je ščepa. Vešto ga je izbegla skočivši u stranu. Po-trčala je ka meni i izlazu iz klanice dok sam ja navijao svim srcem kao nikada pre moleći se za ostvarenje cilja.

Njeno bekstvo mi je bila poslednja jedina želja, jedina nada…međutim njena prelepa ali i predugačka kosa vijoreći se je ostala za njom i ubilačka ruka je zgrabi. Ona vrisnu dok se krvoločna zver poigravala polako namotavajući i grabeći sve viša kose. Jovana je vrištala, žestoko se opirala i borila, gonjena iskonskim instik-tom za preživljavanjem. Demon je konačno smotao svu kosu u ogromnu punđu zagrebavši po njenom potiljku.

,,Pusti me ! Pusti meeeeee !”, vrištala je nemoćna da učini bilo šta drugo. A ja sam molio boga da mogu makar i to da učinim, da vrištim, plačem, kukam i molim na sav glas. Cimnuo je silovito, bacivši je na kolena pred mene. Gledali smo jedno drugo sa beskrajnim osećajem tuge i gubitka i plakali. Ona je glasno jecala a ja sam se kidao u sebi. Da sam mogao da govorim, najponiznije bih molio da ubije prvo mene, samo da ne gledam nju kako umire na tako svirep i monstruozan način. Bio sam u paklu.

Demon čučnu kraj nje, povuče joj snažno glavu u nazad i prisloni nož uz grlo. Trzali su mi se facijalni mišići od užasa i mučne nemoći da učinim bilo šta. Celo telo su mi preplavili nekontrolisani grčevi. Osećao sam neizdrživu vrelinu, kao da me oblizuje plamen. Jovana se predala i prepustila nemilosti zveri. Prestala je u potpunosti da pruža otpor koji bi ionako bio uzaludan. Đorđe stavi svoju krvavu, bradatu, čupavu glavudžu na njeno rame posmatrajući me sa podsmehom. Zatim se maljava tintara okrete prema licu mog malog, zaro-bljenog andjela. Otvoriše se usta, razmakoše se krvav čeljusti a napolje pohrli dugački, reptilski jezik šibajući po njenom licu i vratu. Jovanin pogled je opet bio tup, prazan i izgubljen. Nadao sam se da je prestala da bude svesna ovoga što nam se događa.

,,Veoma ukusno, mlado meso.”, izgovorio je vraćajući svoj zmijski jezik u svoju krvavu čeljust. Svoj zlikovački, krvavi pogled opet usmeri ka meni. ,,Lepo ti rekoh izdajniče, sve ću da ih pobijem.”, režao je svo-jim odvratnim promuklo-škripavim glasom. Likovao je pobednički, uživajući u svom krvavom piru. Gledao sam ga kroz suze iako potpuno poražen, ponižen, slomljen i dalje sa prkosom, gađenjem i prezirom. Dželatova ruka se pokrenu i sečivo se zari u Jovanino meso. Krv šiknu prsnuvši mi u lice i…

…I ja se istog momenta trgoh iz užasnog košmara uz bolan krik. Skočio sam iz kreveta sav zadihan, znojav i sa suzama u očima. Srce mi je u grudnom košu tuklo poput malja. ,,U jebote kakvo sranje !”, viknuo sam u zid polako dolazeći sebi.

Sa Jovanom sam mogao da razgovaram pa skoro o svemu. Imali smo običaj da ponekad prepričavamo interesante snove jedno drugom, bilo da su u pitanju lepi ili ružni pa da onda pametujemo tumačeći ih. Jovana je imala sanovnik ali i bez njega je savršeno bilo jasno poreklo ovog užasa u mojoj podsvesti. Psihijatri bi se verovatno otimali za pacijenta sa ovako sjebanim pričama. Nikome živom ne bih smeo da ispričam za ovaj bolesni košmar a pogotovo ne Jovani. Ni ona ni Iva nisu smeli da saznaju za sinoćnu nasilnu epizodu koja se odigrala hvala bogu nakon što su otišli na počinak.

Dobro sam podneo svoje prvo pravo pijanstvo. Osećao sam blagu mučninu, malaksalost i užasan ukus u ustima. Mučnina se pojačavala od svežeg prisećanja na porodično nasilje od sinoć. Sišao sam u WC, iskenjao se pa obavio jutarnju higijenu iako je podne već prošlo. Brinuo sam se za Marinu. Plašio sam se da ne naudi sebi sedativima. Sredio sam se malo i ušao u dnevnu sobu. Marina je sedela na kauču i prelistavala dnevnu štampu a na stočiću, ispred nje se pušila šoljica tek skuvane kafe. ,,Rekao bih dobro jutro ali prošlo je i a da nije čisto sumnjam da bi bilo dobro.” Oglasila se velika nervoza sa pristojnom dozom cinizma iz mene čim sam je ugledao. Ona podiže pogled sa novina i osmehnu mi se. ,,Ustao si taman na vreme, ručak je gotov. Još je vruć, ne moraš da ga greješ.”

Do malo pre sam strepeo od toga kakvu ću da je zateknem ali izgleda da je ona rešila da jednostavno ignoriše i potisne događaje od sinoć i nastavi sa svojom mučnom, sada već prenapornom glumom. Znao sam da ona želi i da bih možda trebalo da pustim da prođe malo vremena ali to bi samo ojačalo njeno poricanje.

,,Nisam gladan.“, odgovorio sam kratko iako to baš i nije bila istina. Mom izmučenom želudcu je itekako bio potreban pristojan obrok. ,,Gde su Joka i Iva ?“, upitao sam. Nisam želeo da nas neko prekine u toku ozbiljnog razgovora na temu nemilih događaja od sinoć koji sam nameravao da započnem. ,,Joka je kod drugarice a Iva na času engleskog. Uzmi makar malo, napravila sam odličan gulaš. Znam da voliš.“ I opet je pokušala da mi podvali lažni, usiljeni osmeh što me dovede na sam rub strpljenja.

Kažu da oči nikada ne lažu a njene su izgledale umorno, mutno, uvelo, sa jako malo onog nekadašnjeg blis-tavog životnog sjaja u njima. Ako su oči zaista ogledalo duše, njena je izgledala krajnje tužno i žalosno. Seo sam na fotelju koja se nalazila uza zid sa njene desne strane. ,,Uzeću, ne brini ali hoću prvo da razgovaramo.“, uputio sam zahtev. Možda je to bila greška. Možda će sve zaista biti u redu ali ja jednostavno trenutno nisam imao više strpljenja nizašta i nizakoga. Marinino dobronamerno foliranje je počelo prosto da me izluđuje i poželeo sam da joj grubo strgnem tu masku sa lica i da se sve karte već jednom otvore. Počeo sam da se bri-nem i za njeno mentalno zdravlje, tako da nisam hteo da joj dopustim da i dalje drži sve u sebi. Bila je pod konstantnim pritiskom previše dugo i bio sam ubeđen da će ukoliko ne nađe neki ventil koji će barem malo da popusti i rastereti je, sigurno pući.

,,O čemu želiš da razgovaramo mili ?“, napravila se nevešta i potpuno naivna. Možda bih i pomislio da stvarno nema pojma, da je zbog traumatičnog događaja spontano potisnula nemilo sećanje. To bi bila neka vrsta odbranbenog mehanizma, podsvesno poricanje i dobrodošla amnezija. Ali u njenim očima se probudio veliki nemir što me je uverilo da tačno zna šta će biti tema ovog razgovora.

,,Slušaj Marina i meni je najblaže rečeno užasno neprijatno ali ono od sinoć se ne može ignorisati. Ćutanje neće rešiti ništa tako da moram da znam šta se dešava i na čemu smo i to odmah ili će mi glava pući od razmišljanja.“ U startu sam dao veoma ozbiljan i dramatičan ton iznenadivši i samog sebe vokabularom atipičnim za jednog adolescenta.

,,Nisam sigurna da te razumem dete.“, zvučala je zbunjeno i pomalo šokirano zrelošću i težinom mog govora. ,,Biću surovo direktan pošto trenutno ne mogu drugačije. Sinoć te je moj otac pred svima nama prisutnima povredio a kada sam ja stao u tvoju odbranu pokušao ja da se domogne pištolja koji se nalazio na stolu sa očiglednom namerom da ga upotrebi na nama. Što bi sigurno i učinio da nije bio sprečen u tome…“ ,,Ne ! Ne govori tako ! Ne želim to da slušam ! To ne može biti istina ! On to nikad ne bi uradio !“ Planula je prekinuvši moje izlagnje uznemirena usiljenim fleš bekovima verovatno najteže epizode u našim dosadašnjim životima.

Tresla se na ivici histerije i suza.

,,Ja sam ga isprovocirala ! Nisam smela sve ono da mu kažem. Ono nije bio on, rat ga je promenio. Samo da se rat završi i da nam se vrati živ i zdrav pa će opet biti onaj strai. Videćeš.“ Zvučala je kao da vodi monolog, kao da ubeđuje samu sebe dok joj se pogled gubio u daljini neodređenog pravca dok se trudila da se što uverljivije samoobmane. ,,Daj bože ali čisto sumnjam.“, rekao sam smirenimim tonom, pomirljivo, gotovo ravnodušno. ,,Čak i ako se vrati ja mislim da je moj otac ipak mrtav. Ono nije bio moj stari. Izgubili smo ga i on sada pripada njima.“ ,,Nemoj tako dete. Proćiće sve to a mi moramo da budemo strpljivi i znaj da je njemu ipak najteže.“ Njene reči utehe su zvučale potpuno prazno i uopšte nisu pomagale, naprotiv.

,,Nema opravdanja za onako nešto !“, ciknuo sam gubeći živce zbog njenog pravdanja mog oca i pola-ko crpio poslednje zalihe strpljenja. ,,Zamisli da su sinoć ostali Joka i Iva i videli šta se dogodilo. Da li bi i njima prosipala priču o tome kako je njemu najteže ?!“ Marinu je vidno uznemirila i sama pomisao i ona gotovo bolno kriknu. ,,Ne ! Ne želim da zamišljam niti da pričam o tome ! Molim te Pavle, nemoj ! Pa Jovani bi srce prepuklo ! Đorđe je jedini otac kojeg je upoznala i mora da nam se vrati. Potreban nam je.“ Bila je u pravu. Jovana je Đorđe smatrala ocem koliko i ja Marinu majkom. Pomislivši na to i na sasvim realnu mogućnost da će ona saznati kakav je on u stvari postao i njeno poražavajuće razočarenje s’tim u vezi, veoma sam se rastužio i osetio dodatno poraženim.

Jovanin biološki otac, Marinin bivši suprug je ubrzo nakon njenog rođenja bukvalno pobegao i kuka-vički ih ostavio na cedilu. Milan je bio pozorišni glumac i ubrzo je shvatio da uloga oca i muža nije dobra za njegovu glumačku karijeru. Svoje sebične ambicije je stavio ispred svega i odabrao karijeru umesto porodice. Spetljao se sa nekom matorom producentkinjom punom para a ona mu je pomogla da se što pre razvede. Otišli su u inostranstvo i od tada Marina nije ništa čula o njemu. Klošar nije čak ni alimentaciju plaćao. Najiskreni-je se nadam da je taj bednik propao skroz i da se gorko kaje zbog svog kukavičluka i izdaje. Ta tema je bila izuzetno osetljiva za Marinu a pogotovo Jovanu koja bi pustila suzu čim bi započeli razgovor u tom pravcu, pa se zato i izbegavala. Nisam siguran kako je tačno saznala za istzinu o svom ocu a iako među nama do sada nije bilo nikakvih tajni jer smo jedno u drugo imali bezgranično poverenje uvek bih se suzdržao a da joj ne otvorim tu staru, ljutu ranu.

,,I obećaj mi da nikome nećeš reći šta se dogodilo. Tvoj brat i moja Jovana ne smeju da saznaju. Obećaj.“, strah je progovorio iz nje drhtavim, nesigurnim tonom. ,,Šta ti je, pa naravno da neću. Ni ja ne želim da se čuje za ovu bruku.“, rekoh smireno nadajući se da će malo te smirenosti preći i na nju. ,,Žao mi je Pavle. Ne znam šta nam se to dogodilo ali znam da nije trebalo ovako da ispadne.“ Oči su joj se ispunile suzama dok je govorila kroz neprekidne, teskobne uzdahe na ivici plača. Ustala je sa kauča, prišla mi, oborila pogled sagnuvši se i zagrlila me slabašno kao da nema više snage.

,,Uh, tako mi je žao.“, zajecala je uz prizvuk mešavine krivice i kajanja. ,,Nisi ti kriva. Nigde nisi pogrešila i nemaš zbog čega da se kaješ“, šapnuo sam iskrene reči utehe. Uhvatio sam je za njena mala mrša-va ramena i nežno odvojio od sebe. Pogledao sam je pravo u njene suzama zamućene oči okovane tamnim, umornim podočnjacima. Jovana je veoma ličila na svoju majku ali Marina je sada izgledala kao njena izmučena, istrošena verzija i to mi je bilo veoma bolno i zastrašujuće. Kontakt očima je trebao da potvrdi apsolutnu iskrenost mojih reči.

,,Marina, ono što pokušavam da ti kažem je da sam uz tebe sto posto. Podržavaću te šta god da odlučiš. A ti dobro razmisli o svemu i reci mi ako ikako mogu da pomognem.“ Veoma krupna suza joj se skotrljala niz obraz. ,,Uh dete…Hvala ti.“ Zajecala je tiho, kratko ali veoma dirljivo. ,,Tvoja majka bi sigurno bila veoma ponosna na tebe. Znam da ja jesam. Nisi trebao ovako brzo da odrasteš.“ Milovala me je po licu dok mi je gov-orila, smešeći se kroz suze. ,,Ne brini ti za mene.”, uzvratio sam toplinom osmeha koja je donosila olakšanje za oboje. Ustao sam i nežno je poljubio u obraz. Ušao sam u kuhinju i postavio sebi trpezu. ,,Hoćeš i ti da ručaš.”,upitao sam. ,,Jela sam ja. Samo ti ručkaj sine.”, odgovorila je.

Znao sam da laže a ukoliko i ne laže onda je sigurno uzela samo koji zalogaj s’nogu. Nameravao sam da je opomenem u vezi lekova kojima se kljukala ali nisam imao srca pošto sam bio siguran da bi je to uznemirilo a možda čak i strašno ponizilo. Lekove je sigurno dobijala na recept od specijaliste i to definitiv-no nije bilo bez potrebe. ,,Hej, gulaš je odličan.”, iskoristio sam pauzu između zalogaja da pohvalim ukusan obrok koji je spremila. Pogledala je u mom pravcu kroz otvor ispod lučnog svoda na poluzidu od drvene lam-perije koji je razdvajao dnevnu sobu od kuhinje sa trpezarijom i uputila mi topli osmeh dobrog raspoloženja. E taj je bio iskren i budio nadu.

Završio sam ručak, počistio za sobom a zatim izašao u dvorište. Otišao sam iza kuće i izvadio flašu iz ružinog grma. Nije smela tu da ostane. Marina bi je sigurno našla dok bi se baktala oko sređivanja tog cveća. Uštekao sam flašu u vitrini u letnjoj kuhinji. Onda sam odlučio da proverim kako je moj prijatelj. Izašao sam na ulicu i prešao preko puta. Prišao sam kapiji. Njihovo dvorište je bilo poput tvrđave. Ogroman plac opasan visokim kamenim zidovima na čijim vrhovima je ubetonirano izlomljeno staklo. Svako ko bi pokušao dag a preskoči najverovatnije bi se izderao na froncle i ogulio do koske. Pored male kapije za pešake se nalazila i velika za vozila, obe opremljene elektronikom na daljinsko upravljanje.

Neretko su na tu kapiju ulazili i izlazili šleperi i cisterne. Dača je svoj dom pretvorio u dobro čuvanu bazu. Tu su bili naoružani čuvar sa psima, alarm i video nadzor za svaki slučaj. Čuvari su se smenjivali na svakih 12 sati. Dača je dobro organizovao svoj biznis. Šverc cigareta i goriva je cvetao a naša zabačena, ne toliko prometna ali ipak blizu glavnog toka saobraćaja, ulica je bila odličan štek. Panduri bi zažmurili a Dača i njegovi “preduzetnici“ bi bacili kerovima po koju kosku, čisto da ne reže. Alavi Sava je tu naravno bio glavni. Sve je išlo preko njega, u sve je bio upetljan. Benzin, pljuge, gudra, a pričalo se po čaršiji da je umešan i u prostituciju odnosno trgovinu belim robljem. Bio je nezajažljiv, nikad mu nije bilo dosta, uvek je hteo još i u sve je morao da se meša. Svugde gde je moglo nešto da se ućari.

Ovo naše nekada relativno mirno, perspektivno i prosperitetno predgrađe se pretvoril u Sodomu i Gomoru. Leglo ološa i najgoreg mogućeg šljama. Nekada harmonično, idilično mestašce je postalo prava septička jama a samo oni najsnalažljiviji su uspevali da se održe na površini.

Prišao sam interfonu i pritisnuo dugme. Ponovio sam to još nekoliko puta dok se nije začuo glas sa druge strane, ,,Ko je to ?“ ,,Pavle ovde. Otvaraj, došao sam kod Gagija.“, odgovorio sam. Elektronska brava je zazujala i otključala se. Ušao sam a u dvorištu me je dočekao Miks, jedan od trojice momaka koji su ovde danonoćno visili u smenama od po12 sati i obezbeđivali Dačino kraljevstvo. ,,De si Miks.“, pozdravio sam ga. ,,De si mali.“, odpozdravio me je ćelavi rmpalija. Nosio je na sebi usku drečavu bodi majicu, debeli zlatni lanac oko vrata i na faci cvike za Sunce. Nije mi se sviđao kao i većina tahvih šabana tzv. žestokih momaka sa uzavrelog gradskog asfalta.

U dugačkom dvorištu su se nalazila 3 objekta. 2 kuće i pomoćna zgrada sa garažom. Pomoćna zgrada je bila slična našoj. Služila je kao garaža i stražarnica za Dačine pit-bulove. U donja 2 ugla dvorišta su se nalazili boksovi za pse. Po jedan rotvajler u svakom ćošku. Čuvar bi noću puštao zveri iz boksova i vezivao ih za sajle koje su se protazale uz paralelne zidove celom dužinom dvorišta. U kući do kapije Gagi je bio sam. U odsustvu alfa mužijaka on je bio apsolutni gospodar ovog dobro opremljenog objekta. A u kući pozadi su žive-li baba i deda. Obe kuće su bile spratne i svaka vidljivo veća od naše. Nisu mi se sviđale fasade, jarko crvena i narandžasta. Napadno, drečavo i veoma upadljivo ali to je oslikavalo istinski karakter gazde.

Između kuća se nalazila poveća asfaltna površina koja je služila kao parking. Nekoliko kamiona i to većih šlepera je moglo da se skocka ili manevriše na tom prostoru. Pomoćna zgrada se nalazila u samom dnu dvorišta i izbijala direktno na paralelnu ulicu. Ta strana objekta koja je bila na ulici je imala vrata i prozore sa rešetkama na njima. Većina ljudi koji su gradili kuće na tako velikim placevima bi gajili bašte iza svojih do-mova ili pravili male objekte za uzgoj stoke ili živine. Daču nikako nije interesovalo povrtarstvo, stočarstvo ili živinarstvo već je godinama ulagao novac i izgradio pozamašno imanje. Po standardu nas prosečnih srpskih smrtnika ogroman novac je utrošen na ovom mestu ali ipak mi se nije sviđalo. Podsećalo je na luksuzni zat-vor ili vojnu bazu. Osim nekoliko retkih, raštrkanih travnatih površina uopšte nije bilo zelenila. Beton, beton, samo beton. Svo to sivilo je delovalo krajnje sumorno, jalovo i sterilno.

Ušao sam u kuću i kroz hodhik stigao do dnevne sobe. Vrata su bila debela, tapacirana, presvučana kožom. Kao u direktorskoj kancelariji veoma uspešne firme i sigurno veoma skupa kao i sve ostalo u ovoj kući. Nisam kucao već sam jednostavno samo upao u sobu. Gagi je ležao na kožnoj garnituri, blenuo u ogro-man TV a na patosu pored njega se nalazio lavor. Cela soba je bazdila na pijanu povraćku, na utrobu pijanca. Trgao se kada sam uleteo na vrata. Predpostavljao sam da je sjeban od mamurluka (ali ne ovoliko) i da neočekuje niti želi bilo kakvu posetu.

,,Odkud ti ?“, promrmljao je iznenadjen i bolno prostenjao. ,,Došao sam da proverim da li si živ. Sinoć si se baš odrao.“, odgovorio sam sa malom dozom brige u glasu. Izgledao je loše. Nije čak ni pokušao da se bar malo pridigne. Bio je veoma bled, u stvari više žut. Kao da mu je koža poprimala nijansu od njegove kose. ,,Brate ispeglirao sam dušu a glava hoće da mi prsne.“, požalio se kenjkavo, promuklim glasom. Delovao je bolesno, alkohol ga je baš skenjao. ,,Sve bi bilo O.K. da nas onaj tvoj ludi ćale nije terao i pivo da sljuštimo.“ Bio je u pravu, znali smo da je loše mešati pića i kako se ispostavilo po njega veoma loše.

,,Čoveče svaki put kada dolazim ovde osećam se kao da ulazim u jebeni zatvor. Sa prednje strane ogromna, metalna kapija, uvek zaključana, okolo zidovi od 3 metra sa šiljcima od stakla za prosipanje creva a sa zadnje strane vrata i prozor sa rešetkama…plus kamere i još one zveri. Baš kao u jebenom zatvoru.“ Konač-no sam podelio svoje iskreno mišljenje u vezi ovog mesta sa njim iako sam znao da mu se nikako neće svideti. Sigurno je mislio da je to plod moje zavisti i da sam jednostavno ljubomoran na njegovo baškarenje u skupim materijalnim stvarima, što će mi odmah i predočiti.

,,Daj brate ! Ne seri više, keve ti. Živim kao kralj i ti ćeš sada tu nešto da mi jedeš govna, sirotinjo !“ Odreagovao je ipak burnije i agresivnije nego što sam zapravo očekivao.,,Iskuliraj majmune pijani. Samo sam bio iskren.”, odvratio sam oštro. Očigledno su mu živci bili veoma nadraženi zbog gadnog mamurluka. ,,A možeš ti i da budeš kralj. Kralj lavorskih bljuvotina hahahahaha !”, nasmejao sam se ne uspevajući da se suzdržim a da ga ne podjebem malo. Situacija je bila jednostavno idealna za to.

,,Puši kurac pederu ! Nemaš pojma kako mi je bilo loše kad sam ustao. Nisam mogao da izdržim, morao sam opet da legnem.” ,,Aha a ko je sada pizda frajeru ? Više mi nisi onako kurčevit, kao što si sinoć bio ?” Nisam propustio priliku a da ne likujem na koji moment. ,,Ostavi me na miru, nije mi uopšte do zajeb-ancije.”, negodovao je potpuno nemoćan. ,,Hajde ustaj mrcino, to je samo mamurluk. Ležiš pored te smrdljive povraćke i očekuješ da ti bude bolje ?” Želeo sam da ga malo animiram, samo malo ali bez uspeha. ,,Ne smem ni da mrdnem. Želudac mi se prevrće. Ako ustanem opet ću baciti peglu. Tako mi je loše…Jebem ti alkohol. Koji sam kurac i pio.“ Prizvuk gorkog kajanja je davao plačljiv ton njegovom glasu. Žalosno je zvučao, baš kao što je i izgledao.

„Jebi ga kada ti nećeš da slušaš pametnijeg.“, prekorio sam ga tiho, više brižno nego sa podsmehom. Popili smo približno podjednako ali je moj organizam izgleda posedovao veću toleranciju na alkohol. Nisam bio siguran da li je to dobro ili loše. Otvorio sam prozor da uđe svež vazduh i malo razredi užasan pomešani smrad polusvarene džibre i Gagijeve utrobe. ,,Neka se lepo izluftira ali tim bljuvotinama ne prilazim ni u ludi-lu.“, poručio sam. ,,Nema veze, ima ko hoće. Daca treba da dodje i pospremi.“ Blago li se njoj, pomislio sam. ,,A ionako sigurno nisam još završio sa pegliranjem, tako da ne vredi…“ Zvučao je poraženo I jadno, kao da je na samrti. Daca je bila njihova kućna pomoćnica. Veoma zgodna i muškom rodu ekstra poželjna mlada žena ali i isto toliko vredna, korisna i radna.

,,Slušaj, neću više da te smaram ali samo još nešto da te pitam…” ,,Šta sad hoćeš ?”, sa teškom mu-kom, nerado se oglasio moj mamurni prijatelj. Morao sam da saznam kako je on doživeo nasilni ispad mog oca od sinoć i šta ima da kaže na sve to. ,,Pa u vezi sinoć znaš…”, počeo sam da okolišem poprilično nesiguran. Bio sam strašno nervozan premišljajući se ali ipak sam morao da sagledam ceo događaj iz njegove perspektive a onda bih trebao da ga ubedim da sve to ostane među nama, što je bio teži deo. Ne zato što on ne bi mogao ili hteo da to ostane među nama već zato što bi me drkao i podbadao zbog činjenice da mi čini uslugu tog tipa.

Skoro sve do sada u vezi nas je bilo u potpunosti transparentno, zato mi je veoma neprijatno da po prvi put ovako nešto tražim od njega. Da mi pomogne da zadržim „kosture u ormanu“. Zbog Dače nisam brinuo. Šta je sve taj držao u sebi i čega se sve nagledao, tako da sam ubeđen da mu ovo od sinoć sigurno nije vred-no ni 5 minuta razmišljanja a kamoli pomena. Nisam se brinuo zbog sebe ukoliko ta priča procuri već zbog Marine, Jovane i ive. Zbog moje porodice. Tako nešto čak i sirovina poput Gagija mora da razume i poštuje.

,,Šta bre u vezi sinoć ? Da nisam neko sranje napravio ?“, upitao je iznenađen uz malu bojazan. ,,Ti ovaj…ti se ne sećaš ? Da li uopšte znaš kako si otišao kući ?“ Umesto konkretnog odgovora nastavio sam oprezno sa ispitivanjem ignorišući njegovu neporebnu zabrinutost u vezi njegovog ponašanja pred svojim ocem. Zbog čega drugog bi pa on brinuo. Jedino tada je delimično i pazio na svoje ponašanje. Dača mu je u bahatosti bio jedini ograničavajući faktor u životu.

,,Ja ovaj…nemam blage veze.”, rekao je iskreno zbunjen, naprežući nerado svoju bolnu tintaru. ,,Sećam se da je tvoj matori bio odvaljen i insistirao da popijemo po pivo. Kao kroz maglu se sećam, na prekide. Par puta sam dobro potegao a onda tras. Tako me je sastavilo. Potpuni prekid filma ! Nemam pojma kako sam i kada dosao kući. Ni da li je ćale uopšte dolazio ovde. Nije me valjda provalio ?!”, upitao je prepadnut tom zamišlju. ,,Ne brini, tvoj je kao i moj matori bio totalno razbijen, tako da ni oni verovatno nemaju pojma šta se sve izdešavalo.“, odgovorio sam blagim optimističnim tonom umirujući ga. ,,Sve je bilo koliko toliko O.K.“, prisilio sam sebe na laž. Ništa u trenucima njegovog prekida memorije nije bilo O.K. Daleko od toga.Ipak sam odahnuo, zahvaljujući njegovoj amneziji.

,,Pa koji me kurac onda ispituješ ako je sve bilo u redu ?!“, brecnuo se žuti dečak u crvenoj majici re-voltiran ovim za njega potpuno besmislenim verbalnim maltretiranjem. On nije bio nešto preterano pronicljiv ali svakome bi ovakav dijalog koji je više ličio na suptilno isleđivanjenje postalo sumnjivo. Pogotovo što se sada moje raspoloženje primetno promenilo na bolje. Iz napetosti sam prešao u opuštajuću smirenost koja se graničila sa blagom euforijom uz finu notu olakšanja koja je odagnala brigu. Barem za sada.

,,Pitam te bolidu zato što i ja imam crne rupe od sinoć pa pokušavam da ih popunim.“ Kamo lepe sreće da je to zaista bio pravi razlog. ,,Idem ja. Palim a ti svileni preboli pa se vidimo sutra.“ On se samo bezvoljno okrenuo uz težak uzdah i bolno prostenjao zagnjurivši lice u jastuk. Nisam mogao da odolim i propustim prili-ku da ga na blic malo izmaltretiram tako bespomoćnog. Znam da on meni sigurno ne bi oprostio ukoliko bi me zatekao u takvom stanju. Prišao sam mu i okinuo marcolu po potiljku, skoro pa iz sve snage. Prst je zapucao po lobanji kao petarda i on skoči kao oparen u polusedeći položaj a ja uz samozadovoljni smeh oportunističkog pokvarenjaka opušteno odskakutah do vrata.

,,Pičko jedna ! Platićeš mi za ovo !”, dreknuo je skočivši na noge, spreman da me pojuri. Stajao sam na otvorenim vratima i smejao mu se provocirajući ga. ,,Cccccc, kako si samo nezahvalan. Vidiš kako ti je odmah bolje. Moja terapija te momentalno vratila na noge.“ ,,Ma jebi se !“, opsovao je glasno poslednjim naporom i skljokao se nazad u horizontalu. ,,Ćao plavušo, vidimo se.“, pozdravio sam ga podrugljivo zatvorivši vrata za sobom. Ostavio sam ga da boluje okružen svojim luksuzom u smradu njegove zatrovane utrobe.

Kožne garniture i fotelje, persijski tepisi, ogromni televizori, besna ozvučenja i muzički uređaji, kičer-ajske slike i predmeti, skupa, elegantna drvenarija… sve to mene nije puno zanimalo. Ja sam gajio neke dru-gačije aspiracije i težnje. Naše različitosti su nas spajale ali i razdvajale. Ja sam bio krajnje tolerantan i družel-jubiv prema našoj generaciji dok je Gagi na sve njih gledao sa visine i gradio svoj autoritet među njima po principu zakona jačeg. On i ja smo bili veoma čudan spoj zbog brojnih i izrazitih razlika i suprotnosti ali smo zato imali i nekoliko bitnih, u stvari presudnih zajedničkih interesovanja. Ispostavilo se da se i naše razlike odlično međusobno uklapaju i pomažu da praktično dopunjujemo jedan drugog.

Izašao sam u dvorište. Jedino što mi se u njemu sviđalo je bio profi koš, postavljen na ivici parkinga, bliže drugoj kući. U par navrata smo se umalo pošibali zbog basketa. Bili smo poprilično ujednačeni ali on jednostavno nije podnosio da gubi. Čim bi to počelo da se događa, počela bi i njegova prljava igra a uz to bi se i folirao da to čini potpuno nenamerno. Njegov kvarni, provokativni kez koji nije mogao da sakrije uvek kada bi smišljeno kršio pravila i uživao u svojoj pakosti, ga je oduvek odavao.

Prišao sam kapiji i pritisnuo dugme. Brava je zazujala i otključala se. Napustio sam prostor u kome se nisam osećao baš najprijatnije. Na ulici sam imao mnogo lepši pogled. Daca na bajsu mi se lagano približavala, verglajući pedale. Danijela je bila malo krupnija žena. Da, krupnija, ali na pravim mestima. Veliko dupe i velike sise, sve na mestu. Rasna snajka, što bi rekli naši stari. Moje visine i stamene građe. Imala je dugu, ravnu kosu sa kratkim šiškama, ofarbanu u nijansu crvene koja joj je odlično stajala i pristajala. Divlje i vatre-no, kao i ona sama. Ta frizura je isticala i definisala njeno lepo, po obliku bebasto lice.

Na sebi je nosila usku majicu sa dubokim izrezom, iz koje su mamile i dozivale krupne, bujne grudi koje su mi zaustavile dah umalo ne izletevši na videlo mom gladnom pogledu kada je točak bajsa prešao preko rupe u asfasltu a one poskočile živahno i nestašno. Na nogama je nosila upadljive uske, ljubičaste helanke koje su potpuno prijanjale uz kožu i naglašavale svaku konturu i oblinu. Noge su bile perfektno izvajane i definisane, sa snažnim mišićima ali ipak veoma ženstvene. Moćne, slasne butine su se nastavljale u dva ve-lika gotovo savršeno pravilno oblikovana, mesnata guza koji su zajedno činili prelepo dupe srcolikog oblika od kojeg bi i najzdravija muška čuka počela da preskače. Između tih šakozovnih guzova je uranjao uski sic sportskog bicikla.

Bilo je i više nego očigledno sa kojom namerom se tako oblači, pogotovo što sam položaj tela na bajsu stavlja u prvi plan njene glavne fizičke atribute. Ne znam ni za jednog normalnog muškarca koji ne bi poželeo da se nađe umesto tog sica, među tim moćnim guzovima. Pitao sam se u svojim nečistim mislima da li ovlaži dok joj to usko parče plastike trlja picu i uranja kada točkovi prelaze preko džombi i rupa na putu.

Obožavala je da loži lokalne tipove a glupi seljaci su se primali samo tako. Redovno su je startovali a nju su njihovi jadni, blamantni nastupi očigledno zabavljali. Jednostavno je uživala da se poigrava sa njima. Čak je i Dača jedno vreme bezuspešno šenio oko nje. Ona je bila prototip prave predatorke. Ona je birala i jednostavno uzimala. Nije želela nikakvu komplikovanu vezu a za provod je birala uglavnom obične, od sebe mlađe tipove pristojnog izgleda, što je strašno iritiralo starije lokalne face. Imala je 28, što znači od mene du-plo starija. Svi klinci u kraju su znali da voli mlađe, fantazirali, masturbirali misleći o njoj i potajno se nadali. Bila je veoma izazovna, provokativna i bezobrazno drska na način na koji je prosto izluđivao muškarce. A ja sam bio ubeđen da u sebi nosi i određenu dozu ludila zbog večitog nemira koji je konstantno izbijao iz njenih lepih, svetlo-plavih očiju.

I njena priča je nažalost bila tužna. Pre oko 5 godina Danijelu je ostavio muž kojeg je mnogo volela. Udala se veoma mlada ali ispostavilo se da ona ne moža da ima decu, što je bila posledica abortusa koji je imala kao klinka. Njen tadašnji suprug saznavši za to, nakon njenog priznanja za greške iz prošlosti jednos-tavno nije mogao da to prevaziđe. Krivio ju je čak I protiv svoje volje što je neminovno zatrovalo i nepovratno narušilo njihov odnos, upropastilo njihovu vezu pa je usledio neizbežni razvod. On je bio neznatno stariji od nje i želeo potomstvo koje ona nikada nikome neće moći da podari.

Verovatno je zato i birala mlađe muškarce, za nju praktično klince, sa kojima bi se poigrala a da to ne postane ozbiljno. Barem ne za nju. A sa druge strane u minulih par godina nekoliko nesretnih momaka je gadno odlepilo za njom i zbog nje. Bila je na veoma lošem glasu koji se po ovoj selendri brzo širio, kao nošen košavom. Ženturače su je mrzele i prezirale plašeći se za svoje glupave muževe i sinove koji su balavili za njom. I ona se našla među onom nekolicinom žena koje su juče pustili suzu za Brankom. Njih dvoje su od malih nogu bili dobri prijatelji, možda čak i nešto više, ko će ga znati.

U poslednje vreme je počela da se posećuje i druži sa Marinom kojoj je bilo prekopotrebno društvo a Daca je bila potpuno pozitivan uticaj iako je živela u okruženju u kojem ju je većina zavidela, mrzela, prezi-rala, želela joj zlo, da je povredi ili iskoristi. Nju to izgleda uopšte nije doticalo, očigledno je bila iznad svega toga. Kao da je zalutala u naš sivo-crni svet, remeteći ga svojim raskošnim šarenilom. Unosila je u ovu učmalu sredinu čitav spekter živopisnih boja, što je neminovno bolo oči i ujedalo sujetu iskompleksiranim zavidnici-ma koji su činili veći deo populacije u našoj maloj, propaloj zajednici.

Mom oku je veoma prijala njena pojava i radovao sam se njenim posetama. Postala je moja nova, ak-tuelna seksualna fantazija. Osećao sam krivicu zbog toga. Ipak sam voleo moju Jovanu, samo nju a ovo je bilo kao da je na neki način varam i skrnavim ono što osećam prema njoj.

,,Ćao tetka Daco. Šta ima, kako je ?“, pozdravio sam prvi glavnu protagonistkinju mojih vrelih sek-sualnih fantazija a glas mi je nesigurno zadrhtao. Dok mi se približavala lagano, testosteron je pravio haos u mom telu, što se manifestovalo ogromnom nervozom koju sam jedva uspevao da iskontrolišem. ,,Tu sam mali. Dobro je, samo nemoj da mi tetkaš. Zar ti delujem toliko matoro ?” Kao i sve što ona kaže i ovo je zvučalo provokativno. Sišla je sa bajsa i krenula prema meni sa širokim jebozovnim osmehom na licu koji kao da je govorio da svakog trenutka, ukoliko to poželi, može da me “pojede za doručak”. Delovala mi je poprilično zastrašujuće zbog nekontrolisanih reakcija koje je izazivala u meni.

,,Ne ljuti se, zezam se ja malo a ni ja nisam više tako mali, zar ne ?”, uzvratio sam pokušavajući sav smeten da ipak zaigram njenu igru. ,,Pa i nisi.”, odgovorila je kratko kroz vragolasti osmeh i odmerila me od glave do pete a meni prođoše celim telom žmarci od seksualne tenzije koju je ona vešto i naravno namerno stvarala. Ova žena je Đavo lično, rekoh u sebi odolevajući nadolazećoj panici. Bilo mi je veoma neprijatno zbog činjenice da je ona savršeno svesna činjenice da dok stoji na metar od mene tako izazovna, provokativno obučena, prelepa, poželjna i jedra, ja mogu da mislim samo o tome kako bih pocepao sve sa nje a onda i nju samu, kako bih je rastrgao, divljački rasturao od jebanja odmah i sad i to na licu mesta. Ta pomisao me je činila veoma ranjivim u njenom prisustvu.

,,Šta ti radi drugar ?“ Upitala je i trgla me iz fantazije na vreme inače bih zapenio dok sam maštao o tome kako bih je oslobodio te proklete odeće a onda olizao od glave do pete. ,,Dobro je što pitaš, čisto da te upozorim na vreme. Trenutak pre nego što uđeš u dnevnu sobu, udahni veoma duboko i zadržavaj dah koliko god možeš,“ ,,Zašto ?“, upitala je zbunjeno. ,,Zato što je u njoj lavor u koji je naš dragi drugar izvrnuo svoj želudac. Tako da cela jebena soba kandi na njegove iznutrice ! Jebe kevu, štipa za oči !” Pokušao sam da joj što živopisnije dočaram atmosferu koju će na žalost uskoro morati da udiše. ,,Šta mu je ? Da nije bolestan ?” Na tren se zabrinula uozbiljivši svoje lepo, skoro uvek nasmejano lice.

To večito nasmejano lice i njeno uporno dobro raspoloženje su bili još jedni od razloga zbog kojih sam mislio da je pomalo luda. Njen život je bio sjeban kao i velikoj većini u ovo naše pasije vreme. Mnoge žene njenih godina u sličnoj situaciji su pukle i od tuge se već izbabosale a ona je prosto zračila mladalačkim duhom, životnom snagom i lepotom.

Kada se rastala od muža, prodali su zajednički stan u gradu, podelili novac i razišli se, svako na svoju stranu. Vratila se u predgrađe, u staru kuću kod svoje majke, gde je i provela veći deo svog života. Otac joj je preminuo nekoliko godina pre toga a majka godinu nakon njenog povratka. Njeni roditelji su već bili stariji ljudi kada su nju dobili, vrlo verovatno neplanirano. Njena sestra Ksenija je bila skoro 20 godina starija od nje. Udala se u udaljenijem kraju Banata i slabo su se viđale. Daca je u okolini grada imala dosta rodbine koja je redovno posećivala i pružala joj podršku, tako da nije ostala potpuno sama. Njen otac je bio Makedonac i njegovi su svesrdno pomagali. Izgleda da je taj narod mnogo složniji od nas prokletih Srba, navodno jednog od najstarijih na planeti.

Deo novca od prodaje stana je smelo uložila u pokretanje posla, tekstilne manufakture. Danijela je u tome bila poprilično dobra što nije bila samo stvar prakse već i urođenog talenta. Nije gubila vreme a oduvek je bila žena od akcije. Kupila je mašine, okupila nekolucinu besposlenih devojaka i počele su da šiju. Krojile su i šile po porudžbini, uglavnom jeftine stvari, relativno dostupne našoj siromašnoj populaciji. Međutim sa obzirom da je narod jedva sastavljao kraj sa krajem a mnogi nisu usševali da priušte sebi ni pristojnu trpezu, suzdržavali su se od kupovine nove odeće pa je prodaja neminovno loše išla. Posao je od samog početka slabo donosio profit pa je u startu bio osuđen na propast. Raspustila je radnice i prodala mašine. Zadržala je jednu i nastavila sama da kroji i šije i bila je veoma dobra u tome ali od toga jednostavno nije moglo dovoljno da se zaradi da bi se preživelo.

Onda se bacila na spremanje i održavanje lokalnih staračkih domaćinstava, za novac naravno. Tim ljudima je bila prekopotrebna pomoć ali neredovne, bedne penzije im nisu dozvoljavale da je ljudski plate iako se satirala po tim starim, ruiniranim i zapuštenim ćumezima. Bila je veoma vredna ali to joj se nikako nije isplaćivalo, sve dok je Dača nije unajmio.Postala je njihova lična kućna pomoćnica odnosno “renta-domaćica” koja im je zaista i bila potrebna s’obzirom da je Gagijeva baba, žena već u godinama kojoj sve teže padaju bilo kakvi fizički poslovi u vezi održavanja rezidencije Mihajlović. Znajući Daču, dobro ju je plaćao sa pre-dumišljajem, u nadi da će ona u određenom trenutku početi da izražava posebnu vrstu zahvalnosti zbog toga. Ali ona jednostavno nije bila takva.

Da je htela da se proda, mogla je i to po visokoj ceni pa da živi kao bubreg u loju. Sve te glupe, bla-jhane, vulgarne sponzoruše su muzle svoje provajdere a velika većina njih ne bi mogla ni da prismrdi njoj kao ženi. Imala je karakter, intelekt i još nešto što je neodoljivo mamilo iz nje. Tu feromonsku zamku za muškarce sam krstio faktorom X, koji je ujedno bio i njeno najjače oružje. Ima mnogo lepih žena ali ona je bila nešto posebno, prava vanserijska, samopouzdana žena predator, neodoljiva ali predpostavljam nenamerna zavodni-ca, izgledom i karakterom koji puca od snage koja mnoge sigurno i plaši. Unikat, pravi dragulj među hrpom svog tog bezdušnog mesa koje se u poslednje vreme prodavalo na kilo. Moram priznati da sam njom bio fas-ciniran kao i većina a uz to mi je i bila čast malo prisnije poznavati je.

Previše ponosna da bi sebi dozvolila da je neko iskorišćava i da je neki majmun šeta i pokazuje poput jebenog trofeja kao ostale dobrovoljne, po sopstvenom opredeljenju seksualne objekte, lutke od mesa. Izuzetan spoj uma i tela, spiritualnog i fizičkog. Retki su ljudi u ovom usranom vremenu koji su pod pritiskom materijalne bede i sveopšte degradacije koji su odlučili i uspeli da zadrže integritet, čast, poštenje i samopošto-vanje i ne prodaju se jeftino.

,,Ma nije mu ništa. Sinoć smo se malo zapili a njemu izgleda nije baš prijalo.”, odgovorio sam otvore-no. ,,Ju klinci ! Da niste malo previše mladi da počnete da se alkoholišete ?“, uzvratila je prekornim tonom ali još uvek kroz svoj dražesni osmeh. ,,Hej, pa treba početi na vreme.“, uzvratio sam šaljivo namignuo joj kroz lakrdijaški kez. ,,Nisam sigurna da će ti biti toliko zabavno kada budem rekla Marini šta radite vi male bitange. A mangupe ?“ Uozbiljila je svoje lepo lice i počela da mi prilazi u pokušaju da me zastraši svojim blefom. Njena blizina mi je ipak bila zastrašujuća, pošto je skraćivanjem prostorne distance između nas počela buditi moju erekciju a njoj tako nešto sigurno ne bi promaklo, što znači da sam bio na dobrom putu da se opasno izblamiram.

,,Nemoj dušo biću dobar, obećavam“ Progutao sam knedlu i sa teškom mukom izbacio na površinu poslednju trunku hladnokrvnosti dok mi je testosteron natapao telo. U glavi mi je bilo samo to kako bih se bacio među te poluotkrivene sisetine koje su me tako bezobrazno izazivale i bezobzirno pravile havariju mo-joj telesnoj hemiji. ,,Ne znam, videćemo, razmisliću. Pripaziću ja na tebe mangupe.“, rekla je opet kroz svoj vragolasti osmeh i prošla tik mimo mene dok me je odmeravala svojim prodornim pogledom.

Da se zadržala toliko blizu još koji momenat ne bih se smatrao odgovornim za svoje eventualne pos-tupke. Poželeo sam da se bacim na nju poput divlje zveri i rastrgnem je ! ,,Unapred se radujem tome. Vidimo se Đavolice.“ ,,I ja se radujem…baš si mi sladak, a i sviđa mi se to tvoje Đavolice. Svakako je bolje nego tetka. Idem ja sada da probam da malo oraspoložim tvog drugara.”, oglasila se sa kapije namignuvši mi moment pre nego što je posegla za interfonom. Ostao sam još koji sekunda kako bih ispratio njen ulazak na kapiju i divio se još malo njenim moćnim, velikim, njišućim guzovima noji su me prosto omađijali svojim hipnotišućim pokretima.

Odjurio sam kući, pravo u WC i zaključao se. Morao sam pod hitno da se olakšam i rasteretim inače mislim da bih eksplodirao. Tako mi se digao da je bolelo. Tajalo je ne više od 10-ak sekundi dok sam imao veoma svežu inspiraciju u vidu Danijeline mentalne slike u više poza. Bilo mi je žao Gagija. Sigurno će opet baciti peglu od uzbuđenja, čim se Đavolica bude sagnula da riba pod dnevne sobe. I nje mi je žao što mora da sređuje tu smrdljivu prostoriju. Ne bi bilo pametno da često nalećem na nju i budemo nasamo, pogotovo ne dok je onako jebozovno obučena a njeno slasno meso seva na sve strane. Verovatno bih izgubio kontrolu, napao je, pocepao sve sa nje kao što majmun ljušti bananu željan slatkog ploda, a onda i nju samu. Svakako sam maštao o tome.

Gagi je bio sirovina i sigurno je umislio da ima neke šanse kod nje, pošto ga je ona provereno ložila kao i mnoge a posebno je bila inspirisana kada oseti miris paljevine. Gagi, ja, Boža, Simke i Mare smo je često spominjali posle par piva kada bi se potegla nezaobilazna tema o ženama i naravno seksu. Bili su mnogo jaki na rečima dok sam ja ostajao relativno suzdržan. Ja sam svoje želje i fantazije ljubomorno čuvao za sebe dok su se ovi vulgarno razmetali. Marko je takođe bio skroman po tom pitanju, ali on je inače bio rezervisan, ćutljiv i povučen.

Išao je sa mnom i Gagijem u razred iako je izgledao dosta starije. Bio je ubedljivo najviši i najkrup-niji u celoj generaciji. Gagiju je odgovarao pošto je ispunjavao njegove površne kriterijume. Ali na Markovu žalost on je imao više štete nego koristi od svoje fizičke snage. Njegovi roditelji su već bili matori ljudi i imao je dve dosta starije sestre koje su se još davno udale i na taj način se spasle od Đure, njihovog ćaleta koji je bio pravi tiranin. Od malih nogu je morao da rinta kao konj, Đura ga nije ni malo štedeo. Pogotovo za vreme let-njeg raspusta, kada su se svi provodili, išli na kupanje, okuplajali se, zezali, išli u bioskop, gluvarili unaokolo. A on je morao rano da leže i u cik zore da ustaje, rinta na njivi i kući u radionici.

Mislim da je Marko mrzeo vikende, praznike i raspuste pošto su mu časovi u školi bili jedno od retkih bezbednih mesta za predah. Radio je poslove od kojih bi se i odrastao, snažan čovek preznojavao. Imao je poput gorile dugačke, mišićave, snažne ruke sa velikim, od rintanja ogrubelim šaketinama. Uprkos mukotrpnim radnim zadacima koje mu je svakodnevno zadavao njegov otac je očekivao da ima i dobre ocene u školi, u suprotnom bi ga kažnjavao. Kažnjavao ga je stalno. Bilo mi ga je iskreno žao pošto je je bio dobar koliko i jak.

Krenuli smo u završni razred osnovne škole. Gagi je harao, a i Marka je uzeo pod svoje kao svojevrsno dobrodošlo pojačanje. Plava napast se do tada toliko osilila da su se pojedini nastavnici tresli na ivici nervnog sloma čim ga vide ili samo čuju za njega i njegova dijabolična sranja koja je neumorno pravio po školi. Čak su i psiholog i direktor odustali od nebrojenih intervencija i razgovora sa njim. Daču nisu mogli nikako da kon-taktiraju a on im je bio jedino rešenje i spas. Zvuči preterano ali mislim da će neki od zaposlenih u toj ustanovi pamtiti Dačin odlazak na front i njegovo višegodišnje odsustvo kao jednu od najgorih posledica rata. Nisam odobravao njegovo ekstremno, bahato ponašanje ali bez njega bi bilo strašno dosadno i potpuno monotono. Gagi je bio pravi Bogom dani anarhista a da nije ni znao značenje tog pojma.

***

Napunio sam 14-u tog tmurnog, kišnog, novembarskog popodneva. Marina, Jovana i Iva bi mi kao i svake godine tog dana uručivali skromne poklončiće ali sama ta pažnja mi je mnogo značila. A najdraže od svega mi je bio Jovanin osmeh, dodir njenih nežnih, mekih usana na mom licu, njen topli zagrljaj pun ljubavi i prijatan miris koji je širila oko sebe. Uvek bi mi od njene blizine srce zaigralo.

Ona je još u avgustu napunila 15-u a ja sam nedeljama u nazad odvajao od skromnog džeparca za poklon. Svaki put sam se trudio da budem originalan i obradujem je. Ovog puta sam se osmelio i otišao korak dalje. Napisao sam joj ljubavnu pesmu, stavio u kovertu ukrašenu sladunjavim motivima, srculencima i sim-patičnim Kupidonima. Kovertu sam stavio ispod njenog jastuka, da je iznenadi pred počinak. Njen rođendan je uvek bio idealna prilika da je podsetim na to koliko mi znači i koliko je zaista volim. Ovog puta sam se usudio da to zaista i učinim. To mi je išlo od ruke, umeo sam sa rečima.

Plašila me je pomisao da bi moj život bez nje u njemu izgubio svaki smisao.Jovana je krenula u srednju ekonomsku skolu i bio sam veoma tužan pošto mi je mnogo nedostajalo njeno društvo i njena blizina na putu do i od škole i na pauzama između časova. Nisam ni jednom prilikom spomenuo ono veče koje smo prespavali zajedno u mom krevetu. Nisam želeo da je pritiskam. To veče zbog tuge nije bila baš svoja a ja sam joj bio velika uteha, baš kao i ona meni. Ali kako god, znao sam još tada da nikada neću odustati od nje, od nas i to mi nije davalo mira.

Prošla je duga i hladna zima praćena mećavama i redovnim restrikcijama u isporuci električne energije što je dodatno kod ljudi budilo osećaj bede i nemoći. Jedva smo imali dovoljno drva da ogrejemo koliko toliko makar dnevnu sobu u kojoj su spavali Iva i Jovana, dok smo se Marina i ja u ledenim noćima smrzavali po spavaćim sobama. Brinuli smo za moju maćehu, pošto je dugo vukla gadnu prehladu a i bez nje je postalo sasvim očigledno da joj zdravlje polako popušta. Jedva sam čekao proleće pa da prestanem da se bakćem sa neumornim snegom i drvima koje svakodnevno treba cepati i unositi u kuću pošto mi je nakon nekoliko mese-ci sve to postalo poprilično mrsko.

Za novu godinu je Gagi organizovao odličnu žurku. Bilo je svega, ića, pića, dobrih riba, muzike po našem izboru, atmosfere baš po našem ukusu. Prevrnuli smo kuću. Boža i Simke su doveli i neke starije ribe pošto su i sami bili stariji od nas i po 5-6 godina. Gagi je opet navatao neku fuficu i krunisao ulazak u 1994-u onako kako su svi muškarci svih godišta i uzrasta maštali i priželjkivali, upražnjavajući seks. Još par srećnika je uspelo da se omrsi. Boža je bio među njima takođe. Simke nije bio te sreće ali je kao i mnogi ipak navatao neku devojčicu. Većina je sa manje ili više uspeha makar nastojala da odvoji sebi “parče“, dok sam se ja samo jednostavno nalivao. Devojke su uvek bile lakše i pristupačnije u novogodišnjim noćima nego inače, zaključio sam.

Meni izgleda ta spoznaja ama baš ništa nije značila. Ja sam tu noć strasno prigrlio flaše, ljuštio naizmenično viski i vodku i neprestano bez ikakve mogućnosti izbora mislio na moju Jovanu. Ona je proslavljala negde u gradu, sa nekim novim društvom. Znao sam da će mi nedostajati ali nisam znao koliko i da ću morati da se obeznanim kako bih to prevazišao. Nije bilo nikakve druge alternative. Zaboravio sam na nju tek pošto sam zaboravio i na sebe samog a na njeno ime koje sam ponavljao neprestano u sebi i uzdisao, tek pošto sam zaboravio i sopstveno.

Probudio sam se posle podne sa gadnim mamurlukom i neviđeno odvratnim ukusom u ustima, od ko-jeg umalo ne povratih odmah. Obukao sam se nabrzaka i jurnuo ka klonji. Strčao sam se niz stepenice kada su se vrata kupatila otvorila a na njima Jovana pojavila. Kada me je ugledala pohrlila je ka meni sa osmehom i raširenim rukama kroz zvonke reči, ,,Dragi Pavle, srećna ti nova godina !“ Sigurno je želela da me izljubi ali ja to nisam smeo da joj dopustim pošto mi je sigurno smrdelo iz usta na crkotinu u sparnoj avgustovskoj noći.

Čim me je i samo dotakla, uzbudio sam se tako da je aktivni sadržaj uskomešanog želuca već počeo da mi se penje uz jednjak. Hitro sam iskoračio u levu stranu izbegavši je i uleteo u klonju dok sam još uvek imao vremena. Pao sam na kolena i bljuvao u šolju jedan ceo, meni veoma dug minut. Jovana je klekla pored mene pridržavajući me sa boka. Izgovorila je par rečenica ali ih nisam razumeo zbog muke koju sam trpeo i buke koju sam pravio. Sav sam se preznojio. Kada je utroba napokon prestala da mi se grči, osetio sam se duplo lakšim. Kao da sam iz sebe izbacio sav nagomilani nepotrebni teret. Pogledao sam u Jovanu i susreo se sa njenim zabrinutim pogledom. Brisala mi je lice mokrim peškirom. Sigurno sam izgledao krajnje jadno, slabo i patetično.

,,Izvini lutko zbog ovoga.“ Uspeo sam konačno da malo dođem sebi, ponovo otkrijem moć govora i upotrebim reči. ,,Hej, sve je u redu…izgleda da je sinoć bilo baš ludo kod Gagija.“, odgovorila je tiho, toplim, brižnim tonom i pomilovala me po glavi. ,,Bilo bi savršeno da si i ti bila tu. A ovako…“ Iskreniji nisam mogao biti. Njoj se konačno vratio osmeh na lice i ja živnuh. Podigao sam se na slabim, klecavim nogama i pustio vodu da otera zlo kojim sam se trovao celu noć, pravo u kanalizaciju. ,,Sredi se malo pa dođi u trpezariju. Sku-vaću ti čaj i supicu. Biće ti mnogo bolje, garantujam.“, poručila je napuštajući WC. Zvučala je veoma toplo i brižno što me je dodatno smekšalo ovako bolnog.

Oprao sam zube, umio se i očešljao. Bio sam bled kao krpa sa tamnim podočnjuacima i raščupan kao razjebeno strašilo. Stabilizovao sam se malo i napustio klonju. Ušao sam u dnevnu sobu a tamo je Iva blenuo u novogodišnji TV program. ,,Batice srećna ti nova godina !“, uputio sam mu čestitku trudeći se da zvučim što srdačnije. ,,Hvala bato i tebi takođe.“, uzvratio je i ustao sa kauča. Rukovali smo se i izljubili, 3 puta u obraz, kako naši običaji nalažu.

Neće me sigurno pitati za žurku pošto je verovatno još uvek bio razočaran zbog mog odbijanja da ga povedem sa sobom. To ni u jednom trenutku nije dolazilo u obzir. Gagi ga je naložio da će dovesti striptizete i da može jesti najbolje torte i kolače dok se ne usere. Iva je ponekad visio sa nama i razumeo sam njegov entuzijazam i želju ali ono od sinoć nikako nije bila dečija žurka. A verovatno bi i meni bilo pametnije da sam ostao ovde sa njim i Marinom. Barem me sada ne bi strašno glava otkidala. Produžio sam par koraka do kuhinje sa trpezarijom iza paravana od drvene lamperije koji su krasili lučni otvori sa mrežom od drvenih izlakiranih lajsni. Moj otac je nekada bio dobar i kreativan majstor, talentovan za praktična rešenja. Napravio je i lep, drveni šank koji je delimično razdvajao kuhinju od trpezarije.

Ušao sam u kuhinju a Jovana je mešala supu koja se kuvala u šerpi na električnom šporetu. Ona je bila veoma vredna i puno je pomagala Marini u kućnim poslovima. U kuhinji se odlično snalazila i zahvaljujući isključivo sopstvenom interesovanju već je umela da sprema gotovo sve što i njena majka. Hrana koju bi ona spremila je meni bila posebno ukusna i dok sam je konzumirao maštao sam o tome kako će to raditi i kroz 20 godina…za nas i naše potomstvo.

Prišao sam joj s’leđa i obgrlio je oko struka šapnuvši joj, ,,Srećna ti Nova godina lepojko.“ Okrenula se uz osmeh, zagrlila me oko vrata i uzvratila, ,,Hvala lepi, takođe.“ Nasmejali smo se a onda izljubili. Treći poljubac sam usmerio ka njenim punim, senzualnim usnama ali me ona prozre na vreme i ja poljubih samo njen kažiprst koji mi se našao na putu. ,,Vidim da ti je već bolje.“, konstatovala je kroz svoj, meni toliko drag osmeh. Nagledao sam se previše njenih suza i to je uvek bio bolan prizor za moje oči. ,,Naravno, sada kada si ti tu…kraj mene.“ Ovo je zazvučalo pomalo šaljivo ali je u stvari bila suva, gola istina. Zaista mi je od njene blizine postalo drastično bolje. Oduvek je njeno prisustvo blagotvorno delovalo na moje raspoloženje a vre-menom se taj osećaj samo intenzivirao. ,,Ćuti bre, čuće nas Iva…i ne zezaj više.“, prekorila me tiho i blago ćušnula laktom. Sipala mi je šolju čaja a ja je poslušno ispih lagano.

Iva se pokupio i otišao u svoju sobu. Znao je taj mali odlično šta se dešava ali njegov zbunjeni izgled i odsutnost na izrazu lica su bili maska zbog koje su ljudi uglavnom podcenjivali njegovu pronicljivost i bistrinu, ali ne i ja. Bilo mi je čudno a ponekad čak i pomalo nenormalno što nikada nije bio brbljiv i blebetao kao velika većina klinaca, pogotovo što sam bio siguran da on ima dosta toga da kaže. Moj polubrat je bio veoma inteligentno dete, pravi mali genijalac, daleko ispred svojih vršnjaka. Bio je ćutljiv, što ga je dodatno činilo čudnim. Više je voleo da posmatra i analizira nego da besmisleno komentariše sve što zapazi. Posedovao je neverovatno strpljenje kakvo ja nikada neću dosegnuti.

Dosta je čitao, čak i previše za svoje godine. Već je nakupio nekoliko diploma i priznanja sa takmičenja na koja ga je škola slala. Jovana i ja smo takođe bili dobri u školi i planirali da napredujemo što se tiče obrazo-vanja ali on je postajao pomalo ekstreman, zanemarujući sve ostalo, što me je pomalo brinulo. Moj polubrat je već posedovao inteligenciju gotovo zrele osobe a čekale su ga još i godine, u stvari decenije razvoja. Nadam se da će ga sve to povesti u pravom smeru, putem lične sreće.

Jovana i ja smo pojeli po tanjir vruće supe, usputno razmenivši po koji zadovoljni osmeh i pogled. Bilo je veoma prijatno. Sreća da je Marina bila na poslu u to vreme, pa neće saznati za moje pijanstvo. Nisam želeo nepotrebno da je dodatno brinem a briga je imala i previše.

***

Stiglo je proleće i sve je opet živnulo, kako to već nalažu redovni, prirodni ciklusi godišnjih doba. Dani su postajali duži, topliji a Sunce nas je izvlačilo iz dugih, ledenih zimskih noći bez električne energije. Obustave isporuka su ponekad trajale i po 12 časova. Jedino je vatra pružala nadu, utehu i toplinu. Porodice bi se tiskale oko peći, fenjera, sveća, uz priču i društvene igre. Bilo je kao u nekada davno minulim vremenima.

Meni je bilo super da sedim pored peći pokraj moje Jovane i da vodimo duge, zanimljive razgovore. Ništa mi u tim trenucima više I nije bilo potrebno. Ispostavilo se da su u takvim momentima civilizacijske tekovine 20-og veka i njihova neophodnost potpuno precenjene. Srce bi mi poskočilo kada bih u polutami dnevne sobe ulovio odsjaj iz njenog oka. Smeškala mi se pomalo stidljivo, donekle znajući kako se osećam i šta sve to znači i zahvalno prihvatala pažnju kojom sam je zasipao.

Rešio sam da osnovnu školu privedem kraju sa odličnim uspehom, što je i bilo očekivano pošto sam bio jedan od najboljih đaka u našoj generaciji 1980. Interesovao sam se za društvene i prirodne nauke pa mi je savlađivanje gradiva iz tih predmeta išlo veoma lako. Takođe sam bez ikakvih problema kapirao matematiku a u poznavanju većine segmenata maternjeg jezika sam bio ubedljivo najbolji. Počeo sam polako da se spremam i za polaganje prijemnih ispita za upis u srednju školu. Hemija me je oduvek fascinirala i želeo sam da to bude moj budući životni poziv. Marina je bila oduševljena mojom odlukom i podržala me u potpunosti. Osećala se kao da ću ja nastaviti njenim stopama. Hemija je bila njen životni poziv ali rad u rafinerijskoj laboratoriji je bio daleko ispod ambicija koje je nekada gajila.

Njeni roditelji su favorizovali njenu stariju sestru i dosta novca su uložili kako bi ona mogla da nas-tavi studije i usavršavanje u inostranstvu. Marina je nastavila svoje obrazovanje, upisavši fakultet tek kada se zaposlila, počela da zarađuje i time stvorila mogućnost da sama sebe finansira. Ignorisanje njenih potreba i želja ju je udaljilo od njenih roditelja. Osamostalila se i uprkos radnim obavezama uspevala je da redovno pohađa studije. Zaposlenim studentima u ono vreme, država je pružala određene beneficije, što joj je svakako pomoglo i dobro joj je išlo.

Nikako mi nije išlo u glavu kako je uspela da se pored smenskog rada i studija, spetlja sa Jovaninim ocem i ostvari tu vezu. U to vreme Milan je živeo i radio u obližnjoj prestonici, gde je i Marina studirala. Interesuje me kakve su ih okolnosti spojile ali nikad se nisam usudio da je to pitam i otvorim joj stare rane.

Njena priča koju sam ja na osnovu oskudnih saznanja o detaljima i konkretnim događajima iskonstruisao u svojoj glavi je glasila ovako…

Ubrzo nakon Jovaninog začeća Marina je morala da pauzira i sa studijama i sa poslom. Međutim kako će se kasnije ispostaviti, studija će ipak morati trajno da se odrekne. Milan je izgleda bio previše sebičan da se žrtvuje i odrekne nekih svojih ambicija. Ona je dosta toga izgubila, namučila se i propustila u životu ali dobila je i ima Jovanu i siguran sam da ne žali nimalo, i da treba sve da ponovi ne bi se dvoumila ni tren. Ona i Jovana su se volele ali i odlično razumele, što je bila retkost između roditelja i dece, prevashodno zbog nemogućnosti premošćavanja generacijskog jaza.

Marina je posedovala dosta stručne literature iz raznih oblasti hemije, koju sam ja još davno sa neza-jažljivom radoznalošću prostudirao. Mnogo toga nisam razumeo ali Marina je bila odlična hemičarka i ako se ukaže potreba, znam da će biti moj tutor sa zadovoljstvom. Bila je daleko stručnija i posedovala mnogo veće znanje od matorog, zatucanog seljaka koji nam predaje u osnovnoj.

Jedno vreme su na TV-u prikazivali meni veoma interesantnu emisiju o primenjenoj hemiji. Naučio sam dosta laičkih eksperimenata i mnoge isprobao u krajnje skromnoj školskoj laboratoriji. Posle svakog uspešno izvedenog eksperimenta bih dobijao aplauz od svojih vršnjaka a matora neznalica bi samo blenula kao tele u šarena vrata i čudila se mom praktičnom znanju i poznavanju raznih opita. Puštao me je često da na taj način zabavljam razred samo da on ne bi morao da otaljava neku dosadnu lekciju iz udžbenika. Niti je znao niti voleo da predaje. Čovek je očigledno definitivno promašio profesiju ali šta ćeš, od nečega ipak mora da se živi.

Gagi me je često prozivao u društvu da sam štreber a ja njega da je glupson i duduk. U nekoliko navrata sam mu na razne načine pomogao da se iščupa i spasi bruke da ne ponavlja ili padne na popravni, što bi mu sjebalo čitavo leto. Kada bi mu prigustilo, spuštao bi se na zemlju i tražio moju pomoć. U tim situacijama sam mu “bulju pomerao” a on je znao da mora da ćuti i trpi, po zasluzi. On nikako nije bio glup već mu se jednostavno jebalo za školu. Kao što bi se sigurno i velikoj većini klinaca jebalo da im nije matoraca koji su im zagorčavali život zbog iste. Meni osnovna škola ni u jednom trenutku nije predstavljala nikakav problem. Posedovao sam fenomenalno fotografsko pamćenje, umeo sam sa rečima i što je bilo najbitnije dosta gradiva se uklapalo u moju sferu interesovanja.

Gagi i ja smo sve neredovnije trenirali a i inače se manje viđali otkad je nabacio novu fuficu. Vera je bila 2 godine starija ali zato mnogo iskusnija od nas. Verka-zverka, tako su je zvali lokalni momci među kojima je ova posrnula tinejdžerka bila veoma popularna. Nju su za Novu godinu doveli Boža i Simke i bukvalno je predali Gagiju. Možda su je i oni kresali kao što su i mnogi drugi momci iz kraja.

Razumeo sam Gagija, i ja bih se sigurno navukao na seks da sam imao prilike ali ta mala profuknjača mi je strašno išla na živce. No ipak svi klinci su smatrali Gagija pravim srećnikom pošto je vrlo verovatno bio jedini u osnovnoj koji ima devojku koja mu daje. Boža je hteo i meni da nabaci neku droljicu ali mene tako nešto jednostavno nije zanimalo. Ja sam želeo moju Jovanu, mog malog, slatkog, prelepog anđela, moju sreću i nesreću.

Rešio sam da nastavim da vežbam solo, učinim nezavisnim i separatišem svoje treninge od Gagijeve volje. Skoro celu zimu sam radio sklekove i trbušnjake, preznojavajući se u svojoj ledenoj sobi. Sa dolaskom lepšeg vremena i toplijih dana rešio sam da svoje fizičke aktivnosti preselim u naše dvorište. Na tavanu po-moćne zgrade sam među gomilom bespotrebnog krša pronašao nekoliko cevi koje će poslužiti. Planirao sam da konstruišem vratilo i obratio sam se pravom čoveku za to.

Jednog vikenda kada je njegov zajebani matori bio na pecanju, ručnim kolicima smo prevezli cevi kod njega. Đura je imao malu radionicu u kojoj je Marko pekao zanat verovatno od trenutka od kada je prohodao. Vremenom, nakon hiljada sati prakse postao je veoma vešt sa alatom. Sa lakoćom je baratao sa brusilicom i aparatom za varenje kao što bi neko koristio najobičnije penkalo. Gotovo vratilo smo oterali nazad kod mene. Bilo je glomazno ali pošto nas je bilo dvojica, jedan je pridržavao održavajući balans i nije bilo problema u prevozu. Sada ga je trebalo postaviti na mestu u dnu dvorišta koje sam odabrao. Iskopali smo rupe u koje ćemo ubetonirali skalameriju umesto da ga samo ukopamo, zbog veće stabilnosti.

U dvorištu se nalazila malu, od cigalaa sazidana šupa koja je predstavljala improvizovanu alatnicu. 3 mala zida i nastrešnica od salonit ploča su činile ovu skromnu ali ipak korisnu konstrukciju. Na zidovima su se nalazile police sa raznoraznim alatom koje je moj otac nekada koristio za svakakve sitne majstorije i kućne popravke. Na betonskom podu je ležalo nekoliko džakova cementa a ispred dvorišta je još uvek stajala skoro poravnata gomilica peska obrasla travom. Zamešali smo cement, pesak i vodu u kolicima. Par minuta mešanja lopatom i smesa je bila spremna. Ubetonirali smo vratilo a Marko je koristeći vaser vagu navodio operaciju postavljanja kako bi konstrukciju doveli u potpuno ravan položaj. Ostalo je par cevi i nešto betona viška, što mi je dalo ideju.

U šupi na polici se nalazilo i nekoliko identičnih, povećih konzervi ispunjenih šrafovima, maticama, tiplovima i ekserima. Uzeo sam 2 a njihov sadržaj izručio u veliku kesu. Postavili smo cev u sredinu konzerve koju smo ispunili betonom i ostavili da se osuši. Sutradan smo to isto učinili i sa drugom konzervom. Tako smo napravili tek od po mojoj proceni oko 25 kg.

Nove igračke su mi dale poleta da nastavim sa vežbanjem sa još većim entuzijazmom. Teg me je u početku poprilično zamarao ali je vremenom postajao sve lakši. Isto je bilo i sa vratilom. Sve samouverenije sam prkosio gravitaciji. Prijalo mi je da budem u formi. Nakon jednočasovnog, iscrpljujućeg treninga bih se okupao i tada bih se posle te efektne anti-stres terapije osećao lagano i lepršavo, poput perceta na vetru. Dobro sam se osećao. Posebno mi je imponovala pomisao da me Jovana primećuje sve više kao muškarca i počinje polako da uviđa privlačnost mog tela.

I dalje sam pušio pljuge ali samo u društvu i znatno manje od ostalih. Vodio sam računa da stalno imam kod sebe neku žvaku ili bombonice za osveživanje daha. Nisam želeoeo da me provale kući pa sam povodom toga bio umereno oprezan, iz predostrožnosti. Gagi i ja smo počeli vikendom redovno da izlazimo u grad, na njegovu inicijativu. Boža i Simke su redovno visili kod doma omladine i mi smo počeli redovno da ime se pridružujemo u njihovim aktivnostima. U domu su su se organizovale svirke skoro svakog vikenda. Dvorište je bilo prostrano i mogla je gomila ljudi da stane. Uglavnom su nastupali lokalni bendovi i tada bi ulaz bio slobodan a ponekad bi doveli i neke afirmisanije bendove. U tom slučaju bi dovodili i obezbeđenje i naplaćivali ulaznice.

To je bilo idealno mesto za okupljanje pankera, rokera, metalaca, rastamana, repera, hip-hopera, raznih frikova i alternativaca. Svih onih kojima se smučilo bombardovanje sa svih medija i strana turskim ritmovima i narikanje naših novopečenih, među šabanima i seljacima veoma popularnih domaćih estradnih zvezda koje su svojim dekadentnim antitalentom i razmetljivom vulgarnošću sprovodile neprikriveni genocid nad kultu-rom i pristojnošću javne kulturne scene.

Od početka rata, ekonomskih sankcija i totalne izolacije u našoj zemlji je degradiran svaki aspekt života. Kultura a pogotovo muzika se srozala na najniže grane. Novi idoli nadolazećim naraštajima su bile kreštave, blajhane, vulgarno razgolićene profuknjače pune silikona, kojima su u sise trpali marke čobani, šverceri i ratni profiteri po kafanama ili šatorima i kratko ošišani, nabildovani, tetovirani majmuni u drečavim bodi majicama i vrištećim trenerkama u koje bi i budze uvukli samo da mogu da dopru do njih. Jebeni dizelaši, naoružani i okovani ciganjskim zlatnim lančugama.

Za sve one koji su hteli da krenu putem starijih generacija i zajedno sa njima pokušaju da očuvaju makar delić nekadašnjeg starog, umirućeg sveta, ovo mesto je bilo idealno utočište, oaza.

Boža i Simke su rintali kao pomoćni radnici, odnosno fizikalci na lokalnom gradskom gradilištu. Vremenom su uspeli da odvoje i uštede dovoljno novca za auto. Izdrakana, polovna šklopocija domaće proiz-vodnje je ipak nekako uvek uspevala da se dokotrlja od tačke A do tačke B. Iako je izmučena mašina redovno pretila da će nas ostaviti na pola puta, na cedilu, ja sam se uvek više brinuo za stanje samog vozača nego li vozila. To je skoro pa uvek predstavljalo daleko realniju pretnju pri povratku iz noćnog provoda nego li prob-lem tehničke prirode.

Iz grada smo se redovno vraćali dobijeni a oni koji su zbog vožnje trebali da budu umereni u alkoholu su zapravo činili suprotno. Uvek bi pred polazak kući izbijala rasprava ko je pijaniji a ko za vožnju sposobniji. U nekoliko navrata su obojica bili toliko odvaljeni da su Gagiju prepuštali volan. Dača ga je još davno naučio upravljanju raznih motornih vozila. Dok smo se svi igrli plastičnim automobilima i kamionima (oni srećniji su imali i auto na baterije sa daljincom), Gagi je mogao da iskusi pravu stvar.

U svakom slučaju definitivno smo imali više sreće nego pameti pa se nismo slupali ili naleteli na muri-ju. Simke i Boža bi bili mortus, posrtali nekoordinisano i zaplitali jezicima i nogama ali su ipak imali dovoljno mozga i razuma pa da shvate da je u tim trenucima jedino razumno rešenje da progutaju ponos, ne dozvole da ih ego ponese i vožnju prepuste Gagiju.

Marina definitivno nije gledala blagonaklono na moje druženje sa ovom bahatom ekipom, što je bilo sasvim normalno i očekivano. Nije joj se sviđao moj izbor pojedinaca sa kojima sam se socijalizovao. Za to je imala sasvim opravdane razloge, potkrepljene čvrstim argumentima ali nije mi branila. Poštovala je moje odluke i slobodnu volju a ja sam to zaista cenio. Zato sam se i maksimalno trudio da ne napravim neki ispad ili problem kojim bih izneverio njeno dragoceno poverenje ali to je bio đavolski težak posao pored Gagija i Bože. Simke se donekle ponašao relativno normalno, što bih mogao reći i za sebe samog ali ova dvojica su uvek i konstantno bili kao pušteni s’lanca. Možda se kao najstariji u ekipi osećao i najodgovornijim dok su se ova dvojica baš našli. U svakom slučaju neko je morao biti takav kako bi se očuvala krhka ravnoteža inače bi sve to otišlo u krajnost teške delikvencije. Bio sam mu veoma zahvalan na toj vrsti suzdržanosti i samokontrole.

Jedne subote smo se kao i obično dovezli do doma. Nastupao je bend koji su Simke i Boža poprilično nahvalili. Ispostavilo se sa razlogom pošto je ta starija, iskusna ekipa rokala odličan hardkor. Mesto je kao i obično bilo krcato raznim živopisnim likovima. Motoristi su kao i uvek zauzeli šank i ispijali hektolitre piva galameći. To su uglavnom bili stariji momci u 30-im i 40-im, istetovirane rmpalije u kožuri sa dugim kosijana-ma i bradama. U startu su me prihvatili kao svog, zbog mog pokojnog strica, koji je bio legenda među njima. Bili su puni hvalospeva o Branku.

,,Čoveče, kakva je to ljudina bila !”, povika nrki istetovirani grmalj ,,Sve pičke su vlažile na njega. Imao je nikad veća muda i sve je činio za ortake i ekipu. Slava mu i neka mu je laka crna zemlja.“, nadovezao se previsoki, mršavi bradonja i prosuo malo piva iz velike, plastične čaše u znak poštovanja. ,,Slava mu !“, uzviknuše i ostali u jedan glas prosuvši po malo piva sledeći primer. ,,Uzmi pivo mali.“ Neko mi iz gomile pruži čašu punu sveže točenog, hladnog penušavog piva i ja je zahvalno prihvatih.

Njihov klub ili bolje rečeno banda se zvala “Apostol“. Stara ekipa od 50-ak krupnih, prekaljenih momaka. Bili su na veoma lošem glasu, i to sa razlogom. Među njima je bilo dosta bivših robijaša i ludaka. Prkosili su svakom obliku zakona i vlasti, pravi anarhisti. Čak je i murija zazirala od njih a ribe u ovim krugov-ima su prosto otkidale na njih. Svako je u svakom trenutku imao barem jednu pored sebe i sve su bile dobre. Mnogima od njih su to zapravo bile supruge. Prosečna starost ove upečatljive, nesvakidašnje ekipe je bila oko 35 godina. U blizini su uvek bile parkirane njihove neprocenjive, paklene mašine.

Pivo koje sam dobio od njih je bila retka čast koju bi ukazivali autsajderima. Uglavnom nisu prihvatali nikoga sa strane. Držali su se nekog svog kodeksa, gledali svoja posla i nisu se mešali u tuđa. Takođe su bili krajnje patriotski nastrojeni i većina se ili vratila ili je još uvek bila bitke na ratištu u dobrovoljačkim jedini-cama a nekolicina je neminovno doživela Brankovu sudbinu. O tim ljudima se pričalo sa najvećim mogućim poštovanjem. Smatrani su herojima koji su dali sopstveni život zarad višeg cilja, ma šta većinske socijalne grupe mislile o tome. Na sahrani sam upoznao dobar deo ove ludačke ekipe i pošto sam bio Brankova krv ukazali su mi poštovanje na neviđeno. To je takođe bio presedan kod njih pošto se svaki status u njihovoj ekipi sticao isključivo zaslugama a ne praznim rečima.

,,Idem ja da nađem ortake, hvala na pivu.”, poručio sam i polako se odvojio od te razularene gomile. ,,Dobar si ti mali. Navrati kad god hoćeš. i ako te neko dira obavezno reci, tu smo !”, dobacio je grlati glas iz gomile dok sam se udaljavao od njih. Mahnuo sam i produžio ka bini. Bend se štimovao na bini što je značilo da svirka treba uskoro da počne. Potražio sam Simketa, Božu i Gagija. Prošao sam kroz rulju koja se tiskala bliže bini i našao ih kod jednog visokog drveta u polumraku kako puše travu. Unutar ograde doma su se nala-zila 4 ogromna drveta i pregršt raštrkanih, robusnih, drvenastih žbunova. Kod jednog od takvih, malo dalje od nas, grupa pankera je duvala lepak. Svi su imali drečavo ofarbane kreste, obučeni u odrpane, namerno isfron-clane prnje i po kesu na licu koja se nadimala. Vizuelno veoma upečatljiva grupa mladih ljudi.

„Gde si do sad, jebem te ?! Propuštaš odličnu duvku. Gandža jebe kevu. Uzmi brate.“ Gagi me je prvo prekorio žustro zbog mog odsustva a onda pružio džoint koji je kružio među njima šireći oko sebe specifičan, snažan miris marihuane. „Ne hvala, propustiću. Večeras ću se zadržati isključivo na pivu.“, ljubazno sam odbio uz kratko obrazloženje.

Na predhodnoj svirci sam duvao sa njima, to mi je bio prvi put i nije mi se dopalo. Vutra je bila veo-ma jaka i nije mi se svidela hipersenzitivnost koju je njeno dejstvo izazivalo u mojim čulima. Buka i svetlost su mi gadno smetali a gomila hiperaktivnih, ekscentričnih ljudi je izazvala preopterećenost informacijama u mom mozgu i tako mi strašno napela živce. Početno uzbuđenje i euforija su pretile da se pretvore u paranoju i paniku. Došlo mi je da odjurim i pobegnem od sve te zbrke i gungule. Očajnički su mi bili potrebni samoća, mir i tišina ali sam nekako uspeo da se iskuliram, priberem i odglumim smirenost. Na nekoliko trenutaka sam iskusio čak i panični strah od svih tih ljudi što mi je pomoglo da shvatim kako je likovima sa takvo, vrstom fobije. Istripovao sam se da me bukvalno bockaju njihovi pijani, drogirani, krvavi pogledi. Mnogo loš trip. Umalo ne bacih peglu i nisam želeo da se sve to ponovi.

,,Nemoj da si pička, probaj samo. Dobra, čista priroda.” Gagi je kao i obično kada dobije nezadovolja-vajući odgovor počeo da insistira. To je još jedna stvar u vezi njega koja me je strašno nervirala. Kada njemu rešiš da kažeš ne, očekuj naporno i napadno ubeđivanje koje neminovno vodi do verbalne konfrotacije, uko-liko se naravno ne povinuješ njegovoj beskompromisnoj volji. ,,Ja samo takav gras i završavam. Imam prov-erenu šemu. Slobodno probaj, ima dobar, baš dobar rad. Čista pozitiva, baš diže.“, pohvalio se Boža i ubacio znatno suptilnijim načinom ubeđivanja. On je poznavao gomilu mutnih likova, sa one strane zakona i mogao je da nabavi šta god bilo, po potrebi.

Uzeo sam džoint i povukao dobar dim ne bih li prekinuo raspravu u startu kao i njihovo navalentno ubeđivanje. Zadržao sam ga par sekundi a onda ga izbacioiz pluća, blago zakašljavši se. Vratio sam im džoint koji je bio pri kraju i oni ga dokrajčiše, kao i ja svoje pivo. Otišli smo do šanka a Gagi i Simke uzeše novu turu piva. Ovog puta me pijani motoristi nisu primetili. Pomešali smo se sa ruljom bliže bini i koncert poče.

Bend je rokao, pevač urlao svojim moćnim, zverskim vokalom a publika počela divljati. Metalci su mlatili kosijanama a pankeri se zuvali cokulama. Svi su skakali i bacali se na sve strane kao da doživljavaju masovni, gruoni epi-napad. Neko od momaka ispred nas je sasvim slučajno polio Gagija pivom i on im se istog trena sjurio laktovima u leđa. Boža mu se odmah pridružio ne propuštajući zabavu. Tako se nekoliko klinaca protiv svoje volje našlo u šutki. Jedan od njih se gadno prosuo na beton i skupio u fetusni položaj iz straha da ne bude izgažen po vitalnim delovima svoga tela. Njega ipak nisu dirali, kako se ispostavilo jedinog, pošto su ostale momentalno dohvatili raspomamljeni pankeri starije generacije. Sve sami teškaši i poneki su-perteškaš. Onaj skvrčeni na betonu je još i najbolje prošao.

,,Ako me neko od ovih drogiranih, nenormalnih majmuna samo takne tim cokulama, dobiće au-tomatski pesnicu u zube !”, doviknuo sam Gagiju revoltiran scenom u kojoj je on očigledno uživao. Cerekao se posmatrajući nesretne klince kako bezuspešno pokušavaju da se izvuku iz šutke. Svi pankeri su na nogama nosili popularne ,,martinke”. Duboke cipele koje su na vrhovima, kod prstiju ispod kože imale opako parče čelika. Takva obuća je prvobitno bila namenjena šljakerima, pretežno građevincima. Njena namena je bila da preventivno deluje i štiti osetljive prste na donjim ekstremitetima od eventualnih povreda. Međutim neko je shvatio da ovakva obuća može da se koristi kao veoma efikasno, hladno oružje I zloupotrebio njegovu ple-menitu namenu.

Gagi se odvojio od nas i nestao u masi ljudi vrativši se nakon 15-ak minuta sa svojom Verkom. ,,Samo mi je još i ova lujka falila,”, prokomentarisah u sebi Zverkino prisustvo. Glavni problem u vezi nje je bio taj što ta mala kučka jednostavno nije umela da začepi. Sreća pa je njeno retardirano laprdanje morao samo Gagi da sluša, dok smo nas trojica bili bezbedno distancirani i zaštićeni bukom sa svih strana. Umela je da sere 300 na sat. Konstantno i neumorno je prdela gomilu nepovezanih gluposti. Smarala je gotovo nestvarno. Jedino je pravila pauze da malo dođe do daha ili se iritantno iscereka tim svojim nimalo zanimljivim a još manje duho-vitim nebulozama. Kako god izolacija bukom nas neće još dugo štiti pošto se svirka završila a rulja polako počinjala razilaziti.

,,Božo trebali bi da krenemo.”, obavestio je Simke svog pijanog pajtaša. ,,Moramo da ustanemo pre petlova a za knjavanje nam je ostalo svega par sati.”, požali se on negodulući. Božu to očigledno nije previše doticalo. Njemu je bilo lepo u svojoj euforiji pijanstva. On je sa nekim likovima tukao i radžu tako da se fino ubetonirao. ,,Hajde, idemo.”, podviknu Simke obraćajući se svim eventualnim putnicima njegovog skromnog i ne baš reprezentativnog vozila. Boža samo poslušno pođe, teturajući se kao i mi ostali za Simketom, put parkinga. Nije bilo sumnje da će ovog puta Simke biti za volanom. Požurio sam za njim kako bih utekao iz Zverkinog dometa odnosno retardometa, dok se ona tiskala uz Gagija i neumorno blebetala.

Dobro je izgledala, mora se priznati. Nije bila nešto posebno lepa u licu ali je zato imala fenomenal-no, zategnuto telo koje su upadljivo krasile privlačne, ženstvene obline. Što se toga tiče, sve je bilo na svom mestu. Međutim kako je vizuelno delovala sasvim pristojno i dopadljivo, audio doživljaj koji je ona pružala bio je najblaže rečeno krajnje neprijatan.

Imala je veoma iritantan, kreštav glas koji kao da nije mogla, znala ili htela da isključi makar na 5 jebenih sekundi. Emitovala je na tim odvratnim frenkvencijama cvoju veoma nisko inteligentnu svest. U par retkih navrata sam bukvalno prisilio sebe da obratim pažnju na njenu polupismenu govoranciju i shvatio da je ona gotovo sigurno blago retardirana. Njoj sam ipak mogao da oprostim, čak i da se saosećam sa njenim hendikepom ali ne i Gagiju. On je bio taj koji je i trebao da trpi tu verbalnu torturu, na kraju krajeva to je ipak bio njegov slobodan izbor.

Ali ne vidim zašto bi i mi plaćali njegov ceh. Divio sam se njegovoj želji i požrtvovanju zarad seksa pošto bih slušajući je već posle svega pola minuta obavezno padao u iskušenje da joj gurnem nogu u usta. ,,Brate, ne znam da li ću uspeti da izdržim do kuće, pored nje.”, požalih se Simketu negodujući, sav smrknut. ,,Probaj da uradiš ono što ja stalno činim u njenom prisustvu…isključi se potpuno, misli na nešto deseto.”, odgovorio je savetujući me mudro. ,,Ili joj jednostavno daj da ti popuši. Ja sam je puno puta tako ućutkao.”, ubaci se Boža koji je pijan kaskao pokraj nas i jezivo se zakikotao. Pomislih na to koliko je samo tipova nju ućutkivalo na taj način a Gagi se sada ljubi sa njom i ta pomisao mi se neopisivo zgadila.

Stigli smo do auta i potrpali se u njega. Boža je zauzeo mesto suvozača i odmah opanjio radio. Zverka se uglavila na zadnjem sedištu, između mene i Gagija. Krenuli smo put predgrađa. Ni brujanje šklopocije, ni glasan treš metal sa radija, ni grmljavina Božinog pijanog baritona nisu uspevali da spreče Zverku da se probije kroz kakofoniju i siluje mi mozak. Pomislio sam na to koliko ona mora da bude glupa kada Gagi koji je inače realno žešća sirovina pored nje zvuči kao jebeni Ajnštajn. Odlučio sam da poslušam Simketov do-bronamerni savet i to se isplatilo. Metoda za koju sam siguran da i on sam trenutno upražnjava polako poče da deluje.

Mislio sam o sutrašnjem treningu, pa o prijemnim ispitima i predstojećoj srednjoj školi I izazovima za koje sam predpostavljao da me tamo čekaju i naravno kao i uvek i stalno o mojoj Jovani. Sve u svemu razmišljao sam o budućnosti, mogućnostima i eventualnim iskušenjima koja mi ona može doneti sve dok me Zverka nije grubo prekinula udarivši me laktom.

,,Hej, ne spavaj. Hihihihihihihiih !“, usledio je iritantni cerek kao i posle skoro svake njene rečenice. ,,O, pa kako bi to neko mogao pored tebe da uradi i da li je tako nešto uopšte moguće ?“, ispjunuo sam nervozno njoj potpuno nerazumljivu rečenicu, začinjenu cinizmom. Ona me samo pogleda blentavo, detinje. Par trenutaka je ućutala, dajući sebi malo fore da pokuša da razmisli i procesuira ono što sam joj rekao ali na kraju je učinila jedino što je ova promiskuitetna glupsonka mogla, odustala je od toga.

,,Videli smo ti sestru na svirci.”, zakreštala je ponovo. ,,Nemam ja sestru. Barem ne da ja znam.”, odgovorio sam, praveći se neuk iako sam znao da sigurno misli na Jovanu. U stvari mala glupača svejedno, sigurno lupe-ta, pošto je Jovana znala da smo večeras kod doma i ne vidim razlog zašto mi ne bi spomenula da će i ona doći na svirku i zašto me ne bi potražila ako je već bila tu. ,,Ne pravi se prost. Videli smo tvoju Jovanicu.“, dobaci Gagi provokativnim tonom. ,,Pa ako ste je videli zašto se niste vratili sa njom do nas ? S’kim je bila ?“, upitao sam tonom koji je zahtevao momentalni odgovor. ,,Ona nas nije videla a mi nismo hteli da je prekidamo dok se mazi sa dečkom.”, odgovorio je i iskezio mi se likujući kroz rečenicu za koju je znao da će me provereno izbaciti iz takta.

,,Šta bre kenjaš ti šabane ! Naduvao si se pa sada tripuješ.“, dreknuo sam revoltiran dok se on i dalje smejuljio igrajući mi po živcima. Pomislio sam da me zajebava kao i puno puta do sada na tu foru ali se Verka opet ubaci, ,,O da, da, hihihihihihi… Ona i Vesna su bile sa dečkima hihihihihihihi…” Cerekala se kao jebena hijena, što je učinilo da se moja ekstremna nervoza sada transformiše u bes. Bes koji bih rado iskalio najpre na njoj.

I sama pomisao mi je delovala krajnje neprihvatljivo. Bio sam totalno nespreman i zatečen. Isteran sam na otvoreno, izložen i ranjiv. Stresao sam se kako bih odagnao nevericu ali nije puno pomoglo. Polako mi se primicala nadolazeća mučnina a veoma neprijatna nelagoda mi je puzala uz leđa, polako mi milela uz kičmu u vidu nepodnošljive vrućine. Opasno mi je zasmetao otvoren proctor i pritisak blizine trenutno prisutnih ljudi, posebno ove male humanoidne koze što se nesnosno meketavo kliberi i tiska uz mene. ,,To su oni slatki frajeri, iz onog benda…Kako se beše zvaše ? Hihihihihi. “ Njen glas mi je zvučao nikad odvratnije, gadnije od Mark-ove brusilice dok struže čeličnu cev. Vrućina me je pukla u glavu a mozak je lagano počinjao da mi se krčka.

,,Nekromanseri, tako se zove bend.”, obavestio nas je Boža sa prednjeg sedišta. Poželeo sam da znam sve manje i manje ali obrnuti proces je bio već u toku. ,,I ja sam ih snimio u masi, sa strane, dok sam ljuštio radžu sa onim metalcima. Golupčići su se držali za ruke i ljubakali. Bilo je tako romantično da mi se želudac 16 puta okretao u sekundi. Stvarno pojma nemam kako nisam bacio peglu.“, promrmlja začuđeno, pijani Boža. Nastala mi je neviđena zbrka u glavi. Haos i pometnja. Jednostavno nisam bio u stanju da valjano pro-cesuiram sve to i samo sam želeo što pre da napustim vozilo i osamim se.

Ušli smo u predgrađe i za koji minut ću biti kući i bezuspešno pokušavati da se saberem i razumem značenje toga što mi govore. Gagi je odavno shvatio šta ja zapravo osećam prema Jovani a i takve stvari je gotovo nemoguće sakriti od nekoga sa kim se toliko dugo poznaješ a uz to provodite i toliko vremena zajedno. Ali je isto tako znao i da mu ja to nikada ne bih otvoreno priznao. Posmatrao me je ispitivački, odmeravajući me. Bilo je neminovno da shvati koliko se kuva u meni i molio sam se za to da ne kaže ništa u tom pravcu, povodom toga, da me jednostavno ostavi na miru. U suprotnom znao sam da ću opasno pući i znam provereno da to nikome nikakvo dobro doneti neće.

Međutim mali, oportunistički kvarnjak jednostavno nije mogao da odoli i propusti ovako idealnu pri-liku koja mu se bukvalno sama ponudila na tacni. A znao je tačno gde sada treba da udari i gde će me zaboleti tako da ću morati da odreagujem. Divljeg plavušana je provocirala moja večita ležernost, opuštenost i smirenost u vezi svega pa je rešio da ubije tu flegmu u meni pošto je znao da ovog puta zaista blefiram.

,,Znači tvoja mala, slatka, fina, od svih ostalih bolja, princeza na zrnu graška je rešila da postane grupi riba.”, zapevušio je i iscerio mi se izazivački dok sam ga ja pogledom sekao na pola. Zverka nije prestajala da se kikoće iritantno i žarko sam poželeo da je udarim, iz sve snage. ,,Pa i vreme joj je da se malo baci u prom-et.“, nastavio je da mi bezobzirno soli ranu. Prekrstio sam šake i krvnički stegao, da mi se kojim slučajem ne bi omakla ruka u njihovom pravcu. Znao sam šta pokušava da izvede ali ja sam rešio da ne dozvolim sebi tako nešto i na taj način mu pružim željenu satisfakciju.

,,Zaustavi jebeni auto !”, dreknuo sam Simketu u potiljak. ,,Iskuliraj Pavle. Za pola minuta smo kod vas u ulici.”, pokušao je da me umiri. Ali bezuspešno. ,,Zaustavi, hoću odmah napolje !”, ponovio sam svoj zahtev još oštrije. Ovog puta me Simke posluša i prikoči bez reči. Izašao sam odnosno izleteo iz auta i krvnički zalupio vrata. Boža i Simke su ćutali pošto je bilo očigledno da ako se zadržim još samo malo, Gagi i ja ćemo se poubijati u kolima.

,,Daj brate, šta se ložiš, cimamo se malo.“, dobaci Gagi podrugljivo, sa podsmehom. To je bila pos-lednja kap i za mene netipičan izliv vulgarnosti pohrli na moja usta punim intezitetom, ,,Ma teraj se bre u tri lepe pizde materine ! Pičko žuta, pederska !” ,,Sad sam ti ja kriv što će Nekromanseri da ti probiju Jovanu umesto tebe ?!” ,,Jedi govna, majmune retardirani ! Bolje misli o tome kako ti je lepo dok se ljubiš sa ovom tvojom profuknjačom a to ti je isto kao da si popušio celom predgrađu i većem delu grada !”, izbacio sam još nagomilanog otrova iz sebe. Verka je samo uplašeno ćutala (konačno) i gledala ispred sebe. ,,Kada oni završe sa njom, slobodno je pošalji kod mene da malo oseti pravog muškarca. A ti nastavi da ga drkaš dok ti se ne osuši i ne otpadne tuki ili ruka !”

Kao i obično njegova je morala da bude zadnja. Oni nastaviše vožnju a ja ih ispratih visoko podignutim srednjim prstom desne šake. Nastavio sam kući lagano, dok su mi misli gorele. Bilo mi je žao Verke. Krajnje mi je odbojna i antipatična ali nije ona kriva ili odgovorna za Gagijevo pedersko ponašanje. U stvari njeno samo prisustvo nije imalo nikakvog uticaja na njega pošto je on dosledno ostao bahat, kakav je oduvek i bio. Svestan sam da sam je potpuno neopravdano ispljuvao, što ju je sigurno povredilo. Nisam nikada davao sebi za pravo da vređam i ponižavam ljude koji se ni na koji način nisu ogrešili o mene, ma kakvi da su. Rešio sam da joj se izvinim što sam od nje načinio kolateralnu štetu Gagijevog i mog sukoba.

Kući mi nemir nije davao sna. Bio sam budan kada je Jovana stigla i popela se na potkrovlje. Jedva sam se suzdržao da ne pređem kod nje i postavim joj neka neugodna pitanja koja su me mučila. Shvatio sam da sam jednostavno previše naelektrisan za bilo kakav civilizovan razgovor a jedan ispad zbog kojeg se kajem za večeras mi je i više nego dovoljan. Neprespavana noć mi je podarila bezbroj mazohističkih misli. Znao sam i ja te muzičare. Bili su veoma popularni među tinejdžerkama a to su vešto i maksimalno koristili. Ti momci u ranim dvadesetim su uvek imali neke klinke oko sebe koje su im se olako davale a oni su se praktično dodavali njima, menjali ih i nizali recke.

Bes koji je u meni probudila pomisao da će možada i ljubav mog života postati jedna od tih recki me je dovodila do ludačke ljubomore prožete mučninom i gađenjem i suza bespomoćnog očajnika.

Poranio sam i što je bilo veoma neubičajeno za mene vikendom, ustao rano, pre podne. Digao sam se umorniji nego što sam bio kada sam zalegao. Dugi iscrpljujući sati nerviranja i besomučnog prevrtanja po krevetu su me iscedili skroz. Uspeo sam nekako da ubacim koji zalogaj u sebe na silu, pošto mi je stres ubio apetit. Odlučio sam da dodatno kaznim sebe i odradim jedan pravi mazohistički trening.

Izašao sam u zadnji deo dvorišta, skinuo majicu i dograbio teg. Rešio sam da maksimalno uposlim sve delove tela i shodno tome pristupio izvođenju određenih vežbi. To je trajalo skoro čitav sat neumornog silovanja muskulature sa kratkim predasima između serija sve dok prakrično više nisam mogao da stojim na svojim nogama i umalo pao u nesvest zbog nedostatka kiseonika. Sve mi je svetlucavo zaigralo pred očima. Seo sam na stolicu kod letnje kuhinje ne bih li malo došao sebi dok mi je celo telo zabrinjavajuće snažno i brzo pulsiralo. Nabio sam sebi opasan pritisak i srce je trpelo ali ipak ne toliko dok sam mislio na svoje ljubavne jade. Čim sam uhvatio sebe da opet počinjem misliti o tome, nastavio sam spartanskim ritmom.

Na red je došlo vratilo i to je bio siguran način da se dotučem i to za kratko vreme. Stao sam ispod cevi, poskočio i široko se uhvatio za nju, dozvolivši da mojih skromnih 60-ak kg optereti moje ruke. Počeo sam da vučem. Podigao bih svoje već iscrpljeno telo taman toliko da mi brada pređe cev, zatim bih se spustio u početni položaj i ponovio radnju, svaki put sa većom mukom. Već nakon samo par ponavljanja su mi pre-moreni mišići pretrnuli kao da su ostali bez kapi krvi. Ruke su mi se oduzimale ali ja sam tvrdoglavo nastavio uporno da vučem, u nameri da uradim barem još jedno ponavljanje. Lagano sam povlačio svoje neposlušne ekstremitete ka svom, znojem okupanom telu dok su mi drhtavi mišići goreli od iscrpljenosti.

Skoro da sam uspeo kada se iza mene oglasi baršunasti, nežni, ženski glas pitanjem, ,,Dečko, šta to radiš ovako rano ?” Taj glas je uvek i u svakom trenutku bio u stanju da me u potpunosti razoruža. Kao da mi prolazi kroz pore na koži i dotiče svaki nerv. Izgubio sam snagu a stisak mi je neminovno popustio i ja se stropoštah na travu dočekujući se svim ekstremitetima. Uspravio sam se lagano, sav zadihan i znojav. Ležerno sam se okrenuo a ona me je posmatrala radoznalo, kao čovek divlju zver dok pokušava da pronikne u njenu narav i predvidi njen sledeći gest. Delovala je usplahireno kada sam počeo da joj prilazim.

,,A šta ti misliš da radim, devojčice ?”, uzvratihih na pitanje pitanjem sasvim smireno, čim mi se disanje normalizovalo. Zauzeo sam dominantan stav odmeravajući je nadmenim pogledom. Samouveren stav nekoga ko je ubeđen da je apsolutno u pravu. ,,Obično nedeljom spavaš duže. Bio si u provodu, u gradu…celu noć. Mora da si došao umoran…” Glas joj zadrhta preplavljen nesigurnošću i nabijen nervozom.

Odlučio sam da makar jednom u životu u vezi nje i pred njom ostanem tvrd, beskompromisan, neumol-jiv i ne dozvolim da me slabost i emocije nadvladaju i isplivaju na moju kamenu fasadu, koju sam montirao za ovu priliku. Smeškao sam se cinično a ona mi uzvrati kiselim, očigledno usiljenim osmehom. Podsetila me je na svoju majku. Krenuo sam poput predatora laganim korakom oko nje i ona se još više unervozi. Nametao sam joj ulogu krivca a njena nečista savest joj nije dozvoljavala da je odbije.

Prišao sam joj s leđa šapnuvši joj u levo uho, ,,Pa i ti si bila kako ja čujem takođe u gradu i to u još bol-jem provodu. Što ti ne spavaš ?” Opet sam se našao licem u lice sa njom streljajući je optužujućim pogledom. Sada je bila dovoljno ubeđena da znam šta se dešava i to se manifestovalo na njoj. Prekrstila je ruke kao da pokušava da samu sebe zagrli ne bi li umirila laganu drhtavicu koja ju je obuzimala. Dobijala je plačljiv izraz lica kojeg sam se ovih godina nagledao i koji mi je uvek svojom pojavom slamao srce. Ali ne i danas. Samo bih pomislio na nju i njega i bes neopisive ljubomore je ponovo goreo u meni ostavljajući za sobom odvratno gorak ukus poraza. To me je činilo imunim na suze u tim lepim, krupnim očima.

,,Uh Pavle…znala sam da ne treba sinoć da idem do doma…Ti si me video ?”, upitala je uplašeno, sve drhtavijim glasom kroz uzdah, dok su suze polako rosile bademe. ,,Ne, nisam ali zato svi ostali jesu. Videli su ne tebe nego VAS.”, odvratio sam i optužujuće naglasio suštinu. Opet mi mazohističke misli prođoše kroz glavu i jedva ostah pribran. Zamišljena scena u mojoj glavi, dok se njih dvoje ljube i miluju možda samo svega desetak metara od mene me je toliko izbezumila da mi je došlo da bolno kriknem. Da počupam kosu s’glave i njome se zaletim u zid.

,,Izvini Pavle, izvini molim te !“, zavapila je plačljivim glasom. ,,Htela sam da ti kažem ali nisam znala kako…nisam smela.“ ,,Da…Bio ti je problem da mi kažeš ali ti nije bila frka da mi to uradiš i zabiješ nož u leđa, pravo u srce, Jeli ?!“, zaurlao sam kao ranjena zver, gubeći kontrolu. ,,Ne Pavle ! Ne, nije tako…“ ,,Nego kako je ?! Pomislio sam da ti je zaista stalo i da me posle svega možda čak i voliš…i ZAJEBAO SE ! Kakav sam samo majmun ispao ! Prava jebena majmunčina !“, vikao sam potpuno izbezumljen, mahnito udarajući sebe šakama po glavi, dok je ona preplašeno plakala.

,,Pavle ja te zaista volim ali mi ne možemo…”, zagrcnula se suzama a ja sam to iskoristio da opet os-pem paljbu po njoj. Zgrabio sam je za ruke ne dozvolivši joj da njima prekrije svoje uplakano lice i sakrije se od mene. ,,Pogledaj me, bre !”, naredih joj. Pogledala me je poslušno kroz suze koje su sada tekle u potocima. ,,Jebe se tebi za mene, zar ne ?! Kao ne možemo zbog tvoje mame, jel ! A šta će mamica da ti kaže za tvog razvratnog muzičara, ha ?!” Vikao sam kao ludak i drmusao je grubo. Ni sam sebe nisam prepoznavao u tim trenucima. Ovako se verovatno osećaju i ponašaju potencijalne ubice pre nego što počine zločin iz strasti.

Počela je slabašno da se otima u želji da pobegne ali ja to nisam imao nameru da joj dozvolim. ,,Nemoj da joj kažeš, molim te…Pavle molim te, nemoj.”, zavapila je bespomoćno, molećivim glasom kao da je u kandžama najgoreg krvnika. ,,Povređuješ me, molim te prestani. Pusti me.” Cvilela je tiho, na izmaku snage. Poslušao sam je konačno i ona se skljoka na travu kao da su je do tada samo moje ruke držale u stojećem stavu. Dugi, raščupani pramenovi joj padoše preko lica. Jecala je sve tiše i nakon minut se umirila kao i požar besa koji je sada samo tinjao u meni.

Seo sam naspram nje a ona me pogleda očima punih suza, tako tužno, bespomoćno, ranjivo i razočara-no da mi je na trenutak srce zastalo. ,,Ti i ja ne bismo mogli zajedno. Ne bi nas pustili”, kazala je tiho i smireno kroz uzdah. ,,Zbog naših a i ja to zaista ne želim. Ne želim da se krijem i da stalno budem u strahu. A na kraju ukoliko ne uspemo bi morali ipak da se viđamo stalno, pretvarajući se kao da se ništa nije ni dogodilo a ja to ne bih podnela. Ne mogu više da mučim sebe i svaki dan me boli glava od toga. Valentino mi pomaže da ne mislim na to i lepo mi je sa njim.“ Valentino. Čak mu je i ime jebačko. Sigurno je jebeni katolik. Provereno nije Srbin. Prokleti Valentino. Jebeni Valentino, mrzim te iako te ne poznajem.

,,Želim da imam dečka kao i sve moje drugarice. Želim da imam nešto normalno i da ako već ne mogu biti srećna, da barem ne budem potpuno nesrećna. Zar ja to ne zaslužujem ?” Gledala me je svojim krupnim uplakanim, srnastim očima punih tuge i slamala me. Ja sam ispadao negativac u celoj ovoj priči i ako je tako pa neka bude.

,,Valentino, kakvo jebačko ime.“, rekao sam prezrivo, skrenuo pogled u stranu kako me njene prelepe, iskrene oči ne bi sprečile da ostanem gad do kraja i montirao ciničan osmeh. ,,Pričaš o nekoj sreći a svi znaju da on i njegovi pajtaši samo vaćare lake klinke sa jednim jedinim ciljem. I šta misliš kako je meni sad kada svi to znaju i pričaju da si jedna od takvih ?“ ,,Neka laje ko šta hoće ali Vanja nije takav !“ Počela ga je braniti energično, što me je dodatno ubilo u pojam. ,,Javi mi se kada bude pokušao da ti se uvuče u gaćice, pa ću onda da te pitam !“, dreknuo sam i opet počeo gubiti živce. ,,On će pokušati da te iskoristi a to je samo pitanje trenutka.“ Zvučao sam očajnički ljubomoran, ogorčeno blateći čoveka kojeg zapravo i ne poznajem.

,,To ti misliš o meni ? Da sam kao neke glupače koje može neko tek tako…to misliš o meni ?“, upitala je plačljivim, drhtavim glasom i uputila mi takav pogled prepun razočarenja da me je savest zapekla kao nikada pre. ,,Naravno da ne mislim tako ali videćeš da sam u pravu.“ Preplavila me je sigurnost čoveka koji ne zna-jući zašto prosto oseća da je potpuno u pravu. Ustao sam sa trave i udaljio se korak u nazad od nje. ,,Nemam ja više živaca za ovo.“, obavestio sam je kroz dubok uzdah. ,,Kada i ako se uopšte budeš opametila, javi mi se. U suprotnom ne obraćaj mi se više nikad, okej. Kao da me više nema, kao da ne postojim, kao da sam prazan prostor za tebe.“ Uputio sam beskompromisno surov ali po meni u tom trenutku neophodan ultimatum. ,,Kako samo možeš da budeš takav i uceniš me tako podmuklo ?!”, zacvilela je mučno obgrlivši svoje lepo obliko-vane, zategnute grudi kao da je osetila snažan, oštar bol u njima. ,,Oprosti mi princezo ali previše dugo činim sve samo da tebi bude dobro. Samo ti i tvoja sreća ste mi bili važni…a šta sam dobio za uzvrat ? Moram početi malo misliti i na sebe.” Tužno i umorno sam uzdahnuo dok mi se zamišljeni pogled izgubio negde u daljini.

,,Ti samo hoćeš da me kazniš. Ako ti ne možeš da me imaš onda niko neće, jel u tome stvar ?!“, za-režala je ljutito i to me trže iz moje snene odsutnosti. Iznenada se njena ranjivost preobrazi u bes. Prostrelila me je optužujućim pogledom punog srdžbe, što me je iznenadilo ali nisam bio nespreman. ,,Opaaaa…da li te je dečko tome naučio ? Napad je najbolja odbrana, zar ne ?“, rekoh sa podsmehom, prezrivo frknuh i ona se opet pokunji. Čučnuo sam kako bi se opet našli oči u oči. Pogledala me je tužno i bespomoćno kroz šiške koje su joj se zalepile za lice i ispustila jedan dug, dubok uzdah, oslobađajući se teskobe. Nežno sam joj prstima sklonio kosu mokru od suza sa lica a njene lepe,bademaste od suza blistave oči zatrepereše. Bože kako je lepa, prošlo mi je kroz glavu podsećajući me na bolnu činjenicu da sam smrtno zaljubljen u ovu devojčicu. Stresao sam se u pokušaju da odagnam misli koje su me sputavale da dovršim započeto.

,,Slušaj, za mene je situacija krajnje jednostavna. Ima samo par mogućih scenarija i epiloga ove mučne melodrame.“, kazao sam značajno glasom mudraca. Nastojao sam produbiti ga kako bi zvučao što muževnije I autoritativnije i time zadobio njenu punu pažnju. ,,Tip je stariji od tebe 7 godina i dosta klinki se loži na nje-ga. Svi znaju da su on i njegovi ortaci iz jebenog benda navikli da tucaju te glupe kurvice koje su im ujedno i obožavateljke. Pošto je očigledno navikao da redovno upražnjava seks, sigurno će to očekivati i od tebe. Polako će počinjati da vrši pritisak i ako mu ne daš dosadiće mu i šutnuće te ili ćeš ti šutnuti njega kada pos-tane previše napadan, iskreno se nadam. A ukoliko se polakomiš i nasedneš na eventualnu ucenu i daš mu se kako te ne bi otkačio…znaj da će te ipak sigurno šutnuti kada te izgustira a onda naći neku drugu jadnicu, neku drugu naivnu klinku.“ Izložio sam svoju po meni sasvim logičnu teoriju, potpuno ubeđen da sam nepogrešivo, 300% u pravu.

,,Marš, ti si jadan ! Ti i ta tvoja patološka ljubomora. On nije takav. Viđamo se još od Nove godine i super nam je zajedno a ti crkni od zavisti. Pričali smo o svemu i on će čekati da ja budem spremna. On to razume i nije kao vi, napaljeni klinci.“, opet planu moja neverna draga i ta njena borbenost me neočekivano uzbudi. Poželeo sam je kao nikada pre ali tu žudnju sam morao skrajnuti negde u ćošak svoje svesti. ,,Kakva si samo ti lažljivica.“, zarežao sam optužujućim tonom. ,,Već skoro pola godine se vataš sa tim čupavcem meni iza leđa ! Nikada ne bi ni priznala da nisi uhvaćena na delu ali to sada i nije toliko bitno. Jedini razlog zašto te tvoj muzičar “razume” odnosno ne spopada je taj što ima drugu za to, iza tvojih leđa.” ,,Kako si samo zavidan i pokvaren. Sve bi rekao i učinio samo da mi ovo upropastiš, zar ne ?! Sada me mrziš i reći ćeš mojoj mami ?!“ Ponovo poče da glasno jeca i grca u suzama.

Pomilovao sam je nežno po glavi i nastavio besedu. ,,Ne ludo moja nikada ne bih mogao da te mrzim, baš naprotiv…I naravno da neću reći, to bi bilo kontraproduktivno. Pustiću te da se opečeš, da sama naučiš lekciju a onda očekujem izvinjenje od tebe.“ ,,Ti si lud, skroz si odlepio ! Ja tebi da se izvinjavam ?! Pa ti nisi normalan !“, zgranula se na sav glas. ,,Verovatno i nisam, normalno je ionako dosadno. I možda ja jesam samo jedan napaljeni klinac ali samo peder bi mogao da te ima za devojku a da ne pokuša da znaš već šta. Ili je peder ili ima neku drugu za te aktivnosti. Biraj šta ti je bolje.“ ,,Postaješ odvratan, prekini !“, vrisnula je zgroženo. ,,On ne gleda na mene kao na seksualni objekat, kao što ti to činiš.“, još jednom me prostreli optužujućim, ljutitim pogledom.

Ustao sam i odozgo joj uputio jedan kiseo i krajnje ciničan osmeh. ,,Ja sam svoje rekao a ti gledaj šta ćeš, javi mi se kada i ako se opametiš i spustiš na zemlju a u međuvremenuo čekujem da me potpuno ignorišeš, kao što ću i ja tebe.“ Okrenuo sam se, pokupio majicu sa trave i krenuo nazad u kuću. Ništa nije dobacila već me samo ispratila tužnim, razočaranim pogledom. Ignorisanje je stupilo na snagu, odnosno izbegavanje, što i nije bilo preterano teško pošto smo se poslednjih nekoliko nedelja ionako slabo viđali. Ona je često bila u gradu a ja sam bio zauzet pripremom za prijemne ispite. Tako da smo se uglavnom uspešno mimoilazili.

Sve bi bilo relativno u redu dok ne bih otišao na počinak . Ostao bih sam sa svojim gorućim, mazohis-tičkim mislima u tami i tada bi počinjali problemi. Jovana je u tim trenucima bila tako blizu meni prostorno ali ja sam podigao između nas nepremostiv jaz učiniviši je potpuno nedostupnom za sebe. Hvatao me je neopisiv strah da sam je zaista izgubio zauvek. Neretko bih i zaplakao, toliko mi je bilo loše. Nesanica je postala moja nova družbenica u dugim besanim noćima.

Gagi i ja smo se pomirili već u ponedeljak na putu do škole i to na za mene veoma neubičajen način. Išli smo u popodnevnu smenu i on me je već čekao na asfaltu pred kućom dok sam ja napuštao dvorište. Krenuli smo polako, ćutke i tako prevalili skoro pola puta. Gagi neočekivano popusti prvi, probivši led. ,,Brate znaš…ono u subotu…bio sam pijan i naduvan…“, promrmljao je nevešto pokušavajući da mi se izvini.

Nikada ranije ga nisam video kako uopšte pokušava da se bilo kome izvini za bilo šta niti sam pomislio da ću ikada prisustvovati tome iako je mnogima za mnogo toga barem toliko dugovao. Ovo potpuno izne-nadno, prijatno iznenađenje mi je trenutno popravilo raspoloženje a on je bio poslednja osoba od koje sam to danas očekivao. Znao sam da je to nešto sasvim novo i verovatno veoma teško za njega pa sam rešio da budem blag i olakšam mu. Ipak je rešio da proguta svoj abnormalni ego i prevaziđe svoju gigantsku sujetu zarad našeg prijateljstva. Cenio sam to.

,,Ma u redu je sirovi i ja sam preterao. Nisam trebao onako da ispljujem tvoju Verku. Krivo mi je zbog toga.“, uzvratio sam i sam u pokajničkom maniru. ,,Ma ko nju jebe !“, odvratio je grmnuvši. ,,Bio si u pravu. Oterao sam je u kurac to isto veče. Jednostavno nisam više mogao da trpim tu lujku.“ Otvorio se još malo što je naišlo na moje odobravanje. Krajnje neočekivano ali je ipak sasvim moguće da i on počinje da razume živ-ot i sazreva. Osetio sam se ponosnim kao da rođenog, zabludelog sina konačno izvodim na pravi put. Divan momenat.

,,Jovana se smuvala sa onim nekromanserom još za Novu godinu. Pritisnuo sam je i morala je da priz-na.”, podelih i ja svoju muku sa njim. ,,Znam kako ti je, i ja sam tako kod Goce bio ispušio.“, uzvratio je sa razumevanjem, tešeći me. Nije imao blage veze kako mi je ali nisam hteo da kvarim momenat. Zagrlio sam ga i potapšao po ramenu ohrabrivši ovo naše zbližavanje otvorenom i iskrenom konverzacijom kakvu nismo imali do sada. ,,Šta ćeš prijatelju, znaš kako kažu, prva ljubav zaborava nema.“, konstatovao sam kroz uzdah. ,,Ah te žene, ne možeš sa njima a ne možeš ni bez njih.” On samo mrtav ozbiljan potvrdno klimnu glavom i mi dalje nastavismo ćutke kao i kada smo krenuli.

***

Školsku godinu sam priveo kraju prema svojim predviđanjima i očekivanjima. Ostvario sam maksi-malan učinak što se tiče ocena a i Gagija sam uspešno išlepao. On se kako tako provukao. Nastavnici su mu progledali kroz prste, više nego obično, pošto ih je evidentno motivisala činjenica da ta napast konačno zauvek napušta O.Š. “Vuk Karadžić“ i što je najbitnije tako postaje tuđ problem, odgovornost i briga.

Matora fizičarka ga je pre 2 godine bila poslala na popravni uprkos oprečnim i brojnim upozorenjima svojih kolega. Savetovali su je da to nipošto ne čini i to sa debelim razlogom. Svi su iz toga izvukli zaključak da stara nastavnica provereno nije normalna. Mislim notorna činjenica je da bi samo žešći mazohista obezbe-dio sebi takvu situaciju u kojoj će morati i leti da se bori sa tim neumornim ugursuzom.

Gagi je bio veoma, možda čak i patološki osvetoljubiv tako da joj je to bila vrlo verovatno najveća greška u dotadašnjoj karijeri. Pogotovo što je za posledicu negativne ocene koju mu je podarila on pretrpeo opasno fizičko kažnjavanje od svog tata-Kostolomca. Dača ga je muški odrao od batina. Verovatno je kao i obično više zbog svoje tvrdoglave drskosti i nepopustljivosti pazario batine nego zbog samog keca.Video sam ga tek nakon skoro nedelju dana, još uvek je bio sav modar i otečen, što je sigurno ništa naspram onoga na šta je ličio dan nakon disciplinske mere.

Dača nije preterano mario za Gagijevo obrazovanje ali je ipak smatrao da je bruka da njegov sin ide na letnju nastavu u tandemu sa debilima, ponavljačima, Ciganima i ostalim duducima. Iskreno smatrao sam da jeste zaslužio to što ga je zadesilo iz prostog razloga što je svaki kriterijum u našoj školi bio krajnje, čak i besmisleno popustljiv. Na popravne su išli uglavnom samo retardi i ponavljači koji nemaju skoro nikakve šanse da nastave obrazovanje u bilo kojoj srednjoj školi a i čisto sumnjam da je nekoga od tih debila uopšte tako nešto i interesovalo.

Gagi ipak nije bio jedan od takvih, njega je jednostavno boleo kurac i igrao je na kartu toga da niko od nastavnika neće to pre svega sebi učiniti, da se bori sa njim i tokom letnjeg raspusta. Uvek su mu pred kraj školske godine kriminalno popuštali, činili sve da mu udovolje zadajući mu debilno laka pitanja i zadatke, ne bi li popravio gomilu kečeva. Za vreme pismenih ispita svi su se pravili ludi da kao ne vide kako prepisuje od mene. Sve to zarad višeg cilja. Bukvalno svi su mu popuštali dok u šestom razredu nije naišao na matoru fizičarku.

Ona je veoma ozbiljno shvatala svoj poziv predavača jedne tako značajne nauke i pedagoga. Zbog svog neprestanog glupiranja i psina od kojih je praktično bio ovisan, redovno je bio udaljavan sa njenih časova i napismeno opominjan u dnevniku. Ređeli su se kečevi i na kraju je gospođa jednostavno uporno odbila da popusti iako su svi ostali bili i više nego voljni da to učine i time pre svega sebi učine veliku uslugu. Nisam uspeo da prokljuvim da li to čini iz principa ili inata. Reklo bi se da je u pitanju i jedno i drugo. Na njenu žalost Gagi je to sve shvatio veoma lično, praktično kao objavu rata, što je i naglasio. ,,Ovo znači rat !“, zagrmeo je smrtno ozbiljan kada mu je matora fizičarka zaključila keca dok ga je ona posmatrala u čudu, nemaju ći pojma šta joj se sprema. To leto će ova nesretna žena pamtiti dok je živa ili joj ne odrade lobotomiju.

Gagi je odlazio na letnju nastavu samo sa jednim ciljem, da njoj što žešće, ekstremnije i maštovitije zagorčava život. Prosto je svršavao dok mi je prepričavao dogodovštine sa letnje nastave. ,,Da si joj samo video facu. Svi su prsli od smeha. A šta ću tek da joj radim…” Hvalio se mali plavi osvetnički zanesenjak svojim delikventskim podvizima. Konstantno je dobijao nove i sve ekstremnnije ideje. Došao bi krišom pre svih u kabinet, postavio zamku a onda malo blejao u parku, kako bi sebi obezbedio alibi, pa bi se tek onda pojavio pred svima.

Prva Gagijeva pakost je bila poprilično bolna za fizičarku. Krišom je ukucao tanak, dodatno naoštren ekser u nastavničku stolicu koji čulo vida nije moglo da registruje. Zakucao ga je sa donje strane sedišta, kroz ivericu. Preteći šiljak nije bio izložen pogledima pošto je bio lepo ušuškan u sloj sunđera prekrivenog skajem. Sve je bilo uobičajeno tog dana u kabinetu, sve dok se nije pojavila korpulenta, postarija gradska gospođa i smestila svoje veliko dupe u tu stolicu.

Gomila mesa se spustila celom svojom težinom u slobodnom padu, očekujući da će je dočekati udob-nost mekoće. Međutim umesto toga na svoje zaprepašćenje, dočekana je iznenadnim i svakako intenzivnim bolom, dok je debeli masni guz alavo proždirao mali oštri predmet. Skočila je talasajući se kao oparena uz bolni krik hvatajući se za ranjenu zadnjicu dok joj je lice iskrivila užasnuta grimasa bola i straha. Publika je jednostavno bila oduševljena neočekivanim razvojem situacije iako ti moroni nisu u potpunosti shvatali šta se zapravo dogodilo ali im je svejedno bilo urnebesno dok je Gagi sa bolesnim uživanjem i pokvarenim kezom na licu upijao svaki delić scene, doživlavajući svoj sadistički orgazam. Šokirana, užasnuta žena je najbrže što je mogla odhramala krvareći iz učionice dok su debili zviždali, dobacivali vulgarne prostakluke, urlali kao besni majmuni i lupali.

Svi su znali da je tako nešto mogao da učini jedino Gagi. Među svim tim panjevima je bilo nekoliko kandidata koji su mogli da izvedu takvu pakost ali samo je on bio dovoljno drzak da to i sprovede u delo. Nesretna žena je morala sva preplašena i bolna da se sama odveze do ambulante. Posle ukazane lekarske pomoći uputila se pravo do lokalne pandurske stanice. Jedino što su joj na njeno zaprepašćenje i zgražavanje tamo poručili je bilo objašnjenje o tome čiji je Gagi sin i posavetovali je da kao i njene kolege jednostavno popusti i povuče se. Što ona nikako na njenu veliku žalost i štetu nije imala nameru da učini.

Nastava se nastavila nakon par dana s tom razlikom da je fizičarka preselila svoje debelo dupe u običnu, đačku, drvenu stolicu na koju bi postavila plišano jastuče u kojoj nije mogao da se poturi nikakav oštar predmet. Njena bolna reakcija prilikom smeštanja debele, ranjene guzice u sedeći položaj izazivala je očekivani podsmeh kod duduka i ponavljača koji sun a njenim časovima pokušavali da aktiviraju svoje niske, slabašne inteligencije i makar se provuku kroz zakonom obavezno osnovno obrazovanje.

Gagi je rešio da bez ikakvog respekta i ustručavanja odmah zada još jedan udarac. Njegov glavni problem bio je taj što on kod takvih stvari nije imao mere a ni granice, niti bilo kakve kočnice. Poriv je imao apsolutnu kontrolu i sve mu je bilo podređeno.

Fizičarka je pokušavala da glupsone nauči osnovama te nauke u praksi i za tu svrhu je neretko koristila pojedine jednostavne uređaje koji su bili deo inventara tog skromno opremljenog kabineta. Svi ti uređaji su se nalazili na policama velikog, dvokrilnog plakara. Sledeća zamka se krila upravo u njemu.

Ovog puta je rešio da promeni taktiku, da je maksimalno ponizi bez fizičkog kažnjavanja. Za tu svrhu je kupio kurton u koji se ispišao kao konj posle 4 popijena piva. Kraj sa otvorom je uvezao u čvor i tako je dobio nabrekli balon pun mokraće. Super lepkom je zalepio kurton za dno police koja je najpribližnije bila u visini fizičarkine glave. Napravio je nešto nalik na udicu od žice. Jedan kraj žice je zalepio za unutrašnju stranu vrata a udicu postavio tik iza poganog balona. Odvratna, smrdljiva bomba je bila tempirana.

Fizičarka je došla i započela predavanje, uproštavajući ga maksimalno. Pokušavala je da im objasni kako se mehaničkim putem može stvoriti elektricitet. Za prakričnu demonstraciju joj je bio potreban dinamo-točak. Krajnje primitivna naprava, kotur sa ručkom, obmotan bakarnim kalemovima i smešten u metalni ram, snažnog magnetnog dejstva. Zavrtiš ručku i proizvedeš elektricitet, krajnje jednostavno za korišćenje.

Ovi blago retardirani majmuni će voleti da se poigraju sa tom stvarčicom a možda i nekim čudom i nauče nešto iako je to vrlo slabo verovatno. Sigurno je nešto slično pomislila i visokoobrazovana, gradska gospođa, koja je imala zvanje profesorke ali je ipak morala da prihvati posao nastavnice u prigradskoj, osnovnoj školi punoj delikvenata i neperspektivnih duduka, ne bi li mogla da zaradi za osnovne potrebštine i preživi sa svojom porodicom.

Posegla je za plakarom. Gagi se tresao od uzbuđenja umirući od napetog iščekivanja. Matora, debela plavuša je stisnula i povukla bravu plakara a iza tih vrata ju je čekalo sigurno najneprijatnije iznenađenje koje je ikada doživela i sasvim verovatno koje će ikada doživeti. Gagi je u brucu procenio dužinu žice i pogani balon je eksplodirao tek kada su se vrata plakara dovoljno otvorila da ona može da ga obuhvati pogledom.

Nabrekli kurton joj je eksplodirao pravo u lice a smrad ustajale mokraće ubrzo ispuni učionicu. Fizičar-ka istog trena kada je shvatila šta ju je snašlo a i zbog odvratnosti pogane tečnosti koja joj je dospela i u nos i u usta, povrati pred svima. Gagi je opet svršavao a majmuni ponovo pomahnitali. Dreka, lupnjava, ludački smeh. Žena završi sa povraćanjem i istog momenta potrča trapavo prema izlazu, ka spasu. Međutim izgleda da cipele koje je nosila nisu bile predviđene za toliko opterećenje. Leva štikla se odvali i sirota žena posrnu. Pala je na opšte oduševljenje svih prisutnih pred samim vratima.

„Hahahahahahaaaaaa ! Kravo popišana !“, dobaci Gagi na sav glas a rulja poče da sledi njegov primer. To je definitivno bilo previše za nju i očajna žena poče histerično da plače. Gagi je doživeo višestruki orgazam. Ovo je prevazišlo čak i njegove ambicije da bez milosti kazni fizičarku i dobije svoju sadističku satisfakciju u vidu surove osvete.

Zbacila je obe cipele i sabrala poslednje atome snage ne bi li se pridigla i pobegla iz tog košmara. Ovaj put su je iz ambulante odvezli u hitnu pošto se nalazila u predinfarktnom stanju. Bila je na samoj ivici nervnog sloma. Murija je sve opet ignorisala kao i uprava nase škole a doktor je učinio jedino sto moze, dao joj pristo-jnu dozu sredstva za smirenje.

Gagi je prvo svratio sa nekim ponavljačima do parka na pivo da proslavi i obznani svoju pobedu a onda užurbano zapucao do mene da me izbombarduje hvalospevima o svom izopačenom podvigu i totalnom trijumfu. Njegova okrutnost prema toj ženi nikako nije mogla da dobije podršku od mene. ,,Kako možeš čoveče ?!

Pa ona je starija od tvoje keve, može baba da nam bude.“, negodovao sam i otvoreno ga kritikovao na šta se on namrštio, naglo promenivši raspoloženje. Ali njegovu euforiju nije poremetilo moje protivljenje njegovim destruktivnim akcijama već spominjanje izvesne osobe.

Tada sam shvatio koliko i samo spominjanje njegove majke negativno utiče na njegovo raspoloženje. Nikada nismo pričali o njoj i bilo je više nego očigledno da on to uopšte i ne želi. Jeleni je bilo toliko teško palo to što ju je bivši muž tako okrurno lišio sina jedinca kojeg je kao svaka normalna majka volela više od svega u životu, da se vremenom od konstantne tuge, stresa i brige teško razbolela. Završila je u duševnoj bol-nici.

Njeni roditelji su Daču bukvalno molili dugo vremena dok se ovaj nije smilovao i dozvolio im da vide Gagija, njihovo unuče, da ih on poseti u obližnjem selu u kojem su živeli. On im je praktično bio sve što je ostalo od njihove nekadašnje ćerke kojoj je bolest pomračila um. Dača se na kraju ipak smilovao uslišivši im molbe. Nije taj imao nešto preterano saosećanja u sebi za njih ali mu je odgovaralo da ima gde da ponekad pošalje malog Gagija, da mu ne smeta dok on privodi kurave.

Dača im je izričito naglasio da nipošto ne smeju i da im slučajno ne padne na pamet da Gagija odve-du u posetu svojoj majci, u ludaru. Međutim njegova bolesna majka je svoju majku preklinjala kroz suze da joj dovede sina. Majka kao majka bi sve učinila da svom čedu olakša muke i jednom prilikom se oglušila o Dačino naređenje, prekršivši zabranu. I tako se ipak usudila i povela Gagija sa sobom u posetu mentalnoj in-stituciji. Ispostaviće se da je to bila velika greška.

Jelena je bila u očajnom stanju a Gagijeva poseta će to samo pogoršati iako se u početku nije činilo tako. Gagi je bio dovoljno potrešen samim prizorom svoje totalno propale majke koju je jedva uspeo i da prepozna, na tom užasnom mestu ali je atmosfera ipak ostala u granicama podnošljivog pošto ga je baba danima psihički pripremala za taj susret. Pravi problem je nastao onog trenutka kada su trebali da krenu nazad. Jelena nije htela da ga pusti i rastane se od njega pa su redari to morali da učine na silu. Siguran sam da Gagi još uvek ima košmare o tome kako rmpalije u belom odvlače njegovu majku dok se ona ludački ali ipak uzaludno opire, vrišti njegovo ime i zapomaže.

To je gadno potreslo i istraumiralo dečaka. Njegova baba je imala najbolje namere ali sve to je bila velika greška, ni Gagi a ni njegova majka ipak nisu bili spremni za taj susret. Pretrpeo je veliki šok a najgore od svega je to što je Dača saznao šta se dogodilo.

Nakon toga, sasvim razumljivo, danima je bio skenjan a čak ni njegov otac koji ga je uglavnom zane-marivao zbog svojih poslova nije mogao a da ne primeti da nešto nije u redu. Pritisnuo ga je gadno i dečak je na kraju priznao sve o nemilom, traumatičnom iskustvu. Došao je na selo i napravio neviđeni haos. Perje je letelo na sve strane. Upao im je u kuću, isprebijao i babu i dedu a usputno napravio materijalnu štetu koliko bi to učinilo i prosečno krdo bizona.

Zapretio im je da će ih pobiti ukoliko u buduće i samo priđu njegovom sinu ili pokušaju da ostvare bilo kakav kontakt. Bio je naravno smrtno ozbiljan i svi u ovim krajevima su znali da je njegova reč zakon a pret-nje u 100% slučajeva ostvarive. Ovog puta će ostati neumoljiv do samog kraja, hladan, odlučan i tvrd poput kamena. Na kraju će ti ljudi i pomreti a da Gagi ništa neće ni čuti o njima. Veoma tužno.

Ova tema je između mene i Gagija imala prećutnu zabranu i ja sam to odlično znao i zato je se klonio. Razumeo sam i poštovao njegovu bol a Gagi nije bio klinac koji bi se otvorio i razgovarao o svojim duševnim patnjama i bolu. On je bio čvrst i zajeban klinja koji bi pre propišao majčino mleko od batina nego da pusti suzu iako bi to bilo sasvim ljudski i razumljivo. Reputacija malog opasnog gada mu je hranila njegov neza-jažljivi ego i nikada je ničim ne bi ugrozio.

,,Ma jebaću joj ja sve po spisku ! Ovo je tek zagrevanje. Ima da shvati koliko se zajebala što se kači sa mnom.”, režao je preteći, odlučan u svojoj nameri. U ovakvim trenucima mi je delovao dovoljno neumoljivo, pa čak i surovo da se moglo reći da je i po karakteru pljunuti otac.

,,Isterao si svoje a sada probaj da se smiriš. Zar ti ne pada na pamet da si možda malo preterao i da sada treba da prekineš i ostaviš tu ženu na miru ?“ ,,Slušaj bre ti štreberu !“, grmnuo je i preteći mi uperio kažiprst u facu. ,,To što si ti pizda pa ti je žao te matore kučke, nije moj problem. Tek će ona da vidi. Poželeće da nikada nije ni kročila u moju školu.“

Gubio sam strpljenje posmatrajući ga kako sav zanesen fantazira o nastavku svoje osvete dok mu se pogled gubi u daljini a kez pravog pokvarenjaka širi na licu a on već smišlja nove ekstremne pakosti. ,,Kako majmune ne shvataš da ona jednostavno samo radi svoj posao ?!“, brecnuh se na njega, u očajničkom pokušaju da apelujem na razum koji je morao negde u njemu da se nalazi, čak i u ovakvim trenucima sadističke ekstaze. ,,Da, naravno da razumem…zato ti razumi da i ja samo radim svoj posao, i to odlično.“, odgovorio je cinično i pružio mi svoj krvoločno osmeh. On je sve shvatao lično a prakrično ništa nije praštao. U svakom slučaju nikako nije bilo dobro imati ga za neprijatelja.

Fizičarki su kolege ponudile da je neko od njih zameni na popravnom ispitu. Da neko drugi, bilo ko od raspoloživih nastavnika podeli i nadgleda ispit a da ona malo odmori dušu do početka nove školske godine koji se bližio. Matora, tvrdoglava profanka, starog kova nije htela ni da čuje za tako nešto, rešila je da stvar izgura do samog kraja bez obzira na posledice kojih će svakako biti još.

Duduci su od nje u međuvremenu dobili tačna i veoma precizna uputstva što se tiče ispita. Dala im je lekcije i zadatke od kojih će nekoliko tih istih biti i na samom popravnom, u stvari pola od toga će se naći na ispitu. Sve je bilo tu, na tacni ali ipak je trebalo utrošiti par sati na učenje i rešavanje. Gagi se naravno, kao i uvek obratio meni a ja sam mu rešio sve, ispisao neophodne formule i objasnio mu kako da ih primeni. Bilo je krajnje prosto tako da je uspeo sve to sitno da ispiše na papiru ne većeg od šake. Znala je matora da će duduci pribegavati takvim metodama ali ih nije krivila. Mnogi od njih su bili totalno beznadežni slučajevi ali Gagiju nije imala nameru da pruži ni trunku razumevanja, pogotovo ne posle svega što joj je priredio.

I tako je Gagi rešio nešto više od pola svog testa, kada ga je fizičarka uhvatila da po ko zna koji put konsultuje svoje pomagalo. Prišla mu je i ljubazno ga zamolila da joj preda nedozvoljeno sredstvo. Gagi se napravi lud ali ona ga je šmekala i pecala od samog početka časa. Provalila je da ispod testa vešto krije još jedan papir. Hitro je uklonila test sa stola i na trenutak se ukazao papirić, dok ga Gagi munjevitom brzinom nije ščepao, zgužvao i gurnuo u usta. Žvakao je i podrugljivo joj se smejao u facu. Uzela je test i zamolila ga smireno da napusti učionicu. Gagi je ustao, nipodaštavajuće i krajnje drsko ispljunuo pred nju sažvakan papir pun pljuvačke i ležerno odšetao napuštajući prostoriju.

Prvi je od svih završio popravni i obreo se sam u školskom dvorištu u kojem se nalazio parkiran njen auto. Njegova je uvek morala biti zadnja i bilo je gotovo nezamislivo da bi odoleo takvom iskušenju. Odolevao je svega nekoliko sekundi a onda i još par dodatnih, koliko mu je zapravo bilo potrebno da izvadi skakavac iz džepa i priđe autu. Izbušio je sve 4 gume. Čak se nije odmah ni udaljio već je stajao i uživao u zvuku izdišućih guma, upijajući svaki tren sa pobedničkim osmehom na licu. Dok su se gume lagano pretvarale u palačinke on je prosto cvetao.

Fizičarka ipak nije htela da se preda, već je rešila da uzvrati i zada konačni udarac. Nameravala je da njegovom popravnom ispitu da negativnu ocenu i tako bi Gagi morao da ponavlja šesti razred. Međutim okupilo se nastavničko veće, osporilo njenu odluku i dalo mu prelaznu ocenu. Ovo je podržao, u stvari inicirao lično direktor a svi nastavnici, osim fizičarke naravno podržali. Ježili su se od pomisli da bi Gagi mogao da se zadrži u njihovoj školi godinu dana duže nego što je neophodno i neminovno.

Matora je na ovo prosto odlepila. Na vanrednoj sednici povodom ovog slučaja, svi nastavnici koji u tom momentu nisu provodili raspust negde daleko su pohrlili na sednicu i sprečili je da obori Gagija. Objašn-javali su joj i obrazlagali kako zbog mnoštva ubedljivih razloga nije u ničijem interesu da mala, plava napast ponavlja razred, ali uzalud. Odlepila je totalno i postavila ultimatum da će dati otkaz ukoliko se budu mešali u njen rad i njene odluke.

Kolektiv se bez ikakve dileme odlučio da od 2 zla odabere ono manje, a odlično se znalo koje je daleko manje. Njen odlazak im je bio mnogo prihvatljivija solucija. Možda ona u tom trenutku nije bila svesna toga ali i za nju je to bilo najbolje. Mala, plava napast je nikada ne bi ostavila na miru. Jebao bi je u glavu dok ne pukne totalno, do daske i nema nikakve šanse, niti dileme da bi joj se radno mesto tek pretvorilo pretvorilo u pakao.

Da je kojim slučajem ponavljao razred, svakodnevno bi iskaljivao bes, što na zaposlenima a posebno bi terorisao razred godinu dana mlađih od sebe. Njegova pobeda je bila potpuna kao i životna lekcija da se silom ipak mnogo toga može postići i dobiti. Sila Boga ne moli, pogotovo u zemlji Srbiji od koje je i on davno digao ruke samo toga još uvek nismo svesni.

Matoru fizičarku je zamenio sveže diplomirani smotanko sa debelim dioptrijama. Mršavi cvikeraš je bio krajnje popustljiv bez neke lažne ambicije i nade da razred nešto posebno interesuje ono što on ima da kaže.

***

I sada nakon skoro 2 godine od tada, svemu tome je došao kraj. Najsrećniji od svih je bio matori seljak koji nam je predavao hemiju a uz to bio i naš razredni starešina. Četiri godine je morao da sluša kako se svi svakodnevno žale i kukaju na Gagija i njegovo devijantno ponašanje, očekujući da on nešto učini povodom toga. Konstantno su mu svi prebacivali da ne radi kako treba svoj posao vaspitača i pedagoga. I kolege i direktor kao i roditelji druge dece su mu 4 godine non-stop zvocali kako je on odgovoran i dužan da dovede raspuštenog dečaka u red, iako su svi odlično znali da je upravo njemu najviše dušu vadio.

Skoro svaki čas je kod njega počinjao drekom. Stao bi pored naše klupe i dobrih desetak minuta urlao na Gagija dok ne zapeni a ovaj bi mu se samo idiotski smejuljio kao neko reterdirano dete koje nije baš najsvesnije svojih postupaka. To ga je posebno izluđivalo. Nije mogao da prođe ni jedan jedini dan a da mala, plava napast ne napravi neko žešće sranje.

Pokušavao je uporno matori da kontaktira Daču i požali mu se, mnogo puta ali nije bilo vajde pošto je Daču bilo gotovo nemoguće dobiti na fiksni telefon jer nije bio dostupan iz prostog razloga što se slabo zadržavao na jednom mestu. Za svoje mutne poslove je uglavnom koristio pejdžer koji je u to vreme postao komunikacioni hit za poslovnu gospodu u pokretu. Slali su i pisma ali uzalud. Gagi bi ih se uvek prvi dočepao a onda bi za odmazdu smišljeno i sa predumišljajem pravio još gadnije probleme.

Gagijeva baba bi otišla par puta godišnje do škole i tamo bi je nafilovali brojnim hororističnim priča-ma o krajnje bezobzirnim, devijantnim postupcima svog unuka ali on bi je kasnije veoma lako obrlatio. Kao unuk jedinac je lako manipulisao sa njom i uvek je bila na njegovoj strani. Matori hemičar je prestao da zivka njihov broj kada se jednom prilikom umesto babe koja se obično javljala na telefon odazvao Gagi i zapretio mu da će ga zaklati ukoliko bude nastavio da smara.

Zbog svih tih Gagijevih neumornih sranja, matori, proćelavi hemičar je uvek bio na ivici da ga nape-nali. To mu se videlo u očima i nije bilo sumnje da bi vrlo rado skinuo često prisutni, nadobudni, podrugljivi osmeh koji ga je iritirao do bola, sa lica malog bezobraznika, samo kada bi to smeo. I sada se konačno pri-makao kraj tim mukama za tog čoveka. Izgubio je dosta živaca i kose ali konačno se primakao dan kada će se oprostiti od naše generacije i što je svakako najbitnije od svog malog, nemilosrdnog dušmanina.

Marina me je veoma prijatno iznenadila kupivši mi nove pantalone, patike i košulju za matursko veče. Bila je ponosna a upravo to je želela da mi i pokaže. Razredi su uspeli da se nekako skrpe za kupovinu posluženj i muziku a školska menza je bila sasvim odgovarajući prostor za takvu prigodu.

Gagi me je pozvao da navratim do njega par sati pre nego krenemo tamo, što sam i učinio. Okupao sam se, oprao kosu, osušio je, obukao nove pantalone, košulju i patike. Javio sam se Marini i zapucao preko puta. Kod Gagija je žurka već počela. On, Simke, Boža i Mare su sedeli u dnevnoj sobi, cevčili viski dok je iz ogromnih zvučnika gruvao glasan hevi metal. Jedno od retkih ali veoma bitnih zajedničkih interesovanja koje smo Gagi i ja delili je bio upravo muzički ukus. Boža i Simke su takođe bili upravo na tim talasnim dužinama dok je Mare preferirao mekši zvuk ali se ipak uspešno prilagođavao.

,,O evo i našeg štrebera, pardon htedoh reći odlikaša. U Pavlice al si mi se picnuo, ljubim te.“, pozdra-vio je moje prisustvo provokacijom. Odgovorio sam tek kada sam im prišao udaljivši se od zvučnika da ne bih morao da se derem kao lud. ,,Poljubiš ti ovaj štreberski kurac, jer da ti nije njegovog gazde teško da bi tebi ovo veče bilo matursko.“

Sedoh na kožnu garnituru između Bože i Simketa a sa leve i desne strane su Gagi i Mare uvaljivali svoje guzice u velike, udobne, kožne fotelje. Između garniture i fotelja se nalazio stakleni stočić krcat flašama. Na njemu su se nalazila probrana, fina i veoma skupa pića. Izgleda da je Gagi na sto bacio dobar deo Dačine kolekcije. Mislim da je odlično znao i da nije bilo nikakve potrebe da ga podsećam na to šta će tata kostolomac da mu uradi ukoliko provali da smo mu cirkali kolekciju.

,,To ne mogu da poreknem. Onda da nazdravimo i u to ime.“, reče vidno raspoložen pružajući mi punu čašu viskija sa ledom. ,,Za tvoju pamet i moj izgled, haha. Živeli !“ Nazdravili smo i kucnuli se skupim kristalnim čašama. ,,Živeli.“, ponovio sam okrenuvši se ka ostalima. ,,Živeli !“, uzvratiše skoro u jedan glas. Svi smo međusobno nazdravili a onda dobro potegli.

Stukli smo viski za relativno kratko vreme i Gagi otvori sledeću flašu. Smirnof vodka je uvek bila do-bar izbor. ,,Večeras će da bude baš žestoko. Uhu, biće ludilo !”, uskliknu Gagi preplavljen euforijom. Bio mi je sumnjiv, u stvari bio sam siguran da njegov odsutni pogled dok mu na licu čuči naizgled bezrazložni osmeh mi govori da sprerma neku gadnu pakost. Pa naravno da taj devijantni egomanijak ima spremljen neki pakleni plan za večeras ! Večeras bi trebalo da bude njegovo grand finale.

,,A ne, ne…nemoj to da radiš.“, prenuh ga iz njegovih pokvarenih maštarija. Svi su se sa čuđenjem za-gledali u mene pitajući se o čemu to govorim. Ali on je odlično znao i svaki aspekt njegovog ponašanja ga je odavao. ,,Ohoho-o-o-o-o o čemu ti to ?“, jedva zausti suzdržavajući se da ne prasne u smeh, znajući da sam ga provalio. ,,A ne manijače, nećeš večeras. Odmah obećaj da nećeš ili se u protivnom kloni mene, neću da imam ništa s tim, šta god to bilo.“, poručio sam i negodujući odmahnuo glavom. ,,Čoveče koji ti je moj ? Nemam pojma o čemu govoriš. Istripovao si se gadno a tek smo počeli da pijemo.“ Ovaj put se pribrao i slagao znatno uverljivije.

,,To pričaj nekome drugom, suviše te dobro znam i mene ne možeš da foliraš tek tako, pajseru jedan. Neću večeras da prisustvujem nikakvim sranjima, jel ti to jasno ?! Zato obećaj da će tako i biti.“, uputio sam zahtev, mrtav ozbiljan. ,,Dobro čoveče obećavam a sad iskuliraj. Praviš frku bez ikakve potrebe. A ti štreberu obećaj da ćeš da piješ celu noć sa mnom, da nećeš da me ispališ.“, odvrati on svojim zahtevom. Ni u jednoj do sada meni poznatoj situaciji, Gagi nikad nije nešto dao ili pružio a da automatski nije isto tako nešto tražio ili podrazumevao za uzvrat.

O sigurno će biti teško večeras žabu u vodu naterati.”, zapevuši Boža svojim melodičnim baritonom. ,,Da, mislim da svi treba da se svečano zakunemo da ćemo ispuniti našu svetu obavezu prema kralju alkoholu i da ćemo večeras piti sve dok možemo na oči gledati i na nogama stajati.”, nastavi on sa svojom poetičnom besedom. ,,Amen, pijem u to ime. Jel tako Mare brate ?“ ,,Tako je.“ Nadovezaše se kratko i Simke i Mare reagujući sa odobravanjem na Božinu pijanu umotvorinu.

Nisam dozvolio da me to pomete i dekoncentriše. Ipak sam rešio da insistiram do samog kraja i ne dozvolim Gagiju da se tek tako izvuče. Nisam bio toliko naivan pa da poverujem u to da njemu nešto znači lažno obećanje koje je tako olako dao samo da bi me skinuo sa grbače. Nije čak ni pokušao da makar prividno deluje uverljivo nego je lukavo promenio temu misleći da ću prosto odustati. Nisam želeo da i večeras budem kao na iglama čekajući da on izvede neku od svojih čuvenih neslanih šala. Hteo sam da se večeras totalno opustim bez nepredviđenih ekstremnih situacija.

,,A ne, nećemo tako. Zar stvarno misliš da sam toliko naivan ? Zakuni mi se u kevu da večeras nećeš nikakav cirkus da praviš. U Jelenu se ti zakuni.“, uputio sam novi, drastičniji ultimatum, rizikujući da se opasno pokačimo. Svi smo znali da nikako ne voli da mu bilo ko spominje majku i da mu je to očigledno najbolniji aspekt života. On i ja smo se kao klinci jednom prilikom umalo poubijali kamenjem zbog psovanja majki.

I meni samom je takođe upravo ta tačka bila veoma bolna i osetljiva ali ne toliko koliko njemu. Nakon pomenutog incidenta sa kamenovanjem ja sam zarad primirja i očuvanja drugarstva diplomatski inicirao da sporazumno, trajno prekinemo međusobno psovanje majki. Gagi je taj sporazum do sada prekršio samo jed-nom prilikom. Onda kada sam mu pesnicom razvalio njušku ali mu to nisam uzeo za zlo pošto je bilo u afektu i nabijeno adrenalinom.

Inače tu pojavu nisam preozbiljno shvatao pošto su među klincima psovke bile veoma popularne i ,,Jebem ti mater” je bilo učestalo koliko i ,,Dobar dan“. Međutim oni kojima bi se omaklo da tako nešto upute Gagiju bi momentalno shvatili da su se opasno zajebali. Par likova je tako krvnički isprebijao i izgazio a da nije bilo mene u blizini da ga zadržim ko zna šta bi bilo s njima.

,,Koji je tebi kurac ?!“, planu Gagi, nakon mog po njemu krajnje drskog zahteva. Da je neko drugi umesto mene bio u pitanju sigurno bi ga odmah raspalio, bez razmišljanja. ,,Šta izigravaš bre ?! Šta ti to znači ? Što me bre jebeš ?! Kvariš nam veče mentolu !“ Po jačini njegovog tona i boje glasa sam zaključio da je ve-oma uznemiren i na samoj granici da postane agresivan. ,,Slušaj, sve što trebaš da uradiš je da mi samo malo udovoljiš i ukoliko govoriš istinu i ne farbaš me neće ti biti frka da se zakuneš u kevu i ja ću tako znati da zaus-ta ne lažeš.“ ,,Jebi se čoveče, smaraš.“, nastavi on da grubo negoduje. ,,U protivnom nećemo krenuti dok to ne učiniš. Da barem jednom ispadneš čovek prema meni i dokažeš da si iskren.“, uzvratio sam beskompromisno.

Znao je on odlično da sam upravo ja jedina osoba koju poznaje a da je dovoljno tvrdoglava, toliko da teško može da se izbori sa njom. Bacio sam ga u dilemu, zamislio se što je za mene predstavljalo pozitivan znak.

,,Slušaj, znam te ko zlu paru. Već 8 godina tolerišem sve tvoje fiks ideje i tvoje nenormalno, destruk-tivno ponašanje. A večeras za uzvrat hoću mir. Hoću da se opustim i uživam a ne da strepim zbog tvoje neodoljive želje da od svega praviš sprdnju. Večeras neću da tolerišem nikakve ispade sa tvoje strane. Mislim da sam zaslužio da me barem toliko ispoštuješ. Zato reci da li hoćeš to da učiniš pa da nastavimo da se veselimo ili da se razilazimo, svako svojim putem. Šta će od toga biti u potpunosti od tebe zavisi.“ Moja nedvosmislena završna reč je imala tako dramatičan ton da su se svi ućutali netremice zureći naizmenično čas u mene, čas u njega.

Sada su sve oči bile uprte u Gagija od čijeg odgovora je zavisio dalji tok večeri. Pokunjio se oborivši pogled, smrknutog lica i duboko zamislio. Tajac je trajao oko 10-ak sekundi i on konačno izusti tiho, otežući, gotovo postiđeno, ,,Dobro, jebem te u usta…uf tako si ponekad naporan…keve mi neću…eto…“ ,,Šta eto ? Šta nećeš ?“, rešio sam da ga pritisnem do kraja i da to ako treba iščupam iz njega.

,,Neću da pravim nikakva sranja i jel si sad srećan ?“ Negodovao je sasekavši me ljutitim pogledom. ,,Znači kuneš se u svoju majku Jelenu da večeras nećeš praviti nikakva sranja ?“ ,,Jebi se više smaraču !“, dreknu on izgubivši strpljenje i opet se pokunji. Ponovo je nastupio tajac. ,,Okej, ništa onda…palim ja. Vidimo se.“, prekinuh tišinu koja se odužila, ustadoh sa kauča i pođoh ka vratima.

,,Ma daj čoveče stvarno, koji ti je ? Nemoj da si takav partibrejker.“, dobaci Boža dok sam ćutke posegao za vratima. ,,Stani šabane, u dupe te jebem !“, oglasi se Gagi čim sam se uhvatio za bravu. Ponovo je nastupio tajac i ja otvorih vrata ne osvrćući se. ,,U redu konju tvrdoglavi ! Kunem se u svoju majku Jelenu da večeras neću praviti nikakva sranja. Jel si srećan sad ?! Pobedio si i sad uživaj.“

Zatvorio sam vrata i seo nazad na kauč. Suzdržavao sam se da se pobednički iscerim pošto je Gagi de-lovao utučeno, postiđeno i poraženo. Nisam želeo da sjebem postignuti napredak provocirajući ga. ,,Čoveče, jedino je pobedio zdrav razum. Živeli.”, značajno izgovorih podigavši čašu punu vodke, leda i limuna. Ostali mi se pridružiše i raspoloženje živnu. Veselje se nastavi i Gagi se ponovo priključi zajebanciji bez malopređašnjeg uvređenogt izraza lica.

Marko, Gagi i ja smo ubedljivo poslednji stigli. Mrak je već uveliko pao i svi su već ušli u menzu a mi smo bili dobro dobijeni na samom početku maturske večeri. Boža i Simke su trebali kasnije da nam se opet pridruže i donesu još jednu flašu viskija a Gagi se obavezao da vrbuje i neke dobre maturantkinje da nam se priključe. Znali smo da to njemu neće predstavljati ni najmanji problem.

Ušli smo u menzu koja je bila puna redova stolova i stolica na kojima su zaseli maturanti sa jedne strane a zaposleni u dnu velike prostorije. Propustili smo fotografisanje i zbog toga mi je posebno bilo drago. Naš razredni je bio alkos i bio je već otkinut, tako da nije registrovao naše pojavljivanje. Nikako ne bi valjalo da se on i Gagi suoče pijani. Pronašli smo naš razred i seli.

Svi su bili sređeni maksimalno, onoliko koliko su njihovi roditelji mogli da priušte. Ispostavilo se da smo stigli taman na vreme za večeru. Propustili smo sva sranja oko govorancija, deljenje poklona razrednim starešinama, bukete cveća za nastavnice i učiteljice, aplauze i zvižduke. A posebno mi je drago što sam pro-pustio postrojavanje najboljih učenika i skromne nagrade koje im je direktor uručio. Neke jeftine knjige i glupave pohvalnice.

,,Hvala bogu pa nisam bio tu da se ljubim sa Vasom. Prezirem tu jebenu, komunjarsku, šlihtarsku pederčinu.”, rekoh Gagiju sa pomešanim prizvukom olakšanja i gađenja u mom smirenom glasu. Vasa, naš dragi direktor je kao običan učitelj iz grada dospeo na tu poziciju ljubeći prave guzice. Sada je bio šef svim nastavnicima koji su bili daleko obrazovaniji od njega i zato su ga prezirali i pljuvali iza leđa.

U ovim kao i minulim vremenima je bilo krajnje rizično zameriti se nekome ko je na višoj lestvici hijerarhije od vas a uz to još i član partije. Ukoliko budeš označen kao politički nepodoban, ne samo da možeš ostati bez trenutnog zaposlenja nego i bez eventualno budućih. A tu je bila i naša narodna milicija da te šikan-ira i maltretira po potrebi. Najgore je to što se takvo iživljavanje moglo lako preneti i na tebi bliske ljude, porodicu i prijatelje sve sa ciljem da te što više pritisnu izoluju. Zato su ljudi uglavnom činili ono jedino što je stvarno bilo sigurno i bezbedno, ćutali, trpeli i gutali govna koja im se serviraju.

Prošarao sam pogledom po ženskom delu populacije našeg a i ostalih razreda. Bilo je tu i nekih baš dobrih predstavnica lepšeg pola koje su se posebno isticale svojim ženstvenim, fizičkim atributima. Sve su se doterale, našminkale, utegle i naglasile svoje glavne adute. Ovako pripit sam shvatio posmatrajući ih da bih vrlo rado pojebao veliku većinu njih. Samo one baš ružne, debele ili nerazvijene daskare nisu dolazile u obzir ali njih je bila samo šačica. A sa ostalima bih vrlo rado opštio ovako napaljen i zaposednut hormonalnim promenama u svom telu.

Odjednom se Nikoleta stvori pokraj nas, odnosno iznad mene. ,,Hej Pavle, pa gde si ti do sad ?“, upita sva usplahirena. Nije ni sačekala odgovor već nastavi da blebeće sva uzbuđena. ,,Izvoli tvoju knjigu i pohvalnicu, uzela sam i čuvala za tebe.“ Ustao sam sa stolice i uzeo glupavu knjigu i licemernu pohvalnicu. ,,Hvala ti.“, rekoh toplo, prijatnim, prijateljskim tonom.

Nikoleta je bila niska i nabijene građe ali svakako zgodna. Na sebi je nosila usku, crvenu haljinu sa dekolteom iz kojeg su štrčale ubedljivo najmoćnije sise u generaciji. Bila je malo krupnija devojčica ali nije se moglo reći i debela ali ono što se zapravo moglo reći da je sa svojim veoma lepim i za oko prijatnim licem bila veoma slatko devojče.

Iako nisam imao nikakav problem sa njenom estetikom, sa njenim karakterom je bilo malo drugačije. Njeno ponašanje me je neretko odbijalo i odvraćalo od neke prisnije socijalizacije sa njom. Uvek je morala da bude angažovana, večito birana za predsednicu odeljenske zajednice, što joj je očigledno na moje čuđenje bilo veoma važno, zauzimala se oko svih postojećih školskih takmičenja, sekcija i vannastavnih aktivnosti. Naravno nasuprot meni kojem se savršeno jebalo za takve beskorisne nebuloze i besmislice. I bez toga sam već imao veoma nisko mišljenje o našem sistemu obrazovanja.

Tako je bilo i u vezi maturske večeri, odabira i kupovine poklona za našu bivšu učiteljicu i matorog seljaka razrednog, ona je vodila ključnu reč i bila glavni inicijator i organizator svega toga. Sve to me iako sam smatrao da je preterano navalentno ne bi uopšte ni doticalo da i mene nije konstantno smarala svojim bezus-pešnim pokušajima da me animira u vezi tih gluposti koje su me se ticale koliko i štrikanje čarapa.

Jednom prilikom sam zbog svega toga izgubio živce i na nimalo suptilan način joj dočarao koliko mi se zapravo jebe za sva ta trivijalna sranja. Moja grubost ju je na moje zaprepašćenje veoma povredila. Samo što nije zaplakala, očiju punih suza i drhtavih usana i tada mi je bilo jasno da se ona u stvari opasno loži na mene. Svi signali su bili tu već duže vreme i sumnjao sam ali tako nešto mi je ipak bilo krajnje neočekivano.

Prvi put sam posumnjao kada smo minulog septembra pri samom početku školske godine na travnjaku školskog igrališta pikali fudbal u nameri da iskoristimo preostalo lepo vreme, pošto nam je sumorna jesen hrlila u susret. Sunce je pržilo i bilo je poprilično vruće popodne pa sam kao i većina skinuo majicu kako se ne bih oznojio i zalepio za nju. Mrzeo sam taj osećaj.

Devojčice su se skupile, sele na travu i posmatrale male parodije gladijatora kako se bore za prevlast na skromnom, improvizovanom fudbalskom terenu. Postigao sam gol i osetio sam kako mi raste samopouzdanje. Danas je moj dan, pomislio sam. Nisam bio nešto preterano vešt što se tiče sporta ali sam zato bio rođeni borac i moja srčanost je ponekad davala iznenađujuće rezultate.

Svaki put kada bih pogledao ka devojčicama koje su nas posmatrale tako golišave i znojave i ko zna kakve sve komentare razmenjivale među sobom, Nikoleta bi mi uputila osmeh, pa bi se nešto došaptavala sa drugaricama a onda bi se skupa kikotale. E kučke male vama treba samo dobar kurac, rekoh u sebi revoltiran zato što mi razbijaju koncentraciju sada kad mi je konačno krenulo.

Od tog dana je počela da mi dosađuje i uvek je imala dobro pripremljen i osmišljen izgovor zašto to čini. Tražila mi je broj telefona i ja sam joj ga dao, što je bila greška. Zivkala me je često, uvek navodno u vezi nekih zadataka za pripremu prijemnog ispita iz matematike iako sam bio siguran da sve to odlično zna i sama, možda čak i bolje od mene. Nikoleta je veoma inteligentna mlada osoba i iako je bila navalentna, previše pričl-jiva i pomalo dosadna, ipak mi se u određenoj meri sviđala. Njena pažnja i nabacivanje su prijali mom egu ali istovremeno su me i gušili. To nije moglo ništa posebno da mi znači, pošto sam do daske bio zatreskan u moju Jovanu i to osećanje je prožimalo i ispunjavalo svaki kutak moga bića.

Relativno skoro sam čitao u nekom časopisu o tome kako tinejdžeri ne mogu da vole u tim godinama, kako su nezreli, nesposobni a pre svega nespremni za tako kompleksna osećanja i da su njihove veze samo hir pubertetskih hormona. Vrlo rado bih upitao autora tog teksta zašto je jedan od najčuvenijih pisaca u istoriji književnosti napisao najpoznatiju ljubavnu priču svih vremena u kojoj su glavni protagonisti 14-ogodišnjaci i šta je onda koji kurac ovo što osećam i ne da mi mira ni dan, ni noć a znam da nije seksualna tenzija koja se može odagnati prostim onanisanjem.

Zablenuo sam se u Nikoletine sise i mašta mi proradi punom parom. ,,Hej, pogodi ko je proglašen za đaka generacije.“, uskliknula je uzbuđeno i trgla me iz moje seksualne fantazije. Nije bilo teško pogoditi. ,,Pa to se znalo tako da ne verujem da je bilo koga iznenadilo…čestitam.“, odgovorio sam ravnim glasom smeška-jući se. Pružio sam joj ruku uz osmeh a ona je sva ozarena prihvati a onda smo se izljubili, 3 puta u obraz. Sva se pogubila i usplahirila. Crvenilo joj udari u lice i probi se kroz sloj šminke

,,Ćao Niki.“, dobaci Gagi sa svog mesta prekinuvši momenat blage nelagode. ,,Dobre sise, nema šta.“ Iskezio se vulgarno u njen dekolte palacajući jezikom a ona se na to zgraženo namršti. ,,Nosi se retardirana sirovino !“, uzvrati ona ljutito. Gagi stavi ruku na međunožje i lascivno prostenja ne skidajući pogled sa njenih grudi kojih se ni potpuno zrela žena ne bi postidela. ,,Pavle vdimo se kasnije.“, poručila je opet postiđena i odjurila natrag na svoje mesto. ,,Važi vidimo se.“ Zavalih se natrag u stolicu.

,,Hej, muzara se opasno primila na tebe.“,reče euforično dok se pripijao uz mene. ,,Ma daj čoveče.“, odvratio sam odmahnuvši nezainteresovano. ,,Ako mene pitaš dala bi ti posle malo pravog ubeđivanja. Mala sisata kurvica sigurno to i jedva čeka. Sto posto gura sve one glupe diplome u picu dok misli na tebe. Vas dva štrebera bi mogli da imate seks na naučnoj osnovi. Hahahahahahahah, joj .”, ismejao mi se direkt u uho a ja ga grubo prekinuh laktom u rebra. ,,Odjebi bre. Mislim, stvarno si prava sirovina.”, prekorih ga negodujući. ,,Nemoj da si tako osetljiv, samo hoću da pomognem. Pa svi znaju da se ona prima na tebe i stvarno bi mogao da malo kreneš u akciju. Ko zna možda ti se i posreći da se I ti konačno omrsiš malo. Krajnje je vreme”, šaptao je zaverenički ovaj put potpuno ozbiljan.

,,Hajde priznaj, zar se ne bi rado sjurio među te sisetine ?” Njegov iskalkulisani hladan pogled zahtevao je odgovor. Umesto odgovora sam se samo idiotski iskezio, to pitanje ionako može biti samo retoričko jer svaki normalan, zdrav heteroseksualac bi poželeo tako nešto, da se poigra sa tim prirodnim lepotama. ,,To pitanje ti je zaista suvišno.”, rekoh posle kraće pauze provrteh glavom. ,,Znam da ja bih, samo tako, i svršio bih joj po tim štreberskim cvikama. Oooo, da ! Mala, nabeđena fuksa.”, nastavi on svoj vulgarni monolog, zamišljen i sav uspaljen. ,,E sad si mi je potpuno zgadio ali izgleda da si ti poprilično zagrejan pa izvoli a mene ostavi na miru.“, brecnuo sam se na njega u pokušaju da prekinem njegovu zamornu govoranciju. Nervirala me je njegova sklonost ka dužim monolozima u mom prisustvu.

On i Nikoleta se nisu nikako podnosili od samog početka, još od prvog razreda. Gagi je nju prozivao da je debela, ćorava štreberka a za cvike joj je posebno bulju pomerao. Što se mene tiče cvike su joj dobro stajale i pristajale. Izgledala je kao prava mala, lepuškasta, tinejdž intelektualka. A ona je njega smatrala crnom ovcom a pošto su nju ostali smatrali neprikosnovenim liderom u razredu bez problema je uspevala da skoro sve učenike nahuška i okrene protiv njega.

Drukali su ga redovno kod učiteljice za svako sranje koje bi napravio a ona bi o tome obavestila Daču koji bi rešio stvar, zna se kojim metodama i po kom principu. Kako smo krenuli u više razrede Dača je postao nedostupan i sve manje se interesovao za Gagijevo ponašanje u školi. Počeo je rat i sva briga o njemu je pala na babu i dedu koji nakon Dačine strahovlade nisu mogli predstavljati nikakav autoritet za malog, hiperaktiv-nog delikventa. Kao da su oslobodili zlog, osvetničkog duha iz boce i to u najgorem mogućem momentu, na samom pragu puberteta.

Drukarama je ubrzo zapušio usta šamarima a Nikoleta je postala redovna meta njegovih nemilosrdnih napada. Devojčice naravno nije tukao ali je i njih podčinio tako što je urnisao glavnu među njima. Nikoleta je i više nego uspešno mogla i uspevala da se nosi sa njim verbalno, međutim ona očigledno nije imala pojma koliko je zapravo Gagi bio spreman daleko da ode. Udarao je kao i uvek, veoma nisko i tamo gde je znao da će najviše zaboleti. Počinje teror…

***

Nastavnica iz srpskog nam je često zadavala pisanje sastava za domaći zadatak. Teme su bile raznolike a ovog puta je naslov glasio “Kako zamišljam svoje sutra.” Sutradan smo na času čitali te sastave. Srpkinja je uvek prvo davala dobrovoljcima prednost, kojih je bila šačica i uvek su isti likovi bili u pitanju a preostalo vreme je prozivala.

Mene bi uvek prvog prozivala pošto sam ubedljivo najbolje pisao ali isto toliko sam i mrzeo da čitam napisano i eksponiram se na taj način. Iako sam znao da će čim ponestane dobrovoljaca mene odmah prozvati, čekao sam i ignorisao tu činjenicu sve dok ne izgovori moje ime. Svaki put bi bilo tako. Nasuprot meni Niko-leta je prosto obožavala da čita naglas svoje duge gramatički i pravopisno besprekornene ali takođe beskrajno dosadne sastave a na ovu temu je bio sam ubeđen, imala baš dosta toga da kaže. Međutim Gagi će se pobrinuti da ona ovog puta ne kaže ništa, na zadatu temu.

Pre časa maternjeg jezika je bio veliki odmor koji traje 20 minuta. Svi su taj predah koristili uglavnom da užinaju i prošetaju malo. Gagi se za to vreme ušunjao u praznu učionicu i iz Nikoletine torbe uzeo njenu svesku iz srpskog. Zatim je otišao u klonju, iskenjao se a listove na kojima se nalazio njen domaći zadatak upotrebio umesto toalet papira i pri tom se postarao da sveska ostane čitava i ne previše izgužvana. Tako usra-nu svesku je vratio tamo odakle je i uzeo, takođe krišom. Za koji minut većina učenika je bila nazad u svojim učionicama i klupama.

Gagi, ja i Marko bismo skoro uvek provodili veliki odmor u parku na nekoj od zabačenijih klupa koje su bile okružene bujnim, podivljalim žbunjem. Tu bi se izolovali od tuđih pogleda, pojeli šta ko ima spremljeno za užinu a onda popili po pivo uz pljugu. To nam je postao redovan ritual a tog dana smo Mare i ja sve to obavili bez Gagija. Njegovo nenajavljeno odsustvo i odstupanje od naše zajedničke, svakodnevne rutine mi je bilo sumnjivo. Znao sam da mali kvarnjak opet sprema neku gadnu pakost.

Zvonilo je za početak časa i svi smo opet bili na svojim mestima. ,,Sirovi, gde si se ti izgubio ?“,upitah odmerivši ga sumnjičavim pogledom. ,,Morao sam da kenjam. Nisam imao jebenog papira pa sam morao da se snađem.“, požali se on sav ozbiljan. ,,Kako to misliš ? Pa sa čime si obrisao bulju ?“ On mi umesto odgov-ora uputi svoj čarobno morbidni kez. ,,Izgleda da ni ne želim da znam.“, uputih zaključnu konstataciju I strsoh se od gađenja. ,,Svejedno ćeš saznati.“,uzvratio je euforično kroz svoj krvoločni osmeh.

Nastavnica uđe na vrata i čas maternjeg jezika otpoče. Srpkinja nije previše tupila već je dozvolila da dobrovoljci odmah počnu sa čitanjem svojih pretežno nebuloznih i kriminalno dosadnih sastava. Nikoleta se prva a ovog puta i jedina javila. ,,Mene će sigurno sledećeg da prozove a to mi tako ide na onu stvar.“, došap-nuh Gagiju nervozno. ,,A zato će najpre ova da nas smori, za medalju.”, nastavih svoju žalopojku.

,,A ja mislim da će ovog puta biti poprilično zanimnjivo. U stvari siguran sam da će biti baš do jaja.”, odvratio je jedva suzdržavajući ushićenje u sebi. Pogledao me je i pakosno se iscerio dok su mu oči sijale od uzbuđenja. Istog momenta sam povezao stvari u glavi, sabravši 2 i 2. ,,Nisi valjda ?”, procedio sam zgađeno. ,,O da.”,zapevušio je bez i trunke stida. Naprotiv, držanje u iščekivanju mu je bilo veoma ponosito. Progutao sam knedlu, prošli su mi trnci uz kičmu a dlanovi počeli znojiti od nervoze.

,,Tišina tamo u zadnjoj klupi ! Pavle, Dragane, smirite se i slušajte Nikoletin sastav.”, opomenu nas srp-kinja, prekornim tonom zbog buke koju smo kao i obično pravili na časovima. ,,Izvinite, rado ćemo saslušati Nikoletin sastav.“, sarkastično odgovori Gagi i opet mi se pakosno isceri. Hteo sam nekako da odreagujem ali Nikoleta je već pokušavala da razdvoji slepljene stranice. Otvorila je svesku i listala da nađe sastav a onda malo prikočila zbunivši se. Uspela je nekako da razdvoji usrane, ulepljene stranice upitno buljeći u njih a onda…

Vrisnula je u šoku, bacivši svesku na pod uz krajnje zgroženu facijalnu ekspresiju. ,,Fuj !“,kriknu šokirana devojčica, sekund pre nego što su joj suze potekle. ,,Ovo si mogao samo ti da uradiš, skote bolesni !“,ciknu optužujuće na Gagija izbezumljena devojčica. Svi su poskakali i u neverici se zagledali u opoganjenu svesku. I nastavnica priđe zaintrigirana, da vidi o čemu je reč i umalo joj nije pozlilo.

,,Šta je lutko, ne sviđa ti se kao izgleda tvoja budućnost ? Meni deluje više smeđa nego svetla, jel da ?“, uzvrati Gagi zastrašujuće smireno i cinično, ni na trenutak ne pokušavajući da prikrije krivicu iako je mogao sve opušteno da negira i jednostavno se napravi lud. Ali on je morao javno da likuje i nahrani svoj bahati ego. ,,Kako si mogao ?! Perverznjaku odvratni ! Bedniče bolesni !“,histerično je vikala, gubeći kontrolu dok se Gagi trijumfalno naslađivao, cereći joj se iritantno. Nije mogla više da podnese, briznula je u nekontrolisani plač i izjurila iz učionice.

,,Mihajloviću, polazi odmah kod direktora !“,dreknu srpkinja tresući se od uzrujanosti. On je posluša, ustade sasvim lagano i pođe ka vratima šepureći se kurčevito a srpkinja pođe za njim kako bi ga sprovela do direktorove kancelarije. Međutim za tim nije bilo nikakve potrebe pošto je Gagi sa zadovoljstvom odlazio kod Vase i jedva je čekao neki povod pa da ga pošalju kod njega jer nije svakog dana imao priliku da i njemu jede džigericu a to mu je vremenom postala prava poslastica.

Vasa je neredo preuzimao Gagijev slučaj pošto mu se vremenom smučilo da sluša sebe kako ponavlja jedne iste priče koje se vrte u krug, iznova, u nedogled, poput pokvarene ploče. Pozivao bi i školskog psiholo-ga odnosno pedagoga u pomoć ali ni od toga nije bilo neke vajde, osim što je Gagiju to celu situaciju činilo samo još zabavnijom. Uhvatili bi ga zajedno u unakrsnu vatru pretnji, sa namerom da ga zastraše a on ih je samo nezainteresovano posmatrao sa nemalom dozom podsmeha.

Vremenom su promenili strategiju počevši da mu se dodvoravaju dok se on sprdao sa njima i otvoreno ih jebao u mozak. Na kraju mu je Vasa ponudio da mu sredi prelazne ocene iz svih predmeta a da se čak ni ne pojavljuje na tim časovima, garantujući mu da neće ni biti upisivan u evidenciju odsutnih. Gagi je i ovako dolazio i odlazio kad mu se ćafne a dvojke su mu maltene već bile obezbeđene na kraju godine, tako da je Vasina ponuda bila potpuno besmislena. On jednostavno nije imao više čime da se pogađa i trguje. Nisu znali šta će, jedino rešenje se ponudilo sao, trpeti sve dok mali divljak ne maturira a onda će postati tuđ problem.

Nakon incidenta sa sveskom na vanrednom razrednom času koji se održao na Nikoletino insistiranje, ona je održala govor povodom Gagijevog sve nepodnošljivijeg, devijantnog ponašanja. Njega nije bilo na matematici i biologiji, pio je pivo sa Božom i Simketom u parku ali se zato pojavio na razrednom času samo da bi nervirao matorog, neurotičnog hemičara i čisto da vidi može li se još neka šteta napraviti. A za to je zah-valjujući svakodnevnoj praksi bez svake sumnje postao pravi ekspert.

Nikoleta je stajala pred tablom zauzevši svečani, govornički stav, okrenuta ka ostatku razreda. Razgla-bala je o društvenoj odgovornosti pojedinca i naglasila da takve kao što je Gagi treba poslati u popravni dom, dok je vreme i dok još uvek može da se učini nešto kako bi se takvi delikventi prevaspitali i rehabilitovali a društvene zajednice zaštitile od njih. Gagi do tada poprilično nezainteresovan iznenada prekide njenu govoranciju glasnim, pivskim podrigom i skoro svi prasnuše u smeh. Nikoleta nastavi kao da se ništa nije dogodilo, ne dozvolivši da je njegov prostakluk pomete. Nastavi da besedi ali Gagi takođe nastavi da je opstruira iz naše klupe.

,,Smaraš muzaro.“, dobacio je podrugljivo prigušivši glas šakom ali se ipak čulo jasno i glasno. Gagi ja imao svoj klan, grupu duduka kojima je praktično bio idol. Oni su ga stalno podržavali i slepo sledili u njegovim prostačkim ispadima. Par njih poče glasno da zviždi i razredni izgubi strpljenje. ,,Umuknite, majmuni !“, zagrmeo je. Majmuni umuknuše ali Gagi nastavi ignorišući ga drsko, kao i obično. Poznajući ga bolje nego bilo ko drugi ovde znao sam da je ovo tek zagrevanje.

,,Hej lutko, kad već toliko voliš da te svi gledamo, daj i da vidimo šta stvarno imaš da pokažeš, a ne samo da kenjaš. Skini se i pokaži nam te jebozovne sisiće.“ Skoro ceo razred opet prasnu u smeh ali meni ovo njegovo sve učestalije iživljavanje uopšte nije bilo smešno. Nikoleta se pokunji oborivši pogled i postiđeno, bez reči, sa plačljivim izrazom na svom lepom licu vrati na svoje mesto i sede. Ponovo je zbog Gagijevog mal-tretiranja bila na ivici suza. Počinjao sam da osećam pravdoljubivu potrebu da je uzmem u zaštitu i taj osećaj je u poslednje vreme dobijao na intenzitetu.

Matori iz sve snage tresnu šakom o sto i zaurla. ,,Zavežite životinje jedne !“ Istog trena buka je zamrla i zavlada muk. Skoro svi su se trgli i isprepadali od matorovog, trenutnog izliva besa ali to je bila muzika za Gagijeve uši. To je i bio cilj njegovih konstantnih provokacija, da svoju metu izbaci iz takta a u tome je bio pravi, prirodan talenat.

,,Alo muzaro, baci sisu da se igramo.“, nastavi Gagi sa svojim vulgarnim dobacivanjem. ,,E sad ću da ti jebem… !“, dreknu hemičar i poskoči sa stolice, kao da mu je neko raspalio šamarčinu. Nikoleta je ignorisala Gagijev uobičajen izliv prostakluka ali matori nastavnik je potpuno pomahnitao. Gagi oseti da je na ivici da izgubi svaku kontrolu pa zato doda gas. Zapevao je na sav glas, ,,Baci sisu da se igramo, igramooo, igramooo oo ! Muzaro, muzarooo muzarooo oo ! Baci sisu…“ ,,Ma jebaću ti ja… !“, zareža matori ljutito kroz stegnute zube, kipeći od besa i potrča ka nama sav izbezumljen, stisnutih vilica i pesnica.

Par metara ga je delilo od cilja kada je Gagi hitro poskočio i popeo se na sto. To mu je bio jedini izlaz, pošto je sedeo u samom ćošku. Hemičar pođe u trku da ga zgrabi za nogu ali je Gagi za dlaku bio brži i vešto skoči na sto u susednom redu. Dečaci koji su sedeli za tim stolom se refleksno trgoše i postaviše ruke u gard. Gagi se ludački cerekao dok je hemičar režao i penio, tresući se od srdžbe. ,,Silazi, đubre malo !“, povika pokušavajući opet da ščepa plavu napast.

I ovog puta je dečak bio brži od starca koji je svim silama nastojao da ga uhvati. Jednostavno bi u poslednjem momentu skočio na sto ispred sebe i tako redom, svaki put izbegavši hvatanje za dlaku dok je matori jurio za njim, sav pogubljen, kao muva bez glave. Učenici koji su sedeli za tim stolovima su uzmicali u stranu ili skakali sa stolica kako ih Gagi ne bi pokosio u svom skakačkom zanosu. Ja sam za to vreme kao i većina samo nemo, u neverici posmatrao sa svog mesta šta se događa dok su se neki glasno smejali, skandirali, zviždali i navijali. Gagijev klan duduka je naravno u tome prednjačio i bio najglasniji.

Ponestalo je klupa i Gagi skoči na pod ispred table. Hemičar je protrčavao poslednju, odnosno prvu klupu u redu i oni se samo na kratko nađoše licem u lice ali i toliko je bilo dovoljno da mu Gagi saspe u facu, ,,Duvaj ga matori !”, i opet umakne. Jurnjava se nastavi, Gagi prolete kroz vrata kao metak a razredni za njim. Potera se nastavila kroz hodnik na spratu, pa niz stepenice, pa kroz hodnik u prizemlju. Sve to je bilo praćeno bukom koja je odjekivala akustičnim hodnicima što je diglo celu školu na noge.

,,Ubiću te, zlikovče mali !”, orilo se čitavom zgradom kao i Gagijev ludački smeh u pozadini. Znao sam da on ne beži zato što se plaši matorog već da bi ispunio svoj cilj. A cilj mu je bio da ovog ozbiljnog, starijeg čoveka uvuče u svoju lakrdiju, isprovocira ga do te mere i navede da napravi kompletnu budalu od sebe. U tome je redovno imao uspeha. Misija je bila potpuna. Opet je napravio cirkus od cele škole i svi će danima danima pričati samo o tome.

Imao je neodoljivu potrebu da stalno bude glavna luda i večito u centru pažnje tim svojim budalaština-ma. To mu je bilo potrebno poput droge zavisniku i konstantno ga teralo na njegovo devijantno ponašanje. Uglavnom je bio zabavan, ali vremenom je počeo polako da odlazi u krajnost toliko da mi je sve to sada delovalo totalno nezdravo. Svi su se nadali Dačinom što skorijem pojavljivanju kao nekom privremenom rešenju, čisto da odmore malo, makar i na nedelju dana. Ali mala napast je bila neumoljivo neumorna.

Čak sam ga i ja napušavao i držao mu predavanja zbog svih tih sranja koja su postajala krajnje neumesna u nadi da će se makar malo urazumiti ili barem na kratko razmisliti o tome ali on bi me samo odjebao na finjaka sprdajući se a ako bih nastavio da ga davim o tome postao bi agresivan i ja bih se na kraju ne želeći oz-biljniju konfrontaciju povlačio. Uostalom ionako nije bilo na meni da ga učim pameti. A i kako bih ja mogao da uradim bilo šta po tom pitanju, kada su omanuli naša učiteljica, svi nastavnici, razredni, direktor, psiholog, njegovi baba i deda…jedino je Dačina terapija bila delotvorna ali on je već duže vreme bio odsutan. Predugo.

Razumeo sam ga ja u većini stvari, mnoge dobre smicalice smo i zajedno sproveli u delo, bio sam uvek na njegovoj strani, sve dok se nije potpuno osilio i počeo da povređuje ljude svojim pakostima. Godinama sam ga branio, bio sam mu jedini prijatelj kada niko nije hteo da ga prihvati, kada su ga svi marginalizovali, sma-trajući ga za totalnog autsajdera. Identifikovao sam se sa njegovim problemima i jedan drugom smo mnogo pomogli iako on toga verovatno nije bio svestan, pošto mali sirovi egoista sigurno ne razmišlja o tome a i ako razmišlja, čisto sumnjam da imamo slično gledište i stav o svemu tome.

Postajao je toliko arogantan da mi se neretko kenjalo od toga. Sviđala mi se početna ideja, da on i ja budemo sami protiv svih ostalih. Uživeo sam se u ispravljanje malih, životnih nepravdi i nisam primetio kada se odnos snaga promenio a uloge zamenile. On je sada imao svoj klub obožavaoca po školi koji su se imbe-cilno primali na njegove gluposti. Ipak mi je bilo drago što još uvek donekle uvažava i poštuje moje mišljenje inače bi među nama došlo do potpunog razlaza a verovatno i do otvorenog sukoba.

Posebno me je nerviralo što su ga Boža i Simke dodatno ložili i dolivali ulje na vatru, samo zato što su prosto obožavali da slušaju nove priče o njegovim ekstremno neukusnim drskostima koje je izvodio po školi i dijaboličnim sranjima koja je priređivao mnogima. Sada ne samo da sam morao da gledam i prisustvujem tim pizdarijama, već sam morao da proživljavam i reprize slušajući o tome. Bilo mi je muka od toga već neko vreme, mesecima u nazad je prestalo da bude duhovito i postalo mučno i veoma zamorno. Bilo je samo pitanje trenutka kada će da mi prekipi, pa da puknem. Znao sam da ćemo se gadno pokačiti, bilo je neminovno. Čvrsto sam rešio da povratim barem neku ravnotežu i stanem na put njegovoj tiraniji.

Nije mu mnogo trebalo pa da Nikoleti priredi novu pakost, opet znatno neprijatniju od onih svakod-nevnih koje su postale sastavni deo njegovog uobičajenog ponašanja.

Tog dana smo trebali da predamo radove iz likovnog. Odlično sam crtao ali akvarel bih obavezno zas-rao, nije bilo teorije a da ne zabrljam vodenim bojama. Mrzeo sam to sranje. Nikoleta se nasuprot meni odlično snalazila u ovoj tehnici i njeni radovi su uvek bili najbolji, ne samo u razredu već i celoj školi. Očigledno je posedovala urođeni talenat, odnosno genetsku predispoziciju za taj vid umetnosti. U svakom slučaju daleko bolje je slikala nego što je pisala.

Pre časa likovnog smo imali fizičko. Svi smo bili u velikoj sali i napaljeni nastavnik, visoki, sportski tip, srednjih godina nas je već 2 nedelje smarao sa gimnastikom. Sportska sala je bila opremljena sa neko-liko osnovnih gimnastičkih sprava, sa kojima nas je mučio. U stvari Gagiju i meni je sve to išlo od ruke, kao podmazano ali nas je gadno smaralo da usiljeno ponavljamo mnoštvo puta jedno te isto na nečiju komandu. Obojica očigledno uopšte nismo podnosili autoritet.

Ovog puta smo radili na razboju dok su devojčice vežbale na gredi. Nisam shvatao zašto nas toliko uzaludno forsira kada je bilo i više nego očigledno da velika većina dečaka ne može da ostvari praktično ništa od njegovih ambicioznih zamisli. Uzaludno je fantazirao o tome kako će gomilu nezrelih, nerazvijenih i što je najbitnije nezainteresovanih klinaca pretvoriti u prave atlete. Najpatetičniji su bili oni krupniji koji su delovali snažno a u stvari bili mlohavi kao 100-godišnji kurac i meki kao pamuk, na hleb da ih mažeš. Svi oni su taman imali dovoljno snage da se uzveru na spravu sa teškom mukom, prdnu usput od teskobe i budu srećni ako se pri tome i ne useru.

Gagi i ja bismo sve to odrađivali iz prve i zato nas je visoki nastavnik gotivio. Uradili bi u startu šta treba i kako treba, ponovili koliko god puta zahteva ne bi li bio uveren da je to to i on bi nam kao nagradu bacio loptu za basket i dao nam voljno. Kasnije bi nam se pridružila još nekolicina dečaka dok bi se prdavci i dalje uzaludno patili.

Tako je bilo i ovog puta. Gagi i ja smo za 15-ak minuta savladali osnovne vežbe na razboju a onda bili slobodni da ostatak časa pikamo basket. Marko nam se pridružio za koji minut. On je delovao glomazno, nezgrapno i preteško za naše godine ali te ručarde su verovatno i znatno veći teret mogle da podnesu. I Bojan i Miloš su nam se priključili i to je bilo to. I Tako smo nas petorica ubacivali u koš, dok je ostale strogi nastavnik muštrao i terao ih da iznova i iznova pokušavaju ali uzalud pošto su već uveliko istrošili i ono malo snage što su imali.

Ipak je taj čovek znao šta radi, hteo je da ih barem malo očvrsne i donekle fizički osposobi. Sa kakvim materijalom je radio i najminimalniji pomak se mogao smatrati uspehom i predstavljao prijatno iznenađenje. U svakom slučaju čovek je radio dobar posao ali čisto sumnjam da je bilo ko ovde to cenio. Nije bilo sumnje da je bila velika greška što je fizičko obrazovanje toliko zapostavljeno i podcenjeno.

Primetio sam da nema Gagija ali nisam uočio taj momenat kada se odvojio od koša i nas i jednostavno nestao. Posle par minuta se pojavio iz muške svlačionice. ,,Gde si se ti izgubila plavušo ?”,upitah sumnjičavo, kao i uvek sa realnim razlogom. ,,Sisaj ga štreberu. Krivo ti što te nisam poveo da mi pridržiš patku, da mi otreseš pitona ?”,odbrusi je grubo za kavgu uvek spreman. ,,Izvadi slobodno taj pikavac pa da ga ugazimo i prekratimo mu muke.” I mene je uspeo da zarazi svojim boljkama, sada je i moja morala biti poslednja. ,,A Jovani se baš svidelo kako žari ovaj pikavac, ne buni se.“ Kao i obično prešao je na niske udarce kroz svoj arogantni, provokativno cinični osmeh. ,,Da toliko žari da je tvoja Goca-droca jedva čekala da sa tog bednog pikavca pređe na pravu tompusaru !“

Ostali su slušali i cerekali se našem prepucavanju koje je u poslednje vreme umelo baš da potraje. Ovog puta se zaoštravalo i trajalo sve dok nas nastavnik nije opomenuo po treći put izdravši se na obojicu. Gagi produži do njega i preda mu svežanj ključeva i tada mi postade još sumnjivije njegovo kratko, nenajavl-jeno odsustvo. Znao sam da je krišom nestao samo da bi napravio neko sranje, nema teorije da nije tako iako bih voleo da barem jednom u vezi njega nisam u pravu. Za nekih 10-ak minuta će ceo razred saznati šta je zapravo učinio.

Nastavnik mu je dao ključ od svlačionice kroz koju je morao da prođe kako bi izašao u kratak hodnik koji izlazi u hol. Svlačionice su se zaključavale pošto je u školi bilo dosta malih lopuža koje su marnisale sve što padne šaka, čim im se ukaže povoljna prilika za neometani lopovluk. Međutim ključ od muške svlačion-ice je bio na privesku sa još nekoliko ključeva među kojima se nalazio i ključ od ženske svlačionice. Gagi je prošao kroz mušku svlačionicu obrevši se u malom hodniku i umesto da skrene levo ka holu i klonji, kude se navodno uputio, skrenuo je desno ka vratima ženske svlačionice od kojih je držao kjuč u ruci.

U toku je bilo ocenjivanje devojčica odnosno njihovog umeća na gredi, zbog kojeg smo svi zastali kako bi pomno pratili i odmeravali napupele pionirke, utegnute u trikoe i krišom komenterisali jebozovnost pojedinih, onih boljih primeraka. Za Gagija je to značilo da ga nijedna neće eventualno iznenaditi i zateći na delu.

Ušao je sigurno sa svojim čuvenim, krvoločnim osmehom koji je uvek krasio njegovo lice kada se sprema da napravi neku smišljenu štetu. Pronašao je Nikoletine stvari a među njima i njen blok sa njenim likovnim radovima. Izvadio je iz džepa crni marker kojim je voleo da švrlja unaokolo po svemu i svačemu.

Predhodna dva meseca je bilo lepo vreme i novi mladi nastavnik koji je zamenio matorog, džangrizavog prdeža nas je rado izvodio napolje u prirodu da joj odamo počast oslikajući je. Dok se većina nas glupirala, Nikoleta je ozbiljno shvatala likovnu umetnost, crtala a zatim bojila, stvarajući svoja mala remek dela. Imala je izuzetan osećaj za boje i mnogi njeni radovi su završavali na izložabama i takmičenjima. Ni ovi radovi koje će Gagi bezdušno, mučki upropastiti nisu bili izuzetak po lepoti.

Preko svake veoma autentične slike krajolika našeg predgrađa našvrljao je svojim debelim crnim markerom po jedan ogroman kurac i ispod svakog ispisao sledeće poruke: ,,Ovo tebi treba kravo sisata !“, ,,Puši ga četvorooka štreberko !“, ,,Sisaj ga muzaro ćorava !“i ,,Eh što ja volim umetnost“ Čas fizičkog vaspi-tanja se završio, svi smo se presvukli i krenuli manje ili više znojavi na sprat u likovni kabinet. Nikoleta je bila dobro raspoložena pošto je dobila odličnu ocenu za svoj performans na gredi a to je isto sasvim logično očekivala i na ovom času. Međutim za koji minut će se njeno raspoloženje drastično promeniti.

Sela je sa svojom najboljom drugaricom Jasminom na njihovo mesto. Jasmina joj je pokazala svoje radove a onda zatražila da vidi njene. Nikoleta je otvorila svoj blok i frapirala se. Ruke i usne su počele da joj se tresu dok je listala radove u koje je uložila sate i sate truda a Gagi ih upropastio na krajnje vandalski, pros-tački način bez imalo griže savesti. Kladim se da ni na sekund nije oklevao. Nikoleta zajeca glasno drhteći od besa i nemoći a Gagi koji ih je sve vreme posmatrao i sadistički se naslađivao uživajući u njenim reakcijama samo što ne poskoči od ushićenja.

,,Gade prokleti !“,kriknu devojčica histerično, lupivši malim pesnicama o sto. ,,Đubre jedno pokvare-no ! Zašto ?! Reci mi zašto me već jednom ne ostaviš na miru ?!“ Svi se trgoše i uperiše zbunjene, radoznale poglede u njenom pravcu. Gagi ustade i nonšalantno joj priđe sa potpuno nevinim, dečačkim smeškom na licu i baci radoznao pogled na raštrkane listove po stolu kao da ne zna o čemu se zapravo radi. Za manje od 10 sekundi se okupiše svi trenutno prisutni oko stola da vide o čemu je reč. ,,Hej dušo, pa nemoj tako. Pa ti bi ovde prva trebala da ceniš dobru umetnost. Reci, zar nisam pravi talenat ?“, obrati joj se ljigavim, nipodašta-vajućim tonom kroz iritantni kez. Većina poče da se cereka podrugljivo od čega mi se želudac prevrnuo.

Jasmina je samo nepomično, bledo gledala u pod. Očigledno joj je bilo žao drugarice i krivo što joj ne može pomoći. U meni je dok sam celu situaciju posmatrao sa strane rastao osećaj gađenja pomešan sa besom. Čak su i neke njene navodno dobre drugarice očigledno uživale u njenom poniženju i porazu. Većina joj je zavidila ili jednostavno bila iritirana činjenicom da Nikoleta u svemu mora da bude najbolja i najuspešnija. Ovaj momenat je samo dokazao i potvrdio da je Gagi činio nešto što su mnogi licemeri zapravo želeli, da je spuste i ponize na krajnje surov način. I mene je nervirala njena krajnje napadna nametljivost, arogancija i ambicioznost ali ovakvu torturu ničim nije mogla da zasluži.

Nikoleta neočekivano ustade, skupivši hrabrosti da se po ko zna koji put suoči sa svojim neprijateljem. ,,Jebi se, sirovino glupa !”, sasu mu pravo u lice dok ga je prkosno i sa prezirom streljala pogledom punog suza. ,,Ti si najobičnija ništarija ! Govno jedno napaćeno !” Vikala je na sav glas. Svi su je iznenađeno pos-matrali a Gagi se posle svake uvrede sve više mrštio. ,,Meni je tebe žao, pošto si očigledno bolestan.“, nastavi ona znatno smirenijem glasom unevši mu se u facu. ,,Tebi je mesto u ludari. Tamo ćeš i da završiš, pored svoje lude keve.“

Čim je ovo izgovorila svi su se poplašeno ispresecali znajući da će Gagijeva reakcija biti nasilna. Mo-mentalno je silovito ščepao za vrat sa obe šake i počeo daviti. ,,Kurvo glupa ! Za kevu ubijam ! Još samo je jednom spomeni i platiću Ciganima da te sačekaju u mraku i jebu dok ti oči ne ispadnu !“, mahnito je urlao mlađanii siledžija. Nikoleta se očajnički borila za vazduh i koprcala kao riba na suvom dok su ostali nemo i preplašeno posmatrali ne čineći bukvalno ništa.

To je bio taj momenat kada više jednostavno nisam mogao niti imao nameru da podnesem takvo stan-je stvari i da sedim skrštenih ruku. Zaleteo sam se kroz rulju bacajući ih u stranu i iz sve snage mu zavukao desnicu sa boka, pravo u bubreg. Silina udarca je i mene samog iznenadila. Nasilnik ispusti svoju žrtvu uz bolni jauk. Presavio se u polučučnju, pridržavajući se jednom rukom za bolno mesto a drugom za klupu kako ne bi pao.

Iskoristio sam njegovu trenutnu onesposobljenost, hitro uzeo Nikoletinu torbu sa stolice a onda je užurbano izveo odnosno izvukao iz učionice. Kašljala je držeći se za bolno grlo. Došla je do daha i crvenilo na njenom licu polako pređe u bledilo. Još uvek je bila u šoku od kojeg je obuzimala drhtavica. Odveo sam je do ženskog WC-a koji je bio hvala bogu pust, da se malo umije, sredi i dođe sebi. Požurivao sam je konstantno se osvrćući, očekujući da svakog trena spazim ili čujem Gagija kako se zaleće na nas.

Bio sam kao na iglama i jedva sam čekao da izađemo i udaljimo se. ,,Molim te dodaj mi papirne maramice iz moje tašne.“, progovorila je konačno, drhtavim glasom. Brzo i nervozno sam učinio šta je tražila. Obrisala je lice i izduvala nos a onda nastavila da proučava svoj odraz u ogledalu. Eto šta ti je žensko, davitelj je proganja a ona zastaje da se ogleda, progunđah u sebi.

Krenula je ćutke sa mnom, ne pitavši ništa. Odveo sam je do zbornice. Provirio sam na vrata. Hemičar se upravo uputio ka njima. ,,Šta je bilo Petroviću ?“, upita mrzovoljno, večito nadrndani nastavnik. Doduše sa debelim i opštepoznatim razlogom. ,,Nastavniče, Nikoleti je loše pa sam mislio da je otpratim kući.“, odgovo-rio sam. ,,Šta ti je Nikoleta ? Hoćeš do ambulante ili da pozovemo da neko od njih dođe ovde ?“, obrati se njoj blago zabrinutim tonom. ,,Nema potrebe nastavniče. Samo mi je malo muka, ništa strašno. Treba mi svežeg vazduha i da prilegnem.“ Iznenadila me njena snalažljivost u vezi ovoga, pošto sam očekivao da će se spetljati ili opovrgnuti me. ,,Dobro, onda idite.“, reče matori ravnodušno i produži niz hodnik.

Izašli smo u dvorište, njena kuća nije bila daleko. Za manje od desetak minuta laganog hoda smo tre-bali biti tamo, po mojoj slobodnoj proceni. Veoma lagano smo koračali jedno pored drugog i gledali odsutno ispred sebe. Ona se sada potpuno umirila, verovatno zbog iscrpljenosti izazvanom iznenadnim stresom i šo-kom. Ja sam nosio njenu torbu i već napeto razmišljao o tome kako ću rešiti novonastalu situaciju sa Gagijem. On je čak i verbalne napade primao krajnje lično i burno reagovao na njih a ovo čisto sumnjam da bi čak i meni oprostio.

,,Nikoleta, žao mi je zbog svega ovoga.“, promrmljah i prekinuh višeminutno ćutanje. Ona me pogleda radoznalo na tren a onda opet obori pogled ispred sebe. ,,Nema zašto tebi da bude žao. Nisi ti kriv.“, odvratila je tiho i smireno. ,,Znam ali ipak mi je žao. Ono nikako nije bilo u redu.“ Ponovo se radoznalo zagledala u mene ispitivačkim pogledom koji me je dodatno unervozio. ,,Ti si dobar dečko Pavle. Uopšte mi ne ide u glavu zašto se družiš sa tim psihopatom, uopšte mi nije jasno.“, uzdahnula je na kraju te rečenice koja je više zvučala kao monolog nego upućena meni. Svejedno sam izbegao direktan odgovor. ,,Uf…to je komplikovano. Možda ti i odgovorim jednom prilikom kada budemo imali dovoljno vremena na pretek i ne budemo imali pametnija posla.“ Ona se toplo i široko osmehnu i nastavi da postavlja pitanja na koja možda ni sam nisam imao prave odgovore.

,,Zašto si to učinio ? Zašto si mi pomogao ? Mislim ipak ste ti i on drugari a sada posle ovoga…“ ,,Slušaj.“, prekinuh je u pola rečenice, znatno grublje nego što sam nameravao. ,,To što smo mi drugari ne znači da odobravam sve njegove budalaštine a pogotovo ne ovo što je tebi radio. Stvar je krajnje prosta, ne podnosim nepravdu. Jednostavno sam morao da reagujem.“ Obrazložio sam kratko odlučnim tonom jednog pravednika.

Stigli smo do njene trošne kuće i kapije dvorišta. Njeni matorci su kao i većina u ovim naopakim vre-menima jedva sastavljali kraj sa krajem, mučeći muku propale radničke klase. Zastali smo, okrenuli se jedno prema drugom, našavši se licem u lice. Toplo se osmehnula a oči su joj zatreperele kao da su moje prisustvo ili neki moj gest ili reč odagnala sve njene brige.

,,Znaš šta.“, rekoh kada su nam se pogledi fokusirali jedan na drugi, ,,Nemoj da brineš, zaboravi na svo ovo sranje. Ne misli o tome a ja ću da ti skinem Gagija sa grbače.“ ,,O nemoj ti Pavle zbog mene da se sa njim…“ ,,Samo ti mene poslušaj i kažem ti ne brini.“ Za razliku od nje bio sam veoma napet. ,,Ali ti znaš kakav je on.“, izgovorila je kroz uzdah sa opravdanom zebnjom u glasu. ,,Znam, zato ti i kažem da ne brineš. Znam odlično kakav je i zato znam i kako treba sa njim…razumeš ? Rešiću to a ti se samo opusti.“

To su bile dobronamerne laži, takozvane bele laži koje obično izgovaramo ne bi li poštedeli sebi bliske ljude bolne istine. Nisam imao pojma da li će Gagi progutati žvaku koju sam grozničavo razrađivao u glavi. Nikoleta mi priđe još jedan korak, zagrli i neočekivano poljubi u obraz. ,,Hvala ti Pavle, ti si moj heroj.”, šap-nula je mazno a njen vreo dah me zagolica po vratu. Odvojila se od mene i spokojno osmehnula. Bila mi je u tom trenutku veoma lepa. Postideo sam se i osetio veoma glupavo.

,,Okej, idem ja polako.” ,,Hej hoćeš da uđeš, popiješ čašu soka, da se malo osvežiš ?”, upita ona taman kada sam se spremao za užurbani pokret. Ova ponuda me je poprilično iznenadila, kao i njeno raspoloženje koje se drastično popravilo. ,,Ne hvala, drugi put.“, odgovorio sam pomalo zbunjen, pružio joj njenu đačku torbu a ona je uze. ,,Što da ne ? Nemoj da se stidiš.“ Pogledala me je toplo iskričavim očima i osmehnula se iskreno ne bi li me ohrabrila i zadržala još malo.

,,Vrlo rado ali zaista ne mogu. Žurim kući, drugi put. Vidimo se sutra u školi.“ Zbrzao sam rastanak nezgrapnim izgovorom kao da jedva čekam da je se rešim i ona se snuždi. Nije mi bila namera ali imao sam da rešavam gorući problem koji mi visi nad glavom poput noža na tankoj, iskrzanoj niti. Uputio sam joj na-jšarmantniji osmeh koji sam uspeo u tom trenutku da namontiram, ona uzvrati, ne tako iskreno kao malo pre i tako smo se rastali.

Sigurno bih prihvatio njenu ljubaznu ponudu ali nisam smeo a ni mogao da se opustim dok ne rešim stvar sa Gagijem. On je sada sigurno već stigao kući, besni i smišlja kako će propisno da me kazni. Nije sam udarac koji sam mu zadao i fizička bol koju sam mu tim udarcem naneo sama po sebi bila problem, već čin-jenica da je moj postupak sada urušavao njegov autoritet i to pred celim razredom. Toliki ego-manijak neće tek tako preći preko toga. U svakom slučaju bio sam spreman za eventualni fizički obračun ali sam se iskreno nadao da do njega neće doći.

Stigao sam do naše ulice i tek tada sam se setio. Moja đačka torba, sa mojim knjigama i sveskama mi je ostala u likovnom kabinetu. U svoj onoj frci sam se setio samo da uzmem Nikoletinu torbu a na sopstvene stvari potpuno zaboravio. Nema teorije da je njemu to promaklo. Sasvim je moguće da će se tako obračunati sa mnom, kao što je i sa Nikoletom. Uništiće moj trud. Sati i sati pisanja su utrošeni na ispisivanje lekcija i beleški po tim sveskama.

Dok sam prilazio svom dvorištu bio sam kao na iglama. Nisam skidao pogled sa kapije Gagijevog dvorišta. Očekivao sam da će izleteti svakog trenutka i jurnuti na mene kao besan pas, verovatno sa nekom močugom. Ništa se od toga nije dogodilo i neometano sam ušao u dvorište i kuću. Međutim čim sam kročio u hodnik telefon je zazvonio na par metara od mene. Znao sam da je taj poziv upućen meni i nije bilo sumnje ko me traži i zbog čega. Sigurno je sve vreme osmatrao ulicu sa prozora svoje sobe na spratu i nestrpljivo čekao moj povratak.

Podigao sam slušalicu, oglasivši se nerado, ,,Halo.“ ,,Jebo te ja malo, siso pederska !“, dreknuo je toliko glasno da sam se trgao. Cela glava mi je zvonila. ,,Mislio si da ćeš neprimećeno da se ušunjaš funjaro jedna i prođeš nekažnjeno ?! Imaš pola minuta pizdo štreberska, da se nacrtaš na ulici ili ću da pripalim sve ove tvoje štreberske splačine !“, grmeo je besneći kao nikada pre. Nisam stigao ništa da mu odgovorim pre nego što je ljutito zalupio slušalicu. Poslušao sam ga i odmah krenuo nazad na ulicu.

Pojavili smo se na svojim kapijama gotovo istovremeno kao pred neki filmski obračun. Kročio je na asfalt bacivši torbu ispred sebe. Bio je samo u atlet majici iako je postajalo sveže, kako je Sunce tonulo iza horizonta na zapadu. Pogled mu je bio optužujući, gladan osvete. ,,Dođi štreberu, slobodno uzmi svoje usrane stvari.”, procedio je kroz stisnute vilice, ne krijući bes. Najiskrenije sam se nadao da nisu zaista usrane, ali se ne bih iznenadio da to bukvalno i jesu. Prišao sam mu lagano, smireno, s’teškom mukom potiskujući nervozu. Stao sam na nekoliko koraka od njega, gledajući ga pravo u njegove hladne, sive, surove oči a onda počeo priču koju sam osmislio i razradio u svojoj glavi.

Najpre sam mu se izvinio za mučki udarac a onda krenuo da objašnjavam, odnosno pravdam svoj postupak. Poenta je bila da uspem da ga ubedim kako se žešće ložim već duže vreme na Nikoletu i da opasno želim da je kresnem. Prema tome ispao sam faca i zaradio dosta poena kod nje tako što sam postao njen spasitelj. Ubedio sam ga da je zagrizla ali da i on mora da odigra svoju ulogu tako što će je ostaviti na miru. ,,Učini mi to čoveče, ja bih tebi učinio. Evo slobodno mi vrati i još jednom izvini što sam te onako jako nabo, moralo je da bude uverljivo.“, dovrših svoje izlaganje po meni veoma uverljivo.

Prišao sam mu još korak, raširio i podigao ruke u visini ramena, da bih mu dokazao da sam ozbiljan i da ću mu dozvoliti da i on mene napenali. Prepustio sam mu se na milost i nemilost iako sam znao da on ne može odoleti takvoj primamljivoj ponudi, pogotovo ne tako napaljen i besan. Mogao sam samo da se nadam da neće sebi davati previše oduška. Mlatnuo me je veoma snažno pravo u dijafragmu. Pesnica je sevnula po mom stegnutom stomaku, ostavljajući me bez daha. Blago sam se presavio hvatajući se za bolno mesto.

,,To ti je zato što si mi onako odvalio bubreg.“, reče on zadovoljno. ,,U stvari trebalo bi da te userem od batina zato što si se usudio da skočiš na mene i to kao najobičnija pička s’leđa.“, zagrmeo je preteći unevši mi se u lice. Podigao sam pogled ka njemu kada mi se disanje malo normalizovalo i obratio mu se kroz kiseo osmeh. ,,Jebem li ga…šta ga znam, možda sam to i zaslužio.“, prostenjao sam i zakašljao se. On se na moje smelo priznanje nasmeja naglo promenivši raspoloženje, što je predstavljalo dobar znak. ,,Sa druge strane, drago mi je da to čujem, već sam počeo da brinem za tebe da si peder.“ ,,Daj ne kenjaj.“, odvratio sam negodu-jući ali kroz osmeh olakšanja. ,,Ali ako ne uspeš da je kresneš za 2 meseca, dovršiću ovo što sam započeo. Jel ti jasno ?“, uslovio je, mrtav ozbiljan i opet mi se uneo u facu.

Ovakav rasplet današnje drame sam zamislio kao najoptimističniji mogući scenario. ,,Nemaš frke, brate. Ako prestaneš da je drkaš svakodnevno ne bi trebalo da bude problema. Već je zagrizla mamac.”, odgovorio sam samouvereno. Ložio sam ga a on je u stvari bio taj koji je zagrizao. Govorio sam mu upravo ono što on želi da čuje i što hrani njegovu prljavu maštu sirovog tinejdžera. ,,Valjda ću uspeti da se suzdržim a bolje bi ti bilo da to upali inače ćeš ti platiti za sve, štreberu.” Upozorio me je smrtno ozbiljan nagovestivši mi moguće posledice koje ću snositi ukoliko se ispostavi da je njegova apstinencija bila uzaludna.

,,Hej to je sračunat rizik.“, uzvratih ja vedro, svestan da sam se ovog puta izvukao. ,,Ne pametuj, štreberu, da se ne predomislim.“, uzvratio je preteći. ,,Dobro, to smo sredili. Idemo sad kod mene da dogovor zalijemo pivcem.“ Ton njegovog glasa nimalo nije bio upitan, kao da se ja tu ništa ne pitam. ,,Ne mogu, nisam večerao.“ Pokušah da ga odbijem na finjaka kao da nisam znao da od toga nema ništa. Zaista mi se išlo kući, gde ću da se osamim i konačno odahnem malo. ,,Zajebi to. Naručićemo picu.“ Kao i uvek “ne“ nije imalo nikakvog efekta na njegovu nepokolebljivu odlučnost. S obzirom da sam bio previše umoran da nastavim da mu se suprotstavljam, jednostavno sam se povinovao njegovoj volji.

Uspešno sam ubedio Gagija da se ložim na Nikoletu a ona je takođe mislila da je upravo to razlog koji me je naveo da joj priskočim u pomoć. Ne mogu reći da mi nije bila privlačna, kao i mnoge druge, bože moj pa ja sam samo napaljeni tinejdžer čije želje i potrebe diktiraju podivljali hormoni. Pravi razlog moje intervencije je bio taj što sam pored moje Jovane izgleda postao preosetljiv na ženske suze a i već duže vreme mi je postalo krajnje nepodnošljivo Gagijevo iživljavanje i to jednostavno više nisam bio u stanju da tolerišem.

Od tog dana je Nikoleta počela još više da se mota oko mene i da mi dosađuje, što je bilo dobro jer je činilo moju priču krajnje uverljivom tako da odvrati Gagija od svake sumnje u istinitost iste. On je ipak bio čovek od reči i okanuo se Nikolete. Gagi je do kraja školovanja imao samo još jedan ispad vezan za nju ali taj put ga uopšte nisam krivio. Nikoletu sam upozorio da ga ni slučajno ne provociraju, sada kada se napokon malo primirio.

Za najbitniji udeo u zaključnoj oceni iz tehničkog smo dobili zadatak da se podelimo u parove i napravimo maketu stambenog objekta po slobodnom izboru. Trebalo je konstruisati i izraditi model zgrade ili kuće od nekog čvrstog materijala, takođe po slobodnom izboru. Nisam baš bio preterano vičan takvoj vrsti praktične kreativnosti. Gagi se šlepao uz mene, očekujući da ću ja odraditi sav posao za obojicu što ja svaka-ko nisam imao nameru. Imali smo nedelju dana fore da to završimo a ipak smo odlagali sve do poslednjeg momenta, do večeri pred jutro kada su makete trebale da budu predate nastavniku na uvid, radi ocenjivanja.

To veče smo Gagi i ja kod njega uz pivo i duvanski dim nabrzaka sklepali minijaturnu imitaciju po-prilično jednostavnog, oskudnog i iskreno govoreći veoma jadnog objekta. Isekao sam po svojim merama i nacrtu elemente od šper ploče i to krajnje traljavo. Skoro sve ivice su ispale upadljivo krive. Testerica je zahtevala preciznost i strpljenje koje sam izgubio pored Gagija koji usta nije zatvarao. Sve vreme se pod gas-om proseravao, podjebavao me i cerekao se.

Žurio sam da završim i nabrzaka oblikovao asimetrične zidove i krov. Gagijev deo posla je bio da zalepi elemente tako da ta tvorevina barem naizgled nalikuje na nešto što podseća na zadatu temu. On je svoj deo posla odradio još brže i traljavije, tragovi tutkala su ostali po najvećem delu vidljive površine šper ploče. Za kraj je crnim markerom našvrljao dva prozora i između njih vrata. Ova kuća ni odžak nije imala a da je u prirodnoj veličini mogla bi tako kriva i nestabilna jedino da posluži kao potencijalno smrtonosna klopka.

Nastavnik je primenjivao krajnje nizak kriterijum prilikom ocenjivanja. Svi su za malo truda dobili 4 ili 5. Jedino smo nas dvojica dobili 3 a po meni, uprkos besmisleno popustljivom kriterijumu ni toliko nismo zaslužili. Bio me je blam, ne zbog ocene, već zbog činjenice da smo ubedljivo najjadniji rad predali. Markov i Milošev rad je očekivano bio među najboljima. Mare je bio pravi majstor i ovaj zadatak je za njega predstavl-jao pičkin dim. Ali Nikoleta i Jasmina su donele ubedljivo najmoćniju i najkompleksniju tvorevinu, ubedljivo najbolju koliko i mi najgoru.

Maketa je bila ogromna. Predstavljala je zgradu na 4 sprata sa pomalo futurističnim krovom. Finese i detalji na tom zdanju su bili impresivni. Svi su bili oduševljeni vizuelnom impresijom tog objekta. Čak su i dvorište sa okolinom odradile. Nisu im bili dovoljni samo svi ti prozori, vrata, balkoni, oluci, već je sve to stajalo na velikoj iverici koju su tako autentično dekorisale da predstavlja put, parking, parkić i travnjak.

Zdepasti nastavnik uze maketu polako i sa strahopoštovanjem, uzdigao je lagano iznad glave, poput nekog pobedničkog pehara i stavio je na vrh svog plakara. Po policama na zidovima kabineta su se nalazili raznorazni tehnički radovi ali ih je ovaj sve zasenio po lepoti i složenosti. ,,Ovo je najbolji rad do sada. Najbol-ji koji sam video od kada radim a radim ovaj posao već 23 godine.“, uskliknu nastavnik oduševljeno. ,,Neka stoji ovde, ovo svi treba da vide. Ovo je za primer.“, nastavio je svoju orgazmičnu besedu punu hvalospeva.

Nikoleta i Jasmina su cvetale dok smo nas dvojica pizdeli. Znali smo da je šarolikost i širok spektar uverljivih, ukusnih boja Nikoletinih ruku delo ali samo to je moglo biti s’njene strane, odnosno sav njen doprinos. Takođe smo isro tako znali da je Jasminin brat student arhitekture i nema sumnje da je celokupna gipsana konstrukcija njegovih ruku delo. Sasvim je moguće da im je dao neki svoj stari rad sa faksa a one ga samo dodatno nabudžale i dekorisale.

Divljenje njihovom projektu je jenjavalo i fokus se polako prebacivao na naš propali, nedovršeni rad. Svi su ga ismevali a Jasmina je trijumfalno uživala u sarkastično neprikladnom poređenju sa njihovom monumentalnom građevinom. ,,Moglo bi da prođe kao osrednja poljska klonja u dnu neke njive.“, dobaci ona i opet usledi podrugljivi smeh. ,,Mir deco.“, oglasi se nastavnik. Čak se i on ismejao našem sramno očajno obavljenom zadatku.

Gagi je samo besno, sa iskrenom mržnjom u očima netremice zurio u trijumfalno zdanje na pijedastalu, kao da je bio ubeđen da će uspeti da ga rasturi na proste činioce ukoliko to bude činio dovoljno dugo. Meni je odjednom prekipelo i ja zagrmeh na devojčicu koja je još uvek odvratno likovala. ,,Slušaj kozo ! Zar ne misliš da ti se batica malo zaneo ?! Ovo je osnovna škola a ne jebeni Kembridž ! A ako ste vas dve ovo same odradile ja odmah stavljam patku na panj !“ ,,Petroviću, prekini smesta !“, povika na mene ljutito, debeli, ćelavi nas-tavnik negodujući na moj vulgarni rečnik.

Jasmina me prostreli besnim pogledom kojim je poželela da me ućutka jer sam predočio njihovu pre-varu dok je Nikoleta oborila svoj srameći se zbog krivice. Ceo razred je sada odmeravao čas njihovo velelepno zdanje čas njih. ,,Kakva ste vi gomila naivnih majmuna.“, procedio sam i frknuo nipodaštavajuće.

Gagi me je samo na trenutak nemo pogledao sav narogušen dok su mu besno poigravali facijalni mišići a desna noga visokofrenkventno cupkala od nervoze a onda se opet fokusirao na predmet svoje mržnje. Pos-matrao sam ga i bio u dilemi znajući šta mu je u glavi i šta namerava. Bilo je veoma očigledno a ja ga ovog puta nisam krivio zbog toga, pošto je zamisao bila pravedna i želeli smo isto učiniti povodom toga. Stavio sam mu ruku na rame a on mi opet uputi svoj natmureni pogled prepun nezadovoljstva. Potapšao sam ga i potvrdno mu klimnuo glavom, ozbiljnog lica.

Gagi mi je do tada u nekoliko navrata , dok smo vodili žučne polemike u vezi neprikladnosti njegovog ponašanja i brutalne bezobzirnosti, čak i okrutnosti prema pojedincima, naglasio da, ,,Moraš da gaziš, da ne bi bio gažen !” Na žalost bio je potpuno u pravu, u našem bolesnom, izopačanom društvu poremećenih sistema vrednosti ovo je bila samo jedna od mnogih surovih istina koje moraš spoznati na vreme i implementirati u svoju životnu filozofiju.

Pustio sam zver sa lanca. Nisam znao kako će, na koji način i nisam ni želeo da znam ali znao sam da će kao i uvek na veoma efikasan i upečatljiv način obaviti stvar. Tehničko smo imali jednom nedeljno ali u pi-tanju je bio dvočas. Prvi čas se završio i svi su izašli u dvorište da se malo izluftiraju. Gagi se vešto, kao i uvek, neprimetno odvojio od grupe i nestao. Znao sam šte će da učini, jedino nisam bio upoznat sa metodom koju će upotrebiti. I sam se izolovao od grupe, odvojivši se od Marka, Miloša i Bojana. Nije mi bilo do razgovora. Osamio sam se i separatisao na jednoj od nekoliko klupa postavljenih u blizini školskog ulaza. Moje samo-vanje je nakon pola minuta prekinulo Nikoletino, meni tada nepoželjno prisustvo.

,,Hej Pavle, šta radiš ?” ,,Ništa.”, odgovorih kratko, hladno i bezvoljno. ,,Slušaj meni vaš rad nije jadan i uopšte mi nije bilo smešno.” ,,Ma daj.“, grubo je prekinuh revoltiran njenom snishodljivošću. ,,Rad je totalno sranje i da sam ja nastavnik dao bih mu keca k’o vrata. Ali nije u tome stvar. Ti znaš na šta mislim, zar ne ?“ Uputio sam joj optužujući pogled a ona svoj skrenu u stranu. ,,Znam Pavle.“,potvrdi ona tiho sa velikom nelagodom u glasu. ,,U baš mi ide na kurac ta tvoja uobražena drugarica i vrlo rado bih joj skinuo sa njuške taj samozadovoljni, pokvareni osmeh.“, rekoh ljutito. ,,Izvini zbog nje, preterala je.“ ,,Ona treba da se pokrije ušima.“, opet je grubo prekinuh. ,,I nije na tebi da se izvinjavaš, ti si sasvim okej i zato se ja tebi izvinjavam unapred.“ ,,Kako to misliš ? Ne razumem, zbog čega ?” Začuđeno me je posmatrala, zbunjena, lepuškasta devojčica. ,,Nije bitno, zaboravi. U stvari videćeš i sama.“ Odgovorio sam zagonetno dok sam se udaljavao od nje pridružujući se grupi od koje sam se maločas separatisao.

Gagi je ponovo bio među nama, pojavivši se neprimetno baš kao što se i udaljio, nestavši na par minu-ta. Namignuo mi je kroz njegov čuveni, pakosni kez pun satisfakcije koji je redovno i trijumfalno pokazivao posle svakog uspešno obavljenog prljavog posla. Zvonilo je za kraj malog petominutnog odmora i svi pohrlis-mo natrag u kabinet. Gagi je delovao nestrpljivo ali veoma zadovoljno. I ja sam bio nestrpljiv. Očekivao sam da unutra zateknem do malopre prelepu maketu razbucanu u paranparčad.

Kabinet je bio zaključan ali Gagi je par sekundi pre nego što smo ga napustili neprimetno okrenuo bra-vicu na jednom od prozora. Njegov vešt i lukav manevar jedino meni nije promakao. Ta prostorija se nalazila pored kotlarnice i gledala je na zabačeni, zapušteni, pusti deo školskog dvorišta. Gagi se upravo tamo uputio kada se iskrao iz ekipe za vreme petominutnog predaha. Uskočio je kroz otvoren prozor našavši se nasamo sa predmetom svoje iskrene mržnje a onda pustio mašti na volju, iskaljujući bes i tako sebi priredio blagotvornu antistres terapiju. Priznajem da sam iskreno uživao zamišljajući te scene destrukcije. Verovatno je upotrebio čekić ili pajser ili se možda slatko naskakao po objektu, ili je iskombinovao sve 3 pomenute metode.

Pojavio se nastavnik sa ključem i otključao vrata kabineta dok sam ja zamišljao prizor koji ćemo zateći unutra i reakcije prisutnih koji će refleksno odmah s’vrata potražiti interesantan predmet koji toliko oku prija. Nastavnik otvori vrata i kao da ga neka nevidljiva sila potisnu unatrag on ustuknu. Istog sekunda je nezgrapno potrčao niz hodnik dok su se učenici sklanjali da ih ne pokupi morž u naletu i ispratili ga zabezeknutim pogle-dima punih čuđenja. ,,U jebem ti Sunce žarko !“, povika dahtavo dok se sporo i teturavo udaljavao.

Za koji trenutak su svi prenebregli izbezumljenog nastavnika i nagrnuli na vrata da vide čemu tolika frka. Gagi i ja smo bili među prvima. Prizor je bio spektakularan. Velika maketa je gorela, žestoko. Jasmina kriknu bolno sa užasom na licu i u očima koje se momentalno ispuniše krupnim suzama. Na ovo se Gagi zaki-kota veselo, detinje. Plamen je bio toliko visok da je uspevao na trenutke da lizne plafon i polako ispunjavao prostoriju dimom bogatog zagušljivim i toksičnim ugljen-monoksidom.

,,Otvarajte prozore, pogušićemo se !“, neko povika panično. Nekoliko klinaca se strča i otvori sve prozore osim onog koji je bio preblizu plamenu. Materijali od kojih je maketa bila sačinjena su očigledno predstavljali pravu poslasticu za podivljali plamen koji ih je halapljivo proždirao. Sreća pa je plakar na kome je stajala buktinja bio sačinjen od metala a ne kao većina od drveta. U toj prostoriji su se nalazili razni komadi interesantnog inventara i sve to bi bilo zanimljivo oku posmatrača da nije bilo u samom uglu te ogromne bak-lje u koju su svi blenuli sa strahopoštovanjem i pored koje ništa nije moglo da bude uočljivo u našim vidnim poljima osim nje same. Svi osim Jasmine i Nikolete.

Nikoleta se jednostavno smorila ali Jasmina nikako nije ovu situaciju podnela stoički. Drečala je his-terično kroz suze, psovala i besno gestakulirala preteći, očajna u nemoći da bilo šta preduzme. Ionako njenom obožavanom falš radu nije bilo povratka u pređašnje stanje. Od buke se uglavnom nije čulo šta viče pošto su svi u kolektivnoj euforiji glasno komentarisali istovremeno. Masovna histerija slična atmosferi na fudbalskom stadionu.

Ja sam samo nepomično zurio u moćni hipnotički plamen dok je Gagi negde iza mene pobednički likovao. ,,Gori, mamu ti jebem ! Goriiiiiiiii !“ Začuh ga kako skandira neposredno iza mene a zatim i Jasminu kako preplavljena gorčinom otrovno sikće na njega. ,,Platićeš za ovo ! Kunem ti se, ološu jedan !“ ,,Gori, goriii, srce moje, izgoreeeeee !“, zapevušio je a onda se zlokobno nasmejao, ponoseći se svojim nedelom. ,,Buhahahahahaaaaaaa !“

Shvatio sam da sam veoma blizu plamena, mogao sam da osetim vrelinu na svom licu. Do sada se sigurno po celoj školi mogao osetiti specifičan zagušljivi smrad paljevine. ,,Šta… ble…enete bre ! Skla…skla…

anjajte se !“, povika mucavo nastavnik gubeći dah. Nosio je kofu vode sav zadihan, znojav i crven u licu kao da je on ovde sve vreme stajao kraj vatre, još bliže nego ja sada.

U svakoj učionici je po zakonu morao da se nalazi po jedan P.P. aparat ali oni su vremenom nestali bez traga a Vasa svakako nije nameravao da uskrati sebi ni delić lavovskog parčeta kolača i iz skromnog budžeta škole koji je beskrupulozno čerupao i zloupotrbljavao zarad lične korisisti i interesa, izdvoji sredstva za nabavku novih. Ne bi me čudilo ni da je on lično bio glavni organizator i same krađe.

Nastavnik je prišao ormanu i oprezno uhvatio sa tri prsta ćošak iverice koji je štrčao van ormana a nije bio zahvaćen plamenom. Cimnuo je naglo i u isto vreme pobegao korak u nazad. Vatrena kugla je poletela na dole dok je plamen lepršao praveći moćan huk kroz vazduh. Maketa progutana plamenom tresnu o pod i raspade se na nekoliko požarčića. Debeli nastavnik dograbi kofu i poče da zaliva. Reakcija je bila burna praće-na bukom i dimom. Preživelo je par plamičaka i on ih dokusuri đonom svoje cipele.

Jasmina mu priđe sva uplakana i poče nešto da mrmlja jecajući. Namršteni nastavnik optužujuće po-gleda Gagija i zašišta još uvek zadihan, ,,Uh, uh, Mi…Mihajloviću, polazi, uh…polazi, idemo, uh…uh, kod direktora ideš Mihajloviću, opet.“ Gagi je stajao u dnu kabineta cereći se napeto, na ivici da pukne od smeha. ,,Što ja ?! Sigurno je neko od patuljaka koji su živeli u zgradi zaboravio da isključi šporet.“, uzvrati on po-drugljivo. Skoro svi prasnuše u smeh i zaori se ceo kabinet. ,,Tišina ! Ovo nije nikakva zajebancija, mogao je celu školu da spali !“, povika histerično nastavnik revoltiran ležernošću prisutnih na potencijalno veoma opasnu situaciju. ,,Ih, kao da bi i bila neka šteta.“, promrmlja Gagi cinično. I pre nego što su mogli opet da prasnu u smeh debeli nastavnik zaurla tresući se neurotično, ,,Šta ?! Marš napolje svinjo jedna !“ ,,Sa zadovol-jstvom.“, odvrati Gagi i ponosito odmaršira do vrata, vidno raspoloženiji nego na predhodnom času.

Mislio sam da će se Nikoleta nakon ovog incidenta razočarati i izgubiti interesovanje za mene ali to se nije dogodilo ali je ipak moglo da mi posluži kao dobar alibi kod Gagija. Ipak nisam ja bio taj ko je prekršio dogovor i pogazio reč, a u suštini nije ni on. Uslov za primirje je bio da ga ne provociraju. Opet sam ga ner-ado obmanuo rekavši mu da se Nikoleta žešće nadrkala i da verovatno ničeg neće biti među nama. Nije bilo lepo i nikako se ne ponosim time ali svaljujući na njega krivicu za to izvukao sam se lukavo iz besmislenog dogovora koji me je obavezivao da uspem da kresnem Nikoletu i to u zadatom roku. Daleko od toga da to ne priželjkujem, da nisam mislio o tome, da nisam ponekad fantazirao zamišljajući sam čin dok sam se igrao sa sobom ali ostvarenje te zamisli mi nikako nije delovalo realno.

***

,,Hej, pederu ! Mi smo se nešto bili dogovorili a ti mene sada jebeš !” Bio je revoltiran mojom ravnodušnošću. ,,Toliko si mi tada kukao da prestanem da je drkam a sada te kao zabole. Ti to mene zajebavaš, štreberu ?!”, brecnuo se na mene sve nervozniji i uneo mi se u facu preteći. ,,Smiri se paljevino, ložiš se k’o hepo kocka. Iskuliraj malo. Pozvaću je da pođe sa nama kada stignu Boža i Simke. Ako bude pristala super a ako ne, nikom ništa.”, odgovorio sam smireno i spustio tenziju koju je on umeo talentovano da nabije u svega par sekundi.

Gagi, moj najbolji a možda i jedini pravi prijatelj, je bio preke, nepredvidive, eksplozivne naravi, baš kao i njegov otac. Nasuprot njemu ja sam više povukao na svoju pokojnu majku ili su mi barem tako govorili a moj otac potvrđivao. Posedovali smo nekolicinu njenih fotografija, vizuelnih uspomena koje su za cilj imale da osveži sećanja na nju i njenu sudbinu kada počnu da blede. Bila je veoma lepa žena i zato mi je bilo veoma teško da uočim bilo kakvu fizičku sličnost među nama iako je Đorđe tvrdio suprotno.

Pored fotografija ostale su i neke njene stvari i naravno mermerni spomenik koji je moj otac podigao na njenom grobu koji smo obilazili za vreme nekih značajnijih verskih praznika. Otac i ja bismo odlazili na groblje, ostavljali cveće i palili sveće za pokoj duše moje preminule majke koju nikada nisam ni upoznao. Ti momenti su nas posebno zbližavali. Samo on, ja i lepa žena koja nam se smešila iz hladnog, mrtvog kamena. Dan na koji je preminula je bio dan mog rođenja i svi su se trudili da zaboravim na to na svoj rođendan ali ja sam znao da moj otac svake godine posećuje njen grob bez mene kao se ja ne bi bedačio na svoj rođendan ali ja nisam mogao a da ne mislim o tome. Taj datum je obeležio moje postojanje određenim osećajem krivice za sva vremena.

Čudno sam se osećao znajući da mi je ta žena čiji sam lik mogao videti jedino na fotografijama zapravo žena koja me je donela na ovaj svet i u čijoj sam utrobi boravio prvih 9 meseci svog postojanja koje se na kraju ispostavilo fatalnim po nju. Kao dete sam često maštao o njoj ali kako sam rastao shvatio sam da se ne mogu vezati za nešto što za mene nikada nije ni bilo stvarno. Zato je Marina bila itekako stvarna i bila mi bolja majka nego što su većini bile njihove prave, odnosno biološke majke.

,,Kakav si ti folirant. Ja sečem kurac ako bi tako kulirao da je tvoja draga Jovančica u pitanju. I ja tebe odlično poznajem štreberu, zato nemoj mene da lažeš. Ti si bre majmun ! Tvoja navodna čistunica se verovatno i ovog trenutka ‘vata sa onim čupavcem a ti se ovde kao nešto premišljaš. Stvarno si budala ako je tako.“ Gagi me iznenada prenu iz moje odsutne zamišljenosti. On je svakako bio sirovina i paljevina ali je takođe bio na momente, kada to treba i veoma pronicljiv i posedovao je dobru percepciju i moć zapažanja.

,,Ne premišljam se mentolu. Zašto bih kada nemam šta da izgubim ? Menjaj temu, smaraš. Hoću samo da se opustim i ne mislim ninašta.“, odvratio sam. ,,Dobro ako ti tako kažeš.“ Slegao je ramena delujući mi neobično pomirljiv. „Znači i tebi ide na kurac Vasa. Ta smrdliva, pederska komunjara. Nemaš pojma kakav sam plan za večeras smislio.“ „Zaboravi nedokazani stvore !“, povikao sam oštro i prekorno prekinuvši ga taman kada je počeo da ga hvata njegov destruktivni zanos kojem nije bio u stanju da odoli. ,,U kevu si se zakleo pajseru !“, podsetih ga grubo. ,,Znam samo sam mislio da će ti se svideti kada čuješ o čemu se radi. Genijalno je.“ Uskliknuo je a oči mu žudno zacakliše dok je pokušavao da mi predoči svoj plan za večerašnje finale koji neće ni pokušati da sprovede u delo a siguran sam da je u pitanju bilo pravo remek delo među sprdnjama i verovatno najmoćnija psina ikad.

,,Siguran sam da jeste i da bi mi se opasno svidelo. Zato ne želim ni da čujem, razumeš.“, uzvratio sam hladnim, ravnim tonom odolevajući iskušenju koje uopšte nije bilo naivno. ,,Razumem.“ Snuždio se i tugaljivo oborio glavu poput malog deteta kojem su upravo za kaznu konfiskovali omiljeni igračku. Znam koliko ga je to sad peklo ali sam prenebregao grižu savesti zarad višeg cilja.

Za piće smo ovde imali samo sokiće, što je i bilo očekivano. Alkohol je bio rezervisan samo za ma-torce. Zato smo Gagi i ja pre nego što smo krenuli od njega natočili piće u njegovu pljosku koju je stavio u veliki džep pantalona. Na nogama je nosio upadljive vojničke, “kaki“ maskirne pantalone.

Sprat njihove kuće je Dača praktično pretvorio u magacin u kome se nalazila gomila vojničke opreme, između ostalog. Pored militarističkih stvari izgleda da se specijalizovao i za elektroniku. Jedna cela soba je bila krcata ratnim plenom, konfiskovanim uređajima, televizori, kompjuteri, kopir mašine, muzičke linije, svašta po nešto u velikim količinama. Elektronika je bila veoma zahvalna. Uređaji na ceni, relativno lagani za brz utovar i manje su mesta zauzimali od bele tehnike koja je takođe bila veoma popularna kod ratnih lešinara.

U pljosku smo sunuli od svega što je Gagi izneo na sto, po malo. Taj koktel smo veoma prikladno krs-tili sa “smrt na maturskoj večeri“ i planirali da ga konzumiramo nakon večere koja je upravo pristizala. Svako je dobio po pljeskavicu, hrpu pomfrita, kupus salatu, nekoliko kriški hleba a na kraju i fin čokoladni kolač za dezert. Marko je sve vreme dok smo se Gagi i ja raspravljali već pripit veselo čavrljao sa Milošem i Bojanom koji su sedeli preko puta nas. Ambijent menze je verovatno domar, simpatična brkata pijandura adaptirao za potrebe maturske večeri, prema Vasinim instrukcijama, naravno. Spojio je stolove i organizovao redove tako da deluje kao da svaki razred sedi za jednim veoma dugačkim stolom.

Klopa ja bila super, barem meni. Nakrkali smo se dobro, tako da smo mogli nastaviti da cirkamo bez bojazni da će nam pozliti. Spremačice su raspremale stolove dok je u dnu menze krupni, debeli momak montirao ozvučenje, klavijature, mikrofon. Uskoro je počela svirka . Predstravio nam se duet punijih ljudi, klavija-turista i pevaljka. Oboje su bili srednjih godina. Čestitali su nam maturu a onda počeli svoj kulturno-umetnički program.

Pevaljka je bila poprilično neukusno obučena po uzoru na estradne antitalentovane kurave koje se dan i noć ne skidaju sa TV-a i ne izbijaju iz retardirane tabloidne žute štampe. Nosila je na sebi šljašteću, preusku haljinu, zlatne boje iz koje se prelivalo salo. Izgledalo je kao da će svakog trenutka eksplodirati sva ta stišnjena slanina. Klavijaturistu je krasila impozantna stomačina upakovana u vrećastu, havajsku košulju a na nogama je nosio plave, kratke pantalone i papuče. Neobrijan, sa proređenom, dugom, masnom kosom, vezanom u rep. Njih dvoje su delovali kao potpuni vizuelni raspar ali kada su zajedno pustili glas to je izgubilo na važnosti. Duet je zvučao uvežbano i iskusno. Maturanti su počali da ustaju polako, probijaju led i đuskaju.

Meni i Gagiju je sve to delovalo tragi-komično. Jebeni kliše. Upadljivo smo odskakali od te slike na kojoj smo se našli. Sladunjave domaće balade nikako nisu bile po našem ukusu. ,,Čoveče, zajebi ovo sranje. Hajde da prošetamo, da protegnemo noge i malo cirnemo.“, predloži Gagi protežući se smoren. ,,Važi.” Usvo-jeno je momentalno, bez i trunke premišljanja. Odmah smo ustali i krenuli ka izlazu. Obreli smo se ponovo u dvorištu. Ljudi su počeli konstantno da cirkulišu, tako da nismo bili sami.

Marko i Milan su takođe bili u dvorištu. Kikotali su se kao prosti, verovatno nekoj najobičnijoj glupo-sti. Milan nije iz našeg razreda ali sa njim je uvek bila dobra zajebancija tako da nikad nismo imali ništa protiv da visi sa nama. Mare je već bio poprilično dobijen. Izgleda da ga je baš sustiglo i lepo sastavilo. On nije imao dovoljno prilika do sada da se navikne na dejstvo alkohola. Prišli smo im a Gagi izvadi pljosku iz džepa.

,,A sada sisice, da vidimo kakav cug imate.”, poruči Gagi momenet pre nego što je potegao. ,,Ihaaaa !” Uzviknuo je na sav glas čim je dozvolio da mu ubitačna mešavina sklizne u želudac. ,,Ovo je prava stvar.” Pohvalio je otrov koji smo smućkali kod njega i pružio ga meni. I ja sam dobro potegao ali bez teatralnih reakcija. Mešavina je imala veoma jak, neodređen ukus. ,,Pravo piće za mladiće.”, zapevušio sam euforično i pružio pljosku Maretu. On je već pijan, podcenio jačinu koktela koji je ispunjavao zapreminu pljoske i pote-gao više nego što može da podnese. Ili je precenio sopstveni kapacitet, u svakom slučaju gadno se zagrcnuo.

Umalo peglu nije bacio ali je nekako ipak uspeo da se suzdrži. ,,Da, za mladiće a ne pičiće.“, pro-komentarisa Gagi nipodaštavajuće i grohotom se zasmeja. ,,Uh, moram, moram, uf…treba mi vode.“, Mare prostenja dahtavo kada mu se kašalj malo primirio. ,,Toliki čovek a tolika sisa, ccccc.“, reče Gagi razočarano sa nemalom dozom ironije u tonu glasa. ,,Ne seri budalo jedna.“ Sasekao sam ga oštro u kinjenju Marka ko-jem očigledno nije bilo baš najbolje. ,,Jel ti dobro, brate ?“, upitah ga, blago zabrinut. ,,Ma dobro sam, sve je okej.“, odgovori je neubedljivo. ,,Idem ja unutra, vidimo se kasnije.” Poručio je i onako nezgrapan još nezgrapnije se oteturao do ulaza menze.

Mnogi će se večeras krišom napiti i verovatno neiskusno preterati sa alkoholom. To je logična posle-dica nepoznavanja sopstvenih limita. Možda večeras ovde bude bilo posla i za ekipu iz hitne, zaključio sam.

Pljoska se sada nalazila u Milančetovim rukama. Očigledno je oklevao da potegne pošto ga je veoma zabrinula Maretova reakcija na konzumiranje ove tekućine. Oprezno je prineo pljosku ustima i cimnuo na-glo preko stisnutih usana. Otpio je jako malo ili ni toliko. Njegov blef je bio isuviše nevešt i providan. Ovo očekivano razbesne Gagija i on mu grubo istrže pljosku iz ruku.

,,Pičko jedna ! Mi pijemo samo sa ljudima. Sa ljudima koji imaju muda da stvarno piju kao pravi muškarci a ne kao cave. Gubi mi se s’očiju.“, zagrme Gagi na Milana. Ovaj se pokunji od blama i krivice i snužden pođe prema menzi. ,,Bolje nam pošalji neke dobre drugarice pa da ima neke vajde od tebe.“, povika mu Gagi u leđa a ovaj to prenebregnu.

,,Koji ti je kurac, mentolu ?“ Prekorio sam ga retoričkim pitanjem i cimnuo grubo za mišicu. ,,Što prepadaš i rasteruješ ljude ? Taman postaje zabavno a ti već odlepljuješ od alkohola.“ ,,Ma ko ih jebe, kad su pičke.“, odgovorio je zagrmevši i ponovo potegao iz pljoske a onda je prosledio meni. ,,Ti i ja ćemo da pijemo. Ti si mi ionako jedini prijatelj ovde.“ Zagrlio me desnom rukom i poljubio u obraz. Ostao sam zatečen, u čudu, zaprepašćen tim potpuno neočekivanim za njega nikako karakterističnim izlivom emocija. ,,Ma daj čoveče, nemoj da si tako melodramatičan.“, okrenuh na šalu kroz osmeh. Uzvratio je osmehom a onda smo se nekoliko minuta dodavali pljoskom i pili ćutke, obojica zamišljeni.

,,Treba da startujem Biserku.“, iznenada prekide jednominutno ćutanje. ,,U stvari dogovor je već pao.“ ,,Kako to misliš ? Kakav dogovor ?“, upitah zainteresovano. ,,Pa dogovorili smo se da nam se pridruži sa nekim drugaricama u večerašnjoj pijanci. Bana je rezervisana za mene. Ja za razliku od tebe štreberu ne gubim vreme.“, odgovorio je nadmenim tonom i provokativno se osmehnuo.

Bana i Bisa su bile iz Milančetovog razreda. Prvopomenuta, Bana nije bila dobra koliko Bisa ali je itekako mogla da prođe, i više od toga. Ona je do sada već imala neka iskustva sa dvojicom starijih momaka pa se shodno tome pričalo za nju da se bacila u promet, što je vrlo verovatno i tačno. Pripadala je Gagijevoj ciljnoj grupi a ni sam se ne bih bunio.

Međutim Bisa je bila ubedljivo najbolja riba u našoj generaciji. Dugonoga, atletski građena plavuša sa lepim, čvrstim sisama sa kojih su uvek štrčale sočne napupele bradavice kroz uske majice koje je uglavnom nosila a koje su takođe otkrivale njen savršeno zategnuti stomak. Nije bilo sumnje da je volela da ističe svoje fizičke atribute. Njeno prelepo lice su krasile ubistvene modro-plave oči. Prikladno smo je zvali Barbika a u užem krugu prenapaljenih klinaca Bisa-sisa.

Ali ni Bana nikako nije bila za bacanje. Znatno niža i ne tako sportske građe i ne toliko lepa ali ona je takođe imala jedan impozantan adut. U njeno moćno, istrćeno, jebozovno dupence su zevali uz čežnjive uzdahe svi napaljeni klinci u školi, nemoćni da mu odole. Mala fufica je umela tako izazovno da hoda da je izgledalo kao da ti jebozovni guzovi plešu jedan uz drugi. Ni sam nisam bio imun na takve pojave. Daleko od toga redovno sam maštao kako bih guzio tu malu guzičaru i šljapao je po tom mesištu. Bilo je jače od mene, bio sam nemoćan da se otresem bludnih misli. Nisam imao nikakvu kontrolu nad svojim životinjskim porivima, jedino sam mogao da pomognem i olakšam sebi opštepoznatom metodom.

U svakom slučaju Gagi je dobro odabrao pogotovo što nije bilo sumnje da ima prođu kod nje i verovat-no će opet uspeti da se omrsi. ,,A ti konju, baci se na posao i dohvati se one tvoje sisate štreberke.“, reče ozbiljno. ,,Naravno, to sam i planirao.“, potvrdih kratko, sada već potpuno opušten. ,,Samo nemoj da sve ostane na praznim rečima. Nemoj da me razočaraš.“ Ovo je zazvučalo kao upozorenje dok je izgovarao praveći preteći smrknutu facu. Samo sam potvrdno klimnuo glavom i ponovo potegao iz pljoske koja je uskoro presušila. Nismo ni primetili kada smo ostali sami u dvorištu. Krenuli smo nazad u menzu. Gagi baci pogled na skup ručni sat koji mu je Dača pre 2 godine poklonio za rođendan. ,,Još samo sat ipo pa stižu Boža i Simke. Vreme je za akciju.“, reče odlučno, primetno uzbuđen dok smo ulazili na vrata.

Unutra je sada bila znatno življa atmosfera nego kada smo napustili prostoriju. Razredi su se pomešali i stvorila se gungula euforičnih klinaca i klinki koji su plasali, pričali, glupirali se i od uzbuđenja i dobrog raspoloženja stvarali euforičnu graju. Svi dečaci su se trudili da ispadnu što dopadljiviji svojim izazovnim vršnjakinjama. Velika većina neće postići ništa više od lepog druženja i provoda sa svojim školskim drugaricama iako su bolno priželjkivali znatno više od toga i nadali se uzalud. Nadao da večeras neću biti jedan od njih.

Gagi je odmah, bez oklevanja, prišao Bani i Bisi koje su se izdvojile iz gužve i provokativno plesale jedna uz drugu dok su ih napaljeni tinejdžerski pogledi proždirali a balava usta vapila za njihovim slasnim, mladim mesom. Pridružio im se u svom prepoznatljivom stilu, šepureći se nadmeno i prepotentno, potpuno ubeđen da je baš on jedini pravi alfa mužijak na ovom mestu. Muzika je sada bila znatno energičnija, sa bržim ritmovima i debeli duet je što se mene tiče konačno dobio prolaznu ocenu. Domaći rokić mi je bio sasvim prihvatljiv iako sam preferirao dosta tvrđi zvuk.

Pogled je pronašao ono za čime je pomalo nestrpljivo tragao. Spazio sam Nikoletu. Bila mi je okrenuta leđima, razgovarala je sa Jasminom. Delovale su pasivno i dosadno. Crvena, uska haljina koju je nosila na sebi otkrivala je veći deo njenih lepo razvijenih ali isto tako ženstvenih leđa. Sve gladniji i smeliji pogled mi se zatim fiksirao na prostor između njenih guzova koji su u crvenoj, uskoj haljini izgledali poput ogromnih, sočnih, slatkih, za berbu zrelih jabuka. Od te zamisli i vizuelne fiksacije mi pođe voda na usta a kroz glavu ponovo nečiste, bludne misli. U trenutku sam odlučio da ipak svojski prionem i potrudim se da ispunim svoj deo pogodbe. Njeno telo me je sada privlačilo toliko snažno da sam skoro pa mogao da napipam nevidljive niti koje su me nagonile na to. Poželeo sam je i ponadao se da bi ona možda ipak mogla da me izleči od nesrećne zaljubljenosti u Jovanu. Prišao sam joj.

I dalje mi je bila okrenuta leđima. Nežno sam joj vrhovima prstiju pomilovao golišavo rame, ne bih li joj tako na suptilan način skrenuo pažnju a sve vreme sam u stvari osećao snažan, iskonski poriv da učinim upravo suprotno. Najradije bih da sam u mogućnosti da udovoljim svom primitivnom, životinjskom instiktu koji je u poslednje vreme postajao napadno dominantan. Poželeo sam da joj u jednom potezu pocepam haljinu i strgnem je sa nje, da od mojih očiju toliko željena nagost bude potpuna.

Uronio bih svojom muškošću u punoj veličini među njene krupne, mesnate guzove i lagano, sa str-pljenjem pravog istraživača pronašao put do njenog vrela strasti i počeo da prodirem i polako osvajam dubinu sočne vreline. Svo to suzdržavanje bih naglo prekinuo ščepavši je za te velike sise a onda krvnički navukao na svoj debeli, njenog mesa gladni, pulsirajući kurac. Njen sladostrasni vrisak bi odzvanjao u mojoj glavi pruža-jući mi neizmernu satisfakciju…

Okrenula se iznenada prema meni i prekinula moju seksualnu fantaziju. Osmehnula se veoma zadovol-jno, očigledno joj je bilo veoma drago što sam se setio da joj konačno priđem i to me je dodatno ohrabrilo. ,,Hej, lutko.“, šapnuh joj u levo uho. ,,Hej i tebi, dečko.“, uzvrati ona i zakikota se provokativno. ,,Nisam imao prilike ranije da ti kažem koliko lepo izgledaš večeras. Prosto blistaš.“ Laskavo počeh da je zasipam kompli-mentima. ,,Joj bre, Pavle.“, odvrati ona vidno postiđena i uzbuđena istovremeno. Rumenilo joj udari u obraze a osmeh se razvuče “od uva do uva“ otkrivajući 2 biserna niza savršeno raspoređenih zuba. ,,Niki, ne znam za druge ali ti si meni ovde ubedljivo najbolja riba.“, nastavih da je ložim. Nipošto nisam slagao u tim trenucima dok smo stajali licem u lice tako blizu jedno drugom, sve ostale su iščezle iz mog vidokruga i mojih misli.

,,Ne verujem ti…ali ni ti nisi loš frajer.“, odgovorila je pomalo nespretno i bojažljivo na moje možda preterano laskanje. ,,Šta ću kada je to istina, barem za mene. Protiv svoje volje nisam uspeo da odvojim pogled od tebe, nisam mogao da odolim. I šta misliš zašto sam ti prišao ?“ ,,Ne. Zašto ?“, upita zbunjeno i ispitivač-ki se zagleda u mene. ,,Pa znaš kako se kaže: Ako nekoga ne možeš da pobediš, ti mu se pridruži.“ Ona se slatko nasmeja na moje ljigavo podilaženje, potpuno zadovoljna mojim odgovorom. ,,Eto nisam uspeo da se oduprem i sada sam ovde pa ti gledaj šta ćeš sa mnom.“

Nastavio sam da kenjam ni sam ne verujući šta sve izlazi iz mojih usta i odakle sve to pristiže ali po njenim reakcijama se dalo zaključiti da mi dobro ide i da sam na pravom putu. ,,Daj dečko, uozbilji se malo.“, reče ona kroz svoj milozvučan smeh koji mi je prijao i imponovao. Oboje smo se slatko ismejali mom inspi-rativnom proseravanju ali ona se bila već sva istopila. Nisam verovao da ću za svega nekoliko minuta postići takav efekat što je svakako bila posledica manjka ili optimizma ili samopouzdanja ili oba.

Jasmina je pobegla čim je prestala da bude u centru pažnje, što mi je posebno bilo drago. Nisam voleo tu gusku a znao sam da su ta osećanja obostrana. Bila je ništa više od brbljivog Nikoletinog prilepka. Gagi je svojevremeno pustio trač kako je zaljubljena u nju a najgore cimanje je trajalo mesecima kada je izmislio priču kako je jedne noći u parku video da Jasmina Nikoleti liže picu. Nikoleta je bila snažan, mladi karakter u nezadrživom razvoju, pun integriteta i energije i borila se hrabro protiv njega suprodstavljajući mu se smelo i redovno, nasuprot svojoj drugarici koja je samo histerisala i cmizdrela. Bilo bi mi je žao da nisam znao kakva je to najobičnija licemerna tračara. To sam joj i u lice sasuo u nekoliko navrata, sasvim zasluženo. Prozvao sam je laprdavom kompleksašicom, što je za nju svakako bila sasvim prikladna definicija. To ju je izluđivalo ali ništa takve likove poput nje ne može da izbaci iz takta kao stara, dobra istina.

,,Super ti stoji ta košulja.”, primeti Nikoleta. Uska, plava košulja svetle nijanse i kratkih rukava mi je lepo prijanjala uz telo naglašavajući moju muskulaturu koja je značajno napredovala u razvoju poslednjih godinu dana. ,,Hvala srećo. Dobro mi ističe definiciju, zar ne.“, rekoh hvalisavim tonom, šepureći se kao neki napaljeni ćuran. Da bi moje teatralno, samoljubivo kurčenje dostiglo vrhunac stegao sam se kontrakujući mišiće na prsima koji poskočiše u košulji kao pod elektrošokovima. Nikoleta me potapša po grudima i kameno čvrstim mišićima, zakikotavši se uzbuđeno, gotovo popaljeno.

Debeli duet poče da pevuši neku ljigavu tužbalicu uz lagani ritam koji su proizvodile klavijature. Neki momci i devojke počeše da plešu. Gagi je među prvima odmah dohvatio svoju potencijalnu žrtvu, Banu. Nekolicina je hrabro sledila njegov primer usudivši se da se uhvate u koštac sa svojim značajno fizički na-prednijim vršnjakinjama. Nikoleta me iznenadi preuzevši inicijativu, stavila je ruke na moja ramena i obgrlila me oko vrata pripijajući se uz mene. Po nekom automatizmu položio sam ruke na njene bokove i počeli smo lagano i ritmično da se njišemo. Moj prvi, pravi ples. Takvih aktivnosti je bilo po rođendanima i novogodišn-jim žurkama ali bez učešća Gagija i mene. Mi smo svu svoju energiju tada fokusirali na dobru zajebanciju, kvalitetno druženje, ekstremnu sprdnju i neodgovorno opijanje.

Nikoleta nije skidala pogled sa mene, neprestano se smešeći. U par navrata je senzualno napućila svoje pune, diskretno nakarmimisane usne. Bio sam siguran da bi htela da je odmah poljubim samo da nije svih ovih ljudi oko nas. Poželeo sam isto. Oborio sam pogled i njime u momentu proždrao njene jebozovne sise. Prave, zrele, punačke grudi mlade žene, onakve kakve se viđaju po bezobraznim časopisima sa golotinjom ali sto posto prirodne. Nema šanse da nije primetila sa kakvom požudom drsko blenem u njen provokativni dekolte ali to joj izgleda na moje veliko iznenađenje uopšte nije smetalo. Očigledno joj je imponovala ideja da mi je veoma privlačna i poželjna.

Pesma se završila i ja cinično prokomentarisah sopstvene plesačke mogućnosti. ,,Definitivno sve dru-go radim bolje nego što plešem.“ Ona se kratko nasmeja na moju samoprekornu opasku i iskreno me uteši, ,,Ma daj bre, super si. Baš je bilo lepo.“ Pljubila me u obraz a onda se lagano razdvojismo. ,,Hej, može neki sokić, da se osvežiš malo ?“, upitah je. ,,Može ako ćeš i ti.“ ,,Naravno, što da ne. Prijaće mi, usta su mi suva kao barut.“ Uputih se do najbližeg stola sa posluženjem. Dehidrirao sam od alkohola i uzbuđenja tako da je unos tečnosti bio sasvim logičan potez.

Uzeo sam 2 čiste, plastične čaše i ispunio ih sokom od breskve. Vratio sam se do nje i pružio joj jednu čašu. ,,Izvoli.“ ,,Hvala.“, ona prihvati ljubazno. Pijuckali smo sokić spontano razmenjujući poglede smešeći se i ja odlučih da je pravi trenutak da je upoznam sa daljim tokom plana. ,,Slušaj Niki.“, obratih joj se pa napravih dramsku pauzu ne bih li imao njenu punu pažnju i osetio se pomalo nesigurnim. Gledala je pravo u mene ne trepćući u nestrpljivom iščekivanju onoga što ću joj reći. ,,Još malo pa će da mi stignu neki ortaci, doneće flašu dobrog viskija. Mislili smo da se zabodemo iza menze, kod sporednog ulaza. Tu će se taman i svirka lepo čuti. Zezaćemo se, pijuckati i dobro se oraspoložiti. Voleo bih da mi se pridružiš. Šta kažeš ti na to ?“, upitah je konačno ono što sam planirao i razrađivao u glavi skoro ceo jebeni dan.

Ona uozbilji svoje lepo, zamišljeno lice dok je razmatrala moj predlog. Sada sam je nju posmatrao sa napetim nestrpljenjem. Odgovorila je neodređeno, napokon, nakon meni veoma dugih momenata njene tišine. ,,Pa nemam pojma. Ti znaš da ja ne pijem. Možda čašu-dve vina u posebnim prilikama.”, reče dok se još uvek premišljala. Nisam imao živaca za nikakva natezanja i ubeđivanja ali ipak nastavih sa argumentacijom. ,,Hej ovo nije neka brlja, original viski, prava stvar. Jebeš ga, matursko nam je a i jednom se živi.“, rekoh odlučno dok me je ona sumnjičavo odmeravala. ,,Predpostavljam da će i tvoj prijatelj, psihopata biti tamo.“, mislila je na Gagija, naravno. ,,Ma ne brini lutko ti za njega. On je večeras sa Banom a i zakopali smo te ratne sekire, zar ne ? A znamo i ko je zaslužan za to ali nije ni vredno pomena.“ Izvadih keca iz rukava. Smekšao sam je momentalno kao pravi, iskusni manipulator kome zloupotreba nije strana, lukavo spomenuvši šta sam učinio za nju.

Nasmešila mi se, zagrlila me i ponovo poljubila u obraz. Pogledala me je pravo u oči dok su naša lica bila veoma blizu. ,,Ti si moj heroj i to se ne zaboravlja. Hvala ti što si bio tu za mene.“, reče mazno, mrtva ozbiljna. Raznežila se dok je izgovarala te reči i to me na koji trenutak postide i zbuni. ,,Ma daj Niki, nije to ništa. Znaš da uvek volim da pomognem.“ Gledali smo se ćutke još koji momenat a biohemija mi je stvarala prijatan, treperav osećaj u mojoj utrobi.

,,O golupčići, baš ste mi slatki.“, reče Gagi podrugljivo prekinuvši nas. ,,Pavle, prijatelju čeka nas onaj viski, zato polazi.“, naredio je u imperativu što je bila najučestalija gramatička forma koju je koristio u svom govoru. Stajao je između Bise i Bane, grleći ih obe. Šepurio se kao jebeni paun ali to će mu večeras biti oprošteno. Njih troje krenuše napred, ka izlazu. Nikoleta me je uhvatila pod ruku stavljajući mi do znanja da ipak želi da pođe sa mnom. Razmenili smo tople osmehe i krenuli za predhodnicom. Izašli smo napolje prateći sendvič u kojem se Gagi našao. Imao je široka leđa i lepo pristajao uz malu Banu ali je pored barbike koja je skoro za čitavu glavu bila višlja od njega delovao potpuno smešno. Nikoleta mi skrenu pažnju na taj nesklad i oboje se zakikotasmo, taman kad smo zašli za ćošak zgrade i našli se kod sporednog ulaza u kuhinju gde treba da se nađemo sa Božom i Simketom koji će nam omogućiti dalje alkoholisanje.

Gagi nas pogleda podozrivo, namršti se i upita ljutito, ,,Šta je toliko smešno, štreberi ?“ ,,Ma ništa, samo Barbika i njen mini Ken.“, odgovorio sam na ivici smeha bez i malo ustručavanja. Bana baci pogled odmerivši taj visinski nesklad i prasnu u smeh. Svi smo se smejali osim Gagija, naravno. Situacija ga je pogađala u veoma bolno mesto na njegovom abnormalnom egu, povredivši njegovu ogromnu sujetu. ,,Štreberu ne vuci me za jezik.“, zarežao je. ,,Važi a ti mene plavušo nemoj vući za da ne kažem šta.“ Naše kao i uvek ničim iza-zvano ali samodovoljno podbadanje bi se rasplamsalo da se nisu pojavili oni zbog kojih smo čamili čekajući na ovom mestu, u pravi čas.

,,Dobro veče, dame i gospodo maturanti !“, zagrme Božin bariton. ,,Zdravo svima.“, oglasi se i Sim-ke svojim znatno mekšim glasom. Njih dvojica su takođe bili vizuelni raspar. Boža je bio visok i krupan a njegovu kožu je krasio skoro ciganjski ten dok je Simke bio nizak, sitan i bled. Uočen je još jedan upadljivi vizuelni kontrast za večeras. Svi smo se lepo ispozdravljali a onda Boža iznenada vinu visoko flašu, ističući je trijumfalno. ,,A vidite šta ja imam.“, uzviknu hvalisavo. “Džek Denijels“ smo sipali u plastične čaše koje je Gagi pokupio iz menze.

Usledila je standardna procedura, zdravica pa ispijanje alkohola. Devojke su pijuckale simulirajući da nas prate a mi smo lokali i točili još i još. Boža se kao i obično pijan glupirao izigravajući dežurnog šarlatana što je vidno pobralo Biserkine simpatije. Očigledno se primila na njega u samom startu. Nazdravljao je lupeta-jući pijan. ,,Klinci, želim vam puno uspeha u životu. Da izučite silne škole pa da stvorite bolje mesto na ovom svetu za nas glupe i siromašne. Živeli !“ ,,Živeli !“, uzvratismo mi ostali u isti glas.

Bisa se zalepila za Božu umiljavajući mu se dok ju je on grlio i ljubio u obraz kao fol drugarski a ona se ni malo nije bunila. Naprotiv, kikotala se popaljeno visoka, usplahirena šiparica i uzvraćala mu istom merom. Gagi se došaptavao sa Banom a ona se samo smejuljila ozareno dok se Nikoleta sve više tiskala uz mene, navodno spontano. Sve je išlo po planu, jedino je Simke ispušio u ovoj našoj nejednačini. Palo mi je na pamet da zatržim od Nikolete da pozove Jasminu ali ona je bila neviđena smaračica. Međutim ipak se nisam brinuo za Simketa, imao je on svojih kombinacija. Pili smo, pušili i uživali u pozitivnoj atmosferi .

Nikoleta prestade da se mršti dok konzumira ,,Džek“, verovatno se već dobila kao i druge dve trenutno prisutne pripadnice lepšeg pola. Procenio sam da smo svi u približno istom stanju svesti iako smo mi muški do sada ispili verovatno i do 5 puta veću količinu alkohola. Trening čini čuda, pomera limite a ja sam večeras bio na putu da prevaziđem samog sebe ali druge, bitnije stvari su mi bile na umu.

Iznenada se pojavila velika prilika u mraku, par metara od nas. Devojčice se prepadoše. ,,To je neko od nastavnika, najebali smo.“, prošapta mala Bana panično. Nikoleta se skroz pribila uz mene i zagrlila me bacajući pogled preko mog ramena na teturavu priliku koja nam je prilazila. To je bio Marko, mrtav pijan. ,,Mare, care ! Moj dobri čoveče !“, uskliiknu Boža radosno i zagrli ga snažno i srdačno. Marko je jedva stajao na ne-sigurnim nogama. ,,Vi…vi ste zaboravili na meeene…ka-kakvi ste mi vi to drugari.“, ispljunu mucavo otežući, smešnim pijanim glasom ali iskreno razočaran. Ja ga zaista nisam zaboravio ali sam isto tako zaključio po stanju u kakvom se nalazio još pre čitava dva sata da mu više ne treba davati da pije, barem ne večeras, nikako.

,,Ma daj ljudino, ko bi mogao da zaboravi na tebe. Evo uzmi da nazdravimo.“, zagrme Boža i pruži mu svoju do pola punu čašu i nastavi da pije iz falaše u kojoj nije ostalo još mnogo viskija. Marko ispi viski iz čaše na eks i to ga je bukvalno dotuklo. Nekoliko minuta nakon toga više nije bio u stanju da stoji u mestu i održi sebe stabilno vertikalnim. Teturao se i lelujao, klateći se u svim mogućim i nemogućim pravcima, grčevito se borio da ostane na svojim nestabilnim nogama. Alkohol mu je totalno sjebao centar za ravnotežu. U jednom momentu se naglo zaneo u desno, posrćući prema košarakaškom terenu. Nije uspeo da se odupre sili inercije koju je njegova telesina proizvela i pao, srećom u travu, licem nadole i tako ostao nepomičan.

Prosuo se uz tup zvuk udarca njegovog teškog trupa o tlo, celom svojom dužinom i promeškoljio kao da zauzima što udobniji položaj za spavanje. Svi smo pukli od smeha i to je trajalo sigurno čitavih 2 minuta. Scena je bila krajnje komična iako situacija za Mareta nije bila nimalo naivna. ,,Cccccc, a lepo sam ga upo-zorio da samo pravi muškarci mogu da piju sa nama.“, prokomentarisa Gagi prekorno, kritikujući Maretovo očajno stanje.

Simke mu konačno priđe i priskoči u pomoć a za njim i Boža. Uhvatili su ga za nadlaktice i pridigli dok im on u tome nije nimalo pomagao. ,,Jebote pa ovaj je mrtav.“, prostenja Simke. ,,Hajde da ga stavimo u auto.“, predloži Boža. Simke se složi sa tim iako je to bilo nesrazmerno teže učiniti nego reći. ,,Vi nastavite da uživate a mi se brzo vraćamo.“, poruči Boža i nabi glavu pod njegov pazuh. Isto učini i Simke kako bi ga uprtili radi lakšeg nošenja.

,,Hej, drugačije nisam ni nameravao.“, dobaci im Gagi a ja ga sasekoh prekornim pogledom iako se ni meni nije razbijao prijatan krug pozitivne energije koji smo stvorili i koji je cirkulisao savršeno. Počeše neočekivano brzo i energično da ga tegle i vuku u pravcu parkinga dok su mu se mrtve, mlohave noge vukle i strugale po betonu. Za Božu se moglo na prvi pogled zaključiti da je veoma snažan ali ni Simke koji je od teškog fizičkog rada bio žilav kao mačije meso nije što se tiče toga odstupao. ,,Uf, jebem ga, al je težak.“, prodahta Simke negodujući.

Mi smo ih samo ispratili pogledima dok Gagi nije mogao da obuzda svoj napad smeha. Meni nije uopšte bilo smešno kada pomislim kakvih drastičnih posledica može biti ukoliko se Mare ovakav pojavi kući. ,,Najebao je ako ga Đura ovakvog vidi.“ Mrtav ozbiljan, podelih svoju bojazan sa ostalima.

Taj matori je bio pravi gad i niko ne bi poželeo da bude u Markovoj koži ukoliko ga ovaj nahvata pi-janog a Mare je bio toliko urnisan da nisam video način kako da do toga ne dođe. Đura je terorisao sve oko sebe čak i zbog najtrivijalnijih stvari i jedva čekao i najmanji povod da se izdrkava a kako bi reagovao da Mareta donesu mrtvog pijanog pred njegove noge, to ne smem ni da zamislim. Matori, bolesni, prokleti, jebeni sadista.

Boža se pojavio ponovo nakon desetak minuta iza ugla, iz mraka. Vratio se bez Simketa. ,,Sve je pod kontrolom, Simke će se pobrinuti za njega. Odvezao ga je do česme, pokušaće da ga otrezni.“, reče on. Obaveštenje je ulilo nadu. ,,Nadam se da hoće. Iskreno se nadam da će uspeti, zarad Maretovog zdravlja.“, rekoh provrtevši glavom. ,,Ma ko ga jebe ! Što pije kad mu škodi.“, odvrati Gagi hladnim i bezosećajnim tonom i frknu duvanski dim iz pluća. Došlo mi je da ga raspalim po labrnji koliko me je u momentu iznervirao. Ponekad ume da bude baš pravi skot. Suzdržao sam se i taj trenutak je prošao.

Ubrzo je Boža, večito pozitivan preuzeo inicijativu, okrenuo sve na zajebancuju i atmosfera opet post-ade vesela. Nastavili smo da pijemo, pušimo, pričamo gluposti pod gasom i smejemo se. Nikoleta je bila jedini nepušač među nama. U jednom trenutku sam shvatio da se ona i ja držimo za ruke. Pogledao sam je i susreo se sa njenim uzbuđenim, blistavim pogledom koji me je milovao u polumraku. Osmehnula mi se toplo po ko zna koji put večeras i ja joj uzvratih istom merom. Bilo mi je veoma prijatno.

Cvike je za večeras skinula, verovatno je rešila da počne da koristi kontaktna sočiva iako su joj klasične dioptrije super stajale i pristajale. Lep ram je odabrala, sasvim prikladan za njen oblik lica ali Gagi ju je svejedno, godinama prozivao, grubo ismevao i smišljao neukusne šale na taj račun. Na kraju je to prevršilo svaku meru, toliko uzelo maha da sam morao da intervenišem i tome stanem na put i bilo mi je veoma drago što sam to i učinio, pogotovo u ovim trenucima.

Simke je otišao da se pobrine za Mareta tako da je jednačina sada bila potpuno simetrična a računica čista. Ostali smo mi, nas tri para. Tri momka i tri devojke, matematika je bila sasvim prosta a sparivanje se odigralo sasvim spontano ma koliko Gagi smatrao da su nas isključivo njegovo planiranje i inicijativa doveli dovde. Ipak je to sasvim logično razmišljanje za nekoga ko je navikao da uvek mora da ima kontrolu i da vodi glavnu reč. Flaša je bila prazna a meni kao i Gagiju i Boži je bilo sasvim jasno da je vreme da se stvari ponovo pokrenu.

Druga dva para su se grupisala i domunđavala nešto među sobom. Posmatrali smo ih zainteresovano.

,,O čemu li pričaju? Čemu ta tajnovitost ?”,upita Nikoleta radoznalo šapnuvši mi. ,,Nemam pojma ali mislim da ćemo uskoro saznati.” Gagi je vodio glavnu reč opet preuzimajući inicijativu. Odkad znam za njega bio je čovek od akcije i bilo mi je gotovo nezamislivo da večeras dođe do nekakvog odstupanja što se tiče toga. Mno-go puta se ta njegova osobina pokazala produktivnom i korisnom ali isto tako, možda čak i više destruktivna i veoma problematična. Večeras sam se iskreno nadao ovom prvom mada se sa njim nikad ne zna.

Ućutali su nakon par minuta, izgleda da je postignut nekakav dogovor. Gagi se odvoji od grupice i poz-va me sa strane. Imao je karakterističan zaverenički izraz na licu. Nije mi se sviđala ta njegova facijalna ekspresija jer je obično označavala nevolju u najavi. Odvojio sam se od Nikolete odmeravajući ga sumnjičavim pogledom opreznog čoveka i prišao mu lagano.,,Hej, slušaj.“, obratio mi se za njega netipično sniženim tonom ali ipak veoma uzbuđenim.

,,Mi ćemo da palimo do mene a ti vidi da ubediš ovu tvoju štreberku da nam se i vi pridružite.“, pre-dočio mi je plan za dalji razvoj događaja koji meni nije pogodovao. ,,Nema šanse da je nagovorim da krene tvojoj gajbi, znaš i sam to. Pa jedva je pristala i ovde da nam se pridruži. Tako da nikako ne bi bilo pametno da joj tako nešto predložim.“, odvratio sam mršteći se. ,,Kako hoćeš…ima dovoljno slobodnih soba, još alkohola. Nalićemo ih još malo da smekšaju dovoljno a onda…hehe.“ Uskliknuo je trijumfalno kao da je to već svršena stvar. Na licu mu je ponovo zaigrao već toliko puta viđeni krvoločni kez predatora dok mi saopštava konačni cilj ove večeri. ,,Okej, šta da ti kažem, lepo se provedite i želim vam puno uspeha u tim nečasnim namerama a nas dvoje ćemo se već snaći. Smisliću ja već nešto“, uzvratih potpuno rasterećen i bezbrižan.

Ne znam zašto i čime je to izazvano ali imao sam neki predosećaj koji me je ubeđivao da je večeras moje veče, da ništa ne može da krene naopako i da mi je hepiend zagarantovan. Pripisaću taj filing euforiji groznice maturske večeri. ,,Važi štreberu, ako ti tako kažeš. Učini me ponosnim, sutra hoću da čujem samo dobre vesti. Jel jasno ?“ Moram priznati da mi je večeras njegova imperativna proseravačka govorancija ulivala samopouzdanje i dizala moral iako mi je uglavnom išla na živce. ,,Nemaš frke brate, neka bude tako.“ Osmehnuo sam se, obgrlio ga i potapšao po plećima. Obojica smo već delovali veoma zadovoljno.

Njih četvoro su se pozdravili sa nama i krenuli put naše ulice. Bio sam siguran da je Nikoleta jedva dočekala da konačno ostanemo sami. ,,I lepoto, konačno smo sami.“, rekoh kroz uzdah dok sam je grabio za obe ruke. Delovala je veoma uzbuđeno ali u isto vreme i potpuno opušteno. Približila mi se i pogledala me odlučno pravo u oči. ,,I šta ćemo sada da radimo ?“, upitala je kroz osmeh provokativnim tonom, bezobrazno izazivački. Bila mi je neodoljiva u tom trenutku, dok me je otvoreno mamila. Naložio sam se u momentu kao mladi majmun i istog trena joj demonstrirao svoje namere, delima, ne rečima. Dosta je bilo reči.

Ščepao sam je i zarobio zagrljajem pravog grabljivca dok mi se ona u potpunosti prepuštala. Podigla je glavu i podano napućila usne kao i dok smo plesali ali ovog puta nije bilo prisustva ljudi i njihovih radoznalih pogleda zbog kojih bih poklekao u svojoj nameri.

Za početak sam je ovlaš poljubio liznuvši joj nežno usne koje se podano rastvoriše, a onda sam na-kon svega par sekundi uzdržavanja počeo da je proždirem. Halapljivo sam gutao njene usne i intezivno radio jezikom u njenim ustima. Nemirnim rukama sam šarao po njenim golim leđima i pripijao je još snažnije uz sebe. Njene krupne ali ipak čvrste sise su se odupirale o moje telo stvarajući prijatan pritisak. Osetio sam kako ukrućene bradavice žare moju kožu čak i preko njene haljine i moje košulje.

Prekinuli smo krljanje na kratko ne bi li došli malo sebi i do daha. ,,Uh, lakše malo, tigre.Onesvestiću se…uh.“, dahtala je uspaljeno. Zvučala je kao da je u polusnu, ošamućena i opijena od ekstaze. Na kratko smo se samo smešili jedno drugom, zagrljeni i nemo milovali pogledima. Prijatan, treperav osećaj u utrobi je ukazivao na zaljubljivanje, siguran sam da je bilo obostrano. Sasvim spontano nastavili smo da se ljubimo.

Činili smo to lagano, pažljivo i nežno dok se ja nisam raspomamio i raspali vatru prepuštajući se strasti koja je u meni gorela poput usijanog žezla i kopala put ka površini budeći sve snažniju seksualnu želju i potrebu. Levom rukom sam joj zagrabio kosu na potiljku i pritisnuo blago ka sebi. Poljupci su postali agresivniji dobijajući na intenzitetu, kao da sam pokušavao celu glavu da joj progutam. Desna ruka mi se praktično sama svojom voljom spustila niz nagu, meku, nežnu kožu leđa na mesnate, čvrste guzove utegnute u usku haljinu.

Šetao sam grabljivom šakom s’guza na guz koja je poput gladne, divlje zveri pokušavala da zagrabi što veću i sočniju komadinu mesa. I ustima sam nastajao da konzumiram što više nje pomerajući glavu u svim pravcima, neumorno radeći usnama i jezikom. Mrmljali smo umilno i mazno od užitka i ekstaze.

Pošto je pojam vremena izgubio skoro svaki smisao nisam mogao da procenim koliko ga je proteklo dok smo se ljubakali ali smo opet morali da predahnemo. Položila je glavu na moje grudi, čvrsto me zagrlila i duboko uzdahnula. Oboje smo duboko uzdisali dok su naša tela pulsirala od navale uzbuđenja u talasima koji su strujali kroz nas. Pripila se uz mene poput pijavice i meškoljila stvarajući veoma prijatno trenje.

Najednom sam shvatio da u međunožju imam kameno čvrstu erekcuju. Pubertetski hormoni su kjučali u mojim venama uprkos velikoj koncentraciji alkohola u njima. Počeo sam da mislim o tome kako bi bilo dobro kada bi mi Nikoleta dala i to još večeras. Bio sam napaljen kao životinja ali sigurno da zbog kontami-nacije alkoholom ne bih mogao brzo da svršim ukoliko bi došlo do seksa, tako da predpostavljam da bi trajalo dovoljno dugo da oboje dobijemo svoju satisfakciju. Dopala mi se ta ideja, itekako. Naravno to je sve savrše-no funkcionisalo u teoriji odnosno mojoj glavi. Nisam imao ni sekund prakse ali sam zato čvrsto rešio da to promenim, još večeras.

,,Niki, šta kažeš da prošetamo do parka i tamo sednemo na neku zabačenu klupu, gde nam niko neće smetati ?“, upitah je odvaživši se na sledeći korak. Prekinuo sam ćutanje koje se mešalo sa prigušenom grajom i muzikom iz menze. Do tog momenta reči su bile apsolutno suvišne, jednostavno smo ćutke uživali u oseća-jima. ,,Važi, što da ne.“, odgovorila je kratko kroz osmeh i opet usledi poljubac koji je ovaj put ona inicirala. Krenuli smo lagano držeći se za ruke.

U školskom dvorištu je sada postalo veoma živahno. Očigledno da mi nismo bili jedini koji su krišom konzumirali alkohol. Baš naprotiv, velika većina je upravo to i činila. Čak i neki od onih koji se nikada ranije nisu odavali porocima su večeras sebi pružali tu slobodu.

Nekoliko pijanih klinaca se jurilo travnatim terenom za fudbal i gađalo tortom vriskajući. Veoma up-ečatljiv prizor koji nam je izmamio osmehe. Druga poveća grupa je stajala u polumraku kod školske ograde, pili su pivo i pušili pljuge čiji žar se komešao u tmini vizuelno podsećajući na roj razigranih svitaca. Setio sam se da sam ja večeras spržio samo par komada, dve kod Gagija, jednu na putu dovde i dve dok smo ispijali viski. Nasuprot meni Gagi, Boža i Simke su purnjali kao jebeni Turci. Takođe sam primetio da su Bana i Bisa duvanile više iz fazona nego iz neke realne potrebe, što je bilo tipično za naš uzrast. Iako i sam pušač smatrao sam da je to sasvim pogrešan i neisplativ vid buntovništa. Redovni trošak koji narušava zdravlje a uz to i ne pruža neko posebno zadovoljstvo.

Među dobrim delom populacije mojih vršnjaka u školskom dvorištu je zavladala anarhija. Očigledno je došlo do separatisanja i podele među maturantima. Oni problematični i svojeglavi su okupirali travnati teren i tu će se do mile volje baviti zabranjenim aktivnostima, dok su oni mirniji i poslušniji ostali unutra ili koncentrisani bliže ulazu gde su se nalazili u radijusu nastavničkog auteriteta.

Nikoleta i ja smo prošli kroz dvorište skoro sasvim nepromećeno. Skrenuli smo iza fiskulturne sale, prošli trošnom, uskom betonskom stazicom pored kotlarnice i izašli na službenu kapiju koja je inače namenjena samo za zaposlene.

,,Kako si znao da će domar večeras da zaboravi da je zaključa ?“, upita i radoznalo se zagleda u mene. Samo minut pre toga me je ubeđivala da ne idemo tom prečicom pošto je domar Žika svako veče kada poslednji zaposleni prosvetni radnik napusti objekat ustanove zaključavao kapiju. Ali ja sam smatrao da se večeras to neće dogoditi a imao sam svoje razloge da u to verujem.

,,Lutko, majstor Žika je stara pijandura a baš njega su sigurno još danas poslali u nabavku, tako da je imao pristup velikoj količini alkohola još pre zalaska Sunca. Tako da sam se oslonio na sasvim logičnu predpostavku da Žika već satima u nazad nema blage veze gde se nalazi ni kako se zove a kamoli da treba da zaključa jebenu kapiju.“,objasnio sam joj kako sam izveo zaključak koji se ispostavio potpuno tačnim. ,,Joj Pavle, kako si mi ti samo pametan.“, uzdahnula je kroz osmeh, zagrlila me i poljubila. Samopouzdanje je narastalo u meni poput kvasca.

Nadao sam se da je naša klupa slobodna, ona koju smo osvojili prebivši Zaleta morbidnog. Večeras je murija sigurno po Vasinom nalogu već izvršila raciju i raščistila park od narkomana, dilera, pijandura, lopova i ostalog šljama kako ne bi dolazilo do nepredviđenih incidenata i kako bi ovo mračno, neugledno mesto bilo bezbedno za maturante, barem večeras.

Pošli smo držeći se za ruke betonskom stazom kroz park. Prilazili smo klupi na kojoj su se ‘vatali neki tip i riba. Kada smo skroz prišli provalio sam Milančeta, bio je sa nekom klinkom, 2 godine mlađom od nas. Mala plavušica lepog, prijatnog lica i može se reći napredne građe za svoje godine. Nisam joj znao ime niti me je interesovalo ali sam zato znao da bih je rado posedovao. O kako bih je tucao, prođe mi misao kroz glavu i istog trena mi se u njoj formira eksplicitna mentalna slika povodom toga. Mučila me je pubertetska kletva, hormoni su činili moje životinjske nagone gotovo nepodnošljivim i gubio sam bitku za kontrolu nad samim sobom. Skoro sve žene koje bih sreo bilo gde i bilo kada sam posmatrao kroz manijakalnu prizmu seksualne preopterećenosti.

U tim trenucima bi mi uvek bilo samo jedno u glavi i po toj logici sam razlikovao samo 2 tipa žena….
bih i ne bih. Bilo mi je gotovo nemoguće teško da se koncentrišem na bilo šta drugo u vezi njih osim činjenice kako bih ih rasturao od jebanja i da maštam o tome kako vršim bludne radnje nad njima bile one mršave, de-bele, plave, crne, visoke, niske, slobodne, zauzete, udate, razvedene, mlade, stare… apsolutno nebitno, bilo je samo bih i ne bih.

Primetili su nas i trgli se zbog našeg njima sasvim neočekivanog i iznenadnog prisustva. Upristojili su se prekinuvši svaki fizički kontakt. Uplašili su se i pogubili sve dok nas koji tren kasnije nisu prepoznali. ,,A vi ste.”,huknu Milanče sa olakšanjem. ,,Šta si se usrao, Miki. Pa koga si očekivao ? Jel se vi to možda krijete od nekoga ?“, upitao sam sa podsmehom i provokativno ga pogledao. Očigledno mu je bilo neprijatno zbog klinke. Milanče je stalno kenjao o tome kako se on viđa samo sa starijim ribama a da su mlađe glupe i dosadne i da ga uopšte ne zanimaju jer on mangup izlazi samo sa iskusnim ženama a ne balavim devojčicama. Kakav licemer. Mada Gagi i ja ni jednog trenutka nismo progutali to njegovo proseravanje. Gagi bi mu to istog mo-manta na veoma grub i vulgaran način stavljao do znanaj i baš ima sreće što mu on nije naleteo.

,,Ma…ne…nego šta vi radite ?“, odgovorio je zamuckujući nesigurnim glasom, u trenu se sabrao i opušteno skrenuo temu. ,,Evo ništa, malo šetamo.“, odgovorio sam kratko i nezainteresovano. ,,Nije loše veče, dobar provod.“ Veoma se unervozio nastavljajući usiljenu konverzaciju dok smo mi ne zastajkujući prošli pored njih oslobađajući ih nelagode. ,,Nije loše, može da prođe.“, odvratio sam hladno ni ne osvrnuvši se.

Pogledah u Nikoletu taman kada se spremala da mi uputi optužujući pogled i namignuh joj kroz šar-latanski kez i malo čvršće joj stegnuh ruku. ,,O Pavle, nisam znala da i ti voliš da glumiš mangupa.“, uzvrati ona šaljivim tonom. ,,Dušo moja, pa ne moraju baš svi da znaju koliko mi je dobro večeras.“, šapnuo sam joj zavodnički na uho i dotakao ga vrškom jezika. Ona glasno uzdahnu i zakikota se popaljeno. Blago se stresla od prijatne jeze koju sam budio u njoj.

Sledeća klupa je bila prazna, međutim nedovoljno zabačena. Prišli smo joj a pijana grupa maturanata na sledećoj klupi je pevala nearktikulisanim, urlikajućim glasovima dok je jedan od njih povraćao po betonu. Nikoleti se poprilično zgadila ta scena. Nisam dozvolio da to potraje, naglo sam je cimnuo u levu stranu i zapucao kroz travu dok se ona trudila da ne ispusti korak. Fensi cipelice sa visokim potpeticama nikako nisu bile prilagođene za hodanje po neravnom terenu i ona umalo ne posrnu.

Naša klupa je bila slobodna i to je bio još jedan znak koji me je naveo da pomislim da mi večeras ide od ruke šta god naumim. ,,Pavle šta ti je ? Uspori malo, pašću.“, požalila se na moju užurbanu nestrpljivost. Poslušao sam je ali već smo bili na domak cilja što me je dodatno opustilo. Plan teče kao po loju, možda bih mogao malo češće da planiram u životu, rekoh u sebi. Klupa se nalazila skoro u potpunom mraku, sa 3 strane okružena velikim, podivljalim žbunjem. Veče je bilo prijatno toplo a nebo vedro i prepuno zvezda ali se zbog ogromne krošnje prastarog velikog drveta koje se zaštitnički nadvijalo nad nama ni svetlost sa nebesa nije mogla probiti. Seli smo i nakon par minuta oči su nam se privikle na minimalno prisustvo svetlosti.

Ćutke smo se posmatrali, držeći se za ruke dok su pijana larma sa drugog kraja parka i cvrčci u travi remetili harmoniju savršene tišine. Privukao sam je sebi i usledio je dug, nežan poljubac. Usne su se spojile a jezici nervozno i naspretno sudarali. Zatim smo se još malo samo gledali u oči smešeći se jedno drugom, zahvalni na svemu ovome. Više nisam bio u stanju da čujem povike i ciku euforičnih, pijanih klinaca, niti muziku i pesmu iz menze. Čuo sam samo njeno ubrzano, uzbuđeno disanje koje je više podsećalo na neprekidan niz konstantnih uzdaha i sopstveno srce kako mi tuče u grudima i glavi i uzavrelu krv kako mi bubnja u ušima.

Ponovo smo se našli u strasnom zagrljaju. Nisam više mogao ili nisam hteo da se više suzdržavam već sam se jednostavno pustio s’lanca i navalio, prepuštajući se svojim životinjskim porivima. Usledilo je žestoko krljanje. Sa usana sam lagano skliznuo jezikom niz bradu i podbradak, sve do vrata i blago je ugrizao nežnim stiskom svojih čeljusti. Zaječala je popaljeno i sa obe ruke mi snažno pritisnula potiljak i još snažnije me prikovala uza se. Udahnuo sam duboko opojni miris njenog parfema i razuzdao se još više. Desnom rukom sam čvrsto zgrabio levu sisu i počeo da mesim kružnim pokretima. Taj osećaj je bio sasvim nov za mene a po njenoj reakciji sam zaključio da je i veoma prijatan za oboje.

Usnama sam se spustio još niže na golo meso bujnih grudi koje su izazovno, mameći me štrčale iz dekoltea. Pritisnuo sam na gore sisu koju nisam ispuštao kao da mi život od toga zavisi i halapljivo navalih na nju. Delovalo je kao da pokušavam da je celu naguram sebi u usta. Erekcija mi je napeto pulsirala u međunož-ju. Nikoleta grubo poče da vuče moju glavu naviše odvajajući moje usne od svojih zabranjenih zona i ja se vratih istim putem do njenih vrelih sočnih usana usputno obrađujući svaki kvadratni milimetar njene nežne, glatke, slatkaste kože.

Sve vreme mi je toliko snažno pritiskala potiljak kao da želi da me uvuče u sebe i apsorbuje. Zabacu-vala je glavu u nazad u trzajima izazvanim navalom užitka i glasno dahtala. Napalila me je kao životinju. Moje žudne usne ponovo uloviše njene koje me nestrpljivo dočekaše sa podjednakom željom i žarkim entuzijaz-mom. Strasni poljupci su se ponovo nizali dok se moje nemirne ruke ponovo obreše na njenim zabrabjenim zonama. Ritmično sam uskladio rad ruku i jezika u njenim ustima. Mesio sam velike, mekane ali ipak dovolj-no čvrste sise osetivši krupne bradavice kako se krute pod mojim gorućim gladnim dlanovima.

Kurac mi se digao do bola. Poželeo sam da ga izvadim i pornografski volšebno uronim među te velike, zrele, mesnate, rajske voćke. Tako sam čeznuo da ga stavim u nju da sam se na momenat uplašio svoje even-tualne reakcije ukoliko me odbije. Ma jednom se živi, rekoh u sebi. Krenuo sam na sve ili ništa.

Pustio sam levu dojku oslobodivši svoju desnu ruku. Spustio sam je hrabro (ili drsko) pravo na un-utrašnju stranu njene leve butine tik iznad kolena, oprezno, taktički opipavajući novi nepoznati deo terena i počeo lagano da klizim naviše. Butina se širila sve bogatija slasnim, uzdrhtalim mesom. Zašao sam pod suknju a čvrsto, glatko obilno mesište je postajalo sve toplije. Druga ruka je ostala zarobljena na gornjim zabranjenim zonama ne prekidajući vredno da radi. Levom šakom sam neumorno masirao njenu desnu sisu a vrhovima prstiju dražio ukrućenu bradavicu koja je na moju veliku radost pobegla iz dekoltea. Ljubili smo se sve vreme, neprekidno, gubeći dah.

Desna ruka, šaka smelog istraživača je konačno stigla na toliko željeno odredište obrevši se u međunož-ju, na uskim gaćicama u kojima se rasplamsavao vulkan pred erupciju. Gaćice su bile vlažne, vruće i slepljene uz picu. Dlanom sam oprezno pritisnuo usmine i osetio kako uzmiču kao iz nekog strahopoštovanja pred mojim dodirom dok njene reakcije postaju sve intenzivnije, čak i pomalo zastrašujuće. Zaječala je tako glasno kao u prokletom porniću i ja pomislih kako je spremna, kako je moja talentovana predigra koju vodim urodila željenim plodom i da je potpuno spremna da primi moju nabreklu, kao kamen čvrstu muškost u sebe. Umalo ne svrših u gaće od pomisli na to što će kako sam bio ubeđen u tim trenucima zasigurno uslediti.

Pomislio sam kao je unutra vrelo kao u jebenom paklu i poželeo da izgaram dugo u tom paklenom grotlu, sada, ovde, odmah. Krenuo sam srednjim prstom između usmina šetajući ga gore dole, pritiskajući sve snažnije. Osetio sam da uranjam, ali da je ipak neophodan direktan kontakt. Krenuo sam šakom u gaćice, ka svom ultimativnom cilju posegnuvši za neprikosnovenom fantazijom svakog tinejdžera, ka glavnom smislu postojanja muškog roda.

Odjednom u svom tom neobuzdanom zanosu osetih snažan pritisak njenih šaka na svojoj glavi. Ovaj put me je na moje veliko čuđenje gurala od sebe ali nisam bio u stanju da pomislim ni na tren šta to znači. Istrgla je svoje usne iz zagrljaja mojih i jasno prodahtala, ,,Ne.” Njena negacija u prvi mah nije doprela do mene ili sam je jednostavno prenebregao ali pre će biti da nisam bio u stanju da se zaustavim i ukočim u mestu. Poput teškog, teretnog voza ostavljao sam dugačak zaustavni trag. Tako da sam nastavio veoma invazivno u svojoj nameri da oskrnavim njeno telo.

,,Nemoj ! Prekini ! Neću !“ Ovog puta je gotovo zavrištala i ja se prenuh i prepadoh. Istog trena sam je oslobodio i ona hitro skoči na noge sva izbezumljena. ,,Šta ti misliš da sam ja neka drolja pa da me tek tako, a ?!“, povikala je optužujućim tonom a oči su jo blistale u polumraku puneći se suzama. Dahtala je i tresla se ali ne kao do pre samo minut od strasti i ekstaze već od čistog besa i ogorčenja.

,,Slušaj Nikoleta, izvini ako sam preterao.“, rekoh staloženo i ustadoh sa klupe. Pokušao sam da je umirim svojom pribranošću ali ona nastavi da histeriše. ,,Ne laži ! Ovo si sve vreme planirao, da me napiješ, dovedeš ovde i da me kresneš kao da sam neka uličarka !” Šminka joj se razmazala od suza. Bilo mi je iskreno žao i zaista nisam hteo da je povredim ali ipak sam se osećao krajnje revoltirano i pre svega jadno što moram da pravdam svoju potpuno legitimnu, zdravu i sasvim normalnu a pre svega prirodnu potrebu.

,,Uopšte nije tako, sve ovo se dogodilo potpuno spontano.“ Nastavio sam da se branim i pravdam a glas mi je zadrhtao od nesigurnosti i baš kao što sam zamislio momenat pre nego što sam izgovorio, zvučalo je krajnje patetično. Bio sam sjeban i osetio se veoma ranjivim. Mrzeo sam da lažem i uvek mi je bilo mučno kada me okolnosti primoravaju na to ali istina u ovom slučaju nije dolazila u obzir. Kako da joj kažem da sam rešio da se konačno omrsim i da je upravo ta moja želja prouzrokovala sve ovo. Ali veče je bilo fenomenalno sve do ovog trenutka i iako su mi namere bile nečasne nije me pekla savest nimalo. Uživala je u svemu koliko i ja, ako ne i više ali sada dolazi do izražaja ono iracionalno što kod žena verovatno kao i svaki normalan muš-karac neću razumeti do kraja svog malog, istorijski gledano nebitnog života.

,,Ma daj Niki, ne budi takva, preteruješ. Zaneo sam se i to je sve.“, ovog puta ispjunuh suvu istinu. Poneli su me pubertetski hormoni i tu nema šta da se lažira a ona svakako preteruje ali kako bih ja koji kurac znao šta je sve u njenoj glavi, ipak je to za mene kao muškarca u povoju nepoznata teritorija, čitav jedan novi neistraženi univerzum. ,,Kako da ne ! Kako sam glupa što sam verovala da si ti dobar i pažljiv dečko a ti si samo hteo da me iskoristiš, i to u ovom prljavom, smrdljivom parku.“ Zajecala je glasno i pokrila lice šakama.

Poželeo sam da je zagrlim i utešim i s’tom namerom pođoh ka njoj. Ali i tu moju nameru je predosetila i osujetila. ,,Ne prilazi !“, dreknula je i ustuknula a ja sam se zaledio u iskoraku. ,,Tako si me razočarao a ja sam se čak i zaljubila u tebe, odnosno u onog finog, pažljivog dečka koji ti naravno nisi. A tebe ne želim više nikad da vidim niti da čujem za tebe. Ako se slučajno sretnemo negde pravi se da se ne poznajemo pošto ja sigurno hoću. I da znaš da si isti kao tvoj drugar, u stvari i još gori. On se barem ne folira.“

Okončala je svoju salvu optužbi i za kraj mi podarila jedan pogled prepun iskrenog i dubokog ra-zočarenja koji me je moram priznati poprilično zaboleo. Krenula je iz parka put centra predgrađa, u pravcu svoje kuće, predpostavljam, dok sam ja učinio jedino što sam tada mogao, nemo je ispratio pogledom u nev-erici, bespomoćan da bilo šta sada promenim. Skljokao sam se na klupu, izvadio pljugu i upaljač i pripalio. Povukao sam dugačak dim punim kapacitetom pluća, bilo mi je potrebno kao retko kada u prošlosti. Dovršio sam pljugu, pribrao se i ne znajući šta drugo da učinim krenuo svom domu.

Na istoku su se pomaljali tračci blistavo plavičaste svetlosti najavljujući buđenje novog dana. Mogao sam da se priključim nekoj od još uvek bučnih, upornih, pijanih grupica maturanata koji su i dalje cirkali i veselili se, i dalje ne razmišljajući o neminovnom fajrontu ali nisam pronašao nikakav smisao u tome. Zapalio sam još jednu pljugu u laganom hodu dok su mi se rojile misli. Od svog uzbuđenja sam se skoro potpuno is-treznio. Osetio sam se premorenim, isceđenim, trebao mi je san.

Ipak je počela da me peče savest zbog Nikolete i njenih suza iako sam i dalje ubeđivao sebe da je njena reakcija bila krajnje preterana, možda čak i neprimerena. Sve je to bio samo dobar provod ali izgleda da je ona mnogo ozbiljnije posmatrala sve to, iz meni nerazumljive perspektive. U svakom slučaju ja sam se odlično proveo i ovo sa Nikoletom je bilo dragoceno iskustvo, do sada za mene najbliže seksu.

Šaka mi je odisala, čudnim oporim ali ipak prijatnim mirisom. Na srednjem prstu se najviše zadržalo tog neobičnog šmeka. Eh, miris uzavrele pice. Stavio sam prst u usta ne bih li iz čiste radoznalosti osetio ukus ali sam odmah prekinuo sa tim shvatajući koliko je glupavo i pre svega perverzno. Nikoleta je lepa i pametna devojka i znam da bi mi uprkos ovom nesporazumu oprostila i moglo bi da mi bude super sa njom. Moglo bi, da moje srce i moja duša nisu nepodeljeno pripadali mojoj voljenoj Jovani. Nikoleti sam jedino mogao dati svoje telo a ona je takvu ponudu očigledno smatrala najblaže rečeno nepristojnom i taj njen stav povodom toga sam sada pameti pročišćene od navale testosterona i adrenalina razumeo i poštovao.

Čak i da smo se pojebali na onoj klupi čisto sumnjam da bi taj čin promenio ono što osećam prema Jovani, pa ni za nijansu i nisam imao blage veze šta bi trebalo da se dogodi pa da do toga dođe. Stigao sam pred samu kuću, ni ne primetivši. Bacio sam pogled na Dačinu i Gagijevu tvrđavu, preko zidina se video drugi sprat koji nije odavao znake bilo kakvih aktivnosti. Pitao sam se da li su on i Boža imali više sreće sa svojim pratiljama. Zaključio sam da sigurno jesu samo je pitanje u kojoj meri.

U dvorištu me je dočekao naš razigrani pas čuvar, Crni. Njega sam kao majušnog štenca uzeo, odnosno dobio od Marka. Na prvi pogled je bilo sasvim jasno zašto sam mu dao to prikladno ime. Sve mu je prekrivala crna, gusta dlaka, sve osim beonjača. Maretova kuja se okotila i posle izvesnog vremena Đura je poželeo da se jednostavno otarasi kučića. Verovatno bi ih bezdušnik strpao u vreću i frljnuo u reku, njivu ili možda negde pokraj nekog zabačenog puta gde bi siroti skapali. Mare je to predosetio i preduhitrio ga u nameri da spasi nevina, bespomoćna stvorenja. Pokupio je svih 6 kuca koje su tek prestale da sisaju i razdelio ih po kraju. Nije se smirio dok ih sve nije udomio.Mare je bio retko dobar momak i nadao sam se da je sada dobro kao što nije bio kada smo se večeras rastali odnosno kada su ga Boža i Simke odneli mrtvog pijanog.

On je bio prava dobrica, sušta suprotnost svom ocu koji je nesumnjivo bio pravi napaćeni, iskomplek-sirani gad. Iskreno sam se pribojavao da se nažalost i moj rođeni otac transformiše u takvu ništariju. Taj strah je od našeg poslednjeg susreta i one užasne epizode za stričevu sahranu dobio novu dimenziju postajući jezivo realan i potpuno opravdan.

Maretova majka, Zora je u već nekoliko navrata odlazila od kuće, sklanjajući se od nepodnošljivog maltretiranja svog sumanutog supruga. Pobegla bi kod ćerke i zeta, međutim Đura bi se lukavo i smišljeno smirio dok se ne slegne prašina i stvari privremeno izglade a onda bi se Zora nemajući kud neminovno vraćala kako bi ceo krug nasilja mogao da se pokrene polako iznova. Uopšte mi nije bilo jasno i na neki način sam se divio Marku kako uspeva da pored svega toga ostane iole normalan i ne pukne totalno.

Crni me je dočekao na pragu kod ulaznih vrata veselo mašući repom. Pomazio sam ga a njemu je to za sreću bilo dovoljno, delovao je krajnje zadovoljno samo što me vidi a prijateljsko glađenje i tapšanje je za njega bio priželjkivani bonus koji mu je raspoloženje dizao u nebesa. Taj mešanac srednjeg rasta je obitavao u našem dvorištu već nekih godinu dana i svi smo ga puno voleli a to je svakako bilo obostrano. Bio je veoma lep, za običnog psa bez pedigrea inteligentan i poslušan a ja sam to smatrao krajnje neobičnim pošto nije imao neko poreklo koje bi nagovestilo genetske predispozicije za takve vrline.

Otključao sam vrata, ušao i zaključao ih. Iz hodnika sam produžio u WC gde sam ispraznio svoju prepunu bešiku, pustio vodu a zatim oprao ruke i zube. Popeo sam se uz stepenice, stajao neko vreme zamišljen na potkrovlju u prostoru između moje i Jovanine sobe. Zagledao sam se u vrata njene sobe i nemoćan da odolim sasvim neočekivano, iznenadivši samog sebe posegao za njima. Morao sam da je vidim, makar i na tren samo, ne znajući zašto baš sada i odkud ta iznenadna snažna potreba koju sam morao da zadovoljim istog trena kada se javila, prosto urlajući u mojim grudima i glavi, previše glasno da bi se to moglo na bilo koji način ignorisati. Pojava mog malog, obožavanog anđela pred mojim umornim očima će kao i uvek odagnati nemir u mojoj duši a onda ću moći da zaspim kao beba.

Ušao sam lagano na vrata, nečujno poput iskusne uhode. Nisam palio svetlo na potkrovlju pošto se najava buđenja novog dana delimično probijala kroz svetlarnik čineći tako minimalnu ali meni dovoljnu vidljivost. Prišao sam bliže krevetu, oprezno i bojažljhivo koračajući da je ne bih kojim slučajem probudio. Stao sam tik uz krevet i netremice hipnotički zagledan upijajao svaki detalj blaženstva sa njenog prelepog, usnulog lica.

Promeškoljila se i promenila izraz lica blago namrštivši se, kao da je osetila neku promenu u prostoru oko sebe a to ćr biti moje prisustvo. Odjednom se trgla i dok sam shvatio da je budna ona je već hitro posegla za prekidačem lampe na stočiću pokraj leve strane kreveta. Jarka svetlost bljesnu i uznemiri moja čula.

,,Joj, kako si me uplašio.“, promrmlja pospano, sanjivo, promuklim glasom. ,,Izvini Joko, nisam hteo.“, prošaptah pravdajući se. Ovo je već drugi put večeras da to činim zbog nečega što sam uradio i opet mi je delovalo jadno. Pa koga je briga što nisi hteo kada si učinio upravo to, rekoh u sebi prekornim tonom. ,, Izvini još jednom što sam te probudio, idem ja sada.“, promrmljao sam mucavo i nesigurno i okrenuo se ka vratima u nameri da napustim prostoriju. Nisam bio spreman niti imao nameru da razgovaram sa njom, pogotovo ne sada. Posle one svađe osećao sam veliku potrebu da popričam sa njom i izgladim stvari, to sam činio gotovo svako veče u svojoj glavi ali nikako da se poklope moja rešenost da to zaista i učinim i pravi trenutak. Ovo jutro mi je ionako previše nabijeno emocijama a ona bi to lako učinila nemoguće intenzivnim. Morao sam da odem, suočavanje sa njom mi nije delovalo kao trenutno prihvatljiva opcija.

,,Čekaj, stani.”, naredi ona svojim nežnim glasom. Ukopao sam se u mestu a poželeo da pobegnem, da izjurim napolje. ,,Ništa, spavaj. Idem ja sada, pričaćemo sutra.” Pokušao sam da se izvučem jer sam se osetio izuzetno ranjivim, i da, nisam se usudio da se okrenem i pogledam je, već sam ostao glupsonski smrznut. ,,Ne, pričaćemo sada, očigledno si nešto hteo. Poručio si mi da više ne želiš da ti se obraćam, tako da mi duguješ objašnjenje šta tražiš u mojoj sobi.” Insistirala je rešena da situaciju istera na čistac.

Zanemeo sam, ne mrdajući. Delovalo je komično ali isto tako i bedno što sam se branio izigravajući panj nasred njene sobe ali ja sam ipak bio samo običan dečak koji ne može da se izbori sa onim što oseća. ,,Šta je bilo, maca pojela jezik ?”, podsmehnula se mom ćutanju i kukavičkom držanju. Ovo je imalo potpuni kontraefekat, u toj meri me ohrabrilo da se sve preokrenulo onog trenutka kada se stari dobri inadžija u meni probudio i pobunio. Okrenuo sam se naglo ka njoj, prišao i seo nakrevet.

Ovo ju je iznenadilo pošto je verovatno očekivala da ću zbrisati zato što je znala da znam koliko je kivna na mene zbog emotivne ucene i okrutnog ultimatuma koji sam joj postavio iako sam takođe savršeno znao da će je to strašno povrediti.

Pogledao sam je u njene divne, krupne, bademaste oči znajući da joj je jasno. ,,Nisam hteo da razgo-varamo uopšte, samo sam hteo…ne, morao da te vidim…bar na tren” Čežnjivo sam uzdahnuo saopštavajući joj svoju muku. ,,Zašto si morao ?”,upitala je pridigavši se u sedeći položaj milujući me svojim, znatiželjnim, blagim pogledom. ,,Zato što te volim…obožavam te…ne bih mogao da zaspim da te nisam ugledao makar i na sekund.“, odgovorio sam otežući, pomalo drhtavim, tužnim glasom koji su prekidali duboki uzdasi. Oborio sam pogled.

Posmatrala me je kao što dete posmatra ranjenu životinju, krenula desnom rukom ka meni a onda ustuknula kada sam pogled ponovo usmerio ka njenom licu. ,,U stvari siguran sam da ja bez tebe ne mogu da živim.“, rekao sam odlučno ali ipak ožalošćenom bojom glasa koja je nagoveštavala da ću svakog trena briznuti u plač. ,,Uh , Pavle.“, uzdahnula je duboko. ,,Zašto mi bre ovo radiš ?“, zavapila je kroz prigušen jecaj i sama na ivici suza. Ona je obično bez oklevanja gazila preko te ivice dok sam se ja pred njom kao i uvek ustezao, u bolnom grču s’teškom mukom to zadržavao u sebi, glumeći muškarčinu koja nipošto suzu neće pustiti ni na najgorim mukama.

Krupni bademi su se staklasto presijavali, puni suza. Setio sam se kako sam je bez milosti mučio onaj dan i dozvolio da ljubomora i sujeta prevladaju, utroba mi se zgrčila. Jedva sam se suzdržao da joj se ne bacim u zagrljaj i počnem da ridam, moleći je za oproštaj. Jebote, kako je samo volim. Umro bih za nju, bez razmišl-janja i dileme. Želim da bude srećna makar to podrazumevalo moju nesreću dok se ona raduje u naručju nekog drugog. Konačno sam u glavi razrešio pitanje sopstvenih prioriteta.

,,Slušaj, Joko… Žao mi je što sam ispao onakvo đubre prema tebi. Nije uopšte bilo fer, niti sam imao pravo. Voleo bih da mogu nekako da se iskupim. Kajem se zbog toga a ti mi oprosti ako možeš iako nisam baš siguran da sam zaslužio. I da znaš da ću te uvek voleti i biti uz tebe, na tvojoj strani, bez obzira na sve, po svaku cenu…i u dobru i u zlu.“ Završio sam svoju ispovest iz dubine srca i duše a ona mi se ljupko smeškala dok su se dve krupne suze kotrljale niz njene obraze. Neminovno sam je dirnuo, opet do suza. Ona je bila moj osetljivi, delikatni cvet koji je trebalo posebno i strpljivo maziti i paziti sa velikom nepodeljenom pažnjom jer su oko nas nicala čitava polja najpoganijeg korova.

Bacila se iznenada na mene poput mačke i čvrsto me zagrlila. ,,Naravno da ti opraštam, blesane.“, šap-tala je kroz tihe, jedva čujne jecaje. Zadrhtala je u mom zagrljaju i ja poželeh da je nikada iz njega ne pustim. ,,Bila si u pravu kada si rekla da sam ljubomoran. Ljubomoran sam kao pas ali zbog tebe ću to nekako već prevazići.“ Ovim priznanjem otvorih i poslednje karte. Odvojili smo se polako i uzeli za ruke. Gledali smo se u oči, smešili i držali za ruke. Ispunjavao me je veoma prijatan osećaj bliskosti i povezanosti. Umirujući talasi spokoja su mi strujali telom. Osećao sam se sigurno, bezbedno i opušteno. Ušuškan i bezbrižan kao beba u toplom majčinskom zagrljaju. Sve dok mogu da je vidim i osetim, bio sam ubeđen da će uprkos svemu što život donosi i može da nanese u našem pravcu, ipak biti sve u najboljem redu.

,,Nećemo više o tome.“, reče ona i promeni temu. ,,Pričaj kako je bilo na maturi.“ ,,Pa, nije bilo loše.“, odgovorio sam kratko i suzdržano. ,,Nije bilo loše ? Pazi ti mangupa što je skroman…ili ti to kriješ nešto od mene ? Mora da je neka devojčica u pitanju.“ Odmerila me je sumnjičavo kroz provokativan osmeh. E to mi već nije prijalo zato što je ona mene baš kao i ja nju u ovakvom direktnom, otvorenom razgovoru čitala kao otvorenu knjigu, ispisanu krupnim, čitkim slovima.

Naša veza je bila tako jaka do te mere da smo praktično znali tačno šta se dešava samo pažljivo posma-trajući jedno drugo. Zato sam sebe krivio što nisam primetio, što sam poslednji saznao da je našla dečka. Svi znaci su bili tu sve vreme ali čovek veruje u ono u šta želi da veruje a ja u tako nešto nisam imao hrabrosti da poverujem. Verovatno sam podsvesno štitio sebe od istine dokle god je to bilo moguće.

Pogrešno je uporno žmuriti na istinu ma koliko ona bila ružna i tužna ali ljubav je slepa i tu nije bilo pomoći. Koliko god sam se oslanjao kroz život na britkost svog krajnje racionalnog uma u vezi nje mi ni logika ni zdrav razum ni malo nisu pomagali. Ponekad sam se zbog svega toga osećao kao brodolomnik, ostavljen na pučini, ali ipak srećan zbog svoje sudbine. Znači ludilo i haos koje mi je stvarala biohemija u mom mozgu na koji nisam mogao da se oslonim kada je u pitanju ono što mi trenutno najviše znači na svetu celom. Zaista ne idu zajedno razum i osećanja.

,,Ma daj bre, kakva devojčica.” Negirao sam loše glumeći iznenađenost iako sam znao da mi to neće proći pošto sam retko šta mogao sakriti od nje, čak i u svom najubedljivijem izdanju. Njen glas, osmeh i pogled su me oduvek razoružavali i podčinjavali. ,,Dobro ne moraš da mi kažeš. Mada ne bi me čudilo da su te curice spopadale večeras. Lepo si se sredio, nema šta. Opasno ti stoji ta košulja a i frizuru si konačno sredio, čupko.” Prošla mi je prstima kroz kosu a ja se naježih od miline.

Nisam uopšte skraćivao već naraslu kosu duže od pola godine i blagi uvojci su mi već padali niz obraze. Kada bih oprao i osušio kosu, podsećao bih na jedan od onih podivljalih žbunova iz parka, zato sam je sinoć ukrotio uz pomoć kokosovog ulja.

Ustao sam sa kreveta smešeći se na njene komplimente koje nisam očekivao. ,,Baš moraš da me zezaš, ccccc, ne možeš da se suzdržiš.“, prekorih je tonom mekim i blagim poput prolećnog povetarca i dalje kroz osmeh. ,,Pa možda malo… Ali bez zezanja, super izgledaš. Možeš ti da budeš odličan frajer samo malo da se potrudiš.“, reče ona ovaj put znatno ozbiljnoje i namignu mi kroz nestašan osmeh. ,,Hvala ti srećo moja. Bio sam i ostao samo tvoj tako da me možeš imati kad god poželiš.“ Ona se zakikota vragolasto na moje poetično proseravanje. ,,Hihihi, jooj. Šta da kažem, blago meni.“ Obožavao sam da se smejem sa njom, njena radost je bila i moja radost. Nesebično smo delili skoro sve što čini naše živote i sudbine.

Sagnuo sam se da je poljubim u obraz za laku noć i u poslednjem momentu je prevario brzim i veštim manevrom poljubivši je u njene punačke, senzualne usne. Nije se odupirala ali je ipak negodovala. ,,Uh, al si bezobrazan.“, prekori me postiđena i zatečena. ,,Moram malo dušo moja, da bih dobio ono što mi je srcu toliko drago.“, zapevušio sam opijen u zanosu. Moja Jovana me je konstantno inspirisala da budem poetičan. U zadnjih godinu dana sam takve kreativne misli koje su mi se često rojile po glavi počeo stavljati na papir. Ko zna, možda jednog dana postanem pesnik… ili duševni bolesnik.

Osmeh ponovo razvuče njene slatke usne pokazujući snežnu belinu savršenih zuba koji su još više ukrašavali njen opčinjavajući osmeh. ,,Laku noć, Pavle.“, reče pospano kroz osmeh i ugasi lampu. ,,Laku noć, princezo. Mirno spavaj i slatko sanjaj.“, uzvratih umilnim glasom i napustih njenu sobu dok se ona meškoljila ušuškavajući se za nastavak počinka.

Ušao sam u svoju sobu, skinuo sve osim bokserica sa sebe i stvari složio u orman. Uvukao sam se u već pripremljenu postelju. To sam uvek činio pred izlazak, raspremao krevet. Nikad nisam bio siguran u kakvom ću tačno stanju da se vratim pa je s’toga bilo najpametnije da me dočeka sve spremno. A i da ne bih ukoliko sam pijan bez osećaja rasklapao razdrndani kauč i time probudio sve po kući.

Tonuo sam u san lagano dok se Sunce uporno uspinjalo hrleći ka zenitu. Zaspao sam potpuno zadovol-jan i ispunjen blaženim spokojem. Pomirio sam se sa mojom voljenom i to je jedino bilo važno. Ipak je ova duga naporna noć iza mene, prepuna uzbuđenja i dramatičnih obrta imala svoj hepiend.

Ponovo sam se obreo na mračnoj klupi u parku, nastavljajući da silovito navaljujem na Nikoletu. Scena je bila poznata, moje željne ruke su halapljivo grabile njene intimne delove tela dok su nam usne i dalje bile zarobljene strasnim poljupcem. Krenuo sam usnama na dole niz njen vrat, još jedan deža vu. Iznenada zgrabio sam bretele od haljine i počeo da ih grubo i nestrpljivo svlačim sa njenih ramena. Jednostavno sam podivljao od bolne erekcije koja mi je snažno napinjala međunožje. Osećao sam se poput izgladnelog majmuna dok ljušti bananu koju mu je neko dobacio u kavez. Pomogla mi je izmigoljivši ruke ruke i ja naglim, snažnim pokretom cimnuh haljinu na dole, svukavši je sve do struka. I eto ih !

Najmoćnije sise u generaciji su izazovno zurile u mene sa svojim krupnim, jagodičastim, sočnim bra-davicama, ogoljene, apsolutno bespomoćne pred mojim nezajažljivim apetitom za njihovim slasnim mesom. Navalio sam poput mladunčeta divlje zveri, kao da će se iznenada pojaviti konkurencija i preuzeti primat sva-kog trenutka, zato nisam gubio ni tren. Pritiskala mi je potiljak rukama a lice golim grudima. Gubio sam dah ali to nije bilo ni najmanje bitno, nisam posustao ni za delić sekunde. Davio sam se u svom tom predivnom, bujnom mesu i pomislio kako bi to bila slatka smrt koju bih prigrlio sa širokim osmehom na licu. Jebeš ga, ionako sam već u raju.

,,Oh Pavl, ohhhh…mmmm uzmi me. Uzmi me odmah mmmm, oh.“, mrmljala je i dahtala raspaljujući sve više vatru u meni od koje sam izgarao od glave do pete. Nisam više mogao da izdržim, postalo je nepodnošljivo. Pokidao sam dugmiće košulje i zbacio je sa sebe divljim, energičnim pokretima. Hitro sam skočio na noge pred nju i raskopčao pantalone. Svukao sam ih sa sve boksericama jednim eksplozivnim pokretom, sve do članaka. Bacio sam se na kolena u meku travu pravo među njene obilne, mesnate butine.

Ukrućen kurac mi se pri padu zaklatio od inercije poput drvene batine. Izveo sam vešt, žustar pokret ne bih li ubrzao akciju. Zgrabio sam ivicu suknje i gurnuo je snažno naviše istovremeno poturajući ramena pod njene listove podižući joj noge u vis. Čim sam osetio gaćice pod prstima ščepao sam ih predatorskim stiskom i munjevitom brzinom ih povukao ka sebi a zatim nagore svlačeći ih sa lepih, nagih nogu koje su jebozovno štrčale ka gustoj, velikoj krošnji drveta koje se nadvijalo nad nama.

Zgrabio sam kurac desnom šakom i sjurio se u njeno ogoljeno međunožje poput jurišnog kopljanika. Mahnito sam nabadao ali metu sam neiskusno mašio a onda se njena meka šaka lagano spustila i nežno ga uhvatila usmeravajući mog obnevidelog jurišnika koji je uporno pokušavao proći glavom kroz zid.

Osetio sam neopisivo sladostrasno uzbuđenje kada je vreo i vlažan stisak snažno okovao moj glavić. Zaječala je glasno i pojačala taj neverovatan osećaj zadovoljstva. Zavrtelo mi se u glavi, srce mi je tuklo kao malj a celo telo tako snažno pulsiralo kao da će eksplodirati. Dahtao sam divlje. Sabrao sam se nakon nekoliko sekundi shvativši da je upravo ovo ono pravo. Gurnuo sam silovito u njen vlažni, pakleni tesnac, iz sve snage.

Oboje smo kriknuli kao ranjene zveri kada sam ga zabio do kraja. Ostao sam tako neko vreme uživa-jući u konačnoj pobedi i potpunom osvajanju a onda počeo lagano i ritmično da se pomeram, napred-nazad. Prvo sam krenuo polako, bojažljivo, oprezno ispitujući nepoznatu teritoriju ali neizdrživa milina od koje sam sav pretrnuo i od koje mi se pomutio razum me je terala da dodam gas.

Ščepao sam je snažno za sise i počeo žestoko navlačiti, krvnički, bez milosti, kao da pokušavam da je raspolutim. Meso se silovito sudaralo u nezaustavljivim naletima mog efikasnog tela i svaki put kada bih ga zabio u nju ona bi glasno zaječala što me je dodatno dovodilo do ludila. Približavao sam se vrhuncu, nisam mogao još dugo da izdržim ovim tempom. Smakao sam joj noge sa mojih ramena i uspravio je. Zagledao sam se u njenu jebozovnu grimasu na licu koja je nalikovala na mešavinu snažnog, bolnog grča i najradosnijeg osmeha. ,,Jebi me, Pavle, jebi me.”, zavapila je molećivo plačljivim glasom. To je definitivno bilo previše, usledio je klimaks.

Izvio sam se naglo, zabacio glavu u nazad neprestano zabadajući se u nju žestokim tempom poput neke biomehaničke mašine. Nisam više imao kontrolu nad sopstvenim telom, nju je preuzela neka moćnija sila od snage moje volje. Čvrsto sam joj rukama okovao struk, fiksirajući je dok sam tresao kao pod elektro-šokovi-ma. Vrištala je a ja sam režao i penio poput pobesnelog psa.

Vrhunac je prošao poput prohujalog uragana, pokreti kao i reakcije su počele da se smiruju a strasti stišavaju. Ulovio sam njene usne i nimalo suptilno joj gurnu jezik u usta. Ljubili smo se grubo i sirovo dok sam još uvek bio u njoj…

Trgao sam se i probudio ležeći na stomaku a balaveći po jastuku. Ali to me nije uznemirilo toliko ko-liko ono što se desilo tamo dole, ispod pokrivača. Gaće su mi skroz bile mokre i ulepljene, baš kao i posteljina. Bio sam upoznat sa terminom mokrih snova ali mi se sve do sada nisu događali. Jebeš ga, zaslužio sam da za promenu sanjam nešto lepo. Međutim uskoro me je zapekla savest zbog moje Jovane. Prevario sam je u snu i shvatio da je ipak dobro što se to sinoć to nije zaista dogodilo, ne bi mi ništa značilo ali bi zato pokvarilo ovo što osećam prema njoj. Očajnički sam želeo da mi ona bude prva…prva i jedina.

Međutim iako sam često sanjao druge, meni poznate žene u ovako sirovom, eksplicitnom obliku a povremeno gledanje pornografije je omogućilo mojoj svemoćnoj mašti da izrežira prilično realistične scene, sirovog, životinjskog seksa, moju voljenu nikad nisam degradirao čak ni podsvesno na takav način. Previše sam je poštovao da bih joj dodelio ulogu u mojim mentalnim pornićima. Ali sanjao sam je, više od svih ostalih likova zajedno. Nije bilo seksa u njima ali ipak upravo ti snovi su mi bili najdraži i najslađi.

Ustao sam svukao gaće sa sebe i posteljinu sa kreveta. Izvadio sam čiste gaće i posteljinu iz ormana. Prvi sasvim logičan korak tog dana je bio da se lepo i detaljno operem, što sam naravno i učinio. Kasnije sam otišao do Gagija i tamo saznao da ni on ni Boža nisu imali nešto posebno više uspeha sa Banom i Bisom nego ja sa Nikoletom. Cenio sam naš iskren odnos, nikad jedan drugome nismo pokušali da prodamo nikakvo lažlji-vo proseravanje. Međutim njih dvojica će sigurno imati priliku da pokušaju ponovo da sprovedu svoje naume što kod mene nije bio slučaj, ne barem što se tiče Nikolete.

***

nastavite sa čitanjem (deo II)