"REKVIJEM ZA DEČAČKI SAN (deo II)" Ivan Pavlović

Konačno su usledili toliko iščekivani prijemni ispiti za upis u srednju školu. Nekoliko dana pred ispite sam otišao sa Marinom do svoje buduće škole da predam neophodne formulare. Škola se nalazila relativno blizu glavne autobuske stanice. Primetio sam da od prisutnih vršnjaka koji su došli u vezi iste stvari pripadnice nežnijeg pola čine blagu većinu što je naravno našlo na moje odobravanje. To je bila samo još jedna stvar koja me je uveravala u ispravnost mog izbora.

Tu sam sreo i nekoliko poznatih faca iz predgrađa što mi je pomoglo da nadvladam tremu od nove sredine kojoj ću trebati da se prilagodim. Marina me je sve vreme bodrila i ulivala mi samopouzdanje. Verov-ala je u mene i bila ubeđena da ću ostvariti sve zacrtane ciljeve. Njena podrška mi je mnogo značila. Ni sam nisam imao nekih dilema što se tiče toga ali doza prisutne treme me je činila veoma uzbuđenim i nervoznim.

Jutro pred sam test kada su me rasporedili u nepoznatu učionicu trema je očekivano dostigla svoj vrhunac ali za mene nije bilo nikakvog razloga da paničim i nisam dozvolio da me hvata paranoja kao neke pojedince. Prvi test koji sam polagao je bio iz matematike i samo njega sam se i pribojavao. Međutim nervoza i trema su iščilele čim nam je nepoznati profesor podelio testove i dao nam znak da počnemo sa rešavanjem zadataka. Čim sam pročitao zadatke shvatio sam da je moja priprema bila veoma efikasna i da tu neće biti nikakvih problema.

Sutradan sam došao na polaganje ispita iz maternjeg jezika koji sam opušteno rešio za samo trećinu predviđenog vremena. Nakon par dana dramatičnog iščekivanja rezultati su bili objavljeni i istaknuti na oglas-nim tablama. Marina je nakon odrađene prve smene u rafinerijskoj laboratoriji produžila za grad i svratila do moje nove škole a zatim požurila kući da mi saopšti vesti. Rezultati koje sam ostvari nisu puno odstupali od mojih predviđanja koja sam iskalkulisao.

Bio je lep dan, igrao sam se sa Crnim u dvorištu. Zezali smo se sa fudbalskom loptom, zuvao sam je u ogradu od betonskih ploča a on je neumorno jurio za njom, režeći i pokušavao da je zgrabi. Kada bi u tome uspeo istog momenta bi izgubio interesovanje za uhvaćeni predmet i nestrpljivo mašući repom čekao da opet animiram isti taj kako bi simulacija lova ponovo počela. Tako smo se ja i moj verni pas zabavljali sve dok nas Marina nije prekinula.

Čuo sam zvuk metalne kapije a zatim je ugledao kako ide ka nama. Prekinuo sam besomučno šutiranje lopte a Crni potrča ka njoj. Veselo je skakutao i trčakarao oko nje i uplitao joj se u noge. ,,Miran. Beži kuco, Pašću !“, podviknula je kroz smeh na hiperaktivnog psa koji je retko kada imao mira. Kada bi se neko od nas od negde vratio kući Crni bi ga obavezno ovako dočekao neostavljajući ga neko vreme na miru. Večito neu-morno veliko kuče je stalno htelo da se igra.

,,Crni !“, viknuh dubokim, autoritativnim tonom i on zastade fiksirajući me radoznalim pogledom. Šutnuo sam loptu snažno preko njega na drugi kraj dvorišta i on polete kao strela za njom. Marina mi je prišla smeškajući se suzdržano što je bio dobar znak. Zagrlila me je srdačno i poljubila u čelo. ,,Čestitam pametnja-koviću, sedamnaesti si na listi.“ Kliktala je euforično dok mi je saopštavala radosne vesti o mojim pozitivnim rezultatima.

Postigao sam i više nego dovoljno bodova iz matematike i skoro maksimum iz srpskog. Konačno je pritisak potpuno splasnuo i sada sam pošto mi je taj kamen spao sa srca mogao da se opustim i pustim s’lanca naredna 2 meseca dok traje letnji raspust.

,,Ovo je za tebe, izvoli.“, pružila mi je nekoliko novčanica koje je izvadila iz novčanika. Bacio sam pogled na sumu i odokativno procenio da je mnogostruko veća od mog uobičajenog, skromnog džeparca. Ok-levao sam da posegnem za parama pošto sam znao da smo u škripcu i da nemamo novca za rasipanje.

,,Hajde uzmi, zaslužio si. Izađi sa društvom, počasti se malo ili kupi nešto lepo sebi. Uzmi, nemoj da me ljutiš.“, hrabrila me je svojim insistiranjem i ja uzeh novac. ,,Hvala Marina, nisi trebala.“, rekoh pomalo stidljivo. ,,Ma daj, nemoj da mi se tu snebivaš. Ne valja baš uvek biti skroman.“, reče ona kroz osmeh i ponovo me čvrsto zagrli. ,,Hajdemo unutra da ručamo, sigurno si gladan.“, predloži moja maćeha. ,,Ništa posebno ali bismo svakako mogli.“

Ručali smo musaku sa kupus salatom, Marina, Iva i ja. Jovana je bila kod Vesne a njena majka je nego-dovala kao i uvek na njeno preskakanje obroka iako je i sama to previše često činila, nasuprot meni koji sam se ubrzano razvijao i rastao baš kao i moj apetit.

Iva je takođe bio vidno uzbuđen zbog vesti o mom uspešnom upisu u hemijsku školu. Mali se opasno primao na školovanje i to mu je bio ubedljivo najdominantniji prioritet u životu. U stvari reklo bi se i jedini. Očigledno je bio veoma nestrpljiv da i on što pre pređe na sledeći stepen obrazovanja pa je s’toga voleo da sluša priče i vesti o tome upijajući informacije kao sunđer.

Redovno sam ga kritikovao i savetovao da prikoči malo, da se više zeza i provodi vreme u druženju sa vršnjacima, da uživa u detinjstvu i njegovim čarima. Čak je i meni ovako infantilnom bilo jasno da što si stariji život postaje sve komplikovaniji a samim tim i teži, zato valja prolongirati taj neprocenjivi, bezbrižni period života. Ali on je jednostavno više voleo da se druži sa knjigama i apsolutnu prednost davao učenju nad igrom i zabavom. Ponekad me je brinulo da ta njegova osobenost vremenom ne preraste u fanatizam od kojeg bi sagoreo. Ipak je veoma tanka linija između genijalnosti i ludila a u neretkim slučajevima to neminovno ide u paketu.

Posle ručka sam otišao iza dvorišta u baštu da naberem malo kajsija. Napunio sam plastičnu činiju pro-branim, zrelijim plodovima. Bili su veoma krupni i rumeni. Boljim i kvalitetnijim voćem niko nije mogao da se pohvali u kraju. Oba velika drveta su kao i svake godine bila veoma rodna sa bujnim, raskošnim, plodovima bogatim krošnjama. Pojeo sam nekoliko slatkih, sočnih komada a ostatak uneo u kuću i ostavio na stočiću u dnevnoj sobi da se i ostali ukućani posluže po sopstvenom nahođenju.

Popeo sam se u svoju sobu i pustio radio na svom starom, drndavom kasetofonu ali ne previše glasno pošto je Marina prilegla da malo odmori. Upalio sam TV iz čiste navike. Retko kada je program bio zanimljiv a gotovo nikad pametan. Voleo sam da gledam naučno-obrazovni program i emisije edukativnog karaktera, crtaće naravno a ponekad bih naleteo i na neki interesantan film prihvatljivog sadržaja. Program se inače emi-tovao na samo par kanala od kojih su najjaču frenkfenciju imali naravno oni režimski. Njihov program se sas-tojao od retardiranih domaćih serija koje su potencirale besmisleni, ničim izazvani optimizam, od neizbežne čobanske muzike za široke narodne mase i od istog takvog informativnog programa.

Od politike mi se sralo i povraćalo u isto vreme. Diktatorski režim nas je konstantno, sa neviđenom upornošću bombardovao sa lažima koje nisu imale nikakvo pokriće u stvarnosti niti dodirnih tačaka sa realnim svetom i pravim stanjem stvari. Nije mi bilo jasno čemu to pošto mi je bilo dovoljno da samo siđem u kuhinju i bacim pogled u frižider gde se mesecima nalaze samo margarin, mleko i mnogo hladnog, bajatog vazduha pa da mi sve bude jasno. A izveštaji sa ratišta su naciju dovodili u posebno stanje svesti, u stanje masovne psihoze. Marina nam je izričito zabranila da upravo to gladamo. To je bila jedina njena medijska cenzura.

Ja nisam poštovao tu zabranu jer nisam imao problem sa tim, zabrana se odnosila prevashodno na Jovanu koju su vesti o novim užasima, razaranjima, ljudskim žrtvama i patnji posebno uznemiravale, do suza. Znao sam da Marina sve to upija i nervira se mučeći sebe misleći na svog muža, mog oca i pitajući se u nedogled gde je njegovo mesto u tom najužem krugu pakla. Ja sam prestao to da činim, nakon prve 2 godine je izgubilo svaki smisao.

Nikako mi nije išlo uglavu zašto i dokle će ljudi sve to da trpe pošto je odavno postalo apsolutno nepodnošljivo. Shvatao sam da su decenije komunističke diktature pretvorile ljude u ovce koje bez ikakvog otpora, bespogovorno idu na šišanje pa čak i na klanje i kojima je slepa poslušnost osnovna karakterna osobina ali sada je ipak postojao neki izlaz, alternativa i sloboda izbora iako doduše u veoma ograničenoj formi.

U svakom slučaju da bi se desile neke krupne, revulucionarne, korenite promene u društvu prvo je isti takav proces morao da se odvije i u zatrovanim glavama pojedinaca a upravo ta spoznaja me je dovela do kra-jnje pesimističkog zaključka da ovde nikada neće biti znatno bolje nego što je to sada, barem ne u toj meri da postane moguće da pošten, častan čovek koji se fer i čisto bori i probija kroz život može biti uspešan i srećan. Pored mnogobrojnih ozbiljnih spoljnih pretnji ovaj narod je polako postao sam sebi najveći neprijatelj i od toga nije moglo mnogo biti gore. Doticanje dna ima i svojih prednosti…ne može se niže pasti.

Međutim svi ti društveni problemi koji su uticali krajnje negativno na sudbine nas, običnih smrtnika, su mi bili minorni i u senci mojih ličnih, nerazrešivih, emocionalnih problema. Faustovske misli su mi prola-zile kroz glavu. U tim trenucima mi je sve delovalo prihvatljivo samo da moja Jovana postane, bude i ostane zaista moja i samo moja.

Ako treba ješću svako jutro, do samog kraja života, za doručak, bajat hleb, jebeni margarin i buđavi parizer i za to bih prihvatio da radim najbedniji, najusraniji i najneplaćeniji posao, sve za nju, samo da bude moja. Ako treba i ja bih otišao u rat, u agoniju te nečovečne, bezumne, besmislene klanice da se borim do poslednje kapi krvi, u najdublje ponore samog pakla bih sišao…i pobedio bih samo kada bih znao da me ona čeka kući, da me voli i da će zauvek ostati samo moja. Tako sam se osećao.

Sve te misli sam pretakao u stihove, ovoj pesmi sam prikladno dao ime “Kad bi bila samo moja”. Mesecima sam ispunjavao svesku stihovima i ona se polako transformisala u zbirku poezije koju se ne bih usudio nikome pokazati. Pogotovo ne njoj. To je bio šapat mojih najdubljih i najskrivenijih osećanja, moje srce na dlanu. Jovana je postala moja muza i neiscrpna inspiracija.

Svesku sam vratio u štek u radnom stolu a onda bacio pogled na sat. Ispostavilo se da sam u sanjarenju izgubio čitavih 2 ipo sata. Premestio sam se sevši na svoju staru ofucanu fotelju kraj otvorenog prozora. To izanđalo parče nameštaja je bilo znatno starije i od mene samog. Sabrao sam se, došao sebi i polako spustio nazad na zemlju.

Neko je pokucao na vrata. ,,Slobodno.“, rekoh učtivo. Vrata su se otvorila i Jovana kroči u sobu. ,,Ćao mali.“ Pozdravila me kroz nestašan smešak na svom lepom licu koje sam video skoro svaki put kada sklopim umorne oči. ,,’De si velika.“ ,,Evo, tu sam.“, odgovorila je kratko smešeći mi se. ,,Marina je popizdela što si opet propustila ručak ali ne brinem ja za tebe koliko za nju. U poslednje vreme gotovo ništa i da ne jede. Sig-urno si primetila koliko je omršala.“

Pokrenuo sam krajnje sumornu temu iako mi uopšte nije bila namera da kvarim raspoloženje ali neke stvari zarad dobra svih nas trebaju biti rečene a problem rešavani, barem u pokušaju. ,,Naravno da sam prime-tila i skrenula sam joj pažnju više puta na to ali ona se vadi da ima problame sa želucem pa joj je zato apetit nikakav. Obećala je da će otići kod lekara na pregled.“ Glas joj je bio ozbiljan, tuga u očima i zabrinut izraz na licu.

Naravno da ima probleme sa želucem i nikakav apetit kada se redovno kljuka onim prokletim tableta-ma za smirenje a kod lekara će naravno otići čim joj ponovo ponestane istih. Rekoh u sebi, jedva suzdržavajući se nekako da ne dozvolim da to grune iz mene. Nisam dozvolio sebi takav luksuz i da i taj teret podelim sa njom jer bi joj to baš gadno sjebalo raspoloženje, onako kako meni sjebava svaki put kada se setim i pomislim na to a i bio sam ubeđen da ona zna o tome isto koliko i ja, tako da nije imalo svrhe. Neke stvari je ponekad ipak najbolje prećutati, ne dirati ih. Pogotovo ako išta konkretno ne možeš preduzeti povodom toga.

,,E pa frajeru, zapravo sam došla da ti čestitam čestitam, čula sam lepe vesti od mame.“, pružila mi je ruku i blistav osmeh. Raspoloženje se opet drastično popravilo čim smo prešli na vedriju temu. Prihvatio sam ruku ne ustajući iz fotelje uz osmeh ali nisam mogao odoleti, povukao sam je snažno i naglo i ona mi polete u zagrljaj. Munjevito sam izveo utreniran rvački zahvat i ona se našla u mom naručju. ,,Joj bre, pa nemoj.“, ciknula je i zakikotala se mekim glasićem i prijatno promeškoljila u mojim rukama.

Bio sam siguran da je ovo upravo onakva kliše situacija kakvu tipovi spominju u kojoj žena kaže NE a u stvari misli DA. Sve na njoj mi je u ovom trenutku davalo odobravanje, jedno veliko DA. Njen sneni, zadovoljni pogled, njen suzdržani smešak, čvrst zagrljaj njenih ruku oko mog vrata, sve je govorilo uparavo to i više od toga.

,,Samo obično, zvanično rukovanje ? Zar ne misliš da zaslužujem malo više od toga, kao na primer jedan mali poljubac ?“, upitah je zagledan u njene senzualno napućene usne koje su mi se izazovno smešile, jedva suzdržavši se da ne navalim na njih. ,,Ovaj put nećeš.“, naglasi ona kroz provokativan osmeh. ,,A zašto ?“, upitah radoznalo. ,,Zato što si bezobrazan, varaš i kradeš poljupce.“, uzvratila je veoma mazno, nipošto prekorno.

,,Opa, znači sad sam još i varalica i lopov.“ Pokušah da zazvučim šokirano ali umesto toga se samo slatko nasmejah. ,,Znaš ti dobro, nemoj da se praviš lud.“ Kako je ovo izgovorila iz nje ispari i poslednji trag usiljene ozbiljnosti. ,,Znam ja ali znaš li ti da cilj opravdava sredstva a moj cilj je veoma uzvišen.“, rekoh znamenitim, govorničkim tonom. ,,Ma daj molim te.“, zavapila je, zakolutala očima i prasnula u smeh i ja joj se pridružih.

Slatko smo se ismejala našoj budalastoj konverzaciji u kojoj samo zaljubljeni imaju privilegiju da uži-vaju. ,,Dobro okej, priznajem, kriv sam. Šta da kažem, ne bih ja ali bilo je jače od mene. Nisam imao snage da odolim i ne verujem da ću ikada imati.“, priznao sam kroz uzdah čežnjivim glasom bez i trunke osećaja kriv-ice, naravno. Zagledala se u mene a njen izraz lica je rekao da je moja izjava uskomešala snažna, pomešana osećanja u njoj i ja odlučih da brzo promenim temu.

,,Hej, sutra uveče ima svirka kod doma. Nekih 5 lokalnih bendova, ništa posebno ali može da bude dobro. Hoćeš da ideš ?“, upitah nespretno, osetivši se nesigurnim. ,,Nemam pojma, nisam ništa planirala.“, odgovori ona odsutno, gotovo potpuno nezainteresovana. ,,Pa mislio sam da ti i onaj tvoj kako se već zvaše idete na svaku svirku, mislim ipak je on muzičar ?“ Progutao sam knedlu i počeo da se znojim od nelagode i neizvesnosti.

Već danima sam skupljao muda da je pitam nešto na tu temu koja trenutno za mene nije mogla biti bolnija ali sam se plašio da se ponovo gadno ne posvađamo. Nipošto nisam želeo da čujem koliko joj je dobro sa njim, da je zaljubljena u drugog a najgora pomisao od svih mi je bila da je možda već otišla predaleko sa njim. To me je ubijalo, zadavalo mi neviđene muke u dugim besanim noćima. Želeo sam da bude srećna i zadovoljna ali sam se i dalje nadao da je moguće da joj se sve to desi sa mnom i samo sa mnom.

Pomisao da je onaj premazani mačo roker oskrnavio moj san mi je stezala želudac, punila oči suzama i činila me toliko besnim da sam se plašio kako bih reagovao da ih zateknem negde u gradu kako se grle, maze, smeju, ljube… Osećao sam se kada mislim o tome kao divlja zver saterana u ćošak.

,,Vanja i ja se ne viđamo više. Raskinuli smo.“ Ponovo je uzvratila ravnim, nezainteresovanim tonom dok je ta neočekivana vest kod mene izazivala šok i nevericu. Poskočio sam u fotelji složivši neku zblanutu, tupavu grimasu. ,,Šta ?! Mi…mislim ovaj, kako ? Kada ?“, zamucao sam sav usplahiren i zazvučao kao klinac ometen u razvoju. Osetio sam trenutnu nemogućnost da brzo obradim primljenu vest, previše naglog uzbuđen-ja i iznenadna navala adrenalina su mi blokirale misaone procese.

,,Pre nešto više od mesec dana. A zar je bitno ? To je upravo ono što si želeo, zar ne ?“ Uz hladan odgovor mi je servirala i krajnje neugodno pitanje začinjeno optužujućim tonom propraćeno isto tako priklad-nim pogledom. Ovo je bila krajnje nezahvalna situacija. Ukoliko kažem istinu i priznam koliko sam odahnuo i da je to najbolja vest koju sam čuo ove godine ispašću neosetljivo samoživo đubre a ukoliko se budem folirao i kenjao o tome kako mi je žao i krivo zbog toga ispašću nikad veći licemer I lažov.

Zato sam gotovo nesvesno odabrao treću soluciju, počeo da bulaznim nepovezano, ,,Ja, ovaj, ne…ne mislim, ovaj nemam pojma, nisam znao ni očekivao, uh ovaj…“ Zvučao sam kao razjebani robot kome čipovi samo što nisu pregoreli. Napravio sam kratku pauzu, udahnuo duboko, sabrao se i shvatio da nemam zbog čega da osećam krivicu ali sam odlučio da ipak nastavim oprezno, diplomatski.

,,U svakom slučaju si me iznenadila, šta da kažem potpuno sam zatečen. Držala si me u mraku i nisam imao pojma uopšte šta se dešava, zato ti sada i ne mogu reći šta zaista mislim o tome, nisam dovoljno upućen da bih doneo konačan sud. Dugo nismo otvoreno razgovarali i nisam hteo da ja potežem tu temu da te ne bih opet uznemirio a ti ništa nisi spominjala, tako da…“, izdeklamovao sam gotovo u samo jednom dahu. Ovde sam nagovestio kontraoptužbu, ipak je napad najbolja odbrana ali ovog puta ću biti blag i obziran koliko god to bilo potrebno a da se ona ne rastuži. Kako god ko je kriv, najmanje je sada bitno

,,Da si me pitao rekla bih ti, sigurno te ne bih lagala ali nije mi se žurilo pošto sam znala da ćeš mi to nabijati na nos. Eto sada konačno možeš da likuješ.“ Tužno je oborila sramežljiv pogled dok je snuždeno izgo-varala reči kroz uzdah. Znao sam šta to znači i šta pokušava da mi saopšti ali ni jednog trenutka mi nije palo na pamet da se radujem ili likujem. Njena tuga je kao i uvek do sada automatski postajala i moja.

,,Znači lutkice ipak sam bio u pravu, zar ne ?“, retoričko pitanje sa neželjenim pobedničkim prizvu-kom je okvasilo njene krupne, tužne oči. Još samo jedna reč na istu temu i ona bi bila na ivici suza ali umesto nastavka besmislene retorike odlučio sam da joj stavim do znanja da sam tu da joj pružim podršku, toplinu, ljubav i razumevanje.

Nežno sam joj kažiprstom leve ruke koju sam izvukao ispod nje pridigao bradu kako bi se naši pogledi ukrstili i pružio joj iskreni, topli, umirujući osmeh pun pažnje i razumevanja. ,,Slušaj srećo i nesrećo moja, jebeš ti to ,,REKAO SAM TI“. Više mi je stalo da ti budeš srećna nego da ja budem u pravu. Ništa na ovom svetu mi nije važnije od tebe i tvoje sreće.“ Kako sam to izgovorio ona se baci i zagrli me iznenađujuće snažno.

,,Oprosti mi Pavle…oprosti, molim te. Bio si u pravu. Tako mi je žao što sam te povredila. Znam da jesam. Molim te, oprosti mi.“, šaputala mi je u uho molećivim, plačljivim glasićem koji su prekidali tihi jecaji.

Zagrlio sam je malo čvršće i raznežio se toliko da su se i meni suze nakupile u očima koliko sam bio dirnut. ,,Tebi uvek, ljubavi moja. To ne moraš ni da tražiš niti da pitaš, za tebe uvek sve.“, uzvratih melodramatično, tiho mekim, umirujućim tonom. Odvojili smo se malo gledajući jedno drugo pravo u oči kao omamljeni. Momenat je bio idealan, scena prava filmska, kao stvorena za francuski poljubac. Oboje smo to želeli ali ni ona ni ja nismo načinili ni najmanji pokret. Zamrzli smo savršen trenutak u vremenu, zarobljeni u hipnotičkom zagrljaju naših zaljubljenih pogleda.

Ostali smo tako neko vreme, prikovani pogledima. Osećao sam kao da mi njen pogled prodire duboko u lobanju izazivajući vrele trnce u mom potiljku. ,,Ipak si bio u pravu.”, priznala je konačno promrmljavši tiho prekidajući minut ćutanja i transa. Onda je ustala odvijivši se lagano od mene i bez reči pošla prema vratima dok sam je ja paralisan nemo pratio upijajući i obožavajući svaki skladni pokret njene savršene figure.

Ponovo po ko zna koji put do sada mi je raspalila maštu veoma duga pletenica koja je ritmično poska-kivala s’guza na guz dok je ona elegantno koračala preko sobe a slatko, nestašno dupence vrckalo u uskom, kratkom šorcu. Otvorila je vrata i zastala. ,,Hoću.”, izgovorila i prenula me iz mojih bezobraznih maštarija.

Zbunio sam se i uopšte mi nije bilo jasno šta to ona hoće. Okrenula se ka meni dok sam je ja blenta-vo gledao pretvarajući se u ogromni znak pitanja. Nisam bio u stanju da u glavi obavim retrospektivu našeg minulog razgovora i setim se šta sam je to pitao ili joj barem nagovestio nešto nalik pitanju. Međutim njeno prisustvo mi je blokiralo mozak zbog burne hemije koja se događala među nama, u meni pogotovo. Jedino o čemu sam tada mogao misliti je bilo to koliko je želim i o prisustvu neizbežne vizuelizacije njenog nagog tela i svemu za čim sam žudeo da učinim sa njim.

,,Pa hteo si to da me pitaš, zar ne ?“ Nastavila je da mi pravi pometnju u glavi sa tim pitanjem o pitanju. Sada sam bio siguran da pitanje postoji i da mi je važno ali uzalud sam lomio mozak natopljen hormonima. Nastavio sam da blenem u nju poluotvorenih ustiju kao neki retardirani mutavac.

,,Hteo si da me pitaš da li bih išla sutra uveče sa tobom na svirku, zar ne ? ,,Izvini srećo, nemam pojma šta mi je, naravno da sam to hteo da te pitam !“, povikao sam euforično, veoma zadovoljan kada sam konačno sastavio pogubljene krajeve. Morao sam samog sebe pre svega da otmem od opsesije koja me je nepodnošljivo i iritantno zatupljivala. Ona više nije sa njim, nije mogla više zato jer voli mene, biće moja, suđeno je, i ona to sada zna, ponavljao sam u sebi i zamalo se nisam upiškio kao kuče od radosti i navale neočekivanih emocija.

,,Jovana dušo moja, počinješ da me plašiš pomalo.“, rekoh mrtav ozbiljan a ona me zbunjeno pogleda. ,,Čitaš mi misli do kojih ni sam ne mogu dopreti. Oduvek sam znao da smo srodne duše ali ovo je pomalo jezivo.“ Pokušao sam da teatralnom govorancijom razvedrim atmosferu i trgnem sebe. Pružila mi je prijatan osmeh odobravanja, oduvek joj je moje inspirativno verbalno fekalisanje bivalo simpatično.

,,E pa rado ću ići sa tobom na tu svirku. Duže vreme nisam bila kod doma tako da to i nije loša ideja.“, potvrdila je odlučno svoj pristanak znatno rečitije i podari mi još jedan vedar, blistav osmeh od kojeg mi je utroba lepršavo zaigrala. Jebote kako je samo volim, rekoh u sebi toliko nežnim glasom za koji bih i ja sam da ga čujem naglas okarakterisao pederskim. Posmatrao sam je sa obožavanjem i kristalno jasno napravio razliku između zaljubljenosti i ljubavi. Ovo je morala biti ljubav jer ništa više nije moglo da me navede da posumnjam u to da je neizmerno volim. To je sada postala nepobitna činjenica koliko i sila gravitacije ili bilo koji drugi prirodni zakon.

,,Strava.”, izustih u nedostatku boljih izraza smešeći se još uvek u neverici. ,,Idem ja sada. Ipak bih mogla nešto da pojedem. Gladna sam k’o vuk.”, požali se ona. ,,Naravno i treba. Ne bih se ja bumio da još malo mesa nabaciš na te kosti.” Odmerio sam je namerno upadljivo i drsko i provokativno se osmehnuo. ,,E boli tebe uvo, ti ne moraš da paziš šta jedeš. Ti sve bolje izgledaš kako nabacuješ kilograme a za mene je to noćna mora.”, priznala je iskreno kroz uzdah. Pa, izrekla je opšte poznatu stvar, boljka koja muči većinu pri-padnica nežnijeg pola, gotovo patološka opterećenost linijom.

,,Ma opusti se draga ja bih te voleo i debelu.“ Namignuo sam joj odlučivši da budem još drskiji iako sam znao da je za svaku ženu pogotovo tinejdžerku ta tema posebno delikatna i svakako predstavlja slabu tačku. Samo spominjanje debljine koja je za njih predstavljala najstrašnijeg bauka je gotovo isprepadalo Jovanu. ,,Iiiiiiii ! Jezik pregrizo !“, ciknu ona preneraženo na tu njoj toliko zastrašujuću pomisao a ja prasnuh u smeh. ,,Nemoj s’tim da se zezaš mali, to nije za zajebanciju.“ Prekorila me I uperila opominjući kažiprst u mom pravcu.

,,Pa moram malo.“, namignuo sam joj kroz šarlatanski kez dok je ona negodovala provrtevši glavom. ,,Vidimo se kasnije čupko, idem.“ Izašla je i zatvorila vrata za sobom. ,,Vidimo se i ne durite se vaše savršenstvo !“, povikah u vrata ne bi li me čula dok silazi niz stepenice. Promrljala je nešto kroz smeh a od toga sam jedino razaznao reč LUD. Nisam se bunio, ta reč me je baš lepo okarakterisala.

Još uvek sam bio u šoku i neverici, nikako nisam uspevao da se trgnem. Konačno je moj odnos sa Jo-vanom krenuo u željenom pravcu i zbog tog saznanja me je obuzimala neopisiva euforija gotovo narkotičnog dejstva, radovao sam se kako nisam još od ranog detinjstva. Uzeo sam vokmen, stavio odabranu kasetu u njega i sišao dole. Izašao sam u dvorište, stavio slušalice na uši, pustio veoma glasan hevi metal i dograbio teg rešen da se na taj način smirim i izbacim iz sebe višak nagomilane energije.

Sat vremena sam se patio sa tegom i vratilom sve dok se nisam toliko izmorio da mi se opasno zavrtelo u glavi. Trening je bio toliko intenzivan, naporan, praktično mazohistički da mi umalo nije pozlilo i sadržaj želuca krenuo napolje. Sav sam se preznojio, i gaće su mi bile skroz mokre. E sada ništa ne bi bilo bolje od dugog tuširanja i pune kade osim te iste sa mojom voljenom Jovanom u njoj. Dugo kupanje mi je leglo k’o budali šamar. Ne pamtim kada sam poslednji put bio ovako opušten, zadovoljan sobom i svojim životom i potpuno pozitivno raspoložen kao nikada pre.

Rešio sam da odem u kratku, nenajavljenu posetu Gagiju. Smaranje sa interfonom i Dačinom gorilom je kao i uvek bila obavezna procedura u rezidenciji Mihajlovića. Mali danak sam plaćao svaki put kada sam ovde želeo da doprem do svog verovatno jedinog pravog prijatelja. Sa mnogima sam se družio ali sa Gagijem sam negovao decenijsku tradiciju koja je neminovno prerasla u pravo, iskreno, nesebično prijateljstvo uprkos svim našim razlikama, neslaganjima i stalno prisutnoj mogućnosti da se pokačimo i oko najtrivijalnije sitnice. Vremenom smo postali kao braća rođena.

Tamo je bila i Bana. Izgleda da su od mature počeli da se gotovo svakodnevno viđaju. Pohvalio sam im se uspešno položenim ispitima. ,,Što znači štreberu da treba da častiš.“, podseti me Gagi na red i običaj koji je je diktiralo nepisano pravilo. ,,Nema frke plavušo, sutra ćemo kod doma da se čašćavamo do mile volje.“, potvrdio sam kroz osmeh dobrog raspoloženja. ,,Do jaja. Budi onda sutra ovde oko devet pa da palimo. Ima nas dosta ali ćemo se nekako već potrpati. Evo Bana će rado da sedne na mene.“, reče i uputi joj svoj šar-mantno krvoločni osmeh. ,,Ne bunim se ja dragi.“, odgovorila je mazno kroz osmeh dok se droljasto uvijala i meškoljila. ,,Nema potrebe palite vi a Jovana i ja ćemo ići busem.“, ubacio sam se prekinuvši njihovu kratku seksualnom tenzijom nabijenu konverzaciju.

Gagi me pogleda u čudu. Posle one svađe nismo se doticali te za mene toliko bolne teme a on se nje klonio kada je shvatio koliko sam pukao zbog Jovane i njenog sada već bivšeg dečka. ,,Šta ćeš sada još i da je vodiš kod onog sektaša pa da im držiš sveću ?! Jebote pa ti si papučar tuđoj ribi !“, zagrme impulsivni tinej-džer revoltirano. Ja sam se samo slatko nasmejao a on me opet pogleda kao da sam totalno odlepio. ,,Ma daj čoveče, pa valjda me bolje poznaješ od toga.”, rekoh ne skidajući pobedonosni kez sa lica. Gagi je sada lako shvatio značenje mojih reči povezavši ga sa mojim čudnim euforičnim ponašanjem.

,,Opa, Pavlice ! Znači tako, muzičar je ispušio, ispao iz igre i sada štreber nastupa.” Opet sam se samo bezbrižno nasmejao ne krijući koliko mi je drago zbog obrta situacije. ,,Znači konačno te krenulo brate. Prvo mala sisata Nikoleta a sada mala slatka Jovanica. Konačno si prestao sa gubljenjem vremena. Podržavam, podržavam.” Nastavi on sa hvalospevima na svoj način prepun iskrenog oduševljenja i odobravanja. ,,Ma daj šta se ložiš, kod Nikolete sam talentovano ispušio za sva vremena a Jovana će izaći sa nama zato što nema druge planove.”

Sa teškom mukom sam odglumio suzdržanost pokušavajući da ostanem sa obe noge čvrsto na zemlji. Svi vole da se izdignu i polete visoko ali čovek poučen gorkim iskustvima vremenom razvije strah od leten-ja. Što je veća visina u pitanju pad je bolniji. A ja sam sebi dozvolio onomad da letim previše dugo i previše visoko, ostalo zaključite sami. Bio sam savršeno svestan da ne smem sebi dozvoliti da se ponovo preterano zanesem kako se ne bih kasnije opasno razočarao. Razvijanje određenih odbrambenih mehanizama je svakako integralni deo odrastanja a ja sam tu lekciju može se reći naučio na vreme ali bih ipak preferirao da nikada nisam, ne na taj način.

,,Tvoj problem je prijatelju moj što nisi čovek od akcije, previše razmišljaš, previše si obziran i mnogo si brate fin a to ne valja.“, reče Gagi ozbiljno praveći uvod u još jednu meni veoma poznatu i isto toliko mrsku lekciju. Mrzeo sam njegova predavanja o ženama iako su se njegove teorije pokazale tačnim pošto ih je u više navrata uspešno primenio u praksi ali meni nisu nikako mogle pomoći jer jednostavno nisu bile kompatibilne mom karakteru.

Njemu je bilo lako, bezobzirnom oportunisti koji se rukovodi parolom cilj opravdava sredstva. Njemu nije nikad bilo teško da dobije ono što želi jer nije prezao od toga da pregazi gomilu ljudi koji bi mu stajali na putu do cilja. U njemu je obitavao moćni pobednički duh koji ga je gonio napred i nije mu dozvoljavao da ništa drugo vidi osim ono za čime žudi. Iako beskrupulozan bio je isto toliko i neodoljiv. Ipak na kraju, svi vole pobednike.

,,Ne slušaj ga Pavle. Devojke vole fine momke.“, ubaci se Bana negodujući na Gagijeve kritike koje su u određenoj meri ipak bile tačne. ,,Pa što si onda sa mnom ili si ti neki izuzetak ?“, brecnu se Gagi na nju. ,,Nemoj dragi da se praviš lud. Umeš ti da budeš itekako fin kada nešto hoćeš, kada pokušavaš da dobiješ neš-to što ti treba.“, uzvrati ona oštro na njegovu prozivku. Sviđao mi se sve više i više njen karakter a sigurno i njemu jer u suprotnom čisto sumnjam da bi je inače tolerisao i dopuštao joj da mu na ovakav način odgovara.

Gagi se malo uozbiljio, blago se namrštivši. To je bila najblaže rečeno veoma mlaka reakcija u odnosu na njegove tipične u sličnim situacijama. Definitivno mu se baš sviđala kao i meni dok je gledam kako ga kroti što ću svakako u što skorijoj prilici upotrebiti protiv njega t.j. zloupotrebiti i ta pomisao mi izmami prepreden osmeh.

,,Kako god, drago mi je što si konačno počeo da se trudiš. Bio sam se opasno zabrinuo za tebe, da ne zastraniš i postaneš derpe. Plašio sam se da me jedno veče ne zaskočiš kad ostanemo sami.“ Nastavio je da me provocira u svom prepoznatljivom maniru. ,,Čoveče, ala ti kenjaš.“, odvratih i nasmejah se. ,,Pa i da jesam čisto sumnjam da bi bio moj tip.“ ,,Što, šta meni fali ?!“, uzvrati on pretvarajući se da ga je moja opaska uvre-dila. Svo troje smo prasnuli u smeh. Cimali smo se još neko vreme a onda sam ih srdačno pozdravio i ostavio same da mogu u miru da romantišu ili šta već.

Za večerom je bilo veoma tiho. Marina je kao i obično gnjavila i muljala svoj obrok sumorna i zamišl-jena. Verovatno je mislila na mog starog o kojem već duže vreme nije bilo nikakvih vesti ili barem šturih informacija. A vesti i informacije koje su stizale nezvaničnim kanalima sa ratišta su bile sve crnje i crnje.

Sve više izbeglica se slivalo u našu zemlju. Ljudi koji su ostajali bez domova, bez porodica, bez de-lova tela, ostavljeni slomljenog duha bez igde ikoga, ičega i bez tračka nade. Svako ko bi ovde pomislio da je zagrebao dno i da mu ne može biti gore bi se odmah razuverio čim bi pogledao oči tih nesretnih očajnika koji su izgubili bukvalno sve osim golog života koji ovde ovih dana i nije na nekoj ceni. Ostajali su čak i bez minimuma ljudskog dostojanstva. To su bili ljudi koji su na njihovu veliku žalost zahvaljujući kurvi sudbini spoznali pravo, iskonsko značenje reči UŽAS.

Jovana i ja smo se u tišini, krišom gledali, razmenjivali nežne poglede i jedva primetne osmehe kroz nečujne uzdahe. Završili smo večeru i Jovana ustade i poče skupljati sudove ali je Marina prekide. ,,Neka srećo, Pavle i ja ćemo da pokupimo sudove a ti i tvoj brat ste slobodni.“ Jovana i Iva su razumeli poruku i otišli u svoje sobe. I ja sam razumeo značenje poruke i bilo mi je jasno da želi da mi kaže neke stvari u četiri oka. Nisam lomio glavu pokušavajući da nagovestim sebi o čemu bi moglo da se radi i šta bi bila eventualna tema razgovora koji je planirala da zapodene svakog sekunda.

Prvo smo pokupili prljave sudove a zatim počistili sto. Vraćala je stonjak na svoje mesto kada prozbori tiho, blagim glasom, ,,Jovana kaže da sutra idete u grad.“ ,,Da, idemo do doma.“, potvrdih kratko. ,,Ne sviđa mi se to vaše ostajanje u gradu po celu noć. Svašta se dešava na ulicama, brinem se.“, negodovala je. ,,Nemoj da brineš, paziću na Jovanu, obećavam.“, odrezah čvrsto i odlučno zavetnim tonom kao da će to odagnati svaku njenu brigu. ,,Aha, a ko će na tebe da pazi ?“, upita mrtva ozbiljna namrštivši se. Kao i na sve do sada i na ovo sam imao odgovor sa potkrepljujućim argumentima.

,,Slušaj, bićemo kod doma sa još gomilom poznatih ljudi, nećemo zalaziti na zabačena, mračna ili ozlo-glašena mesta. Bićemo sa drugarima, odslušati svirku, možda prošetati malo po gradu, pričaćemo o klinačkim stvarima i tako…stvarno nemaš razloga za brigu.“ Deklamovao sam dok me je ona odmeravala sumnjičavim pogledom kao i uvek kada prodajem dobro osmišljenu priču čemu sam bio sklon. Skoro nikad nisam lagao ali sam vešto manipulisao rečima i skrivao ono što nisam želeo da ona sazna. Po tome se naš odnos nije nešto preterano razlikovao od klasične relacije tinejdžer-roditelj.

,,Aha, o klinačkim stvarima, kako da ne.“ Uzvratila je cinično sa prizvukom koji je najavljivao nekakvu optuž-bu. Nisam to očekivao, pogledao sam je zbunjen pokušavajući da iskalkulišem u glavi i predpostavim o čemu je sada reč. Nisam bio nikakva cvećka pa izbor nije bilo lako suziti. Najgora varijanta je bila da ona zna šta osećam prema Jovani i da će me zbog toga izložiti na stub srama. Tu pomisao sam brzo otresao sa sebe, bila je previše zastrašujuća. Sve drugo bi bilo prihvatljivo ali sa tim ne bih mogao da se nosim. Tu mi ne bi pomogla ni inteligencija a ni moja cenjena govornička sposobnost. Za tako nešto jednostavno nisam bio spreman. To bi me ogolilo u potpunosti, na za mene užasavajuć način. Bilo bi mi gadnije nego da stojim nag okružen prl-javim, pokvarenim pogledima hiljadama zlonamernih neznanaca.

,,Ne sviđa mi se to tvoje društvo.“, kazala je smrknuto. ,,Što, šta fali njima ?“ Upitah iako nisam ni očekivao da ima drugačije mišljenje o mojoj ekipi. ,,Da preformulišem, nisam se baš najbolje izrazila. Dragan, Boža i Sima mi se sviđaju i u stvari nemam ništa protiv njih i naravno da treba da se viđate, družite i izlazite. Mladi ste, puni života, razumem ja to mladalačko ludilo ali mi se nikako ne sviđaju neke stvari koje radite. Ne želim da te gnjavim i nemoj pogrešno da me shvatiš ali neću više da ćutim i žmurim praveći se luda.“ Ispravila se i pojasnila opširnije ali je ipak ostala poprilično nedorečena. To između redova mi je već zazvučalo pomalo zabrinjavajuće.

,,O čemu ti to ? Uopšte te ne razumem. Šta pokušavaš konkretno da kažeš ?“ Zapitao sam gledajući je zbunjeno dok mi je kroz glavu prolazilo sve ilegalno što sam radio sa njima i što bi nju bez sumnje opasno razočaralo. Progutao sam knedlu od nervoze. Već sam se osećao krivim. ,,Pavle, našla sam kutiju cigareta u džepu tvojih pantalona koje sam uzela da operem.“ Budalo glupava, prekorih sebe zbog tog neopreznog pro-pusta. Uputila mi je zabrinut i tužan pogled bez i trunke optužbe. Jovana je imala oči na nju i sada se ista tuga praktično reflektovala i u Marininim očima što mi je stezalo grlo i srce poput neke nevidljive ruke.

,,Jebi ga, neću da te lažem, zapalim ponekad.“, promrmljao sam dok mi je krivica bojila glas a celo telo obuzimala vrućina prouzrokovana intenzivnom nelagodom. ,,Pametan si dečko, sigurna sam da odlično znaš koliko je pušenje štetno po zdravlje ali ipak razumem ja to vaše tinejdžersko buntovništvo, hireve i ludo-rije. Bila sam u vašim godinama i znam kako je, dobro se sećam.“ Oborio sam pogled, namrštio se ne praveći nikakve pokrete ni zvukove. Delovalo je kao da od sramote molim zemlju da se otvori i proguta me. Zbilja mi je bilo krajnje neprijatno ali vrhunac toga je tek trebao da usledi.

,,Takođe si se nekoliko puta vratio kući bazdeći na pivo. Alkohol posebno prezirem i molila bih te najlepše da to više ne radiš. Seti se samo kakav ti je otac ono veče bio i šta je alkohol napravio od njega.“ Nastavila je znatno dramatičnijim tonom koji je sada zvučao poprilično optužujuće. Međutim ton me nije toliko uznemirio koliko sam sadržaj, posebno poslednje izgovorene rečenice. To me je pogodilo i teško mi palo poput jebenog nakovnja i ja planuh. Poređenje je bilo potpuno neočekivano s’moje strane i oduvalo u momentu svu moju pribranost.

,,To uopšte nije fer ! Kako možeš da me porediš sa njim ?! Kako nešto takvo može i da ti padne napa-met ?! Pa pre bih se ubio nego da postanem takav !“, povikah drhtavim, gotovo plačljivim glasom. Podsećanje na mog pijanog oca, nasilnika me je razbesnelo a predočavanje o postojanju mogućnosti da jednog dana i sam postanem takav me je užasnulo. Bukvalno sam se naježio od straha što ne pamtim da mi se nekada pre dogo-dilo u mom dosadašnjem životu. Iznervirao sam se u trenu, do suza.

Marina mi je shvativši koliko me je njeno krajnje neumesno poređenje uznemirilo, uvredilo i povre-dilo, prišla lagano sa veoma zabrinutim izrazom na licu i bolnom tugom u očima pokušavši da me zagrli ali sam je u tome osujetio. Ustuknuo sam od nje i ona se uplašeno ukopa u mestu. ,,Izvini mili, nisam htela. Samo se brinem za tebe.“ Glas joj postade drhtav a pogled prožet kajanjem. ,,U redu je, razumem te u potpunosti.“, odgovorio sam ovog puta smirenije. ,,Izvini Pavle.“ Glas joj se stišavao kao da joj ponestaje snage za svaku dalju raspravu. ,,U redu je, zaista.“ Usiljeno i kiselo sam joj se osmehnuo ne bih je odobrovoljio. Nije mi us-pelo.

Gledali smo se ćutke par trenutaka u neprijatnoj tišini i ja predpostavih da je ovaj razgovor okončan. Izašao sam na vrata bez reči a moja maćeha me ispratila nemim, zabrinutim pogledom. Ona je dobra žena i bilo mi je veoma krivo zbog svega lošeg što ju je strašno tištilo a moje neodgovorno ponašanje je svakako moglo samo da odmogne.

Sedeo sam u svojoj sobi i razmišljao. Misli su se neumorno rojile i shvatio sam da ću teško uspeti da zaspim. Izašao sam u mali hodnik i tiho pokucao na Jovanina vrata. ,,Uđi, Pavle.“, zacvrkuta meki glas iz sobe. Istog momenta mi se vratio osmeh na lice. Ušao sam u prostoriju u kojoj me je čekala moja voljena u svojoj uskoj beloj spavaćici, na krevetu, spremna za počinak.

,,Taman sam ja htela da dođem kod tebe. Zašto te je mama ribala ?“, upitala je usplahireno i uzbuđeno poskočila na krevetu zauzumajući polusedeći stav. ,,E pa draga moja, ovog puta sam ja tebi pročitao misli.“, uzvratio sam šaljivo kroz kez koji je u poslednje vreme konstantno visio na mom licu u njenom prisustvu. I ona je imala slične reakcije na moju blizinu. ,,Aha, dooobro. I zašto te je mama ribala ?“ Radoznalo se zagle-dala u mene svojim krupnim, pametnim očima.

Krenuo sam da legnem pored nje a ona se pomeri u desnu stranu praveći mi mesta na krevetu i jastuku. Legao sam na bok naspram nje uz neprekidan kontakt očima i uzdahnuo duboko. ,,Nije me ribala, samo smo popričali o nekim ozbiljnim životnim temama.“, rekoh ravnim tonom vešto izbegavajući odgovor. ,,Aha, a u vezi čega je bila ta ooozbiljna životna tema, ozbiljni dečače ?“ Čak mi je i njen sarkazam bio neodoljivo sim-patičan dok me je milovala blagim, toplim pogledom.

,,Pa izgleda da tvoja mama nema ništa protiv, u stvari slaže se sa mnom da treba da te oženim čim postanemo punoletni i da napravimo čopor dece lepih i pametnih na tebe a na mene samo pametnih.“ Nastavio sam da teatralno i maštovito eskiviram odnosno odlažem direktan odgovor. ,,Ti si lud.“, ciknula je i prasnula u smeh. Pridružio sam joj se i usledio je minut iskrenog, prijatnog a pre svega zdravog smeha. ,,Baš dobar vic.“, odvratila je od smeha izobličano piskavim glasom i nastavila da se smeje dok joj suze nisu pošle na oči.

,,Hej pa nije baš toliko smešno.“, protestvovao sam negodujući ali kroz osmeh i blago je ćušnuo po ra-menu. ,,Dobro, lepo reci da nećeš da mi kažeš, ne moraš da izmišljaš bajke, mada si poprilično dobar u tome.“, reče ona odavši mi priznanje i uozbiljila se malo. ,,Ma kakve bajke…rećiću ti, ne želim ništa da krijem od tebe.“ Prelomio sam i rešio da od sada budem potpuno iskren i otvoren prema njoj, makar i na sopstvenu štetu.

Želeo sam da joj pokažem, stavim do znanja na svaki mogući način koliko mi je draga, koliko je volim i koliko joj verujem. Hteo sam da joj se predam u potpunosti, da joj nesebično poklonim sebe pritom ne tražeći niti očekujući ništa za uzvrat. Ovo na izgled beznačajno priznanje koje će uslediti je trebalo da predstavlja majušni korak ka ostvarenju tog za mene uzvišenog cilja ali ipak značajan početak.

,,Provalila me je da volim da povremeno popijem koje pivce i popušim koju pljugu.“ Priznao sam bez okolišanja i pogledah je molećivo očekujući razumevanje. ,,Za pivo sam znala da piješ sa onim tvojim bitangama a za duvan sam svakako predpostavljala.“ Uzvratila je smireno i nastavila sa blagim prekorom u glasu. ,,Mama ne sme da se dodatno nervira. Mislim to nije ništa strašno ali ti odlično znaš da pušenje izaziva zavisnost i ima toliko negativnih efekata po zdravlje. Ne znam zašto ja to tebi govorim kada sve to sigurno znaš bolje od mene. Pročitao si brdo onih debelih enciklopedija koje su ti naši kupovali.“

Te moje upravo spomenute enciklopedije su sada kod Ive u sobi, ja sam ih dovoljno izgustirao, prak-tično sam njihove sadržaje znao na pamet. Još od samog početka osnovne škole sam izražavao izuzetno interesovanje za svim mogućim naukama. Na TV-u mi je oduvek bio omiljen program naučno-obrazovnog karaktera. Moji su to primetili i odlučili da dodatno podstaknu moju glad za znanjem. Bilo mi je mnogo draže da za rođendan dobijem debelu knjigu krcatu beskrajno vrednim informacija o raznoraznim čudesima sveta koji nas okružuje nego neku glupavu, bezveznu, beskorisnu igračku.

Nadobijao sam se između ostalih i raznih kvalitetnih “Larousse“ enciklopedija. Halapljivo sam gutao svo to znanje kojeg sam večito bio gladan. Međutim kod mene je u pitanju bila pasija, hobi, dečačka ra-doznalost, inat i prkos prema svetu odraslih koji je gospodario znanjem dok je kod mog polubrata to postajalo sve ozbiljnije. Ja sam u poslednjih godinu dana na teži način naučio lekciju koja me je navela da shvatim kolika je zapravo greška žuriti sa odrastanjem i plašim se da mali Iva tu jednostavnu životnu mudrost neće ili hoće ali prekasno prihvatiti. Kajanje je tada besmisleno, točak vremena za nas obične smrtnike se okreće samo u jednom pravcu.

Gledali smo se ćutke, ozbiljni skoro čitav minut. Onda mi je sinula ideja koja se kosila sa mojom težnjom ka nesebičnom davanju ali je bila mnogo dobra i previše zabavna da bih je ignorisao. A i koga sam ja to zavaravao. Bio sam bezgranično sebičan kada je ona u pitanju i iskoristio bih apsolutno svaku, i najmanju šansu, svaku priliku i sredstvo samo da ispunim želju od koje mi srce i duša izgaraju već previše dugo. Već godinama taj plamičak neumoljivo i preteći raste težeći da se otrgne svakoj kontroli i pretvori u nezauztavljivu plamenu stihiju.

Moja želja ima ime. Ime koje kada čujem kod mene izazove neopisivu lavinu emocija, zastrašujuću bujicu uskomešanih osećanja. Prelepo mi je i zastrašujuće istovremeno. Jovana…moja Jovana…

,,Znam dušo moja, bio sam nevaljao.“, rekoh kroz blagi smešak namignuvši joj. Uzvratila je osmehom, ne rekavši ništa. Zurio sam kao omađijan u njeno prelepo lice, pune senzualne usne su me mamile. Nije mogao proći ni jedan dan a ni noć a da ne mislim o našem prvom poljupcu, prisećam se i uzdišem čežnjivo maštajući o reprizi.

Ja za razliku od nje nisam bio toliko lep, u stvari bio sam iskren prema sebi shvatajući da nisam uopšte lep ali nisam ni ružan, smatrao sam. U svakom slučaju sigurno može da nađe daleko boljeg, vizuelno privlačnijeg. I sigurno postoji čitav bataljon napaljenih klinaca poput mene ali i odraslih, zrelih muškaraca koji bi rado položili svoje prljave šape na moj nežni, mirisni cvet. Od te frustrirajuće pomisli su mi se stegle pesnice i blagi grčevi se javiše u mojim žilavim podlakticama. Proradio je instikt mužijaka spremnog za borbu oko svoje ženke.

,,Mislim, mogao bih da se iskupim i rešim problem ali potrebna mi je tvoja pomoć.“ Poželeh da je malo zaintrigiram. ,,Ne razumem, kako ?“, upita zbunjena devojčica a lice joj se upitno namršti. Posmatrala me je sumnjičavo a ja se jedva suzdržah da se ne iscerim od uzbuđenja i narvoze. ,,Pa evo, ja sam spreman da ostavim pušenje ukoliko me ti poljubiš.“, predložio sam. Rekoh i ostadoh živ dok mi je kukavno srce divljački tuklo u grudima, grlu, glavi, ali sam nekako ipak odglumio šmekersku hladnokrvnost. Nije bilo teško, ležao sam pa govor tela nije mogao da me oda. Figurativno sam se usrao dok se ona sve više mrštila.

Opasno sam rizikovao ovim smelim predlogom, mogla je potpuno pogrešno da protumači izrečeno, naljuti se i odjebe me zbog moje drskosti. Nipošto nisam želeo da je uvredim. Međutim ona je na ovo jednos-tavno prasnula u prigušen smeh. Obožavao sam taj prizor i taj zvuk koji je milovao moju dušu poput laganog majskog povetarca.

Pridružio sam joj se refleksno. ,,Šta je bre toliko smešno ?“ Ćušnuo sam je blago po ramenu u znak protesta. Očigledno me nije uzela za ozbiljno što sam ja svakako bio, itekako, barem što se tiče predloga koji sam izneo za pregovarački sto. Pogledala me je svetlucavim, krupnim očima i podarila mi širok, blistav osmeh dobrog raspoloženja. Uzvratio sam osmehom, strašno uzbuđen i istovremeno nervozan. Krv mi je i dalje tutn-jala kao teretni voz koji je jurio mojim žilama a utroba mi je prijatno treperila dok sam je zaljubljeno posma-trao sa obožavanjem. Intenzivna mešavina kontradiktornih osećanja me je obuzimala. Izuzetan stres pomešan sa velikom radošću mi je darivao blagu drhtavicu koja mi je oblagala telo poput elektriciteta.

,,E, tako si mi lepa dok se smeješ, draga moja, ali ja sam ozbiljno mislio.“, rekoh kroz uzdah, potražu-jući konkretan odgovor nadajući se i strepeći istovremeno. ,,Opa, mali, pa ti si postao baš opasan. Ne igraj se tako sa mnom.“, upozorila me je i blago se namrštila. ,,Ne igram se Joko, dušo moja. Želim da ti pokažem koliko mi je stalo do tebe, koliko te samo želim, koliko sam spreman da učinim sve što treba da bih ti sve to i dokazao. Pruži mi šansu srećo moja da ti pokažem koliko mi značiš. Samo jedan mali, nežni, simbolični poljubac tvojih slatkih usana mi znači više od sve lepote tog poroka kojeg sam spreman da se odreknem samo da bih ti dokazao da ovo nisu prazne reči.“ Posmatrala me je uzbuđeno svojim treperavim, bademastim očima dok sam ja udovoljavao svom poetičnom zanosu puštajući konačno da osećanja govore sama za sebe.

Moja odlučnost i smelost istog momenta bi nagrađena. Čim sam završio poslednju rečenicu u jednom dahu njene usne su se našle na mojim. Kao da je dugo čekala da kažem ovo što sam upravo izgovorio, bacila se na mene i pritisnula me umilnom toplinom svog gipkog tela. Davio sam se u sladunjavoj strasti njenih vrelih usana i u beskrajno dugoj i gustoj kosi koja se prelivala preko nas poput svilenog pokrivača. Mrsio sam mirisne pramenove boje meda mekše i od najfinijeg pamuka. Mirisala je sveže i slatkasto poput divljeg cvetnog polja.

Kao da sam upravo otrgnut sa ovog sveta našavši se na mestu na kome vreme i prostor gube svaki smisao a zakoni priznate realnosti prestaju da postoje. Osećaji su u potpunosti zagospodarili mojom percepci-jom. Shvatio sam Ajnštajnovo poimanje relativnosti vremena dok sam se topio pod njom. Srca su se bukvalno sudarala dok su tukla u grudima kao da pokušavaju da sebi probiju put s’namerom da se i ona spoje u strasnom zagrljaju.

Volim te Jovana, o tako te volim, volim te…nisam prestajao da ponavljam u sebi. Usne su se lagano razdvojile a oči otvorile. Svet, realnost, vreme i prostor su ponovo počinjali da postoje za nas. Još koji tren smo se uzimali zaljubljenim pogledima a onda se ona lagano prevrnula sa mene na leđa uz glasan uzdah. Ja sam takođe glasno uzdisao dok mi je sve igralo pred očima a utroba prijatno treperila i poigravala.

Nisam bio u stanju ništa da kažem na glas ili u sebi, trenutni osećaji su gospodarili mojim telom koje mi je još intenzivnoje obuzimala vrela drhtavica. Bio sam kao drogiran, maksimalno euforičan ali ipak potpu-no opušten. Groznica sreće mi je prožimala svako vlakno tkanja moga bića. Zurio sam nepomično u plafon, sa grčem u obliku osmeha na licu koje mi je prijatno utrnulo, još uvek nemoćan da se otrgnem i dođem sebi. Kao da sam preživeo lobotomiju. Da, to je bilo to, lobotomija sa hepiendom.

Jovana se okrenula, pribila uz mene i poljubila me u obraz. Njen vreli, slatkasti dah me je milovao po vratu dok je duboko i smireno disala. ,,Eto dečko, sada znaš šta gubiš ukoliko prekršiš obećanje.“, zacvrkutala je nežno i tiho. Okrenuo sam se ka njoj i susreo sa njenim opijenim staklastim pogledom koji mi je govorio da delimo ista osećanja. ,,Volim te Joko, učinio bih sve za tebe.“, rekoh tiho tako mekim tonom za koji nisam ni znao da imam u glasu koji je u poslednje vreme mutiranjem znatno ogrubeo i krenuo da je poljubim.

Položila je svoj kažiprst na moje usne odnosno između mojih i njenih usana i tako osujetila moju nameru. Zahvalno sam poljubio kažiprst a ona se nestašno zakikota. ,,Dosta je bilo za večeras, mangupe.“ Osmehnuo sam se nestrpljivo iskezivši zube pokazujući koliko sam je gladan. ,,Još samo malo, ljubavi moja.“, zavapio sam kroz čežnjiv uzdah. ,,Laku noć, Pavle.“, prošaptala je i još jednom me poljubila u obraz. Poslušno ali nevoljno sam teško ustao sa kreveta, i ja njoj poželeo laku noć i krenuo ka vratima.

,,Pavle.“, oglasi se moja skoro usnula draga i ja se zaustavih na samim otvorenim vratima. Okrenuo sam se i pogledao je iščekujući da se još nešto lepo desi. ,,Volim i ja tebe.“, zacvrkuta ona. Progutao sam knedlu a oči mi se razrogačiše od uzbuđenja. Pribrao sam se malo dok su mi prijatni žmarci klizili niz kičmu. ,,Znam, ljubavi.“, odgovorio sam ushićeno a na licu mi se zgrčio pobednički kez. Napustio sam njenu sobu da ne bih izgubio kontrolu i počeo da skačem od sreće. To veče sam jedva zaspao od uzbuđenja i navale in-tenzivnih emocija sa veoma svežim sećanjem na nežne poljupce, dodire, poglede, uzdahe…dok sam u sebi bezbroj puta ponavljao, volim te Jovana, o tako te volim.

Sutradan sam se probudio i ustao oko podneva krajnje euforično raspoložen. Jovana je uveliko bila vredna i spremala ručak dok je Marina bila na poslu. Iva je još uvek čamio u svojoj sobi ili bolje da kažem u svom svetu ali Jovana se ipak žestoko opirala kada sam pokušao da je ščepam. Kikotala se izazovno i koprcala pokušavajući da izbegne moj uporni zagrljaj. Na kraju je ščepala varjaču i pripretila mi kroz smeh. ,,Samo probaj bezobrazniče i dobićeš svoje.“ ,,Ma daj lutko, znaš i sama da ti je svaki otpor uzaludan.“, uzvratio sam samouvereno a pomalo i drsko.

Na kraju mi je naravno dozvolila da je zagrlim i ovlaš poljubim. Nastavili smo još malo da se zezamo i smejemo. Ona i ja smo oduvek imali opuštenu, vedru i pozitivnu komunikaciju. Odlično smo se razumeli i obično bili potpuno otvoreni jedno prema drugom. Uglavnom sam je zasmejavao izuzev dve dramatične situ-acije kada sam je rasplakao ali za to je bio kriv testosteron koji je sada kako je adolescencija sve više uzimala maha diktirao određene aspekte mog ponašanja ali ipak sam ja uvek bio tu i da je utešim kada joj je to najpo-trebnije. Pronašao sam se u ulozi njenog zaštitnika još od malih nogu. Iz dana u dan sam bio sve uvereniji da je ona moja srodna duša i da su naši životi sudbonosno i neraskidivo povezani.

Bacio sam pogled u Ivinu sobu i zatekao najučestaliji prizor u toj prostoriji. Moj polubrat se razvlači po krevetu sa knjigom u rukama. ,,Zar i za vreme raspusta štreberu mali ?!“, zagrmeo sam revoltirano. Nervirala me je njegova nezdrava fizička pasivnost i to sam mu bez ustezanja otvoreno predočio na šta mi je on samo uputio mrzovoljan, hladan periferni pogled ni ne dižući glavu od knjige. ,,Hajde u dvorište da se malo zajebavamo, baš je lep dan.“, predložih sa namerom da ga barem malo animiram. ,,Ne mogu, mrzi me. Mož-da kasnije kada završim sa čitanjem lektire.“, odgovorio je bezvoljno, potpuno nezainteresovan. ,,Ne, polazi odmah.“, naredih strogim glasom. Konačno je odlepio pogled od jebene lektire i bledo me pogledao.

Ja sam strašno mrzeo da čitam obaveznu lektiru, valjda zato što je izbor bio veoma dosadan i za mene krajnje interesantan. Zato mi je bilo apsolutno nerazumno da on to radi za vreme raspusta. Imao sam potrebu da ga učinim aktivnim, makar i na silu, da ga nateram da se malo trgne, uključi u realne tokove i pridruži fizičkim aktivnostima tipičnih za njegov uzrast.

,,Ako momentalno ne skočiš na te tvoje dve leve noge, raspizdiću ti takvu marcolu da češ zaboraviti kako se zoveš a ne šta si pročitao !“, zarežao sam preteći. Iva se očigledno protiv svoje volje povinovao i popustio pod pritiskom više sile. Nažalost to je u ovom slučaju bila jedina delotvorna metoda koja je palila kod njega. Marina i Jovana su redovno skakale u njegovu odbranu i kritikovale me zbog moje po njima preterane grubosti prema njemu ali one to nisu mogle razumeti zato što su žene. Po mom mišljenju samo muškarac može usmeriti dečaka na svom putu koji mu je sudbina namenila na kojem će izrasti u muškarca.

Iva je za svoje godine bio previše povučen i apatičan. Ja sam takođe voleo često da bežim u neki svoj svet i razumeo sam ga po tom pitanju ali sam isto tako naučio da se nosim i sa stvarnošću neizbežne svakod-nevnice i da rešavam realne probleme. Plašio sam se za njega. Ukoliko se ne trgne i ne očvrsne na vreme hijene i lešinari će ga rastrgnuti i oglodati do koske.

Moja generacija se rodila na vreme i uspela da postane razumna i svesna i stekne određene smernice pre nego što smo svi oterani u ovu masovnu ludnicu. Bili smo svedoci totalnog propadanja i izopačavanja ovog društva u celini, kao i njegovog svakog aspekta. Mi smo itekako bili svesni razlike ali novi, previše mla-di, još uvek neformirani naraštaji nisu imali pojma jer jednostavno nisu znali za bolje. Kako razlikovati dobro od lošeg ako znaš samo za loše ? Danas se deca od malih nogu navikavaju na okrutnosti od trenutka kada njihova svest o svetu u kojem obitavaju zaživi. Zastrašujuće je šta je danas sve postalo društveno prihvatljivo.

Bio sam ubeđen da Ivu već maltretiraju neki klinci u školi. On je bio poprilično čudna individua, izd-vajao se od ostalih ali na sasvim pacifistički, pomirljiv način i nema teorije da nije zapao za oko nekim malim siledžijskim govnarima kojih se svakom narednom generacijom kotilo sve više i više. Nasilje među decom je postala savim uobičajena pojava, među decom baš kao i u svim ostalim kategorijama i slojevima društva. Najgore je što se među ljudima razvijala bolesna tolerancija na takve devijantne pojave. Pripadala mi je muka od razmišljanja o svemu tome. Jednostavno previše toga lošeg na svakom koraku ka budućnosti koja ni u naz-nakama nije delovala optimistički.

Iva se nikada nije žalio da ga neko dira ali on je jednostavno bio takav, gotovo nikada se ninašta nije žalio i izgleda da je to samo mene zabrinjavalo. Izašli smo u dvorište. Pred nama je bio lep, sunčan dan. Bilo je veoma toplo. Na ovakvim temperaturama sam obavezno kod kuće bio golišavog torsoa, bez majice i bos, bez obuće. Voleo sam da šetam bos, oprljio bih tabane na od sunčeve radijacije usijanom, vrelom betonu a onda ih rashladio na sveže pokošenom travnjaku koji je puštao svoje prirodne sokove. Bio sam fenomenalno raspoložen dok je moj polubrat bio potpuno ravnodušan i imun na divotu otvorenog prostora po ovakvom krasnom julskom danu. Blagi povetarac je milovao i hladio dozvoljavajući da se prkosno stoji na Suncu koje je dostizalo svoj vrhunac u zenitu.

Neko vreme smo se dodavali fudbalskom loptom. Voleo sam fudbal, češće da učestvujem u samoj igri nego da budem pasivni posmatrač, navijač prikovan uz TV ekran i bio sam vrlo dobar u tome, smatrao sam. Nasuprot meni Iva je bio pravi antitalenat najviše zaslugom svoje totalne nezainteresovanosti za sport. Kada mu je lopta dosadila preko svake mere prešli smo na mnogo izazovniju i fizički zahtevniju aktivnost, na moju inicijativu što se svakako podrazumeva. Uradio bih seriju zgibova a onda zahtevao od njega da barem pokuša isto odnosno slično da izvede.

,,Napraviću ja od tebe čoveka.“ ,,Kako ti kažeš, brate Herkule.“, odvratio je sarkastično. Prenebregao sam njegov krajnje defitistički stav i podigao ga iznad svoje glave ne bi li uspeo da dohvati vratilo. Bio je lagan kao perce. I on je slabo jeo, izgleda da sam u ovoj kući jedino ja ljudski klopao. Iva je vukao a ja sam gurao pomažući mu. Nije se nešto preterano trudio tako da sam se posle nekoliko ponavljanja izmorio mnogo više od njega. Ko zna, možda je i mogao samostalno da se podigne, da uradi makar jedan zgib ali to nećemo saznati pošto nije imao nameru da zapne.

Moj polubrat je bio bolešljivo dete i bio sam ubeđen da bi mu češća odnosno bilo kakva fizička aktiv-nost donela dobro i popravila stanje njegovog krhkog organizma i zdravlja. U svakom slučaju ne bi mu škodilo iako je on tvrdio upravo suprotno i jednostavno nije želeo da sarađuje po tom pitanju. Vremenom sam postajao sve strožiji prema njemu i netolerantniji prema njegovom pekmezavom prenemaganju. Krivio sam Marinu i Jovanu što su ga toliko razmazile. Insistirao sam da mi pomaže po domaćinstvu oko nekih nazovi muških poslova ignorišući njihovo negodovanje.

Bio sam siguran da je i njemu naš otac veoma nedostajao ali njegova odsutnost i povučenost nisu ništa ukazivala povodom toga niti nagoveštavala šta se zapravo događa u njemu. Što bi naš narod rekao za to njegovo enigmatično emotivno stanje: ,,Nit smrdi nit miriše“. Nerviralo me je to što nikako ne uspevam da zagrebem malo dublje ispod te njegove fasade sazdane od melanhonlije i ravnodušne nezainteresovanosti.

Marinin dolazak je prekinuo ono za šta je ona smatrala mojim maltretiranjem mog polubrata. Ušli smo unutra. Jovana je već postavila trpezu, trebali smo samo da sednemo i žderemo. Izgleda da sam se ja kao i uvek najviše radovao toplom i ukusnom obroku. Supa, pile, pire. Imali smo sreće što smo to sebi uopšte mogli da priuštimo.

Ekonomska situacija u državi je od predhodne godine počela neočekivano ali značajno da se popravlja, Marinina firma je prosperirala nakon višegodišnje stagnacije ali mnogi drugi su i dalje grcali u potpunoj bedi i nemaštini. Mnogi su se i dalje budili i na počinak odlazili gladni, polupraznih ili potpuno praznih stomaka. Rafinerija je konačno malo stala na noge i Marina je primala redovnije isplate. Inflacija je još prošle godine prestala da divlja tako da je sada stabilizovana, domaća valuta ponovo mogla da obezbeđuje ljudima neophod-na materijalna dobra, barem ona osnovna.

Za vreme ručka sam izbegavao Jovanin pogled zbog svojih nekontrolisanih reakcija na njega. Nikako nisam želeo da nas Marina provali. Nekako mi se ne znajući zbog čega tačno u glavu usadila paranoja da ona ipak sve zna. Bio sam siguran da sumnja što mi je mislim u nekoliko navrata i nagovestila ili je taj zaključak ipak samo plod moje paranoje. Jednom prilikom me je upozorila da Jovana i ja pripazimo šta radimo što je bilo potpuno višesmisleno a ja se nisam usudio da zatražim dodatno objašnjenje.

I tako smo završili ručak u miru i tišinu. Kako je dan odmicao postajao sam sve više euforičan ali isto toliko i nervozan. Ovo bi trebao da bude naš prvi zvanični istup u javnosti i nisam znao kako da se postavim s’obzirom na delikatnost naše situacije. Kako je počelo da se smrkava Jovana je lagano počela da se sprema za naš izlazak. Kao i svakoj ženi za to joj je bilo potrebno više od 2 sata raznih klasičnih rituala. Ja sam to vreme iskoristio da još malo vežbam, slušam muziku i oglođem ostatke pileta kada mi se apetit opet probudio a glad signalizirala prazninu u želucu. Kada se Jovanina okupacija kupatila napokon okončala okupao sam se, oprao zube, obukao čistu garderobu i na sebi upotrebio dezodorans. Na sebi sam nosio jednostavnu, usku, crnu majicu bez rukava i plave farmerke.

Slušao sam još malo muziku na svom starom, drndavom kasetofonu pokušavajući da se smirim i odagnam intenzivnu tremu koja me je obuzimala podjednako koliko i uzbuđenje kada su se vrata otvorila i Jovana kročila u sobu. Bila je apsolutno prelepa, oduzimajući mi dah. Imala je na sebi usku, letnju haljinu koja je otkrivala sasvim dovoljno ali ipak delovala potpuno pristojno. Haljina je imala zanimljiv dizajn, prošarana nekim neobičnim, krupnim cvetovima plave, crvene i ljubičaste boje. Najupadljiviji su bili oni na grudima i zadnjici što je dodatno naglašavalo njene zanosne, ženstvene obline.

Skočio sam sa fotelje dok su mi se oči širile a donja vilica otkačinjala. ,,Šta si zinuo, mali ?“ Prenula me je šaljivim tonom kroz osmeh dok sam ja neprikladno zurio u nju proždirući je pogledom žudnim. ,,Uh bre Joko, prelepa si.“, odgovorio sam kroz čežnjiv uzdah ne skidajući pogled sa nje kao omađijan. ,,Eh, ti las-kavče.“, odvratila je postiđeno i oborila pogled ali zadovoljan osmeh joj se još više raširio. Utišao sam malo muziku. ,,Srećo moja, pa ovde nema mesta ni za kakvu lažnu skromnost. Siguran sam da ću tamo večeras imati ubedljivo najlepšu pratilju.” ,,Joj, hvala ti, Pavle.”, zacvrkuta stidljivo moja draga.

Stajali smo nekoliko trenutaka na sred sobe, smešeći se zarobljeni zaljubljenim pogledima. ,,Mama mi je dala nešto para, čisto da nam se nađe. Takođe mi je naglasila da ti nipošto ne dajem novac za cigare ili pivo.”, reče ona trgavši me iz transa. ,,Šta ?!” ,,Da, da, morala sam da obećam da ću paziti na tebe.” Po tonu njenog glasa sam zaključio da me cima. ,,Ma daću ja tebi. Mene da zajebavaš. Sad ćeš da vidiš ti ko je ovde muško i ko na koga treba da pazi.”, zagrmeo sam zgrabio je i podigao u naručje. Vrisnula je i zakikotala se. Držao sam je čvrsto, poput grabljivca u naručju iz kojeg mi se izazovno smešila grleći me.

Poželeo sam da je poljubim, što sam i nameravao ali njeno negodovanje me osujetilo. ,,Dobro je sna-gatore, puštaj. Gužvaš mi haljinu a i treba da pođemo inače će nam bus pobeći.” Nerado ali poslušno sam je lagano, nežno spustio i osetio se glupavo zbog primitivne demonstracije fizičke snage koja u našem odnosu nije imala nikakav značaj.

Jovana je uvek na sasvim jednostavan i krajnje opušten način mogla da preuzme apsolutnu kontrolu nad situacijom. Razoružala bi moj otpor koji prema njenoj volji s’moje strane gotovo da i nije postojao. Bilo je dovoljno da samo zatraži nešto svojim nežnim, mekim, baršunastim glasom koji je meni delovao milozvučno poput najlepše ikad otpevane ljubavne pesme, poput divne i krasne ikad napisane lirske poezije, uputi mi tu-galjiv pogled svojim prelepim, krupnim, bademastim okicama, zatrepti njima i ja bih to bez razmišljanja istog momenta učinio, bilo kada, bilo šta.

Sišli smo i izašli u dvorište, gde nas je sačekala Marina. ,,U, al ste mi lepi deco.“, reče ona uzbuđeno odmeravajući nas. Prizor nas bi bio sasvim prosečan da nije Jovane kraj mene koja je prosto zračila i blistala poput najsjajnije zvezde na vedrom, noćnom nebu. Samo smo se pogledali i raspoloženo nasmejali Marini-nom komentaru. ,,Ti mali, da budeš dobar. Jel si me čuo ?!“ Marina mi pripreti kao nekom malom, nestašnom detetu što me je dodatno zasmejalo. Ona se namršti na mene ne bi li mi stavila do znanja da je ozbiljna što ja naravno nisam bio.

,,Važi, biću najbolji.“, odvratio sam sarkastično. ,,I nemojte da me više zovete mali jer očigledno to više nisam.“ Jovana prasnu u smeh. ,,Mali baš si sladak kad se duriš.“, rugala mi se što je moglo samo da mi bude simpatično i izmami mi osmeh. ,,Čim odrasteš i počneš zrelo da se ponašaš obećavam da ćemo prestati.“, reče Marina ali ovaj put kroz osmeh dobrog raspoloženja.

Pozdravili smo je i uputili se ka autobuskoj stanici. Usput smo razgovarali o raznim, neobaveznim temama, brzo skačući s’jedne na drugu. Sa njom mi je oduvek razgovor delovao potpuno prirodno, opušteno i neusiljeno. Tako sam se obično osećao u konverzaciji sa svojim drugarima, vršnjacima ali ona je zato bila jedina devojčica sa kojom sam mogao na taj način da se postavim. Razlika odnosno jaz među polovima nama izgleda nije predstavljao nikakvu prepreku. Nesumnjivo je zajednički život i sve to vreme koje smo proveli zajedno odrastajući neminovno činilo svoje.

Mogli smo jedno drugome da bez problema završavamo rečenice kao i da precizno komuniciramo bez i jedne jedine izgovorene reči. Pored suživota bio sam ubeđen, u stvari oduvek sam znao i osećao da nas je spa-jalo i nešto mnogo dublje, značajnije. Bili smo izgleda vezani nekom nevidljivom ali sudbinski predodređen-om, karmičkom silom. I opet bih se osvrnuo na teoriju popularnu kod romantičara, onu o srodnim dušama. Ona je po meni najlakše i najtačnije definisala naš odnos ili bih ja samo voleo da je zaista tako.

Stigli smo na stanicu koje je vrvela od klinaca koji su obično kao i mi odlazili vikendom do grada u potrazi za dobrim noćnim provodom. Većinu smo poznavali i ispozdravljali se sa njima. Onda je omanja grupa ili da se bolje izrazim jato od 4 ćurke počelo da saleće Jovanu sa svojim plitkim, malograđanskim pričama. Izgleda da ih je poznavala iz svoje srednje škole.

Bus je stigao iz pravca obližnje varoši i taman kada sam pomislio da ću je spasiti od tih smaračica ušli smo i shvatili da nema slobodnih mesta za sedenje. I tako smo se Jovana i ja pribili jedno uz drugo, stajali klackajući se na zglobu drkave “harmonike“ dok su preko puta nas neumorno, bez predaha uporno kokodakale 4 vulgarno obučene, veštačke, plavuše. Gotovo identične frizure, šminka i stil oblačenja. Kao da su maločas sišle sa pokretne fabričke trake. Plastične barbike sa veoma loše odrađenom veštačkom inteligencijom.

Moje prisustvo su u potpunosti ignorisale što je zapravo bila sreća u nesreći ali su zato Jovanu nepre-kidno bombardovale trivijalnim, nebuloznim tračevima konstantno upadajući jedna drugoj u reč a ponekad su i sve četiri iritantno kreštale i kikotale se u jedan glas. Navodno su bile upoznte sa gomilom intimnih detalja određenih pojedinaca, koje su bile spremne da nesebično podele sa ostatkom sveta.

Najviše su mi se zgadile kada su počele da pljuju i nipodaštavaju neke svoje drugarice ne štedeći na vulgarnostima. Jovana ih je samo bledo gledala i periodično potvrdno klimala glavom. Sigurno se isključila i odlutala, pobegla u svoje duboke, skrivene misli i maštala o nečemu pedesetom a sigurno ne o tome koliko je tamo nekoj Žaklini ogromno dupe ili kako je Mira pijana popušila skoro svima na žurci.

Da mi je Jovana u tim zaista predugačkim minutima na neki način i samo nagovestila da to želi, ja bih preleteo u deliću sekunde tih 2 metra preko kojih smo atakovani tim užasnim frenkvencijama i pesnicama im zapušio usta. Barem 2 od njih bi pregrizle svoje nezaustavljive, laprdave jezičine. Svaku bih iz udarca bacio u nesvest bez problema i gotovo sam siguran da bih dobio ako ne aplauz onda makar prećutno odobravanje od ostalih putnika ili bolje reći sapatnika. Gagijeva bivša, Verka, bi se savršeno uklopila među ove lajave, histerične kučkice.

Već sam video naslov u lokalnim novinama: ,,PODIVLJALI TINEJDŽER NOKAUTIRAO 4 PLAVUŠE U JAVNOM PREVOZU !”, a onda bi dalje u tekstu stajalo: ,,Najšokantnije od svega je ne to što niko nije čak ni pokušao da ga spreči već što je nakon nasilnog čina dobio aplauze i ovacije od ostalih putnika !“ Pomisao mi je izmamila krvoločan osmeh.

Bus je stigao na našu stanicu i mi ga napustismo napokon. Izašli smo a histerične glupače su Jovanu ispratile nearktikulisanom dernjavom. Uzdahnuli smo sa velikim olakšanjem kada smo shvatili da one ne silaze. Bus je produžio a glupsonke su nam mahale na prozoru i licemerno kezile svoja neukusno, kurvanjski našminkana lica. Jedva sam odolio porivu da ih odpozdravim visoko uzdignutim srednjim prstom.

,,Aaaaaaa ! Bože dragi, ima li te ?! I ako te ima, imaš li milosti ?!“, povikah teatralno, vidno iznervi-ran. ,,Prosto da ne poveruješ koliko može da se oduži 10 jebenih minuta.“, nastavih svoju tužbalicu sa dozom neverice. ,,A šta misliš kako je tek meni ? Svaki dan ću moram da ih izbegavam po školi da me ne bi davile. Jednostavno nemam srca da im kažem u lice koliki su smor i koliko su samo dosadne, jadne i glupe. Ćutim i trpim a druge signale ne primećuju ili ih jednostavno ignorišu. Šta ću kada nisam u stanju da im saspem istinu u lice, kao što neki bez problema mogu i tako rade.”, požali se ona tugaljivo.

Bilo mi je žao moje Jovane, ona nikada nikome ne bi pričinila takvu neprijatnost samo da bi sebi olakšala ili povredila nekoga namerno i smišljeno iz koristi ili obesti. Ona je ubedljivo najbolja osoba koju sam poznavao ali dobrota ovih dana definitivno nije na ceni u zemlji Srbiji. Dobrota u ovom našem trulom društvu, izopačenih, poremećenih vrednosti automatski se tretira kao slabost koja je signal za sve veću popu-laciju lešinara i hijena koja je bila u opasnoj ekspanziji.

Ta nekada cenjena osobina danas podrazumeva da obavezno ideš na svoju štetu i na posletku neminov-no postaneš svojevrsna žrtva. Dobar i glup k’o rođena braća, kaže naš mudri narod a trenutna situacija kod nas neminovno tako postavlja stvari iako ne mora uvek da bude taj slučaj. Još uvek postoji malobrojna poštena inteligencija koja je u drastičnom opadanju ili bolje da kažem izumiranju što i ne budi neku nadu ali pruža određenu utehu kada znaš da još uvek nije sve gotovo.

,,Znam kako ti je Joko, dušo moja. Ja srećom imam Gagija uza se pa mi on sa zadovoljstvom rešava takve probleme, instant, bez i da se to traži od njega. Već odavno se to podrazumeva i očekuje od njega. Is-postavilo se da je ipak dobro i korisno imati nokog takvog pored sebe. Ta sirovina mi je tako nedostajala u onom autobusu.“, rekoh saosećajno sa iskrenom čežnjom u glasu. Jovana se samo namrštila i potvrdno klim-nula glavom.

Reših da popravim raspoloženje. Obgrlio sam je oko vrata i rekao značajno i optimistički, ,,A sada idemo da se malo provedemo.“ Pogledala me je mahnuvši mi svojim dugim trepavicama i njene pune blago nakarminisane usne se razvukoše u blagi smešak. ,,I eto meni najlepšeg osmeha na svetu celom.“, uskliknuo sam zahvalno i poželeo po ko zna koji put danas da je poljubim. ,,Ej bre, nemoj.“, zacvrkutala je postiđeno ali se osmeh još više raširio na njenom prelepom licu otkrivajući nizove savršeno raspoređenih, biserno blistavih zuba. Obgrlila me je levom rukom oko struka i tako zagrljeni smo ne žureći, lagano stigli do doma.

Svirka je već počela i sa bine je treštao veoma glasan rokenrol. Uzeo sam je za ruku i poveo je kroz rul-ju probijajući nam put kroz gomilu rokera, pankera i metalaca. Bilo je dosta poznatih faca na sve strane ali trebalo nam je nekoliko minuta da lociramo one najpoznatije i pridružimo im se baš kao što smo se i dogovorili.

Gagi, Bana, Boža, Bisa i Simke su stajali 2 metra od desne strane bine i cirkali pivo iz limenki. Prišli smo im i iskreno i srdačno se pozdravili sa njima. Gagi nam je odmah tutnuo po prijatno hladnu limenku u šake. Vadio ih je iz ranca koji je ležao na betonu između nas i očigledno bio kracat pivom. Uputio sam upitni pogled ka Jovani, poput pravog papučara a ona mi je samo kroz osmeh namignula i u znak odobravanja otvo-rila svoju limenku.

Jovana je samo u retkim, posebnim prilikama konzumirala alkohol ali i tada u krajnje umerenim ko-ličinama. Na slavljima bi pijuckala po koju čašu vina ali to bi bilo sve. Pivo je sigurno probala ali čisto sumnjam da je ikada samostalno ispila jedno celo po standardnoj meri od 0,5 l, tako da će joj u suštini ovo biti prvo. Siguran sam da će to učiniti zbog mene, kako bi me dodatno odobrovoljila i to saznanje mi je veoma imponovalo. Iako je taj gest delovao trivijalno meni je jednostavno sve u vezi nje bilo veoma važno i svaki njen postupak mi je bio bitan i imao moju punu pažnju.

I tako su devojke pijuckale svoje pivo lagano dok smo mi ispijali, gužvali limenke pa ih frljali una-okolo a onda grabili i otvarali nove. Naše pratilje su negodovale na naše nezajažljivo proždiranje piva i Gagi im je kratko ali efektno objasnio, ,,Mora tako, da se ne umlači.“, i nastavio da loče. Smejali smo se i koškali u ritmu brzih rifova. Mogli smo da se glupiramo do mile volje pošto se trio lepše polovine večerašnje ekipe rado grupisao i stvarao svoj neki interni krug. Dobro su se slagale Jovana, Bana i Bisa što nam je naravno odgo-varalo jer dokle god njih tri budu uživale u međusobnom druženju mi ćemo moći da nastavljamo sa našim neodgovornim, nezrelim majmunisanjem u kojem smo svakako uživali.

Svirka je bila baš dobra, brza, žestoka i dinamična, upravo po mom ukusu koji sam delio sa svojim prijateljima. Pojedinci su skakali i gubili se prateći ritam dok su se neki nekontrolisano bacali poput krpenih lutaka. Ko zna na čemu su bili ti frikovi a velika većina prisutnih je derfinitivno bila barem u pripitom stanju dok su neki vidljivo preterali što se dalo zaključiti po njihovom držanju i ponašanju.

Gagi je kao i obično morao da bude glavna luda i da nadmajmuniše sve ostale. Skakao je, mlatio gla-vom, vrištao i prskao ljude oko sebe pivom iz promućkane konzerve koju je upravo otvorio. Bio je urnebesan ali Boža i Simke su negodovali i uložili momentalni protest zbog bezrazložnog rasipanja dragocene tečnosti.

U pauzi između bendova sam ugrabio priliku da šmugnem do šumarka i išoram se. Gagi se stvorio kraj mene čim sam pustio mlaz i pridružio mi se u istoj aktivnosti. Velika količina ispijenog piva nam je lako i brzo punila bešike. ,,Znači Pavlice batice, ti i Jovana konačno…mislim ono, ohoho.“, promrmljao je pijanim glasom i kretenski mi se iskezio. ,,Šta ti to znači, koji kurac ?! Nemoj opet da počinješ.“, zarežao sam upo-zorivši ga pretećim tonom. ,,Ma nema ja šta da počinjem kada je jasno ko dan. Suzdržavao sam se sve vreme da ti pomeram bulju zbog toga zato što navijam za tebe. Samo napred, opušteno, brate. I da znaš da mi je baš drago…mislim bio si tako skenjan kada se smuvala sa onim sektašem. Mesecima si zbog toga bio totalno skenjan. Bio si počeo da se pretvaraš u žešćeg smarača Brinuo sam se…“ ,,Ma, bilo pa prošlo. Idemo dalje.“, uzvratio sam ravnim suzdržanim glasom.

Znao je on da glumim suzdržanost i na to se samo provokativno iscerio ne rekavši više ništa na tu temu. Znao je on da ja nemam problem da pričam o tome iskreno sa njim ali sada nije bio trenutak da se podstiče ta tema jer sam se sa razlogom pribojavao da će njegov pijani jezik da se razveže baš kada ne treba i uvali me u sranje a ne bi mu bilo prvi a sasvim sigurno ni poslednji put da mi to uradi. To mi nikako nije trebalo, pogot-ovo ne sada kada mi je baš krenulo. Znao sam da on to razume bez suvišnih objašnjenja i time mi olakšao.

Vratili smo se kod Bože i Simketa koji su ostali sami sa pivom. Obavestili su nas da su devojke otišle do toaleta. Žene nemaju tu privilegiju da unaokolo zapišavaju šta stignu kad im se ćefne. Osim toga njima previše često treba onaj ljudski izum veoma značajan za njih a to je naravno ogledalo ispred kojeg će popraviti šminku i odagnati neke svoje trivijalne strahove tipa da im se haljina ili majica na leđima pogužvala ili da im jedan pramen kose štrči onako kako one to nikako ne žele.

,,Hej, ja i Simke smo nešto shvatili u vezi tebe.“, zagrme Božin bariton na mene. ,,A šta ste to shvatili, vi palamudaši ?“, upitah sarkastično znajući da mora biti neka sprdnja, ovaj put sigurno na moj račun. ,,Shvatili smo da si najebao, Pavle brate.“, odgovori Simke mrtav ozbiljan kao da mi zaista preti neka realna opasnost. ,,A jel ?“ Izvio sam obrve glumeći zainteresovanost. Boža i Simke se pogledaše i prasnuše u smeh a Gagi očigledno znajući za jadac im se pridruži što me je moram priznati poprilično iziritiralo.

,,Dobro pajseri, šta se kliberite ko nezdravi i o čemu vi to koji kurac baljezgate ?!”, povikah gubeći strpljenje. ,,Izgleda da si rešio da ti maćeha postane i tašta i ako mene pitaš mislim da se niko do sada nije toliko zajebao.“, zagrme Boža a sva trojica nastaviše da mi se smeju. ,,Baš, smešno, veoma ste duhoviti, nema šta, pravi jebeni komedijaši.“, progunđah i namrštih se. ,,Slušaj sad ali ovaj put ozbiljno.“, oglasi se Gagi sa moje desne strane dok su se Boža i Simke još uvek kikotali. ,,Ti i Jovana malo malo pa se gledate, u stvari blenete jedno u drugo a uz to se i kezite kao 2 drogirana idiota. Samo slepac ili retard ne bi provalio šta se tu dešava.“, predoči je.

Na ovu pomisao koju sam tako često potiskivao i ignorisao ovaj put sam zanemeo i progutao knedlu. Mogao sam samo da se nadam da kući nismo baš toliko providni i nastavim da potiskujem tu pomisao koja mi je darivala paranoju. Uostalom meni ništa nije važnije od moje voljene Jovane i činjenice da je ona sada zaista moja i samo moja i da pripada meni i samo meni. Sve ostalo mi se činilo potpuno nebitnim i minornim. Jebem li ga, valjda zato kažu da ljubav je slepa jer malo šta možeš videti van nje. Nešto poput virtuelne realnosti, na neki način.

Devojke su se vratile, svirka se nastavila kao i naše neumornno ispijanje piva. Rulja se opet zgusnula, koncentrišući se ka bini i divljanje se nastavilo. Njih petoro su često palili pljuge kao i većina pušača oko nas. Gagi me je nudio a ja sam kulturno odbijao iako mi se tražilo, pogotovo dok ih gledam kako sa užitkom inhaliraju i purnjaju otrovnu dimčinu od koje lako postaješ zavisan.

Sumnjičavo bi me odmerio svaki put kada bih odbio i užasnula me je pomisao da bi on mogao shvatiti pravi razlog moje apstinencije. Nikada me ne bi ostavio na miru ali verovatno će prepredena sirovina to pov-ezati posle izvesnog vremena ali neka, istrpeo bih i gore samo da budem sa njom. Bio je u pravu, zaljubljenost i jeste droga, najbolja i najjača prirodna a ja sam bio na odličnom putu da se totalno navučem na nju.

Boža, Simke, Gagi i ja smo još nekoliko puta posetili šumarak gde je skoro uvek neko zalivao neko drvo. Svirka se završila i rulja je uskoro počela da se razilazi. Boža i Simke su nam predložili da se nekako potrpamo svi zajedno u auto ali smo Jovana i ja to odbili. ,,Hvala, ali nema potrebe da se gužvamo i pakujemo kao sardine. Vratićemo se kao što smo i došli, busem.“, odgovorio sam a Jovana potvrdila. Ispratili smo ih do parkinga i pozdravili se sa njima. Do prvog busa smo imali oko sat ipo. Taman da malo prošetamo i osamimo se. Prijaće nam posle toliko gužve i buke malo intimne atmosfere.

Držali smo se za ruke i lagano šetali gradom. Razgovor je bio dinamičan, euforičan i konfuzno nepovezan ali nama savršeno razumljiv. Stigli smo do obližnjeg parkića i seli na prvu zabačenu, slobodnu klupu. Izvadio sam tik-tak, pepermint bombonice za osvežavanje daha. Ljubazno sam prvo nju ponudio a ona je zahvalno prihvatila. Oboje smo znali zašto sam to učinio i to nas je oboje unervozilo i istovremeno uzbudilo. Jedini poželjan stres koji sam do tada u životu iskusio je bio taj izuzetan osećaj pozitivne napetosti.

Imalo je efekta, ljuta bombonica se polako topila odagnavši gorčinu u mojim ustima i neutralisala piv-ski zadah. Bio sam veoma napet u iščekivanju pravog momenta da stupim u akciju. Izgleda da se i ona upravo tako osećala i bio sam kao nikada pre siguran da oboje želimo potpuno isto, jedno drugo.

,,Svirka je bila baš dobra, posebno zbog tvog prisustva, Joko. Super sam se proveo.“ Razbio sam na-petu tišinu u nameri da malo opustim atmosferu naelektrisanu pozitivnom tenzijom među nama. ,,I ja sam se baš super provela. Drago mi je što si me pozvao.“, uzvratila je zacvrkutavši mazno. ,,I meni je drago što sam te zvao a još draže što si prihvatila.“, šapnuo sam dahtavo i opasno se uzbudio kada su nam se pogledi susreli.

Ulovio sam sjaj iz njenih očiju u polutami parka i srce mi je zaigralo žešćim ritmom. U stvari parkić u kojem smo se obreli je predstavljao dečije igralište. Po koja klupa, po neko drvo, par klackalica i vrteška. Ostali smo sami kada je par sa susedne klupe ustao i udaljio se u nama nebitnom pravcu. Jovana mi je delovala nestvarno divna pri tom oskudnom osvetljenju.

I dogodilo se sasvim spontano bez ikakvog predumišljaja. Zagrlio sam je i počeli smo da se ljubimo polako, nežno i beskrajno dugo kao da imamo sve vreme ovog sveta pred nama. Sela mi je u krilo a usne nam se ni za tren nisu razdvojile. Obuzimala me je u talasastim naletima neopisiva milina, energija koja me je celog prožimala, svaki atom mog tela. Posle toliko mučnog čekanja ispunjenog bolnom, samotnom čežnjom konačno sam dobio ono što sam svim srcem žarko želeo. Napokon sam bio na pravom putu da spoznam istin-sku sreću. Prva ljubav, moja i njena, naša.

Kada smo okončali taj beskrajno sladak i dug poljubac i ostali zagrljeni dišući duboko i skladno Jovana je bacila pogled na svoj ručni sat i istog momenta se našla na nogama. ,,U, sranje ! Zakasnićemo na bus. Hajde, moramo da požurimo.” Trgao sam se, spustio iz oblaka i magija se raspršila jer smo neminovno morali da se vratimo ovozemaljskom.

Srećom stanica je bila veoma blizu pa smo stigli taman koji sekund pre samog prevoza. Čak mi je i truckanje u toj bučnoj, prljavoj drešini delovalo veoma prijatno zbog Jovanine blizine. Zagrlila me je i pripila se uz mene umiljavajući mi se a ja sam se prosto topio od blagostanja u mojoj glavi koju mi je njen dodir pročišćavao od svega negativnog. Na putu do kuće smo malo razgovarali, lagano koračali ne žureći nigde, držali se za ruke i jednostavno uživali u osećaju.

Na istoku su se pomaljali nagoveštaji osvita novog dana, atmosfera je bila bajkovita, bliska savršenst-vu, kao u snu iz kojeg se nipošto ne želim probuditi. Nisam čak ni u svojim najpozitivnijim, najoptimističnijim mislima predviđao da će ovo veče da mi ispadne verovatno najbolje u dosadašnjem životu ali to me nije sprečavalo da maštam o tome i nadam se ali definitivno nisam realno očekivao da ću biti toliki srećnik da mi se to i ostvari.

Stigli smo kući i ja kao pravi džentlmen prepustih kupatilo na korišćenje prvo dami iako bih ja obavio svoje višestruko brže. Ona je sada morala da se davi skidanjem šminke. Po meni nije joj bilo potrebno nika-kvo ulepšavanje, za mene ona je predstavljala otelotvorenje ženskog savršenstva u svakom pogledu ali je ipak umela lepo da se našminka i umešno naglasi prirodnu lepotu svog anđeoskog lica. Dobro je istačinjala i naglašavala svoje pune, senzualne usne a oči su bile posebna priča i njima sam već dosta stihova posvetio. Bio bih u stanju da je satima samo posmatram sa iskrenim divljenjem i obožavanjem. Ne mogavši drugačije idealizovao sam je do krajnosti, bilo je jače od mene.

Slušao sam radio u svojoj sobi kada sam začuo korake na stepenicama. Izašao sam na vrata upravo kada se popela na poslednji stepenik. Prišla mi je sa osmehom odmeravajući me pospanim pogledom. Stajao sam samo u boksericama pošto sam već svukao sve ostalo sa sebe i skockao u orman i blenuo u nju zinuvši kao da nešto ozbiljno nije u redu sa mnom. Njena prelepa pojava mi u poslednje vreme u prvi mah sve više oduzima kontrolu nad mojim reakcijama i to me je pomalo plašilo.

,,Tarzane, hvala ti na dobrom provodu večeras.“, zacvrkutala je i zagrlila me. Poljubio sam je nežno i poželeo joj laku noć iako je sada već svanulo. Uzvratila je oslobodila me i ušla u svoju sobu dok sam je ja pratio žudnim pogledom uzdahnuvši duboko. Sišao sam u kupatilo, išorao se, oprao noge i zube a zatim se vratio u svoju odaju i spustio se u horizontalu na svoj krevet. Cerio sam se blentavo nemoćan da se suzdržim zbog intenzivnog užitka koju mi je podarila svežina sećanja na prelepe utiske koji su se urezali u moj um poput vrelog žiga.

Opet su se začula vrata od kupatila. Ovog puta ih je Marina koristila. Danas je odrađivala prvu smenu. Kao i uvek brzinski se sredila, spremila za posao i u žurbi napustila kuću. To je bio znak za koji nisam ni znao da čekam ali sam reagovao na njega trenutno, bez razmišljanja. Kako sam čuo da Marina zatvara za sobom vrata od verande skočio sam iz kreveta, posegao za vratima svoje a koji sekund kasnije i vratima Jovanine sobe. Nije se ni na momenat iznenadila, kao da je sve to bio deo nekog unapred osmišljenog i dogovorenog plana.

,,Dečko, izgleda da ti zaista umeš da mi čitaš misli. Dođi.“ Pozvala me je k’sebi neodoljivo primam-ljivim glasom i ja pohrlih bez razmišljanja, slepo, kao na komandu. Zadigla je tanki frotir za dobrodošlicu i tada ugledah toliko željen prizor. Bilo je veoma toplo i na sebi je nosila samo brus i gaćice a ostatak njenog privlačnog, jedrog tela se našao izložen mom gladnom, pohotnom pogledu. Bacio sam se kraj nje a moje ži-vahne ruke je odmah zarobiše.

Zakikotali smo se prigušeno, suzdržavajući se kako ne bi pravili buku. Ljubili smo se strasno i grozniča-vo, ‘vatali jedno drugo. Izgleda da je i ona podjednako željna mog tela. ,,Šššššššš, samo tiho. Niko ne sme da zna.“, reče ona prigušeno, ozbiljno i oprezno, zavereničkim, uzbudljivim šapatom koji mi je izmamio osmeh. Nastavili smo da se ljubimo i dodirujemo. Moje radoznale ruke su istraživale poru za porom na njenoj nežnoj, baršunasto mekoj, mirisnoj koži.

Zaneo sam se i pokušao da joj skinem brus ali me je ona u tome osujetila. Umesto toga atakovao sam niže i zgrabio je možda malo grublje nego što sam to hteo za njene bujne, zategnute obline na zadnjici i prikovao je još čvršće uza se. Sigurno je morala osetiti i čvrstinu moje napete erekcije u svojoj punoj veličini koja je pulsirala uz nju, među nama. Strahovito sam se napalio a prijatno trenje koja su stvarala naša gipka tela je dolivalo ulje na vatru i rasplamsavalo plamen sada već neizdržive žudnje i imperativa biološke potrebe.

,,Oh, tako te želim moja Jovana.”, prodahtao sam uz prizvuk bolne čežnje koja me je obuzimala. Po-gledala me je brižno sa razumevanjem i nežno me pomilovala po licu. Drhtavo sam uzdahnuo i stresao se od vrele jeze kao da sam u teškoj groznici. Srce mi je divljački tuklo u grudima. Goreo sam i izgarao.

,,I ja tebe želim, moj Pavle. Želim da mi budeš prvi, kada za to dođe vreme, kada budemo zaista sprem-ni.”, prošaptala je milozvučno kao u snu. Sve ovo, čitavu situaciju sam doživljavao kao da je san, ophrvala me je neverica zbog činjenice da se taj san ostvaruje na javi. ,,Jovana, bio bih najsrećniji čovek na svetu.” Jedva sam izustio gotovo plačljivim glasom prekidajući rečenicu naglim, glasnim uzdasima. Zvučao sam kao da sam smrtno ranjen. Zagrlili smo se veoma čvrsto dok su naša tela harmonično pulsirala ujednačenim ritmom. Osećao sam se kao da umirem srećan u njenim rukama i nije mi nimalo bilo žao. Oči su nam bile vlažne od navale emocija. Postepeno smo se umirili i polako tako zagrljeni utonuli u san.

Probudili smo se nešto malo pre podneva. Bili smo otkriveni a naša skoro sasvim golišava tela izložena minimalnoj sunčevoj svetlosti koja je uspevala da se probije kroz proreze na zamračenim šalonima. Jovana se prva probudila i počela da me miluje po glavi i mrsi mi kosu. Razbudio sam se i već bio mnogo dobro raspoložen. Glava mi je umesto na jastuku počivala na Jovaninom ravnom, čvrstom stomaku, koji sam počeo da ljubim čim sam ga postao svestan pod sobom.

Vragolasto se kikotala dok sam ja napredovao uspinjući se na gore i osvajao usnama njeno predivno telo. Bio sam veoma temeljan posvećujući dužnu pažnju svakom kvadratnom santimetru njene nežne, glatke, slatkaste kože dok je ona umilno mrmljala od užitka, mrsila mi dugu kosu na temenu i uvijala se poput zmije pod mojim dodirom. Preko poprilično razvijenih devojačkih grudi sam skliznuo na njen vrat.

,,Pazi da mi ne ostane modrica.”, prodahtala je i ja joj tada zapuših usta poljupcem. Ljubili smo se dugo, nežno i lagano dok me je ona čvrsto grlila svim ekstremitetima. Imala je snažne a za jednu devojčicu od nepunih 16 već veoma razvijene i mišićave butine i bedra i taj zagrljaj je bio veoma snažan. Kretali smo se kao da simuliramo seks i ja sam se napalio kao životinja a po njenim reakcijam zaključio bih da je i ona bila izložena žestokoj navali hormona.

Razdvojili smo se kada je ona zaključila da je vreme za ustajanje. ,,Moramo da pripazimo, mogao bi Iva da se popne i zatekne nas ovako.“ Izložila je sa oprezom u glasu svoju potpuno razumljivu zabrinutost. ,,E Joko moja.“, uzdahnuo sam čežnjivo. ,,Znam da je sve ovo među nama užasno komplikovano ali ja te volim Joko i znam da i ti mene voliš. To je ljubav, sada sam siguran u to a ljubav ne može biti pogrešna ma šta ko mislio o tome. Volim te Jovana i ako neko ima nešto protiv neka se nosi.“, rekoh odlučno. ,,Naravno da te vo-lim Pavle ali nije tako jednostavno. Moja mama…“, Prekinuo sam poljubivši je odlučno i strasno kao da će to rešiti sve. ,,Ne brini, sve će biti u redu. Videćeš.“ Ni na tren pomislio niti posumnjao da može biti drugačije.

Obukli smo se i sišli dole. Pomogao sam joj da spremi ručak što i nije bila retka pojava ali ovog puta sam izuzetno uživao u toj uslužnoj aktivnosti. Raspoloženje je bilo odlično, zezali smo se i smejali kao ludi a ja nisam propuštao ni jednu povoljnu priliku da je zgrabim i poljubim na prepad dok je ona kao pružala neki otpor koji bih ja svaki put previše lako slomio. Iva se nalazio u svojoj sobi udubljen u knjigu, kao i obično totalno nezainteresovan za ostatak sveta.

Marina se vratila sa posla a mi smo morali nekao da se opet upristojimo, glumimo suzdržanu rav-nodušnost i pretvaramo da se ništa posebno ne dešava među nama. Nije bilo lako, verujte mi, nikako nije bilo lako. Padao sam u iskušenje da sve priznam Marini ali ne, bilo je prerano za to i tako nešto ne bih nikad učinio bez Jovaninog odobrenja ali ona se toga trenutno užasno pribojavala. Tako da nisam ni potezao tu temu već sam nastavljao da se uzdam u sopstvenu samokontrolu i trudio se svim silama da odigram pametno iako su mi intenzivna osećanja mutila razum.

I tako smo krišom romantisali, moja draga i ja. Ponekad bi ona posetila moju postelju ili ja njenu u zavisnosti od toga ko se prvi odvaži. To se naravno događalo uvek u Marininom odsustvu. Kada bi radila treću smenu onda bi provodili celu noć zajedno i u zoru se nerado rastajali a kada bi radila prvu onda bi se u svi-tanje sastajali i spavali zajedno kada bi se izmorili od navale emocija koju smo budili jedno u drugom vrelim poljupcima, nežnim dodirima i slatkim, iskrenim rečima punih pažnje i ljubavi.

Iva mi se jednom prilikom požalio na buku iz moje sobe koja se nalazila iznad njegove i onda smo jednostavno nastavili bezbrižno ali ipak sa dozom neophodnog opreza da se ljubavišemo isključivo u Jovani-noj sobi. Činjenica da smo se prepuštali zabranjenoj ljubavi je podizala uzbuđenje i temperaturu do nivoa ključanja. Njena soba se polako pretvarala u naše ljubavno gnezdo a ja sam sve nestrpljivije iščekivao trenutak kada ćemo krunisati naš odnos kao pravi muškarac i žena. Odlično smo znali šta to podrazumeva a što je bilo najbitnije oboje smo osećali prirodnu potrebu upravo za tim.

Bio sam napaljen kao mladi majmun, konstantno i masturbirao više puta na dan. Osećao sam svoje-vrsnu krivicu zbog toga ali to je bilo jedino rešenje. Osim zadovoljenja potrebe bilo je praktično iz prostog razloga što je mnogo gora i blamantnija varijanta bila da šetam unaokolo sa upadljivom, uporno ustoličenom erekcijom u svojim pantalonama što naravno nije dolazilo u obzir. Uvek bih se obavezno olakšao pre nego što bih otišao kod nje jer bi u suprotnom bilo neizdrživo a verovatno bih doživeo i orgazam dok se trljam o nju što mi se jednom prilikom i dogodilo.

Živ blam me je pojeo iako je njoj to bilo zabavno i simpatično ali meni nije nikako. Posle me je zezala za to kao i zbog spoznaje činjenice šta mi dečaci činimo sa sobom povodom toga ali nije mi smetalo. Nisam imao tajni kao ni dlaka na jeziku pred njom. Čak joj je i imponovalo to što mislim na nju dok se “zloupotre-bljavam”. Na taj način sam joj čak i u mislima ostao veran. Počeo sam i da sanjam, samo nju u tom kontekstu. Bilo je krajnje vreme da se nešto konkretno preduzme povodom toga.

Njena soba je predstavljala klasičnu rezidenciju tipične tinejdžerke. Plišane igračke, čipkane zavese, ružičasti zidovi, jastučići srcolikog oblika… U normalnim okolnostima bi mi se od takvog ženskastog ambi-jenta stvarao neugodan, neprirodan osećaj, poput homofobije ali vremenom mi je prirastao za srce kao i sve njeno i u vezi nje.

Pored inkognito romantike koju smo upražnjavali krišom u intimi njene sobe nastavili smo i sa javnim istupima. Odlazili smo na svirke, u bioskop, duge šetnje, kafiće, letnji raspust nam je pružio jedinstvenu prili-ku da maksimalno nadoknadimo propušteno. Postali smo nerazdvojni i nikako nismo uspevali da se zasitimo jedno drugog. Nikada se življe nisam osećao. Bili smo zaista srećni i upotpunjeni zajedno.

Bližio se njen rođendan i ja sam kao i uvek planirao da je prijatno iznenadim. Duže vreme sam odvajao od skromnog džeparca ne bih li sakupio dovoljno novca za neki pristojan poklon. Kupio sam joj veliki buket cveća, malog, plišanog medu koji je šapama držao jarko crveno srculence na kojem je bilo izvezeno koncem boje zlata „VOLIM TE NAJVIŠE NA SVETU“ i najveću čokoladu koju sam uspeo da nađem.

Uspeo sam sve to da krišom unesem u kuću i uštekam u svojoj sobi. Jovana je ceo taj dan provela zauzeta u kuhinji oko spremanja posluženja za sutrašnje goste. Marina je radila drugu smenu a ja sam se os-ećao potpuno beskorisnim, nemoćan da pomognem oko mešenja slanog testa i pravljenja torte. Umesto toga izigravao sam potrčka i na taj način pronašao svoju svrhu dajući kakav-takav, aktivan doprinos.

Jovana me je poslala u prodavnicu sa spiskom potrebština koji su sastavile ona i Marina. Napunio sam 2 velika cegera slanim i slatkim grickalicama, čipsom, smokijem, čokoladnim keksom i napolitankama i raznim sokovima. Marina je odobrila nabavku i 2 litarske flaše vina ali ja sam shvativši da mi je dato dovoljno novca i za kupovinu treće flaše vina to naravno i učinio. Tu flašu sam takođe uštekao u svojoj sobi znajući da će značajno poslužiti nameni koju sam joj predodredio kada za to dođe vreme.

Jovana mi je delovala neodoljivo seksi i izazovno dok je razvlačila testo za kiflice sa sirom klativši se napred-nazad. Poželeo sam je i osetio snažan poriv da je zgrabim, tako odpozadi, međutim nekako sam odoleo tom iskušenju prenebregavši životinjski nagon i rešio da je pustim na miru i jednostavno se sklonio. Bila je očigledno u frci, delovala je veoma ozbiljno i zauzeto. Nisam znao da joj pomognem oko toga pa sam rešio da joj barem ne skrećem pažnju i tako je ometam i odmažem joj.

Nešto pre 22h Jovana je ispekla nešto kiflica sa sirom. Ona, Iva i ja smo zaseli na kauč u dnevnoj sobi i smazali pregrršt vrućih, veoma ukusnih slanih poslastica blenući u TV. ,,Jovana, srećo, pa ovo je izvrsno. Kiflice su do jaja.“ Prekinuo sam ćutanje pohvalivši njeno kulinarsko umeće i promrmljao umilno dok mi se vruće testo sa sirom topilo u ustima. ,,O, hvala. Zaista su baš dobro ispale.“, potvrdi ona bez lažne skromnosti. ,,Postala si prava domaćica. Možeš odmah da se udaš.“, konstatovao sam šaljivim tonom kroz provokativan osmeh. Na ovu moju opasku Jovana se zasmejala i blago zagrcnula ili se zagrcnula na samu pomisao.

,,Predpostavljam za tebe ?“, neočekivano se oglasi Iva ne skidalući pogled sa TV ekrana. Usledio je dramatičan trenutak dok smo ga Jovana i ja u čudu netremice posmatrali, potpuno zatečeni. Pogledao me je podozrivo i ja izgubih strpljenje. ,,Šta to lupetaš, mali ?!“, grmnuh na njega. Iva se samo nadmeno osmehnu. ,,Ti mali pametnjakoviću hoćeš da ti ja roknem jednu dobru, pravu mušku marcolu pa da ti istresem te bube iz glave ?!“, pripretih mu režeći.

Osetio sam se krajnje ugroženo i kompromitovano. Ako je on sa svojim ograničenim poimanjima i oskudnim iskustvom u sferi međuljudskih odnosa pogotovo onih između muškaraca i žena prokljuvio šta se događa između Jovane i mene za Marinu će to biti daleko lakši i jednostavniji mentalni proces. Stresao sam se i po ko zna koji put odagnao tu pomisao.

,,Šta ti je Pavle, pusti ga. Zar ne vidiš da te zeza.“ Jovana po dobrom starom običaju stade u njegovu odbranu a njen glas je kao i uvek do sada delovao umirujuće na mene poput sedativa. ,,Tako je bato, zezam te malo ali ako me samo pipneš…“, preteći je nagovestio ucenu. To mi je izmamilo ciničan osmeh, izgleda da sam ga ipak totalno podcenio. ,,Opa, vidi ti njega.“ Bio sam krajnje iznenađen ovim tokom razgovora i prav-cem u koji on vodi. ,,I nemoj više da me prekidaš u čitanju i nema više onih tvojih glupih, dosadnih vežbi jer me to uopšte ne interesuje.“, izdeklamovao je svoje uslove, mrtav ozbiljan. Provrteo sam glavom u neverici cereći se ludački. Jovana je nastavila da ga nemo posmatra u čudu.

Iva ustade sa kauča i reče zvaničnim, izveštačenim tonom poput nekog minijaturnog, nadobudnog političara, ,,Nadam se da smo se razumeli i postigli dogovor.“ Dok je išao ka vratima Jovana ga je pratila zabrinutim pogledom dok sam se ja borio sa sobom kako ne bih prasnuo u ludački smeh. Zastao je na samim vratima, osvrnuo se i pobednički citirao, ,,Ipak um caruje a snaga klade valja.“ Ovo je naravno bez sumnje bilo upućeno meni a ja nisam mogao da se suzdržim a da ne odreagujem. ,,Ne iskušavaj me mali, mene i moju dobru volju. Ne igraj se sa mojim strpljenjem. Um caruje dok snaga ne popizdi a to ne želimo da se dogodi, zar ne ?“ Iva se prećutno složio sa mojom konstatacijom i otišao u svoju sobu.

,,On zna. On ladno zna.“, reče Jovana tiho a drhtavi glas i izraz lica su joj postadoše odsutni i veoma zabrinuti. ,,Ne mogu da verujem kako je taj mali zapravo premazan.“, rekoh u čudu sa određenom dozom iskrenog divljenja prenebregavši Jovaninu zabrinutost na trenutak. Ona me pogleda i uze za ruku. ,,Strah me je Pavle, da i mama ne sazna. Stvarno ne znam šta bih onda.“, rekla je tiho kao da se pribojava da će je neko čuti a izraz lica joj je postajao sve plačljiviji.

Nisam imao srca da joj kažem iako sam se upravo tako osećao da me zabole i da ja nemam problem da svi saznaju i da ću se boriti svim silama ako treba ali da neću tek tako dozvoliti da nas neko ili nešto rastavi. Umesto toga prenebregao sam želju za ostrašćenom govorancijom i diplomatski joj objasnio, činjenicama da oko ovoga ne treba praviti neku veliku frku iako ni meni samom nije bilo baš svejedno. Kako god neminovno je da se sazna kad-tad i ja sam bio spreman za to ali Jovana trenutno nije bila u stanju da se nosi sa tim i sama pomisao ju je uznemiravala. Brinuo sam se zbog nje, kao i uvek a zbog toga sam i sam postajao ranjiv.

Posebno me je brinulo to da ona teško može da se ohrabri u nastojanjima da se u neko dogledno vreme odvažimo i da prestanemo da se krijemo ali ipak za sada je to svakako bila najbolja varijanta. Njena opra-vdana zabrinutost me je spuštala na zemlju, održavala svojevrsnu ravnotežu i sprečavala me da načinim neki nepromišljeni potez zbog kojeg bi oboje zažalili i trpeli posledice.

Nisam bio u stanju da trezveno mislim o nama kao ni da predvidim Marininu reakciju ukoliko bi saznala za nas dvoje i to me je takođe zabrinjavalo pogotovo što sam sve češće mislio o tome. Od toga sam i sam strepeo i želeo da se to okonča što pre ali zarad višeg cilja sam bio spreman da istrpim koliko god je to potrebno. Ali kao što piše u bibliji “SVE ĆE SE DOZNATI“, i jedino što možemo da učinimo povodom toga je da to odložimo i da pokušamo da se dogodi pod uslovima koji bi nama najviše odgovarali i pogodovali.

,,Ne brini srećo moja. Naš brat svakako voli da zabada nos tamo gde mu nije mesto ali neće se izbrblja-ti, to ti garantujem, osim toga ne bi nas cinkario. Tako sam ga barem ja vaspitao. A i s’obzirom na to da je tako prepametan za svoje godine on zna da ako se izlaje neće imati više čime da se pogađa sa mnom.“ Obrazložio sam joj u nameri da je umirim a moja zdravorazumna logika je svakako imala efekta. Imala je poverenja u mene koliko i ja u nju i to nas je dodatno vezivalo, u stvari to je bio jedan od najbitnijih faktora u našem odno-su. Poverenje je kamen temeljac svakog zdravog međuljudskog odnosa.

Naposletku ipak mi je drago što mi je Iva predočio da ume da se zauzme za sebe i što je počeo da tu svoju precenjenu inteligenciju konačno primenjuje i u praksi. Zloupotreba intelekta u vidu manipulacije dru-gim ljudima je oduvek bilo neophodno sredstvo kako bi čovek izbegao da se ostatak čopora okomi na njega. Upadljivi marginalci su kroz ljudsku istoriju oduvek bile najpogodnije mete za teror većine.

Gagi i ja smo u početku bili upravo takvi ali se ispostavilo da smo zajedno jači od svih ostalih. Moj bistri um se udružio sa njegovom sirovom fizičkom silom i tako je nastao krajnje dominantan savez i do sada se ispostavilo da nam niko ne može ništa sve dok se čvrsto držimo zajedno. Nadao sam se da će i moj polubrat naći prave saveznike sa kojima će da se probija u surovoj klinačkoj hijerarhiji čiji pritisak neretko prevazilazi okvire humanog.

Stigla je Marina sa posla. Ostavili smo joj par kiflica koje su još uvek bile vruće, malo popričali sa njom, bila je dobro raspoložena što nas je prijatno iznenadilo a onda nakon sata provedenog u nekom neobav-eznom čavrljanju je napustili i popeli se gore.

Nestrpljivo sam dočekao ponoć. Kao i uvek, želeo sam da ja budem taj koji će joj prvi od sveg srca poželeti srećan rođendan i sve najbolje i uručiti joj poklon. Velika čokolada je bila umotan u lep, raznobojni, ukrasni celofan za koji je zalepljena crvena mašnica. U buket cveća sam stavio parče hartije sa svojeručno ispisanim, veoma inspirativnim stihovima. Imao sam tremu kao nikada ranije povodom iste stvari. Nadao sam se da nije već zaspala pošto je delovala umorno kada smo se pre sat vremena popeli u svoje sobe.

Poklone sam poneo krijući ih iza svojih leđa. U levoj ruci plišani meda i čokolada a u desnoj buket, tako da sam vrata morao otvoriti laktom. Jovana je ležala na krevetu i zamišljeno prelistavala svoj omiljeni tinejdžerski časopis. Spustila je časopis pokraj sebe i uputila mi svoj dražesni osmeh.

,,A taman sam pomislila da večeras nema ništa od poljupca za laku noć.“ ,,Mislim da nema šanse da si zaista poverovala u to da sam zaboravio na nešto o čemu u stvari razmišljam po ceo dan.“ Prišao sam joj i hitro pružio ruke ka njoj otkrivši iznenađenje. ,,Srećan ti 16-i rođendan, ljubavi moja.“, rekoh mazno, sav uzbuđen. ,,Joj, Pavle, hvala ti.“, uskliknula je euforično i pažljivo preuzela poklone. Seo sam pored nje dok je ona zah-valnim pogledom proučavala skromne darove koje sam joj uručio. ,,Cveće je prelepo i meda je baš sladak a tek vidi kolika čokolada… Joj Pavle bre, nisi trebao, sigurno si barem mesec dana skupljao pare. Stvarno nisi trebao.“, zacvrkutala je sva raznežena.

U njoj se mešalo iskreno oduševljenje sa blagim osećajem narastajuće krivice koju sam morao odluč-no saseći u korenu. ,,Gluposti, jebeš pare ! Novac nije bitan. Tvoja sreća mi je bila i ostala na prvom mestu a tvoj prekrasni osmeh mi je neprocenjiv i sve bih učinio za njega a ovo je samo sitnica.”, rekoh bez i trunke kolebanja zvonkim glasom pravog poete. I eto ga, opet je bio tu, pred mojim žudnim očima, taj neprocenjivi dar, taj prekrasni osmeh, melem za moju dušu ranjenu.

Sledećeg trena su se te sočne, senzualne usne koje su obrazovale taj predivni osmeh spojile sa mojim, u strasnom, vatrenom poljupcu. Gladne usne i stidljivi jezici su opet plesali tango. ,,Hvala ti, dragi moj.”, zapevušila je iskreno dirnuta kroz dubok uzdah čim smo se malo povratili od navale snažnih senzacija. Uzvratio sam nemim osmehom nemoćan da učinim bilo šta drugo. Reči su se izgubile negde duboko u meni, gušeći se u bujici uskovitlanih osećanja koja su me preplavljivala.

Uzela je ponovo buket i pomirisala krupan cvet u njemu. ,,Mmm, divno miriše.“, promrmljala je umilno. Konačno je primetila parče hartije, skriveno među mirisnim cvetovima. Uzela ga je, pažljivo pročitala napisane stihove i osmehnula mi se široko kroz dubok uzdah. ,,Eh, moj pesnik.“, prošaptala je nežnim, baršunasto mekim glasom kao da je na ivici suza radosnica dok sam ja neočekivano pocrveneo od stida ali ipak ostao prikovan pogledom za nju.

Bujica snažnih emocija ju je preplavila i pripretila da grune na njene krupne, bademaste oči koje su se u polutami presijavale od blistavih suza. ,,Nije teško biti pesnik kada imaš ovako divnu i neiscrpnu inspiraciju. Ti si oduvek bila moja muza.“, prošaptao sam drhtavo gutajući knedlu i sam veoma uzdrman. Kako sam to izgovorio ona se bacila na mene hitro poput mačke i divlje čvrsto me zagrlila.

Tiho je šmrcnula a na svom licu osetih da joj je obraz vlažan od suza. ,,Tako si dobar prema meni. Hvala ti, moj Pavle.“, zacvrkutala mi je mazno u uho kroz prigušen jecaj. Osetio sam umilnu vrelinu njenog slatkastok daha koji mi je milovao vrat. ,,Ti to zaslužuješ. U stvari ti zaslužuješ i mnogo bolje, ljubavi moja.“, šapnuo sam iskreno dirnut dok su neočekivane suze i meni počele magliti vid.

Razdvojili smo se lagano ali samo tek toliko da možemo opet da se gladamo u oči. ,,Ali ja ne želim bolje, ja želim samo tebe.“ Šaptla je jedva čujno, kao u snu, svojim nežnim, milozvučnim, još uvek plačljivim glasom koji je sa neverovatnom lakoćom dopirao do mog srca. Umesto odgovora sam joj pružio jedan dug, nežan poljubac.

Razdvojili smo se nakon nekoliko medenih minuta prepunih izliva nežnosti i iskrene privrženosti. Morali smo da se malo ohladimo, strahovito smo izgarali od plamena snažnih osećanja koji uporno nije popuštao. Jovana je drhtala i teško disala kao da je drma teška groznica, kao da joj uopšte nije dobro. Bio sam siguran da i ona pravi slična poređenja dok me posmatra kako pokušavam da dođem sebi. A onda smo bez ikakvog povoda ili razloga počeli nekontrolisano da se smejemo kao 2 ludaka, krajnje zarazno. Bio sam ubeđen da je ona kao i ja shvatila koliko samo blesavo delujemo ovako nespretni i pogubljeni sa svim tim preterano melodramatičnim gestovima i rečima ali osećaj je bio nestvarno divan i znam da ga ne bismo menjali nizašta na svetu.

,,A šta da radim sa ovim ?”, upitala je uzevši čokoladu. Ja se samo nasmejah na njeno retoričko pitanje. ,,Ti to pokušavaš da me ugojiš, pa da stvarno postanem debela ?” ,,Hej, rado ću ti pomoći oko toga. Pa da se zajedno tovimo, draga moja.”, predložih. Smejali smo se zadovoljno dok je otvarala jedan od poklona. ,,Sećaš se kako smo se nekada davili u slatkišima ?”, upita ona. Potvrdno sam klimnuo glavom kroz osmeh prisećajući se nekih uopšteno boljih vremena koja neminovno bude nostalgiju. ,,E, da li se sećam… kako bih mogao da zaboravim. Pa sve mlečne zube smo bili pokvarili.”

Smejali smo se uživajući u prisećanju na ta daleko normalnija i spokojnija vremena. Ta vremena kao da su sada udaljena decenijama a ne godinama daleko. Sve se toliko promenilo, taj svet više nije postojao. Uništila ga je mračna, izopačena ljudska priroda, bolesna ambicija, pohlepa, nezdrava strast za vlašću i dom-inacijom, okrutnost, sebičnost, potpuna neosetljivost na tuđu bol i patnju, nepoštovanje tuđih potreba, obez-vređivanje svega dobrog i pozitivnog pa i samog života, potpuno odsustvo empatije.

U svakom slučaju danas je čokolada prosečnom čoveku u ovoj napaćenoj, devastiranoj zemlji svakako predstavljala luksuz, s’obzirom na oskudicu i nedostatak nekih čak i daleko potrebnijih stvari, neophodnih za normalno funkcionisanje prosečne ljudske zajednice. Mnoge porodice još uvek nisu bile u mogućnosti da pri-ušte ono najosnovnije u neophodnim količinama. Tako da je nama trenutno super išlo ako se izvedu određena poređena.

Jovana odlomi 2 kockice. Jednu je stavila sebi a drugu meni u usta. Slatka, mlečna čokolada se po-lako topila radujući moje čulo ukusa koje je animiralo receptore za zadovoljstvo. Uživali smo u tom skoro pa zaboravljenom ukusu koji smo nekada obožavali a ni sada očigledno nismo bili imuni na njegove draži. Nisam mogao da se setim kada smo poslednji put imali priliku da okusimo čokoladu u našoj kući. Ja bih ranije ponekad naleteo kod Gagija dok se on ožderava od slatkiša pa bih mu se vrlo rado pridružio ali u poslednjih godinu ipo dana smo se u potpunosti preorijentisali na konzumiranje piva uz koje su ipak išle isključivo slane poslastice.

I tako smo neko vreme jeli čokoladu, ljubili se musavi i smejali kao ludi. Na kraju smo zaključili da će nam se smučiti ako nastavimo pošto smo već previše pojeli. Složili smo se da je bilo dosta za večeras. Razmenili smo još nekoliko poljubaca dodatno zaslađenih ukusnom čokoladom na našim usnama za laku noć i ja je napustih vrativši se u svoju sobu. Proveo sam sa njom čitava 2 sata a da toga nisam bio svestan. Sa Jovanom mi je vreme oduvek prosto letelo a sada mislim da mi ne bi bilo dovoljno sve vreme ovog sveta da je se zasitim.

Zaspao sam srećan i zadovoljan, sa osmehom na licu i sa slatkim ukusom Jovaninih čokoladnih usana u ustima. Nije bilo sumnje da ću je opet kao i mnogih minulih noći u nizu sanjati i u snu imati.

Sutradan je osvanuo lep, sunčan i veoma topao avgustovski dan. Prionuo sam na posao odmah posle ručka. Najpre sam pokosio travu po celom dvorištu a zatim pometleo sve betonske površine. Onda sam beton-ski plato ispred pomoćne zgrade oprao šmrkom. Na njemu je trebala da se odigra večerašnja skromna ali meni veoma važna fešta. Iz garaže sam povadio delove velikog stola koji sam trebao da sastavim.

U garaži je takođe tavorio i sakupljao prašinu naš stari “Kec“. Matori je jedini od nas posedovao vozačku dozvolu tako da to vozilo nije napuštalo garažu već više od 3 godine. Marina je imala iracionalni strah od vožnje koji je bio produkt traume iz detinjstva. Kao klinka je igrom slučaja postala svedok teške, krvave saobraćajne nesreće čiji nemili prizor se veoma duboko usadio u njenu podsvest i unapred je odvratio od svakog eventualnog nastojanja i svih budućih pokušaja da jednog dana postane aktivni učesnik u saobraća-ju, verovatno za ceo život.

Poprilično sam se namučio oko prokletog stola. Rado bih upregao Ivu da mi pomogne ali nakon sinoćnjeg verbalnog duela najbolje će biti da ga jednostavno ne diram i uzdam se u sopstvene sposobnosti. Nas dvojica smo imali dobar bratski odnos i ne verujem da bi on kompromitovao Jovanu i mene nekim ne-promišljenim izjavama upućenih Marini koja je ionako sumnjala da se nešto dešava među nama, ali ipak ne bih da rizikujem i iskušavam njegovo strpljenje i lojalnost.

Preznojio sam se dok sam prokletinju postavio na noge, pošto je taj proces zahtevao barem još jedan par ruku ali sam se ipak nekako snašao i sa ovim mojim jednim jedinim. Izneo sam 2 stolice iz letnje kuhinje i još 4 iz bašte koje su stajale poređane oko malog plastičnog stočića namenjenog za boravak u našem malom, privatnom kutku prirode. Još 4 sam izneo iz trpezarije i još pride ručno sklepanu, drvenu klupu iz šupe koju sam naslonio uz ogradu. To bi trebalo da bude dovoljno.

Seo sam u hlad na pokošenu travu da malo odmorim. Marina se u pravom trenutka pojavila kao poručena noseći veliku čašu punu hladne limunade. Đavolski je prijalo dok mi je ledeni, kiselo-slatki napitak klizio niz grlo a nozdrve ispunjavao miris sveže pokokošene trave. Vratila se u kuću i nakon minut ponovo pojavila noseći veliki stonjak. Ustao sam i pomogao joj da ga postavi iako je insistirala na tome da može sama. Uskoro nam se i Jovana pridružila. Stavila je nekoliko boca sokova u frižider koji se nalazio u letnjoj kuhinji a onda se vratila u kuću, delujući veoma zamišljeno i okupirano.

Marina uze jednu od stolica, stavi je u hlad pokraj mene i sede na nju. ,,Slušaj Pavle, pošto ja moram u treću smenu jer nisam uspela da nađem zamenu zamolila sam Dacu da navrati malo i pripazi na vas klince. Čisto da mi bude mirna glava.“, obavestila me je. ,,Šta misliš da može nešto da pođe naopako ?“, upitah iskreno znatiželjan. ,,Svašta vama blesavim dečacima može pasti na pamet, pogotovo što će i Gagi biti tu. Ti i on ste oduvek bili zabrinjavajuće opasna kombinacija a bez nadzora odraslih…ne želim ni da razmišljam o tome.“, izložila je svoju sasvim opravdanu zabrinutost. ,,Ne brini za njega, smirio se taj, mislim od kada ima novu devojku a i ona će biti tu.“

Teško da sam i sam poverovao u to da će mali, plavi divljak da se promeni zbog Bane. Ponekad pomis-lim da će pre na ovim prostorima da se dese čuda i zavladaju mir, ljubav, blagostanje, tolerancija, sloga među ljudima, nego da se on smiri, makar i na sat vremena. Najverovatnije će pre sneg u pustinji Gobi pasti nego to se dogoditi.

,,U redu, samo hoću da kažem da treba da se ponašate kao da sam ja tu pošto ću ionako saznati ukoliko budete pravili neke probleme. Tebe smatram posebno odgovornim večeras.“ Uputila mi je niz preventivnih upozorenje. Imala je svoje razloge a ja sam ih u potpunosti razumeo. Na sve to sam samo nehajno i veoma kratko odgovorio, ,,Nema frke.“ ,,I bolje da ne bude.“, udvrati ona strogim glasom i izmami mi pomalo neprikladno ciničan osmeh.

Marina se vratila u kuću gde je imala još dosta posla a ja se u celosti opružih na leđa. Veoma mi je prijala svežina prirodnih sokova koje je ispuštala pokošena trava i hladila moju kožu. Nije mi se ulazilo unutra gde je bilo veoma vruće a posebno je bilo zagušljivo na potkrovlju pošto se upravo tamo uspinjao najtopliji i najsuvlji vazduh koji je prosto pritiskao otežavajući i samo disanje. Nije mi se micalo sa ove pozicije, neko vreme. jedino što mi je nedostajalo i što sam poželeo je to da mi se Jovana pridruži…a i hladno pivo bi mi sada leglo k’o budali šamar.

Uskoro su Jovana i Marina počele da postavljaju posluženje. Nekoliko velikih ovala sa hranom se obrelo na stolu. Kiflice sa sirom, slatke i slane grickalice, sokovi, plastične čaše i kartonski tanjirići. Veliki sto je za tili čas postao pogodan za pristojno obedovanje minimum 15-ak ljudi. Stigli su i sendviči. Svu hrana su preventivno prekrile folijom kako bi sprečile insekte, prašinu i bacile da je se domognu.

I tako je sve bilo spremno, moja Jovana takođe. Lepa, sveža, mirisna, odevena u svoje opušteno letnje izdanje. Uska, crvena majica na bretele se pripijala uz njenu svetlucavu, ovlaž znojavu kožu dok su se čvrste, buntovne grudi odupirale snažno kao da će probiti put ka slobodi i svetlosti odlazećeg dana. Svoje preslatko dupence je takođe lepo upakovala u kratku, usku suknjicu od plavog teksasa.

Njena građa je plenila i privlačila moj žudni pogled. Reagovao sam burno u sebi na svaki njen pokret. Srce mi je divlje tuklo u ritmu njenih elegantnih koraka. Imala je prelepo izvajane noge koje su njen hod či-nile nehajno i nenametljivo gracioznim. Uski strukić je dodatno naglašavao njene ženstvene bokove i širinu kukova koji su se njihali zračeći seksualnošću i predstavljali simbol božanske plodnosti. Duga, gusta, sjajna kosa boje meda vezana u pletenicu me je drsko i bezobrazno mamila dok je poskakivala odbijavši se od njenih živahnih guzova prilikom njenih energičnih pokreta.

To je bio i ostao najprovokativniji prizor kojem su moje željne oči ikada prisustvovale. Nisam imao nameru da joj oprostim sve te slatke muke na koje me je bacala. Njeno neznanje joj nije bilo olakšavajuća okolnost, nipošto. Imao sam nameru da joj uzvratim istom merom i već dugo čekao pogodnu priliku. Imao sam optimističan predosećaj da će mi se takva izuzetna prilika veoma uskoro ukazati.

Posebno me je ložila činjenica da tu nema nikakve namere i da ona nije svesna šta mi radi. Jovanin seksipil je prosto zračio i izbijao iz nje ali nikada ni u jednom trenutku nije postajao vulgaran. Toliko sam je želeo ali nikada sebično, u pornografskom smislu. Učiniti je srećnom vremenom je postala moja životna misija i glavni prioritet koji zasenjuje sve ostale. Nije mi izbijala iz glave, svaki put kada zatvorim oči vidim njeno nasmejano lice. Uzdahnem duboko, priberem se pa nastavim dalje.

Gagi, Bisa i Bana su prvi stigli. Ja sam tada bio u kupatilu, u kadi, kupao sam se. Okupao sam se, naprskao dezedoransom , obukao i pridružio im se. Žurka je mogla polako da počne. Dok sam išao prema njima Jovana je ljuštila šareni, svetlucavi, ukrasni papir sa velike kutije koja se nazirala pod njim.

Zatražio sam od Gagija da donese muzičku mini liniju da ne bismo morali da slušamo muziku na našem izdrkanom kasetofonu. Izgleda da mu je to dalo ideju za poklon koji će oduševiti Jovanu pošto je kući na spratu imao 2 sobe pune muzičkih, elektronskih i mnogih drugih uređaja. Dačini ljudi su konstantno dovo-zili i odvozili robu. Postao je veliki igrač na crnoj berzi. Iako je još uvek bio na prvim borbenim linijama sa mojim matorim ipak je uspevao da povlači konce i ovde.

Sunce je lagano klizilo ka zapadu tonući iza horizonta dok su ostali gosti pristizali. Prvo su stigle neke njene drugarice iz škole a zatim i jedna lokalna mešovita ekipa. Uz razne poklončiće doneli su i još 2 flaše vina što smo Gagi i ja pozdravili podržavajući priliv alkohola. Jovana kao i ja sam je bila veoma prijatno iznenađe-na i oduševljena Gagijevim poklonom koji je zasenio sve ostale ali ja sam ipak više pokazivao to oduševljenje.

Upravo nas dvojica smo se uživeli u uloge večerašnjih di-džejeva. Izneo sam gomilu svojih i Jovaninih audio kaseta. Testirao sam uređaj i bio prezadovoljan reprodukcijom zvuka. ,,Brate, hvala ti !“, uskliknuo sam euforično, bacio se na njega i zagrlio ga snažno ponesen oduševljenjem. Ponašao sam se kao da je taj poklon namenjen isključivo meni ali to nije bilo bitno pošto smo Jovana i ja oduvek sve delili. Kod nas nije postojalo ni moje ni tvoje već isključivo naše i to nikada nije dovođeno u pitanje. ,,Nemoj da se maziš k’o neki derpe nego opanji da vidiš kako gruvaju zvučnici.“, predložio je i grubo me odgurnuo. Poslušao sam ga i zaista je moćno gruvalo. Snaga od 50w je bila i više nego dovoljna za naše skromne potrebe.

Boža i Simke nam se neće večeras pridružiti, kao ni Mare. Za Božu i Simketa nisam brinuo pošto sam znao da su otperjali na obalu Jadranskog mora gde će letovati na divlje ali Maretov kućni pritvor koji mu je njegov otac Ljuba konstantno prolongirao je delovao krajnje zabrinjavajuće.

Nazdravljali smo čašama punih crnog vina. Jovana je sedela za stolom i veselo se upuštala u neo-bavezmu, vedru konverzaciju sa svojim drugaricama. Prišao sam dvojici momaka koji su sedeli na klupi uz ogradu i klopali sendviče. Saša i Davor, išli su zajedno sa Jovanom u isti razred u osnovnoj. Ponudio sam ih ljubazno sa vinom ali su ga oni isto toliko ljubazno odbili. Delovali su poprilično dosadno i obično.

Vratio sam se kod Gagija koji se zanimao ekvilajzerima na muzičkoj liniji podešavajući zvuk koji je meni delovao krajnje impresivno. ,,Ovi baš umeju da se provode.“, progunđah ironično. ,,Neće čak ni čašu vina.“ Nisam uspeo da se suzdržim od kratkog, bezazlenog nipodaštavanja. ,,Jebeš te pičke ! Znam ih ja, to su neviđeni smorovi.“, grmnu Gagi i namršti se u njihovom pravcu. ,,U svakom slučaju više cirke za nas. Živeli !“ ,,Živeli !“, uzvratio sam i složio se sa njegovom po meni veoma ispravnom konstatacijom.

Neke devojke su pile čisto vino a neke ga mešale sa koka-kolom. Jovana je takođe pijuckala vino, vid-no pozitivno raspoložena. Večeras je prosto blistala i svaki put kada bih je pogledao prizor njene vanserijske lepote bi mi izmamio čežnjiv uzdah i zagolicao maštu pojačavajući želju i budeći snažnu potrebu. A pogladao bih je na svakih nekoliko sekundi, bio sam nemoćan da to izbegnem iako sam se trudio da se suzdržim.

Prišao sam stolu i nazdravio sa njom. Svima sam naglasio da večeras pijem u njeno zdravlje i ime i da za mene nema lepšeg povoda niti sam ga mogao zamisliti. Jovana je širokim, blistavim, razdraganim osme-hom hrabrila i odobrovoljavala moj entuzijazam do ušiju zaljubljenog dečaka. Iako je delovala suzdržana kao i obično činilo se da je u potpunosti zadovoljna atmosferom i pravcem u kojem se zabava odvija.

Njene pojedine drugarice koje sam tek večeras upoznao su bile veoma zgodne i još pride veoma pro-vokativno obučene, odnosno razgolićene pokazujući na krajnje droljast način svoje ženske atribute i zanosne obline ali mene njihova prsa i bataci večeras nisu ni malko mamili niti zanimali, ni u jednom smislu. Do pre par meseci bih verovatno od samog pogleda na takvo meso zabalavio dok mentalno bludničim ali ne i večeras.

Jovana je u potpunosti okupirala, moj pogled, moju pažnju, moje misli i osećanja. Teško mi je bilo da se usredsredim na bilo šta drugo osim nje jer njeno prisustvo je tako nešto činilo gotovo nemogućim. Ona je bilo moje Sunce koje me je zaslepljivalo i nije mi dozvoljavalo da vidim bilo šta drugo mimo njega.

Sendviči su bili veoma ukusni i bogati. Šunka, kačkavalj, kuvana jaja, kiseli krastavčići i majonez u francuskom hlebu. Prava kalorijska bomba, odlična podliga za crno vino koje smo već uveliko konzumirali. Gagi i ja smo sami već ispraznili više od pola jedne flaše a to nam je tek bilo zagrevanje.

Iz kuće izađoše Marina i Daca i krenuše ka nama. Marina je u rukama nosila voćnu tortu prelivenu šlagom a na vrhu su gorele ružičaste svećice u obliku cifara 1 i 6 a Daca za ovakvu prigodu neizbežni foto aparat. Svi smo se okupili oko Jovane i torte, momenat je delovao krajnje svečano a pozitivno raspoloženje na samom vrhuncu. Progurao sam se tik uz nju.

,,Prvo poželi želju, mila moja.“, predloži Marina euforično. Jovanine drugarice su se raskokokodakale bodreći je. ,,Šta vam je, pa nisam više malo dete.“, protestvovala je Jovana kroz stidljiv osmeh. Nikad nije bila od onih devojčica koje čeznu da budu konstantno u centru pažnje. ,,Pa ti lutko onda poželi neku želju za odrasle, za velike devojčice.“, posavetovao sam je provokativnim šapatom. Jovana me je na kratko pogledala i uputila mi vragolast osmeh koji pamtim još od najranijih dana. Uvek bi imala takav izraz lica kada bi nam-eravala da uradi nešto zabranjeno, da počini nestašluk koji krši pravila.

Ali do sada se to veoma retko dešavalo, tokom svih ovih godina to su bile situacije koje su se mogle izbrojati na prste jedne šake. Jovana je bila tako dobro dete koje bi svaki roditelj poželeo za sebe. Duboko je udahnula i ugasila svećice. Usledio je aplauz a zatim komadanje torte. Bila je veoma ukusna, slatki kremasti fil ispunjen komadićima jagoda, malina i kupina a sve to prekriveno debelim slojem šlaga. Marina je trebala da krene na posao pa smo je ubrzo Jovana i ja ispratili do kapije.

,,E pa deco, budite dobri. Lepo se provedite ali pazite šta radite, pogotovo ti, mangupe.“, upozorila je ali kroz osmeh. ,,Ne brini sve je pod kontrolim a tako će i ostati.“, uzvratih samouvereno glasom koji je ulivao poverenje. ,,Daca je zato tu, za svaki slučaj. Ima moj broj na poslu tako da se ne glupirate previše.“, nastavila je opominjućim tonom znatno strožije. To “glupirate“ se bez sumnje odnosilo na Gagija i mene, naravno.

,,Srećan ti rođendan, srećo moja lepa.“ Čestitala je Jovani još jednom ali ovaj put mnogo nežnije i brižljivije. ,,Hvala mama.“, zaguguta Jovana. Zagrlile su se i izljubile. ,,Kako si mi samo porasla, devojčice moja mila.“ Marinin glas je podrhtavao, nabijen emocijama. Scena je bila veoma dirljiva, kao da će da zaplaču svakog momenta. Do toga nije došlo, bogu hvala.

Marini je očigledno bilo veoma krivo što mora da ode na svoj glupavi posao. Pozdravili smo je i ona ode. Veći deo dana je upošljavala samu sebe i svaka joj čast kako će izdržati da šljaka i celu noć, sve do jutra. Nije htela da posluša Jovanu i odspava malo, makar 2 sata. Postala je prava radoholičarka. Moja osećanja u vezi njenog odlaska su bila u totalnoj koliziji. Bilo mi je žao nje, definitivno je zaslužila da se ovo veče opusti i uživa u veseloj atmosferi za ćerkin rođendan ali sam ipak odahnuo kada je otišla jer mi je to pružalo određene slobode.

Jovana i ja smo ostali neko vreme kod kapije, razmenjujući neme, zaljubljene poglede u polutami pod zvezdama, dok je iza nas u dubini dvorišta grmela glasna muzika pomešana sa žamorom euforičnih gostiju.

Prišao sam joj a ona je znajući šta želim i šta će uslediti tiho protestvovala nežnim, molećivim glasom. ,,Nemoj Pavle, videće nas.“ Pobunila se ali me je ipak željno dočekala u zagrljaj i sa svojim sočnim, gladno rastvorenim, za poljubac spremnim usnama. Snažna žudnja prkosi razumu. Jebo razum, ovo je ono pravo, rekoh u sebi. Ovaj poljubac je bio sirov, grublji nego inače i veoma užurban ali ipak kao i svaki naš đavolski dobar i svakako vredan rizika.

S’vremena na vreme neko bi ušao u kuću put toaleta tako da je zaista postojala realna opasnost da budemo uhvaćeni na delu. ,,Srećan ti rođendan, ljubavi moja.”, rekoh maznim glasom čestitajući jo po ko zna koji put od sinoć. ,,Hvala ti Pavle, na svemu.”, a ona izrazi svoju iskrenu zahvalnost po ko zna koji put od sinoć. Nemo smo se gledali obožavajući jedno drugo. Bili smo skoro iste visine tako da su nam pogledi bili praktično u istoj ravni. Ta visina je za muškarca osrednja ali za devojku ipak iznad proseka. U nekoliko navra-ta sam joj napomenuo da bi mogla da postane uspešan model i da bi njena prekrasna pojava postala pravi hit ali ona to naravno nije uzimala za ozbiljno.

Vratili smo se nazad za sto jer smo već bili sumnjivo dug period odsutni. Kada se potpuno smračilo izneli smo svećnjake i pripalili 2 velike sveće čija je svetlost dodatno doprinosila prijatnosti čitave atmosfere. Nešto posle ponoći ponestalo nam je vina što je izazvalo negodovanje većine a onda je Gagi nestao i pojavio se nakon kraćeg perioda noseći još 2 flaše kvalitetnog crnog vina i spasao stvar. Zbog toga je dobio zaslužene ovacije.

Daca je koji minut kasnije poslala Ivu koji je skoro cele noći bio praktično neprimetan u svojoj večitoj ulozi marginalizovanog pasivnog posmatrača, unutra, na spavanje. 2 smora na klupi su sve vreme blenuli u nju i balili. Daca je bila provokativna u svom prepoznatljivom maniru iako se sasvim pristojnoo bukla za večerašnju ulogu bebi-siterke. Ali svoto lepo upakovano, bujno, slasno meso, pravilne crte lica lepe, prepre-dene lisice i dominantan stav snažne, nezavisne i iskusne žene je činilo da je svaki muškarac koji stupi u neposredan kontakt sa njom, neminovno poželi. I večeras su prisutni klinci svršavali u gaće zbog nje. Njih trojica ali bez mene. Samo gospod Bog može da mi bude svedok da sam čak i pored naše neprikosnovene lo-kalne seks bombe mislio samo na moju Jovanu sa kojom sam krišom razmenjivao poglede prepune nesebične privrženosti.

Ali zato Gagi nije imao taj problem, on se nije ustručavao da izrazi svoju naklonost prema Danijeli iako mu je aktuelnana devojka itekako bila prisutna prateći svaki njegov gest i postupak. Mene je vino činilo veoma pozitivnim i komunikativnim a to sam iskoristio usmerivši svu svoju pažnju na Jovanu. Osmelio sam se konačno i seo tik uz nju. Razgovarali smo i smejali se lagano i opušteno. Čežnjivi pogledi su nemo svedočili da želimo i mnogo više od toga.

Ekipa iz grada je iskoristila telefon u letnjoj kuhinji i naručila sebi taksi. Pozdravile su se pristojno sa svima i Jovana ih isprati do kapije gde je ispred dvorišta sa njima sačekala naručeni prevoz. Dok se ona vratila Gagija je već uveliko obuzimao zloduh. On je slabije od mene podnosio alkohol i isto toliko se kontrolisao pod dejstvom istog. U stvari on je po svemu sudeći izgleda prosto obožavao da totalno odjebe i prepuštao se svojim porivima ma koliko oni bili skaradni i štetni po ostale.

Sada sam bio ubeđen da je sigurno kada je otišao kući po vino neometan atakovao na Dačinu načetu kolekciju najboljih žestokih alkoholnih pića i da ga sada sustiže dejstvo te mešavine. U svakom slučaju sada je skakao, vikao i panjio muziku do daske, polako ispuštajući iz ruku i poslednje poluge samokontrole. Njegovoj Bani su očigledno ovakve scene odavno prestale da budu interesantne. Saosećao sam se sa njom, kome ne bi.

Daca je ustala, smanjila muziku i pokušala da ga malo smiri. ,,Sešću ako me poljubiš, lutko.“, uslovio je izvitoperenim glasom usled dejstva alkohola. Daca ga je uz osmeh poljubila u obraz, uzela za ruku, dovela do stola i posadila na stolicu, kao malo dete. Smorovi su ustali sa klupe, mahnuli Jovani i ona pođe za njima da ih isprati. Dovoljno su blenuli u Dacu i izgleda da su konačno skupili dovoljno materijala za drkanje.

Gagi je nešto šaputao Daci pripijen uz nju a ona se samo smeškala i odrično klimala glavom na njegove verovatno drsko nepristojne ponude. Zatim je ustao, otišao iza pomoćne zgrade i vratio se sa uzbranom ružom u desnoj ruci. Šaka mu je bila krvava, izranjavana mnoštvom trnja ali on se na to ni najmanje nije obazirao. Seo je nazad na mesto i pružio okrvavljeni cvet Danijeli dok ga je Bana streljala besnim očima punih suza. Daca uze krvavu ružu koja me je podsetila na najgori košmar koji sam ikada usnio i uz blagu zabrinutost na licu je spustila na sto.

,,A zašto ne pokloniš cvet svojoj devojci ?“, upitala je prekornim tonom. Pokušala je da njegovu pažn-ju preusmeri na Banu koja je prosto kipela od besa i poniženja dok je posmatrala tu scenu. ,,Idemo mi Bano, pusti tog skota. Ko ga jebe.“, reče Bisa glasom punog prezira i ustade polako. ,,Kome ?!“, uzvratio je Gagi sa čuđenjem. Nije skidao pogled sa Dace i dalje potpuno ignorišući Baninono prisustvo i postojanje. Ona skoči kao oparena i najbržim mogućim korakom zapuca ka kapiji bez reči. To je sigurno učinila kako ne bi briznula u plač pred svima. Nisam očekivao da će i ovoliko izdržati.

Bisa i Jovana su odmah krenule za njom a koji sekund kasnije i preostale 2 lokalne cure. ,,Đubre jedno.“, dobaci Vesna revoltirana Gagijevim bezobzirnim ponašanjem. On se na to naravno ni najmanje nije obazirao već je nastavio rešen da se maksimalno izblamira. Daca mu je takođe zgrožena njegovim ponašanjen neočekivano i na moje zaprepašćenje razvezala pravu mušku šamarčinu.

Puklo je tako jako da su i mene zabolele bubne opne. ,,Kako možeš da budeš takav prema toj devojčici ? A, svinjo mala, muška ?”, zarežala je na njega a on se postiđeno pokunji. ,,Zato što ja volim tebe, Danijela.“ Mrmljao je pijani plavušan a meni je došlo da ga šutnem u glavu i sprečim ga da kaže još nešto što će biti maksimalno zloupotrebljeno protiv njega. Daca se njegovoj ljubavnoj izjavi koja je zvučala krajnje patetično samo slatko ismejala.

Nisam bio besan već mi ga je u stvari bilo žao kada pomislim kako će mu biti gadan mamurluk dok se bude treznio sa užasnom glavoboljom i teškim, mučno gorkim ukusom kajanja i bljuvotine u ustima. Najbolja varijanta će biti da ponovo doživi privremenu amneziju jer će mu prisećanje na ovu salvu blamantnih ispada najteže pasti. Ali ko ga jebe, zaslužio je da bude kažnjen i da konačno nauči neke životne lekcije. Sve se plaća u životu a on se jednostavno predugo provlačio sa svojim potpuno bezobzirnim i kriminalno devijantnim, skaradnim ponašanjem.

,,E, moj majmune !“, dobacio sam mu glasno i podrugljivo. Provrteo sam glavom negodujući u nev-erici i duboko uzdahnuo. Polako i sa teškom mukom je ustao sa stolice i osovio se na svoje nesigurno klimave noge posrćući. Daca hitro skoči i pridrža ga da ne padne. ,,Šta si rek’o ?!“, grmnuo je otrgavši se od Danijele i zauzeo parodiju svog borbenog stava. ,,Na mom si se pek’o, šabane pijani.“, uzvratio sam podrugljivo cere-kajući mu se iritantno u facu. Pokušao je da krene prema meni ali Daca ga je osujetila. Frknuo sam nipodašta-vajuće i odmahnuo nehajno mlitavom rukom pokazujući koliko mi je jadan i trivijalan.

,,Pavle, pusti ga.“, reče Daca dok ga je povlačila za sobom, dalje od stola. ,,Ma da, trebalo bi da ga oderem od batina zato što je upropastio Jovanin rođendan. Jel si čuo, pičko jedna !“, zarežao sam preteći. Gagi je počeo da se otima od Danijele a onda je sevnula još jedna šamarčina koja ga je malo primirila dok sam se ja grohotom smejao. ,,Dosta !“, dreknula je. ,,Prekinite, obojica.“, naredi žena čelične volje.

,,A ti mala bitango sada odmah ideš kući, pravo u krevet.“, zahtevala je strogim autoritativnim glasom. ,,Ne ide mi se kući, a i još je rano za krevet.“, pobunio se Gagi poput malog deteta koje po kazni šalju u svoju sobu. ,,Hajde macane, meni za ljubav. Poslušaj me.“ Promenila je taktiku upotrebivši svoj efektno zavodljivi ton i pomilovala ga po obrazu koji je pre samo minut krvnički ošamarila. On se idiotski isceri u nju.

,,Samo ako i ti pođeš sa mnom.“, uslovljavao je kao i uvek, tražeći nešto za uzvrat. ,,Važi, kreni ti a ja dolazim za 10-ak minuta, samo da pomognem Pavletu da pospremi.“ ,,Ne verujem ti, ispalićeš me.“, promrm-ljao je nepoverljivo. Rastužio se zbog saznanja da nema ništa od toga, šta god da je ovog puta umislio. ,,Ako sam ti rekla da ću doći onda ću doći ! Ne raspravljaj se više, nego me poslušaj. Mnogo si bre naporan, k’o najgore razmaženo derište. A sada marš kući !“, zagrmela je gubeći strpljenje. I mene su prošli trnci od njene verbalne agresije. Gagi se konačno povinovao, pokunjio snuždeno i odvukao teturajući se u pravcu svoje kuće dok smo ga nas dvoje ispratili nemim, zabrinutim pogledima. Čim smo čuli zujanje elektronske brave od pre-ko puta odahnuli smo.

,,Hvala kurcu pa ne živi daleko.“, rekoh sa olakšanjem u glasu. ,,Uf,večito muke žive sa njim.”, požali se Daca kroz dubok uzdah. ,,Pričaj mi o tome.”, uzvratio sam iskreno saosećajući se sa njom. ,,Hajde da po-spremimo sto.” Počela je hitro da sakuplja posuđe umrljano ostacima hrane. Ustao sam lagano i pridružio joj se sa ne toliko entuzijazma. Sudove smo uneli u letnju kuhinju i stavili ih na sudoperu. ,,Da ih operemo ?“, upitala je nadajući se odričnom odgovoru. ,,Ma jok, sutra. Jebeš sudove hajde da iskulirami i popijemo ono malo vina što je ostalo.“, predložio sam i naišao na njeno odobravanje.

Nasmejala se kratko, primetno raspoloženija i potapšala me po glavi kao da sam neki kućni ljubimac. ,,Pravo kažeš, mali. Mogli bi upravo tako.“ ,,A što ne bi mogli.“ Osmehnula mi se široko. Savršeno sam ra-zumeo zašto je Gagi onako odlepio za njom, niko normalan ne može biti imun na ovakvu ženu a pogotovo ne najobičniji napaljeni adolescent kojem hormoni prave haos u glavi.

Vratili smo se za sto. Vina je ostalo taman toliko da napunimo još 2 čaše. Nazdravili smo i ispili ga ćutke. ,,Trebalo bi da proverim šta je sa malim divljakom.“, reče krajnje mrzovoljno kroz težak, umoran uzdah i nerado ustade sa stolice. ,,Ako nije zalegao i komirao se do sada…primi moje najiskrenije saučešće ukoliko je nastavio da loče.“ Upozorio sam je mrtav ozbiljan na mogući scenario koji nipošto ne bi izašao na dobro. Zinula je u mene u neverici a onda bez reči pohitala ka kapiji. Pošao sam za njom sa teškom mukom prateći njen korak.

,,Nisam imao nameru da te zabrinem ali čisto da imaš u vidu da je tako nešto sasvim moguće ili bolje da kažem očekivano od njega.“ ,,Hvala ti što si mi skrenuo pažnju a ja pomislila da već mogu da odahnem za večeras. A ako si u pravu teško njemu, imaće instant trežnjenje.“ Narogušila se poput pravog fajtera što mi je bilo krajnje simpatično.

Izašli smo na ulicu. Malo dalje niz put je stajala grupa devojaka grozničavo diskutujući. Odmah sam pogledom fiksirao moju Jovanu. ,,Predpostavljam da ćete ti i ona sada nastaviti da slavite sami.”, reče Daca kao da mi je pročitala misli iz kojih me je upravo trgla. ,,Pa lepo je vreme, verovatno ćemo ostati još malo napolju.”, odgovorio sam smireno slegavši ramenima. Odmeravala me je sumnjičavim pogledom smeškajuće se prepredeno dok sam ja nastojao da ostanem mrtav hladan.

,,Sigurno jedva čekaš da ostanete nasamo.” Namignula mi je kroz kez koji mi je govorio da ona zna ili barem sumnja u to što se dešava između mene i Jovane. ,,Ne razumem.”, promrmljao sam tupavo pokuša-vajući da odglumim koliko sam zatečen i zbunjen a ne u stvari uznemiren i prepadnut. Nije mi upalilo. ,,Aha, sigurno. Ma daj mali farbaj ti nekog drugog. Da li stvarno misliš da bi tako nešto meni promaklo ?”, upitala je nadmenim tonom. ,,A šta to ?” Rešio sam da istrajem nevešto pretvarajući se da nemam blage veze o čemu ona to. ,,To da si zatreskan u malu, slatku Jovanu, Pavlice ti nevaljali dečače.” Odgovorila je direktno, bez okolišanja svojim seksi, provokativnim glasom i zakikotala se. Iritirala me je pomisao da je veoma zabavlja ova igra koja mi je drastično promenila raspoloženje ali na gore.

Prišla mi je korak bliže smeškajući se provokativno. Ukopao sam se u mestu i pretrnuo znojeći se in-tenzivno. Oblila me je nepodnošljiva vrelina gadne neprijatnosti i nelagode. U stvari pre će biti da je izbijala iz mene a ova iskusna opasnica je mogla da nanjuši miris moje panike, to joj se ocrtavalo na licu. Sabrao sam se za koji sekund i nekako, s’teškom mukom uspeo da nastavim smireno, hladnim, ravnim tonom da negiram toliko očigledno ali jednostavno nisam imao šta da izgubim. Nastavio sam da nerado lažem zarad višeg cilja.

,,Ne znam ja kakav si ti utisak stekla i kakve ti se ideje u vezi toga motaju po glavi. Mislim neću da ti protivrečim ali zaista si u zabludi pa bih zato cenio da Marini ne prenosiš te svoje utiske i zapažanja pošto to nije za zajebanciju jer bi ona mogla stvarno baš svašta da pomisli.” Deklamovao sam kao da imam već una-pred pripremljen govor u glavi, poput iskusnog pregovarača u kriznim situacijama.

Na ovo se Daca kučkasto zakikota kao da neviđeno uživa posmatrajući me kako se migoljim i kopr-cam, poput crva na udici, što me je napokon izbacilo iz takta. ,,Šta je toliko, jebeno smešno ?!“, brecnuh se glasno na nju. Uozbiljila se malo i duboko uzdahnula. ,,E lepi moj dečko… pa zar zaista misliš da Marina nije primetila da se nešto zbiva sa vama klincima i da ona ne zna o čemu se tu radi ? Njoj ispred nosa, u njenoj rođenoj kući ?“ Čudila mi se dok sam ja zevao kao riba na suvom, ostavši zatečen, bez teksta. Prvi put u živo-tu nisam znao šta da kažem, kako da se izvučem pričom. Prvi put odkada sam otkrio svoju moć govora moje verbalne sposobnosti su me izneverile u potpunosti. Uhvaćen na prepad iako sam bio svestan da se kad-tad mora doznati ali ne večeras. Nisam bio spreman za ovakav razgovor.

Progutao sam tešku knedlu na pomisao da Marina zna i to me je užasnulo a ovog puta nisam mogao toga tek tako da se otresem zato što je bilo previše realno i opipljivo a ne kao što sam do sada mislio, samo plod moje paranoje. Predpostavljao sam da sumnja, moralo je tako biti. Ona je inteligentna, zrela, iskusna žena a mi smo ipak samo klinci za nju, još uvek deca i ma koliko se trudili da sakrijemo šta se događa ona je ipak morala da uspe da nas delimično pročita i barem posumnja. Suviše nas je dobro poznavala da ne primeti drastičnu promenu u našem odnosu, raspoloženju i ponašanju. Od pomisli da ona sada zna tačan uzrok tome i shvata šta se zapravo događa između Jovane i mene i koliko to postaje ozbiljno sam se još više prepao i osetio nikad ranjivijim. Skoro da mi je pripala muka od toga.

Danijela je po mojoj reakciji neminovno primetila koliko me je to saznanje uznemirilo. Prišla mi je još bliže, pomilovala po glavi i spustila šaku na moje rame. ,,Hej, ja te samo malo zezam, dečko. Marina je prime-tila da se vas dvoje baš simpatišete u poslednje vreme, što je sasvim normalno, pa čak i neminovno. Mladi ste, lepi, živite zajedno a niste u nikakvom srodstvu, pa vas još i drma pubertet. Rekla sam joj a ona i sama to zna, da je neizbežno. Bile smo nas dve u tim godinama, prošle smo sve te vaše tinejdžerske muke, znamo kako je i savršeno razumemo. Ona takođe zna da ako se bude previše mešala, branila vam nešto i vršila pritisak da će to samo još više iskomplikovati stvari jer bi to samo probudilo bunt u vama i proizvelo kontraefekat.“

Posmatrao sam je još uvek u neverici, kao da ne razumem jezik kojim mi se obraća. ,,Marina je veoma razumna žena mada po tvojoj trenutnoj reakciji vidim da je izgleda to među vama verovatno otišlo i znatno dalje od obične, nevine, dečije simpatije.“, zaključila je odmerivši me svojim veštičijim pogledom dok se prepredeno smeškala. Odao si nas budalo, majmune, glupsonu, debilu, konju jedan…grmeo sam i ždrao se u sebi shvativši koliko sam se zajebao što nisam uspeo da zadržim kakvu takvu prisebnost nego sam stajao pred njom kao usran.

,,Slušaj, ja zaista ne želim nikome da pravim probleme, Marina ih iovako ima previše. Ne želim da je još i sa ovim opteretimo. Ne bih nikoga da povredim ili razočaram. Pokušavam da postupim ispravno ali ne znam…“ Zastao sam, duboko uzdahnuo i ponovo ostao bez reči. Tema je bila krajnje naporna i iscrpljujuća za mene. Zbrkale su mi se misli. Ponekad u životu možda nije moguće dobiti ono što žarko želiš a postupiti ispravno.

Daca se toplo osmehnu što me u momentu ohrabri i uli mi poverenje. ,,Ne brini mali ja sam na tvojoj, na vašoj strani. Pomoćiću ako treba, koliko god to mogu. Samo mi obećaj da ćeš nastaviti da budeš pametan dečko, paziti šta radiš i da nećeš napraviti sranje.“, reče blagim tonom punim razumevanja. ,,Naravno, obeća-vam, hvala ti.“, odgovorio sam odahnuvši. ,,Dobar si ti dečko Pavle, ostani takav.“, poručila mi je a ja sa blagim smeškom na licu postiđeno skrenuh pogled u stranu. ,,Idem ja sada da obiđem tvog blesavog drugara.“ Laganim korakom je prešla asfalt uputivši se ka kapiji.

,,Hej ukoliko ti ustreba pomoć samo zvrcni na telefon.“, dobacio sam joj dok je posezala za inter-fonom. Blago se okrenula i uzvratila mi kroz svoj vragolast ali veoma prijatan osmeh. ,,Pa nije valjda da ti zaista misliš da ja ne mogu da izađem na kraj sa jednim, pijanim, napaljenim klincem ?“ ,,Ni na trenutak nisam posumnjao. Ali za svaki slučaj, nikad se ne zna.“, ovratio sam uzvrativši osmeh. ,,U svakom slučaju hvala ti, baš si uviđajan.“ ,,Ne, ne, hvala tebi na razumevanju. Carica si, Danijela.“ Bio sam joj veoma zahvalan što mi je iako ne moravši zaista olakšala.

,,Nema frke. Vas dvoje budite dobri, nemoj da me zajebeš Pavle pa da se pokajem.“ Upozorila me je iz čiste predostrožnosti ,,Ne brini neću i nećeš.“, uzvratih odlučno. ,,Okej budite mi dobri.“ Posegnula je za inter-fonom. Najavila se, elektronska brava zazuja i otključa se. ,,Vidimo se mali.“ ,,Vidimo se velika.“ Razmenili smo pozdrave i ona prođe kroz otvorenu kapiju koja se zatim zatvori i automatski zaključa uz kliktav zvuk.

Sačekao sam još 10-ak minuta na ulici ne bi li Jovana konačno završila žučnu debatu sa svojim drug-aricama. Taman kada su počele da mi se intezivno roje misli u koje sam se sve više udubljivao one su završile. Pozdravile su se veoma srdačno uz zagrljaje i poljupce i napokon se rastale. One pođoše dalje niz ulicu a moja Jovana ka meni.

Sačekao sam je u polumraku ležerno naslonjen na kapiju. Delovala je uznemirano dok mi je prilazila. Ubrzala je korak i pohrlila mi u naručje. Stegla me je poprilično snažno u topli, prijatni zagrljaj pritisnuvši me svojim nabujalim grudima. Promrmljao sam umilno od prijatnog osećaja a ona duboko uzdahnu. ,,Ti mi ovako nešto ne bi uradio ?“, upitala je sa zebnjom u očima. Pomilovao sam je po licu i odgovorio joj kratko, prigušenim ali odlučnim tonom. ,,Nikad, princezo.“

Ušli smo u dvorište i vratili se do stola. ,,Sedi ti, srećo moja a ja idem samo da uzmem nešto iz svoje sobe i odmah se vraćam.“, poručio sam joj umilnim, brižnim glasom. Poslušala me je i sela na stolicu a ja krenuh ka verandi. ,,Samo požuri.“, dobacila mi je molećivo i ja potrčah unutra. Bio sam joj potreban, to saznanje mi je veoma imponovalo. I ona je meni bila tako potrebna, kao niko i ništa u životu, kao nikada pre a ubeđen sam i kao nikada posle. Strčao sam se uz stepenice i uleteo u svoju sobu. Morao sam da joj nekako popravim raspoloženje. Daleko od toga da je ovo bio prvi put a da ja moram da popravljam štetu koju je Gagi tako talentovano pravio. Zapravo to se dogodilo i previše puta, toliko da je bilo više besmisleno brojati i pam-titi.

Uzeo sam flašu vina iz svoje a iz njene sobe kompilaciju njenih omiljenih rok balada, nasnimljenih na audio kasetu. Sjurio sam se niz stepenice umalo ne slomivši vrat pritom i vratio se kod svoje drage najbrže što sam mogao. Dočekala me je sa svojim dražesnim osmehom već znatno bolje raspoložena.

Pustio sam kasetu, utišao malo muziku i nasuo nam vino u čaše. ,,Hej mangupe. Jel ti to mene pokušavaš da napiješ ?“, pobunila se kroz osmeh odobravanja. ,,Naravno, rođendan ti je draga moja, što da ne. A i želim da nazdravim samo sa tobom, sada kada smo konačno sami.“, odgovorio sam ne skidajući žudni pogled sa njenog anđeoskog lica. Zablistao je širok osmeh dobrog raspoloženja i ona uze čašu. ,,Naravno, što da ne.“, složila se. ,,U tvoje zdravlje, draga moja.“, rekoh značajno i višlje podigoh čašu naglasivši važnost onoga čemu nazdravljam iskreno. Jovana me isprati dodavši kroz prijatan, topao osmeh, ,,I u tvoje zdravlje, dragi moj.“ ,,U naše zdravlje.“, sumirao sam a ona se složila. Kucnuli smo se čašama i lagano ispijali vino uživajući u trenucima izuzetno prijatne atmosfere.

Skupio sam hrabrosti i upitao je za ples što je ona bez razmišljanja i oklevanja rado prihvatila. Sve je delovalo tako spontano i prirodno a opet nekako nestvarno poput mesečine na njenom lepom licu. Njihali smo se lagano, zagrljeni u ritmu melodične, tužne pesme. Ples se polako pretvorio u maženje a na kraju i u duge nežne poljupce.

Prekinuli smo i seli da malo predahnemo kada nam se zavrtelo u glavi. Bili smo opijeni od preterane zaljubljenosti i crnog vina. Natočio sam nam još po čašu. Pijuckali smo još malo a onda se Jovana požali naglasivši da joj se baš prispavalo. Složio sam se da je vreme za fajront. Insistirao sam da ja ostanem i po-spremim malo dok se ona pripremi za počinak.

Dao sam joj da ponese jedan svećnjak sa sobom. ,,Uzmi srećo. Stavi negde u svoju sobu, gde nađeš za shodno. Praviće nam romantičnu atmosferu.“, predložio sam. Uzela je svećnjak. ,,Znaš da ću doći da te ušuškam ?“ Iscerih se krajnje nepristojno u nju ali to joj očigledno ni najmanje nije zasmetalo. Naprotiv, moja drskost je naišla na odobravanje i na još nešto što nisam očekivao. ,,Dobra ideja, kao da mi čitaš misli, ljubavi. Jedva čekam, dragi moj Pavle.“, zacvrkutala je mazno, podano napućila usne i jedva primetno se stresla od prijatne jeze ne skidajući sa mene pogled prepun nekog čudnog iskričavog naboja koji do tada nikada ranije nisam primećivao kod nje, ne u toj meri.

Nešto u njenom, glasu, pogledu, pokretima i ponašanju me je šokiralo na tren, to nešto su bili čista pohota i prava popaljenost mlade žene i ti njeni signali su me neviđeno naložili. Krenula je laganim korakom ka kući i u jednom momentu se iznenada, hitro i graciozno okrenula rekavši, ,,Nemoj dugo da te čekam.“, i osmehnula se nestašno ali nipošto detinje. Oduzeo sam se, kao pred šlog. Vrelina, vrtoglavica, mučnina od iznenadne navale adrenalina, blaga drhtavica i intenzivna neverica. Hormoni su mi pravili haos u glavi i opasne smetnje u neurotransmisiji.

Mogao sam samo da nemo stojim ukočen i ukopan kao neki panj i blenem kao nezdravo alavo st-vorenje dok me je mamilo to slatko, bezobrazno, vrckavo dupence svojim zanosnim, hipnotičkim njihanjem. Ušla je u verandu a ja nekako uspeh da se trgnem iz katatoničnog stanja. Zbrzano i nespretno sam počeo da raspremam sto. Gadno sam se spetljao nemoćan da se fokusiram na ono što trenutno radim. Mislim da nema potrebe da objašnjavam i napominjem šta je to što je obuzelo i u celosti okupiralo moje misli.

Sve što je preostalo na stolu sam pokupio nabrzaka i uneo u letnju kuhinju. Preostali svećnjak, načetu flašu vina, čaše i ovale sa preostalom hranom. Ispio sam preostalo vino u čašama a zatim nasuo još jednu koju sam stukao na eks. Potegao sam još jednom muški iz flaše i osetio kako nervoza i trema jenjavaju ustupajući mesto daleko prijatnijim osećajima. Osetio sam se trijumfalno poput pravog pobednika misleći na moj nežni, mirisni cvet koji me čeka u svojoj postelji. I želi samo mene. U trenu mi je narastao ego, veliki kao planina.

Morao sam pod hitno da prekinem bolnu razdvojenost od moje voljene. Utrčao sam u kupatilo, oprao prašnjave noge koje su ceo dan i dobar deo noći provele u papučama a onda odvojio malo vremena i za oralnu higijenu. Kada sam u dovoljnoj meri osvežio dah pomislih kako bih trebao i da se istuširam pošto sam se osećao na znoj krcat testosteronom ali više jednostavno nisam mogao čekati. Nisam više mogao da izdržim i da se suzdržim, da podnesem neizvesnost iskušenja, da prolongiram odlaganje toliko neophodnog i željenog prizora njenog prelepog, nevinošću ozarenog lica, nežnog šaputavog dodira i vreline iskrenog poljupca.

Preleteo sam stepenice i za sekundu se našao pred vratima njene sobe. Oklevao sam još koji trenutak dok su uzbuđenje i čežnja u meni prerastali u nepodnošljivo. Polako sam otvorio vrata i oprezno stupio u prostoriju. Jovana je sedela na ivici kreveta odupirući se rukama o dušek iza sebe, isturenih grudi i prekrštenih nogu. Rasplela je svoju dugu bujnu kosu koja se rasula svuda oko nje. Delovala mi je izazovno i seksi kao nikada pre. Smeškala mi se provokativno, mamila me i polako bez ikakve namere, sasvim spontano dovodila do ludila.

Svećnjak je stavila u malu vitrinu koja je stajala uza zid naspram kreveta. Vratanca su bila sačinjena od stakla, izdeljenog na raznobojne fragmente nepravilnih oblika oivičenih tankim slojem mesinga. Prigušena svetlost sveće se probijala kroz taj vitraž i razlivala po sobi raznobojne senke. Moj celokupan utisak je bio poput bajkovitog sna, pomalo nestvaran dražeći nevericu. Kao da je duga pala sa neba i razlila se po Jovaninim zidovima ali sve to je mogao da registruje samo moj periferni vid zato što nisam mogao da maknem pogled od centra mog sveta i smisla mog života. Od nje, naravno.

,,Pa ‘de si ti do sada, dečko ?“, zacvrkutala je mazno kroz provokativan smešak i željno napućila svoje pune, senzualne usne. Pogled joj je bio sanjiv, opijen i staklasto sjajan. Prišao sam joj bez reči konzumirajući je pohotnim pogledom i pridigao je sa kreveta. Bolje rečeno zgrabio sam je, snažno, kao predator svoj plen. Prostenjala je umilno uživajući u totalnom prepuštanju dok se predavala mojoj volji na milost i nemilost.

Ljubio sam je strasno i vatreno, kružeći glavom u svim mogućim uglovima. Proždirao sam je a ona mi je uzvraćala žestoko pokušavajući da me prati. Prekinuo sam divlje krljanje na momenat koji je bio dovoljan da strgnem majicu sa sebe. Čim sam razgolitio svoj torso ona je počela da noktima šara po njemu žareći moju kožu i pokazujući koliko je samo gladna mog mesa. Ponovo smo se uhvatili u koštac. Tek sada sam shvatio da je ona zapravo veoma snažna za jednu nežnu, krhku, bespomoćnu devojčicu za kojom sam je godinama smatrao.

Razum nas je polako napuštao prepuštajući dominaciju životinjskim instiktima. Zagrabio sam levom šakom što sam više mogao te beskrajne kose i cimnuo joj grubo glavu u nazad. Zaječala je popaljeno a ja sam se poput izgladnelog vampira ustremio na njen vrat. Šarao sam usnama i jezikom po njenom vratu, ramenima, koži oko grudi i ključnih kostiju. Sa obe ruke me je snažno ščepala za kosu na potiljku i uvijala se izlažući što više svoju blago preplanulu kožu mojim halapljivim poljupcima.

Pustio sam joj kosu i pažnju preusmerio na grudi. Masirao sam, mesio i gnječio u ritmu usana zaro-bljenih žestokim, agresivnim poljupcem. Poželeo sam da joj rastrgnem majicu ali sam se nekako suzdržao. Ječala je i uzdisala sladostrasno dok sam ja uzdisao i režao kao neka razdražena životinja.

Čučnuo sam u iskoraku i počeo da joj zadižem majicu. Kako bi se pred mojim žudnim pogledom ukazivalo sve više i više te čiste, mirisne, glatke kože ja bih kidisao na nju poput razjarene zveri. Santimetar po santimetar, uzduž i popreko. Pridigao sam se povlačeći majicu još više na gore. Pred mojim očima su se ukazale prelepe, bujne, nage, devojačke grudi koje su se izazovno nadimale od uzbuđenog disanja moje drage. Napalio sam se kao nikada pre, mislio sam da ću eksplodirati, da će mi srce pući od navale adrenalina izazvane prekomernim uzbuđenjem.

Podigla je ruke iznad glave dozvolivši mi da u potpunosti svučem majicu sa nje. Odmah sam se ba-cio na to zabranjeno voće o kojem sam godinama maštao i gledao ga sa bolnom čežnjom dok raste i sazreva u nedrima moje voljene. Ukrućene, tamno crvene bradavice su podsećale na zrele jagode i ja sam ih u slast proždirao. Penio sam kao besan pas, potpuno izvan svake kontrole dok je Jovana padala u trans mrmljajući nerazumljivo. Viša sila je preuzela komandu u potpunosti. Postao sam marioneta svojim iskonskim, biološkim prioritetima.

Povukla me je snažno za kosu na gore, ka svom licu i naše usne su se ponovo spojile. Ruke su mi sk-liznule niz njena naga leđa, kroz beskraj svilenkasto meke kose boje meda, sve do njenih nemirnih, vrckavih guzova. Zgrabio sam ih grčevito, čvrsti mišiću su pružili snažan otpor mom nimalo nežnom stisku. Prikovao sam je uz sebe.

Trljali smo se jedno uz drugo dok se moja bolno napeta erekcija upinjala i vapila za slobodom. Iznenadi-la me je ščepavši me za ud preko kratkih pantalona. Svukao sam u par hitrih, grozničavo brzih pokreta i pantalone i gaće koje spadoše sve do mojih članaka. Uplašeno je trgla ruku ali sam je uhvatio i vratio nazad na svoju muškost u punoj veličini.

Počela je radoznalo ali oprezno da ispituje vrhovima prstiju a ja sam dahtao potpuno izbezumljen. Njeni dodiri su postajali sve hrabriji i ona ga na posletku ščepa u nameri i sasvim prirodno radoznaloj želji da oseti i ispita njegovu čvrstinu i veličinu. Prostenjah glasno, sve mi je zaigralo pred očima.

Raspomamio sam se i srušio je na krevet. Agresivno, predatorski sam se bacio preko nje otresavši pan-talone i gaće sa svojih nogu. Sada sam bio potpuno go, k’o od majke rođen. Šarao sam poljupcima uvijajući se poput nekog živahnog reptila po njenom mladom, jedrom, zategnutom telu bez i trunke sala. Dahtala je sve glasnije i počinjala da se nekontrolisano trza. Njene reakcije su me dodatno palile i motivisale. Uspeo sam se nazad i poljubio nežno njene vrele podane usne. Otvorila je oči i za trenutak je sve stalo i prestalo da postoji, osim mene i nje i naših zarobljenih, hipnotičkih pogleda prepunih iskrenog obožavanja. Ovakvi momenti su vredeli više i bili rečitiji od svih do sada ispričanih priča.

,,Nemoj me povrediti, dragi moj.“, jedva je izustila tiho, isprekidanim, plačljivim glasom. ,,Ne boj se draga moja, nikada te ne bih povredio. Ja te volim, Joko.“, uzvrato sam tonom tako mekim i nežnim, za koji nisam ni znao da moje glasne žice mogu proizvesti. Nisam sačekao ni sekund da mi odgovori već sam se ponovo obrušio poljupcima niz njeno uzdrhtalo meso. ,,I ja…ahhh…tebe vo… volim…mmmm, aaaahhhh.“, prostenjala je isprekidano, jedva razumljivo. Skliznuo sam vrškom jezika niz njen čvrsti, zategnuti stomak. Trbušnjaci su joj se trzali a struk zmijoliko uvijao od miline toliko željenih dodira.

Kolenima sam se našao na podu dok mi je lice uranjalo u njeno međunožje. Drhtavim rukama, krajnje nervozno i grozničavo sam pokušavao da otkupčam dugme na suknjici ali nije mi baš išlo. Postao sam toliko nespretan da nikako nisam uspevao da koordinišem rad prstiju. Potpuno mi se prepustila dok sam se ja ne-spretno nesnalazio sa njenom suknjom.

Podigla je ruke iznad glave predajući se, sklopljenih očiju je lagano i ritmično uvijala telo želeći mi do-brodošlicu. Pokidao sam prokleto dugme nemajući više ni trunke strpljenja. Otkopčao sam rajsferšlus i počeo grubo da je svlačim. Zagrabio sam suknju sa sve gaćicama koje sam napipao pod vrhovima prstiju i povukao divljački snažno. Umalo je nisam svukao sa kreveta na patos. Vrisnula je prigušeno. Za trenutak je išlo teško ali čim su spale sa bokova za sekundu su se i suknjica i gaćice obrele na podu. Sada viša ništa nije moglo da me zaustavi.

Zahvaljujući edukativnim filmovima koje je Dača puštao Gagiju i meni još od malih nogu znao sam šta mi je činiti, barem u teoriji. Uronio sam glavom u njeno širom otvoreno međunožje, među njene tople, mesnate butine. Hrabro sam krenuo licem kroz uredno podšišan žbunić, nijanse primetno svetlije od njene kose.

Liznuo sam bojažljivo, oprezno ispitivački a ona zaječa glasno, ščepa me za kosu na temenu i zarobi mi glavu svojim iznenađujuće snažnim bedrima. Njena reakcija me je hrabrila govoreći mi da sam dobro počeo kao i prijatan, slankast ukus koji sam osetio na vrhu jezika. Počeo sam znatno slobodnije i strasnije da ljubim njen baršunasti cvetić a njene reakcije postaše intenzivnije.

Zgrabio sam je snažno za listove i grubo joj razdvojio noge. Poslušno je zadržala taj položaj. Šetao sam usnama palacajući jezikom poput nekakvog sumanutog reptila sa bedra na bedro zadržavajući se između u samom epicentru. Tada bi se njeni uzdasi pretvarali u glasne jecaje. Njena vlažna, vrela mačkica se topila u mojim ustima. Usmine su uzmicale pod mojim odlučnim i energičnim dodirima pozivajući me u uzburkanu dubinu vrela strasti.

Osmelio sam se prepuštajući se kreativnim idejama. Uposlio sam radoznale prste koji su se živahno pridružili našoj igri koja je postajala sve ozbiljnija. Mazio sam i ljubio. Pod kažiprstom sam osetio nešto nalik na rosni pupoljak dok sam laganim, radoznalim pokretima šetao malo dublje među njenim usminama. Jovana je na ovo posebno burno reagovala.

Ponovo sam licem napred krenuo u osvajanje. Ovog puta sam imao konkretan cilj. Pronašao sam mesnati pupoljak vrškom jezika, malo ga dražio a onda ulovio usnama. Moja draga prostenja koliko umilno toliko i mučno kao da se jedva suzdržava da ne vrisne. Trzala se kao da je pod elektro-šokovima. Nastavio sam svoje avanturističko putovanje po malenoj ali meni veoma mističnoj zemlji strasti i požude koja je krila tu tajnu čija spoznaja ostvaruje najslađi dečački san.

Konačno sam pronašao maleni ulaz kažiprstom i njime penetrirao lagano i krajnje oprezno kao da se pribojavam da mogu ostati bez njega. Jovana prostenje glasno. Bilo je strašno usko, vrelo i vlažno. Znao sam da želim i da treba da prodrem svojom muškošću upravo tamo ali sam se zabrinuo da je tako nešto možda neizvodljivo. Moj ud je delovao monstruozno preobimno za njenu usku, nežnu, do sada od tuđe ruke netaknu-tu pičkicu i za trenutak sam se zabrinuo da bih je zaista mogao gadno povrediti. Ali sada već neizdrživo bolna potreba je toliko narasla i postala imperativna da se svako dalje odlaganje polako pretvaralo u pravu agoniju.

Gledanje porno filmova i pasionirano prelistavanje erotskih časopisa u prošlosti je svakako predstavl-jalo korisno i edukativno štivo ali nikako nije moglo da me pripremi za sam čin, koji će upravo uslediti.

Uspeo sam se polako na nju, usmeravajući ud desnom šakom u sredinu njenog međunožja. U to malo mesto uzavrelih sokova i strasti koje je u tim i nadolazećim trenucima za mene predstavljalo centar univerzuma. Bio sam napet, uzbuđen i preplašen, srce mi je manijački tuklo u grudima a telo snažno pulsiralo. Osećao sam se kao da je ovo pitanje života i smrti. Gurao sam lagano i oprezno plašeći se da je ne ozledim i u prvi mah mi se učinilo da to nema ama baš nikakvog efekta. ,,Oooohhhh, Pavle.“, zaječala je i hitro me zarobila nogama. Upirala je listovima o moje guzove i tako me zaključala u snažan zagrljaj svojih čvrstih butina.

Nakon par dugih minuta obeshrabrujuće stresnog i besomučnog nabadanja na slepo osetio sam kako lagano prodirem u nju. Osetila je i ona, svakako, o itekako je osetila, mene u sebi. Dahtao sam poput divlje, krvožedne zveri, preznojen i izbezumljen od do tada nepoznatog i svakako najintenzivnijeg užitka koji sam ikada iskusio, dok je ona jecala i nerazumljivo mrmljala plačljivim glasom dok ju je obuzimala šokantna eksplozija zadovoljstva.

,,O, tako te volim, moja Joko.”, prostenjao sam bolno i grubo joj gurnuo jezik u usta. Poljubac koji je usledio bio je krajnje sirov i nezgrapan a okončao se onoliko brzo koliko nam je trebalo da ostanemo bez daha. Počeo sam da izvodim lagane, oprezne, minimalne pokrete. Čak i mene je zabolelo kada sam se zaneo i naglo cimnuo prodirući dublje. Ujela me je za rame kako bi prigušila bolan vrisak i još snažnije me okovala ekstremitetima, njeni nokti su mi se dublje zarili u leđa. Oboje smo uživali u suludoj mešavini bola i užitka.

U jednom trenutku je iznenda počela da menja položaj svog tela izvlačeći se ispod mene. Pomislio bih da želi da prekinemo i da ne može više da podnese ali kako me je rukama odgurivala nogama je i dalje divljački stezala zadržavajući me u sebi. Naprotiv, shvatio sam da je ovo još uvek samo uvertira i shvatio šta zapravo pokušava pa sam joj rado olakšao.

Hitro sam se obrnuo na leđa povlačeći je snažno za sobom i sada je ona bila na meni. Uspravila se i nasadila celom svojom težinom. Zaječali smo bučno u isti glas gubeći razum i prepuštajući se sladostrasnoj agoniji. Držao sam je čvrsto za uzani struk dok sam se divlje upirao leđima o krevet, toliko snažno i grčevito kao da sam nameravao sam sebi kičmu slomiti.

Suština je takva da me nije bilo briga, posle ovoga bih mogao i da riknem, nije bilo važno, umro bih spreman, sa osmehom na licu. Nije više postojalo ni pre ni posle, samo ovo sada, ovo što nam se trenutno događa, ovo što činimo sa sobom i jedno drugom. Postojalo je samo ovo što osećamo, samo beskrajno za-dovoljstvo ultimativnog uzimanja i davanja.

Penetrirao sam do kraja a ona se lagano uvijala napred-nazad dok je grčeviti stisak njene uske, upravo razdevičene mačkice postajao bolno snažan. Vreli, vlažni, neumoljivi stisak mladog, rosnog, sveže deflorisanog pupoljka. Pomislih kako nikada neću uspeti da se odvojim od nje, da ga izvadim iz nje, a to nisam ni želeo. Ostaćemo spojeni, okovani zauvek. Nagela se i ljubila me nežno dok sam ja nastavio da upošljavam nemirne ruke igrajući se njenim grudima.

,,Volim te, Pavle.”, prostenjala je nežnim, plačljivim glasom. U stvari ona je zaista zaplakala. Nje-no čisto, prelepo lice su ovog puta kvasile suze radosnice koje sam pokupio usnama. Činilo se da je nakon mnoštva naglih, snažnih trzaja celim telom i intezivnih, burnih reakcija bila na ivici snage i ja reših da opet preuzmem inicijativu.

Hitrim, rvačkim zahvatom sam nas okrenuo i ja se ponovo obreh na njoj odpočevši apsolutnu domi-naciju. Krenuo sam brže i snažnije da penetriram, odlučnije, svaki put sve bliži vrhuncu. Svaki put kada bih ga zabio u nju ona bi prigušeno vrisnula. Lica su nam bila toliko blizu da su usne mogle da nam se dodirnu. Stezala me je grčevito nogama želeći me još i još a u leđa mi je krvnički zarivala nokte grabeći meso kao da pokušava da ga raskomada. Sve žešće sam prodirao a prilikom svakog uboda glava bi joj poskočila i ja bih joj liznuo pune senzualne usne kojima sam se u slast sladio. Njeni jecaji i facijalne ekspresije su me dodatno dovodili do ludila.

Poslednjim atomima snage volje sam uspeo da ga izvadim iz nje u samo jednom trenu pre samog klimaksa, jedino znajući da to mora biti učinjeno, da moram makar i za delić sekunde odložiti orgazam, sada kada je najlepše. Svest mi se pomračila, svršavao sam trljajući se o dno njenog čvrstog stomaka. Vrela, gusta tečnost je u obilnim mlazevima prskala po nama. Ispuštao sam prigušene krike kroz stisnute zube poput ran-jene, umiruće zveri. Mislim da sam na nekoliko sekundi zaista i ostao bez svesti.

Nakon slatke agonije orgazma za koji do tada nisam ni predpostavio da može biti toliko moćan, laga-no sam tonuo u isto toliko neverovatan osećaj spokoja koji me je obuzimao nagoveštavajući dolazak pravog blaženstva smiraja. Još par minuta sam ostao na njoj dok se naše zajedničko pulsiranje lagano smirivalo, gu-bilo na intenzitetu a disanje vraćalo u normalu. Uzdasi i jecaji su utihnuli a ja sam je konačno oslobodio tereta svog znojem okupanog i hormonima natopljenog tela prevrnuvši se mlitavo kraj nje.

Uzeo sam posteljinu koja se izvukla i izgužvala pod nama kao dokaz snage naših utihnulih, divljih strasti i obrisao pažljivo i pedantno, najpre nju a onda i sebe. Seme se pomešalo sa znojem i devičanskom krvlju. Jovan se okrenula, pribila uz mene i zagrlila me uzdahnuvši duboko. Položila je glavu na moje gru-di. Prijala mi je vrelina njenog daha na mojoj znojavoj koži koja se sada hladila od plamena koji je utihnuo. Preznojili smo se i dodiri su nam bili klizavi. Milovao sam je i mrsio joj bujne kose boje meda.

Bili smo veoma sanjivi i pospani ali sam želeo da što duže ostanemo budni, odlažući počinak ne bi li prolongirali uživanje u blaženim trenucima čiste, iskonske sreće.

,,Volim te Jovana.“, prozborio sam razbivši višeminutnu tišinu koju je povremeno prekidao samo mi-lozvučni poj slavuja iz obližnjeg šumarka koji je prodirao kroz otvoren prozor. ,,I ja tebe volim, dragi moj Pav-le.“, uzvratila je pospanim glasom kroz uzdah. ,,Najviše na svetu celom ?“, upitah kroz osmeh željan njenog glasa. Pridigla se i pogledala me svojim predivnim, sjajnim bademima i odgovorila kroz stidljivi smešak, ,,Najviše na svetu celom, Pavle, ljubavi moja.“, i poljubila me nežno. Nastavili smo da se ljubimo i mazimo. Bilo je čarobno. Sve ovo mi je delovalo krajnje bajkovito, kao da već sanjam ali moćni osećaji su bili previše intenzivni da ne bi bili realni.

,,Ja sam večeras najsrećniji čovek na svetu.“, šapnuo sam joj u uho potpuno iskren. Odgovoila mi je svojim prekrasnim, blistavim osmehom i opet me poljubila ovog puta znatno vatrenije. Uzvratio sam joj istom merom. Strast se opet rasplamsavala, poljupci kao i dodiri su postajali sve pohotniji i žudniji.

Ponovna intenzivna erekcija me je iznenadila i opet probodila moju za kratko uspavanu muškost i ja sam ins-tiktivno ponovo naskočio na nju a ona me je speremno i željno dočekala. Ovog puta sam bio znatno staloženiji i spretniji tako da sam penetrirao bez problema a i moja draga je bila mnogo opuštenija što je veoma pomoglo.

Vodili smo ljubav lagano, ljubeći se strasno. Poljupci bi prestajali kada bi smo ostajali bez daha a onda bi pravili pauzu gledajući se pravo u oči sa obožavanjem ne propuštajući priliku da jedno drugome najiskrenije izjavimo ljubav dok sam ja neumorno radio kukovima uporno prodirući u nju. Sladostrasni uzdasi i jecaji su opet ispunili prostoriju. Odmah nakon mog ponovnog vrhunca smo zaspali, zagrljeni, isprepletenih udova i izuvijanih tela, poput pijavica.

Jovana me je probudila oko 9h, pomalo panično. ,,Budi se bre, Pavle ! Vidi koliko je sati, mama je sigurno još pre 2 sata stigla. Joj bre, ustaj !“, brbljala je uplašeno drmusajući me. Ja sam se samo lenje okrenuo i promrmljao kroz blentavi smešak, ,,Dobro jutro i tebi, ljubavi moja.“ ,,Ne zajebavaj bre. Šta ako nas je prov-alila, joj ne smem ni da pomislim.“ Prekrila je zabrinuto lice šakama. Pridigao sam se i zagrlio je. ,,Ma daj, srećo moja, šta ti je ? Pa zar ne misliš da bi mi prvi saznali istog momenta da nas je ovako zatekla ?“ Nisam uspevao da je nešto posebno umirim. Svakako sam razumeo njenu zabrinutost, više nego sopstvenu ležernost.

Otkrila je samo oči i pogledala me tugaljivo. ,,Nismo smeli da zaspimo.“, negodovala je. Iznenada, hitro poput uplašene mačke skoči sa kreveta. ,,Dosta izležavanja, ustaj ! Idemo dole da proverimo situaciju. Hajde ti prvi a ja silazim za 2 minuta.“, grmnula je zapovednim tonom. Nevoljno sam je poslušao, ustao sam i prvo je na kratko zagrlio i poljubio, lagano, toplo i nežno, ne žureći pri tome.

Nije se bunila iako joj očigledno i nije baš bilo do toga. To ju je malo primirilo. ,,E, Pavle, Pavle.“ Gunđala je uzdišući u vidu blagog prekora zato što je opet navodim na blud. ,,E, Jovana, Jovana.“, uzvratio sam oponašajući je i izmamio joj osmeh. ,,Dosta bre glupiranja, kreni.“, požurivala me je. Nageo sam se da dohvatim gaće koje su ležale na patosu.

Neočekivano mi je prišla i pljesnula me grubo šakom po dupetu. ,,Hej.“, pobunio sam se kroz osmeh. ,,Hihihihi…nisam mogla da odolim.“ Ponovo je sakrila postiđeno lice okrenuvši mi leđa i zakikotala se vrago-lasto. ,,O pa vratiću ja tebi.“ Pripretio sam joj otvorenom šakom koja je bila kontradiktorna milozvučnom, sla-dunjavom glasu kojeg se nisam uspevao otresti. ,,Važi a sada se gubi dole. Vidiš šta mi radiš ? Uopšte ne ličim na sebe. Danas ni samu sebe ne prepoznajem.“, požalila se. ,,Ovako mi se viša sviđaš draga moja.“, odvratio sam i uputio joj provokativan kez.

Konačno sam nakon njenog višeminutnog insistiranja navukao gaće i kratke pantalone i sišao dole, najpre u klonju i tamo obavio sve radnje tipične za početak novog dana. Bio sam krajnje opušten, možda čak i previše, kao drogiran. Problem je bio u tome što mene jednostavno nije bilo briga. Osećao sam se toliko dobro da bih se usudio pomisliti da ne postoji ništa što bi danas moglo da mi pokvari raspoloženje. Osećaj nedodirl-jivosti, to je bilo to. Glava u oblacima a noge daleko iznad zemlje. Umivao sam se dugo hladnom vodom ali nikako nisam uspevao da se trgnem.

Ipak sam za svaki slučaj provirio u spavaću sobu. Kao što sam i predpostavio, Marina se komirala čim je uspela da se dovuče do bračnog kreveta koji već godinama nije delila sa mojim ocem. Bila je obučena, nosila je iste stvari na sebi kao i kada smo je sinoć ispratili, što znači da je samo došla do kreveta, sručila se na njega i tako ostala. Mogu samo da zamislim koliko je bila mrtvosana. Sreća po mene i moju voljenu Jovanu.

Iva je takđe još uvek spavao ali se zbog njega nisam brinuo. Znao je on da Jovana i ja nešto petljamo ali on i ja smo postigli obostrano zadovoljavajuć dogovor u vezi toga. On je oduvek najradije gledao svoja posla i bio potpuno zadovoljan ukoliko ga niko u tome ne ometa. A ja bih se sada najradije vratio kod svoje drage i ponovo vodio ljubav sa njom ali ona je već sišla i u kuhinji uveliko spremala doručak. Jaja sa slaninom, prekopotrebna kalorijska bomba nakon onakve noći. Čim sam osetio miris slanine koja je zacvrčela u vrelom tiganju apetit mi je podivljao. Bio sam gladan kao vuk.

,,Tebi 3 komada kao i obično ?“, upitala je. ,,Da, draga.“, zapevušio sam mazno i izmamio joj zadovol-jan osmeh. ,,Mama ti se komirala u spavaćoj sobi, što je i bilo očekivano. Deluje potpuno mrtvosana.“ ,,Pa kako i ne bi. Jadna mama…ceo dan je rintala po kući a onda celu noć na poslu.“ Izrazila je iskreno saosećanje za svoju majku koja se realno, zaista satirala od posla. I sam sam se saosećao, naravno, kao i uvek.

Prišao sam joj i zagrlio je, prekinuvši je u pripremi doručka. ,,Joko, ovo sa tobom je nešto najbolje… ne ti si nešto najbolje što je moglo da mi se ikada desi.“, šapnuh joj mazno kroz uzdah dok su me preplavljivala najnežnija osećanja. ,,I ti meni, moj Pavle.”, uzvratila je stidljivo. Odvojio sam se malo od nje dok smo se držali za ruke i nepristojno je odmerio od glave do pete. ,,Oduvek si mi bila tako seksi u ovom izdanju, dok radiš u kuhinji, sa tom keceljom.“, rekoh u nameri da zvučim zavodljivo na šta ona prasnu u smeh. ,,Ma daj bre, ne zajebavaj.“ Nije me shvatila ozbiljno i ja postadoh ubedljiviji, delima.

Povukao sam je naglo ka sebi i čvrsto je zagrlio meškoljeći se uz njeno čvrsto, toplo telo. Ukrutio mi se za tili čas što je ona svakako morala da oseti, divlju gladnu erekciju koja je pulsirala među nama i borila se za prostor. Poljubio sam je nežno i pohotno prodahtao, ,,Svaki put bih te poželeo. I sada bih te tako rado uzeo, ovde, sada, odmah.“ Počeo sam da je pribijam uz radnu površinu stola punog fioka sa namerom da je popnem na njega.

,,Smiri se bre, napaljenko jedan.“ Pobunila se i vragolasto zakikotala što me je dodatno naložilo. ,,Ju, vidi šta sam napravila zbog tebe !“, ciknula je, odgurnula me grubo i hitro sklonila tiganj sa ringle. ,,Dobro je, nije strašno, tiganj će doduše malo teže da se oriba ali slanina je samo malo rešija.“, proceni ona. ,,Ljubavi, nije bitno. Ti ionako ne jedeš slaninu kako bi održla tu tvoju savršenu liniju a što se tiče mene…pa meni je oduvek sve iz tvoje ruke slatko.“ ,,Idi sedi za sto blesavi jedan i ne zamajavaj me više, da mi i jaja ne zagore.“ Darovala mi je umilni osmeh osmeh dok se topila od milozvučnosti mojih reči. Idiotski sam se cerio a ona na-tera sebe da se uozbilji, izgrdi me i potera u kuhinju kao neko malo, nestašno dete koje izigrava levo smetalo.

Seo sam za trpezarijski sto smeškajući se zadovoljno dok mi je imponovala pomisao da je moje smele čak i pomalo drske izjave izbacuju iz takta kao i samo moje prisustvo i toliko dekoncentrišu, da nije ustanju da obavi kako treba jednu za nju sasvim prostu i rutinsku radnju kao što je spremanje jednostavnog doručka.

Doručak je bio gotov i ja sam ga servirao dok se ona sređivala u kupatilu. Nasekao sam hleb, po jedan svež paradajz, natočio nam po čašu jogurta, postavio neophodan pribor tako da sve bude spremno i čim zasednemo počnemo da krkamo. Time sam dao svoj skromni doprinos pripremi obroka. Pridružila mi se za trpezom taman kada se doručak dovoljno ladnuo da može da se konzumira. Sela je naspram mene i razmenili smo tople, zadovoljne osmehe i svetlucave, zaljubljene poglede.

,,Nešto sam jutros baš ogladnela.”, prokomentarisala je odsutno dok je odvajala pržena jaja sebi u tan-jir. Ovako nešto se retko moglo čuti od nje i ja reših da je malo zezam u vezi toga. ,,O, gospođice pa šta će to da bude, vi se gotovo nikad ne žalite na glad, pogotovo ne ovako rano. Mora da ste imali napornu noć pa ste ogladneli od iscrpljenosti.” Teatralno sam se iščudio i uputio joj bezobrazno provokativan osmeh.

Ona na ovo pocrvene u deliću sekunde, kao bulka, srameći se zbog prisećanja na naša prva seksualna iskustva od sinoć. Rumenilo je postalo toliko intenzivno, kao da će iz njenih obraza svakog trena poteći krv. Batalila je klopu i prekrila lice rukama. Pomislio bih da sam ovom drskom šalom žešće zajebao stvar da se na njenom lepom licu pored rumenog srama nije našao i onaj vragolasti osmeh koji mi je govorio koliko zapravo uživa i pri samom prisećanju na slatki greh. Uživali smo zajedno, pošto eksplicitne scene od sinoć i podrhta-vanje utrobe od svežih pečata strasti u mom umu nisam uspevao da prenebregnem ni na tren.

,,Kako si samo bezobrazan.“, prekorila me je i nestašno se zakikotala. ,,Izvini dušo ali moram malo da te zezam. Ako te budem samo mazio i pazio uobrazićeš se a i ja ću postati previše mekan.“ ,,O mangupe, baš ti hvala, veoma si uviđajan.“ I opet smo se bezrazložno smejali kao dva ludaka. Dvoje zaljubljenih, opijenih hormonima i sluđenih snagom utiska novog iskustva. Jedva smo uspeli da završimo obrok a da se ne zagrcne-mo i podavimo hranom.

Izašao sam u dvorište sa namerom da završim započeto raspremanje od sinoć. Jovana je najpre sredila sudove koje smo maločas izbrljali a onda izašla ne bi li se pobrinula i za one u letnjoj kuhinji. ,,Ladno smo zaboravili na liniju.“, primeti Jovana. Uređaj je prenoćio i proveo jutro srećom pod vedrim nebom. ,,Sva sreća pa nije roknula kiša.“, dodao sam a ona se klimanjem glave složila sa tim. Da je u suprotnom došlo do toga sada bismo mogli samo da se oprostimo od njega, sa tugom u očima. Izgoreo bi kao licna da se kojim slučajem skvasio pošto je ostao uštekan u struju.

Mislio sam da pomognem Jovani oko sudova kada završim sa rasklapanjem stola ali izgleda da će ipak pre biti obrnuto. Iako sam mislio da će rasklapanje te starudije biti brzinsko u odnosu na mukotrpno i sporo sklapanje koje mi je pojelo kilo živaca, ispostavilo se da neće biti baš tako.

On se jednostavno previše puta upotrebljavao a koristio se još u vreme kada su moji pokojni baba i deda bili relativno mladi. Ključni problem su pravile matice i šrafovi koji su korodirali i bukvalno se zapekli od rđe. Kada sam ga sastavljao jednostavno sam na silu, sirovom snagom sve to krvnički stegao ne razmišl-jajući o tome da li ću moći u delo da sprovedem obrnuti proces. Napinjao sam se kao konj ali matice nisu popuštale. Došlo mi je da uzmem sekiru i da sa njom rešim stvar po kratkom postupku.

Umesto toga sam malo predahnuo, smirio se i uključio mozak pošto mi u ovom poslu sirova snaga očigledno neće pomoći. Prvi korak ka rešavanju svakog problema svakako jeste razumeti ga. Posledica je lako uočljiva, sada samo treba prokljuviti uzrok. Nakon kraćeg razmišljanja sam shvatio da sam juče nasilnim navi-janjem matica na zarđale šrafove koroziju koja se trunila u finu prašinu sabio između navoja matica i šrafova odnosno saterao je u žljebove pomenutih. Jutarnja rosa je sve to lepo zapekla i sada je kao zavareno.

Preronjao sam alatnicu i pronašao bočicu starog, prašnjavog antikorozivnog spreja. Još uvek je bilo dovoljno tečnosti u njoj, odahnuo sam. Dobro sam naprskao svaku maticu, sačekao koji minut a onda svim silama krenuo u napad. Za svega 15-ak minuta sam rastavio prokletinju i delove spakovao nazad u garažu. I Jovana je završila sa sređivanjem letnje kuhinje. Pomogla mi je da unesem muzičku liniju u kuću. Postavio sam je u njenoj sobi prema njenim instrukcijama. Gledali smo je oduševljeno.

Predložio sam da se malo opustimo slušajući muziku međutim ona je to mudro odbila znajući kuda bi nas to odvelo. Nije mi dozvolila da nas dovedem u iskušenje kojem nećemo moći odoleti a ja nisam insistirao pošto je bilo dobro da barem jedno od nas misli glavom ovih dana.

Sišli smo dole i pridružili se Ivi koji je blenuo u TV u dnevnoj sobi. Baškarili smo se i sumirali utiske od sinoćnje zabave. Kao i obično najviše je imalo da se kaže u vezi Gagija i njegovog uporno bahatog ponašanja koje je oduvek nailazilo na negodovanje ali uzalud. Uskoro smo se svo troje saglasili da bi mogli i da ručamo.

Jovana je izvadila pileći paprikaš iz frižidera koji su ona i Marina skuvale još juče i podgrevala ga na ringli električnog šporeta dok sam ja pripremao salatu od svežeg povrća. Marina bi se obično budila u vreme ručka nakon treće smene ali ovog puta smo je pustili da nadoknadi san i naspava se pošteno, sve do večere. Nakon još jednog ukusnog obroka Jovana i ja smo se odlučili za popodnevnu dremku, svako u svojoj sobi, na bezbednoj distanci.

Pre večere sam kao i obično odradio vežbe sa tegom i na vratilu a zatim se okupao slabim curkavim pritiskom. Leti je uvek vodovodna mreža preopterećena usled velike potrošnje prevashodno zbog neophodnosti svakodnevnog, obilnog zalivanja bašta. Večerali smo svi zajedno i raspoloženje je bilo vedro i pozitivno, pravo porodično. Kada sam završio sa klopom udaljio sam se ostavljajući Marinu i Jovanu da popričaju o sinoćnoj fešti odnosno da joj Jovana referiše i podnese izveštaj. Brinula me je pomisao da će se Jovana zbuniti i uplašiti ukoliko joj Marina postavi neko neugodno, provokativno pitanje tipa: ,,A šta ste ti i Pavle radili kada ste ostali sami ?“ Morala bi da laže svoju majku a u tome nema nikakvog iskustva niti veštine.

Marina je konačno opet krenula u treću smenu a ja sam svoju dragu već nestrpljivo čekao u njenoj sobi. Hteo sam da je iznenadim svojim prisustvom, znao sam da je jedva čekala da ponovo budemo sami i intimni, baš kao i ja. Primetio sam da je promenila posteljinu. Onu od jutros je najverovatnije sakrila među stvarima u ormanu. Predpostavljam da će pokušati krišom da je opere ali čisto sumnjam da će se fleka od krvi sprati u potpunosti ma koje sredstvo koristila. Mada uvek može da se pravda frazom tipa ,,Procureo mi je uložak.“, tako bih ja učinio da sam žena.

Bilo mi je veoma prijatno u njenoj sobi, sve je bilo tako uredno, čisto i što je najbitnije, mirisalo je na nju. Ubacio sam kasetu u dek linije i pustio muziku. Jovana se okupala i nakon toga kao i uvek dugo sređivala dok je moje nestrpljenje lagano čeznulo i na kraju se preinačilo u spokoj dok sam se gnezdio u njenoj postelji.

Kada je napokon završila sa kupatilom, popela se u sobu gde sam je ja toplo dočekao sa širokim, iskrenim osmehom koji je neminovno mamila njena meni toliko draga pojava. ,,Kako si, cvete moj mirisni ?“, upitah maznim glasom dok je sedala na stolicu kraj malog radnog stola i širila opojne mirise oko sebe. ,,Tužna sam.“, požalila se a lice joj se snuždi. ,,Zašto ? Šta je bilo dušo moja ?“ Pružio sam joj pogled pun iskrenog razumevanja, uspravio se na krevetu i uzeo je za ruku. ,,Krivo mi je što moram da lažem mamu. Znaš koliko mrzim da krijem stvari od nje. To jednostavno nisam ja.“, odgovori ona negodujući. ,,Znam ljubavi ali šta ćemo, tako mora biti. Znaš i sama.“ ,,Znam.“, uzvratila je kroz dubok uzdah.

,,Dođi ti kod mene, srećo moja lepa.“ Pozvao sam je k’sebi čežnjivo a ona me bez premišljanja vrlo rado posluša. Za manje od miuta su opet blistali osmesi u pauzi između laganih poljubaca i nežnih dodira. Njen slatkasti miris me je opijao dok sam uranjao lice u njenu sveže opranu, svilenkastu kosu. ,,Božanstveno mirišeš, draga moja.“, prošaptah u zanosu kroz dubok uzdah. ,,Hvala, dragi moj.“

Nešto pre ponoći sam sišao dole i proverio da li je Iva zalegao pošto mu je prema Marininim instruk-cijama upravo to bio termin. Dnevna soba je bila pusta, TV i svetla pogašeni. Iva je kao i uvek do sada bio poslušan i povukao se u svoju sobu ili bolje da kažem svoj privatni svet. Nestrpljivo sam se vratio kod moje toliko željene, hitro grabeći po 2 stepenika. Odmah smo se dohvatili bez bespotrebnog uzdržavanja.

To veče smo vodili ljubav u 4 navrata, sve do zore. Usledila je još jedna čarobna noć ipunjena radošću. U tim trenucima smo jedno drugome postajali ceo svet, sam bog, oličenje savršenstva, ispunjenje najskrivenijih slatkih želja, naizgled sve što je za sreću potrebno. Iako smo inače bili svesni koliko je to iluzorno tada nije bilo teorije da se otrgnemo tom osećaju kojem uistinu nismo ni želeli da pružamo otpor. Obuzelo nas je u potpunosti i bez problema izmestilo iz realnosti podarivši nam neku sasvim drugačiju percepciju. Ona i ja smo postajali jedno a u trenucima lucidne zanesenosti i zaposednusti postajali smo sve.

U pauzama smo dugo razgovarali i razumeli se savršeno. Naša razmišljanja i stavovi su bili idealno kompatibilni. Kovali smo krajnje optimistične planove, proricajući nam veoma svetlu i uspešnu budućnost. Rat će se završiti, otac će da se vrati i porodica će biti sretno kompletna, svet će nam ukinuti ekonomske sank-cije i to će nas spasiti materijalne bede, završićemo školu i fakultet, naći ćemo perspektivna, dobro plaćena radna mesta koja će nam savršeno goditi, oženiću je, rodiće mi 2 dečaka i devojčicu, ostaćemo zajedno do samog kraja, u dobru i u zlu. Živećemo srećno do kraja naših ispunjenih života, hepiend.

Bajka…ispredali smo bajku u kojoj smo mi bili glavni akteri i zaista poverovali da je takav ishod ve-oma izvestan samo ako ostanemo zajedno i nastavimo da se ovako volimo. Mladi ljubavnici nisu mogli ni da pojme bilo kakav drugačiji scenario. Nikada ranije nisam ni pomislio da može nešto ovako da mi se desi pa da od okorelog, trezvenog realiste postanem idealista čiji um ispisuje najnežnije stihove i od njih tka viziju svoje budućnosti. Znao sam, ali nisam mogao da se trgnem, opijen od ljubavi i sreće. Dopustio sam sebi taj luksuz da tada zaista poverujem u mogućnost takvog ishoda. Zaslužio sam da malo predahnem od konstantnog opreza i nisam želeo da sumnjama razbijam magiju tih prekrasnih noći.

U samu zoru nešto pre 6h smo se veoma nerado rastali, neposredno pred Marinin povratak. Obećao sam Jovani da ćemo biti strpljivi i izbegavati bilo kakav bespotrebni rizik kojim bi dali njenoj majci povoda za sumnju ili ne daj bože da budemo uhvaćni na delu. Razmenili smo još nekoliko toplih reči, dodira i poljubaca i ja nekako, s’teškom mukom naterah sebe da se odvučem do svog kreveta. Jedan veoma dugi bolni tren mi je strašno nedostajala dok sam se ušuškavao u pustu, samotnu postelju a već sledećeg sam utonuo u čvrst san i spavao kao bebica.

Tako je zaživeo naš tajni ljubavni život. Najbolje je bilo kada Marina radi prvu smenu. Uveče bismo izašli do grada u šetnju ili bioskop ili na neku svirku ukoliko je ima. U osvit novog dana bi se vraćali kući ne-posredno pred Marinin odlazak na posao a onda čim bi se osetili bezbedno strasno vodili ljubav. Budili bismo se u podne i obavezno se kresnuli još jednom i dugo mazili pre nego što ustanemo.

Kada nismo imali vremena ili kada je bilo previše rizično da se osamljujemo i prepuštamo intimi naših razuzdanih strasti visili bi sa Gagijem i Banom. Oni su se očekivano pomirili pošto mu je Bana po ko zna koji put oprostila njegovo bezobzirno, bahato ponašanje. Često bi nam se pridružili i Boža sa Bisom dok je naš drugar Simke ostao tajanstven u vezi misteriozne devojke sa kojom se inkognito viđao. Boža kao njegov bliski prijatelj i čovek od poverenja je sigurno bio upućen u identitet dotične osobe ali Gagi je zato pizdeo kao i uvek kada bi mu nešto ostajalo nedostupno i van domašaja. Od Mareta još uvek nije bilo ni traga ni glasa što znači da će mu kućni pritvor biti na snazi verovatno celo leto.

Ovo je bilo ubedljivo najbolje leto u mom životu. Podelio sam ga sa devojkom koju neizmerno volim i nara-vno sa svojim dragim prijateljima

***

Taj moj svet koji je postao savršeno idiličan i lep je bio jedno pusto ostrvo u moru haosa, užasa i beznađa. Teskobna, sumorna realnost je vršila nepodnošljiv pritisak čim bi se malo otisnuli od obale naše male oaze a na pučini diktatura bezumlja je uzimala strahovit zamajac preteći svemu što je ljudski i zdravorazumno. Usledio je ultimativni krešendo nehumanosti.

Još nekoliko meseci unazad postalo je kristalno jasno da je besmisleni rat za našu stranu postao potpu-no izgubljena stvar. Pored toga što se neprijatelj ujedinio, osnažio i konsolidovao svoje redove čak i najrelevantniji svetski moćnici kao i vladari iz senke koji ovako male nacije države kao što je naša jedu za doručak, su se otvoreno svrstali u neprijateljski tabor.

Ostali su sami, sami protiv svih, nadjačani u svakom smislu. Čekao se momenat kada će se to zlo obrušiti na sela i gradove, na nejač. Nije dugo trebalo da se pokrene zastrašujuća mašinerija koja je za konačni cilj imala uništenje srpskog naroda zapadno od reke Drine a naša razjedinjena, nesložna vojna i politička elita je ostvarenje tog krvavog, paklenog plana učinila samo još izvesnijim. Zlikovci žedni krvi su bili nestrpljivi opet oštreći svoje “Srbosjeke“. Istorija se, ponavlja neko reče a na našu žalost ova naša ispunjena nebrojenim patnjama, stradanjima i epskom viševekovnom, neravnopravnom borbom protiv daleko nadmoćnijih nepri-jatelja, dušmana i tlačitelja po ko zna koji put.

Početak kraja je započeo strahovitim udarcem od kojeg neće biti oporavka. Usledila je velika vojna operacija na svim teritorijama koje su naseljavali naši sunarodnici u republici Hrvatskoj. Nakon skoro pune 4 godine pružanja otpora stvar je bila rešena silovitim blickrigom za isto toliko dana. “Oluja“ rezultira hiljadama mrtvih i stotinama hiljada prognanih sa svojih vekovnih ognjišta, za svega nekoliko dana. Udžbenički primer klasičnog etničkog čišćenja koje je tim mučenicima bilo u najavi još od početka rata a svojom hrabrom bor-bom su barem prolongirali neminovno, kupujući sebi i svojim porodicama nekoliko godina opstanka na svojoj zemlji posejanoj kostima svojih predaka čija je sudbina bila za nijansu drugačija. Oni su dali svoje živote ali ne i zemlju.

I dok su se reke beznadežnih, slomljenih ljudi koji su preko noći ostali bez bukvalno svega slivale i u naše krajeve neprijatelj je u svom perverznom sadističkom zanosu slavio taj nečasni čin.

Neprijatelj se naravno nije zaustavio na tome već je uskoro neumoljivo nastavio da seje smrt ka zapa-du. Uskoro je usledila i vojna akcija “Maestral“ na području bosanske krajine koja je imala isti cilj kao i sve ostale do tada, pobiti što više ljudi i uništiti što je moguće više naseljenih mesta. Front je bio dug oko 100 km, a obruč je polako počeo da se steže. Brojčano i u svakom smislu nadmoćniji neprijatelj je lako napredovao. Još oko 100 000 ljudi je uspelo da izbegne pred svojim dušmanima. Grad Banja Luka je postao poslednje uporište kojem se smešila opsada.

Situacija je postajala beznadežna i kada se činilo da je sve izgubljeno vojni i politički vrh naše države konačno reaguje. Predsednik, diktator naše izmrcvarene zemlje se konačno odvažio da se založi za našu napaćenu braću na zapadu. Pod pretnjom otvorenog ulaska naše armije u rat što bi preokrenulo stanje na terenu i iskomplikovalo čitavu stvar do neslućenih razmera izdejstvovao je primirje koje će u nadolazećim mesecima prerasti u trajan mir.

I tako su ratne igre prestale. Ratni profiteri, psi rata, paravojni komandanti, trgovci smrću, izdajnici, političari i tajkuni su izvojevali krvavu pobedu a običan, pošten svet, sirotinja koja se borila za spas svojih domova i porodica je naravno izgubila. Tako je bilo na obe strane. Epilog ovog višegodišnjeg užasa kao rezulatat i posledica ljudskog bezumlja u najčistijem obliku : 100 000 mrtvih, 1000 000 proteranih i izbeglih, desetine hiljada ranjenih i obogaljenih kako fizički tako i psihički. Užas, bol, tuga i beda gde god pogledaš, kolektivna tragedija. I Čemu sve to ?! Ostala je uništena zemlja uništenim ljudima. Rane se polako vidaju ali ožiljci osta-ju, zauvek, kao zlokobni podsetnik.

Moja maćeha je napokon živnula očekujući što skoriji povratak mog oca. Pred samo primirje su bile najžešće borbe a s’obzirom da je neprijatelj bio daleko nadmoćniji naši su trpeli strahovite gubitke. Porodice su užasnuto strepele za svoje očeve, braću, sinove, muževe, ujake, stričeve, dedove, kompletne muške linije čitavih familija su branile poslednja uporišta svoje viševekovne pradedovine na prvim linijama fronta. Vest o primirju je bila najbolja u zadnjih par godina. Miloni ljudi su mogli da odahnu. Nakon toliko užasa, strahova i stresova rodila se realna nada. Nada u bolje sutra, u šta su i najokoreliji optimisti prestali da veruju.

***

10-ak dana nakon završetka vojnih dejstava i obustave ratnih operacija usledila je neočekivana poseta našem domu. Marinina sestra je jedno vrelo avgustovsko popodne osvanula na našem pragu, zajedno sa svojim suprugom. Marina se s’vremena na vreme čula sa svojom dijasporom putem telefona ali njihovo iznenad-no fizičko pojavljivanje je bilo pravo iznenađenje.

Tetka Marija, starija elegantna gospođa je sigurno inicirala ovu posetu nagovorivši svog neznatno starijeg supruga Tomu, uglađenog gospodina da se odvaže na ovaj put čim su čuli da ratni požar na Balkanu konačno jenjava. Svi smo bili oduševljeni, doneli su brdo poklona i značajnu finansijsku pomoć. Zadržali su se samo jedan dan i ljubazno nas pozvali da uzvratimo posetu.

Marija i Toma su očigledno bili dobrostojeći čak i za tamošnje standarde a za ovdašnje su delovali kao predstavnici davno izumrle aristokratije, plave krvi. Ona je bila načelnica neke male ali prestižne zdravstvene klinike koja se bavila modernom, progresivnom medicinom a on je bio istaknuti politikolog, uticajan u diplo-matskim krugovima iako je kao Srbin obitavao u neprijateljski nastrojenoj germanskoj sredini.

Može se reći da je njihova poseta bila hrabra s’obzirom na monstruoznu sliku o našem narodu koja je kreirana medijskim manipulacijama, spinovanjima, izvrtanjem činjenica, gnusnim lažima, podmetačinama i čistim izmišljotinama u svim medijima širom celokupne javnosti zapadne Evrope…pogotovo nakon masakra na sarajevskoj pijaci Markalale i streljanja ratnih zarobljenika u okolini grada Srebrenice.

Imali su četvoro dece, 3 ćerke i sina. Marina je postajala sve emotivnija, do suza dok je gledala fo-tografije mladih naraštaja svojih najbližih srodnika. I Marija je bila veoma dirnuta izlivima emocija svoje mlađe sestre koju nije videla duže od 5 godina. Na kraju su se jedva rastale, uplakane dok su se opraštale. Toma je delovao pogubljeno i na krajnje trapav način nagovorio svoju suprugu da krenu pošto su već kasnili na neke ugovorene susrete. Koliko sam shvatio njihov dolazak u našu zemlju je pored privatne imao i službe-no-poslovnu dimenziju. Nisu mogli zbog unapred isplaniranih obaveza da se duže zadržavaju ali ostalo je obećanje da će se sestre ponovo sresti čim to bude bilo moguće.

Marini je očigledno bilo teško. Pogodilo ju je i potreslo podsećanje na razdvojenost prostorom i vre-menom od svojih roditelja i sestre, podsećanje na otuđenje od sopstvene krvi. Danas ju je sve sustiglo, preveliki emotivni naboj je kulminirao. Jovana je tešila svoju majku a ja sam najpre poslao Ivu u svoju sobu a onda se i sam udaljio kada su očekivane suze potekle. Ostavio sam ih na miru da se isplaču. Privilegija koja pripada isključivo ženama. Kasnije ću ja kao i puno puta do sada tešiti moju Jovanu i uživati srećan zbog činjenice da sam i koliko sam joj potreban.

Nekoliko dana od tada ponovo smo se našli u vrelom, znojavom zagrljaju posle seksa u njenom krevetu, opijeni strašću, sluđeno zaljubljeni. ,,Danas sam sa Bisom bila kod Bane.“, rekla je razbivši višeminutno ćutanje. ,,Aha. I šta ste vas 3 ženske radile ?“, upitah ne preterano zainteresovan. Bilo mi je veoma teško da se posle trećeg orgazma koncentrišem na bilo kakav razgovor. ,,Pričale.“, odgovori ona kratko.

Znao sam da ovo vodi ka nečemu pošto Jovana nije nikad besciljno blebetala ili trošila reči uzalud samo da ne bi ćutala. ,,Pa šta bi vi žene drugo radile.“ Ispljunuh malo humorističnog cinizma rizikujući da ispadnem šovinista. Jovana je prenebregla moj sarkazam na koji su se morali navići svi iz mog neposrednog okruženja i nastavila o njihovoj po njoj očigledno veoma zanimljivoj konverzaciji, čim je vredna pomena u ovakvim trenucima.

,,Pravile smo malu retrospektivu vaše maturske večeri. Izgleda da ste se baš lepo proveli, ti pogotovo.” Ovo me je trglo i ja joj uputih uplašeni pogled krivca uhvaćenog na delu što njoj izmami osmeh. Očigledno je rešila da se malo zabavi na račun toga. ,,Nisi mi se pohvalio da si se povatao sa Nikoletom.” Njen glas dobi blagu optužujuću nijansu dok me je njena nekarakteristična direktnost u trenu izbacila iz takta. Sabrao sam se kroz svega par sekundi i odgovorio sasvim smireno. ,,Nisam. Jednostavno nije bilo vredno pomena.“ Njen nepoverljivi pogled me je omeo i ja se ponovo pogubih. „Ionako se ništa nije dogodilo, mislim ništa značajno što bih ovaj…napomenuo.“Počeo sam da se uvijam i nespretno izvlačim pravdajući se kao pravi krivac.

,,Ništa ? Niste se čak ni poljubili ?”, upitala je streljajući me svojim lepim, krupnim očima koje me više nisu posmatrale blagonaklono kao nekad. Od ovog njenog poslednjeg pitanja mi postade izuzetno neprijatno, veoma nelagodno. Skrenuo sam pogled od nje i umesto da odgovorim poželeo da zavapim koliko nije fer što mi ovo radi kada se sve uzme u obzir, ali ona nastavi. ,,Tvoj drugar te brani. Kaže da nisi hteo ni sa jednom drugom zato što si opasno zatreskan u mene i da zato ništa nije bilo sa Nikoletom.“ Radoznalo i upitno je posmatrala moje reakcije.

Nisam mogao da verujem da će i Gagi jednom reći pravu stvar i izvući situaciju. Pogledao sam je u oči molećivo, sav raznežen i prošaptao, ,,Ima tu istine a ti znaš da si jedina…“ Prekinula me je iznenadnim poljupcem. Njene pune, sočne usne su mi zapušile usta i ja se prepustih topeći se od miline. Smešili smo se jedno drugome i milovali pogledima prepunih najtoplijih, iskrenih osećanja. Odahnuo sam i osmeh mi se ne-kontrolisano razvukao preko face.

,,Blesane jedan, uopšte nema potrebe da bilo šta kriješ od mene.“ Prekorila me je blagim glasom i pomilovala nežno po obrazu podarivši mi svoj prekrasni, blistavi osmeh. ,,Znam… a i zaista je bilo nebitno, samo jedna luda noć…u svakom slučaju neće toga biti više. Od sada imaš moje srce na dlanu, obećavam. Vo-lim te jovana.“ Jedva sam dovršavao rečenice zbog navale emocija koja mi je uzdasima sputavala moć govora. ,,Najviše na svetu ?“, upitala je ozarenog lica. ,,Najviše na svetu celom.“ ,,I ja tebe, blesane moj.“, ciknula je dirnuta mojim očekivanim odgovorom i bacila mi se u zagrljaj.

Ponovo me je poljubila a onda smo se neko vreme ćutke gledali u oči, netremice. ,,Znaš, Pavle…“, prekinula je iznenada trans u koji smo upali, prljavi ples zaljubljenih pogleda, ,,…ovo što se dešava među nama…“ ,,Je nešto najlepše, najbolje i najmoćnije što je ikada moglo da nam se dogodi.“ dovršio sam umesto nje započetu rečenicu. ,,Naravno da jeste ali nešto drugo sam htela reći.“, nastavila je tihim, ozbiljnim glasom. Posmatrao sam je sa velikim interesovanjem kao i obično posvetivši svu svoju pažnju onome što ima da mi kaže.

,,Sigurna sam da znaš to ali ću ipak napomenuti…nije na odmet.“ Napravila je malu dramsku pauzu a onda nastavila tonom koji je temi davao na značaju. ,,Svestan si da nikome, ama baš nikome živom ne smemo da pričamo ovome…o nama ?“ ,,Naravno da znam dušo moja, ne brini.“, uzvratio sam glasom koji je ulivao poverenje. ,,Ti si samo moja slatka tajna i sebično ću te čuvati samo za sebe.“ Zavodljivo sam šaputao pribijajući se uz nju dok su je moje ruke zarobljavale a gladne usne hrlile ka njoj.

Ljubili smo se strasno i milovali nežno još neko vreme a onda me je ona očigledno protivno svojoj volji i želji, teška srca zamolila da napustim njenu sobu pošto je Marina veoma uskoro trebala da se vrati sa šljake. Poželeo sam joj slatke snove, poljubio je za laku noć i nerado je poslušao. Zaspao sam u svom krevetu, grleći jastuk, sa njenim imenom na usnama koje su još uvek gorele i bridele od strasnih, vatrenih poljubaca dok mi je celo telo drhtalo, još uvek naelektrisano od moćne energije trenja o njenu glatku, nežnu, znojavu kožu dok smo bili spojeni.

Zaspao sam nekomtrolisano buncajući dok su mi misli ključale od vrvećih hormona i teške ljubavne groznice koja me već neko vreme nije popuštala ni za tren. Žestoko sam se navukao na taj osećaj pozitivnog nemira i konstantnog uzbuđenja. Bio sam smrtno zaljubljen i voleo sam beskrajno, teško opisivo. Nemoćan sam naći prave reči koje bi na odgovarajući način dočarale stanje u kojem se moj duh nalazio. Do pre izvesnog vremena nisam mogao ni da pojmim da mi ovako može biti dobro, barem ne u ovom životu. Predivno, čudno, gotovo nestvarno a ipak sasvim prirodno…želim da traje zauvek ali ništa ne traje toliko dugo… sve ima svoj početak i kraj pa i samo vreme i prostor.

Iz dubokog sna me je trgao iznenadni, veoma bučni, uznemirujući, praštavi zvuk. Trebao mi je koji tren da dođem sebi, da se saberem i počnem razumno da rezonujem. U prvi mah nisam mogao da verujem svojim razdraženim ušima ali bilo je kristalno jasno da se to čuju rafali iz automatskog oružja, na ulici, ispred naše same kuće !

Skočio sam kao oparen iz kreveta i izleteo kao metak iz svoje sobe. Utrčao sam u Jovaninu sobu gde se ona sva prestravljena sklupčala na patosu kraj kreveta i drhtala od straha u grču, sa rukama na ušima, trzajući se preplašeno kada bi pucnjava nakon veoma kratke pauze ponovo počela. Zaglušujući prasak za praskom je uskako kroz otvoreni prozor, odbijao se od zidova i plafona stvarajući užasavajuću akustiku u vidu zlokobnih, pretećih odjeka od kojih ni rođene misli nisam mogao razaznati. Nisam mogao da poverujem šta se događa. Zaista je bilo zastrašujuće.

Više od svega sam poželeo da čvrsto zagrlim Jovanu i umirim je, pokazujući joj da sam tu i da neću dozvoliti nikome i ničemu da je povredi ali sam ipak prvo posegnuo za vratima koja su vodila na balkon.

Ispod tog balkona na kome je Jovana stajala jedne tople noći, nekada davno, još dok smo bili deca ja sam njoj prvi put izjavio ljubav. Igrali smo se oponašajućiu Romea i Juliju, inspiriani nakon gledanja ekranizacije tog remek dela književnosti. Očarala nas je i dirnula lepota tragedije. Kada malo bolje razmislim i dublje zagrebem postane mi savršeno jasno da sam ja u tu devojčicu oduvek bio zaljubljen a ta osećanja su sazrevala zajedno sa nama i čekala da mi budemo spremni kako bi dostigla svoj vrhunac. Takođe sam znao da je to bilo obostrano od samog početka. Neke stvari su jednostavno suđene. To je bila ona čuvena, mistifikova-na i često osporavana ljubav na prvi pogled a nama je trebalo dosta vremena pa da shvatimo i razumemo šta nam se dešava kako bi mogli da se nosimo sa tim moćnim osećanjima.

Na tom istom balkonu sam sada stajao ja i blenuo ophrvan nevericom u krajnje bizaran prizor pod jutarnjim Suncem. Moj otac i Dača su se teturali mrtvi pijani po prostranom krovu Dačinog ogromnog terenskog vozila koje su zaustavili tačno između naših dvorišta blokiravši celu širinu puta i nasumično pucali iz automatskih pušaka, rešetajući u prazno, pucali su u vazduh iznad i oko sebe, mahnito kao da pokušavaju da se odbrane od armije nekakvih sablasnih, nevidljivih, letećih stvorenja koja žele i aktivno pokušavaju da ih se domognu u nameri da im popiju krv i naslade se njihovim mesom.

,,Jebeno ne verujem !”, otgrlo mi se. ,,U jebote !” Još jedan sasvim prikladan komentar izlete iz mojih širom otvorenih usta dok sam razrogačenim očima apsorbovao nestvarnost scene koju sam posmatrao, morajući da teram sebe ne bi li je prihvatio kao realnost pošto mi se razum pobunio po prvi put krajnje nepoverljiv prema mom čulu vida koje me je do sada savršeno služilo. Lice mi je verovatno tada izgledalo kao u ribe na suvom.

Taman što je ratni požar zamro na svim frontovima moja ulica se našla pod opsadom. Do sada se sigur-no ceo kvart digao na noge. Znao sam da treba da reagujem samo nisam znao kako i na koji način. Vratio sam se u sobu i bacio Jovani u zagrljaj koja je vapila za mojom umirujućom blizinom i dodirom. Podigao sam je sa poda i popeo na krevet. Sačekao sam da se malo umiri a onda je nežno, ovlaš poljubio, u usne i čelo.

Pucnjava je konačno utihnula. Sigurno su ostali bez municije, zaključih. ,,Ne boj se, ljubavi. To se samo moj matori i Dača malo vesele. Hej, vratili su se ! Prokleti rat je konačno gotov !“, uskliknuo sam euforično prepun pomalo usiljenog enzuzijazma dok su njene neme drhtave usne pokušavale da obrazuju osmeh a njene krupne, od suza vlažne oči mi upuićivale pogled preplašene srne. ,,Idem ja dole a ti ostani ovde dok se ne vratim.“, poručio sam i hitro skočio sa kreveta. Adrenalin me je opasno skucao, morao sam odmah da reagujem, nije bilo teorijske šanse da ostanem pasivni posmatrač i čekam. ,,Ne idi Pavle, molim te. Bojim se.“, zavapila je. ,,Ne brini mila moja, odmah se vraćam, samo da izvidim situaciju.“, odgovorio sam povlačeći se unazad. Nažalost nisam mogao da budem na 2 mesta u isto vreme.

Htela je da ponovi molbu ali ja sam već izjurio na vrata. Uzeo sam šorc iz svoje sobe i bukvalno uskočio u njega umalo ne pocepavši ga. Sjurio sam se niz stepenice brzinom približnoj slobodnom padu. Srce mi je divljački tuklo u grudima od uzbuđenja i neizvesnosti.Marina se već nalazila u dvorištu. Posmatrala je Đorđa koji je nesigurnim teturavim korakom ulazio na kapiju. Prišao sam joj ali me nije primećivala. Posmatrala ga je netremice, fiksiranim pogledom. Izraz lica joj je bio pogubljen, u stvari poprilično neodređen, nedefinisan. Delovala je zaposednuto. Pridružio sam joj se.

Moj stari je sada bio samo bleda senka nekadašnjeg sebe, čoveka koji je nekada bio glava ove kuće, noseći stub naše porodice, stožer snage i sigurnosti. Strašno je oslabio, bukvalno se prepolovio, skoro potpuno osedeo, upali obrazi iznad kojih su visili grozni, crni podočnjacu su sada barem bili obrijani a kosa uredno podšišana. Delovao je totalno sjebano. Progutao sam gorku, tešku knedlu posmatrajući ga kako nam prilazi slabašnim korakom, poput usporenog snimka dok tenzija i neizvesnost rastu, dodatno greju i zgušnjavaju ion-ako težak, vruć vazduh prepun vlage koji se sve teže i teže diše.

Kako je zakoračio u dvorište ispustio je pušku pored sebe i skljokao se na kolena kao da ga je izdao i poslednji atom snage. Zagrabio je travu rukama, zagnjurio lice u nju i zajecao glasno. Scena je bila filmski dra-matična. Marina i ja smo se konačno trgli i pritrčali mu u pomoć. Uhvatili smo ga za mršave ruke pomogavši mu da ustane i opet se osovi na svoje klimave, nestabilne noge. Intenzivno je bazdio na džibru i znoj a na sebi nosio rekao bih glanc novu maskirnu uniformu.

Dok smo ga uvodili u kuću naizmenično nas je ljubio, užasno smrdeći na rakiju. Kao da već danima ništa drugo u usta nije stavljao… a verovatno i nije. ,,Marina, ženo moja…i moj sin…“, mrmljao je u svom pijanom bunilu kroz suze. Uveli smo ga i smestili na bračni krevet u njihovoj spavaćoj sobi. Obeznanio se istog trena, čim smo ga položili u horizontalu. Marina mu je izula čizme a onda smo napustili prostoriju ostavljajući ga da se pošteno odmori i makar malo povrati snagu kada ga alkohol delimično bude popustio.

Iva i Jovana su se stvorili u hodniku sačekavši nas sa nestrpljivo upitnim pogledima. Iščekivali su neke odgovore, neko obaveštenje ali Marina je zanemela. Nije znala šta treba da kaže niti šta oseća. Konačno je došeo dan koji smo dugo čekali, došao je nakon duge 4 pune godine straha, paranoje, zebnje i bolnog beznađa. Pogladio sam je po ramenu i to je trže. Uzela me je za ruku i osmehnula mi se zbunjeno.

,,Hoću da vidim tatu.”, zahtevao je Iva. ,,Polako srećo, tata sada spava. Mnogo je umoran.”, uzvrati Marina blagim, smirenim glasom i pogladi ga nežno po temenu. ,,Kada se dobro odmori, ustaće i onda ćemo svi lepo da se pozdravimo sa njim kako dolikuje. Biće vremena za sve, na pretek.” Glas joj je na moje veliko zadovoljstvo odisao davno zaboravljenim optimizmom. Zagrlila je najpre Ivu a onda i Jovanu desnom rukom dok je Ivu i dalje držala levom. Velika, neočekivana radost mi je ispunjavala srce dok sam posmatrao krajnje emotivnu scenu. Nisam mogao ododleti, pridružio sam im se. Izgrlili smo se i izljubili, iskreno radujući se očevom povratku a kada su emocije malo utihnule nastavili smo sa uobičajenim svakodnevnim aktivnostima.

Marina i jovana su spremile brdo hrane za ručak i večeru ali otac je ostao komiran sve do narednog podneva. Ja sam u međuvremenu rutinski odradio svoj trening u dvorištu i na taj način se malo rasteretio i oslobodio napetosti. Neprestano sam razmišljao o nadolazećim promenama i nisam mogao biti siguran kakve će biti. Takođe nisam mogao da odagnam nemilo prisećanje na ono veče nakon Brankove sahrane. Očev, ludački, pijani pogled mi je vratio ružne uspomene na tu traumatičnu noć. Nerado sam se veoma živo sećao svakog mučnog detalja. Osetio sam se progonjenim.

Jovana mi se pridružila i njeno prisustvo je momentalno rasteralo crne, teške misli. Od početka letnjeg raspusta i ona je počela sa nekim svojim fizičkim aktivnostima, isključivo za zatezanje svog vitkog, skladnog tela. Dok sam se mrcvario sa betonskom tegom ona se istezala na vratilu i radila neke vežbice za stomak. Po-državao sam je u tome, pogotovo što sam je stalno želeo u svojoj blizini. Razdvojenost od nje bi mi već nakon samo par sati polagano postajala bolna i mučna. Ponekad me je to veoma zabrinjavalo i plašilo.

Ipak nisam mogao odoleti a da je malo ne zezam zbog njenog naprasnog interesovanjem za fizičke aktivnosti. Nije nikad spominjala ali ja sam znao da je ona kao i svaka normalna tinejdžerka pod konstantnim pritiskom u vezi fizičkog izgleda i da je počela da trenira iz određenog straha odnosno radi preventive kako bi zadržala ili još malo doterala svoju po meni savršenu liniju. Oduvek je govorila da je svo to opterećivanje estetikom površno a ja njoj odgovarao da lutku kao što je ona naravno ne brinu takve stvari pošto se njena genetika odlično pobrinula za to.

,,Čemu to lepotice ? Pa ti ne možeš biti savršenija.“, upitah čudeći se čim sam došao do malo daha praveći kratku pauzu. ,,Ne zajebavaj, Tarzane. Razbijaš mi koncentraciju.“, prostenjala je kroz blagi smešak držeći se grčevito za vratilo. Strogo kontrolisanim pokretima nastavila je da podiže noge, savijajući ih u kolenima i pri tom lagano uvlačila vazduh u pluća a isto tako ga izbacicala dok ih je spuštala.

Pogled mi se prikovao za nju i njene živahne obline. Butine među kojima sam obožavao da budem zarobljen su se njihale i grčile a čvrste, nabubrele grudi koje sam još sinoć slasno milovao usnama svojim su se izazovno nadimale. Svaki njen pokret me je mamio i dozivao k’njoj. Što sam je duže posmatrao svakom sekundom mi je postajalo sve teže i teže da se suzdržim i obuzdam vatru koju je ona sasvim nesvesno i potpuno spontano raspaljivala u meni.

Uzbudio sam se opasno i poželeo da je kresnem, tako tu, na licu mesta, u toj pozi. Nešto poprilično slično smo skoro i učinili. Prikovao sam je uza zid njene sobe dok se ona grčevito držala za mene, poput mačke, svim ekstremitetima, ni za tren popuštajući snažan stisak pijavice. Bilo je tako prokleto dobro da mi se od samog prisećanja digao.

Krenuo sam prema njoj a ona to predoseti. Ispustila je vratilo, hitro i spretno se dočekala na noge. Sig-urno je pronikla u moje bludne misli i nečiste namere. ,,Nemoj ni slučajno. Kako si samo bezobrazan, ccccc, od tebe ni pola sata ne mogu imati mira.“, požalila se kroz svoj izazovni, vragolasti osmeh i popalila me još više. ,,Oprosti mi ljubavi…uh nemaš pojma koliko mi je samo teško da se suzdržavam i držim na distanci.“ Uzdahnuo sam glasno i čežnjivo. Pokunjio sam se postiđen zbog priznanja svoje najveće slabosti.

Samo koji sekund kasnije smo se ponovo smejali kao blesavi. Vežbali smo još malo a onda prešli u baštu. Plastični stočić sa četiri stolice je stajao u konstantnom hladu koje su pravile bujne krošnje velikih kajsija. U njima više nije bilo plodova, poslednje prezrele plodove smo obrstili krajem juna. Jovana i Marina su od njih skuvale gomilu džema, njime napunile brdo tegli i spakovale ih u podrum kuće, u ostavu.

Bašta je bila ograđena sa 3 strane betonskim stubovima koje je spajala mrežasto upletena žica i tako razgraničavala naš posed od komšijskih. Crnog smo ovde puštali da slobodno tumara do mile volje. Nije se bunio, u stvari voleo je da dobar deo vremena provodi ovde razvlačeći kosti koje su mu kao i svakom normal-nom psu bila omiljena zanimacija i poslastica. Redovno je zakopavao višak praveći zalihe. Takođe je često rovario režeći u zemlju pri pokušaju da ulovi krticu čije su prisustvo odavale upadljive promene na reljefu zemljišta.

Kao i uvek rado smo mu posvetili pažnju koju je on sa oduševljenjem prihvatao. A onda sam iskoristio Jovaninu trenutnu nepažnju, zgrabio je odpozadi i povukao za sobom na travu. Ciknula je i zakikotala se. I Crni i ja smo je spopali bacivši se na nju dok je ona gubila dah cerekajući se i uzaludno opirući. Besramno sam je izvatao, ustremivši se na njene intimne obline. Smejali smo se kao ludi dok je Crni lajao i radosno skakutao po nama i oko nas, zadovoljno mašući repom.

,,Pusti me bre, budalo jedna ! Najebali smo ako mama naiđe.“ ,,Ma daj srećo, samo se malo igramo.“, odvratio sam kroz krvoločni kez i nastavio da grabim. ,,Da li zaista želiš da saznaš šta bi ti ona odgovorila na to ?“, upitala je i pogledala me ozbiljno. To me je malo spustilo na zemlju i smirilo. Imala je pravo. Gubio sam kontrolu i sve češće nas na ovakav ili sličan način izlagao nepotrebnom riziku da budemo provaljeni.

Te noći je ona došla kod mene u sobu na toplu šolju umirujučeg razgovora pred spavanje. Taj ritual smo upražnjavali još od vremena do kojeg moje pamćenje seže. Komentarisali smo očev povratak. Jovana je bila vidno uzbuđena i srećna i potpuno ubeđena da će naša mala zajednica sada u punom sastavu konačno krenuti putem prosperiteta i blagostanja i da nam lepa, harmonična vremena opet sasvim izvesno predstoje i sasvim zasluženo hrle u susret. Bilo mi je neopisivo milo i drago da je viddim tako vedru, nasmejanu, zaista srećnu, punu života i optimizma međutim toplinu oko mog srca je mlačila zebnja i određena rezerva koju sam sa razlogom nosio u sebi.

Užasno me je pekla savest zato što sam krio od nje ali nikad se ne bih usudio da joj kažem kako se moj otac poneo ono veče, kako je postupio. Teret istine o njegovom nasilnom činu te noći ću hrabro nositi u sebi iako je pritisak sada postajao sve veći a po meni situacija uprkos svoj euforiji i optimizmu kojim je odisala atmosfera u našem domu poprilično neizvesna.

To saznanje bi joj provereno slomilo srce zato ga neću podeliti sa njom samo da bih kukavički olakšao sebi. Ponekad u ovako delikatnim situacijama shvatiš da je istina sranje od kojeg moraš zaštiti ljude koje voliš i do kojih ti je stalo. U meni su se pomešala zebnja i nada. Iskrena nada da se onako nešto nikada neće pono-viti, iskrena nada koja me je na kraju ipak navela da čvrsto verujem da će sve biti u redu, u stvari da je već sada sve u redu. Razmišljanje u drugom pravcu ću pripisati mojoj pomalo ciničnoj čak i pesimističnoj prirodi i trenutnoj ali lako prolaznoj iracionalnoj paranoji. Lako bih se otresao crnih misli kada je moja voljena u mojoj blizini.

Poljubili smo se za laku noć i ona se vratila u svoju sobu. Pokušavao sam da zaspim ali neki đavo mi nije davao mira. Uzbudio sam se intenzivno zato što mi je kroz glavu prolazila retrospektiva naše kompletne ljubavne avanture. Sve te lascivne scene su mi prolazile kroz vizuelni korteks, slike moje nage drage u divljoj ekstazi dok nezadrživo prodirem u nju su mi podarile kameno tvrdu erekciju. Pribegao sam preventivnoj mas-turbaciji i to je privremeno pomoglo, na neko vreme.

Međutim činjenica da je ona tako blizu, u sobi preko puta i želi i oseća isto što i ja je ubrzo počela da me ponovo izluđuje. Izdržao sam tako mučeći sebe još nekih 20-ak minuta a onda iskočio iz kreveta. Šunjao sam se zaverenički poput zveri koja vreba plen koji se sprema da prikolje. Nisam ni bio ništa bolji, ovako gon-jen hormonima i iskonskim porivom nisam bio ništa bolji od obične popaljene životinje. Ona je izgleda imala isti problem i iz istog razloga nije mogla da zaspi a ja sam imao rešenje.

Ležala je u mraku nemirno meškoljeći se u postelji. Kada sam kročio u njenu sobu upalila je stonu lampu. Odmerila me je nemirnim pogledom koji se zaustavio na mom ukrućenom udu a izraz lica joj postade pohotan. Čak i u polumraku se jasno videlo da ga je veoma željna. Usta joj se gladno rastvoriše a oči raširiše kako bi bolje apsorbovale prizor. Od toga mi se ukrutio do bola.

,,Nemoj Pavle, ne smemo.“, izustila je mucavo a ja sam se već bacio na nju poput neumoljivog pred-atora i grubim poljupcem joj zapušio usta. Oslobodio sam je brusa i gaćica ne prestajući da radim jezikom u njenim ustima. Prodro sam u nju divljački. Nisam joj dozvoli da se otrgne od mojih usana i prekine poljubac kako bi olakšala sebi vrisnuvši glasno. Zabijao sam ga snažno i odlučno i pritiskao je celom svojom težinom.

Držali smo se čvrsto za šake izukrštenih prstiju kao da i njima vodimo ljubav. Svaki pedalj naših tela se maksimalno posvetio i davao svoj doprinos akciji. Koprcao sam se u čvrstom zagrljaju njenih vrelih butina i energično klizio po njoj u nastojanju da osetim što više njene vrele, nežno meke, od znoja glatke kože na svom telu. Delovalo je kao da pokušavam da se u celosti spojim sa njom.

Ubrzao sam tempo i pojačao intenzitet svojih pokreta. Nisam još dugo izdražao, pomračio mi se um dok sam doživljavao silovit orgazam koji je trajao iznenađujuće dugo s’obzirom da se ceo čin odigrao brzo stigavši do svog vrhunca. Beskrajni poljubac se nije prekinuo ni za tren, trajao je sve vreme snošaja, ostali smo spojeni usnama i naravno genitaljijama.

Konačno sam joj dopustio da normalno prodiše i prošaptao mazno dok sam i dalje bio na njoj, ,,Tako te volim Joko, ne mogu bez tebe, ljubavi moja.” ,,I ja tebe, Pavle, ljubavi moja.”, uzvratila je nežno i ja osetih njen slatkasti, vreli dah na svom licu. Oatali smo tako, ćutke, nepomični nekoliko minuta dok nas je obuzimalo predivno blaženstvo koje Jovana iznenada prekinu.

,,Pavle, ne smemo da zaspimo. Mama je uzela godišnji odmor i sigurno će da nas ranije budi. Moraš u svoju sobu.“ Pogledao sam je tugaljivo. ,,Još samo malo, srećo moja.“, zavapio sam molećivo i poželeo da taj momenat i osećaji koji me u njemu prožimaju potraje zauvek. ,,Ne može, moraš odmah. Molim te, dok se nisam predomislila a to ne sme da se dogodi.“ Razum se borio sa osećanjima.

Rešio sam da joj ipak olakšam i odvojio se s’teškom mukom od nje. Jedva sam se odlepio. Telo mi je postajalo preteško i osetio sam bukvalno kako me moćna, nevidljiva sila vuče natrag ka njoj. Odupreo sam se i iskobeljao nekakao, poželao joj laku noć i pobegao u svoju sobu dok sam još imao snage i volje i dok se ona nije predomislila. Uspelo je, ovaj put sam zaspao kao zaklan i pajkio kao bebica. U jednom trenu lucidnosti polusna isfantazirao sam da je još uvek kraj mene. Čvrsto sam zagrlio jastuk i zabalavio po njemu. ,,Mmmmm mila moja…Jovano volim te…“, čuh sebe kao da buncam u daljini. Kako god ni za tren se nisam odvajao od moje voljene, ako je nisam mogao osetiti svojom čulnom percepcijom ipak je stalno bila sa mnom u mojim mislima ili kako bi to romantičari rekli, nosio sam je u srcu svom.

Jovana je bila u pravu, Marina nas jeste probudila ranije. Bila je nasmejana, otac takođe. Međutim njegove oči, taj mutan, jezivo hladan i potpuno prazan pogled je svedočio o zastrašujućoj promeni koja se dogodila u njemu. Ručali smo svi zajedno nakon više od 3 duge godine. Otac je slabo govorio kao i ja, dok su Marina, Jovana i Iva na smenu brbljali o vremenu i događajima u periodu njegovog odsustva. E kada bi on progovorio o njegovim dogodovštinama iz tog istog perioda istraumirao bi ih do koske, pomislih u sebi dok sam ga sa oprezom posmatrao.

Tog dana je moj otac konačno ponovo bio naš, pripadao nama i bilo je veoma lepo uprkos svim mojim sumnjama ali već sledećeg se opet uhvatio sa svojim Vojvodom. Dača je već te nedelje organizovao veliko veselje za sve svoje saborce i njihove porodice. Zakupio je restoran u gradu i mi smo naravno bili pozvani. To je bio povod za prvu svađu Marine i Đorđeta od njegovog povratka. Svakako im nije dugo trebalo.

Marina je po svaku cenu želela da separatiše svog supruga od Dačinog uticaja ali uzalud. Đorđe je otišao sam na proslavu da divlja sa gomilom ludaka sveže pristiglih sa ratišta. Vratio se tek sutradan, uveče, naravno mrtav pijan. To je prekosutra bio povod za još jednu svađu. Već je iščilelo i ono malo optimizma koji sam usilio u sebi. Bilo je kristalno jasno da sve to ne može izaći na dobro. Može samo biti sve gore i gore ukoliko Đorđe ne odluči da se trgne ali njegov bolesni pogled mi nije ulivao ni trunku nade koja se brzo raspršila, on ju je surovo razbio kroz svega par dana.

Morao sam nažalost ponovo tešiti svoju dragu koja je gorke suze lila slušajući iz svoje sobe naše roditelje kako nekontrolisano viču jedno na drugo. Pokušavao sam da je umirim nežnim dodirima i malim dobronamernim lažima, da joj olakšam bol koju su prouzrokovale raspršene iluzije. Nasuprot njoj Iva je bio i ostao flegma. Imao je tu neverovatnu sposobnost da se isključi iz svega i povuče u svoj svet, gde bi bio nedo-dirljiv za sranja koja se dešavaju oko njega i povodom kojih ne može preduzeti ništa. Moj polubrat je zaista pravi, mali genije ali to meni ne pomaže, ja sam morao preduzeti nešto. Možda niko drugi nije očekivao to od mene ali ja svakako jesam.

Đorđe je iz dana u dan ponovo provodio sve više vremena sa Dačom, što je sve Marinine pokušaje da ga urazumi i navede da se ponovo posveti porodici učinilo potpuno uzaludnim i apsolutno besmislenim. Upitao sam Marinu jednom prilikom šta se dešava sa njegovim radnim mestom a ona mi je odgovorila da je sada moj otac na nekakvoj rehabilitaciji i da ga njegova pozicija u firmi čeka kada završi sa tim odnosno kada se oporavi od svežih trauma doživljenih u ratu. To bi mi zvučalo sasvim zdravorazumno da nisam zaključio da on uopšte ne želi da se ninakakav način rehabilituje.

Odlazio je svakodnevno sa Dačom ko zna gde i radili su ko zna šta, (ništa lepo siguran sam) i to uglav-nom noću. Marina je ostajala uskraćena za bilo kakvo objašnjenje što ju je izluđivalo. Takođe sam primetio da od kada se otac vratio više uopšte ne oskudevamo sa novcem a na Marinino uporno interesovanje o poreklu tog novca bi redovno izbijala nova svađa. Svaki put kada bi ga ona pritisla neugodnim pitanjima on bi se va-dio na priču o čiru na želudcu koji je dobio na ratištu pa da ga s’toga treba ostaviti na miru jer ne sme da se nervira. Ali ga zato taj jebeni čir nije sprečavao da se opija skoro svako veče.

Marina je ponovo počela da pribegava svojim sedativima i svojoj lošoj glumi pružajući nam svoje usiljene, kisele osmehe. Moja komunikacija sa ocem se svodila na njegovo upućivanje instrukcija u vezi nekih glupavih radnih zadataka koje mi je zadavao ili bi mi jednostavno tutnuo u šaku nešto para bez reči. Osećao sam se korumpiranim iako se moja privrženost nije mogla kupiti nikakvim novcem ali se ipak nisam usuđivao odbiti ga.

Kada je počela školska godina na neki način sam osetio određeno olakšanje pošto je atmosfera u kući kada je otac bio tu iz dana u dan postajala sve neprijatnija. Osećala se konstantna tenzija a nije prošlo ni mesec dana od njegovog povratka a već se stvorila veoma neugodna netrpeljivost između njega i Marine. Bilo je znatno lakše kada joj se okončao godišnji odmor, počeli su uglavnom da se mimoilaze i na taj način izbegavaju, što je po meni bilo dobro.

Užasnuo sam se kada sam uhvatio sebe kako razmišljam o tome da bi ipak bilo bolje da se nikada nije ni vratio. Pekla me je savest zbog toga ali ja sam ipak samo čovek a ubeđen sam da je i Marini, Jovani, pa čak i malom Ivi prolazila ista misao kroz glavu u pojedinim trenucima. U našu kuću, u Marininu bračnu postelju se uselio potpuni stranac i to nimalo drag. To više nije bio moj stari već posledica rata koju moja porodica sada mora da trpi. Ironično, sada kada se rat konačno završio, kada je nastupio toliko željeni mir, kada se probudila realna nada u mnogo bolje sutra nama postaje sve teže i teže. Zbog njega, samo zbog njega.

Škola je uspevala da mi malo skrene misli od razmišljanja o njemu i o eventualnim sranjima koja može da napravi u mom odsustvu. Upoznavao sam nove klince a u drugim razredima je bilo i nekih meni već poznatih faca. Bilo je dosta i veoma lepih devojčica ali ja sam bio potpuno posvećen i telom i dušom mojoj Jovani tako da nisam čak ni maštao o njima što bi ipak bilo savršeno normalno, zdravo i sasvim u redu. Tako je valjda to kada zaista voliš ženu.

Gagi i Mare su upisali zanat u mašinskoj školi koja se nalazila odmah do moje, tako da mi je bilo suđe-no da budem svedok Gagijevog divljanja i kroz srednjoškolsko obrazovanje. Već druge nedelje je napravio žešće sranje, imao je gadan nasilni ispad. Mene to uopšte nije čudilo, samo sam čekao da počne, dosta dugo je i izdržao s’obzirom na okruženje i atmosferu koja je vladala tamo.

Gradski mangupi organizovani u ekipe kao i prigradski su već od samog početka uspostavili hijerar-hiju po principu zakona jačeg. Upravo jednom od tih nabeđenih majmuna, gradskom, nabildovanom drkošu je Gagi na praksi u radionici otvorio lobanju pajserom. Težak potres mozga i brdo kopči je veoma upečatljivo naglasilo Gagijev stav.

Voleo sam hemiju i na praksi u laboratoriji mi je od samog početka bilo veoma zabavno i interesantno. U startu sam dobio odličnu ocenu za izvođenje jednog veoma atraktivnog ali u suštini jednostavnog ogleda. Bio sam zadovoljan novom školom, lako sam se uklapao odnosno bio prihvaćen. Prvi utisci su bili krajnje pozitivni.

Početak školske godine je uvek bio frustrirajući trošak za veliku većinu porodica ali moj ćale bi sve što treba bez reči iskeširao, bez ijednog postavljenog pitanja tako da nabavka odnosno kupovina neophodnog školskog pribora, knjiga i svega ostalog ovog septembra nije predstavljala nikakav problem. To je nažalost bilo jedino pozitivno što nam je pružao. Niko od nas nije ovde bio nezahvalan ali usudiću se reći : JEBO TI TAKAV NOVAC. Skupo ća nas koštati.

Donosio je novac u kuću ali i probleme koji po meni nikakva materijalna stvar ili vrednost nisu mogli da kompenzuju. Bilo je i više nego očigledno da je na ratištu postao pravi alkos, doduše kao i mnogi drugi što je kada se u obzir uzmu okolnosti u potpunosti razumljivo ali ono što moja maćeha nije bila u stanju da razume niti da prihvati niti toleriše je bilo totalno odsustvo želje za bilo kakvom promenom. Očigledno nije imao nikakvu nameru da se makar i malo potrudi zbog nas, da barem pokuša da nam pokaže da mu je stalo ali ništa od svega toga. Od svega toga osta samo gorak ukus razočarenja i poraza. Izgleda da mu je jedino stalo do njegovog ratnog druga i komandanta koji je postao nekrunisani kralj crne berze i podzemlja, na lokalu a i šire. Kao njegova desna ruka i on se probijao u toj mutnoj hijerarhiji i naravno pri tom dobro zarađivao, na nelegalan način, naravno.

Gagi i ja smo počeli u pauzama između časova (on neretko i za vreme časova) da visimo u divljem, zapuštenom parkiću koji se protezao kroz delove dvorišta obe škole. Tu smo svakog velikog odmora pušili travu, pili pivo i cimali se što je duge školske časove i dosadna predavanja činilo podnošljivijima. Njega su već u obe škole svi znali, kao i činjenicu ko mu je otac što mu je davalo određene privilegije.

Najgore u vezi početka školske godine je bilo to što Jovana i ja nismo mogli da više provodimo toliko vremena zajedno. Nisam prestajao misliti na nju, strašno mi je nedostajala. Znao sam da se i ona upravo tako oseća. Kada bi kući bilo relativno bezbedno da se osamimo u njenoj ili mojoj sobi nismo mogli da se zasitimo jedno drugog. Vikendi su uglavnom bili rezervisani za nas. Druženje sa ekipom, provod, svirke, malo cirke i zajebancija po gradu do kasno a onda užurbano pravac kuća-krevet.

I tako smo jedne prijatne septembarske noći dok je napolju ritmično dobovala još uvek topla kiša po mračnim krovovima i prozorima moja draga i ja ležali nagi u strasnom zagrljaju, ljubeći se u pauzi između 2 vođenja ljubavi. Jovana se najednom lagano odvojila od mene a izraz lica joj postade tužan i zabrinut. Znao sam tačno o čemu se radi jer ipak njeni problemi su i moji problemi.

,,Zašto tvoj tata mora baš toliko da pije ?”, upitala je kroz dubok, teskobni uzdah. Očigledno nije ni očekivala odgovor već imala nameru da skrene pažnju na veliki problem koji je sve nas pogađao. Očekivao sam to i imao unapred dobro pripremljen odgovor. Hteo sam da joj kažem svoje iskreno mišljenje u vezi svega ali nisam smeo da izrazim skepsu koja me je morila, odnosno… drugim rečima nisam hteo da je isprepadam rekavši joj da mi je jasno kao dan da ovo sa mojim ocem nema nikakve šanse da izađe na dobro.

,,Očigledno je gadno pukao na ratištu. Sigurno se tamo nagledao svakakvih, teških sranja. Svi ti užasi o kojima smo mi mogli samo da čitamo u novinama ili da slušamo i gledamo na TV-u, uhhhh… on je ladno sve vreme bio tamo, to se njemu događalo, to je bila njegova realnost. Proživljavao je košmar i u snu i na javi, i danju i noću. Nažalost postao je alkoholičar, mnogi na ratištu su tome pribegavali kako bi barem malo zdravog razuma sačuvali i izdržali konstantan strah i stres.“ Branio sam svog starog više zbog griže savesti nego što sam ga zaista razumeo a nikako ga nisam pravdao.

,,Znam ja to, Pavle. Ali on povređuje mamu i kao da ga uopšte nije briga za nas.“, zavapila je, glasom koji je odzvanjao od boli izazvane nepravdom. ,,Srce mi se kida kada je vidim nesrećnu. Uzalud je pokušavala i suzdržavala se nedeljama, želeći da barem očuva privid da je sve ipak u redu. Pavle, ona je tako razočarana, uhhh…“ Nastavila je da se jada sve plačljivijim tonom dok su se njene krupne, bademaste oči polako punile suzama. ,,Žao mi je, Joko. Eh, tako mi je žao. Veruj mi da znam koliko boli… i meni se srce kida kada vidim nju a posebno tebe ovako tužnu…kako patite… Voleo bih da mogu nešto da učinim.“ Uzvratio sam iskrenim saosećanjem, sa knedlom u grlu, mucavo, dok su se i meni u uglovima očiju skupljale suze.

Tako me je bolela ta nemoć da ispravim nepravdu ali sam ipak učinio ono što mogu u datom trenutku. Vodio sam ljubav sa njom, lagano i nežno i voleo je jako, telom i dušom. Ta osećanja sam pretočio u reči i umilnim šaputanjem ih podelio sa njom a ona uzvratila istom merom kroz isprekidane uzdahe i jecaje. Posto-jali smo u tim trenucima samo ona i ja.

U minulih mesec dana nismo imali previše prilika da budemo intimni, barem ne u onoj meri koliko smo to želeli i koliko smo trebali jedno drugom. Kada se Marinin godišnji odmor završio nama je počela školska godina što nam je opet sužavalo prostor za naš tajni, ljubavni život. Ali ipak su nam ostale za sigurno one noći kada Marina radi treću smenu a Đorđe odlazi u akciju sa Dačom.

Nadao sam se uprkos svemu da će se on vremenom postepeno smirivati, u suprotnom nisam ni želeo misliti o eventualnim posledicama ali mazohističke, crne misli su ipak navirale i morile me.

Nisam želeo da Marina nastavi da trpi, ničim to nije zaslužila. Druga opcija me je i još više užasavala a to bi bio njihov razvod. Ukoliko bi ga ostavila, napustila, odvela bi Jovanu a za Ivu bi se vodila bitka oko starateljstva. Ko zna kako bi on reagovao u takvoj situaciji, ni to nisam želeo da saznam. Kako god bio sam u potpunosti na Marininoj strani i apsolutno spreman da se čak i otvoreno suprodstavim ocu ako bude bilo potrebno, iako sam ga se plašio predosećajući da je spreman i na najgora dela.

Zašli smo u oktobar, rana jesen. Vreme još uvek bilo veoma prijatno, relativno toplo a dani koji su se sve više skraćivali pretežno sunčani. Vraćao sam se iz popodnevne smene i u krcatom, drnadavom, prljavom autobusu bio zadovoljan zbog još jedne sasvim zaslužene odlične ocene. Prijala mi je i ničim izazvana opti-mistična pomisao da ću ovog puta nekim čudom kod kuće zateći samo iskreno nasmejana lica. Nada umire poslednja ili barem samo tako kažu.

Stigao sam kući svojoj, oprao ruke u kupatilu s’namerom da odmah nešto prezalogajim pošto sam bio gladan kao vuk. Vladala je mrtva tišina što i nije bilo čudno od kada se otac vratio. Kao da su svi bili na oprezu i osluškivali. Otac je obedovao u trpezariji. Krkao je slaninu i ja mu se pridružih. Pohvalio sam mu se za peticu iz matematike ne bih li ga malo oraspoložio pošto je njegova najučestalija facijalna ekspresija bila mrštenje. Delovalo je kao da mu facijalni mišići nikada nisu opušteni, ni za tren, čak ni dok spava.

,,Tako treba sine. Škola je veoma važna a izgleda da tebi dobro ide. Pametan si ti dečko, samo tako nas-tavi.“ Uputio mi je reči hvale, podrške i odobravanja i pokazao mi blage naznake njegovog davno zaboravljenog osmeha. Stidljivo sam mu se osmehnuo, prijao mi je njegov pozitivan stav čije je odsustvo krasilo skoro sve njegove izjave koje su neretko zračile netrpeljivošću i netolerancijom. Sve živo i mrtvo mu je smetalo a razloga za to je po njemu uvek bilo i više nego dovoljno.

Kao i obično svoju dobru volju je pokazao na sledeći način: izvadio je nešto novca iz džepa pantalona i pružio mi ga. Oklevao sam na kratko zagledan u šuške. ,,Uzmi, zaslužio si. Da imaš kad izađeš sa društvom.“ Bilo mi je veoma neprijatno. Nisam želeo njegov prokleti novac ali sam ga kao i uvek uzeo ne bih li ga ispoštovao i zahvalio se sa nelagodom koja mi je glas činila kenjkavim. Učinio sam to kako kaže naš narod “Preko kurca !“.

Klopali smo hleb, solidno mesnatu i ne tako masnu slaninu, paradajz čija je sezona već uveliko prošla i sir. Obrok po mom ukusu, jak, stimulativan i visoko kaloričan. Dobra klopa svakako, odličan has, ali nešto drugo je meni stajalo u grlu. Htedoh da potegnem jednu delikatnu temu i predočim mu šta bi mi mnogo više značilo od njegovog jebenog novca, da učini za mene ali nisam se dovoljno osmelio u nedostatku pravih reči. Plašio sam se da ga ne uvredim, da ga ne razbesnim što bi bilo lakše učiniti nego počešati se po mudima pošto je i mestimičan pogled na njega ukazivao na to da ovaj čovek konstantno kipi. To je moj otac, živa tempirana bomba, što znači pažljivo rukovati ili još bolje, ne dirati a najbolje ni ne prilaziti.

Nisam se usudio da te misli pretočim u reči i započnem ozbiljan razgovor sa njim, koji se ticao njegov-og ponašanja koje nam je svima u najblažem obliku rečeno veoma smetalo i zagorčavalo život. Umesto toga završio sam obrok, istuširao se i oprao zube u kupatilu, popeo se usvoju sobu i presvukao u svoju ležernu, kućnu varijantu.

Odlučio sam da provirim u Jovaninu sobu i proverim kako je raspoložena. Ušao sam tiho na njena vrata, bez kucanja. Oduvek sam voleo da je iznenadim nenajavljenom posetom i izmamim joj blistavi osmeh od kojeg sam se prosto topio, postajao toliko mekan da bi mogla ukoliko to želi da me maže na hleb.

Međutim u njenoj sobi sam umesto vedrog, ozarenog lica mog malog anđela i njegovog toliko mi dragog biserno blistavog, radosnog osmeha zatekao preplašenu, uplakanu devojčicu kako jeca. Od tog prizora mi se od kada ga pamtim uvek stezalo srce u grudima a ovaj put me je poprilično neočekivano uhvatio potpuno nespremnog. Ležala je na boku, sklupčana, uplakanog lica uronjenog u šake i tiho jecala.

,,Hej, mila moja, pa šta je bilo ? Ko mi te diro ?”, upitah nespretno dok sam joj oprezno prilazio, kao da sam se plašio da ću je preplašiti i dodatno uznemiriti. Legao sam pored nje i obgrlio je nežno i pažljivo. Okrenula se lagano ka meni otkrivši svoje od suza musavo lice. Pogledala me je tako tužno da me je čak i fizič-ki zabolelo, preseklo me je u abdomenu kao da mi je neko u stomak zario ogromnu vrelu igru i sa sadističkim užitkom mi pročačkao utrobu. Progutao sam tešku knedlu, grlo mi je najednom postalo suvo kao barut iako sam pre samo koji minut popio 2 pune čaše vode. Zagrlila me je čvrsto i zaridala.

,,Zašto plačeš, malena ? Ko mi te je tako rastužio ?“, upitao sam drhtavim glasom dok me je slabost obuzimala. ,,Reci mi srećo moja.“ Neubedljivo sam je hrabrio. Znao sam da je ćale sigurno ponovo napravio neko sranje ali sam se nadao da je Jovanina reakcija ipak preterana. U najboljem slučaju ponadao sam se da je samo čula nešto jako ružno s’njegove strane i da ju je to potreslo.

,,Ko se usudio da tako rastuži moj mali, nežni, cvet ?“, šaputao sam tešeći je glasom punog iskrenog saosećanja i poljubio je u čelo. ,,Tako se bojim, Pavle.“, oglasila se tiho između jecaja, kroz suze. ,,Ne boj se ljubavi, nikome neću dozvoliti da te povredi.“ Glas mi postade znatno odlučniji. Čvršće sam je zagrlio kao da će to dokazati ozbiljnost moje tvrdnje.

Umirila se malo, prestala da drhti kao prut na vetru a jecaji su postajali tiši i neučestaliji. Odvojio sam se malo od nje, taman toliko da budemo licem u lice. Počeo sam da je nežno ljubim i usnama skupljam slanu rosu sa njenih obraza i jagodica. Dohvatio sam papirne maramice koje su ležale iza njenih leđa i pružio joj ono što je ostalo od njih. Izduvala je nos, obrisala suze i sredila se malo. Pogledala me je tužno i razočarano a lice joj je bilo smrtno ozbiljno kao nikada pre, podbulo i umorno od plakanja.

Potisnuo sam strah i rešio da budem njena stena, čvrst, hladan kamen koji ima potpunu kontrolu i na koji može da se svali svaki teret ma koliko bio težak. ,,Reci mi srce moje, šta se dogodilo ?“ Delovao sam potpuno smireno ne bih li je ohrabrio svojom usiljenom pribranošću i na taj način je naveo da konačno odgov-ori. Uzdahnula je veoma duboko i pomilovala me po licu. Bio sam krajnje napet u iščekivanju nečega što u stvari nisam zaista želeo da čujem ali sam nabacio strogo kontrolisanu fasadu koja je ulivala poverenje i koja je trebala da joj stavi do znanja da sve može da podeli sa mnom ma koliko bilo teško, ružno ili uznemirujuće.

,,Opet su se svađali. Bilo je jako ružno. Srašno. Najgore do sada.“ Napravila je kratku pauzu i ponovo duboko uzdahnula dok sam je ja strpljivo slušao i gledao sa beskrajnim razumevanjem. Nisam je prekidao i ona nastavi svoju žalopojku plačljivim glasom. ,,Mama mu je rekla da ne može više ovako, da nije izdrža-la sve nedaće dok je on bio na ratištu da bi ga sada gledala svakog dana pijanog i kako svake noći odlazi u kriminal sa svojim ratnim pajtašima. Rekla je da će ukoliko se ovako nastavi morati da ode i da nas odvede, mene i Ivu. Onda je on bukvalno poludeo. Počeo je da urla na nju, da joj preti. Nazvao je nju kučkom a mene pišuljom i poručio joj da ona i ja možemo da se odmah nosimo iz njegove kuće a da mu sina ne dira i da se ne igra glavom ! “

Napravila je još jednu pauzu jecajući nekontrolisano, vidno potrešena a ja je zagrlih još čvršće. Držao sam je uz sebe a svaki delić moga tela je vikao na sav glas dok sam se nemo grčio od besa, čvrsto stisnutih vilica, ,,Tu sam, mila moja, ne brini, volim te, ne boj se, volim te, neću dozvoliti da ti se bilo šta ružno desi, boriću sa ako treba i do poslednjeg atoma snage i poslednje kapi krvi ali neću dozvoliti da te bilo ko povredi, učiniću sve, ali baš sve što mogu da ti vratim osmeh na to prelepo lice, učiniću i nemoguće ako treba samo da tebe učinim srećnom, obećavam, volim te…“ I meni se plakalo ali dečaci jelte ne plaču, a ja naravno ne pred njom.

,,Tako mi je žao, mila moja.”, promrmljao sam tako tiho kao da sam ostajao bez glasa ili snage da ga upotrebim. Pogledala me je a lice umiveno suzama joj je bilo iskrivljeno od bola kao da trpi intenzivnu mani-festaciju istog a sve vreme se suzdržava da ne vrisne. ,,A onda ju je udario !”, ispaljunula je grcajući u suzama sramnu istinu. Pogodilo me je snažno, poput malja u punom zamahu.

Osećao sam se kao da me je neko ošamario vrelom usijanom lopatom i zalepio mi je za potiljak. Planuo sam, vrelina sa glave i lica se prelila spuštajući se u paklenim talasima niz i kroz moje telo. Goreo sam. Tuga i saosećanje su ustupili mesto čistom besu i agresiji koja se nagomilavala u meni poput eksplozivnog naboja. Počeo sam da kipim. ,,Šta ?!“ Povikao sam u neverici i otrgao se od nje na neznatnu distance, ne skidajući pogled sa njenih izbezumljenih očiju potpuno zamućenih gorkim suzama. Stresao sam se od odvratnosti dok sam ono što mi je upravo rekla prihvatao i s’teškom mukom počeo da procesuiram u zbrkanoj,provreloj glavi.

Ni sam ne znam zašto me je to toliko šokiralo i zašto sam se sada snažno rvao sa nevericom. Izgleda da nisam bio spreman na takav razvoj događaja, ne u dovoljnoj mneri da ostanem iole pribran. Ne kao što sam verovao da ću biti ukoliko dođe do toga. Ne kao što sam ja iskalkulisao u svojim crnim mislima koje su me s’vremena na vreme morile. A jednostavno se dogodilo ono čega sam se pribojavao već duže vreme, još od one noći i njegovog prvog nasilnog ispada, ali sam to isto toliko dugo i potiskivao živeći u nadi da se tako nešto nikada više neće ponoviti. A sada je opet bilo tu, po svemu sudeći nema nameru nigde da ode i ja moram da se nosim sa tim. To postaje moja realnost.

Osećao sam se kao da je nama tek sada počinjao rat a ja treba da budem na prvoj liniji fronta. Nepri-jatelj je zadao još jedan mučki udarac, udario je besramno i to na nejač. Zaista nisam bio spreman na to uprkos svim mojim perfektno teorijski razrađenim planovima i odgovorima do kojih sam dolazio u svojim beskrajnim razmišljanjima. Odgovorima na eventualno pogubne scenarije koji bi mogli da nas zadese… ali izgleda da ništa nije moglo da me pripremi za to što je do sada bila samo moja mračna fiksacija. Izgleda da nisam imao ni najmanju predstavu kako ću se osećati kada upravo to postane moja realnost u kojoj obitavam i sa kojom moram da se nosim.

Za Jovanu je ovo sigurno bio nezamisliv šok ali ona je ipak živela u blaženom neznanju da je moj otac itekako sposoban za tako nešto. Drago mi je što sam je svojim ćutanjem koje mi nije nimalo lako padalo poštedeo da počne da muči sebe bezbroj puta proživljenom traumom kao što sam ja to neretko činio sebi već duže od godinu ipo dana u nazad. A ovo što sam trenutno osećao je dokaz da me to uopšte nije očvrslo i učinilo me spremnijim. Sada se nisam nimalo kajao kao u pojedinim trenucima što sam tu užasnu istinu sve vreme skrivao od nje.

,,Udario je, tako jako, tako je jako puklo ! Kako je samo mogao ?!“, zavapila je kroz nekontrolisani, histerični plač. Bacio sam se na nju i zarobio je snažnim zagrljajem, možda čak i previše snažnim, ne znam, nisam imao osećaj. Konfuzija u glavi je moje pokrete načinila haotičnim i van moje kontrole. I meni su konač-no jurnule vrele suze, od neizdrživog koktela koji je ključao u meni i pržio mi dušu kao na vrelom ulju, od mešavine najgroznijih osećanja. Bes, gađenje, bespomoćnost, krivica, tuga, bol, još uvek naviruća agresija…

Sve se pomešalo i počelo preteći da narasta.

Jovana je nekako smogla snage da nastavi svoju tužnu, zastrašujuću priču, jedva kroz nekontrolisane jecaje. ,,Mama se posle toga zaključala u svoju sobu. Nije htela da mi otvori, rekla je sasvim smireno da je boli glava i da mora da legne ranije. Nisam znala…nisam smela…nisam imala srca da joj bilo šta odgovorim na to. Samo sam joj poželela laku noć i ona meni…uhhh joooj… Iva nije u prvi mah shvatio šta se tačno dogodilo ali nazire, sumnja, bio je tako pogubljen..ali postaće mu jasno kada se bude sabrao, on je veoma bistar i pametan dečak. Čisto sumnjam da nešto može da se sakrije od njega ukoliko se zaista zainteresuje za ono što se dešava oko njega u kući. Uh, da si mu samo video pogled… Pavle, tako se plašim.“

U meni je tada u tom trenutku kada se ona izjadala i nastavila da rida i plače na mojim grudima koje su mi pretrnule i nisam ih osećao kao ni ostatak tela, ni jedan njegov deo, nastala klica iz koje će se izroditi prava mržnja. Zgadilo mi se u tolikoj meri, kao ništa do tada, čak ni približno, kada sam se neminovno setio kako je on delovao savim smireno pre samo sat vremena, dok smo on i ja večerali. Umalo ne bacih peglu, umalo ta ista ne pohrli ka otvorenom prostoru. Ostao sam dovoljno pribran da se suzdržim, to sam učinio samo zbog Jovane, zbog njene blizine. Obed koji mi je on servirao mi je postao težak kao jebena cigla, osećao sam se kao da sam progutao džak peska.

Ležerno je sedeo, sekao i krkao slaninu i njome kljukao i mene a malo pre toga je tukao Marinu ne obazirući se ni na tren što su Jovana i Iva prisutni u kući. Počeo sam da ludim od besa koji mi je prenapregao živce i pravio kuršlus u nervnom sistemu dok sam u sebi proživljavao vizuelizaciju celog događaja. Bilo mi je toliko krivo što sam bio odsutan, što nsam bio tu a bio sam im potreban, što nisam na neki način, nekim čudom predosetio…toliko krivo da mi je došlo da izujedam samog sebe, da od muke počupam duge kose s’glave.

Ali bes je ipak bio jači, jer je krivac bio samo jedan. Poželeo sam da mu zabijem onaj namašćeni nož, pravo u njegovo okrutno srce, ako ga uopšte još uvek ima. A poslednja kap je bio novac koji mi je dao i koji mi se još uvek nalazio u džepu. Osetio sam se poput nenamernog izdajnika koji je iz neznanja prodao svoje najmilije za šaku prljavog novca. Rešio sam da mu taj novac pljusnem u lice a mračna, bolesna fantazija mi je prikazala kako bih mu ga sada slatko nabio u usta, mrtva.

Gagi mi je pre neki dan predočio jedan od načina na koji on i Dača zgrću taj novac. Relativno skoro su se kod Dače sastali sa jednim od glavnih budžuovana iz rafinerije. Tako da mi je tada postalo kristalno jas-no zašto otac više ne mora da redovno odlazi na posao već kako mu dune i odkud Dači abnormalne količine goriva kojima puni one silne cisterne. Za to me uopšte nije bilo briga, savršeno mi se jebalo, njihova stvar, njihova i njihovih saučesnika. Ali grdno se vara ako misli da ću sedeti skrštenih ruku i pasivno posmatrati kako povređuje moje najmilije i uništava mi porodicu.

Skočio sam sa kreveta kao oparen osećajući se kao da ću sksplodirati svakog trena. Pritisak koji sam osećao u glavi je postajao sve nepodošljiviji. ,,Šta ti je, Pavle ? Gde ćeš ?“, upita Jovana preplašeno. ,,Tako nešto može da mu prođe samo preko mene mrtvog.“, prosiktao sam besno kroz stisnute vilice i izjurio na vrata. ,,Nemoj Pavle, molim te. Pavle, vrati se.“, zavapila je u očajanju dok sam se ja strčavao niz stepenice rešen da se suočim i obračunam sa nasilnikom.

Međutim on je već odjezdio u noć, kao i obično u ovo vreme. Vrata od njihove spavaće sobe su bila zaključana, baš kao što je Jovana rekla. Bio sam ubeđen da Marina ne spava, nema šanse, ali sigurno želi da bude sama sa svojim mislima i pokuša da donese neke važne odluke i ja reših da to ispoštujem i ne uznemira-vam je. Provirio sam u Ivinu sobu. Moj polubrat je spavao. On i Jovana su opet trebali rano ujutru da ustanu. Svo troje smo to mrzeli. Nadao sam se da je barem on dobro. Ne bi bilo neke vajde s’njim pričati o ovome što se dogodilo, mali je bio prava nedokučiva enigma.

Obavio sam sve neophodne radnje u klonji, creva su mi proradila od intenzivnog stresa. Umio sam se hladnom vodom i smirio malo. Plakalo mi se ali nisam imao vremena za to. Spremio sam se za spavanje i užurbano se vratio kod moje Jovane kojoj sam večeras potrebniji nego ikad, baš kao i ona meni. Večeras neće biti seksa, samo toplog, umirujućeg dodira, nežnih poljubaca, iskrenih reči utehe i beskrajnog razumevanja. Legli smo zagrljeni i ugasili svetlo.

,,Pavle, tako se bolim. Ne želim da te izgubim“, prošaptala je drhtavim, još uvek preplašenim glasom u moje gola nedra i ja osetih vrelinu njenog daha na njima. ,,Ne boj se Joko, ljubavi moja, neću dozvoliti da se nešto tako dogodi.“, rekoh krajnje samouvereno što je i mene samog iznenadilo. ,,Ali šta ako se oni razvedu i mama me odvede ? Morali bi da se odselimo i to ko zna gde.“ ,,Šššššššš, dosta bre više. Ništa nas neće razd-vojiti. Otišao bih i na kraj sveta zbog tebe ako treba. Tu sam zar ne ? I uvek ću biti tu za tebe. Prekini sa tim mračnim predviđanjima, prestani da mučiš sebe nego misli na nas, ovde i sada. Poljubi me, voljena.” Poslušala me je, nežno smo se dugo, dugo ljubili, sve dok ostatak sveta nije prestao da postoji za nas, dok sve ostalo nije iščezlo a mi lagano tonuli u san.

Jovana se probudila, obukla, uzela svoj ranac, poljubila me onakvog svog krmeljivog i bunovnog i napustila prostoriju. Iz polusvesnog stanja sam momentalno ponovo utonuo u čvrst san, ali ne zadugo. Prenula me je glasna lupnjava i treska. Otac se tek sada dovukao kući, mrtav pijan, naravno. Odmah sam skočio iz kreveta, obukao se i sišao u prizemlje.

Izgleda da je Marina ustala odmah nakon Jovaninog i Ivinog odlaska u školu. Imala je sigurno neka posla a i verovatno je htela da napusti sobu pre nego što se alkoholisani nasilnik vrati. Predpostavljam da nije mogla da podnese da više deli postelju sa njim. On je sada već glasno hrkao iz te prostrije. Marina je spremala ručak u kuhinji. Prišao sam joj s’leđa dok je nožem seckala povrće na drvenoj dasci za radnom površinom stola. Pretvarala se da me ne primećuje sve dok nisam prišao skoro tik uz nju.

,,Dobro jutro, Pavle. Danas si poranio.“, rekla je ravnim i bezbojnim glasom ni ne pogledavši me. Znao sam da će pokušati da sakrije modricu kao i da neće želeti da razgovara o tome. Razumeo sam je i u potpunosti podržavao ali nisam mogao dopustiti da se završi na tome. ,,Nikako nije dobro ovo jutro.“ Uhvatio sam je za desnu nadlakticu i polako okrenuo ka sebi. Na tren me je pogledala smrknuto a onda borila posramljen po-gled. Puderom je vešto prikrila modricu ali levo oko joj je bilo poluzatvoreno a okolno tkivo veoma primetno otečeno. Od tog prizora sam prosto odlepio.

,,Kunem ti se da mu ovo neće tek tako proći !“, povikao sam besno. ,,Pavle nemoj, smiri se.“, rekla je tiho i smireno. Zgrabila me je za ramena i pomilovala blagim, umirujućim pogledom. ,,Kako bre da se smirim ?! Ne mogu a i neću da se smirim ! I neću dozvoliti da više bilo koga ovde povredi !“ Vikao sam tresući se od srdžbe, gubeći kontrolu. Grčio mi se svaki mišić od strašne napetosti, od besa i nemoći da promenim ono što je već učinjeno.

,,Pavle, ne smeš ti da se svađaš sa svojim ocem, jel ti jasno. To je između mene i njega i tako treba i da ostane. Oboje smo preterali, on svakako više, izgubio je kontrolu ali nije bilo tako strašno kao što misliš i kao što izgleda.“ Zaprepastio sam se i ostao zatečen, u toj meri da sam na neko vreme zanemeo.

Nisam mogao da poverujem da ga brani ali na neki način i meni je to počelo da dobija neki svoj uvrnuti smisao. U ovim trenucima ona se daleko više brinula da ja ne napravim neku glupost, ishitrenim i nepromišljenim postupcima a već napravljena šteta je nažalost bila nepopravljiva. Ona je ovde oduvek bila glas razuma dok su meni sada agresivne, haotične, čak i iracionalne misli prolazile kroz glavu i pravile haos u glavi.

Međutim ipak sam odlučio da je gurnem preko ivice. Nepravedno, možda čak i pomalo surovo ali po meni ipak neophodno. ,,E pa reci to našoj Jovani.“ Procedio sam ljutito kroz zube u nečasnoj nameri da je pogodim tamo gde najviše boli, ne bi li prestala da glumi. Pokajao sam se istog trena.

Skamenila se u mestu sa užasnutim izrazom na licu i nekako suzdržala da ne brizne u histeričan plač. Stegla se u grču i zadrhtala kao prut dok joj se jedna jedina, izdajnička suza skotrljala niz obraz. Zabolelo je snažno, osetio sam krivicu zbog svog ishitrenog ispada. Kao da joj već nije bilo dovoljno teško a ja sam joj dobro zasolio veoma svežu ranu koja je sada ponovo prokrvarila, pred mojim očima a ona je to kao i uvek ćutke istrpela.

,,Izvini, ispao sam tako sebičan.“ Oborio sam postiđeni pogled pun krivice dok me je obuzimala neopi-siva neprijatnost. Ko sam ja da se žalim i šta samo umišljam ?! Strogo prekorih sebe. Ne mogu ni da zamislim kako je tek njoj teško. Rastrzana dilemama u kojima je ni manje niviše nego naša budućnost ulog.

Osmehnula mi se toplo i iskreno, uprkos velikom bolu u razočaranom pogledu i zagrlila me dok sam ja stajao kao smoreni pajac, oklembešenih ruku. ,,Ne, u pravu si mili moj. Razgovaraću sa Jovanom večeras , čim se vratim sa posla, o svemu. Obećavam da ću sve srediti a ti moraš da obećaš da se nećeš sukobljavati sa svo-jim ocem zbog ovoga.“, kazala je tiho, sasvim smireno, blagim, umilnim glasom u kojem se ipak naslućivala beskompromisna zahtevnost.

Znala je ona odlično da ja ne kršim svoja obećanja i da zbog toga izbegavam da ih dajem osim ako nisam 100% siguran da mogu i želim da ih ispunim. Ovo obećanje će biti veoma teško ispuniti, imao sam takav predosećaj da će mi pre ili kasnije biti onemogućeno da ga se pridržavam. Oklevao sam dobrih desetak sekundi a onda kada sam krenuo da mucavo izustim i pobunim se na taj njen zahtev ona mi znalački uputi takav pogled, da sam se istog trena bespogovorno povinovao. ,,Obećavam.“, otegnuh kroz dubok uzdah. Ih, jebem ti sranje, umalo ne dodah. Vezala mi je ruke tako što me je navela da progunđam jednu jedinu jebenu reč. Prokleti principi u pojedeinim situacijama stvarno mogu da osujete čoveka da postupa u skladu sa svojim uverenjima.

,,Ti znaš da ću te podržavati ma šta da se desi i da sam u potpunosti uz tebe. Zato ti meni obećaj da me nećeš držati u mraku. Moram da znam šta će biti, čim doneseš neku važnu odluku želim da to znam a ja ću učiniti sve da pomognem.“ Pribrao sam se i nastavio ovog puta sasvim staloženo i izneo svoj sasvim zdravora-zumni kontra zahtev. Spremnost na kompromise je ključ dobrih međuljudskih odnosa, zato sam redovno i trenirao te socijalne veštine, znao sam da će mi biti potrebne.

,,Obećavam, pošto znam da mogu uvek da računam na tebe, mali. U stvari, već neko vreme primeću-jem da si porastao, sazrevaš Pavle, postao si veliki dečko tako da nema potrebe da te više tako oslovljavam.” Oamehnula mi se toplo i prijatno što mi je grejalo dušu i uprkos svemu ulivalo pozitivnu energiju i kakav takav optimizam. ,,Ne mari, tebi je to oprošteno.“, uzvratio sam kroz širok kez. Osetio sam ogromno olakšanje nakon ovog razgovora i raspoloženje mi se drastično popravilo. Posebno mi je bilo drago zato što je taj osećaj bio uzajaman.

Ona i ja smo uglavnom imali otvoren i iskren odnos. Čak sam u nekoliko navrata pao u iskušenje da joj nagovestim šta se dešava između mene i Jovane, njene drage ćerkice a naše princeze ali ipak kada sam malo bolje promislio, nisam se usudio da zbog savesti i lične rešenosti da budem iskren i čist zajebem nešto najbolje što mi se ikada u ovom mom malom, jednostavnom ali ipak potpuno ispunjenom a svakako jedinom životu ikada desilo. Osim toga i Jovani sam obećao da neću reći živoj duši za nas, da neću odati našu veliku, slatku tajnu. Bila je samo naša, pripadala samo nama, kao i mi jedno drugome.

Pomogao sam joj da dovrši ručak. Dinstana piletina i đuveč, mmmmm. Marina je bila odličana kuvari-ca i domaćica a tu svoju veštinu i kulinarsko znanje je vrlo rado prenosila Jovani a ona je isto tako prihvatala. Ubedio sam svoju maćehu da obedujemo zajedno pošto je opet zbog navodne žurbe planirala da preskoči ručak, po ko zna koji put i to samo ove nedelje. Nisam joj dozvolio da i ovog puta to učini. Ručak je protekao u veoma prijatnoj atmosferi. Čak sam na nekoliko minuta uspeo zaboraviti na ludog, pijanog zlotvora koji hrče u spavaćoj sobi i kontaminira je isparavajući džibru iz sebe.

Marina je otišla na posao a ja za grad, pravo na popodnevnu nastavu. Tamo nisam mogao nikako da se koncentrišem i fokusiram na ono o čemu su profani palamudili, konstantno sam razmišljao o situaciji kući i bio kao na iglama. Sreća pa Marina neće biti prisutna kada se Đorđe probudi nervozan, mamuran i odvratan. Problem sa mamurlukom je rešavao nastavljajući da pije. Ni ja nipošto nisam želeo da ga zateknem u kući takvog kakav jeste.

Želja mi se Bogu hvala i ispunila. Izgubio se znatno ranije nego juče. Nije bilo Marine da se svađa sa njom tako da ga večeras ništa nije zadržavalo. Banda bi se najpre sakupila kod Dače. Đorđe, Dača i njihovi momci bi pili nekoliko sati a onda bi se onako pod dobrim gasom potrpali u Dačinu zversku mašinu i krenuli u akciju.

Stigao sam kući, istuširao se i večerao u miru ostatke od ukusnog ručka koji je Marina pripremila uz moju skromnu ali nesebičnu pomoć. Pozvao sam Ivu da mi se pridruži ali on je to ljubazno odbio obrazloživši da su on i Jovana već večerali. Delovao je odsutno i zamišljeno, udubljen u svoje knjige, separatisan od ostatka sveta.

Završio sam sa klopom, oprao zube i napokon se popeo kod Jovane koja me je ovog puta prijatno iznenadila dočekujući me širokim, blistavim osmehom. Pozdravila me je i pohrlila mi u zagrljaj dok sam još bio na vratima. ,,Jedva sam čekala da mi dođeš, dragi.”, zacvrkutala je sva raznežena kao da se danima nismo videli. ,,I ja sam jedva čekao da ti se vratim, draga moja.”, uzvratio sam kroz čežnjiv uzdah dok sam se topio u njenim rukama.

Bilo mi je savršeno jasno čemu tolika melodramatika. Oboje smo odlično znali kako sve može u trenu da ode dođavola i da je svaki sekund koji provedemo zajedno veoma dragocen, neprocenjiv. Ljubili smo se gladnim, žudnim usnama proždirući jedno drugo, milovali telima i iako je bilo relativno rano a noć mlada, vodili ljubav. Nismo mogli da se suzdržimo, nije bilo šanse, bilo nam je prekopotrebno. Bilo je intenzivno, žestoko, pravi vatromet strasti i nisam dugo izdržao, bio sam preko svake mere napaljen.

Nadali smo se da nismo bili toliko bučni da bi Iva mogao da nas čuje iz svoje sobe. On je bio takav da nam to verovatno ne bi ni stavio do znanja ali sama pomisao da bi kompromitujući zvuci nas u najranjivijim momentima mogli da dopru do njega je bila veoma neprijatna ali šta da se radi.

Ležali smo neko vreme golišavi i komunicirali samo dodirima i pogledima. Savršeno smo se razume-li. Jezik zaljubljenih. Pomilovao bih je nežno po licu, pogledao pravo u oči i ostao tako kao omađijan. To je značilo jednostavno „Volim te“. Ona bi odreagovala simpatičnim treptanjem svojih lepih, sjajnih badema a izraz lica bi joj delovao kao da se smeši dok plače i na taj način bi mi uzvratila ,,I ja tebe toliko volim.“ Gledali smo jedno u drugo kao u Boga.

Jedva sam se posle nekog neodređenog vremena otrgao iz tog transa i setio da joj kažem da će Marina čim stigne s’posla doći kod nje da porazgovaraju. Ustali smo, obukli se a onda ljubili dugo i nežno sve dok nismo začuli kako Marina ulazi na vrata verande. To je bio signal za mene, da mi je vreme da se izgubim.

Išunjao sam se iz sobe dok se Jovana prigušeno, vragolasto kikotala. ,,Vidimo se sutra, ljubavniče.” Zadirkivala me je dok sam gologuz sa stvarima u rukama bežao iz njene sobe. Pripretio sam joj sa vrata kažiprstom kroz nepristojan kez i uputio joj krvoločan pogled koji joj je poručivao ,,Videćeš ti lutkice, dobićeš ti i sutra svoje. Ne brini, još nisam završio sa tobom.” Ona uzvrati čežnjivim uzdahom kroz strasno napućene usne i sramežljivim pogledom. Poručivala mi je kratko ali jasno, ,,Jedva čekam, držim te za reč.”

Prenebregao sam snažan poriv da se još malo vratim u njen zagrljaj i bukvalno pobegao u svoju sobu. Legao sam na krevet i počeo da meditiram u nastojanju da se smirim, saberem misli i u potpunosti dođem k’sebi. Uskoro se Marina popela uz stepenice i zakucala na Jovanina vrata.

Sada me je počela obuzimati ekstremna radoznalost koja me je umalo navela da se prišunjam i pris-luškujem njihov razgovor. Jedva sam odoleo da to ne učinim dok mi je glas u glavi davao bezbroj razloga da uradim upravo suprotno, da narušim njihovu privatnost.

Ugasio sam svetlo a tamu koja me je sada okruživala ispuni prigušeni žamor ženskih glasova u vidu jedva čujnog mrmljanja. Pretvorio sam se u uvo, sluh mi se izoštrio pošto sam se maksimalno koncentrisao na prijem zvuka, zanemarujući sva ostala čula. Žamor je postajao sve intenzivniji, prožet uznemirujućim vibraci-jama da bi eskalirao na vrhuncu konfuzije i pretvorio se u plač.

Plač se ubrzo stišao i zavladao je muk dok sam napeto iščekivao svaki nagoveštaj ljudskog glasa, spre-man da ga tumačim. Nisam mogao da razaznam reči ali sam zato uspevao da ulovim i identifikujem emocije u etru. Dok je trajao veoma dug minut tišine, ispunjen mojim napetim iščekivanjem čuo sam glasno lupanje svog srca, poput ratničkog bubnja u daljini.

Žamor se nastavio u znatno smirenijem ritmu. Trajao je konstantno sa neznatnim oscilacijama u to-nalitetu i intenzitetu, što znači da se razgovor nastavio daleko staloženije i sa manje emocionalnog naboja. Toliko sam se opustio uz njihovo smireno mrmljanje da sam se skoro uspavao a onda su glasovi postajali sve veseliji da bi na kraju rezultirali smehom. Ti prijatni zvuci su i meni izmamili osmeh i dok su mi njih dve čarlijale neku vedru, živahnu uspavanku ja sam tonuo u sve čvršći san.

Bila je subota pa sam s’toga dao sebi za pravo da odspavam malo duže. Okrepljujući odmor mi je ionako bio prekopotreban ne bih li uspeo da opustim prenapregnute živce i malo relaksirao svoj preopterećeni mozak. Ova nedelja je bila izuzetno iscrpljujuća, napeta i veoma turbulentna. Mogao sam samo da pokušam da se koliko-toliko opustim za vikend, malo oraspoložim, ponašam kao sasvim bezrazložni optimista i ponadam da će nadolazeća sedmica biti bolja od odlazeće.

Marina je uzela preostale slobodne dane tako da opet neko vreme neće odlaziti na šljaku. Sređivala je po ući dok je Đorđe kao i obično u ovo vreme vegetirao mrtvosan od abnormalne količine alkohola u svom sistemu, šireći oko sebe odvratna isparenja u spavaćoj sobi. Jovana, Iva i ja smo takođe bili uposleni. Skupljali smo suvo, opalo lišće u bašti.

Koristio sam grabulju dok su se Iva i Jovana igrali sa uvek dobro raspoloženim Crnim i čekali da napravim gomilu pa da mi pomognu da je naguram u najlonske džakove koje bi đubretari trebali odneti u utorak. A meni je trebalo oko pola sata vremena da napravim pristojnu gomiletinu a svega nekoliko sekundi da je rasturim.

Pozvao sam Jovanu i Ivu da mi pomognu oko punjenja džakova. Čim su prišli, bez upozorenja sam ih munje-vitom brzinom zgrabio i povukao snažno za sobom, bacajući se svom silinom u gomilu koja je eksplodirala u šuštavom prasku. Borba je počela, njih dvoje protiv mene. Nisu imali nikakve šanse. Smejali smo se gubeći dah a Jovana je uzbuđeno vriskala i kikotala se kada bih je ščepao i povukao dublje u gomilu. Mogu vam reći da sam je na kvarnjaka pošteno izvatao. ,,Budalo, blesava.“, ciknula je i nastavila da se kikoće i opire. ,,Vi niste normalni.“, pobuni se Iva mumlajući ispod lišća. Crni nam se pridružio i zaplivao kroz lišće i uzbuđeno zalajao.

Koprcali smo se i praćakali po lišću, gađali se šuštavim gomilicama lišća koje nas je skoro u potpunosti prekrilo. Pošteno smo se izmorili nakon svega nekoliko minuta i odlučili da malo predahnemo, tako tu, zatr-pani lišćem koje je mirisalo na jesen i početak dekompozicije organske materije. Smejali smo se kao ludi. U jednom momentu sam ulovio Jovanin pogled koji me je obožavao i vreme se zaustavilo.

Iva nas je prenuo kada je ustao i počeo gunđajući čistiti od lišća. To nas je prenulo i mi ustadosmo i pridružismo mu se u trebljenju. Jovani i meni su duge kose bile prepune sitnih komadića suve celuloze na šta je Jovana posebno negodovala. ,,Ti si moja šumska vila.“, zezao sam je i kretenski se kezio provocirajući je. ,,Ma beži, budalo. Vidi kakva sam, na šta ličim.“, kenjkavo se požalila, mršteći se. ,,Meni si uvek najlepša.“, rekoh iskreno i izmamih joj osmeh koji je pokušala da prikrije. Lupila me je snažno šakom po ramenu. ,,Marš bre, ti bezobrazniče.“, zacvrkutala je umilno nemoćna da postupi drugačije. Iva nas je sve vreme sa strane radoznalo proučavao sumnjičavim pogledom.

Trebalo mi je desetak minuta da ponovo formiram gomiletinu a onda smo je natabali u 4 najlonska dža-ka. ,,Eto sredio sam vam za večeras jedno lepo kupanje.“, prokomentarisah cinično. ,,Da, a bogami si sredio i još veša za pranje, znaš kako se tek tome radujem.“, odvratila je negodujući. Prišao sam joj i poljubio je u obraz tik uz usne. Nije se bunila, samo malo trgla od iznenađenja, ili pre bih rekao uzbuđenja. ,,Opa.“, povika iznenađeno Iva.

Kao deca smo umeli ponekad da na taj način demonstriramo naklonost jedno prema drugom ali da je ovo daleko više od toga čak je i Ivi bilo sasvim jasno. Ignorisali smo ga dok nam se iritantno cerio. ,,Pomoći ću ti vrlo rado.“, ponudih se. ,,Ako je tako, bićeš pravovremeno obavešten.“ Namignula mi je kroz svoj predivan osmeh.

Krenuli smo u dvorište pošto je posao bio uspešno priveden kraju. Crni je takođe pošao za nama. Bašta mu je predstavljala letnju rezidenciju a tokom nadolazećih kišnih i znatno hladnijih dana i noći bi ga ušuškavali u neke stare prnje od kojih smo mu svili gnezdo u ćošku alatnice. Hladne zidove sam obložio komadima stiropora tako da bude što bolje izolovan od hladnoće. Voleli smo ga i rado vodili računa o njegovoj dobrobiti. Međutim on je noću obično stražario na kućnom pragu bez obzira na vremenske prilike, što ga je kvalifikovalo kao pravog, predanog psa čuvara.

Đorđe je imao u nekoliko navrata problema da uđe u kuću, kada bi se u zoru dovukao mrtav pijan i na samom ulazu zatekao neprijateljski nastrojenog psa. Crni nikada ranije nije ispoljavao nikakvu netrpeljivost prema ljudima, naprotiv bio je veoma druželjubiv, prisan i umiljat ali izgleda da ga je prisustvo mog oca veoma uznemiravalo, svakako nije bio jedini. Đorđe bi ga pretećim gestakulacijama i višestrukim povicima ,,Marš !“ oterao sa praga. Crni bi ustuknuo ali ne bez da pokaže zube. Izgleda da je životinja osećala da sa mojim ocem nešto nije baš u najboljem redu, najblaže rečeno.

Produžio sam kroz dvorište i odvukao džakove na ulicu, pred kapiju, odakle će ih đubretari odneti sa ostalim smećem. Ušli smo unutra a onda pravo u kupatilo, na kupanje. Jedno po jedno, naravno, iako mi je bila veoma primamljiva ideja da se bućnem u kadu sa Jovanom. Siguran sam da je i ona dobijala takve bludne ideje.

Uh valjda će biti prilike i za to, ponadah se. Samo treba biti strpljiv ali ja sam dobio kameno tvrdu erekciju čim sam genitalije umočio u vruću vodu i setio se kako je moćan osećaj kada ga stavim u njenu vrelu, vlažnu, usku pičkicu. Zamišljao sam da je na meni a ja u njoj, da meša i uvija se onako dobro i vatreno kao što to zaista ume da mi radi, da me baca na te slatke muke. Učinio sam šta treba, ne bih li se rasteretio.

Marina je neposredno pred Đorđevo buđenje otišla kod Dace na kafu i tako ga vešto izbegla. A njemu je postala ustaljena rutina da se digne iz mrtvih i povampiri taman u sumrak, nešto posle 18h. Istuširao bi se, popio kafu i nekoliko čašica radže pošto se jelte klin klinom izbija, pojeo nešto nabrzaka a onda bi prešao preko puta kod svog ratnog komandanta u štab. Tako je trajalo već 2 meseca skoro svako veče.

Za nas se uopšte nije nešto posebno interesovao i izgleda da nije imao nameru da makar pokuša da se ponovo adaptira na normalan porodični život. Živeli smo sa strancem koji je iz dana u dan postajao sve nepoželjniji kako se prolongiralo njegovo po nas kontraproduktivno ponašanje. Iva ga je ignorisao, Joka ga se bojala, ja sam ga iako sam se borio protiv toga prezirao a Marina verovatno sve od navedenog. U svakom slučaju svi smo ga izbegavali a činilo se da on na to uopšte ne obraća pažnju. To je jedina stvar na kojoj sam mu zaista bio zahvalan, što ne insistira da ga takvog kakav je postao ne gledamo i ne slušamo.

On je otišao kod Dače a Marina se vratila od Dace i bogu hvala na takvom redosledu događaja. Pozvala nas je da svi zajedno večeramo u mirnoj, harmoničnoj atmosferi, pravoj porodičnoj i bilo je veoma prijatno iako sam odlično znao da i oni kao i ja pate i dele zajedničku bol (doduše različitog oblika i intenziteta) zbog mog oca. Zbog onoga u šta se pretvorio.

Iva i ja smo se nakon završetka večere povukli u svoje sobe ostavivši Marinu i Jovanu da se bakću sudovima. Malo kasnije sam sišao da u klonji obavim standardne rituale pred spavanje dok su njih dve sedele u dnevnoj sobi, lagano razgovarale i pomalo pratile neku seriju na TV-u. Uskoro su se i one zajedno popele kod Jovane u sobu.

Bilo mi je veoma krivo zbog takvog večerašnjeg raspleta iz očiglednog razloga. Ove noći ću defini-tivno ostati lišen onoga bez čega u poslednje vreme ne mogu ni da zamislim svoj život, ali mi je ipak u isto vreme nesebično bilo drago zbog njih, što se drže tako zajedno u ovim teškim danima prožetim mučnom neiz-vesnošću i bio sam iskreno dirnut njihovom bliskošću. I ove noći ću zaspati slušajući umirujući žamor glasova ljudi koje volim i koji mene bez svake sumnje vole.

Večeras smo trebali da izađemo sa ekipom, sa mojom razuzdanom družinom ali Jovana nije htela nigde da ide, poslednjih dana je bila kao pupčanom vrpcom vezana za svoju majku. Insistirala je da izađem bez nje i provedem se sa društvom ali uzalud, nije bilo šanse jer sam ja poslednjih dana za nju bio vezan kao pupčanom vrpcom. Tako da smo svi ostali kući blisko vezani jedni uz druge.

Bio sam savršeno svestan da ću zbog svoje solidarnosti sa Jovanom i ispaljivanja ekipe biti kasnije primoran da sa njihove strane istrpim raznorazne prozivke i neslane šale na tu temu, pogotovo od Gagija koji uvek neumorno jedva čeka neki povod pa da nekome pomeri bulju ali nisam mario. Imao sam ja prečih prob-lema i daleko ozbiljnijih briga i tema za beskrajna razmišljanja.

Iz dubokog sna me je poput hladnog tuša trgao veoma glasan prasak. Posle par sekundi dok sam dolazio k’sebi se začulo još nekoliko, vezanih i ja iskočih iz kreveta kao oparen. Zgrabio sam pantalone sa fotelje i navukao ih u pokretu dok sam izbauljao na vrata. Pucnji su se jasno čuli, veoma blizu, verovatno u dvorištu i to blizu samog ulaza u kuću. Znao sam da je ćale opet u pitanju, da ponovo šenluči ali nisam imao kada jasno promisliti o tome.

Kako sam krenuo niz stepenice pojavila se Marina na vratima Jovanine sobe i povikala za mnom. ,,Ne ! Pavle, sačekaj !“, naredila je. Zastao sam koji tren na pola stepeništa a Marina u svojoj spavaćici pođe hitro za mnom niz stepenice. Nastavio sam strčavši se i u sekundi se obreo u prizemlju. Marina požuri da me sustigne povikavši preplašeno. ,,Nemoj ! Sačekaj mene !“ Promašila je nogom stepenik i posrnula. Srećom pa se refleksno uhvatila i pridržala za gelender inače bi se gadno strmeknula i sasvim sigurno opasno izlomila.

Zastao sam taman toliko da se uverim da je sa njom sve u redu a onda munjevito izleteo u verandu grabeći ključ sa malog radijatora koji se nalazio sa desne strane vrata od hodnika naspram ulaza u podrum. Upotrebio sam ključ od ulaznih vrata i zatapkao bosonog po hladnom, vlažnom betonu. Teško je biti priprem-ljen, gotovo nemoguće za prizor koji sam zatekao tamo.

Oči su mi se od užasa momentalno razrogačile kao da će mi iskočiti iz glave a vilice od šoka široko razmakle. Scena koja se zadesila pred mojim očima i prožela me nevericom je bila najmorbidnija kojoj sam ikada prisustvovao. Video sam krajnje bolestan prizor koji me je naterao da glasno izgovorim, ,,Jebote, ovo se ne dešava !“

Moj otac, Đorđe se klatio poguren, razvaljen od alkohola a u desnoj, mlitavoj ruci mu se ljuljao pištolj koji je pratio pijani ritam. Stajao je nemirno i zadovoljno piljio kroz naznake bolesnog, sadističkog osmeha na svom neobrijanom, iskolačenom licu prepariranog zombija u izmasakrirano telo mrtvog psa koje se još uvek trzalo.

Glava žrtve je bila bukvalno raznesena, rasturena, kao da je mali eksplozivni naboj eksplodirao unutar same lobanje. Izgleda da je upravo u nju i ciljano a zatim i ispaljeno pregršt metaka, skoro ceo okvir. Jedno oko je visilo iz širom otvorene lobanje kao i jezik kroz potpuno iskidanu donju vilicu. Delovi mozga, loban-je i drugog tkiva kao i krv su se rasuli po travnatoj i betonskoj stazici. Svakim trenom krvi je bilo sve više i više. Isticala je u buljucima iz velikih izlaznih rana na glavi i vratu nesrećne životinje i zgrušavala se tamneći lagano.

Uhvatio sam sebe kako od muke sa obe ruke snažno vučem kosu na potiljku kao da pokušavam da strg-nem sopstveni skalp i jedva se suzdržavam da užasnuto ne vrisnem na sav glas. Kada je malo utihnuo početni šok nekako sam smogao snage i odvojio pogled od unakaženog tela psa i ponovo se fokusirao na krvnika koji se trijumfalno nadvijao nad svojom žrtvom u sadistističkom transu ni ne primetivši me iako sam stajao svega 3 metra od njega već čitav minut. I tada me je obuzeo neopisivi bes.

,,Ubiću te, gade bolesni !“, kriknuo sam spreman da jurnem na njega svakog trena. Marina čijeg pri-sustva tik iza mene nisam ni bio svestan u momentima teškog šoka je predosetila moju očekivano agresivnu reakciju i osujetila je bukvalno bacivši se na mene. Obesila mi se oko vrata i zavapila prestravljeno, ,,Nemoj, Pavle, molim te ! Molim te, nemoj ! Pusti ga !“

Đorđe se konačno trgao iz svog ubilačkog transa i okrenuo ka nama. U očima su mu kolali krv i ludilo prepuno bolesne, izopačene mržnje. Taj izbezumljeni pogled od kojeg bi mi se u normalnim okolnostima smrzlo govno u dupetu sam sada u potpunosti prenebregao u besu koji me je lišavao svakog straha ali i racio-nalnog razmišljanja. Navala adrenalina mi je usporila i razvukla vreme poput svežeg testa dok se Đorđe sporo klatio poput prepariranog zombija a njegovo neobrijano, koščato, iskolačeno lice preteći zevalo u nas.

,,Đubre jedno, zlikovačko !”, zaurlao sam. Mogao sam u deliću sekunde da se otrgnem, da zbacim Marinu sa sebe i munjevito nasrnem na njega. Adrenalin koji mi je ključao u žilama čitavu scenu je prikazivao u vidu usporenog snimka, vreme se užasno oteglo, svaki jebeni sekund je predugo trajao dok sam ga posma-trao kako se sporo klati fiksirajući nas sa njegovim očima punih čistog zla.

Tada sam po prvi put u svom životu osetio čistu, iskonsku mržnju koja se probudiala i rasla u meni. Bilo je toliko intenzivno da nije bilo svrhe boriti se protiv toga. Poželeo sam da ga smoždim, uništim, dezin-tegrišem ali Marina nije prestajala da me moli sada kroz glasne jecaje. ,,Zaboga, Pavle ! Nemoj, molim te ! Pusti ga da se skloni, uhhh… Samo ga pusti.“ Bila je prestravljena.

A onda je on podigao pištolj prema nama i iznenađujuće lako se umirio nišaneći nas. ,,Vi ste postavili i nahuškali tu životinju na mene. Da ne mogu ni u rođenu kuću da uđem kao čovek.“, zakrkljao je promuklo. ,,Ti nisi čovek ! Ti si jedina životinja ovde, prokleti ubico !“, odbrusio sam mu zagrmevši optužujuće i uputio mu pogled prepun prkosa, prezira i gađenja. ,,Molim te Pavle, pusti ga više. Pusti ga molim te, samo neka se skloni. Ne mogu više da podnesem.“, zavapila je a glas joj se stišavao kao da je crpela poslednje atome snage ali se i dalje grčevito držala za mene.

Đorđe se konačno pokrenuo teturajući se ka ulazu. Pratili smo ga napetim pogledima, skoro u pot-punosti nepomični dok je on menjao položaj desne ruke u odnosu na telo i dalje držeći nas na nišanu. Odbaul-jao je kroz verandu i vrata hodnika. Krenuo sam za njim, održavajući bezbedno rastojanje dok me je Marina pratila u korak i dalje čvrsto držeći se za mene. Izgledali smo kao sijamski blizanci dok smo se tako tik jedno uz drugo, slepljeni, zajedno kretali.

Pijani krvnik se jedva oteturao na svojim klecavim nogama, roštiljajući se o zid hodnika pravo do spav-aće sobe. Nekako je uspeo da ih otvori a onda se otisnuo od njih bacivši se unutra, prepuštajući se gravitaciji i uz malo sreće pogodio veliki bračni krevet koji bi inače bilo veoma teško i promašiti pošto je zauzimao dobar deo te prostorije. Onesvestio se na leđima, raskrečenih udova u prljavim, blatnjavim, vojničkim čizmama ali je i dalje u stisnutoj šaci čvrsto stezao pištolj. Kroz svega par sekundi je već glasno hrkao. Zatvorio sam vrata i malo odahnuo kada smo prekinuli vizuelni kontakt sa njegovom nemilom pojavom.

Tek tada me je Marina pustila. Pogledali smo konačano, jedno drugo, pravo u oči. Bila je izbezuml-jena a njen beskrajno umorni pogled mi je govorio da joj je sada zaista dosta svega i da ni tren više ne može da podnese sranja koja nam je moj otac a njen suprug priređivao. Ko bi je krivio, jednostavno je bilo previše, prevršilo je svaku meru i sada nema kud, nema nazad.

Ovo je bio početak kraja ma kakav rasplet usledio. Nešto dramatično je moralo da se desi, neka eks-tremna reakcija na njegov najsvežiji čin nasilja. Znao sam samo da je taj skot pokrenuo nezaustavljivu lavinu i da posle ovoga više ništa neće biti isto. Konačno sam prestao da se nadam da postoji nekakva, bilo kakva mogućnost da iz svega ovoga ipak može i nešto dobro da izađe. Ništa nije nemoguće ali zakon verovatnoće je u ovom slučaju sasvim jasan.

Kako se adrenalin povlačio iz mojih krvnih sudova tako je bes jenjavao, transformišući se u brigu i strah koji se javljao kroz moj izgubljeni pogled, zamagljen nakupljenim suzama. Marina me je ponovo čvrsto zagrlila i tiho zaplakala. Zadrhtao sam i krajnjim, nadljudskim naporima se stegao u grču izbegavajući da i sam ne učinim isto ali poriv je postajao neizdrživo snažan. Ogroman pritisak se nakupio u meni, samo je čeka-lo da grune iz mene, da poteče ali ja tvrdoglavo nisam dozvoljavao dok sam se i dalje žestoko borio sa samim sobom, paralisan haotičnim, nedefinisanim osećanjima koja su me obuzimala. Ovo je zaista bilo apsolutno previše.

,,Pavle, moraš ono da skloniš, brzo. Ne sme da ostane tamo. Počisti što pre, molim te. Iva i Jovana taj užas ne smeju da vide, nipošto.”, oglasila se zaglušena suzama dok sam je nemo posmatrao, zblanut. ,,Ne bih to tražila od tebe, izvini zbog toga ali ja moram odmah da razgovaram sa njima, zato nemamo vremena za gubljenje. Hajde, mili, odmah.“ Čak i ovako nervno nastrojena znala je tačno šta hoće, šta joj je činiti i imala volje da dejstvuje i rešava situaciju. Moram priznati da sam se divio toj ženi, njenoj neuništivoj snazi u borbi za spas svoje porodice i bio spreman kao svaki dobar vojnik da se povinujem volji najviših autoriteta.

Odvojila se od mene i obrisala prstima suze sa obraza. Samo sam potvrdno klimnuo glavom bez reči i poslušno prihvatio izvršenje tog nimalo lakog zadatka. Ovaj rat je odneo svoju prvu žrtvu i sada je trebalo pobrinuti se za nju. Požurivao sam sebe ne bih li uspeo što pre da pregrmim i prebrodim tu muku ali nisam bio u stanju da uspešno saberem misli. Zato sam najpre duboko udahnuo i natenane skovao plan rada.

Uzeo sam najlonski džak, keser i radničke rukavice iz alatnice a iz letnje kuhinje ribaću četku i kofu punu vruće vode u koju sam sipao i dosta tečnosti za pranje sudova. Vratio sam se na mesto zločina i počeo da ga obrađujem. Stavio sam rukavice na šake i postavio sebi morbidno pitanje gadeći ga se, da li bih i kako mogao i uspeo da golim rukama uradim ono što je trebalo, da pokupim deliće mozga i lobanje svog voljenog ljubimca, našeg dragog nekada tako živog, umiljatog i razigranog kučeta. Da li bih izdržao, da li bih to podneo ? Pitao sam se sa morbidnom radoznalošću dok sam vizuelno apsorbovao svaki detalj tog užasa koji je sada trebalo ukloniti, temeljno, kao da ga nije ni bilo. Stresao sam se od groze, prenebregao odvratnu zamisao i hrabro nastavio.

I tako sam ono što je ostalo od našeg voljenog Crnog pokupio i ubacio u džak zajedno sa rasutim delovima tela koje sam skupljao drhteći kroz suze i neopisivo gađenje. Tada sam prvi puta zaista poželeo da ubijem svog oca. Želudac mi se snažno grčio ali je srećom bio prazan pa nije imao šta da izbaci iz sebe. Utroba mi se prevrtala, zamantalo mi se u glavi ali sam nastavio rešen da najteži posao koji mi je do sada bio ikada poveren uspešno privedem kraju.

Keserom sam raskopao busenje trave koje je bilo natopljeno i prekriveno debelim slojem usirene krvi i ubacio u džak. Zatim sam iskoristio tečnost u kofi i četku. Grozničavo sam trljao sve dok se sva krv nije rastvorila i pretvorila u crvenkastu penu. Četku bih isprao u kofi a onda nastavio. Kada sam završio, krvavu, penušavu vodu sam prosuo preko ograde u komšijinu njivu a onda dovukao šmrk sa česme od prednje strane kuće. Ispro sam beton najjačim mlazom koji sam uspeo da postignem a zatim kofu, četku i keser. Taj deo posla je bio završen, prelazimo na drugu fazu.

Krvave rukavice sam takođe ubacio u džak. Ispostavilo se da sam odličan u uklanjanju inkriminišućih dokaza. Idemo dalje, daleko od toga da je gotovo. Četku, kofu i keser sam vratio na svoje mesto, tačno tamo odakle sam ih i uzeo. Nešto mi je kvrcnulo u glavi čim sam se ovako uživeo u ovu ulogu, zaključih u sebi. Međutim nije bilo vremena ni za kakve psihoanalize samoga sebe, bilo je još posla. Pokupio sam džak i odneo ga u baštu usputno pokupivši ašov iz šupe.

Bilo mi je potrebno oko 20-ak minuta žestokog radnog tempa, da iskopam pristojan pseći grob između 2 kajsije. Tu je on za života voleo da odmara, u hladu bujnih zelenih krošnji prošaranih krupnim jarkim plodovima. Nisam želeo da razmišljam o nadolazećim posledicama svega ovoga, zato sam i zapinjao ašovom, kao konj. Prijao mi je fizički napor, čim bi misle počele da se roje ja bih dodao gas. U glavi mi je trenutno bilo samo da što pre privedem kraju ovo što sam trenutno činio.

Kada sam konačno završio, poprilično mi je laknulo. Samo hrabro, skupi muda, korak po korak, idemo dalje, bodrio sam sebe. Vratio sam ašov u alatnicu i krenuo ka verandi u nameri da još jednom podrobno ispi-tam mesto zločina i uverim se da su svi dokazi o malopređašnjem gnusnom ubistvu u potpunosti uklonjeni, u dovoljnoj meri da neupućeni posmatrač ni na koji način ne može posumnjati šta se tu zapravo dogodilo. Tamo me je dočekalo još jedno najblaže rečeno, veoma nerijatno iznenađenje.

Marina, Jovana i Iva su me čekali kod ulaznih vrata. Svo troje su nosili torbe i rančeve sa stvarima. Znao sam tačno šta to znači. Posle svega to je bilo i jedino razumno i racionalno s’obzirom na sve što se izdešavalo minula 2 meseca a posebno imajući u vidu novonastalu situaciju. Marini je konačno prekipelo i učinila je jedino što je mogla, smogla je snage i odvažila se na krajnje drastičan ali neophodan korak. Dok sam ja sahranjivao našeg psa Marina je organizovala brzinsko pakovanje i sada su bili spremni za pokret.

Kolena su mi zaklecala, progutao sam tešku, gorku knedlu i pokušao da se nekako pripremim za ono što će uslediti. Kada sam im krajnje nevoljno prišao, odnosno dovukao se do njih kao da sam i sam ranjeno pseto koje polako skapava, Jovana koju nisam mogao ni pogledati kao da sam ja lično kriv za ovakvo usrano stanje stvari je briznula u plač i pohrlila mi u zagrljaj. Stegla me je neočekivano, toliko snažno da mi je na sekundu zastao dah.

,,Hej princezo, sve će biti u redu.“ Tešio sam je iako nisam imao blage veze šta će zaista biti. I sam sam se pitao iznova i iznova. ,,Moraš i ti da pođeš sa nama. Molim te, moraš !“, zavapila je histerično kroz suze. Bacio sam pogled preko njenog ramena na Marinu koja obori pogled prepun krivice. I bez toga mi je bilo savršeno jasno da ja ne idem nikuda. Ostali smo tako nepomični, zarobljeni, izgleda da nije imala nameru da me tek tako pusti. Pogledao sam Jovanu pravo u tužne uplakane oči koje su me molile da sprečim naš nemi-novni rastanak i pomilovao je nežno po licu mokrom od suza.

,,Nemoj da plačeš srećo moja. Pa ti znaš koliko me bole suze tvoje, peku kao so na živu ranu.“, prošap-tao sam umilno i osmehnuo joj se ohrabrujuće toplo i iskreno. Odreagovala je uzvrativši i biserno blistav osmeh otkriše njene pune, senzualne usne koje ljubih tako strasno, mnogih noći. ,,Samo tebi može tako lepo da stoji osmeh uz suze.“, udelih joj kompliment sasvim spontano i iskreno.

Ona je meni oduvek i u svakoj situaciji predstavljala nešto najlepše što mi ovaj prokleti, mukotrpni, ovozemaljski život može ponuditi čak i kada sam patio zbog nje ali to su bile slatke muke, jel onaj koji nikada nije patio nije ni voleo. Nešto gotovo sveto, čisto i apsolutno bezgrešno. Bila je predmet mog najiskrenijeg obožavanja i poštovanja. Svi moji ideali u fizičkoj manifestaciji osobe koju volim koliko i sopstveno postojan-je. Voleo sam je potpuno bezuslovno i želeo da bude srećna, po svaku cenu, makar se i nebo srušilo ako treba.

Želeo sam da postupim ispravno a jedino ispravno u ovom trenutku je bilo da ne otežavam. Morali su da izbegnu van dometa mog pomahnitalog oca, barem na neko vreme. Tako treba biti a ja sam nameravao da pomognem koliko god je u mojoj moći da se stvari koliko toliko dovedu u red, ma šta to značilo. Nisam imao pojma ali sam bio rešen da se maksimalno angažujem.

Nasmejali smo se blesavo i opet su zaigrale varnice oko nas. ,,Idi ti sa mamom a ja moram da ostanem ovde i pripazim na stvari.”, rekao sam posle izvesnog vremena što sam smirenije mogao, kao da se dešava nešto sasvim normalno. Marina ju je sigurno inteligentno i diplomatski na sasvim suptilan način ovih dana pripremala za mogućnost ovakvog razvoja događaja. Iva je samo stajao odsutan i zamišljen posmatrajući nas bledo i pogubljeno.

,,Ali Pavle…“, izustila je u nameri da negoduje ali ja je prekidoh nedozvolivši joj da se opet rastuži dok mi je postajalo sve jasnije koliko će nam u stvari biti zaista teško. ,,Čim se smestite negde, čućemo se. Sećaš se kada sam ti ono veče dok smo razgovarali o tome kako ovako nešto može da se dogodi ?“ Klimnula je potvrdno glavom jedva primetno dok sam se davio u njenim krupnim sjajnim očima. ,,Rekao sam ti da šta god da se desi nećete tek tako uspeti da me se rešite, a pogotovo ne ti.“

Iz bujnih, uznemirenih grudi joj se ote dubok, čežnjivi uzdah dok su me njene prelepe oči pune suza i beskrajne ljubavi milovale pogledom koji je odisao u ovim trenucima meni toliko potrebnim razumevanjem koje mi je ulivalo neverovatnu snagu i hrabrost. Osmehnula se toplo i još jednom smo se obreli u čvrstom zagrljaju, pripijeni našim uzbuđenim, uzdrhtalim telima. ,,Nikada ne bih odustao od tebe.”, šapnuo sam joj sav raznežen, preplavljen emocijama dok su se i moje oči punile vrelim suzama. ,,Ni ja od tebe, nikad.”, uzvrati ona umilno i tiho poput šapata vetra.

Vrhunac naše melodramatike je prekinulo tandrkanje auta koji se približavao. To je bila Danijela u njenoj izakanoj šklopociji, zaustavila se ispred našeg dvorišta, izmanevrisala poprilično spretno u rikverc i parkirala auto kraj puta okrenut u smeru iz kojeg je i došao. ,,Joko, moramo da idemo.“, naglasi Marina i mi se nikada sporije, sa teškom mukom, kako se to narodski kaže na jedvite jade, protivno svim našim osećanjima i potrebama razdvojismo.

Iskoristili smo kratku priliku da razmenimo još po osmeh a onda smo se konačno trgli i pokrenuli. Po-mogao sam im da potovare stvari u Dacin izanđali ali još uvek funkcionalni Opel Kadet. Iva i ja se potapšasmo po leđima u vidu nespretnog, skromnog pozdrava. Marina je brže bolje najpre Jovanu ugurala u auto, bukvalno sklanjajući je od mene kako bi izbegli nastavak drame i dalje odugovlačenje. Zatim je Iva takođe ušao i seo na zadnje sedište, do Jovane.

Marina me je za rastanak čvrsto zagrlila i dala mi nekoliko saveta koji bi mi koristili u nadolazećim danima. ,,Sklanjaj se od njega, nikako se ne sukobljavaj sa njim. Jednostavno ga izbegavaj. Ti znaš da te svi puno volimo, ja te puno volim moj mili dečko i znam da i ti to znaš i osećaš.“ Klimnuo sam potvrdno glavom šmrknuvši kako ne bih zaslinio, progutao knedlu i maksimalno se potrudio da ne izgledam kao da se iz petnih žila suzdržavam da ne zaplačem a upravo to je sada bio slučaj.

,,Daca će te zvati još danas a mi se čujemo i vidimo što je pre moguće, dragi Pavle. Prebrodićemo ovo, rešićemo nekako i bićemo ponovo svi zajedno čim se sredi situacija, obećavam.“, glas joj je zadrhtao, prožet krivicom. I ona se suzdržavala da ne brizne u plač. ,,Važi, ne brini.“, odgovorio sam kratko i blentavo u nedostatku boljih reči i glupavo, neuverljivo se iskezio.

Marina sede na mesto suvozača i Daca ponovo pokrenu bučni motor mašine. Mahnula mi je diskretno a ja nevoljno odmahnuh. Auto se pokrenuo a ja kročih na asfalt prateći ih nemim, ukočenim pogledom. Jovana se okrenula i njeno prelepo lice se ukazalo na zadnjem vetrobranu. Osmehnula mi se dok me je posmatrala tuž-no i zabrinuto. Uspeo sam da joj mahnem pre nego što je auto skrenuo u susednu ulicu i nestao sa mog vidika.

Stajao sam čitav minut tako ukočen na putu, paralisan nevericom. Jednostavno mi je bilo preteško da prihvarim ovo što mi se dešava. Hvatao sam se u koštac sa stvarnošću, rvao se sa njom. Mozak mi je blokirao od bezbroj postavljenih pitanja koja sam bezuspešno pokušavao da procesuiram istovremeno i na koja nisam imao nikakve odgovore. Jebote, i šta sad, pitao sam se. Istina je bila da nemam blage veze. Uhvatila me je toliko jaka nervoza da sam počeo da podrhtavam, poput visokofrenkventnog vibratora i bio na granici da pos-tanem krajnje neurotičan.

Čitavih pola sata sam bauljao bez cilja, po dvorištu, plašeći se da uđem u kuću. Oca nisam želeo da vid-im nikad više a moraću da se suočim s’njim i to verovatno još večeras. Stres i napetost su postajali sve nesnosniji. Zato sam se odlučio za jednu od najdelotvornijih antistres terapija i uposlio svaki mišić do maksimuma.

Duže od 2 sata sam forsirao i napinjao muskulaturu do samih granica izdržljivosti. Pravio sam kratke predahe taman toliko da mogu da malo povratim snagu i nastavim da izbacujem nagomilani bes iz sebe. A materijala je bilo na pretek pa je zato i potrajalo satima u kojima sam svoje telo izlagao fizičkoj agoniji.

Na kraju umalo nisam kolabrirao i onesvestio se od nedostatka kiseonika u mozgu. Sručio sam se na mokru travu i brektao bespomoćno i srdito. Sivo, sumorno nebo koje se savršeno uklapalo u tmurnu atmosferu ovog dana se preteći mrštilo i nadvijalo nada mnom.

Počela je kiša, varljivo sitno i lagano da bi se kroz koji minut pretvorila u jebeni pljusak. Lirski roman-tičari bi rekli da to i nebo plače sa mnom ali tvrdokorni cinik kakav sam ja danas bio će pre reći da to i Bog piša po meni. Prisilni predah je potrajao minutima dok nisam uspeo da se ponovo osovim na noge. Svaki mišić mi je goreo i drhtao od slabosti.

Želeo sam odmah ući u kuću, pod tuš pa za trpezu, makar me i crni Đavo lično čekao tamo. Dugo sam se odkišeljavao u punoj kadi a onda tuširao vrućom vodom. Osećao sam kako mi se opuštaju prenapregnuti mišići a sa njima i moji izmučeni nervi. Prijalo je itekako. Otvorio mi se i apetit. Minulih časova sam zabora-vio i na samo postojanje gladi.

Otišao sam u kuhinju i tamo natrpao gomilu kalorija u sebe. Tako sit, čist i opušten sam osetio premor i zamor materijala me je konačno sustigao. S’tim u vezi sam se uputio u svoju sobu i spustio se u horizontalu. Ali nisam mogao zaspati, nikako, previše toga mi se vrzmalo po usijanoj tintari. Jednostavno sam mirovao i dozvolio barem telu da se malo okrepi.

Nostalgija me je nakon izvesnog vremena pokrenula i odvukla u Jovaninu sobu koja je budila veoma sveža sećanja i uspomene. Pregledao sam fioke i police. Ponela je samo deo nekih osnovnih stvari, prevashodno garderobe. Sve se tako naprasno izdešavalo da su sigurno nasumično, brzinski popakovali šta im je padalo pod ruku.

Pustio sam na muzičkom stubu njenu omiljenu kasetu, kompilaciju domaćih rok balada koju sam joj poklonio za rođendan. Legao sam na krevet u kojem smo minulih meseci svili naše ljubavno gnezdo, opustio se, slušao muziku i mislio na nju. Uz te pesme smo vodili ljubav, uh. Uzdisao sam isprekidano, čežnjivo i bol-no kao da me nešto probada u grudima. I jeste me probadalo, stezalo mučki. To je bio jeziv strah od gubitka nečega što mi znači više od svega. Nisam nikad bio neki vernik niti religiozan, ali Bože čuj me, ako te ima, ne dozvoli. Očaj je progovarao u meni. Usrao sam se, naravno figurativno.

Na red je došla lagana, tužna stvar uz koju smo one noći, za njen rođendan, plesali i započeli našu tajnu romansu i ja se zaprepastih shvativši da plačem. Poteklo je iz mene, ronio sam krokodilske suze. Lilo je i napolju, tako da smo nebo i ja uhvatili zajednički ritam. Isplakao sam se pošteno i iznenadio koliko mi je od toga bilo lakše. Kao da sam posle dužeg vremena iz sebe izbacio prenagomilani, nepotrebni teret. Toliko sam se opustio da sam uspeo čak i da zaspim na par sati.

Kada sam se probudio napolju se tama već uveliko spuštala a kiša još uvek uporno dobovala po kro-vovima, prozorima i olucima ali znatno sitnije. Sišao sam dole, krajnje oprezno, šunjajući se poput lopova. Otac još uvek nije davao nikakve znake života. Poželeo sam da tako ostane do daljnjeg, da nikada ne kroči iz te sobe. Da nikad ne izađe niti da ga iznesu, nisam poželeo da umre već da nestane bez traga, da ispari, dez-integriše se.

Teške, crne misli su opet počele da se roje, gore i da me pritiskaju. Uskoro su ti glasovi, eho mojih stra-hova i ponovo probuđenog duševnog nemira nastavili da postaju sve nepodnošljiviji. Rešio sam da ih utišam a znao sam još jednu veoma delotvornu metodu koju mnogi ne bi odobrili ali bi je se takođe mnogi i pridržali, pogotovo u ovakvim trenucima.

Otišao sam do letnje kuhinje i tamo izbunario onu načetu flašu rakije koju sam uštekao još pre više od godinu dana, dan posle Brankove sahrane. Ostalo je nešto manje od pola pošto smo Gagi i ja popili veći deo u noći nakon sahrane i po prvi put se u životu zaista napili.

Vratio sam se u Jovaninu sobu sa flašom i počeo lagano da pijuckam rakiju. Znao sam da to nikako neće rešiti ni jedan od mojih gorućih problema ali sam isto tako znao da ću od alkohola otupeti a prenapregnu-ti, bolni nervi zamreti. Posteljina je tako lepo mirisala na nju i od toga me neminovno pogodiše emocije. Čim bih uhvatio sebe da opet razmišljam o teškim temama i postavljam sebi mučna pitanja na koja nisam mogao imati nikakav odgovor, potegao bih iz flaše.

Izbunario sam iz komode među gomilama knjiga i časopisa nekoliko podebljih foto albuma. Od starih fotografija naše nekada harmonične, srećne porodice su me obuzimale nostalgija i tuga a od novijih na kojima se nalazila Jovana, gorka čežnja i žudnja a od svega toga su mi se oči punile suzama koje umalo ne potekoše ponovo kada sam pogledao one sa njenog 16-og rođendana od pre samo 2 meseca.

Jedna me je posebno potresla. Na njoj su bila u krupnom kadru naša nasmejana lica, obraz uz obraz. Zagrljeni i široko nasmejani smo delovali tako srećni i iskreno bezbrižni. Od tada kao da je prošlo zilion godina a ne manje od 100 dana. Moje raspoloženje je naglo počelo da se menja u ljutnu koja je ubrzo prerasla u pravi bes čim sam začuo oca u WC-u, glavnog krivca što gubim svoju porodicu i ljubav svog života.

Najpre se kao i obično olakšao pa istuširao a zatim prešao u kuhinju i trpezariju gde će se naždrati. Svakog dana isto sranje, on i njegova prokleta rutina. Daću mu fore oko 15-ak minuta da završi sa obrokom a onda ću sići i odlučno i hrabro se suočiti sa njim. To je bio plan.

Počeo sam žešće i učestalije da potežem iz flaše skupljajući muda koja će mi za ovaj poduhvat itekako biti prekopotrebna. Alkohol mi je razbijao tremu međutim trebalo mi je više od 20 minuta opijanja da se odvažim na pokret. Shvatio sam da postoji realna opasnost da on napusti objekat svakog trena pa sam zato samo presekao, odložio flašu i jednostavno se pokrenuo ni ne razmišljajući više o onome što sam u tančine isplanirao, o hrabrom govoru koji sam u sebi pripremio i razradio.

Izašao sam iz sobe i sjurio se niz stepenice. Bio sam pripit, taman toliko da me zabole kurac za eventualne posledice koje bi mogle da proistaknu iz ovoga što će uslediti a ipak dovoljno trezven da mogu uspešno i u potpunosti da se kontrolišem, barem za sada. Bio sam spreman ili sam samo tako mislio u datom trenutku. Kako god, svakako sam tada bio ubeđen u to.

Upao sam naglo i grubo na vrata dnevne sobe. Dupe je automatski počelo da mi žvaće gaće čim su nam se pogledi ukrstili. Otac me je pogledao smrknuto i nezainteresovano. Sedeo je zavaljen na kauču a ispred njega na stočiću se nalazila načeta flaša rakije i puna čašica.

,,Gde si ti mali ?“, upitao je promuklo uzimajući čašicu. ,,Tu sam.“, odgovorio sam hladno, ravnim glasom. Prineo je čašicu ustima, naglo cimnuo i stukao sadržaj na eks. Nije se čak ni stresao. Bilo je i više nego očigledno od koga sam nasledio solidnu toleranciju na alkohol. Spustio je čašicu, uzeo flašu i nalio.

,,Gledao sam, Iva nije u svojoj sobi. Hteo sam da se popnem da pogledam da niste svi na potkrovlju. Gde je Marina ?“ Postavio je pitanje na koje sam nestrpljivo čekao. To je bio okidač.

,,Nemam pojma. Ne znam tačno.“, odvratio sam hladnim, nezainteresovanim glasom i slegao rameni-ma. ,,Kako to misliš ne znaš tačno ? A šta znaš ?“ Pogledao me je sumnjičavo a glas prožet nervozom mu se povisi. ,,Pa lepo, ne znam gde je tačno otišla ali predpostavljam i nadam se da je otišla što dalje od tebe.“, rekao sam ravnodušno i iskezio mu se cinično. ,,Šta ?!“, dreknuo je i skočio sa kreveta kao da sam mu raspalio šamarčinu, što sam svakako i poželeo da mu uradim kao i još ponešto.

,,Gde je bre Iva ?! Gde mi je sin ?!”, vikao je preteći dok mi je prilazio a lice mu je dobijalo onaj pre-poznatljiv mahniti izraz. Posmatrao sam ga prkosno dok mi je prilazio besneći sve više. ,,Moj brat je bogu hvala otišao sa svojom majkom, naravno. Svo troje su otišli i čisto sumnjam da će se ovde ikada vraćati, barem ne dok je tebe u blizini.”, sasuo sam mu direkt u facu.

,,Šta to pričaš nesrećo jedna ?!” Streljao me je svojim krvavim, manijakalno uznemirujućim pogledom dok se iščuđavao i postajao sve agresivniji. ,,To što čuješ. Pa neće valjda da ostanu i čekaju da vide kome ćeš sledećem da prospeš mozak.“, odgovorio sam sasvim smireno.

Pogledao sam ga prezrivo sa gađenjem i on planu. ,,Kada su otišli, kuda ?! Kako, bre ?! Govori, gde su otišli ?!“ Sada je već nekontrolisano urlao svojim izgorelim alkoholičarskim glasom i preteći mahao rukama prilazeći mi sve bliže. ,,Pa i da znam ti bi bio poslednja osoba kojoj bih to rekao. Pa od tebe su pobegli da se spašavaju đubre pijano !“, zarežao sam na njega dok se i u meni budila nagomilana agresija.

Na ovo mi je on trenutak kasnije uzvratio zalepačivši mi desnicom šamarčinu od koje mi je opasno zazvonila glava ali sam ipak ostao pribran. Nisam se čak ni pomerio s’mesta, niti ustuknuo, niti refleksno podigao ruke kako bih se zaštitio. Levo uvo mi je glasno zujalo a čitava ta strana lica gorela. Opet sam mu prkosno uputio prezriv pogled i besno procedio kroz stisnute zube, ,,Jel to najjače što možeš, pičko nasilnička ?!“ I sam sam se šokirao šta je izletelo iz mojih usta. I sam sam gubio kontrolu.

Dobio sam momentalni odgovor na postavljeno pitanje, ne rečima, naravno. Dokazao je i demosnstra-tivno pokazao da itekako može. Ovog puta je šire zamahnuo i pljusnuo me najpre levom a onda dočekao na volej još žešće desnom. Uspeo sam da iskoračim desnom nogom i zauzmem bolji oslonac što mi je omogućilo da ipak ostanem ukopan u mestu iako mi se glava razletela levo-desno, kao na nekoj opruzi.

Pred očima su mi zaigrale živahne svetleće mrlje i tačkice. Iako sam se nabrojao popriličnog broja zvezda to me nije sprečilo da se još jednom ponosno uspravim i uputim mu prkosni, izazivački pogled koji tvrdoglavo nije posustajao. To je za njega svakako bilo apsolutno neprihvatljivo.

Povukao se par koraka unazad ne skidajući svoj krvavi, manijakalni pogled sa mene kako bi mogao da dohvati čašicu pa opet eksirao iz nje a zatim odmah nalio novu turu. Ponovo sam se ne znam ni sam zašto gotovo protiv svoje volje iskezio ciinično provocirajući ga. Zadrhtao je od besa i nastavio da urla mahnito.

,,Naučiću te ja pameti, govno jedno malo, bezobrazno ! Ima da me poštuješ dok si pod mojim krovom! Sve dok živiš u ovoj kući ima da bude onako kako ti ja kažem ! Jel ti jasno govno jedno malo ?! Inače ću da te zgazim, da te razmažem po podu govance jedno jadno, razumeš li ! A ona kučka se opasno zajebala ako misli da je neću naći ! Propišaće majčije mleko i gorko će se pokajati što se usudila da mi rođenog sina odvede! Zaklaću tu kurvu, jel si me čuo !“

Posmatrao sam ga sa takvim prezirom i iskrenom mržnjom u očima za koju do tada nisam ni znao da je moguće osetiti. ,,Samo je još jednom i takni i to će ti biti poslednje !“, upozorio sam ga procedivši besno kroz čvrsto stisnute vilice a on se na to jarosno stresao, zadrhtao i stegao pesnice. ,,Samo probaj da je opet povrediš i kunem ti se gorećeš k’o sveća sa sve svojom usranom kućom !“, pripretio sam smrtno ozbiljan. Iz mene je progovarala iskonska mržnja čiji glas nisam uspeo prepoznati kao da nije izlazio iz mog vlastitog grla.

Moja pretnja ga je gurnula preko ivice. Jurnuo je ka meni ispuštajući neljudski krik, zamahujući široko pesnicom desne ruke. Stigao sam taman toliko da sagnem glavu i izbegnem direktan pogodak u lice. Potrefio me je posred temena, svom silinom.

Svetlo plavičaste mrlje su mi sevale i razlivale se pred očima. Glava mi je poskočila kao da je na feder-ima uz škljocavi zvuk vratnih pršljena. Posrnuo sam i zateturao se unazad udarajući leđima u zid. Da se nisam refleksno sagnuo definitivno bi mi polomio facu, nos najverovatnije.

Glava mi je zvečala kao crkveno zvono a epicentar bola pekao kao da su mi tintaru obadi izujedali. Osećao sam kako mi u trenu narasta velika čvoruga. Duga gusta kosa je malo ublažila silinu udarca ali samo neznatno.

Dok sam se za koji sekund sabrao, malo došao sebi a vid mi se razbistrio, on je već mahao pištoljem koji se odnekuda stvorio u njegovoj desnoj ruci i urlao besno na mene peneći. ,,Ubiću te izdajniče mali ! Posle svega što sam učinio za ovu kuću i porodicu ! Proživeo sam jebeni pakao u ratu da bih se ovde vratio ! Čemu ?!“ ,,Bolje da nisi !“ Odbrusio sam prkosno ne mogavši da se suzdržim, posmatrajući ga sa neopisivim gađenjem.

To ga je potpuno izludelo. Zarežao je i opet krenuo da kidiše na mene. Ovog puta sam se zaista uplašio. Lice mu je sada bilo najpribližnije onom iz mog košmara. Svi zubi su mu se videli, vilice ukočene i prekrivene penušavom pljuvačkom kao u besnog psa a na beonjačama iskolačenih očiju mu se jasno ocrtavao svaki krvni sud.

Zamahnuo je visoko pištoljem što mi je dalo taman toliko vremena da se u poslednjem momentu hitro izmaknem u stranu. Udario je svom silinom u zid a na mestu gde se pre samo sekunde nalazila moja glava sada je otpadao malter otkrivajući zjapeću rupčagu u zidu umesto u mojoj glavi koja je sada pod navalom adrenali-na počela razmišljati 300 na sat. Jebote, to je ‘ladno mogla odnosno po njemu trebala da bude moja glavudža, konstatovao sam brzo u neverici.

Desnom rukom sam zgrabio kvaku i otvorio vrata taman toliko da mogu da se provučem kroz njih pro-filom i šmugnuo u hodnik dok me je otac streljao za sada samo svojim krvavim, ludačkim pogledom. Panično sam zalupio vrata za sobom, tako snažno da mi kvaka umalo nije ostala u šaci. Kao da sam mislio da ću uko-liko dovoljno snažno tresnem vratima uspeti da ga oduvam pravo u pakao gde mu je definitivno i bilo mesto.

Odjeknuo je zaglušujući pucanj i metak prođe kroz vrata kao vreo nož kroz puter, samo koji santim desno od mojih rebara. Iverica se rascvetala bljujući piljevinu iz svoje rane. Vrisnuo sam prestravljeno i napravio munjeviti poluokret bežeći od vrata koja očigledno nisu pružala nikakvu zaštitu tražeći neki konkret-niji zaklon. Petama sam udario o stepanik, izgubio ravnotežu i pao na leđa. Ostao sam bez daha ali od navale adrenalina nisam osetio nikakav bol.

Još 3 metka su praćeni zastrašujućim praštanjem proletela kroz vrata dnevne sobe i zabila se u vrata Ivine sobe, jedan za drugim. Trčao sam četvoronoške u rikverc uz stepenice i mislim da sam oborio svetski rekord u toj disciplini. Kada sam stigao do svetlarnika skočio sam na noge i preleteo preostale stepenice. Sav izbezumljen sam utrčao u svoju sobu i odmah potražio nešto što će mi poslužiti za samoodbranu ukoliko se krvnik da u poteru za mnom.

Iz fioke radnog stola sam izvadio lepezasti nož i brzo i spretno ga rasklopio. Pored Gagija sam vre-menom stekao pravu strast prema sečivima. Dok su se ostali klinci igrali klikerima i plastičnim automobilima mi smo se krišom takmičili ko će veštije i atraktivnije da barata svojom lepezom. U par hitrih pokreta sam rasklopio nož i oštro sečivo preteći bljesnu i to mi uli malo lažne sigurnosti.

Sve do tada nisam ni pomislio da bih to hladno oružje mogao upotrebiti na nekom živom biću ali večeras sam bio spreman da bez pardona rođenom ocuprospem creva ukoliko krene na vrata moje sobe. Grčevito sam stiskao dršku noža drhtavom desnom rukom čekajući i pomno osluškujući u zasedi kraj vrata. Međutim otac nije krenuo uz stepenice.

,,Jebaću vam ja svima majku ! Videćete vi ko sam ja ! Pokazaću vam !“, urlao je i dalje besneo u prizemlju. ,,Pobiješ govna i gotova stvar !“ Drekenjao se i lupao po kući još koji minut a onda napustio objekat uz snažnu tresku vratima. Odahnuo sam, sklopio nož i vratio ga u fioku, srećan i zadovoljan što nisam morao da ga upotrebim.

Jovana me je jednom priliko pre par godina uhvatila kako se igram tom opasnom stvarčicom i zapretila mi da će me druknuti Marini ukoliko se ne otarasim noža. Oboje smo znali da to neće uraditi ali ja sam znao da ima najbolje namere. Plašile su je takve stvari i brinula se da se ne povredim. Svakako je bila u pravu, jednom prilikom sam se gadno posekao dok sam vitlao sa sečivom izigravajući nindžu.

Otišao sam u njenu sobu po flašu i počeo lagano da smirujem i dotežem živce. Dobio sam iznenadnu inspiraciju i napisao nekoliko dobrih defetističkih stihova. Mračna poezija beznađa, veoma prikladna za moje trenutno raspoloženje i stanje uma i duha. Oslabađao sam se crnih, mučnih misli, bacajući ih na papir. Delova-lo je terapijski.

Prestao sam sa pisanjem kada su mi misli postale previše konfuzne i neorganizovane. Napio sam se. Iskapio sam ostatak rakije ogolivši dno flaše.

Grlo me je peklo od otrovnog napitka a celo telo gorelo u alkoholnom plamenu. Preterao sam i kada me je sastavilo svom snagom mogao sam samo da sa stolice pređem na krevet. Poslednjim atomima snage sam uspeo nekako da se dovučem do kreveta i prepustim gravitaviji da me iz vertikale prevede u horizontalu. Mlohavo sam pao na krevet i tako ostao. Komirao sam se.

Nakon više sati pijanog, mrtvog sna bez snova me je prenulo gadno, intenzivno vrenje u želucu a njegov sadržaj poče da mi se brzo penje uz jednjak. Jedva sam uspeo da odreagujem okrenuvši se od zida kako ne bih bacio peglu po krevetu i sebi. Izbljuvao sam se pošteno na parket između fotelje i kreveta. Izbacio sam iz sebe smrdljivu tečnost koja mi je parala suvo, bolno grlo.

Rakija sa želudačnom kiiselinom, o kakve li gadosti. U svakom slučaju, organizam poseduje delot-voran mehanizam samopročišćenja i bilo mi je znatno bolje, osetio sam momentalno olakšanje uprkos de-hidraciji, neopisivo odvratnom ukusu u ustima i nesnosnom smradu koji se uspinjao osvajajući zapreminu prostorije. Obuzela me je prijatna obamrlost i ponovo sam se obeznanio.

Probudio me je tresak vratima. Trgao sam se ležeći na stomaku. Znao sam da je to bio moj pijani otac i da ova poseta nema nikakve dobre namere, niti plemenit cilj ali bio sam toliko slabašan da nikako nisam mogao da reagujem.

Otrovao sam se rakijom i ona je sada crpela svu moju snagu. ,,Ne, samo ne sad.“, promrmljah slabašno sebi u bradu. I najminimalniji pokret mi se činio nemoguće teškim i zamornim. Ostao sam potpuno statičan, zatvorenih očiju, nadajući se da će me nekim čudom jednostavno ostaviti na miru kada shvati da mi uopšte nije dobro. Nadao sam se ali i itekako znao da od toga nema ništa.

Čuo sam ga kako uzima flašu sa patosa. ,,Stoko mala, delikventska. Umesto da ideš u školu i hvataš se knjige, ti se hvataš flaše.“, zakreketao je promuklo pijanim tonalitetom. ,,I kako samo ovde bazdi. Vidi šta si uradio svinjo mala !“, grmnu sa gađenjem primetivši poganu baru na patosu. ,,Ustaj magarče i polazi u školu !“, naredio je beskompromisnim imperativom. Iznenadio me je što se uopšte setio da treba da idem u školu.

Bio je prokleti ponedeljak ali ja nisam imao nameru niti bio u stanju za tako nešto. Sama pomisao na ustajanje me je nagonila na mučninu. ,,Ne mogu. Danas neću ići. Nije mi dobro.“, promrmljao sam lica zagnjurenog u jastuk.

Nisam očekivao da će ga moje kenjkavo prenemaganje umilostiviti. Baš naprotiv ali jebalo mi se za to. Nikako nije bilo u mom fazonu da se predam ali zaista nisam bio u stanju da se na bilo koji način borim ili zauzmem za sebe. Posle svega, poprilično bedan način da se umre ali šta sad, rekoh u sebi.

Začuo se tup, prigušen zvuk kada je bacio praznu flašu koja poskoči na fotelji a zatim i zveketavi zvuk metalne kopče njegovog vojničkog opasača koji je skidao sa maskirnih pantalona iz kojih je retko izlazio, u očitoj nameri da ga upotrebi na meni. ,,Imam nešto od čega ćeš se momentalno otrezniti pijanduro mala.“, za-režao je preteći, zlokobno sa prizvukom bolesnog užitka u svom od alkohola zagorelom glasu. ,,Ostavi me na miru, gade izopačeni !“, ciknuo sam očajnički poput preplašene životinje saterane u ćošak. Nisam imao kud.

Istog sekunda je usledio glasan, kratak fijuk koji mi je nagovestio nadolazeći bol. Sreća moja pa sam zaspao obučen inače bi široki, debeli od žilave, čvrste kože opasač opasno urnisao moju osetljivu, zategnutu, adolescentsku kožu na leđima. Kaiš je jezivo pucao po meni. Refleksno sam se sklupčao u odbrambeni položaj, t.zv. stav fetusa, tako da su moji ekstremiteti štitili glavu i telo primajući na sebe najveći deo tereta šibanja.

Bio sam apsolutno bespomoćan u ovom pasivno defanzivnom izdanju. Mogao sam samo da se nadam da će mu brzo dosaditi ili da će se zamoriti što pre od vitlanja. Što se ubrzo i dogodilo u realnom vremenu ali meni je taj minut besomučnog batinanja, dok sam trpeo bol i strah u iščekivanju narednog udarca trajao besk-rajno dugo. Ipak mu je brzo dosadilo, čim se zadihao. Nonšalantno je vratio opasač na pantalone ali to nikako nije bio kraj mojim mukama. To je učinio samo da bi promenio metodu mučanja.

Očigledno se poprilično urnebesno zabavljao, gad sadistički. Zaključih to po njegovom ekstazičnom soptanju dok je nastavljao da me zlostavlja.

Više nisam ni osećao užasan bol po udarcima izujedanoj, ranjenoj koži, samo užasan premor i obam-rlost. Ekstremiteti su mi neko vreme goreli a onda u potpunosti pretrnuli kao da je iz njih iscedio i poslednju kap krvi. Jedino je po leđima još uvek nepodnošljivo peklo kao da mi roj nekih paklenih insekata izjeda kožu. Strašna slabost me je prožela i osetih se zastrašujuće bespomoćnim, posebno zbog saznanja da je ovo još uvek za mene veoma daleko od gotovog. Ječao sam i stenjao što sam tiše mogao.

Nakon kraćeg predaha ščepao me je snažno za kosu na potiljku koja je već dovoljno narasla da bi mog-la u rep da se veže, i krvnički povukao. ,,Sad ću ti pokazati čemu služi ta tvoja pederska frizura.”, prodahtao je krkljavo sa sadističkim užitkom i nastavio da cima i vuče kao da pokušava da mi otkine glavu, verovatno je upravo to i želeo. ,,Puštaj, pizda ti materina !”, zarežao sam besno dok sam bezuspešno pokušavao da mu se oduprem. Izgleda da me je nova tura adrenalina pokrenula iz mrtvih.

Ali uzalud. Cimnuo je iz sve snage, svlačeći me sa kreveta. Tresnuo sam svom dužinom i težinom,pra-vo u bljuvotinu na patosu. Udahnuo sam odvratno, kiselo isparenje i želudac mi se zgrči u utrobi. Odupirao sam se iz sve snage, odnosno onoliko koliko mi je sile preostalo u rukama, pokušavajući da se pridignem iz pogane bare koja je pre koji sat napustila moj biološki enterijer. Međutim on nije imao nameru da mi to dozvoli, nikako nije imao tu nameru.

Stao mi je čizmom na potiljak i propisno nagazio. Refleksno sam okrenuo glavu u stranu i desni profil mi se našao prikovanim za ispovraćani parket. Stegao sam se sa izrazom gađenja i u snažnom facijalnom grču od neumoljivog pritiska blatnjave čizme. Zaustavio sam disanje pošto je nepodnošljivi, kiseli smrad, bljuvo-tine postajao snažniji od potrebe i želje za vazduhom.

,,Ubiću te, zlikovče prokleti !“, kriknuo sam ali to nije bila pretnja već mučenički vapaj iz krajnje bespomoćnog položaja, iz bezizlazne situacije u kojoj sam se obreo, u nemilosti svog najgoreg dušmanina. ,,A je li ?“, odvratio je glasom koji je posvedočio koliko ga samo uveseljava ovo što mi čini. Onda je uklonio đon svoje štrokave čizme sa moje glave ali samo da bi mogao kolenom te iste noge da mi pritisne leđa a cev pištolja zarije u potiljak. Upravo tako je i učinio, sa zadovoljstvom.

Bolno me je probadalo njegovo koščato koleno koje mi je zario posred kičme kao i hladna, čelična usta cevi pištolja koja kao da je hteo i aktivno pokušavao da mi protera kroz lobanju, pa tek onda da pripuca, direkt u mali mozak.

Bolelo je užasno ali nisam imao nameru da mu pružim i tu satisfakciju pa da mu pokažem koliko. Tvrdoglavo sam trpeo u sebi po cenu da izgubim svest, pa i sam život ako treba ali neću mu dozvoliti da me slomi. Stiskao sam zube toliko snažno, do granice pucanja, od bola, besa i nemoći i režao kao ranjena, zaro-bljena zver.

,,Treba samo da povučem obarač.“, šapnuo je hladnim, hrapavim, gotovo neljudskim glasom. To me je samo dodatno razbesnelo, straha više nije bilo za osećati u mom haotičnom, izbezumljenom nervnom rastrojstvu. ,,Pa povuci ga onda već jednom, pičko jedna ! Uradi to ili odjebi ! Samo nemoj više da sereš, to ne mogu više da podnesem. Ubij me ali nemam nameru da te više slušam budalo pijana !“

Uspeo sam da zazvučim imperativno, ponosno, čak usudiću se reći i herojski s’obzirom na moju po-ražavajuću i ponižavajuću poziciju. Nisam znao šta će učiniti ali jednostavno me više nije ni bilo briga. Zaprepastio sam se sopstvenom, iznenadnom odlučnošću koja se pojavila ne znam odakle ali znam da ga je potpuno poremetila, zbunilamožda čak i zaplašila

Dvoumio se čitavu večnost oko toga šta mu je činiti, dok sam ja već tumarao skrivenim odajama svog malog, privatnog pakla i radio jedino što sam mogao…čekao, čekao dalje, pa čekao još malo…i naposletku dočekao.

Konačno me je oslobodio bolnog pritiska, ustao lagano sa mene i bez reči jednostavno otišao, sasvim opušteno kao da se ništa nije ni dogodilo. Izgleda da se i on umorio i da mu je bilo dosta njegove bolesne, sadističke igre u kojoj sam naučio šta znači biti direktna žrtva pravog nasilja. Iskusio sam gnev čistog zla.

Bio sam nepomičan još neko vreme, zadržavajući dah a onda kada sam bio siguran da je otišao u spav-aću sobu gde će se kontuzovati hitro ustao. Skucao me je pritisak u glavu od nagle promene položaja tela i strašne slabosti. Vrtelo mi se u glavi a primetio sam i da se tresem kao neki matori parkisonac.

Živci su mi bili poprilično raskantani međutim ubrzo sam počeo da se stabilizujem pošto je sve postalo daleko podnošljivije odkada je on napustio prostoriju. Lakše se disalo iako je soba bazdila na izbljuvanu rakiju pomešanu sa mojim stomačnim sekretima. Otvorio sam prozor i pustio jutarnju svežinu da razredi uskisli smrad. Olakšanje.

Dok sam silazio niz stepenice odvratni smrad me je pratio u stopu i tek tada sam shvatio da je Đorđe sa mnom počistio lavovski deo bljuvotine. Majica i kosa su mi bile natopljene a lice umazano. Zamislio sam sebe na šta ličim i osetih žestoko gađenje i bes.

Požurio sam u kupatilo kako mi opet ne bi pripala muka. Munjevito sam zbacio sve sa sebe pre nego što me je morbidna radoznalost nagnala da se pogledam u ogledalo. Uskočio sam u kadu i stao pod mlaz vruće vode koji sam pustio da šiba iz tuš baterije.

Dugo i detaljno sam se prao, grozničavo trljao i potrošio pozamašnu količinu šampona i sapuna. Kada sam bio 100% uveren da sam uspeo u potpunosti da uklonim svu poganštinu sa sebe, da eliminišem i najmanji trag smrada iz svake svoje pore, obrisao sam se a onda pobrinuo i za bljuvotinom natopljenu odeću. Sipao sam prašak u malu fioku, frljnuo u bubanj majicu i trenerku i startovao mašinu sa kojom je baratanje bilo sasvim prosto. Imao sam običaj da pomažem Jovani oko pranja veša tako da sam tačno znao šta radim mada ne bi bilo toliko teško provaliti ni da mi je prvi put.

Shvatio sam da nisam poneo nikakav čist veš za presvlačenje sa sobom pa sam potpuno nag, kao od majke rođen proparadirao kroz kuću, sve do svoje sobe dok mi se kurac prepušten inerciji klatio napred-nazad. Uzeo sam ono što mi je prvo palo pod ruku iz ormana i navukao na sebe. Sišao sam ponovo dole, do kupatila.

Bacio sam pogled ka spavaćoj sobi i poželeo osvetu ali sam se otresao toga, imao sam preča posla.

Uzeo sam lavor, ispunio ga vrućom vodom i u nju dodao sanitarnu tečnost sa aromom limuna. Našao sam i 2 krpe koje će mi poslužiti. Sve to sam odneo u svoju sobu. Oribao sam parket najpre mokrom a zatim i suvom krpom a onda ponovio čitav proces nekoliko puta. Snažna aroma limuna je dobrim delom eliminisala smrad i napravila daleko podnošljiviju atmosferu za udisanje. Bio sam zadovoljan učinjenim.

Lavor sam ispraznio u WC šolju i vratio ga na mesto a krpe isprao i ostavio u njemu. Marina je s’vremena na vreme iskuvavala nagomilane prljave krpe ali nisam mogao da zamislim sebe kako se povrh svih ozbiljnih problema koji su me zadesili u veoma kratkom vremenskom periodu bakćem i tom trivijalnošću.

Želudac je počeo da mi šalje zvučnu signalizaciju žaleći se na bolnu prazninu u sebi. Oprao sam ruke a onda konačno i zube. Strpljivo I temeljno sam ih trljao i ispirao grlo. Tek onda sam shvatio koliko sam zapravo odvratan osećaj imao u ustima.

Otišao sam do kuhinje i u frižideru pronašao salamu, majonez i jogurt. Isekao sam 2 parčeta bajatog hleba. Jogurt mi je pomogao da ga lakše proteram niz grlo i imao sam relativno pristojan doručak. Najeo sam se, počistio za sobom a onda rešio da prilegnem malo. Itekako mi je bio potreban odmor, bio sam krajnje iscrpljen od svega, umoran od samog života. Krv je jurnula u pun želudac koji je napokon ponovo normalno proradio punom parom. Obuzela me je opuštajuća obamrlost.

Popeo sam se u Jovaninu sobu, moju ću ostaviti da se provetrava ceo dan a možda i celu noć. Ovaj put sam se svukao pre nego što sam prešao u horizontalu. Ostavio sam samo gaće na sebi. Ušuškao sam se u mekanu, mirisnu postelju koja je budila lepa, prijatna sećanja. U njoj sam minulih meseci bio rado viđen gost, kod moje voljene.

Zatvorio sam oči i tonuo u san maštajući da je ona pokraj mene, miluje me nežno, umiljava mi se, než-no ljubi i šapuće mazno dok draži moja čula. Volim te Joko, o tako te volim, rekoh u sebi ili sam ipak mrmljao u polusnu, nisam bio siguran. Oči su mi bile vlažne od bujice osećanja koja je nadoloazila u udarnim talasima a kurac mi se digao još pri prvom dodiru nežne, meke, mirisne kože njenog zategnutog nagog tela.

Iz divnog sna me je prenula nekakva zvrndava buka koja je dopirala iz prizemlja. Prepoznao sam zvuk telefona i iskočio iz kreveta. Itekako sam očekivao poziv ali dok sam se strčao niz stepenice aparat je zanemeo. Vratio sam se u sobu i obukao. Spavao sam nešto više od 3 sata što je bilo sasvim dovoljno da napunim bat-erije i donekle se oporavim. Posledice pijanstva i agonija mamurluka su postali prošlost ali sada me je bolelo bukvalno celo telo.

Kako i ne bi, bio sam sav izubijan. Na temenu sam imao poveću čvorugu koja je narasla kao posledica snažnog udarca pesnicom. A na potiljku slična, bolna tvorevina, nastala od pritiska usta cevi pištolja koji mi je otac minutima nabijao u lobanju, u mali mozak. Leđa su me užasno probadala na mestu gde mi je bezobzirno zarivao svoje koleno. Lice mi je bilo malo podnadulo ali srećom bez preterano uočljivih znakova fizičkog iživljavanja. Faca mi je pretrpela šamaranje, mamurluk i gaženje čizmom. Kada se sve to uzme u obzir dobro je prošlo, zaključih kada sam se pogledao u ogledalo.

Dok sam se oblačio primetio sam pregršt raznobojnih modrica živopisnog kolorita na bolnim mestima, prošaranih po čitavom telu, ponajviše na ekstremitetima. Sve u svemu ništa strašno, zakjučih tešeći sebe.

Opet me morila glad, što je bilo dobro, barem me je apetit služio kako treba. Izbunario sam konzervu sardine iz frižidera, otvorio je i smazao sadržaj nabrzaka. Dok sam bacao zamašćenu konzervu u kantu za đubre koja je stajala ispod radnog stola opet je zazvrndao telefon. ,,Halo.“, rekoh zadihano u slušalicu čim sam je podigao, užurbano stigavši do nje kako se buka ne bi prolongirala i ne daj bože uznemirila usnulo čudovišta u svojoj jazbini svega par metara od mene.

,,Pavle !“, uskliknu uzbuđeni, nežni ženski glas sa druge strane. Naravno odmah sam prepoznao Jovanin milozvučni cvrkut i srce mi je zaigralo. ,,Pa gde si ti srećo moja ? Tako mi nedostaješ. Šta se dešava ?“ Trtljao sam uzbuđeno i brzo dok me je obuzimalo intenzivno ushićenje. Srce mi je odjednom ubrzalo ritam.

,,Slušaj, za 15-ak minuta hvatam lokal pa me ti sačekaj u centru, na stanici. Važi ?” Zvučala je nervozno i uplašeno. Bila je zadihana kao da je trčala, bežala od nečega ili nekoga. ,,Naravno, ljubavi. Pa sve bih učinio za tebe, srećo moja.”, rekoh značajno ne bih li dao što više verodostojnosti svojoj tvrdnji.

,,Gde si ti ? Šta se dešava ? Odakle zoveš ?”, ispalih salvu vezanih pitanja a po glavi mi se motalo još čitavo mnoštvo. ,,Pričaćemo kada se vidimo. Moram da idem. I ti meni puno nedostaješ, dragi moj Pavle.”, uzvratila je ne odgovorivši ni na jedno i prekinula vezu pre nego što sam uspeo išta da izustim.

Obuzela me je neviđena euforija, pomešana sa strašnom nervozom i gadnim osećajem neizvesnosti. Telefon je opet zazvonio i presekao me. Poskočio sam trgavši se, bio sam kao na iglama, ekstremno razdražen. Bio sam toliko ubeđen da mi Jovana želi još nešto reći da nisam ni na tren razmotrio mogućnost da ću sa druge strane začuti neki drugi glas. Iskreno u trenutku sam zaboravio i da ima i drugih ljudi na ovome svetu.

Podigao sam slušalicu. ,,Reci, ljubavi.“, zacvrkutao sam svojim najnežnijim i najuslužnijim glasom koji sam ikada uspeo da pustim iz grla. ,,Hej, mali. Pa kako se ti to javljaš na telefon ?“, uzvratio je znatno dublji, grublji, stariji ženski glas, na ivici smeha. Prepoznao sam Dacin vokal ali ipak sam se poprilično zbunio i ostao zatečen. Oćutao sam par sekundi a ona nastavi pomalo prekornim tonom.

,,Zovem već 2 sata a niko se ne javlja.”, požali se ona. ,,Slušaj, samo što sam se čuo sa Jokom. Ne znam šta se tačno događa ali upravo krećem da je sačekam na stanici. Tako da sam u frci, žurim. Hajde, čujemo se kasnije.“ Prekinuo sam vezu što je bilo veoma nepristojno a siguran sam da je imala još štošta da mi poruči ali zaista nisam imao vremena da se trenutno i sa njom bakćem. Telefon se u roku od 2 sekunde ponovo oglasio ali sam to prenebregao i užurbano napustio kuću.

U trku sam zgrabio jaknu sa čiviluka i izjurio na vrata. Zaboravio sam u potpunosti na obračune sa rođenim ocem i na sva ta traumatična sranja s’tim u vezi. Bio sam toliko nestrpljiv da je vidim, zagrlim i pol-jubim da sam se jedva suzdržao da ne otrčim na stanicu. Međutim nisam želeo da je dočekam sav zadihan i preznojen. Takođe time ništa ne bih postigao pošto od brzine mog kretanja nikako nije zavisila revnost javnog prevoza koji je gotovo uvek i stalno, redovno kasnio. Makar i 5 minuta ali to je bila sigurica koliko i izlazak Sunca u zoru.

U poslednja 24 sata sam se plašio da će mi mozak sagoreti od mnoštva ozbiljnih pitanja i dilema koja se tiču mojih najmilijih i naše sada potpuno neizvesne, zajedničke budućnosti, ako ćemo je uopšte i imati, koja su mi se konstantno rojila u glavi ne dozvoljavajući mi da predahnem, saberem se i racionalno promislim. Ali sada mi je samo jedna jedina misao bila važna i na pameti.

Idem po moju Jovanu, videću je, osetiti, to je trenutno jedino bitno. Da se ruši i gori cela ulica, celo predgrađe, meni bi samo bila potrebna solidna, uska stazica koja će me odvesti do nje, samo to i ništa više a za posle ćemo već videti. Hodao bih i po jebenoj žici iznad paklenog bezdana samo da dođem do nje. Kroz vatru i led, ako treba.

,,Hej ti ! Stoj !“, naredi iznenada grubi ženski glas trgavši me. Okrenuo sam se i ugledao Dacu kako ispušta dim cigarete kroz svoj vragolasti osmeh. Stajala je na ulici ispred svog dvorišta naslonjena na svoju starudiju od auta.

Nisam ni provalio kada sam stigao do njene kuće koja se nalazila odmah preko puta automehaničarske radnje. ,,Klinac, zar te nisu naučili da nije lepo onako spuštati slušalicu usred tazgovora, i to dami ?“ Zvučala je više provokativno i izazovno nego li prekorno. Ta žena je večito volela da se igra, pogotovo sa tipovima. Nisam imao vremena ni živaca ni za kakve trivijalne igrarije i ona je to odlično znala ali izgleda da nije mogla odoleti.

U normalnim okolnostima bi mi to imponovalo i bilo veoma zabavno ali ove okolnosti su veoma daleko od normalnih. ,,Slušaj Daco…”, izustih dahtavo u hodu, ne zaustavljajući se ni za tren. ,,Znam, znam, žuriš.”, dovršila je moju misao kao i rečenicu. Mlitavo je odmahnula rukom kao da joj je dosadno to što sam tako predvidiv, što mi je u ovoj situaciji apsolutno nebitno. Nisam bio u stanju obazreti se na bilo šta što bi ona mogla pomisliti ili reći.

,,Kada pokupiš tvoju malu, obavezno odmah dođite pravo kod mene. Marina će da nazove, hoće da razgovara sa vama !”, povikala je za mnom. ,,Važi.”, uzvratio sam kratko i produžio.

Taj predlog mi se učinio sasvim zdravorazumnim. Kući nismo smeli da se vratimo, na to nisam želeo ni da pomislim. Kod Gagija bi takođe bilo isuviše rizično iako sam znao da bi on učinio bukvalno sve što je u njegovoj moći da nam pomogne u ovako teškim vremenima koja su nas zadesila praktično preko noći. A i Marinu sam itekako želeo da čujem, ostala mi je dužna popriličan broj objašnjenja.

Stigao sam na stanicu. Vreme je bilo prohladno ali ja sam se kuvao i znojio od nervoze. Promicala je sitna ali dosadno uporna jesenja kiša, natapala je lagano moju kosu i hladila mi glavu koja je vrvela od teških misli i gorela od mučne neizvesnosti. Cupkao sam nervozno bauljajući tamo-vamo. Nisam bio u stanju da stojim mirno.

Kroz desetak minuta koji su se meni opasno odužili dokotrljala se drndava, škripava harmonika do stanice, praveći neprijatnu buku bolesne, napaćene mašinerije. Ranjena, umiruća čelična zver je bolno stenjala i frktala. Pre nego što se zaustavila ulovih Jovanu žudnim pogledom kroz mutno prljavo staklo, kako stoji iza nekih penzosa i srce mi je zaigralo.

Kočnice su odvratno psihodelično zaškripale a izakana vrata se nerado i tromo otvoriše, praćena šišta-vim, umornim zvukom. Zvučalo je kao da je drešina konačno izdahnula po poslednji put i da je njenim mukama napokon došao kraj.

Spori, zanemoćali penzosi su se izgegali na vrata a onda je moja draga iskočila poput ždrebice i hitro mi se bacila u zagrljaj. Zagrlio sam je snažno, ne primetivši od navale senzacija da je savila noge u kolenima, prepuštajući mom zagrljaju svu težinu svog tela koju nisam ni osetio od siline uzbuđenja.

Odmah zatim je usledio i jedan dug, nežan poljubac. Mrmljao sam umilno od užitka dok su naše usne i jezici lagano plesali tango. Prvi put da smo se usudili da ovako javno razmenjujemo nežnosti i to usred bela dana. Ali koga briga, nas sigurno ne, nismo ni primetili da li se neko uopšte nalazi u vidokrugu, apsolutno nam nebitno bilo.

Usne su se konačno razdvojile tek kada smo sasvim ostali bez daha nakon dugog, vrelog poljupca i razvukle se u široke, blistave osmehe. Osetio sam čistu radost, pravu iskonsku sreću koja je krenula iz utrobe i preplavljivala u talasima svaki delić moga bića. Znao sam da je i ona to isto osetila i to pojača moju euforiju, do daske. Ponovo smo se obreli u čvrstini i sigurnosti i toplini zagrljaja punog ljubavi i razumevanja.

,,Tako si mi nedostajao.“, šapnula je tiho i čežnjivo. ,,I ti meni, mnogo.“, uzvratih kroz dubok uzdah koji mi se nekontrolisano ote iz grudi. Naše reakcije su delovale možda malo preterano melodramatične ali sasvim razumljive zbog užasavajućeg straha da možemo izgubiti jedno drugo, koji se polako budio i postajao sve realniji. Odvratno opipljiv poput neke ogavne lepljive smese koja kako se stvari pogoršavaju sve više zgušnjava, lepi i pritiska. Usisava u sebe kao živo blato. Ako mene pitate to su govna, jer gde god čovek po-gleda ne može a da ne vidi kakva se samo sranja dešavaju, svuda oko njega pa i u njemu samom, SRANJE.

Uzeo sam je za ruku i polako krenusmo iako kiša nije posustajala. Sada sve može natenane, laganezi, rekoh u sebi. Sada kada je ona kraj mene. Odahnuo sam osetivši izuzetno olakšanje.

,,Idemo do Dace, tamo nam je najsigurnije.“, obavestio sam je. ,,Ali ona će odmah da zove mamu.“, negodovala je vidno uznemirena. Stisnula mi je ruku snažnije. ,,Joko, šta se dešava ? Pa ti si izgleda…pobegla si ?“ Upitno se zagledah u nju sa čuđenjem u facijalnoj ekspresiji. Mada to je više bio zaključak nego li pitanje. ,,Joj Pavle, ti ne znaš, nemaš pojma… I Daca zna šta se sprema…ali ja ne mogu, neću…“ Zastala je i kratko, suzdržano zajecala iako bi očigledno rado briznula u plač i kao i obično olakšala sebi.

Poljubio sam je ovlaš, pomilovao po glavi i povukao za sobom skrenuvši u park a ona me je poslušno sledila nastojeći da se smiri.Očigledno sam uzalud odahnuo, nešto se opet sprema, po njenim reakcijama očigledno ništa dobro po nas.

Zaustavili smo se ispod najvećeg drveta, čija je ogromna krošnja iako drastično proređena još uvek pružala dobru zaštitu od kiše. Okrenuo sam se ka njoj i uzeo je za ruke dok je mnoštvo kapljica koje su pokušavale da probiju put usiljen gravitacijom kroz krošnju proizvodile harmoniju ospokojavajućih zvukova. To je trenutno jedino bilo harmonično i ospokojavajuće, sve ostalo mi je mirisalo na nadolazeći haos.

Njeno lice je bilo bledo i zabrinuto, osmeh kiseo i usiljen a oči podbule, crvene i umorne od plakanja. Tek sada kada sam je dobro pogledao i kada je prošla euforija bio sam u stanju da shvatim da se ne sprema ništa dobro. Njen pogled mi je gotovo sve rekao.

,,Dobro Joko, reci mi šta se to dešava ?“, upitao sam smireno i kontrolisano, lagano, potiskujući navalu koja mi je opet po ko zna koji put danas pritiskala razdražene nerve. Stegao sam se u sebi ne bih li se pripremio za još loših vesti.

,,Pavle…mama hoće da odemo u Beč…kod njenih. U stvari…sve je već sređeno…Sve je ugovoreno, sa tetka Marijom.“, odgovorila je tiho praveći pauze ispunjene dubokim uzdasima razočarenja. Bol i tuga u njenom glasu su mi zagrebali do krvi dušu. Pogled joj je bio nemiran i preplašen kao kod srne koju gone zveri.

Zinuo sam tupavo, blenući u nju zatečen dok sam pokušavao da procesuiram njen odgovor i njegovo značenje. Prošao je kroz moj psihički gard koji sam oprezno postavio kao malj kroz najobičnije staklo i po-godio me svom silinom. Nikada se čovek ne može navići na ovakva sranja, rekoh u sebi pravdajući sopstvenu pogubljenost i nespremnost da se ad-hok uhvatim u koštac sa izazovima koje mi sudbina uporno servira i koji mi presecaju put kroz sam život.

Promućkao sam malo svojom izludelom glavom i sve je ponovo dobilo smisao i vratilo se u domen logike u kojem sam mogao uspešno da funkcionišem. Kada sam malo premotao film unazad, shvatio sam da je Marina mudro, polako, neprimetno, bez dizanja buke i prašine pripremala teren za eventualno bekstvo. Mesecima unazad je ona stvarala neku vrstu izlazne strategije stvarajući sebi prihvatljivu alternativu.

Svi ti povremeni pozivi iz inostranstva koji su kulminirali navodno iznenadnom i neočekivanom posetom Marije i Tome našem domu. To je bilo poslednje prihvatljivo rešenje, spas za sam kraj koji nam je zakucao na vrata u vidu mog pijanog, manijakalno poremećenog oca. Ona je takav rasplet predvidela, uzela u ozbiljno razmatranje, verovatno još od one noći kada je moj otac nasrnuo na nas i otvoreno pripretio da će nas pobiti.

Marina je polako obezbeđivala sebi i svojoj deci spas od takvog terora iako znam da se iskreno svim srcem nadala da takav drastičan korak neće biti neophodan. Moj otac je na veoma surov način pokopao njene, u stvari sve naše nade da ćemo uspeti da nastavimo tamo gde smo nekada stali kada ga je od nas oteo ratni vihor. Ali on je taj ratni vihor sa fronta poneo u sebi i to zlo doneo u naš porodični dom, što ga je i razorilo.

Bilo je veoma teško sve to prihvatiti, čovek je jednostavno takvo biće koje ponekad ne želi da se suoči sa istinom nepovoljnom po njega samog.

A moja maćeha…nju sam oduvek voleo kao rođenu majku, pogotovo što za drugu nikad nisam ni znao u srcu svom i znam da je zaslužila daleko bolje od ovoga što joj se dešava i podržavaću je ma šta da se sa mnom desi. Bio sam rešen iako totalno sluđen i zbunjen ali stvar je bila krajnje jednostavna, odabrao sam stranu a taj odabir je moj otac, ratni zločinac učinio neverovatno lakim. Ni za tren se nisam dvoumio.

Naježio sam se kada sam pomislio gde je moje mesto u celoj ovoj priči. Između čekića i nakovnja, suđeno mi je da postanem kolateralna šteta. I pre nego što je očaj uspeo da obuzme moje misli Jovana me je svojim naelektrisanim dodirom podsetila na svoje prisustvo. To je bilo sasvim dovoljno da mi ulije novu dozu snage, hrabrosti i besmislenog optimizma.

,,Pavle, oprosti mi.“, zavapila je molećivo dok su joj se oči punile suzama. Pogledao sam je zbunjen, upitno, ne shvatajući u čemu bi mogla ležati njena krivica za bilo šta od ovoga što nam se događa. ,,Molim te oprosti mi, morala sam da kažem mami šta se dešava među nama. Mislila sam da će razumeti koliko te volim i da zato ne mogu nigde da idem. Ne bez tebe.“ 2 krupne suze su joj se lagano, bez žurbe kotrljale niz obraze dok je ispredala svoju tužnu priču.

Poljubio sam je nežno u usne i ponovo čvrsto zagrlio. To ju je bar na tren umirilo. ,,Zaista sam mislila da će razumeti ali smo se gadno posvađale. Poludela je kada sam joj rekla, nikad je nisam videla takvu.“, nastavila je svoju tužbalicu isprekidanu tihim jecajima i uzdasima. ,,Uplašila sam se da te nikada više neću videti. Morala sam da odem, da te nađem, Pavle.“

,,Tvoja mama se samo mnogo brine i želi sve najbolje za tebe, zato je tako reagovala.“, smireno pružih sasvim logično objašnjenje. Ali ovde nije bilo mesta nikakvoj logici, emocije su previše uzavrele da bi se moglo hladno rezonovati i kalkulisati. Na ovo se ona trgla i pogledala me preplašeno i pomalo rekao bih op-tužujuće. ,,Nema šanse da odem i ostavim te ! Pre bih umrla !“, povikala je nekontrolisano, na ivici histerije.

Zgrabio sam je grublje i iznenada poljubio, ovog puta znatno strasnije. Zagrlili smo se još čvršće i posesivnije, opsednuti jedno drugim. ,,Ni ja ne želim da odeš, srce bi mi prepuklo, uhhh…. Biće sve u redu, smislićemo već nešto. Obećavam.“ Po prvi put sam dao obećanje za koje nisam znao da li ću biti u mogućnosti da ispunim iako sam žarko, svim silama želeo i zbog toga me pecnu savest.

U ovoj jednačini je jednostavno bilo previše nepoznatih, prepuštenih višoj sili. Bolela me je neprav-da prouzrokovana činjenicom da sam skoro sasvim nemoćan da utičem na ishod naših sudbina. Mučni ukus ogorčenosti. Ipak sam nju uspeo da ponovo umirim, svojim dodirima i iskrenim rečima iako se u meni samom komešao zastrašujući, plamteći nemir.

,,Idemo do Dace, da se sklonimo sa kiše i dogovorimo šta nam je činiti dalje.“, rekoh a ona potvrdno klimnu glavom uz naznake blagog smeška na uplakanom licu koji mi je govorio da još uvek ima bezgranično poverenje u mene. Izvadila je papirne maramice, obrisala suze, izduvala nos, sredila se malo a onda krenusmo, lagano, zagrljeni, korak po korak.

Negde na pola puta sam je upitao prekinuvši žamor jesenje kiše, ,,A gde ste se smestili ?“ ,,Našli smo u oglasima čoveka koji izdaje kuću. Stara, trošna ali iznutra pristojno sređena a i jeftina. U nekom zabačenom kraju, na samoj periferiji grada. Nema ni prave ulice, ni asfaltiranog puta, samo raštrkane kuće. Nikad ranije nisam tuda ni prolazila, ni blizu, a nisam ni znala da ima takvog divljeg naselja u gradu. Blizu je Tamiš. Sve u svemu haos, ali nije bitno pošto mama ne planira da se tamo zadržavamo.“ Zadovoljno sam klimnuo glavom i čvršće je privio uz sebe.

Laknulo mi je zbog saznanja da je Marina bila dovoljno prisebna i oprezna da se ne odluči za smeštaj u nekom obližnjem motelu ili za neki malo reklamiraniji, lokalno poznatiji privatni smeštaj pošto sam bio siguran da je Đorđe angažovao sva svoja raspoloživa sredstva i ljudstvo i da je potraga već u toku. Ni u jednom trenutku nisam pomislio da bi on dozvolio da joj ovo tek tako prođe.

U poslednja 24 časa se u meni razvijao neviđeni strah, i to od rođenog oca. Ali ne toliko zbog sebe samog iako itekako ima debelih razloga da se osetim krajnje ugroženim i ozbiljno zamislim nad sopstvenom sudbinom i budućnošću koliko zbog bezbednosti Jovane, Ive i Marine. Ukoliko bi ih taj zlotvor pronašao i dograbio nikada sebi ne bih oprostio.

Moja krivica je bila u tome što nisam podrobno razmislio i uspeo da se suzdržim a da mu ne saspem sve u lice, odmah, još istog dana. Jednostavno nisam uspeo, bilo je jače od mene. Morao sam da mu predočim da će takav kakav je postao ostati sam i crći kao pseto prokleto. Sada se kajem zbog toga.

Trebao sam uporno da vrdam i lažem ne bih li tako uspeo da kupim dodatno vreme za njih. Nema nika-kve sumnje da za Marinu sada više nema povratka i niko od tih meni najdražih, bliskih ljudi koje bezgranično volim i za koje sam bez sumnje bio spreman i da umrem ako treba neće biti bezbedan sve dok se ne nađu dale-ko od njega, što dalje od njegovog domašaja. To mi je svakog trena postajalo sve jasnije. To je na našu veliku žalost postajala naša surova realnost. Tužna istina naše priče i uvertire naše tek stasale ljubavi.

Uskoro će početi da me rastrza zastrašujuća dilema. Moram što pre da donesem najdramtičniju i ubed-ljivo najtežu odluku u svom dosadašnjem životu. Nipošto nisam mogao sebi da priuštim da izgubim Jovanu ali što je duže budem zadržavao tako će se povećavati i verovatnoća da ih Đorđe pronađe. Sama pomisao na to šta bi u tom slučaju moglo uslediti je bila krajnje nepodnošljiva i potpuno neprihvatljiva za mene.

Daca nas je nestrpljivo čekala zureći kroz prozor i grozničavo pušeći cigaru. Kada smo joj se pojavili u vidokrugu, izašla je užurbano osvrćući se levo-desno i otključala kapiju. ,,Pa gde ste vi klinci do sada ? Hajde upadajte.“, požurivala nas je. ,,Sigurno ste mokri. Zato na sušenje.“, naredi ona dok nas je sprovodila na sigurnu teritoriju. Nismo joj odgovarali, jednostavno smo je bespogovorno sledili.

Raskomotili smo se. Uzela je moju jaknu i Jovanin kaput i stavila ih na stolicu pokraj šporeta da se suše. “Smederevac“ je uspevao da zagreje celu malu, staru, prizemnu kućicu. Sva vrata osim onih koja vode do verande su bila otvorena tako da su sve prostorije akumulirale toplotu. Kada kažem sve prostorije onda mislim na dnevni boravak koji je ujedno služio i kao kuhinja, trpezarija i spavaća soba, još jedna spavaća soba, sobičak koji je služio kao ostavica ili mala radna prostorija, WC i kratki hodnik.

Malo ali veoma, čisto, uredno i mirisno mestašce. Danijela je očigledno bila veoma pedantna žena i svaki pedalj enterijera je bio brižno održavan. Zidovi su bili boje kajsije, nalik onima u Jovaninoj sobi što nam je malo pomoglo da se opustimo. Onoliko koliko je to bilo moguće u našoj gorućoj, neizvesnoj situaciji.

Jovana i ja smo seli na kauč, tik jedno uz drugo. Daca ubaci cepanicu u šporet i sede na stolicu za stolom, naspram nas. Malo pomalo nakon stidljivo uvodne konverzacije, pokrenula se živahna debata između njih dve. Pribio sam se čvršće uz Jovanu i zagrlio je pružajući joj podršku kada je rasprava postala uznemiru-juće žučna. Bio sam zbunjen i zatečen temom njihovog krajnje otvorenog razgovora. Bez dlake na jeziku, kako bi naš mudri narod to rekao.

Daca je imala i predočavala sasvim zdravorazumne argumente ali ono što je bilo sporno a za Jovanu kao i za mene, potpuno neprihvatljivo je bilo moje mesto i uloga u celoj toj priči. Ja sam ih samo ćutke posmatrao i ozbiljnog lica upijao svaku njihovu reč. Slušao sam kako govore o meni kao da uopšte nisam ni prisutan. Osećao sam se isključenim ali nije mi smetalo. Troje je ipak gužva.

Nikada ranije nisam video Jovanu da se toliko beskompromisno zauzima za nešto sa takvim žarom i entuzijazmom. Uglavnom je bila pomirljive prirode ali ovog puta je rešila da se ne preda bez borbe. Meni koji sam oduvek imao snažnu percepciju realnosti je njeno opiranje neizbežnom delovalo kao pokušaj da se prođe glavom kroz zid. Ali, činila je to zbog mene, zbog nas i zbog toga sam je voleo ako je to uopšte moguće još više.

,,Da, treba da pobegnemo od ludaka i odemo što dalje od njega, tamo gde ćemo biti bezbedni i gde ćemo normalno živeti, tako je. Ali ne po cenu da Pavleta ostavimo samog i prepustimo na milost i nemilost upravo njemu ! Vi hoćete da ga žrtvujemo ! Ja ga volim i utuvite već jednom da NE DAM !“, grmela je moja mila devojčica dok sam je zbunjeno posmatrao i čudio se njenoj odlučnosti.

,,Joko, to je samo privremeno. Niko ne kaže da treba da ga zaboravite niti da će neko nekoga da žrtvuje zarad bilo čega. Vi morate što pre da odete a on jednostavno ne može sa vama. Marina nikako ne može da sredi papire za njega. Ne bi mogao da pređe granicu sa vama a vi morate da krenete dok se nešto još strašnije ne dogodi.“ Smireno i krajnje strpljivo, sa razumevanjem u glasu obrazlagala je Danijela.

,,To ne znamo. Vi ste tako predpostavile pa je mama čim je naletela na prvu prepreku odustala i digla ruke od njega. E pa ja neću, niti mogu. Mogla je i još uvek može da pokuša da ubedi tetka Mariju da sredi sve i za Pavleta. Znam da može. Nisam glupa, znam kako te stvari funkcionišu. Bez tetka Marije ni mi ne bismo mogli da odemo a ovako je sve već spremno.“ Uzdahnula je duboko i isprekidano. ,,Ako samo Pavle ostane, pa njegov otac će sav bes iskaliti na njemu !“, povikala je histerično i briznula u nekontrolisani plač.

Kada je spomenula iskaljivanje besa mog oca, setio sam se kroz šta sve sam prošao, šta sam sve morao da istrpim i to za samo jedan jedini jebeni dan. Naježio sam se i žignuli su me svi povređeni, bolni delovi tela a bilo ih je podosta.

Progutao sam tešku knedlu, pribrao se i zagrlio je čvrsto sa obe ruke a ona prisloni glavu i zagnjuri lice u moje grudi. Plakala je jecajući prigušeno. Poljubio sam je u teme i osetio svežinu proleća i cvetnih polja u njenoj svilenkastoj kosi. ,,Joko, ljubavi moja. Nemoj srećo moja da toliko brineš. Sve će biti u redu, videćeš.“, šaptao sam neuverljivim glasom koji je na momenat kukavički zadrhtao.

,,Da, Joko, pa nije smak sveta. Redovno ćete moći da se čujete telefonom a i da vas on posećuje. Na kraju krajeva za koju godinu kada Pavle postane punoletan moćiće da ode kod vas i trajno ostane sa vama. To će brzo da proleti, videćete.“ Ubacila se i Danijela sa svojim rečima utehe od čijeg pravog značenja sam pretrnuo i progutao još težu, kao pelen gorku knedlu.

Jovana je samo bledo pogleda, onako uplakana i uzvrati drhtavim,suzama zaglušenim glasom. ,,Ne verujem ti. Istu priču mi i mama servira. Vi samo hoćete da ja to jednostavno progutam i pomirim se sa tim. E pa neće moći.“ Šmrcnula je, izvadila papirne maramice iz džepa farmerki, obrisala suze, izduvala nos i malo se smirila.

,,Nemoj tako srećo moja, moramo ostati pozitivni.“, ispljunuh totalno banalni kliše i poljubih je nežno u levi obraz. Čak je i moja sada već neprikrivena pogubljenost u svemu ovome imala blagotvorno dejstvo na njeno raspoloženje. Za uzvrat me je pomilovala svojim nežnim, blagim pogledom punim dobrote i ljubavi i pružila mi naznaku svog prekrasnog osmeha. Levo od vrata, na zidu malog hodnika zazvoni telefon i prekinu nas.

Daca je lagano ustala, izašla na vrata, podigla slušalicu i javila se. Promrmljala je tiho par rečenica a onda me pozvala ozbiljnim glasom, ,,Pavle, dođi. Za tebe je.“ Ustao sam a Jovana mi uputi zabrinuti pogled. U stvari molila me je svojim setnim, sanjivim, krupnim bademima. Znali smo da je Marina sa druge strane žice a Jovanin pogled je molećivo zahtevao (ma koliko to zvučalo kontradiktorno) da nipošto ne popustim i ne odustajem, iako su sve okolnosti protiv nas.

Preuzeo sam slušalicu od Danijele koja se vratila u sobu zatvorivši vrata za sobom i na taj način mi pružila potpunu privatnost. Oklevao sam nekoliko sekundi ne bih li prikupio što više hrabrosti i mentalne snage za razgovor koji će uslediti. Progutao sam knedlu koja mi je zbog intenzivne treme zastala u grlu, du-boko udahnuo, pribrao se i prislonio slušalicu na uho.

,,Halo.“ ,,Zdravo Pavle.“, uzvratio je Marinin glas. Zvučao je beskrajno umorno, praćen uzdasima. ,,Kako si dete moje ? Kako podnosiš sve ovo ?“, upitala je nakon kraće pauze. ,,Pa sve u svemu, dobro. Onoliko koliko to mogu biti, s’obzirom na okolnosti.“, odgovorio sam uopšteno ali ipak iskreno. ,,E dete moje, nije trebalo ovako da ispadne.“ Glas joj je zadrhtao, kao da posustaje. ,,Slažem se.” Takva potvrda bila je sasvim izlišna u ovim trenucima ali poslužila svrsi u nedostatku boljih reči.

,,A kako je naša Joka ? Ta mala me mnogo zabrine. Baš me je gadno isprepadala.”, požalila se nastavl-jajući promuklim glasom kao da govori u polusnu. ,,Biće ona dobro, ne brini. Pazimo je.” ,,Ona ti je sigurno rekla da odlazimo.” Prešla je bez daljnjeg okolisanja na ključnu i svakako najbolniju temu.

,,Da, rekla mi je i ako se sve uzme u obzir tako je i najbolje. Matori je tek sad potpuno odlepio i nipoš-to ne sme da vas pronađe. Ma koliko bio tužan zbog svega što nam se dešava, mogu ti reći da mi je sa druge strane laknulo kada sam čuo da odlazite daleko, van njegovog domašaja.“ Usledila je mučna tišina isprekidana njenim uzdasima.

,,Toliko se brinem za tebe. Tako mi je krivo što moramo da te napustimo ali nemamo izbora.“, pravdala se glasom koji je postajao plačljiv, prožet teretom krivice i kajanja. ,,Ne brini ti za mene. Umem ja da se ču-vam. A i nisam više toliko mali. Nisi ti kriva. Uradi ono što misliš da je najbolje za vas, za Jovanu i Ivu. Tako mora biti.“, hrabrio sam je beskompromisno.

,,Pavle, tako sam ponosna na tebe. Ti si veoma poseban dečak, hrabar i snažan. Morao si da odrasteš pre vremena. Tako mi je žao.“ Glas su joj prekidali duboki uzdasi koji su polako prerastali u čujne jecaje. Znao sam da iz sve preostale snage u svom izmučenom duhu i telu pokušava da zvući smireno i prikrije plač.

,,Tako će nam biti teško, pogotovo tebi.“ Taj zaključak sa prizvukom istinskog bola u njenom glasu me pogodi poputa kamena. ,,Žao mi je, Pavle.“, promrmljala je glasom ogorčene pokajnice. ,,I meni.“, uzvratio sam kratko i tugaljivo u nedostatku boljih reči. Usledila je još duža i mučnija pauza koju sam ne mogavši da izdržim prekinuo nakon čitavog minuta Marinine grčevite borbe da naglas ne brizna u plač.

,,Slušaj, Jovana mi je rekla da ste se posvađale, navela je i razlog.“ ,,E, deco, deco, šta mi radite.“ Uzdahnula je duboko i nastavila setno. ,,Znala sam ja sve vreme da se nešto među vama dešava ali ni na kraj pameti mi nije bilo da je to otišlo toliko daleko.“ ,,Bilo je neizbežno. Viša sila. Marina, mi se zaista volimo…“ Ote mi se iz grudi dubok čežnjiv uzdah.

,,Pavle, slušaj, moraš nešto da učiniš za mene.“, rekla je zazvučavši smrtno ozbiljna. ,,Reci Marina. Znaš da ću učiniti sve što treba. Samo reci.“ Rešio sam da joj do kraja ostanem uslužan, po sopstvenom mogućstvu iskreno odvažan i nesebično požrtvovan, ma koliko mi to teško palo. ,,Shvatam koliko je sve ovo teško i koliko nije fer da tražim od tebe ali…obećaj mi da ćeš se postarati da naša Jovana u 15 do 2 bude u gradu, na glavnoj buskoj.”

Shvatio sam da je to bilo to. Definitivno odlaze, napuštaju me, ostavljaju, i to već sutra. Stegao sam se, zažmurio toliko čvrsto da su me očne jabučice zabolele i stresao se poput pruta u drhtavoj ruci. Žmurio sam kao da sam verovao da će se ovaj košmar na taj način okončati, da ću se trgnuti iz njega i probuditi. Ali to se naravno nije dogodilo. Ponovo sam progutao knedlu koja mi je zaparala suvo grlo.

,,Pavle ?“, promrmljao je tiho zabrinuti, iscrpljeni glas moje maćehe. ,,Pobrinuću se za to, obećavam.“ Prevalio sam te reči preko usana, nikad teže i neradije kao da sam sebi potpisujem smrtnu presudu. ,,Hvala mili moj, znam da hoćeš, ne znam šta bih bez tebe. Uvek si bio tu kada je bilo najpotrebnije…“

Usledio je neprijatan muk. Ostao sam bez teksta. I sama je shvatila besmisao tih hvalospeva jer sam se ja sa ove strane žice borio da od silovite navale stresa ne bacim peglu i ne napunim gaće. ,,Daj mi opet Dacu a mi se vidimo onda sutra na stanici u dogovoreno vreme. I hvala ti još jednom što pomažeš i što si uz mene, do samog kraja.“

Nisam uspeo ništa da izustim, samo sam ostavio prokletu slušalicu da visi obešena poput nekog nes-retnika. A i šta bih joj rekao ,,Nema na čemu, vidimo se.” JEBOTE ! Dato obećanje mi se vrtelo u glavi iznova i iznova, munjevitom brzinom, poput pokvarene ploče u 50-oj brzini, na nuklearnom gramofonu a ono “DO SAMOG KRAJA” koji se sasvim izvesno i bolno osetno primakao, odzvanjalo u meni poput vriska koji ne namerava tako lako utihnuti. Još jedan podsetnik na činjenicu da mi život u najranijoj mladosti strmoglavo odlazi u kurac, pretvara se u totalno sranje. Saberi se čoveče.

Svemu će doći kraj u 13:45h. Prosta matematika kaže da je preostalo nešto manje od 20 sati za nas. Nisam znao kako ovo da joj kažem, da joj objasnim. Pomisliće da sam je prodao, izdao, zamrzeće me, vrištao mi je paranoični glas u glavi.

Možda i jesam, možda je ni ne zaslužujem uopšte, od samog početka. Sat otkucava, vreme ističe, curi u nepovrat. Hvata me panika, dobiću napad iste, brinem se. Strah se sjurio u noge čiji su se mišići grčili, spremni za trk do besvesti, do beskraja i nazad. Navala adrenalina.

Poželeo sam da pobegnem negde sa njom, na kraj sveta ako treba. Nije ni bitno, samo da ostanem sa njom i nikome je ne dam. U trenutku sam spreman da to i učinim. Da uletim u sobu, zgrabim je za ruku i odjurim sa njom u neodređenom pravcu, nebitno gde, samo što dalje od svega, od svih.

SABERI SE, KOJI TI JE BRE KURAC ?! Vrišti glas razuma i šamara me po mozgu. Ali ovo je stvaran život a ne jebena bajka. Poslušao sam. Adrenalin je prestao da vri u mojim žilama. Skenjao sam se i prigrlio neminovno, prihvatajući realnost.

Uzdahnuo sam duboko, vratio se koliko-toliko smiren u sobu i pozvao Danijelu. Ona je izašla a ja seo pored moje Jovane. Istog trena sam se užasno unervozio, kao da sedim na ekserima, ili tempiranoj bombi. Njen inteligentni, ispitivački pogled je istog trena primetio da nešto nije u redu i zasula me salvom neugodnih pitanja. Naravno da me je odmah provalila, za manje od minuta sam se preznojio kao svinja a sigurno sam i prebledeo kao krpa.

Bacio sam joj se u zagrljaj i na taj način se spasao odgovora koji bi pokrenuli lavinu emocija i krajnje uznemirujuću raspravu za koju u tim trenucima nisam imao snage. Marinin hrabri dečak je ispoljavao svoj čistokrvni kukavičluk prouzrokovan patetičnom nemoći zbog koje je u potpunosti kapitulirao pred daleko nadmoćnijim neprijateljem. A i kako se boriti kada ti je sudbina lično najljući neprijatelj ? Pitao sam se.

,,Biće sve u redu, ljubavi moja. Videćeš.”, slagao sam šapatom, po prvi put u životu iz čistog straha. Ona mi se uprkos svemu toplo osmehnula. Poljubio sam je iznenada, strasno i žestoko. Upravo to mi je bilo potrebno da povratim snagu, hrabrost i bledunjavu veru u dobro. Dok smo se krljali kao da sutra ne postoji sve je trenutačno bilo zaboravljeno. Kao obrisano, najprostijim pokretom ruke.

Daca je upala u sobu i prekinula nas. ,,Hej, prekidaj !“, dreknula je prenuvši nas iz ekstaze dugog, vatrenog poljupca. Trgli smo se i pogledali kao 2 krivca, uhvaćena na delu. ,,Upristojite se malo, golupčići. Pa niste sami.“, podsetila nas je.

Svo troje smo prasnuli u smeh. Jovana je crvenela od postiđenosti i grlila me čvrsto pribijajući se uz mene. ,,Da, nismo. Ali ne bi bilo loše da budemo. Taman si nam dala odličnu ideju.“, uzvratih drsko i besramno uputivši Danijeli prostački kez. Nisam mogao odoleti. Jovana se još više postide a Daca me saseče prekornim pogledom. Nije me bilo briga, zaista.

Noć je već pala i ostatak večeri smo provodili u opuštenoj i krajnje prijatnoj atmosferi. Jovana i ja smo se toliko dobro poznavali tako da nije bilo šanse da sakrijem bilo šta od nje. Znala je da imam neke uznemiravajuće vesti da joj saopštim ali nije vršila pritisak i pustila me da to učinim kada budem spreman. Imala je ogromno poverenje u mene za koje nisam bio baš siguran da zaslužujem.

A i ona je definitivno bila premorena od svega tako da joj se sigurno nije žurilo da čuje još loših vesti. Jednostavno je bilo previše razočarenja u tako kratkom vremenskom periodu. Život nam se bukvalno okrenuo naglavačke u poslednjih 48 sati. Obećanje dato Marini me je izjedalo iznutra, visilo mi nad glavom poput oštrice noža. Poput nezaustavljivog Poovog klatna iz horror priče, neumoljivo se približavalo a ja sam osećao njegov jezivi fijuk dok seče vazduh, sve nemilosrdnije.

Danijela i Jovana su napravile i ispekle pitu sa sirom za večeru. Gibanica je bila odlična i pobrala moja najiskrenije pohvale. Dobro smo se najeli. Za divno čudo čak je i Jovana propisno zamastila brke, narodski rečeno. Večerali smo i slušali muziku na radiju. Ksnije smo malo gledali TV a više razgovarali o nekim lagan-im, neobaveznim temama i dosta se smejali.

U jednom trenutku Joka je ustala i otišla u WC, tako da smo Daca i ja ostali nasamo, u 4 oka. Očekiva-no je iskoristila priliku da me malo ispita i proveri kako stoje stvari. ,,Kada ćeš da joj kažeš ?“ Zagledala se u mene svojim mlečno plavim očima zahtevajući momentalan odgovor. ,,Čim ostanemo sami i legnemo u krevet.“, odgovorio sam kroz umoran uzdah. ,,A ne, ne, frajeru. Obećala sam Marini da ću pripaziti na vas, golupčiće. Tako da vas dvoje u istom krevetu, to nikako. Pa to nas je i uvalilo u svu ovu melodramu i frku.“ Negodovala je na moj predlog.

,,Jovanica i ja ćemo u spavaću sobu a ti ćeš macane bogme ovde na kauč.“, reče zapovednim tonom potapšavši ležaj na kojem smo sedeli. ,,Ma daj Daco. Zadnje nam je veče. Pa zar ćeš da nas razdvajaš i pre nego što zaista izgubimo jedno drugo ?!“, prasnuo sam. Nasmešila se prepredeno i pogledala me sumnjičavo. ,,Daco, mi se volimo. Zar si i ti protiv nas, kao i svi ostali ?“ Uputio sam joj takav čežnjiv, tugaljiv i molećiv a pre svega sasvim iskren pogled kojem će biti teško odoleti. Osim ako nisi od kamena.

,,Naravno da nisam. Ja sam uvek na strani ljubavi i prava je šteta što vaša ne može da pobedi ovo što vas je zadesilo. Jebi ga, vama je glava u oblacima ali ovo je život, ume da bude ružan i tužan ma koliko se vi voleli.”, kazala je a prizvuk odistinskog saosećanja joj se naslućivao u glasu. I dalje sam je posmatrao poput kučenceta ostavljenog samog nasred prometnog centra hladnog, okrutnog grada.

,,Eeeee”, uzdahnula je duboko i sasvim čujno. ,,Pustiću vas da prespavate zajedno ali ti mali pripazi šta radiš. Jel jasno ?” Pripretila je kažiprstom što mi je bilo veoma simpatično. ,,Hvala ti, carica si.”, uskliknuo sam euforično a preko face mi se razvukao široki zadovoljni kez. Došlo mi je da skočim i zagrlim je ali sam se suzdržao. Umesto toga sam je uhvatio za nadlanicu, blago je stegao i poklonio joj pogled prepun zahvalnosti.

I tako bi. Moja Jovana i ja smo se smestili u spavaćoj a Danijela ostade u dnevnoj sobi. Prostrani, sta-rinski bračni krevet je delovao veoma udobno. I bio je. Cela soba je bila sređena sa ukusom, u retro fazonu. Kao da smo se obreli u nekoj antikvarnici. Stara švapska kuća. Ambijent iz prve polovine veka koji je na izmaku. Originalni vlasnici su ili uspeli da umaknu pred crvenom pošasti koja je sejala smrt koliko i nacisti pre nje ili su ih bezdušne komunjare streljale kao i svakog “neprijatelja“ ili “izdajnika“ koji bi im pao šaka.

Pre bih rekao da je ovo drugo u pitanju pošto očigledno da je kućni inventar manje više ostao u origi-nalnoj postavi još od vremena velikog rata. Jadni, naivni ljudi, verovatno su ostali misleći će im to što su bili poštena familija koja nikome nikada nikakvo zlo nanela nije išta pomoći. Danijelin otac je kasnije tu kuću dobio verovastno preko nekih partijskih veza za vreme kolonizacije 50-ih godina.

Ko zna možda ipak grešim, možda su predhodni vlasnici ipak uspeli da se spasu. Možda jednostavno nisu imali vremena da misle na nebitne stvari pošto su bili prezauzeti spašavanjem živih glava. Sigurno su uzeli samo ono najosnovnije, nešto hrane, vode i garderobe. Ponadao sam se da se u stvari tako zbilo. Pa još juče sam bio svedok takve izbegličke procedure i to u rođenoj kući.

Slike na zidovima, knjige na starim, drvenim policama. Na maloj drvenoj komodi, rekao bih od ora-hovine, pored kreveta je stajao mesingani svećnjak interesantnog dizajna a u njemu velika, debela sveća. Pored njega su se kao poručene nalazile i šibice. Uzeo sam ih i pripalio sveću. Isključio sam svetlo električne lampe a ova prijatna prostorija osvetljena samo hipnotičkom svetlošću te male ali moćne vatre postade nest-varna, kao iz neke priče od pre 200 godina.

Jovana je stajala kraj kreveta, gledajući netremice pravo u mene. Bila je prelepa. Srce mi je ubrzalo ritam, naložio sam se momentalno. Krupne oči su joj magično sijale od uzbuđenja dok je mislila na ono što će uslediti. Gracioznim pokretom je rasplela svoju beskrajnu kosu boje meda. Stresao sam se od prijatne jeze koja me je obuzela i prožela moje uzavrelo telo. Polako je raskopčala bluzu i strpljivim, laganim pokretima dozvolila da sklizne na pod iza nje. Prešla je na farmerke a sve vreme me fiksirala svojim sanjivim pogledom otimajući mi uzdah za uzdahom iz grudi.

Sve je nestalo i prestalo da postoji. Sve osim ove bajkovite prostorije u kojoj stojim i nagosti moje drage koja me je opčinila. Svaki njen pokret me je dozivao ali ja sam čekao kao ukopan sve dok mi nije up-utila svoj vragolasti, požudni osmeh i prošaptala kroz njega kao u snu. ,,Dođi, ljubavi moja. Želim te, jako te želim. Uzmi me, šta čekaš ?“ Čežnja u njenom glasu je okrenula prekidač u mojoj glavi i ja sam se munjevito pokrenuo.

Grozničavo sam strgao svu odeću sa sebe bez imalo gracioznosti ali veoma brzo i efikasno. U roku od 5 sekundi sam bio kao od majke rođen i spreman da kidišem na nju dok je erekcija već bila u punom jeku. U potpunosti sam smetnuo s’uma da su mi torso i ekstremiteti prošarani širokim trakastim modricama, ružnim, crnim kao černozem. Njoj to naravno nije promaklo. Nikome ko je posedovao čulo vida tako nešto ne bi us-pelo, bilo je krajnje upadljivo. Mnoštvo crnih i indigo plavih podliva na snežno beloj koži.

Kako sam joj prišao u nečasnoj nameri da je bez ustezanja zaskočim i obljubim, njen izraz lica se mo-mentalno transformisao iz pohotnog i žudnog u šokiran i zgrožen dok me je iznenadno paničnim pogledom odmeravala od glave do pete. Nikada pre na nekome nisam video bržu i ekstremniju promenu raspoloženja. Smorio sam se shvatajući o čemu je reč. Zaista mi nije bilo do onoga što će uslediti. Želeo sam da se što više posvetimo užitku dok još to možemo.

,,Joj Pavle, pa ti si sav u modricama.“, konstatovala je drhtavim, plačljivim glasom. Pružila je ruke ka meni ali me nije dodirnula, kao da se uplašila da će me na taj način povrediti a ja sam bio toliko željan da je osetim. ,,Ma nije to ništa.“, rekoh tupavo, opušteno kao da je zaista bilo tako. Jebeno ništa a ne vidljiva pos-ledica nemilosrdnog premlaćivanja koje mi je priredio rođeni otac. Kako ništa, pa eto tako NIŠTA. Jebe mi se za to, još uvek smo zajedno i to je jedino važno, zato nemoj da gubimo vreme na prošlost ma koliko bliska i bolna bila, rekoh u sebi.

,,Ma kako ništa !”, ciknula je histerično i briznula u plač. Propisno sam se skenjao. To je bila posled-nja stvar o kojoj sam trenutno želeo da pričam. Erekcija mi je splasnula istom brzinom kojom joj je trebalo da se okameni. ,,Pa on i tebe bije !“, zaključila je poražavajuće sa bolnim razočaranjem u glasu. Zagrlio sam je čvrsto a ekstaza seksualnog naboja je nestala kao da ju je užasno hladna ravničarska košava isisala iz nas ostavljajući nas ogoljene i ranjive.

Nisam imao pojma šta više da joj kažem pa sam samo nastavio da je tešim nežnim dodirima punih pažnje i iskrenog saosećanja. Povukao sam nas na krevet, pokrio ćebetom i lepo ušuškao dok je ona tiho jecala ne ispuštajući me ni za tren. Krevet je bio baš onakav kakvim sam ga procenio na prvi pogled, veoma mekan i udoban.

,,Nemoj srećo moja više da plačeš.“, šapnuo sam molećivo dok je i u meni narastao poriv da pustim koju suzu. Zapretio je da postane neizdrživ i otrgne se kontroli. Ali dečaci ne plaču. Te jebene batine nisu bile ništa posebno bolne, sve do sada. Sada kada sam proživljavao Jovaninu reakciju na to nemilo saznanje bio sam zaista povređen.

Nakon nekoliko minuta se potpuno umirila. Smirena i totalno opuštena, ležala je nepomično u toploj i utešnoj sigurnosti mog zagrljaja i duboko, staloženo disala u harmoničnom ritmu. Pomislio sam da je zaspala od iscrpljenosti sve dok se nije ponovo oglasila, šapatom.

,,Sada te sigurno neću pustiti. Ne mogu da te ostavim. Jednostavno ne mogu. Pojela bih se živa, od tuge, krivice, brige…jednostavno ne mogu. Ne znam kako bih. Pričaću sa mamom ubediću je…“ ,,Hej, lutkice.“, prekinuo sam njenu tužbalicu neočekivano veselim tonom a ona me pogleda začuđeno. I sam sam se začudio odakle to dolazi ali sam ipak nastavio u istom maniru.

,,Zaista, dušo moja, ovo uopšte nije tako strašno kao što izgleda. Sve što ti treba da učiniš je da pol-jubiš pa će da prođe, veruj mi na reč.“ ,,A jel ?“ Izraz lica joj se pretvorio u naznake blistavog osmeha dok su joj oči još uvek svetlucale od suza. ,,Da, kao rukom odnešeno, garantovano.“, potvrdio sam samouvereno. Prihvatila je igru i raspoloženje se znatno popravilo. Usledio je novi preokret za 180 stepeni ali ovog puta u moju odnosno našu korist.

Bacila se na mene i strasno me poljubila. Zatim se spustila niže na vrat, na mesto gde se završavala jedna od ružnih, trakastih modrica. Prešla je usnama preko desnog ramena a zatim opet niže, na grudi. Obu-zela me je prijatna jeza. Nikada ranije mi nije bio toliko potreban njen dodir. Prepustio sam joj se. Zatvorio sam oči, zabacio glavu u nazad i prostenjao umilno. Uhvatio sam se za drveno uzglavlje kreveta iznad sebe i stegao ga snažno.

Stenjao sam i dahtao dok sam se topio pod naletima njenih usana koje su se spuštale sve niže i niže. Kurac mi je opet stajao ponosno, prav kao strela a tvrd kao stena. Osetio sam njen vreli dah na njemu. Trgao sam se i gotovo bolno kriknuo kada ga je obujmila usnama. Pustio sam uzglavlje i jurnuo rukama pod ćebe grabeći i mrseći mnoštvo talasa i valova svile njene kose.

Nisam mogao da poverujem šta mi moja mala slatka, nevina i čista devojčica, moja princeza, radi. Ali ovde nije bilo mesta nikakvom čuđenju. Samo sam hteo da ne prestane to da čini. Ali prestala je.

Na svega nekoliko kratkih momenata koji su joj bili sasvim dovoljni da se izdigne i naskoči na mene poput divlje ždrebice. Jednom rukom ga je čvrsto držala a onda naskočila usmeravajući ga pravo u sebe. Penetracija je bila trenutačna, potpuna i žestoka. Oboje smo glasno zaječali, kao da smo u isto vreme smrtno ranjeni. A onda je počela ludačka vožnja, divlje jehanje.

Šarao sam nemirnim rukama po njenim zategnutim oblinama dok se ona uvijala poput zmije na elek-trični pogon. Međunožja su nam bila spojena dok sam ja bespomoćno ležao pod njom prepuštajući se volji i milosti moje voljene. Svi njeni preostali delovi tela ni na momenat nisu mirovali, bili statični odnosno ostajali na istom mestu. Energično se uvijala, izvijala, mešala, prelamala, a u 2 navrata i svršavala što se dalo zaključiti po intenzitetu njenih reakcija.

Kada je po drugi put dostigla vrhunac klonula je na meni. Dahtala mi je i ječala glasno u uho što me je neviđeno palilo. Gornji deo tela joj je sada ležao pasivno na meni ali njeni kukovi su i dalje radili kao neumorna mašina. Nisam baš tada bio svestan toga ali mislim da smo bili poprilično bučni. Čak je i stari krevet ječao i cvileo pod nama ili bolje da kažem sa nama.

,,Volim te, Pavle.“, prodahtala je plačljivim glasom. ,,I ja tebe.“, uzvratio sam izustivši čim sam uspeo napipati centar za govor u svom mozgu koji se pripremao za nadolazeći, kataklizmični orgazam. Zgrabio sam je za kosu na potiljku i povukao grubo. Njen izraz lica dok se ovako žestoko tucamo me je dodatno popalio. Zarežao sam preteći kao vuk koji se sprema da prikolje jagnje.

Ali ovo jagnje me je opasno obrađivalo pa sam ga nagradio dugim strasnim poljupcem. Otrgla mi se i izdigla. Sada je jednostavno skakala po meni zabacujući glavu unazad i vriskala prigušeno dok se neumoljivo nabijala na moj kurac koji samo što nije ejakulirao. Njeno snažno nasađivanje sam pomagao rukama kojima sam je okovao oko tananog struka i pratio ritmično kretanje njenog tela u pravilnim vremenskim intervalima.

Pred nadolazeću erupciju sam pokušao da je prevrnem ne bismo li promenili pozu, kako bih uspeo da se oslobodim i na vreme ga izvadim iz nje, dok nije prekasno. Međutim ona me je sprečila u tome bacivši se na mene pritiskajući me svojim nabubrelim, zategnutim grudima. Zarobila me je i bez milosti nastavila. Njena snaga me je iznenadila i paralisala. Ljubila me je po licu dok sam ja bio nemoćan u nameri da nateram sebe da joj se nekako oduprem. Više to nisam ni želeo.

,,Uradi to, Pavle.”, prodahtala je jebozovno, glasom bludnice na moje desno uvo i liznula ga. Kao da sam bio na dugme, moje telo je poslušalo nju a ne sopstveni glas razuma koji se više ni slabašno nije nazirao, izgubljen u oluji, požude, strasti i čistog, iskonskog zadovoljstva. Svest mi se pomračila, počeo sam da ispuš-tam agonične krike kao da se rastajem od života i duše.

Zagrlio sam je i čvrsto stegao. Nisam više osećao ni svoju, ni njenu težinu, kao da je neka viša sila suspendovala gravitaciju. Odbacivao sam se snažno celim telom od kreveta, lak kao perce na vetru. Sve je prestalo da postoji osim životinjske potrebe i želje da istresem i poslednju kap svog semena u nju.

Ritam je lagano počeo da zamire kako je moj orgazam jenjavao. Konačno smo se primirili kada je erekcija počela da popušta. Prevrnula se sa mene ali smo ostali zagrljeni. Nisam imao nameru da je pustim ni za tren. Izgleda da su nam namere bile veoma slične.

,,Uh, jebote ! Kako je ovo bilo doooobro….uhh.“ Huknuo sam euforično čim sam uspeo doći do daha i ponovo otkrio moć govora. Jovana se na ovo slatko nasmejala, sva kao drogirana. ,,Baš tako, mili moj. Doooo-bro, najbolje.“, složila se vrlo rado. Položila je svoju glavu na moje grudi i promrmljala mazno i zadovoljno. Moja maca je veselo prela, opijena u ekstatičkom zanosu.

Pogledali smo se nakon nekoliko minuta harmoničnog, blaženog mirovanja, pripijeni jedno uz drugo i usne su nam se spontano spojile. Ljubili smo se lagano i nežno, milovali dodirima punih neskrivene pažnje. Kada su nam se usne razdvojile ostali smo prikovani pogledima.

,,Je li ti ludo moja mala, zašto si ono uradila ?“, upitao sam je konačno, maznim glasom bez i trunke prekora u njemu. Nisam bio sposoban da se naljutim na nju, u tim trenucima nisam bio sposoban uopšte da osetim bilo šta slično, nalazio sam se na sedmom spratu sedmog neba u sobi broj sedam u naručju anđela. Ali me je ipak interesovalo njeno obrazloženje. Nesumnjivo je ovde postojala neka namera.

Odlično smo znali koliko je riskantno upražnjavati seks bez kontraceptivnih sredstava ali terati do kra-ja bez iste je žešći zajeb osim ako niste rešili da se razmnožavate. Moglo je meni da se omakne ali njoj nikako. A i kako bi njoj moglo da se omakne da ja svršim u nju ?! Sada sam zaista želeo da čujem neki smišljen razlog. ,,A šta to, dragi moj ?“ Napravi se nevešta ali trag onog vragolastog osmeha nestašne devojčice je govorio da savršeno zna o čemu govorim. ,,Ne pravi se luda, srećo moja.“, prekorih je tiho blagim glasom.

,,Pavle, da li ti mene zaista voliš ?“, upita iznenada ozbiljnim tonom i pogleda me očima koje su znale ali ipak zahtevale odgovor. Uzdahnuo sam duboko, smešeći se. ,,Naravno, ljubavi. Volim te, najviše na svetu celom. Više i od samog života.“ Odgovorio sam sasvim smireno, trudeći se da ne zazvučim preterano teatralno ili melodramatično. ,,I učinio bi sve za mene ?“ Opet isti pogled. Pitao sam se čemu ovo vodi ali sam ostao krajnje strpljiv. I ona je upravo takva prema meni i mom današnjem možda čak po nju nesnosnom okolisanju.

,,Naravno, jedina moja. Učinio bih apsolutno sve što je u mojoj moći, sve za tebe.“, ispalio sam kao iz topa, samouvereno, bez i trunke razmišljanja. Skrenula je pogled na koji sekund i zamislila se. ,,Zar sumnjaš u to ? Mislim koja je svrha tih pitanja na koja, siguran sam,unapred znaš odgovore ? Čemu to ?“

Sumnja i rovac nestrpljenja probudili su radoznalost u meni pošto sam ponovo postao svestan protoka vremena koje je neumoljivo radilo protiv nas. Postajao sam nervozan i ona to naravno primeti. Ne previše nervozan, samo više nisam mogao da ostanem tamo gde mi je bilo najbolje, u sobi broj 7 na sedmom spratu, sedmog neba. Nisam to više sebi mogao da priuštim. Bilo je vreme za ozbiljan razgovor.

,,Naravno da ne sumnjam. Samo volim da čujem to od tebe, blesane jedan.”, odvratila je umiljato kroz razdragan osmeh i poljubila me nežno. A onda se uozbiljila u potpunosti i ja postadoh pomalo napet. Znao sam da imam razloga za brigu i to vrlo verovatno zbog neke njene lude ideje.

U poslednja 2 dana je i meni svašta prolazilo kroz glavu, svakakve ludosti. Iracionalno polako počne preuzimati kontrolu nad umom i postupcima kada se čovek nađe u gotovo bezizlaznoj situaciji. Šta god da joj se trenutno motalo po glavi, sigurno se izrodilo neposredno pre ili možda čak i za vreme samog snošaja.

,,Ako napavimo bebu i ja je rodim, niko i ništa neće imati pravo da nas razdvoji. To je jedini način da sigurno ostanemo zajedno.“, reče, smrtno ozbiljna. Iskolačio sam oči na nju u neverici. ,,Šta ?!, povikah u šoku totalno nespreman za to što je upravo sa njenih usana doprelo do mene. ,,Rekao si da bi učinio sve za mene. Sve što je u tvojoj moći.“, podsetila je. U momentu mi nije bilo baš najbolje. Sasvim je izlišno reći da mi uopošte nije bilo svejedno.

Malo je falilo da se ovako isprepadan i samim predlogom u afektu izvičem na nju. Da joj kažem da nije normalna što i samo pomišlja na tako nešto. Samo bi nam još i to falilo, pored svih dramatičnih komplikacija, da zapečatimo naš sudbinski Gordijev čvor koji je pretio mene prvog da pridavi. Umesto toga sam duboko udahnuo, čvrsto zatvorio oči, izbrojao do 10 i smirio se. Što bi se reklo sportskim žargonom, spustio sam loptu.

E sad joj treba oprezno, smireno i staloženo, na krajnje diplomatski način, što suptilnije objasniti koliko bi to moglo da bude pogrešno, čak i opasno i kakve bi ozbiljne posledice mogla da prouzrokuje takva neodgovorna nesmotrenost. Ali ja zaista želim da sa njom stvorim novi život, dom, pa i porodicu. O tome maštam, pa i sanjam, potajno priželjkujem već skoro pola decenije.

Ta želja je s’vremenom narasla do zabrinjavajućih razmera, preteći da se pretvori u patološku opsesiju ali prioriteti su se gotovo preko noći preokrenuli. Jednog lepog dana kada i mi i okolnosti budemo sazreli ali ne u ovom haosu prepunog neizvesnosti i vrebajućih hazarda. Bezbednost je sada na prvom mestu.

,,Srećo moja, ne budali. To su veoma ozbiljne stvari i nikako nisu za igru. Pa tebi je tek 16 a ja još ni 15 nisam napunio.”, rekoh smireno upućujući na određene argumente. ,,Da, ali zar ti ne želiš da ostanemo zajed-no ? Do samog kraja, dok nas smrt ne rastavi ? Ako to ne učinimo sad možda više nećemo ni imati prilike. Ja sam spremna. Zar se ti toliko plašiš toga, da se na taj način obavežeš ?”, upitala je molećivo, drhtavim glasom.

Možda je i bila u pravu, možda bi to bilo najbolje rešenje ali trenutno nisam mogao sebi priuštiti nika-kvo premišljanje niti donošenje tako krupnih, sudbonosnih odluka. ,,Naravno da se sada plašim zbog svega što nam se događa ali nije u tome stvar. I naravno da ćemo imati još prilika ali da se sada upuštamo u to…veruj mi stvari bi se samo dodatno iskomplikovale. I šta misliš, kako bi tvoja mama reagovala na to ?”, uzvratio sam nenamerno optužujuće ali je zazvučalo upravo tako.

Pomislio sam da će kao i obično u ovakvim teškim momentima briznuti u plač a ja ću je tešiti čvrsrtim zagrljajem, nežnim dodirima i toplim, iskrenim rečima. Međutim umesto očekivanog ona je učinila upravo suprotno. Naprosto je planula.

Rešila je da se bori za ono što želi. Osećanja su se suprodstavljala razumu. Što bude bila istrajnija to ću se i sam sve više kolebati. Znao sam da ovo neće postajati nimalo lakše i da će ostati neizvesno do samog kraja pošto više nisam bio siguran ni u svoje nadolazeće poteze, odluke i postupke. Košmarna konfuzija neod-lučnosti u najavi a vremena sve manje. Isticalo je i curilo u nepovrat. Šta god da se desi neće biti popravnog. Neće moći da se preokrene, poput peščanika. Poželeo sam da bar na jedan dan posedujem tu božansku moć.

,,Ne mešaj nju u ovo ! Ovo je između tebe i mene, između nas. Ovo je naša sudbina i neću dozvoliti da samo drugi odlučuju o njoj. Dosta smo mislili o svima ostalima, pa ovo je i naš život, zaboga. Mora da se nađe neko rešenje, nemam nameru da te ostavim. A ako mama ne prihvata činjenicu da smo mi zajedno i da se volimo, onda neka idu bez mene. Ja ostajem ovde, sa tobom.“ Uputila mi je “mali“ nagoveštaj o tome kako će reagovati kada je budem upoznao sa obećanjem dato njenoj majci.

Sada sam bio sateran u sam ćošak, nisam imao kud. Progutao sam tešku knedlu i rešio da jednostavno ispljunem to već jednom. Počelo je da me guši kao otrovni zalogaj koji mi je zastao u grlu.

,,Joko, mila moja.“ Duboko sam uzdahnuo prokleto bolan što ću joj to učiniti. ,,Obećao sam tvojoj majci da ćeš sutra u 13:45h biti u gradu, na glavnoj autobuskoj stanici.“ Pogledao sam je kao pravi krivac, ali onaj pokajnički, što moli za oprost. Rečima nisam mogao da dočaram koliko mi je žao bilo.

Ali šta ću, viša sila je to, pravdao sam se samom sebi unutrašnjim monologom i žalosnim pogledom njoj. Znao sam da u prvi mah nema šanse da razume, da se pomiri sa tim. Dođavola pa ni sam možda neću to moći. Još uvek nisam u potpunosti bio svestan težine onoga što će uslediti. U stvari, iskreno, nisam imao pojma šta nas zaista čeka.

Usne su joj zadrhtale a oči napunile suzama dok me je gledala kao najgoreg izdajnika, kao nekoga ko ju je izneverio kao niko nikada pre. Taj beskrajno razočarani pogled moje voljene me je proburazio i zaboleo poput usijanog sečiva u grudima.

Okrenula se naglo, grubo otrgla od mene i pokušala da iskoči iz kreveta, kao da želi što dalje da po-begne od mene. Bila je veoma hitra za jednu devojčicu ali ja sam bio ovog puta brži. Skočio sam za njom, zgrabio je i povukao nazad u krevet.

,,Pusti me !“, ciknula je sa nepodnošljivom gorčinom i odbojnošću u glasu ali ja sam je samo još snažnije zagrlio kada je počela divlje da se otima. Nakon čitavog minuta energične, eksplozivne borbe konač-no je ostala bez snage, posustala, klonula i mučki zaplakala.

Njeno opiranje je bilo toliko intenzivno da sam na momente pomislio da neću uspeti da je zadržim. Nje-ni bolni, jecaji prepuni tuge i žali su sada i mene slomili i razoružali. Ne mogu opisati dubinu mog saosećanja sa njenom patnjom. Očne jabučice su mi se za tili čas prepunile.

,,Kako si mogao, to da mi uradiš ? Kako si samo mogao ?!“, zavapila je grcajući kroz suze. ,,Nemoj, dušo moja.“, šapnuo sam kroz suze dok mi je glas kukavno zadrhtao dok sam se iz sve snage trudio da ne zvuči previše plačljivo. ,,Ti mene ne voliš. Ti želiš da ja odem.“ Njene optužujuće reči su mi sada zvučale kao bolni jauci koji mi razdiru dušu. ,,Ne ! Nije tako, kunem se. Kunem se u majčin grob !“

Moj krajnje teatralan odgovor ne da nije pomogao nego je učinio da se osetim još jadnije. Okrenula se naglo ka meni i sasekla me optužujućim pogledom koji se davio u suzama. Od njega me je oštro žignula utroba a onda se stegla u bolnom grču. I još jednom odkad smo stigli ovde sam pomislio da ću pod hitno morati u klonju i tamo se proserem i ispegliramu istovremeno. Postajalo mi je i fizički sve lošije.

,,A meni si obećao da ćeš uvek biti tu, za mene, pored mene…uvek, obećao si. To su izgleda bile samo prazne reči. Zar ne ?” Njene optužbe su mi grmele u glavi poput zahuktalog, teretnog voza i stezale grlo i srce. ,,Ne, ne, ne…“, ponavljao sam kao u agoniji delirijuma. Želeo sam da se već jednom probudim iz ovog košmara koji traje predugo. Moja realnost mi je sa sve stresnijim raspletom situacije postajala sve neprihvatljivija.

,,I hteo si prvo da me kresneš pa tek onda da mi to kažeš. A sutra ćeš da me isporučiš, da me vode ! Kao da sam najobičnije parče mesa !“, grmela je ljutito ujedajući me za dušu. Nikada pre je nisam video u ovakvom izdanju. Doduše nikada pre i nije bilo povoda ili prilike za to. Naš život je do pre samo par meseci postao toliko harmoničan da sam pomislio da će dostići savršenstvo, onakvo kakvim sam ga ja zamišljao. A sada…

Ovaj njen za mene potpuno neočekivani izliv besa praćen kišom strašnih optužbi me je na moje za-prepašćenje toliko pogodio i potresao da sam konačno i sam počeo da ridam. Smirila se od straha, kada je uvi-dela da se bukvalno previjam od bola, kao da me je gadno fizički povredila. Krajnjim naporom sam nastojao da povratim kontrolu nad sopstvenim reakcijama i delimično u tome i uspeo. Povratio mi se i glas pa počeh da jadikujem.

,,Ti nemaš pojma koliko je ovo meni teško. Osećam se kao da umirem, lagano, u mukama. Pa ja tebe toliko volim ! Ne mogu da živim bez tebe a upravo sam ja taj koji mora da te ubedi i ako treba čak i natera da odeš od mene. Da me napustiš. Ja to ne želim ali moram. Ovo je jebeni košmar i želim da se probudim iz nje-ga već jednom.“ Udahnuo sam isprekidano i duboko, shvativši da mi se glas pretvorio u histerično kreštanje.

,,Pavle, ne mora da bude tako. Sigurno postoji način da ostanemo zajedno a da sve ipak bude u redu. Mora da postoji. Znam koliko me voliš, ne sumnjam…Volim i ja tebe.“, govorila je opet puna iracionalne nade zaljubljene devojčice dok mi je svojim malim, nežnim, toplim šakama brisala suze. ,,Molim te ne traži to od mene. Ne mogu, jednostavno ne mogu da odem, da te ostavim… Molim te, Pavle.“, zacvilela je a njen beskra-jno tužan pogled me je preklinjalo. Bolelo je, itekako je bolelo ali nije moglo drugačije.

,,Ti ne razumeš, Joko. Nisi videla to ludilo i bolesnu mržnju u njegovim očima. Dača ima ljude, koji vas sigurno već traže po gradu. Pa on je Gagijevu majku oterao u ludaru a moj otac bi tvoju mamu verovatno i ubio ili bi je naterao da poželi da je mrtva.“ ,,Joj, Pavle. Ne, ne govori tako.“, ciknula je, briznula u plač i uronila lice mokro od suza u moja žilava prsa načičkana maljama koje su od skoro počele nicati. Čvrsto sam je zagrlio i uzdahnuo duboko razočaran u svet, život, ljude, sudbinu… u bukvalno sve.

,,Zato ti srećo moja moraš da slušaš svoju mamu, da budeš uz nju. Potrebnija si joj nego ikad. Ona nikada ne bi otišla i ostavila te, to znaš. A što duže budemo odugovlačili povećavaće se rizik. Nema drugog načina, nema nazad. Žao mi je malena.“, rekoh tiho sa gorkim ukusom poraza u ustima. Situacija je bila očaj-na, bezizlazna, kako god okreneš izgubićemo jedno drugo i to smo sada oboje znali. Nije vredelo da se lažemo. I ona je to znala i zato je gorkim suzama, očajnicama kvasila moju kožu.

,,Najbitnije u ovom trenutku je da vi odete, što pre. A kada budete na bezbednoj distanci rešavaćemo sve ostalo.“, nastavio sam tiho i smireno, glasom razuma, milujući je po glavi, mrseći njene bujne, svilenkaste kose. Podigla je svoj tužni, od suza blistav pogled prepun boli i razočarenja i ustremila ga pravo u moje oči koje se istog momenta nekontrolisano, protiv moje volje ponovo ispuniše suzama.

,,Pavle, ja…ja, ja ne mogu. Neću imati snage da to učinim.”, požalila se i tiho, suzdržano zajecala. ,,Moraš !“, grmnuh imperativno. ,,Moraš i ti da budeš jaka, srećo moja. Ja ovo ne mogu da preguram sam. Moraš da mi obećaš da ćeš biti dobro. Da ćeš nastaviti da živiš, da se smeješ. Da ćeš pokušati da budeš sreć-na.“, nastavih smireno ali na ivici novog plača. Ona samo odrično odmahnu glavom dok su joj se suze u po-tocima slivale niz obraze.

,,Ne mogu. Oprosti mi ali jednostavno ne mogu, nisam u stanju. Ne, bez tebe.“, naglasila je. ,,Moraš dušo moja, inače teško da ću preživeti ovo što nam se događa.“, odvratio sam, smrtno ozbiljan. ,,Joj, Pavle, ne govori tako ! Učiniću sve, sve što mogu, samo da tebi bude dobro.“, povikala je uplašeno tresući se. Postajali smo izbezumljeni i ja reših da odlučno presečem agoniju kako bismo nastavili dalje i pregurali noć.

,,Obećaj mi da ćeš otići sa mamom i pomoći joj da ponovo sredite život i tamo me čekati a ja ti obeća-vam da ću učiniti sve što je u mojoj moći da što pre budemo zajedno.“

Pogledala me je tako tužno i molećivo da sam zamalo popustio ali moj pogled je ovog puta ostao čvrst, zahtevan i neumoljiv. ,,Dobro uhhh…u redu…obećavam ali…“ Promrmljala je ali sam je ja ućutkao položivši joj šaku desne ruke na usta. ,,Ššššššššš…dosta je bilo priče lepo moje. Već smo previše vremena izgubili na govoranciju.“, rekoh mazno kroz iznenadni, ničim izazvani osmeh. Šaka se sklonila ustupajući mesto usnama. Ljubili smo se žudno i halapljivo.

Prekinuo sam poljubac iznenada, trgavši se malo unazad ne bih li dao sebi prostora da izreknem još jednu neizgovorenu istinu koju sam i sam tek sada spoznao. ,,Ljubavi moja, veruj mi da te nikada ne bih pustio da odeš a da nisam apsolutno siguran da ćemo ponovo biti zajedno.“

Nasmešio sam joj se najednom poprilično i svakako neočekivano samouveren. Uzvratila je širokim, blistavim osmehom od kojeg mi srce još brže zaigra. Bukvalno smo navalili jedno na drugo. Spustio sam se prošetavši usnama i jezikom niz njen vrat i grudi a ona zaječa od užitka zabacujući glavu u nazad. Uzeo sam krupnu, sočnu ukrućenu bradavicu i počeo alavo da sisam kao neki veliki, izgladneli bebac. Ovo nam je upra-vo sada itekako bilo prekopotrebno.

Brzo sam prelazio sa jedne dojke na drugu, želeći ih obe a ne mogavši da se odlučim. Jovana je sve brže i intenzivnije dahtala i trzala se pod mojim dodirima i poljupcima koji su je raspaljivali. Ščepala me je grubo za kosu na potiljku i počela povlačiti naviše. Bio sam na njoj i kako sam se počeo uspinjati ka njenim rastvorenim, podanim usnama ona me slobodnom rukom zgrabi za nabreklu, kao kamen tvrdu, pulsirajuću muškost. Uzbudio sam se i napalio kao neka divlja životinja u sezoni parenja.

Prostenjao sam dok me je navodila, usmeravala i uvodila u sebe. Osetio sam kako lagano prodirem u nju, u sam epicentar uskomešane seksualne energije, u njeno vrelo strasti i bluda i od neobuzdane miline i ekstaze se totalno raspomamio. Gurnuo sam ga snažno i naglo prodro do kraja. Ona se trže i vrisnu popaljeno. Izvila se naglo zabacujući glavu u nazad. ,,Daaa aaaaahhh !“, zaječala je od sladostrašća i dodatno me izludela. Moj borac je izgarao u njenoj paklenoj vrelini. Krenuo sam niz njen vrat i podbranak. Ulovio sam usne koje me takođe zarobiše. Počeli smo lagano, ritmično kretanje, u početku.

Jovana je opet zaplakala i molila kroz strasne uzdahe i jecaje. ,,Molim te…ahhhh..Pavle, nemoj nikad da me ostaviš…da pre..prestaneš da me voliš.“ ,,Nikad uhhh…volim te mila moja.“, jedva sam uzvratio prostenjavši bolno, omađijan njenim sjajnim, nestvarnim pogledom.

Molbe i iskrene ljubavne izjave praćene i isprekidane uzdasima i jecajima su se nastavile dok su se strasti rasplamsavale a temperatura dizala do tačke usijanja. Krv je ključala zahuktavajući mehanizam seks-mašine. Stari krevet se ponovo sinhronizovano tresao i ječao sa nama. Bili smo skroz mokri, koža od znoja, usne od vrelih, sočnih poljubaca a oči od suza ali ovog puta radosnica.

,,Oh, Pavle….ahhhh…mmmm….aaaaahhhha, ne prestaj. Voli me, kao i ja tebe. Zauvek.“ Mrmljala je i ječala, omamljena, iz svog transa. Pogledao sam je pravo u oči. Zarobila me je svojim proždirućim pogledom a ja sam se davio u blistavom beskraju njenih krupnih, bademastih očiju. Podano je napućila svoje senzualne usne i promrmljala nešto nerazumljivo.

Uleteo sam jezikom među te pune, sočne, mesnate usne koje se rastvoriše u znak dobrodošlice. Naši jezici su se kao i mi uhvatili u strasni koštac. Znojave glatke kože su klizile gotovo bez trenja. Osećao sam mekotu njenih grudi i pritisak ukrućenih bradavica na svojim mišićavim prsima. Ubrzao sam tempo i počeo grublje prodirati u njenu rastočenu, vrelu, usku mačkicu. Postajao sam sve bučniji a moje reakcije nekon-trolisane, što je najavljivalo nadolazeći orgazam.

Dahtao sam i brektao poput podivljalog bika. Došao je trenutak kada je trebalo prekinuti, izvaditi ga, dok nije prekasno. Ali mi ona to ponovo nije dozvolila a ja nikako nisam bio u stanju da se zaustavim, nije bilo šanse. Predosetila je nadolazeći klimaks i čvršće me zaključala u svoj snažan zagrljaj sva četiri ekstremiteta. Želela je moje seme u sebi i ja sam ga izbacivao u nju, mlaz za mlazom.

Taman kada sam pomislio da će me strefiti srčka od tolikog uzbuđenja ili da ću se obeznaniti od siline užitka koji mi je pravio haos u nervnom sistemu, oluja uskomešanih emocija, zadovoljstava, isprepletanih udova, uzdrhtalog mesa i sladostrasnog dueta glasnih jecaja i dubokog stenjannja, je počela lagano, postepeno da zamire.

Pokreti su nam gubili na brzini i intenzitetu. Ostao sam u njoj još neko vreme. Razmenjivali smo opijene osmehe, nežne dodire i poljupce, tople reči prepune ljubavi i naklonosti. Od kada smo postali intimni bezbroj puta smo jedno drugom rekli sasvim iskreno ono sudbonosno ,,Volim te.“

Ako bi ona bila srećna da začne i dobijemo bebu, plod naše iskrene ljubavi, krunu našeg odnosa koji bi nas vezivao za ceo život… pa spreman sam na gotovo svaku žrtvu, samo da moja voljena bude srećna. A njena sreća je i moja sreća. Sve za nju, za moju milu, dragu Jovanu, pomislio sam iskliznuvši iz nje dok je erekcija napokon posustajala. Položio sam glavu na njene grudi i obgrlio je dok me je milovala po glavi i mrsila mi dugu, talasastu kosu. Zaspali smo srećni što još uvek imamo jedno drugo.

Daca nas je probudila ušavši u sobu. ,,Ustajte, golupčići.“, naredila je energično kroz vedar osmeh. Jovana se trže i pokri svoje obnažene grudi. Bilo joj je očigledno neprijatno a meni ni najmanje. ,,Daj nam fore još 20-ak minuta.“, zatražih još malo vremena, protestvujući protiv napuštanja tople, udobne ljubavne postelje. ,,Vidi ti njega. Pazi ti mangupa.“, odvrati ona odglumivši čuđenje i isceri se provokativno. ,,Hajde bre. Privodite kraju taj vaš medeni mesec.“, dobacila je prekorno napuštajući prostoriju.

Kako je zatvorila vrata, Jovana se zakikota. ,,Naš medeni mesec.“, ponovila je zamišljeno želeći da čuje kako to zvući sa njenih usana i opet se nestašno zakikotala. ,,Joj Pavle, kakav me je blam bio kada je ušla.“, požalila se i uozbiljila. ,,Nemamo vremena za to.“, rekoh sav popaljen i bez razmišljanja ili pitanja naskočih na nju a ona se opet zakikota, još nestašnije i rado me dočekala primajuće me u svoj topli zagrljaj.

Kurac mi se digao još u snu kao i mnogo puta do tada, dok sam spavao. Predpostavljam da verovatno svi moji vršnjaci znaju kako uporna ume da bude jutarnja erekcija. Ovog puta sam se ja probudio sa bolno na-petom, nabreklom erekcijom koja je zahtevala hitno zadovoljenje. Osećao sam intenzivan poriv poput užasne izgladnelosti.

,,Imam srećo moja, nešto za tebe.”, prodahtah pohotno uz dozu krvožednosti dok sam njenu šaku polagao na svoj debeli, pulsirajući ud. ,,Joj, Pavle, koliki ti je.”, uzvratila je uspaljeno i pomalo plašljivo iznenađena. Kao da će ga osetiti po prvi put. Svako daljnje čekanje i odlaganje zadovoljenja je počelo da mi predstavlja pravo mučenje. Jutarnja, kameno čvrsta erekcija me je nagonila na to da jedino što želim je da je žestoko pojebem. Tako i bi.

Veoma lako smo se spojili. Izgleda da se i ona probudila potpuno spremna i orna koliko i ja sam. Uh-vatio sam se čvrsto rukama za drveno uzglavlje i počeo odmah, u startu, žestoko da nabijam. Njene krike sam prigušio grubim, alavim poljupcima. Kako je moj kurac naporno radio u njenoj pici i moj jezik je pratio isti ritam, u njenim ustima.

Kovao sam je nemilosrdno dok je ona bila potpuno bespomoćna poda mnom, prepuštena na milost i nemilost mojoj podivljaloj požudi. Po njenim reakcijama zaključio sam da uživamo podjednako a u pojedinim trenucima ona čak i mnogo više i slađe od mene. Zaključio sam i da je doživela orgazam, što je doduše bilo i više nego očigledno, kada je usledilo.

Teško da sam mogao razmišljati u tim trenucima ali čist životinjski instikt mi je to kazao. Izgleda da je izuzetno uživala prepuštajući se mom grubom ali po ritmu veoma ujednačenom, harmoničnom performansu i izgleda da je upravo on najzaslužniji što sam je tako brzo doveo do vrhunca.

Ni meni nije još puno trebalo. Krevet se snažno ljuljao i škripao kao da će se raspasti. U jednom lu-cidnom trenutku sam pomislio da će se to i nama dogoditi, da ćemo se istopiti, rastočiti i raspasti na atome. Izdržao sam možda još svega 3 minuta ove divlje vožnje a možda ni toliko. Vreme je za mene izgubilo svaki značaj a izgubilo se i poimanje istog. Izvio sam se i zarežao kao besan pas.

Ni na delić sekunde mi nije padalo na pamet da se odvojim od nje. Bilo je tako jebeno dobro da to ne bih učinio, čak i da mogu, ni za šta na svetu. Rekao sam zbogom razumu u tim trenucima.

Orgazam je bio toliko intenzivan da sam pomislio da ću i dušu izbaciti iz tela, pravo u nju. Pa neka je nosi sa sobom, u sebi, ionako joj pripada. Kao i sve ostalo moje. Telo, srce, moja sreća i nesreća, ljubav, radost, tuga, Sunce koje me u proleće obraduje, osmeh i eventualne suze… sve je to sada njeno, pripada njoj. Poklonio sam joj odavno još kada toga nisam ni bio svestan.

Pogledala me je kao da sam joj sve na svetu i ja joj spontano uzvratih istom merom. ,,Nadam se da te nisam povredio, Joko, ljubavi moja.“, prodahtao sam pomalo zabrinuto, dok sam lagano dolazio sebi. ,,Ne brini, nisi, ljubavi moja. Tako si dobar. Volim te.”, odvrati ona umilno opijena od sladostrašća. ,,I ja tebe. Tako si mi lepa. Želim te još.” Itekako sam je želeo još, pošto moj hrabri vojnik, jurišnik i dalje u njoj stoji mirno. ,,I ja tebe hoću još, dragi. Zato ne prestaj.”

Poslušao sam je. O, tako rado sam je poslušao i jednostavno samo nastavio ali ovog puta znatno sup-tilnije, sa dosta više samokontrole.

Ljubio sam je nežno, po licu, vratu, ramenima, grudima a ona se uvijala kao zmija nameštajući se mo-jim usnama. Zatim su nam se usne i jezici zaključali u jedan dugi, strasni poljubac koji je trajao sve dok opet nisam svršio. Ovog puta mi je znatno duže trebalo. Istrošio sam se u potpunosti, do poslednje kapi.

Ostali smo još koji minut u krevetu, razmenjujući nežnoti kada nas je Danijela grubo prekinula. ,,Ha-jde bre ! Ustajte ! Dosta vam je bilo !”, grmela je lupajući u vrata. ,,Evo, evo. Nemoj odmah da se biješ.”, odgovorio sam lenjo, razvlačeći se i tegleći po krevetu. ,,Odmah. Dođite da doručkujemo.” Nerado smo ustali, pokupili i obukli razbacanu garderobu, poljubili i napustili sobu držeći se za ruke.

Predložila nam je da se prvo istuširamo, što je bila odlična ideja. Džentlmenski sam pustio Jovanu da prva to obavi ali sam najpre izrazio želju da to učinimo zajedno. Jovanin vragolasti osmeh mi je saopštio da se ona slaže sa tim ali ne i Danijela koja se strogo namrštila na moj smeli predlog. Negodovala je kao što sam i očekivao. Nije imala nameru da nam i to dopusti.

,,Dosta ti je bilo paljevino mala. A sada pusti jadnu devojku na miru, pa da se sredi malo.“, prekorila me je i zacoktala odmahnuvši glavom. ,,Vidi kakvi ste raščupani, k’o neka strašila.“, primeti ona a mi prasnus-mo u smeh. ,,Smešno vam ? Znači sinoć bilo toliko dobro ?“, upita otvoreno i nepristojno nam se iskezi. Jo-vana pocrvene od nelagode kao bulka i odmah pobeže u kupatilo sva postiđena.

,,Ne, nego je bilo fenomenalno. I sinoć i jutros.“, pohvalih se i uzvratih sličnim kezom. Poput čoveka koji je rado okrvavio zube. Daca se veselo nasmeja. ,,Dovešćemo mi tebe u red, mangupe.“ ,,Samo napred, želim vam puno uspeha u tome.“, uzvratio sam provokativno.

Nismo imali čistog veša za presvlačenje ali tuširanje je svakako prijalo. Prvo sam se išorao kao konj. Primetio sam da je nakon svog tog seksa mlaz urina krajnje nekontrolisan, čak i nepredvidiv. Vruća voda mi je dodatno opustila mišiće koji su već bili natopljeni hormonima koji su delovali poput opijata. Oprao sam i kosu. Morao sam da upotrbim Danijelin regenerator ne bih li uspeo da je raspletem i odmrsim bih je svu očerupao.

Dok sam se ja baktao ličnom higijenom one su spremale doručak. Obarila su viršle i jaja a na trpezi se našlo i dobrog domaćeg sira. Dobro smo se najeli. Moj i Jovanin apetit je baš proradio. Daca to primeti i prokomentarisa na sebi svojstven način. Ispljunula je opasku o tome kako smo ogladneli od sve te silne krevetne gimnastike. Jovana se blago zagrcnula i očigledno joj je bilo neprijatno dok sam se ja smešio zadovoljno. ,,Da znaš da jesmo.“

Posle doručka smo sedeli, razgovarali i čekali da nam se kose osuše. Daca nas je još malo zezala zbog buke koju smo pravili u spavaćoj sobi. Jovana se opet po meni sasvim bezrazložno postidela dok sam se ja samo kretenski cerio čvrsto grleći moju dragu. Onda Jovana požele da kosu uveže u pletenicu i Danijeli bi drago da joj pomogne u tome.

,,Joko, mnoge žene bi ubila da mogu da imaju ovakvu kosu.“ Daca bi iskreno zadivljena dok je češl-jala veome dugu, gustu kosu boje meda koja se očaravajuće presijavala na oskudnoj svetlosti sivog, tmurnog, jesenjeg dana koji se mrštio na nas kroz prozor dnevnog boravka odnosno kuhinje t.j. višenamenske prostorije u kojoj smo trenutno boravili. Kosa joj je bila toliko dugačka, još jedno godinu dana rasta pa će moći opušteno da sedi na njoj. Pušta je ceo život.

Setio sam se kako sam još kao dete voleo da gledam kako joj Marina brižno i sa puno pažnje pomaže oko sređivanja kose. To me je oduvek umirivalo i pružalo mi neki nejasan osećaj blaženstva. Tek sada mi je bilo potpuno jasno da sam još tada bio zaljubljen u nju, onako kako to mali dečak ume i može da bude. Ona je moja simpatija od najranijeg detinjstva. Malo nakon perioda odkad znam za sebe znam i za tu prelepu devojčicu koja mi se na prvi pogled poput čička zarila i zakačila za srce moje malo.

,,O, hvala Daco.”, uzvratila je na kompliment. Od kada je i meni izrasla kosijana, Jovana je volela da se bakće sa njom, da je timari, raščešljava. Naravno pružao sam otpor u početku iako mi je ta pažnja veoma imponovala i prijala ali to su stvari za devojčice a ne za nekoga ko želi da postane pravi muškarac. ,,Maženje je za pedere !“, kategorički je naglašavao svoj stav moj prijatelj Gagi a ja sam ga donekle podržavao sve dok ne bih osetio njene ruke u mojoj kosi.

Moram priznati da je veoma lako slamala moj otpor, šta god da je u pitanju. Jedan umilni pogled i par cvrkutavih reči sa njenih slatkih usana su bili sasvim dovoljni da me ona ubedi u šta god poželi, pa da budem reš pečen. Znao sam da bi mi moj prijatelj sa zgražavanjem sasuo u lice da sam jebeni papučar i na odličnom putu da postanem peškirić ali savršeno mi se jebalo za taj glas u glavi. Uvek mi je najbitnije bilo da njoj pružim sve što želi, da joj maksimalno udovoljim. A sve ostalo spram te moje težnje je delovalo gotovo nebitno.

Daca je završila, priđoh Jovani i uzeh je za ruku. Pogledala me toplo i prijatno se osmehnula. ,,Prelepa si, srećo moja.“ Otrgao mi se čežnjiv uzdah iz grudi. Nije odgovorila već me je samo nežno, ovlaš poljubila u usne. To je govorilo više od svih reči u rečniku. ,,Kako ste mi slatki, golupćići.“, reče Daca razneženo i pomi-lova Jovanu po glavi. ,,Vreme je da se krene.“, obavestila je tiho i smireno ali to nas preseče kao hladan tuš.

Uspeli smo da se toliko zanesemo da smo smetnuli s’uma ono što će uslediti, što nas neumoljivo čeka. Smeh, radostan kikot i veseli žamor neobaveznog razgovpra su zamenili mučna tišina i smrknuta lica.

,,Idem ja da upalim auto a vi dođite.“ Ustala je, izašla u hodnik, uzela kaput sa čiviluka i uputila se vani. Krenuo sam da izustim nešto, da protestujem ali nisam pronašao reči koje bi mi mogle pomoći. Iz prostog razloga, nije ih ni bilo, nikakva priča sada ne može ništa promeniti. Usledneminovno, svakako. Sa ili bez mog protivljenja. Jedino što mogu je da to pokušam muški da podnesem, šta god to značilo.

Ustali smo polako i bezvoljno sa kauča, držeći se za ruke a ona me i drugom rukom ščepa za šaku i snažno stisnu. Pogledao sam je tužno a ona zadrhta. ,,Pavle, bojim se.“, prošaptala je plačljivim glasom koji zadrhta kao i njeno gipko telo. Zagrlio sam je snažno. ,,I ja se bolim, Joko. Ali zajedno možemo da preguramo ovo.“ Ona potvrdno klimnu glavom uz jedva primetan smešak na licu i taj njen gest mi uli malo hrabrosti koje mi je polako ponestajalo.

Pomogao sam joj kao pravi džentlmen da obuče svoj kaput. Dacina mašina zabrunda na ulici i to je bio znak za pokret. Nije bilo više mesta ni za kakve kalkulacije niti odlaganja. Stvari su se pokrenule u pravcu svršenog čina. Hitro sam navukao jaknu na sebe i krenusmo van, zagrljeni.

Od otvorenog prostora me uhvati iznenadna paranoja i crne misli mi prođoše kroz glavu poput olujnog vetra. Šta ako je moj otac u blizini, spremno čeka. Doznao je i došao po nas a mi smo mu se ovde servirali kao na tacni. I sada čeka u zasedi, pijan, gadan, zao i naoružan.

Do moje Jovane bi mogao samo preko mene mrtvog, u to nema sumnje. Ali šta ako nije sam ?! Ako je poveo Daču i njegove pit-bulove ?! Savladali bi me lako kao da otimaju čokoladicu od malog bespomoćnog deteta. I šta onda ? Ne bih ništa mogao da učinim za svoju dragu osim da probam da molim za milost, da se ponizim a ne znam da li bih to sebi mogao dozvoliti.

Teške mučne misli prekide hladna jesenja kiša praćena istim takvim vetrom. Vlažna svežina me ošamari i trže. Izgleda da mi je upravo to i bilo potrebno. Poprilično je zahladnelo, možda čak i previše za ovo doba godine. Košava je pojačavala osećaj hladnoće.

Na ulici se trenutno nalazila jedino Danijela sa svojom izanđalom, bučnom šklopocijom. Brzo sam prošarao pogledom provrtevši glavom levo-desno ne bih li se uverio u to. I jesam, zato odahnuh. Izašli smo iz dvorišta i dok je ona zaključavala kapiju mi smo se smestili na zadnje sedište. Daca sede za volan i pokrenu mašinu koja se rasprde kada je nagazila papuču gasa.

Pogledala je u retrovizor i prijatno nam se osmehnula dok smo se Jovana i ja tiskali jedno uz drugo smrknutih, zamišljenih lica. ,,Ma dajte klinci, šta vam je ? Pa ne vodim vas na klanje.” Pokušala je šaljivim tonom da nas malo animira i razvedri atmosferu ali uzalud. Pokušao sam da se osmehnem, makar i na silu ali nije vredelo. Bio sam previše svestan činjenice da nas sada samo minuti dele od teškog i bolnog rastanka. Mučni trenuci će uslediti.

Jovana je bila na ivici plača i Daca to primeti. Pripalila je pljugu i sama poprilično skenjana. ,,Joko biće sve u redu, videćeš. Kada stignete tamo, smestite se i malo odomaćite, biće sve mnogo lakše.“, reče ona nesigurnim glasom kakav od nje nikada ranije nisam čuo. Ovo kod Jovane stvori kontraefekat. Gurnulo je preko ivice i ona zaplaka. Zagnjurila je lice u moje grudi a ja je čvrsto zagrlih.

Danijela nastavi još nesigurnije, krajnje neuverljivo. Kao da je pokušavala pre sebe nego nas da ubedi. ,,Ma biće bre sve O.K., videćete. Joko pa vi ćete moći odande, iz Austrije mnogo da mu pomognete. Na kraju će Pavle doći kod vas i, i…“ Zamucala je i ostala bez teksta u šta ne bih poverovao da nisam prisutan.

Nisam nikada pomislio da bih nju, tako snažnu i sposobnu ženu mogao videti ovako zbunjenu i moglo bi se reći poraženu. Stalo joj je do nas, u to nema sumnje. Bila nam je jedan od retkih pravih prijatelja. Po-rodičan ili kućni, kako god ali pravi prijatelj što je itekako značilo u ovim teškim, suludim vremenima. Njena trenutna ranjivost ju je učinila samo još ljudskijom i bliskijom nama, dok deli sa nama našu tugu u određenoj meri.

,,I živećemo zajedno i srećno do kraja života. Divota ! Kao u jebenoj bajci. Da, sigurno.“ Nisam mogao više da izdržim i ubacih se krajnje cinično u njen posustali govor. Ovde Danijela zaćuta i smrači se shvativši da apsolutno ništa ne može da se kaže ili učini da bi nam se olakšalo.

Stigli smo. Parkirala je auto kod zgrade pošte koja se nalazila odmah preko puta autobuske stanice. Jovanu sam praktično morao izvlačiti iz auta pošto nije više bila voljna za saradnju.

Briznula je još gorče u plač. ,,Pavle, ne želim da te izgubim. Ja ne mogu. Molim vas, ne terajte me.“, zacvilela je i meni se oči ispuniše suzama zbog njene bolne i iskrene žalosti. Uspravio sam je, zagrlio čvrsto i prošaptao. ,,Nemoj srećo moja da se ovako rastanemo. Nemoj da te pamtim ovakvu dok se ponovo ne budemo videli. Ti imaš najlepši osmeh na svetu celom, koji treba poput Sunca da me greje ovih hladnih, kišnih dana. Ne uskraćuj mi to.” Ona se umiri malo posle nekog vremena i pogleda me, najpre tužno i čežnjivo a zatim kroz blagi osmeh koji me ponovo pokrenu.

,,Eto vidiš ljubavi moja, kako može.“ Uskliknuo sam zadovoljno i kako se osmeh širio na njenom up-lakanom licu moje srce brže zaigra. ,,Samo mi obećaj dobar provod kada vam budem došao u posetu i sve je u redu.“, rekoh vedro u nameri da barem na kratko rasteram sive oblake koji su se nadvili nad našim sudbinama kao i ovi iznad naših glava tog sumurnog oktobarskog dana. Jovana se nasmeja glasno kroz suze i zacvrkuta nežno i sladunjavo. ,,Naravno dragi, obećavam.“

Zagrlio sam je i poljubio strasno ignorišući reku slučajnih prolaznika koja se slivala ulicom u oba pravca. Kada su nam se usne razdvojile a mi se duboko zagledali jedno drugome u oči, znali smo da su upravo ovakvi trenuci oni koje želimo da pamtimo ma koliko prisećanje na njih u budućnosti bude bilo nepodnošljivo čežnjivo i bolno. Tako treba i mora biti.

Izvadila je papirne maramice iz džepa, obrisala suze i izduvala nos. Daca nas je sve vreme nemo, netremice posmatrala i strpljivo čekala. Melodrama uživo, za posmatrače bolje od glupavih, nemaštovitih latinoameričkih sapunica koje su uporno puštali naTV-u.

Krenuli smo lagano, putem svoje sudbine koja je čekala na nas. Osetio sam se kao tragični lik iz nekog bezveznog ljubavnog romana koje bi klinke rado čitale.

Pošli smo lagano. Danijela je predvodila a mi smo je sledili čvrsto držeći se za ruke. Prešli smo put i ušli u zgradu autobuske stanice koja je vrvela, uglavnom od srednjoškolaca. Zapazili smo na drugom kraju, kod izlaza Ivu i Marinu kako čekaju, naravno nas. Bili su krajnje upadljivi sa gomilom prtljaga oko sebe.

Marinino ozbiljno,zabrinuto lice se ozarilo kada nas je ugledala. Pohrlila nam je u susret dok smo im prilazili. Zagrlila nas je čvrsto i izljubila. ,,Ti mala, kako si me samo zabrinula.“, prekorila je Jovanu kroz osmeh i uzdah očiglednog olakšanja. ,,Izvini mama ali morala sam.“, uzvrati Jovana tugaljivo pravdajući se i čvršće mi steže ruku. ,,Eh, muke moje.“, procedi Marina kroz umoran uzdah. ,,Idemo na peron, sad će bus.“ Uzela jednu poveću putnu torbu i krenula užurbano ka izlazu. Ja sam odreagovao, sustigao je i preuzeo tu istu torbu prenebegavši njeno negodovanje.

Pokupili smo sav prtljag i napustili zgradu koja je od blatnjave obuće postajala prljavija od svinjca. Bus nas je već čekao na peronu. Kada sam ga ugledao poželeo sam da ga nema. Prepoznao sam ga na prvi pogled zato što je izgledao pristojno za razliku od štrokavih, raspalih drešina koje su saobraćale lokalnim linijama.

Kako sam gaspazio, poželeo sam da ga nema i ne bude. Kondukter nam je kao i ostalim putnicima ljubazno pomogao da smestimo stvari u komoru namenjenu prtljagu. Spakovali smo stvari a onda je mogao da počne bolni rastanak. Nismo imali kud, samo to nam je i preostalo.

Prišao sam zbunjenom Ivi, pomilovao ga po temenu i šapnuo mu ozbiljnim, autoritativnim glasom. ,,Mali brate, ti ćeš biti glava vaše nove kuće. Da paziš na mamu i sestru.“ Pogledao me je svojim pametnim, razboritim očima koje se rastužiše.

Itekako je znao šta se događa i šta sve ovo znači. Zagrlio me je i promrmljao plačljivo. ,,Hoću veliki brate. A kada ćeš da dođeš kod nas ?“ ,,Ne znam, ali nadam se uskoro. Nedostajaćeš mi, svi ćete mi nedosta-jati.“, odgovorio sam kao u transu dok me je obuzimala navala emocija. ,,I ti meni.“, promrmlja moj polubrat potišteno.

Polako sam prišao Jovani koja je plakala i slabašno se suprodstavljala Marini koja ju je tešila i obrazla-gala joj po ko zna koji put neophodnost njihovog odlaska. Sam Bog zna da bih želeo više od svega da mogu poći sa njima ali ispalo je kako je ispalo i sada nema nazad. Morao sam prihvatiti realnost ma koliko mi to teško palo. Tu frazu sam sebi ponovio bezbroj puta u predhodnih nekoliko dana. I nije mi baš nešto bila od pomoći.

Daca je prišla Ivi povlačeći Jovanu za sobom i obgrlila ga s’leđa upitavši nešto. A ja sam prišao njoj koja se otrže od Marine i baci na mene poput mačke orne za lov. ,,Hej malena, u redu je.“, prošaptao sam prih-vatajući je u snažan, topli zagrljaj koji nam je uvek pružao sigurnost. ,,Ne, nije u redu !“, kriknula je. ,,Nije fer. Neću te pustiti, nikad ! I niko ne može da me natera na to !“ Glas joj je zastrašujuće odlučno odzvanjao. ,,Znam dušo moja. Život nije fer.“ Ispljunuh jedan od najotrcanijih i najizlišnijih klišea u nedostatku pametnijih reči.

Držali smo jedno drugo, ćutke, čitav minut. Tako čvrsto kao da iščekujemo nadolazeći armagedon. Nama je ovo i bio svojevrsni kraj jednog sveta koji smo voleli i života kakvog smo do sada poznavali.

Marina nam priđe i obrati se meni. ,,Mili nemaš pojma koliko mi je žao što je ispalo ovako.“ Pogledao sam njeno tužno i beskrajno umorno lice, osmehnuo se i zagrlio je desnom rukom dok sam levom i dalje čvrsto držao Jovanu ne ispuštajući je ni na tren. Marina je delovala kao da danima oka nije sklopila što je verovatno sasvim tačno zapažanje. Poljubila me u obraz i obgrlila i mene i Jovanu.

,,Čućemo se čim se smestimo. Sve sam dogovorila sa Dacom. Kod nje je i pismo za tvoju razrednu, čisto da malo pojasni situaciju. Molim te nastavi da budeš dobar u školi, kao i do sada.” ,,Ne brini, hoću.”, odgovorio sam kratko i ne baš zainteresovan za tu temu. Čak sam smetnuo s’uma i samo postojanje iste zbog sve ove tarapane ali ne i Marina, ona je uvek mislila na sve. Ipak mi je bila jedina majka koju sam poznavao.

,,A ja ću učiniti sve da nam se pridružiš, što je pre moguće. Šta god ti ustreba ili iskrsne bilo kakav problem slobodno se obrati Daci, pa ćemo da rešavamo. Trudiću se da se što češće čujemo.“ ,,U redu, i ne brini. Hvala ti, na svemu.“, rekoh i pogledah je pravo u oči a ona uzdrhta.

Izgleda da su je moja iskrenost i nesebičnost u mom pogledu poprilično potresla. Dovoljno da se po-kaje i oseti krivom ali nedovoljno za promenu plana koji je morao teći svojim dosadašnjim tokom jer nije imao ni jednu jedinu razumnu alternativu.

,,Ne, hvala tebi, Pavle, mili moj dečače.“ Pomilovala me je po licu dok su joj se oči caklile od nak-upljenih suza. ,,Bez tebe ne bih mogla da preguram sve ovo što nam se izdešavalo. Ti si sve vreme bio moja snaga. Toliko nam značiš…već mi puno nedostaješ, nama. Mnogo.“, naglasila je drhtavim, plačljivim glasom.

Iva priđe i zagrli me sa druge strane. Sada sam bio okružen, bukvalno, ljudima koje volim. Scena je svakako mamila radoznale poglede, kako ljudi koji su cirkulisali stanicom tako i ovih koji su se već ukrcali u bus.

Ove trenutke ću pamtiti dok sam živ, taj neopisivi osećaj ultimativne bliskosti i povezanosti. ,,I vi ćete meni toliko nedostajati. Ni sam nisam svestan koliko. Stalno ćete biti sa mnom, pored mene, kao sad, u mo-jim mislima.“ Odgovorio sam totalno smireno, sanjivim tonom, kao da se javljam iz dubokog transa dok me je prožimala umirujuća toplina koja je strujala kroz mene poput najprijatnijeg majskog povetarca. To je bila čista, esencijalna ljubav. Sada to znam ali teško mogu pretočiti u reči.

Bio sam još koji sekund u sigurnosti i blaženstvu zagrljaja prepunog najiskrenije ljubavi i privrženosti svoje voljene porodice koja me sada napušta i već narednih minuta odlazi, sve dalje od mene.

,,Moramo da krenemo ! Ne možemo više da čekamo.“, povika neko strogo iz busa, verovatno nervozni šofer. Red vožnje se mora poštovati, sada kada mi je i svaki sekund važan i od suvoga zlata vredniji. ,,Idemo Iva i ja da zauzmemo mesta a ti se oprosti od Jovane.“, reče Marina tužno a ja na to samo potvrdno klimnuh glavom i jedva progutah knedlu tešku poput cigle, koja mi je blokirala glasne žice.

,,Ne !“, ciknula je i zajecala grcajući u suzama. ,,Nemoj dušo moja. Nemoj, ljubim te. Pozdravite se, moramo da krenemo.“, reče Marina molećivo kroz dubok uzdah i blago je pomilova po glavi. ,,Neću…ne mogu.“, zavapi moja draga, bolno. ,,Hajde, mila moja. Čekamo te unutra.“, šapnu Marina, nimalo navalentno iako je vozač opet negodovao, kao i pojedini putnici.

Marina me poljubi u obraz i ja osetih da joj je lice mokro od suza. Već par minuta sam držao oči zat-vorene, kao da sam se još uvek nadao da je sve ovo samo košmar i da ću snagom volje uspeti da se trgnem iz njega. Šapnula mi je veoma tiho, samo za moje uši.

,,Čuvaj mi se, drago dete moje. Čuvaj se Pavle, posebno se čuvaj svog oca… I molim te, oprosti mi ako možeš.” Nisam bio u stanju da joj odgovorim, da bilo šta izustim. Samo sam jedva primetno, potvrdno klimnuo glavom i čvršće zatvorio oči. Dve krupne, vrele suze su mi se skotrljale niz obraze. Marina i Iva se odvojiše od nas i krenuše u bus.

,,Vidimo se Pavle.“, oglasi se moj polubrat. ,,Vidimo se Ivo, brate moj. I dobro upamti šta sam ti rekao.“ Pogledao sam ga i osmehnuo se. On i njegova majka mi sa vrata busa uzvratiše širokim osmesima olakšanja. ,,Hoću, veliki brate.“, uskliknuo je dečak, za njega netipično euforično. Jovana i ja smo sada ostali sami na peronu. Usmerio sam pogled blago zamućen suzama ka njoj. Ona se i dalje, nepomično i bez glasa čvrsto držala za mene, poput pijavice.

,,Hej, malena.“, šapnuh mazno i poljubih je u obraz. Odlepila je lice od mog ramena i ja se susretoh sa njenim beskrajno tužnim, umornim i uplakanim pogledom koji nikako nije mogao da se pomiri sa činjenicama i trenutnom situacijom i koji me je sada već preklinjao da učinim nešto. Ja sam želeo i trebao da budem njen heroj, vitez, da je zaštitim od svega što joj tugu donosi, da je spasim od svog zla koje se nadvija nad našim sudbinama, da učinim nešto, bilo šta samo da nepravda bude ispravljena. Ali ja sam tada bio samo dečak, i to trenutno veoma izgubljen i uplašen.

Bio sam nemoćan da bilo šta suštinski promenim i taj osećaj da više nisam u stanju da nešto učinim za nju, za moje voljeno biće, za moju najveću sreću i radost, je postajao toliko težak i neizdrživ da je počeo da me slama. Kidao mi je utrobu, stezao srce i grlo, pritiskao pluća ostavljajući me bez daha. Pomislio sam da ću se od muke raspasti na najprostije činioce, da ću se rastočiti, pretvoriti u prah i iskliznuti iz njenog zagrljaja, iscureti joj kroz prste poput peska.

Tada bi ona mogla da mepokupi i stavi u džepove svog pokislog kaputa i ponese sa sobom.

Međutim kroz svu tu navalu crnih, depresivnih misli i negativnih emocija se probi jedna istina koja kaže da možda nisam jači od te više sile i u mogućnosti da utičem u tolikoj meri da bih promenio sudbinu ali da svakako mogu promeniti njeno trenutno raspoloženje. U tom domenu sam još uvek imao kontrolu.

I ta spoznaja grunu iz dubine i ispliva kroz sav taj mrak koji je pretio da me okuje. Ta mala ali neizmer-no svetla tačkica, poput super nove u beskrajnoj tami univerzuma mi dade snagu da se moje biće bar još neko vreme održi na okupu. Pući ću slobodno ali tek kada oni odu, rekoh sebi.

Težak, gust mrak me je pritiskao sputavajući mi disanje a iz njegovih najcrnjih dubina preteći zareža depresivni, hororistični glas koji mi je odnekud zastršujuće bio poznat. ,,Bez vazduha verovatno možeš i nekoliko minuta ali bez nje si naš već sledećeg trena !“ Bio sam na ivici da doživim gadan napad panike ali onda bljesnu beskrajno udaljena ali isto toliko i moćna eksplozija umiruće zvezde koja se i dalje bori protiv nadolazećeg ništavila koje je pretilo da ugrozi moj zdrav razum.

,,Zar ćeš joj dozvoliti da takva ode ?! Da ne vidiš za rastanak njen prekrasni osmeh za kojim juriš i žudiš od kada znaš za sebe ?! Uz koji si rastao i divio mu se potajno. Zbog kojeg si se svojski trudio da njoj upravo tvoji pokloni za rođendane i nove godine budu najdraži. Zbog kojeg si ako treba pravio i budalu i kretena od sebe. Zbog kojeg i o kojem si čak i stihove pisao ! Zar posle svega samo odustati i predati se ?!“

Trgao sam se i stresao ali ne od hladnoće već od vihora unutrašnjeg konflikta koji se zahuktavao u meni. Došao sam sebi kao da mi je neko pijanom zunuo šamarčinu i prizvao me dešavanjima oko sebe.

Osmehnuo sam joj se toplo i iskreno a oči vlažne od suza su žudno konzumirale prelepo lice anđela u nevolji. Znao sam da još uvek to mogu. Makar i poslednjim atomima snage, ako treba.

,,Joko, volim te neizmerno i više od svega želim da mi ti budeš srećna ali sada mi molim te moraš po-moći.”, rekoh mekim, razneženim glasom. Odreagovala je trznuvši usnama u propalom pokušaju da mi uzvrati osmehom. Pogled joj je i dalje bio neumoljiv postajući još zahtevniji ali sam ga prenebregao ne dozvolivši mu da me pokoleba. Ovde kompromisa nije moglo biti.

Zgrabio sam je i poljubio strasno, vanvremenski, sa žarom i energijom moćnijom od postanka sveta i zakleo bih se da smo tada od tolike želje, čežnje, ljubavi i snage volje na tren postali jedno. Dva tela, dva ritmično sinhronizovana srca a jedna duša.

Jovana se konačno osmehnula a oči su joj sijale, što od suza što od radosti i sreće da me još uvek ima barem na još neko kratko vreme. I sam sam osetio isto. Izuzetnu zahvalnost jer sam cenio svaki sekund proveden pokraj moje drage i voljene. Poenta se nametnula sama po sebi. Uživajmo dok još to možemo jer svaki naš zajednički trenutak nam je bio neprocenjiv i neizmerno značio.

,,Slušaj, malena. Biće sve u redu, samo ako me malo budeš pričekala, ako tamo ne budeš našla nekog plavog, pirgavog Hermana Germana ili Švabu Rudolfa pa da mi te ukrade.“, rekoh šaljivo kroz osmeh ali ipak u glasu zadržah određenu dozu ozbiljnosti.

Ona prasnu u smeh i jedva izusti kroz neobuzdani kikot. ,,Ne budali, bre…Uh u-u-uvek si umeo da me nasmeješ. Čak i sada ti to polazi za rukom.“, reče i nežno me pomilova po licu. Uzeo sam njenu malu meku šaku i poljubio je. Uzdahnuh glasno i duboko. ,,Pa bejbe, to je jedan od mojih retkih talenata.“ Namignuo sam joj i oboje prasnusmo u smeh. Kikotali smo se kao ludi.

Zagrlili smo se znajući da je ovo definitivno rastanak ali ovog puta smo to oboje prihvatali. ,,I nemoj više onako da lupaš. Naravno da neću naći nikog, blesane jedan. Biću i ostaću samo tvoja, zauvek.”, šapnu ona sanjivim, cvrkutavim jezikom zaljubljenih dok sam se ja topio u njenim rukama. ,,U mom srcu će čekati, koliko god bude bilo potrebno, posebno mesto, rezervisano samo za tebe.”, odgovorio sam poetično u naletu čiste inspiracije.

,,Volim te, Pavle.” Glas joj je zadrhtao kroz jecaj i ona opet tiho zaplaka. Nije mogla a da se ne po-trese, znao sam to i sam sam se tako osećao. ,,I ja tebe volim, jedina moja.” Jedva sam se suzdržao da i sam ne zaplačem. Uplašio sam se da ona ako sada briznem u plač, a brana u meni samo što nije popustila, sigurno neće ući u taj prokleti autobus.

,,Hajde srećo moja, svi su već popizdeli. Čekaju samo na tebe. Kočimo međunarodni saobraćaj.” Upu-tila mi je još jedan božanstveni osmeh koji mi je pomagao svih ovih godina da proniknem u smisao sopstvenog života i spoznam svoju životnu misiju. Krenula je da se popne uz tih nekoliko stepenika na ulazu u putničko vozilo i dalje ne puštajući mi ruku kao da će ipak pokušati da me povede sa sobom i da me prošvercuje.

Naglo sam je, iznenadivši i samog sebe, snažno cimnuo nazad ka sebi. Spremno mi je pala na grudi, u zagrljaj i ja joj ukrah još jedan slatki poljubac koji mi je rado pružila. Bio je žestok, brz i strasan.

Izgleda da su svi putnici pomno pratili šta se dešava. Začuo se aplauz i ovacije na naš filmski rastanak. Reakcije su bile podeljene. Neki su oduševljeno aplaudirali, zviždali i navijali dok su neki mrzovoljno gunđali zbog zastoja koji smo napravili. Vozač je nešto glasno vikao, očigledno besan zbog odstupanja od reda vožnje ali izgleda da niko nije na to obraćao pažnju.

Osmehnula mi se kroz čežnjiv uzdah i ja nemoćan da odolim opet je nežno poljubih. Naše usne su imale taman toliko vremena, da zaigraju poslednji tango a onda smo konačno pustili jedno drugo. Teška srca. Nikad ništa teže nismo bili prisiljeni da učinimo u našim mladim životima ali tako je moralo biti. “Sela vi”.

Čim je kročila u autobus vozač zatvori vrata i krenu naglo u rikverc. Krajnja destinacija, Segedin, grad na severu, tik uz granicu, sa mađarske strane. Većina ovih ljudi odlazi tamo kako bi pazarili, čak i švercovali razne arikle i potrebštine. Domaće tržište iscrpljeno najgorim ekonomskim sankcijama ikada viđenih u mod-ernijoj istoriji je strahovito oskudevalo, ponekad i najosnovnijim stvarima. Granica i crna berza su bili logično rešenje, jedina moguća alternativa, kao i mito i korupcija.

Marina, Jovana i Iva se naravno nisu tamo uputili radi toga, verovatno jedini. Predpostavljam da će ih tetka Marija dočekati već tamo a onda se pobrinuti za ostatak puta. Ka krajnjoj destinaciji, Beču. Prelepom, bogatom gradu koji odoleva vekovima zahvaljujući blagostanju koje tamo vlada, dobrim delom njegove is-torije. Što i pokazuje njegova drevna očuvanost.

600 km daleko odlaze od mene a za mene to deluje kao 600 nepremostivih svetlosnih godina. Opravda-no sam se plašio da ih možda nikada više neću ni videti. Taj strah me je lišavao volje za životom.

Pogledom sam pratio Jovanu koja se doteturala i smestila na sedište ispred Ive i Marine. Više od pola busa sa te strane mi je mahalo ali ja sam mogao videti samo nju, samo lik mog malog, voljenog anđela niz čije lice se slivaju krupne suze ali mi se uprkos njima iskreno smeši. Nisam bio ni svestan da i ja činim potpuno isto.

Trčao sam po peronu, paralelno sa autobusom i mahao. Shvatio sam da mi sada bukvalno svi iz njega mašu pošto sam izgleda pobrao njihove simpatije svojim melodramatičnim istupom ali meni je jedino bilo bitno da na još koji tren održim vizuelni kontakt sa mojom Jovanom a onda je bus oštro skrenuo i bez milosti pokidao slamku za koju sam se grčevito držao, očajnički poput davljenika. Ubrzao je napuštajući stanicu i priključio se saobraćaju.

Krenuo sam refleksno da potrčim za svojom odlazećom srećom i nadom ali sam osetio zastrašujuću iznenadnu slabost od koje su mi klecnula kolena i umalo se ne survah u baruštinu po kojoj sam gacao.

Čim mi je bus umakao iz vidokruga napustilo me je i ovo malo snage i hrabrosti što mi je preostalo a skoro sve sam morao istrošiti kako bih naterao sebe da se koliko-toliko dostojanstveno rastanem od nje. Upao sam u neko stanje slično šoku osećajući bolnu prazninu u sebi koja se užasavajućom brzinom širila, obuzima-jući moje unutrašnje biće.

Daca me je bukvalno odvukla sa stanice, preko ulice i ugurala u auto. Sve vreme vožnje nazad, do njene kuće je brbljala nervozno, gotovo panično a ja sam bio kao jebeni zombi. Ništa je nisam razumeo, čak i da sam hteo verovatno ne bih bio u stanju da se koncentrišem na bilo kakvu priču.

Jedino što sam uspeo da izustim tokom vožnje je bio odgovor na njeno pitanje da li mi je dobro na koje sam bez ustezanja odgovorio sasvim iskreno. ,,Ne. Nikako mi nije dobro. I pitam se da li će mi ikada ponovo biti dobro.“, promrmljao sam promuklim, tuđinskim glasom. Kao da je neko drugi progovorio iz mene. Ona mi je na to ispunila neizgovorenu želju, umuknula je.

Pripalila je pljugu i mene ponudila istom. Prihvatio sam je. U tom trenutku bih prihvatio i mišomor, bilo mi je svejedno. Popušio sam cigaru i po prvi put u životu prekršio dato obećanje. Nisam osetio nikakvu krivicu, nije me čak ni blago pecnulo, ali sam zato osetio krajnju nemoć, totalnu slabost. Bio sam pola čoveka. Osećao sam se kao prazna ljuštura koju je lagano ispunjavao i zaposedao nadirući mrak, težak,gust, pritiska-jući. Kovitlao se preteći u obliku mat crne, otrovne ruže a u njemu je odzvanjao taj užasni, zastrašujući glas, kao iz horor filma.

Zvučao je kao motorna testera iz pakla. Sumirani eho svih mojih strahova i košmara je turirao unutar moje lobanje. ,,Rekli smo ti, zar ne ?! Rekli smo ti da čim je pustiš, naš si !“, zareža preteći paklena testera i zacereka se jezivo. Osetio sam kako mi se taj odvratni, užasni glas zariva u moždanu koru. Trgao sam se a dogorela pljuga mi ispade iz ruke. Daca je pokupi i izbaci kroz prozor.

Obuzimao me je strah kakav do tada nisam poznavao. Strah od gubitka zdravog razuma. Gledao sam neke emisije na tu temu i čitao o tome, kako ljudi od prevelikog stresa ili traume načisto podilkane, počinju da čuju glasove ili čak postanu podeljene ličnosti, psiha im se bukvalno pocepa. Sa užasavajućim strahom sam se zapitao da li se to meni upravo dešava i da li je ovo kraj mom nekada perspektivnom umu ?

Daca je češće gledala u mene nego na put pred sobom. Izgleda da je više brine i plaši ono što vidi na mom licu, u mom pogledu, nego eventualna saobraćajna nesreća na klizavom kolovozu.

Stigli smo kod nje. Sprovela me je unutra, pažljivo, kao teško mentalno poremećenog čoveka. Moja snažno izražena percepcija realnosti se danas potpuno urušila i imao sam gadan osećaj kao da konstantno gubim tlo pod nogama i upadam u ambis.

Sedeli smo tako u dnevnom boravku, ja sam zurio u prazno a ona u mene. ,,Šta želiš da spremim za klopu ?“, upitala je ljubazno razbivši mučnu tišinu. ,,Ništa.“, odgovorih kratko, hladno i nezainteresovano. ,,Kako ništa ? Pa moraš nešto da pojedeš.“, reče ona zabrinutim glasom ali bez i trunke insistiranja. ,,Ne mogu. Borim se da i ovo što sam jutros pojeo zadržim u sebi. A ti slobodno klopaj. Pa ne bi se valjda ustručavala zbog mene. I to u rođenoj kući.“ Uputio sam joj tupi, bezizražajni pogled. ,,Naravno da ne bih ali ni ja ne mogu. Trenutno nemam apetita.“ Odmahnula je glavom i uzdahnula umorno.

,,Možda bismo mogli da popijemo nešto, ako imaš.“, predložih osetivši potrebu za alkoholom. ,,Vidiš, mogli bi zaista.“, složi se ona i hitro ustade sa stolice. ,,U normalnim okolnostima ti ne bih dozvolila da kon-zumiraš alkohol. Suviše si mlad da bi već počeo da se time truješ ali posle svega što se izdešavalo i to za svega dva dana…prijaće nam, svakako. Čisto da malo smirimo živce.“

U svakom slučaju, prihvatila je moj predlog i iz starog kredenca izvadila skupi francuski konjak koji je verovatno čuvala za posebne prilike.

Najpre sam ispio nekoliko čaša vode pošto sam shvatio da sam opasno dehidrirao a onda poželeo i neš-to konkretnije. Nešto što bi možda moglo da ublaži bol i barem na kratko zaleči ranjenu dušu. Tim povodom je nasula primamljivu tekućinu u lepe kristalne čaše i ostatak dana smo proveli pijuckajući lagano, pušeći po koju cigaru i u razgovoru prekidanog kratkim periodima tišine i neme zamišljenosti.

Uporno je nastojala da me ohrabri i ulije mi besmisleni optimizam. ,,Slušaj, hvala ti na svemu ali u meni jedva da je sada ostalo nešto malo volje za životom a plašim se da će uskoro samoća i to da nagrize. Sve lepo i dobro iz mog života je otišlo onim autobusom, u nepovrat.“, uzvratih potišteno dok mi je alkohol lagano odmrsivao jezik.

Ustala je sa stolice i sela pokraj mene, na kauč. Lice joj je bilo snuždeno, plačljivo a u pogledu tuga i bolno, iskreno saosećanje. Čvrsto me je zagrlila i uzdahnula isprekidano, kao da je sada i ona na ivici plača. Zajecala je tiho i čvršće me zagrlila pritiskajući me svojim bujnim grudima.

,,Ti nisi sam. Zajedno ćemo pregurati sve ovo, obećavam. Tu sam za tebe, šta god ti treba a ja mogu, tu sam.“ Šmrcnula je i duboko uzdahnula. Izgleda da je i nju alkohol otkravio i polako lišavao inhibicija. I ona se takođe potresla minulim događajima vezanih za mene, sudbinu moju i moje porodice. Ipak su ona i Marina vremenom postale najbolje prijateljice. I njoj će sigurno mnogo nedostajati odnosno već joj mnogo nedostaje.

Još čvršće me je zagrlila. Bio sam toliko slabašan, malaksao, da sam pomislio da će me slomiti, da će ljuštura pući a onaj bolesni, izopačeni mrak iz njenih krhotina pokuljati i inficirati i nju poput nekog vanzemaljskog virusa.

Nasmejao sam se ludački tom jebenom cirkusu u sopstvenoj glavudži i rekao hrapavim, promuklim glasom, ,,Jebote, kakav dan. Svi smo ponešto obećali. Ne znam tačno o čemu se tu radi ali danas sam uspeo da rasplačem svaku ženu sa kojom sam došao u kontakt.“ I opet se ludački nasmejah čudeći se kako je sve tako brzo i lako otišlo u kurac. Moj život.

Daca me pogleda svojim lepim plavim očima koje su se caklile od suza i podsećale na vedro, osunčano nebo. Nasmešila mi se toplo i zakikotala vragolasto poput neke šiparice. ,,Pa macane, kad si takav srcelomac.“, reče šaljivo i oboje prasnusmo u smeh kada su nam se pogledi sreli.

Konačno primetih koliko je ona zapravo privlačna i poželjna žena. Imala je slatko, bebasto lice, poput devojčice ali sa ipak nešto jedva primetnih, suptilnih bora i blago grubih crta koje su odavale zrelu ženu. Dok se smejala velike ali ne i opuštene grudi su poskakivale u ritmu nadimanja grudnog koša. Od ovih misli i zapažanja bljesnu iskra u meni i poput elektro-šoka me podiže iz mrtvih i vrati u život.

Raspoloženje se znatno popravilo i sada smo se prijatno smešili. ,,Pa bejbe šta kažeš, da li sam tvoj tip ?“, upitah u šali, možda pomalo i drsko ali ipak veoma zainteresovan za njen odgovor. Odmerila me je mršteći se sumnjičavo. ,,Ne znam mali, videćemo. Ali mislim da ako ovako nastaviš, bićeš.“, odgovorila je ozbiljnim glasom, iskreno i bez ustezanja.

To mi je svakako imponovalo i hranilo moj skrajnuti ego. Pomilovala me je nežno po licu. Prijalo je kao nešto što mi je u ovim trenucima bilo prekopotrebno.

Međutim ona se upitno namršti kao da možda nešto nije u redu. Opipala mi je obraze a onda čelo. ,,Pavle, pa ti goriš.“, zaključi ona zabrinuto. ,,Znam bejbe. Ja sam živa vatra, naravno da gorim.“, odvratio sam šarlatanski i kretenski se iscerih. ,,Ne zajebavaj se mali. Sigurno imaš temperaturu.“, prekorila me je mršteći se.

Uzela je toplomer iz kutije sa zidne police u kojoj su stajali neki lekovi i pilule. Poslušno sam ga stavio pod mišku.

Možda zvuči čudno ali saznanje da me najverovatnije trese groznica mi je podarilo veliko olakšanje. Povišena telesna temperatura mi je znači napravila taj haos u glavi, pored svega ovog što se izdešavalo minu-lih dana, deluje sasvim logično, barem meni.

Što bi značilo da ipak nisam totalno pukao i počeo gubiti razum. Konačno i nekog olakšanja danas za mene, rekoh sebi tešeći se. Ako se onaj užasni glas ponovo javi, jednostavno ću ga ignorisati i čekati da mi spadne temperatura koja mi je i podarila ovo uznemirujuće bunilo, nadam se.

,,39,1 ! Nije toliko strašno ali nije ni za zajebanciju.“, reče zabrinuto dok je blenula u stub žive. Provrtela je glavom negodujući. ,,Jebem ti sranje ! Nisam trebala da ti dam da piješ. Sad ne smem da ti dajem nikakve antibiotike !“, povikala je iznervirano. Pizdela je na samu sebe, po meni sasvim bezrazložno. ,,Ma razvedri se, bejbe. I alkohol je dobra terapija. Zar nisi čula za unutrašnje obloge.“ Moja fora joj se i nije baš nešto naročito dopala.

,,Skuvaću ti čaj i supu.“, promrmljala je više za sebe, ustala sa kauča i hitro prionula na posao. Dok se voda grejala na šporetu ona mi priđei opet smesti svoje opasno dobro dupe pokraj mene i zabrinuto se zagleda u mene. ,,Tako si bled.“, prošaptala je odsutno.

,,Izvinte vrla gospo ali danaske vam nešto i nisam baš u formi.“, uzvratio sam sprdajući se na sopstveni račun. Ona se osmehnu blago a ja nastavih u krajnje ciničnom tonu. ,,Ma nije frka. Danas sam samo izgubio jedinu majku koju sam ikada imao, brata i ljubav svog života. Ali zato imam tatu koji me nestrpljivo čeka kući pa će me opet tući, odrati od batina. Život mi se totalno raspao za svega 48 sati, pucam po šavovima ali inače sve ostalo je u savršenom redu… osim zdravlja, naravno.“

Nasmejao sam se nekontrolisano, nezdravim kikotom, toliko snažno da sam se zagrcnuo a ona me užasnuto pogleda. ,,Kad smo već kod njega, mog milog i dragog oca, pitam se samo kako mu nije palo na pamet da navrati ovde i potraži nas ? Sigurno zna da si i ti umešana u ovu priču, u ovaj speeektakularni beg. Ja sam mu osumnjičeni broj jedan ali iako je konstantno odvaljen od cirke nema šanse da odmah nije shvatio i tvoju ulogu.“ Umudrio sam se zamišljeno kao inspektor koji je u procesu dedukcije. I sam sebi bih delovao komično da se nisam toliko čudno i nedefinisano osećao.

,,Sigurno i bi, u to ne sumnjam. Zato sam predupredila tu neprijatnost, razgovarala sam sa Dačom a on sa njim. Tako da je to sređeno, bezbedni smo ovde.“ ,,Aaaaaa, znači tako. Veliki vojvoda te je uzeo u zaštitu. Znači čika Kostolomac se nada da će ti se uvući u gaćice nesvestan činjenice da si ti od danas obećana meni. Zar ne bejbe ?“

Temperatura mi je podgrevala misli i ispaljivao sam rečenice kao neki političar na kokainu. Zvučao sam više kao neki osrednji komedijaš u 30-im nego li poprilično sjebani klinac koji narednog meseca puni tek 15-u.

Ona prasnu u smeh od mog silnog proseravanja iako sam na prvi pogled pomislio da će moja drskost biti sankcionisana nekim žestokim, čak i represivnim činom negodvanja. Baš naprotiv, dobio sam čak i zagrl-jaj praćen sočnim poljupcem u obraz. Nagrada za moje bezobrazno ali dobro ukomponovano lupetanje.

,,Naravno, dragi.“, uzvrati ona dahtavim, pohotnim glasom. To je bilo sasvim dovoljno da nastavim sa verbalnim fekalisanjem dok sam još imao inspiracije. A onda smo se oboje ućutali i odsutno zamislili.

Budućnost postoji i predstoji mi a ja nikako ne mogu da zamislim scenario po kojoj bi ona bila svetla, ne u nekom bližem vremenskom periodu.

,,Slušaj, zaista mi je mnogo žao zbog svega ovoga.“, promrmljala je razbivši tišinu. ,,Ti si veoma jak dečko i mogu ti reći da dobro podnosiš sve ovo.“ Ova njena izjava iako izrečena u najboljoj nameri probudi bes u meni. Krenula je lavina. Bio mi je pun kurac toga da mi govore kako sam snažan i hrabar, bodreći me i pripremajući za sranja koja me očekuju. A sada postaje i prepun.

,,Jebe mi se bre za to !“, dreknuo sam histerično a ona se preplašeno trže.

Ovaj moj ispad je bio kap koja je prelila čašu i brana u meni konačno popusti. Briznuo sam u nekon-trolisani plač, ridajući. Danijela se baci na mene i zagrli me tako snažno da mi je kičmeni stub zapucketao a dah zastao. ,,Nemoj dušo. Pavle, sve će biti u redu.“, šapnula mi je na uho drhtavim glasom i sama na ivici plača. ,,Aha, kada ? Kako ? Hoće moj kurac.“, prosiktao sam. Odgovora naravno nije bilo.

,,Neću više da budem hrabar i jak ! Gotovo je, ja sam gotov ! Ne mogu bre više ! Hoću da mi se vrate ! ONA da mi se vrati ! Moja… moja Jovana ! O, jebote, tako je volim ! Mogu ja…mo mogu ali ne, ne želim da živim bez nje.“, zavapio sam ožalešćeno, vičući, sve dok me glasni jecaji nisu naterali da zamucam. ,,Ne govori tako. Otićićeš ti kod njih i ponovo ćete biti zajedno.“ Tešila me je nesigurno, kao da i sama ima veliki problem da u to poveruje. U taj optimistični rasplet naše drame.

,,Ne kažu za džabe, daleko od očiju, daleko od srca.”, rekoh značajno čim sam se malo stabilizovao, kao da izgovaram neku veliku životnu mudrost. ,,Sigurna sam da kao što ti nju nećeš zaboraviti i prestati da voliš tako neće ni ona tebe.”, odvratila je ovog puta sasvim smireno. ,,Naravno da neće, zato će i patiti a ja ću postati njena najveća tuga. Marina će učiniti sve da me Jovana što pre preboli i siguran sam da joj je laknulo što je vodi daleko od mene sada kada zna šta se zapravo među nama dešava.“

,,Ne govori tako, i Marina te puno voli.“, brecnula se i namrštila. ,,I ja nju volim ali oni odlaze iz mog života, ostavili su me i sada Marina mora da misli šta je najbolje za njih, za našu Jovanu. Ja u celoj ovoj priči ispadam samo jebena kolateralna šteta.“

Zastao sam da dođem do daha, čak me je i pričanje opasno iscrpljivalo koliko sam bio malaksao a onda nastavih da jadikujem. ,,I nema šanse da se Marina u jednom momentu nije zapitala u šta ću se ja vremenom pretvoriti s’obzirom da sam od semena i krvi oca svog.“

Danijela se odvoji od mene, taman toliko da me može prostreliti zgroženim pogledom koji mi prodre sve do malog mozga. ,,Šta pričaš to ?! Ti nisi niti ćeš biti ikada kao on !“, ciknula je ljutito. ,,Nije ni on bio.“, uzvratih kratko i ravnodušno, kao da mi je sve postalo sasvim svejedno.

,,On je totalno pukao u ratu a osim toga ti nisi ni nalik njemu. Ti si na tvoju pokojnu majku, Snežu. A ja sam je poznavala, bila je duša od žene.“ ,,Svejedno, nosim pola njegovih gena i ako postanem upola đubre kao što je on sada, bolje mi je da se ubijem na vreme. On je pukao u ratu a ja ću pući pored njega. Ti nemaš pojma koliko on može gadan da bude !“, vikao sam tresući se i peneći na ivici delirijuma.

Našu žučnu raspravu prekinula je galopirajuća, šištava buka koja je svakog trena sve više dobijala na intenzitetu. Voda je neobuzdano skakala i kipela po vrelom plotu šporeta praveći besni siktavi zvuk koji je prigodno simbolizovao moja trenutna osećanja. Daca se odvoji od mene i hitro skoči sa kauča. ,,U jebem ti !“ Posegla je za šerpom i trgla ruku uz bolni jauk čim ju je dotakla. ,,U pičku materinu !“, povika ljutito.

Uzela je krpu sa stola i iskoristila je kao izolator. Oba suda je ubacila u sudoperu dok su se penušavi balončići brzo dezintegrisali sa plota. Pustila je hladnu vodu iz slavine i para se podiže sa prevrelog suđa. Ujedno je rashlađivala i opečene prste.

Osvrnula se ka meni i kroz osmeh mi odgovorila na nepostavljeno pitanje koje se naziralo iz mog po-gleda. ,,Ništa strašno, možda bude po koji plik.“ Detaljno je prebrisala suđe a zatim opet pristavila vodu da se greje. ,,Mogla sam da upropastim i šerpu i džezvu. Još gore mogla je ploča od šporeta da prsne.“, promrmljala je sebi u bradu i zacoktala negodujući.

,,Slušaj, što se tiče tvog oca, pričala sam sa Dačom i u vezi toga i on je obećao da će pomoći. To bi trebalo da reši stvar pošto tvoj otac koliko sam ja shvatila sluša i poštuje samo njega.“ Vratila se i sela ponovo kraj mene i uputila mi svoj odlučni, živahni pogled. ,,Još jedno jebeno obećanje. E do jaja. Pun mi je kurac obećanja, za ceo život.“, negodovao sam, nimalo suptilno, veoma revoltiran sa prizvukom gađenja u glasu.

,,Slušaj hajde ovako da se dogovorimo. Pojedemo po tanjir vruće supice, popijemo čaj a onda lepo prilegnemo da malo danemo dušom. Ja sam potpuno mrtvosana a ti bogami još i gore deluješ. Bio je ovo ve-oma dug i naporan dan, trebalo bi malo da danemo dušom a sutra će sve već biti kud i kamo lakše. Ne moraš ni sutra u školu, ja ću ti to regulisati.“ Govorila je verovatno nesvesno, po avici zapovednim tonom, izuzetno sugestivno i ubedljivo a uz to me pogledala toliko prodorno da sam se naježio.

Ova žena definitivno dobija i ostvaruje ono što poželi i naumi, zaključih. Tako da mi je ovako slabom i iscrpljenom preostalo samo da se bespogovorno povinujem. Osim toga to je bilo nešto najracionalnije što sam danas čuo ali sam ipak rešio da uslovim svoj pristanak pre nego što usvojim njen predlog.

,,Može ali najpre da popijemo još malo tog tvog dobrog, fensi konjaka.“ ,,Može, ali samo još malo.“, odgovori ona odmeravajući me strogo kroz blagi smešak. I tako i bi.

Zakuvala je čaj i supu. Ovog puta je nisam zamajavao u tolikoj meri da nastane još jedna havarija po šporetu. Instant supa svakako nije dobra kao domaća ali je svejedno vraški prijala. Zagrejala mi je prijatno utrobu rastrzanu užasnim grčevima prouzrokovanih stresom. U čaj od nane smo ulili po malo konjaka i tako ga zasladili i učinili primamljivijim.

Ispušili smo po pljugu pijuckajući još malo čistog konjaka dok smo gledali na TV-u neku glupavu, nemaštovitu seriju i inspirisani njom komentarisali krajnje ironično i smejali se kao prosti. O, da, zajebancija je uvek dobro došla u vidu anti-stres terapije…pogotovo u ovakvim teškim, nebuloznim vremenima i situaci-jama. Što su govna dublja, to je humor sve poželjniji jer upravo on oplemenjuje i jača posustali duh. Pijuckali smo još neko vreme a onda se složili da je vreme fajrontu došlo.

Oboje smo bili toliko premoreni i usporeni da smo jedva gledali na oči. ,,Ti spavaj ovde, na kauču. Tu je smederevac, lepo, toplo.“, poručila je tiho umornim, promuklim glasom otežući i teturavo se uspravila. Ubacila je još 2 cepanice u ložište šporeta. Krenuo sam u klonju da ispraznim bešiku a ona mi spomenu da ima četkicu za zube viška koju sam rado iskoristio. Pranje zuba mi nije preterano pomoglo da isperem odvratan ukus poraza ali mi je ipak prijalo da osvežim ustajali dah.

Brižno i sa puno pažnje mi je pomogla da se lepo ušuškam u ne baš udoban kauč. Pokrila me je debe-lim, pufnastim ćebetom i promrmljala zadovoljno, ,,Tako, treba da se dobro utopliš i preznojiš.“ Blenuo sam u njene sise koje su mi se nadvijale nad facom i klatile u ritmu rada njenih ruku i čitav dijapazon bludnih misli mi prođe kroz glavu.

Rado bih se poigrao sa tim prirodnim lepotama i mislim da bi me to izvuklo barem na kratko iz gad-nog bedaka u koji sam sve dublje i dublje tonuo. ,,Znam ja mnogo bolji način za to, ali to moramo zajedno da uradimo.“, uzvratio sam drsko i iskezio joj se provokativno. Ona prasnu u smeh koji je trajao skoro čitav minut i imao pomalo nipodaštavajući prizvuk. Klasično spuštanje. Fino me je uštopovala što sam svakako i zaslužio.

,,Nije smešno. Ozbiljan sam.“, prekorih je mršteći se dok sam se suzdržavao da i sam ne prasnem u smeh. Izgleda da mi je danas bez mog znanja amputiran osećaj za sramotu što i nije tako loše. ,,Opasan si ti, mali. Nije tebi toliko loše čim si u stanju da budeš tako bezobrazan. Vešto koristiš situaciju pošto znaš da će ti biti oprošteno, ovaj put. Ali pripazi za ubuduće.“

Nasmešila mi se prepredeno a iz očiju joj sevnuše preteće varnice. Nasmejali smo se toplo i iskreno iako sam se prepao za trenutak da ću biti kažnjen zbog svoje drskosti koja me je lekovito separatisala od vre-bajućeg straha.

Napustila je prostoriju nakon što smo jedno drugom poželeli laku noć. Otišla je u spavaću sobu os-tavivši sva vrata među nama otvorena kako bih je mogao lako dozvati ukoliko za tim bude bilo potrebno iako sam znao da tako nešto ne bih uradio. Ne bih je dozvao u pomoć makar se udavio u sopstvenim iznutricama i govnima. Ponos napaljenog klinca mi to nikako ne bi dozvolio. Ipak sam opet poželeo da budem jak i hrabar, makar to bilo samo prividno. Ego je opstajao uprkos svemu.

Daca se povukla u spavaću sobu i tamo predpostavljam komirala čim je telom dotakla krevet. Ostavio sam uključen TV pošto sam se gadno isparanoisao da ću ukoliko ostanem sam u potpunom mraku opet čuti užasni glas paklene testere iz njega.

Danas sam ga čuo iz dubine svoje podsvesti i uopšte mi se nije dopao, ni malo. Nikako mi nije bilo dobro od njega, naprotiv a ukoliko bih čuo da dopire iz prostora koji me okružuje, u samoj prostoriji, mislim da bih istog trena poludeo ali sasvim. Na kauču pokraj šporeta je postajalo veoma vruće, vrelo i zagušljivo. Nije mi dugo trebalo pa da se onako mlitav i izmrcvaren obeznanim.

San me je odveo natrag na peron. Autobus je ponovo odlazio sa njega ali ovog puta nisam imao nameru da mu to i dozvolim. Dao sam se u beskompromisnu poteru. Točkovi su rolali po asfaltu mimo kojeg sada nije bilo bukvalno ničega. Mračna praznina, ništavilo, tamna materija u vrištećem vakuumu. I gravitacija se čudno ponašala tako da mi nije bilo preterano teško da pratim, čak da počnem i da suztižem vozilo u pokretu, iako je ubrzavalo. Kao da smo se nalazili na nekoj drugoj planeti na kojoj su važile malo drugačije zakonitosti fizike i mehanike.

Do tada potpuno mračna unutrašnjost autobusa odjednom bljesnu groznom, teškom crvenom svet-lošću. Zgrozio sam se i užasnuo shvativši da je vozilo koje neumorno proganjam ispunjeno krvlju, do samog vrha. Na staklima prozora su se ocrtavale mnogobrojne ljudske siluete, figure koje se u agoniji bespomoćno koprcaju ispuštajući grgotave krike i slabašno udaraju po staklima.

Pripala mi je muka. Bolesni prizor me je sasekao oduzimajući mi dah koji postade toliko težak i gotovo toksičan ali ja ipak nastavih uporno i neumorno da trčim.

Odustajanje nije dolazilo u obzir. Moram im pomoći, moram je spasiti, biću njen heroj na ovom putu za pakao makar i ja goreo večno u njemu ukoliko ne uspem. Ali uspeću sigurno, nikada ranije nisam bio ovako rešen i odlučan. Predaje neće biti, ne ovoga puta, nikad više.

Autobus ubrza kao da šofer zna šta sam naumio i u tome me želi sprečiti. ,,Ali neće moći ! Ne dam !“, povikah ljutito i ja takođe dodah gas. Postajao sam sve brži ne osećajući skoro nikakav otpor.

Vratanca šibera na krovu vozila iznenada poleteše u vis praćena zaglušujućim praskom i padoše u mrak izvan puta koji ih smesta proždra poput živog blata i ona nestadoše kao da ih nije ni bilo. Iz otvora se na moje veliko iznenađenje pojavi Jovana. Izronila je iz sve te krvi od koje mi je pripadala muka, udahnula najdublje moguće vapeći za vazduhom i krkljavo se zakašljala.

,,Jovana moja !“, povikah na sav glas u kojem su podjednako odzvanjali i strah i nada. Bila je sva ule-pljena krvlju ali po njenim živahnim, borbenim pokretima sam zaključio da je fizički sa njom verovatno sve u redu. Ugledala me je i zavapila zapomažući.

,,Pomozi mi ! Pavle, pomozi mi molim te !“, povikala je preplašeno i histerično. ,,Popni se na krov i skoči prem meni ! Uhvatiću te !“ Doviknuo sam joj a da ni za tren nisam posumnjao da li mogu to izvesti. Bio sam ubeđen da bih zbog nje uspeo ukoliko stignem ovo vozilo na putu za ništavilo da ga zaustavim sirovom snagom. Bio sam siguran u to.

Poslušala me je i odmah počela panično da se izvlači, da se izdiže rukam iz krvave jame ali je neko ili nešto ščepa od dole i silovito povuče natrag. Poletela je nazad u krvlju ispunjenu unutrašnjost autobusa uz glasan, kratak vrisak koji se prekide pljuskavim zvukom kada je potonula. ,,Jovanaaaaa ! Neeeeeee!“, kriknuo sam očajnički nemoćan da učinim bilo šta drugo.

Nisam nikako uspevao da stignem vozilo. Svaki put kada bih se primakao on bi malo ubrzao održava-jući konstantnu distancu. Bilo mi je jasno da se neko surivi poigrava sa mnom. Neko koga izuzetno zabavljaju moja muka i patnja.

A onda je iz tog istog otvora na moje veliko zaprepašćenje i zgražavanje izašao neviđeni užas od ko-jeg su mi se i kosti naježile. Kroz šiber u koja su se mogla smestiti ramena odraslog, doduše sitnijeg čoveka izroni ogromna, bradata, kosata, krvava, iskolačena glavudža mog demonskog oca kezeći krvavu čeljust sa velikim, zverskim očnjacima. Predimenzionirana, neljudska stvar, sva ulepljena krvlju je bečila svoje buljave bez zenica oči veličine mojih pesnica i krvoločno mi se iscerila.

Pomislio sam da će mi srce pući od straha kada mi se čudovište obratilo prepoznatljivim glasom od kojeg mi se smrzavalolo govno u dupetu. ,,Pripremite se za ludu i brzu vožnju ! Vožnju za pamćenje ! Vožnju vaših malih, bednih života !“, zareža monstruozna glavudža rikom paklene testere i grohotom se zasmeja.

,,Ne !“, kriknuo sam užasnuto. ,,Sve ću da ih pobijem, mali izdajniče !“ Opet smeh od kojeg se i put zatresao. Pao sam na kolena i prekrio bolne uši da mi ne bi popucale bubne opne od nesnosne buke. Put se sve snažnije tresao kako se rika demona pojačavala sve dok nije popustio poda mnom i otvorio se, šaljući me u mračni, preteći bezdan.

Trgao sam se iz košmara uz preplašen povik dok mi je i dalje u glavi grmeo taj odvratni, izopačeni grohot. Bio sam sav zadihan, vreo i mokar, ulepljen od znoja, od glave do pete. Obuzimala me je stravična paranoja koja je dopirala sa istog onog mračnog, opasnog mesta odakle je i košmar došao, kao i užasni glas koji mi je testerisao ionako prenapregnute nerve.

Setio sam se Dace dok smo letos cepali njena drva koja je sada počela ložiti. Setio sam se nje sa seki-rom u ruci i njenog snažnog, veštog i energičnog vitlanja istom. Krajnje netipično za jednu ženu. Ali ona nije bila obična žena.

Zamislio sam je celu utegnutu u mat crni kožni kostim sa kosom koja se vijori na vetru poput žive vatre, nalik na plamene bičeve. Pravi imidž za neku strip heroinu. ,,OSVETA POSLEDNJE AMAZONKE“, već vidim naslov.

Na kraju priče ona odlazi na most iznad paklenog bezdana i nakon duge, bespoštedne i krajnje neiz-vesne borbe pobeđuje i odseca glavu mom demonskom ocu. A onda bi se Jovana, Iva i Marina vratili meni, naravno nakon smrti zlog čudovišta koje ih je nemilosrdno proganjalo. I živeli bi sretni do kraja dugih ispun-jenih života. To bi bio hepiend ove naše priče. Nadam se da ću to usniti sledećeg puta kada sklopim umorne, bolne oči.

Ali na javi sam sada morao i jedino mogao da bijem svoje bitke sam. Ustao sam i ispio 3 pune čaše vode. Usta su mi bila suva kao barut, poprilično sam dehidrirao. Paranoja koja me je obuzimala je vukla ko-rene iz sasvim realnog straha a užasni košmar me je samo podstakao da dodatno razmišljam o tome. Činjenica je bila da se Đorđe neće pomiriti tek tako sa ovim stanjem stvari. Marinino bekstvo bi možda bilo i oprostivo da nije odvela i Ivu.

Naježio sam se i pri samoj pomisli na bes i bolesnu mržnju koja ga ispunjava. Neminovno je da će on saznati gde su se tačno uputili ali zaista užasavajuća i uznemirujuća pomisao je to da on nikako neće odustati od ideje da kazni Marinu i to sigurno na krajnje okrutan način.

Toliko sam ga upoznao u ovom njegovom novom, zikovačkom izdanju. Sam verovatno ne bi uspeo ali uz pomoć Dače i njegovih mutnih konekcija koje su se godinama granale podzemljem i dopirale i van granica naše zemlje, verovatno i do Beča koji je vrveo od naše dijaspore, bi mogao da posegne za njima. A nema sumnje da bi želeo i da ga ta želja vremenom neće popuštati. Video sam to u njegovim očima. Osetio sam prisustvo tog zla koje mu mira neće dati.

Uzeo sam flašu načetu do više od pola sa drvene police, skinuo sam čep i muški potegao iz nje. Zakašl-jao sam se. Od konjaka mi je gorelo suvo, dehidrirano grlo, kao da sam progutao tečni plamen. Ali nakon četvrtog gutljaja već je počelo da klizi i prija poput nekog sladunjavog melema.

Pokušavao sam da očistim mozak od otrovnih misli, da ih udavim u alkoholu. Prevashodno sam želeo da ubijem strah koji se pojavio istog trena čim sam se okrenuo sebi, odnosno osvrnuo na svoju predstojeću sudbinu.

Otac mi je kristalno jasno predočio minulih dana kakav način življenja mogu da očekujem kraj njega. Usrao sam se od pomisli da ću morati njemu da se vratim ali bukvalno. Stomačne tegobe i grčevi izazvane intenzivnim stresom su me pod hitno poterali u klonju. Povrh svega i proliv.

Danijela je i dalje čvrsto spavala dok sam ja vileneo po njenoj kući. Kada sam se vratio u dnevnu sobu zatvorio sam vrata za sobom kako me ona ne bi čula ukoliko mi opet dođe da ridam a bio sam opet na ivici.

Nisam se ni približno ovako plašio dok je Jovana bila kraj mene, ona je bila izvor moje snage i hrabro-sti. Osetio sam se kastriranim. Svaki put bi me probolo u grudima kada pomislim da je svakog trena sve dalje i dalje od mene a posebno me je bolelo što sam znao a u pojedinim trenucima zakleo bih se čak i osetio koliko je i ona bolna i nesrećna.

Kao da su njen plač i tuga dopirali do mene, doticali me, oboje smo prolazili kroz istu agoniju, lišeni mogućnosti da tešimo jedno drugo, osim u sopstvenim mislima. Što smo duže bili razdvojeni bivao sam sve slabiji.

Strah me je bio od povratka u sopstvenu kuću i to od rođenog oca. Na šta si spao, sinji kukavče. Jovana je bila 100 % u pravu kada je rekla da će sav bes i nezadovoljstvo iskaliti upravo na meni. Sigurno će pokušati da na silu izvuče sve informacije o mom saučesništvu u njihovom bekstvu.

Uporno sam cugao konjak ali mi on i nije baš pomogao da se saberem ili pronađem nekakvu utehu. To je ove noći izgleda bio sasvim nedostižan cilj, ma šta činio. Alkohol je samo pospešio dodatno rojenje ludačkih misli i ideja koje su se kovitlale u mojoj zbrkanoj glavi.

Elem, krajnji zaključak je nedvosmisleno ukazivao na činjenicu da od tog psihopate moja porodica neće biti bezbedna ni u ne toliko dalekom Beču ako on čvrsto reši da im naudi. Bilo da lično ode ili da pošalju nekoga odavde tamo ili da pak u tu svrhu iskoristi nekoga ko je već tamo u blizini.

Jedini, apsolutno sigurni način da se u potpunosti eliminiše ta pretnja je bio da Đorđe umre. Za tako nešto sam imao nebrojeno kao bedem jakih motiva. Strah je bio jedan od najpresudnijih kao i ubeđenost da ukoliko i dok se to ne dogodi, neću ni za jedan jedini tren imati istinskog mira.

Dotukao sam konjak i bacio pogled na lepi, starinski zidni sat i maglovito se zagledao u njega. Po-gled mi je ostao prikovan kao da me je sprava koja je ispuštala harmonične, tihe, kliktave zvuke hipnotisala. ,,3 i 18, pravo vreme za ubistvo !“, zareža glas paklene testere i ja se trgoh kao oparen. Skočio sam sa kauča osvrćući se panično na sve strane. Mislio sam da ću povratiti od šoka ali taj glas je ovog puta zvučao više prijateljski nego li preteći.

,,Šta čekaš ?! To je jedini mogući način da ih vratiš i ponovo budeš sa njima. Marina je i dalje tvoj za-konski staratelj. Sve dok ne izdejstvuje zvanični razvod a to prijatelju ne želiš da čekaš, veruj mi. Opraće ruke od tebe, biće joj žao, hoće, ali to će na kraju postati prihvatljiva žrtva za nju.“ ,,Zaveži.“, prosiktao sam naglas dok sam se poslednjim trzajima snage slobodne volje borio da odolim. A onda sam se zombirao i jednostavno prepustio. Glas je nastavio, zavodljivo da osvaja.

,,Bićeš ništa drugo nego jebena žrtva a odlično znaš da niko ne mari za žrtve, iako se čini da nije tako. Pobednici se vole a ti ćeš biti samo mala kolateralna šteta koju će sažaljevati i snishodljivo tapšati po ramenu i navodno tešiti dok će se u stvari sladiti tvojom nesrećom. Takvi su ljudi, trebaju im patetični cmizdravci kako bi im njihovi životi izgledali sjajno, u odnosu na sudbine takvih nesretnika. Ne dozvoli sebi da postaneš jedan od njih. Uzmi stvar u svoje ruke, budi gospodar, krojač svoje sudbine. Znaš da imaš tu moć. Ja ću ti pomoći da je pronađeš. Samo treba da me poslušaš.“

Klimao sam glavom blenući u prazno, otvorenih usta. Osetio sam se nikad bespomoćnije. Saznao sam kako je upecanoj ribi na obali, na suvom. Upravo tako sam i izgledao, ovako sav iskolačen. Kao da mi je nešto jelo mozak, lagano, komad po komad a ja povodom toga ne samo da nisam mogao nego nisam ni želeo ništa da preduzmem.

Konačno sam kapitulirao, u potpunosti. Predao sam se i prepustio nekoj drugoj struji da me nosi jer ja više nisam bio u stanju da se izborim sa sopstvenim mislima a kamoli da praktično rešavam neka dramatična, životna pitanja od čijeg razrešenja više sudbina zavisi.

,,Dosta si mislio na sve ostale, zato si i ostao sam k’o pas. Zadnji je čas, ako sada ništa ne preduzmeš, zauvek ćeš ostati ovakav gubitnik. Zato je krajnje vreme za akciju !“

Nastavljala je neumoljivo da tutnji rika u mojoj glavi ali me više nije plašila. Prigrlio sam je i prihvatio kao nešto sasvim normalno, uobičajeno a što je bilo najgore u svom tom nebuloznom magnovenju povinovao sam se glasu za koji sam danas zaključio da dopire iz nezdravog kutka mog uma koji izgleda ima pretenziju da se raširi kao rak na tkivu moje duše.

Bio sam totalno izbezumljen od stresa, alkohola, groznice i ludačkog bunila koje me je uzelo pod svoje.

Postao sam puka marioneta. Prošao sam tiho pored otvorenih vrata sobe u kojoj je čvrsto spavala pre-morena Danijela. Polako sam ušao u verandu gde je stajala obuća i obuo svoje patike. Krenuo sam u dvorište posegnuvši za izlazom međuti ta vrata su bila zaključana a ja nisam znao gde se ključ nalazi. To me naravno neće zaustaviti.

Vratio sam se gotovo bešumno, kao da lebdim poput aveti kroz kuću, do kuhinje i opet lagano zat-vorio vrata za sobom. Odlučio sam da prozor iskoristim kao alternativni izlaz. Ram i brava na njemu su bili stari, istrošeni i poprilično zaribali, tako da sam morao zapeti bez osećaja da bih ga otvorio što je neminovno napravilo buku koja je odzvanjala u tišini mirne noći našeg predgrađa.

Zastao sam da oslušnem i shvatio da će teško bilo šta Danijelin san večeras uspeti da poremeti. Mislim da sam mogao sve po sobi da izlomim a da je ne probudim. U krevet se odvukla totalno iscrpljena i mrtvosana pa se komirala, spavala je k’o zaklana.

Izašao sam kroz prozor u hladno dvorište. Začudio sam se interesantnojoj pojavi kada sam se obreo na otvorenom. Bukvalno sam se pušio kao da zaista gorim. Celo telo mi je veoma vidljivo isparavalo kao da sam zaista prokuvao. Uspeo sam da prenebregnem veliku razliku u temperaturi koja me je sasekla i krenuo ka kapiji.

I ona je bila zaključana pa sam je bez razmišljanja momentalno u jednom potezu hitro preskočio bez ikakvih problema. Do kuće sam odskakutao cereći se psihotično, gacajući po barama u izrovanom, propalom asfaltu. Osećao sam se kao ludak koji je upravo utekao iz sanitarijuma. Upravo tako sam i izgledao.

Prebrzo sam stigao, čak i kada se uzme u obzir kratko rastojanje između nekada naše i Dacine kuće. Meni je delovalo kao da sam dospeo dovde u svega 2 skoka. A kada kažem nekada naše to je zato što ona to nije, ne više, ne otkada se pretvorila u jazbinu mog demonskog oca.

Znao sam gde je Marina držala rezervni ključ od ulaznih vrata, ispod cigle na betonskoj ploči podruma. Ispostavilo se da mi nije ni potreban pošto su bila otključana. Prošao sam kroz verandu. U hodniku je ostalo uključeno svetlo a vrata od dnevne sobe širom otvorena.

Izgleda da je Đorđe ovog gluvog doba bio toliko pijan da je promašio skretanje ili mu je bilo sasvim svejedno. U svakom slučaju uspeo je da se domogne kauča u dnevnoj sobi na kojem je delovao kao živi mrt-vak, kao podgrejan leš. Uskoro bi trebao biti mrtvi mrtvak a zatim i ohlađen leš, ako se ja nešto pitam a rešio sam da ovog puta zaista bude taj slučaj.

Skupio se kao čvarak, mršav, neobrijanog, koščatog lica koje se čak i u nesvesnom stanju zlokobno mrštilo. Izgledao je najmanje 20 godina stariji nego pre rata. Na stočiću ispred kauča je stajala poluprazna flaša rakije a kraj nje čašica i pištolj.

,,Idealno !”, uskliknu pakleni glas odzvanjajući u mojoj glavi. Nimalo me nije uznemirio, prenebregao sam ga kao što bih ignorisao tuđi glas koji dopire iz daljine.

Uzo sam flašu i dobro potegao iz nje. Ukus je bio mnogo gadniji a piće mnogo žešće od Dacinog finog francuskog konjaka. Ovo je spram njega bio živi otrov za koji sam pomislio da će progoreti put kroz moju utrobu i iscureti niz nogavice. Kada se to ipak nije dogodilo nakon nekoliko sekundi potegao sam ponovo, još smelije. A onda se moj pijani, zamućeni pogled fanatično prikovao za pištolj.

,,To je to !“, opet uskliknu glas paklene testere otvoreno navodeći me. Spustio sam flašu i uzeo pištolj. ,,Dadadadadadadadadaaa !“, uzbuđeno je ponavljao uz euforično odobravanje krvožedni glas. Sa interesovanjem sam zagledao oružje koje mi je lepo pasovalo u ruci. Ovo nije bio prvi put da isti ovakav komad smrti u najavi držim u rukama. Naprotiv.

Dobro sam upoznao ovog malog vragolana. Tetejac. Pištolj “Zastave” Kragujevac M-57 kalibra 7,62 mm TT (Tula-Tokarev) po čemu je od milošte nazvan od širokih narodnih masa Tetejac. Naš Teja, najpopularnije oružje kratke cevi u nas Srba. Krajnje praktična, višenamenska stvarčica.

Oružje koje je minulih, ratnih godina postalo neprejebivo za ubistvo žene sa švalerom koje ste zatekli u rođenom krevetu, oca ili brata prilikom rešavanja spora oko međe na njivi ili pak slučajnih prolaznika na ulici dok se veselite na nekoj svadbi ili ispraćaju u vojsku.

Postao je deo tradicije, najpopularnije oružje uz sekiru i vile za izvršenje teškog ubistva među braćom Srbima. Zasluženo je dobio epitet najnovijeg trenda što se tiče narodnog folklora. U poslednje vreme popularno poznat u urbanijim krugovima kao Tetka.

Nakon Brankove sahrane i očevog prvog nasilnog ispada, Gagi je po Dačinom naređenju pištolj kojeg je Đorđe pokušao da se domogne i upotrebi na Marini i meni odneo kući gde je i ostao pošto se Dača od svih briga nije setio uzeti ga pre nego se vrati u Bosnu na front.

Na moj veliki užas i zgražavanje ta po život opasna stvar je postala Gagijeva nova omiljena igračka. Uzalud sam pokušavao da ga urazumim i odgovorim od petljanja sa pištoljem već se dogodilo upravo suprotno. On je uspeo mene da zaintrigira i zavrbuje u vezi toga. Bilo je teško odoleti jer se ispostavilo da i sam otkrivam novu strast.

Naučili smo najpre, zahvaljujući čistoj dečačkoj radoznalosti i urođenoj pronicljivosti kako da ga sk-lopimo i rasklopimo a ubrzo zatim i da ga konkretno upotrebljavamo.

Ispostavilo se da i Boža i Simke takođe imaju svoju tetkicu za ne daj bože, kao i mnogi momci sa as-falta. U to vreme se raznorazno oružje u ogromnim količinama sa ratišta i poharanih vojnih magacina puštalo u opticaj. Kašikaru si mogao kupiti za svega 5 DM kao da su u pitanju najobičnije petarde. Ovo je naravno imalo svoje logične posledice pogotovo po stopu ubistava izvršenih vatrenim oružjem.

Odvezli bismo se u sitne sate na neko pogodno, zabačeno mesto u okolini, cirkali pivo, birali mete i vežbali na njima. Osećaj je bio moćan i u startu me je zaveo i obuzeo potpuno.

Gagi je pronašao kući čak i kutiju metaka pogodnog kalibra, koja je naravno pripadala njegovom ocu kao i sama ubilačka stvar. Ispostavilo se da sam se dobro snalazio u baratanju vatrenim oružjem i da posedu-jem izuzetnu pripodnu veštinu kada je u pitanju pogađanje cilja. I ranije sam primetio a vremenom i ostali da sam talentovano precizan bilo da se radi o ubacivanju lopte u koš, razbijanje ulične rasvete kamenjem ili zabadanje pikada u centar mete.

Pucanje i pogađanje cilja iz vatrenog oružja mi je delovalo kao neki vrhunac što se tiče nadmetanja u preciznosti. Briljirao sam i u tome. Čim sam prebrodio početni strah i probio led ubrzo sam se opustio i oslo-bodio treme a onda je preostalo čisto uživanje i dominacija mog oštrog oka i odlične koordinacije istog-ruka. Bilo je krajnje uzbudljivo ali sam ipak zadržao zdravu dozu straha, opreza i skepse povodom Gagijevog pose-dovanja ovog smrtononog oružja.

Svima nam je bilo savršeno jasno da on i pištolj nikako nisu bili pametna kombinacija. Suviše sam ga dobro poznavao i sa razlogom brinuo da ga osećaj vatrene moći ne ponese i ne odvede predaleko, pošto je upravo on bio najekstremniji od nas i imao najsuludije ideje.

Za takvu paljevinu i sirovinu nikako nije bila odgovornost koja ide uz korišćenje tako opasne stvari. Mada me je iznenadio pošto je pištolj nosio sa sobom samo kada bismo odlazili na improvizano strelište. A znao sam tačno i zašto.

Da je kojim slučajem negde bio viđen kako vitla na javnom mestu sa pucaljkom ili primećen da istu nosi sa sobom, ne bi smeo da dočeka još jedan Dačin povratak kući. Ovaj bi to doznao kao što je doznao sve ostalo što se ovde događa iako je bio stotinama kilometara udaljen, zauzet razbijanjem protivničkih uporišta i ubijanjem neprijatelja.

A Gagi odlično zna kakve metode vaspitanja i kažnjavanja ima njegov otac, puno puta ih je osetio na svojoj koži. Ruku na srce uvek sa debelim razlogom. Osim toga na drugačije metode nije ni reagovao. Dačina teška ruka je barem na neko vreme postizala rezultate. Poprilično kratkoročne ali bi divlji, plavi dečak ostajao miran barem po nekih nedelju dana, dok ga drži nemili utisak i dok bolna mesta ne iščile.

U svakom slučaju sva sreća pa se ta opasna igrarija do sada nije otrgla kontroli. Zadržala se na pucanju u nežive stvari, predmete. Lokalne divlje deponije su bile pogodne za iživljavanje kao i obližnji šumarci, obala reke, napuštene kuće i imanja. Kada bi oba pištolja sinhronizovano zapucala e to je bio pravi filing iako bi nam tintare nakon toga zvonile po čitavu noć.

Kako li je tek bilo ljudima na ratištu gde se ori i pršti na sve strane, nismo mogli ni da predpostavimo. Bombe, minobacači, granate, rakete, hiljade automatskih pušaka, ne prestaje da grmi…zaista lično nisam želeo ni da znam.

Ova kontrolisana doza adrenalina mi je za sada sasvim bila dovoljna. Drago mi je što je sve ostalo na tome. Posmatrajući šta tetka pravi očerupanoj, bačenoj šasiji automobila bilo mi je jasno da nikada ne želim da uživo vidim šta bi se dogodilo živom ljudskom biću. Nikada neću zaboraviti šta je upravo ovo oružje napravilo mom dragom kućnom ljubimcu, sirotom crnom. Neka je laka crna zemlja tom upokojenom psu.

Za mene je bilo tako sve do sada, do večeras kada padam u ozbiljno iskušenje da ovaj smrtonosni, ubi-lački predmet upotrebim na rođenom ocu. Pištolj je već bio otkočen. Repetirao sam ga ubacivši metak u cev koju sam zatim uperio Đorđu pravo među oči. Prst mi je bio na obaraču koji kada bih samo pritisnuo učinio da njegov mozak pretvori u kašu koja bi nagrnula kroz otvoreni potiljak.

,,To, to, ubij ga ! Ubij zlikovca koji ti je sjebao život ! Ubij zlikovca da on tebi ne bi pobio najmilije! Samo treba da pritisneš ! Pritisni jebeni okidač !“, odjekivala je beskompromisno paklena testera u mojoj glavi. Ruka mi se tresla, celo telo su mi proželi grčevi. ,,Ubij ga ! Niko posle svega neće moći da te krivi ! Svi će razumeti, posle svega što vam je učinio ! Povuci taj jebeni okidač kad kažem !“, urlao je nestrpljivi, sablasni glas postajući sve agresivniji.

Činjenica je da je seme mržnje koje je posejao među nama uveliko klijalo, kao posle obilne, berićetne kiše ali kakav god on bio i ma šta loše učinio ipak je to moj otac koji mi je podario život, ma šta ja mislio ili osećao. To je bila apsolutna i nepromenjiva istina. I ne samo moj već i otac mog polubrata. Mogao sam da prihvatim svoj usud, da ponesem sopstveni krst i breme svoje krivice ali šta bi to učinilo njima ?

Nisam imao pravo da takvu sramotu priredim ljudima koje volim više od svega. Uništavao bi ih deo krivice koji bi oni neminovno preuzeli na sebe. Marinu i jovanu bi svakako slomilo saznanje da sam ubio rođenog oca zbog njih. Ta pomisao je prevagnula, bez obzira da li će se ispostaviti pogrešnom ili ne. Kako god da okreneš i kako god da sagledaš situaciju, ma šta učinio… ja sam u ovoj priči gubitnik.

Drhtava ruka klonu i ispusti pištolj na pod. Zacvileo sam od osećanja beznađa koje je preplavilo svaki kutak moga bića. Osećao sam se prevarenim, napuštenim, izdanim, poput osuđenika kojeg ničim zasluženim očekuje pravi pakao.

Strašni nadirući mrak me je nezadrživo obuzimao dok je užasni glas iz njegove groteskne dubine preteći režao. Ščepao sam flašu i teturavo jurnuo na potkrovlje ka svojoj sobi nadajući se da ću tamo pronaći makar sekund blaženog i prekopotrebnog mira.

Grabio sam četvoronoške uz stepenice, poput životinje dok je pomahnitali glas besneo u mojoj glavi. ,,Pičko jedna ! Ti si jedna najobičnija pičketina ! Misliš da će tvoja žrtva imati nekog smisla ?! Misliš da će tvoja Jovanica tamo opet pronaći svoju sreću ?! E tu si se opasno zajebao druže moj mali. Moj mali, jadni napaćeni dečače.“ Usledio je grozan smeh od kojeg mi je pripala muka.

Nisam želeo da ga slušam ali nisam imao nikakvog izbora, zato nemilosrdna akustična avet nastavi da besedi pretećim, urlajućim glasom mnoštva, glasom zverinjaka, glasom sedmog kruga pakla.

,,Ja sam glas budućnosti, ja znam šta će se zbiti, zato me slušaj dobro moj mali napaćeni druže. I ja znam da će prljavi stranci da se rado dočepaju mekog, mladog mesa tvog dragog, voljenog anđela i da se slade njime. Davaće se ona ako treba i svima redom, samo da te zaboravi ! Potražiće utehu u promiskuitetu i u drogi samo da ne misli više na tebe koji nećeš biti tu kada joj budeš bio najpotrebniji ! Ali ja ću biti tu, računaj na to mali moj druže.“ Opet usledi nezdravi urlikajući kikot koji me je boleo kao da mi para moždanu koru. Zgrčio sam se u agoniji a onda potegao rakiju iz flaše ne bih li se još malo dodatno anestezirao.

„I njoj ću vrištati u glavi dok je prljavi obrezani od kojih ta zmelja vrvi budu guzili za gram dopa! A kada je na na posletku budeš našao i shvatio da je zbog tebe i tvog kukavičluka postala najobičnija raspala, prljava kurvetina koja širi zarazu i koju može čak i najsmrdljiviji, najvašljiviji klošar da pojebe za isprošenu siću…ja ću biti tu ! Čekaću te u njenom praznom pogledu ! Sladiću se ostacima njene ruinirane duše ! Vidimo se tamo i tad druže moj mali !“ ,,Umukni bre više !“, zavapio sam glasom očajnika, dreknuvši u zidove koji mi uzvratiše ehom. ,,A neneneneneneeeeee ! Još dugo, dugo ćemo se ti i ja družiti ! Veruj mi…“

Uspeo sam da dođem taman toliko sebi ali samo da bih shvatio da sam na samoj ivici da u nepovrat izgubim razum. Bauljao sam po sobi, pričao sam sa sobom glasom tuđinca i grozničavo potezao iz flaše.

Svetlost stone lampe me je slabašnim nitima držala vezanog za stvarnost ali su i one postajale sve krh-kije i lagano popuštale. Ispostavilo se da mi je od alkohola samo još gore a izgleda da mi se i groznica opasno pogoršala. Goreo sam i tresao se kao vibrator na maksimumu.

Za svega 2 nedelje treba da mi bude rođendan, 15-i po redu. Tog dana neće biti radosti za mene, ni za leka. Samo bolno prisećanje kako mi je nekada taj dan u određenoj meri bio poseban, zahvaljujući meni dragim ljudima koji su ga takvim činili a kojih više neće biti kraj mene. Ubrzo će i zima, bez moje drage da me greje.

Neće je biti da mi zajedno sa Ivom pomogne da počistimo napadali sneg, da pravimo maštovitog sneš-ka, da se grudvamo, valjamo po snegu i usputno smejemo kao ludi dok ne izgubimo dah. Da slavimo i iskreno se radujemo Novoj Godini, Božiću, Srpskoj Novoj Godini. Početak januara nam je uvek bio poseban ali neće više biti sada kada je naše toplo porodično gnezdo razoreno besramnim nasilnim ispadima mog prokletog oca.

Neće je biti tu da vodimo ljubav noćima, da se topimo od vrelih dodira i iskrenog obožavanja, da izga-ramo od strasti dok napolju veje sneg i šibaju ledeni vetrovi. Da mesecima dozivamo proleće našim sladostras-nim uzdasima.

Svega toga neće biti a saznanje o tom okrutnom lišavanju onoga što mi je najvrednije, najpotrebnije, bez čega ne mogu da zamislim svoj život, bez ljubavi, sreće i radosti, bez osobe koju volim više od svega, učini da mi niz goruće obraze poteku bujice gorkih suza. Imaš pa izgubiš a od svega ostane samo gorak ukus poraza i beskrajan bol koji ni na tren ne jenjava. Sve mi se zgadilo.

Zamanhuo sam flašom u širokom luku i iz sve snage je tresnuo u zid. Rasprsla se u paranparčad uz karakterističan zvuk lomljave. Parčence stakla me okrznu po obrazu i pusti malo krvi iz ogrebane kože.

Na moje veliko iznenađenje oštri bol mi je prijao. Izgleda da je bol ostao jedino sigurno i postojano osećanje koje me je i dalje činilo ljudskim, vezanim za ovaj svet. Realnost bola me je prodrmala i poželeo sam ga još. Krv je strujnula raznoseći adrenalin mojim izmučenim telom.

Skinuo sam dukser i zbacio ga sa sebe, ostavši samo u atlet majici. Uzeo sam nazubljeni grlić među rasutim krhotinama stakla i njime počeo da radim na levoj podlaktici. U početku stidljivo, zagrebavši malo površine otkrivajući tanku crvenu liniju.

Bol se pojačavao kako sam sve slobodnije i intenzivnije devastirao sopstveno meso. Osmelio sam se i počeo krvnički zabadati i povlačiti grlić, gore-dole, levo- desno, kidajući kožu, meso i krvne sudove. Strašan oštri bol mi je svrdlao po mozgu i ja tada zaboravih na sve ostalo.

Vrhovi presečenih vena su visili iz iskidane podlaktice puštajući uporne, tanke mlazeve krvi. Otvorene, žive rane su mi gorele od intenzivnog bola mehaničkih povreda i pišale krv po meni i svuda unaokolo po prostoriji.

Ispustio sam grlić i kljoknuo kolenima na tepih koji se polako natapao mojom krvlju. Prineo sam rane licu i upitno se zagledao u njih. Izgledale su kao posledica napada i višestrukih ugriza neke krupne divlje zveri. One to i jesu bile, posledica delovanja zveri, one unutar mene samog.

Prineo sam ruku ustima i zagrizao njeno već poprilično načeto meso, snažno zarivši zube u njega. Nova navala neizdrživog bola me je naterala da popustim grčevit stisak viličnih mišića kako ne bih izgubio svest. Mučki sam kriknuo kroz stisnute zube, krv i vlastito meso. Sve mi je zaigralo pred očima, senke su divljački orgijale po sobi. Suludi ples tame i svetlosti koje su se vrtoglavo komešale se odigravao preda mnom.

Nikako mi se nije svideo ukus koji se nekako naposletku uspeo probiti do mozga koji je već minutima intenzivnim bolom alarmirao i šokirao moj nervni sistem. Ukus sopstvene krvi i sopstvenog živog mesa. Imam ukus otrova, kanibali mi se baš i ne bi nešto obradovali, rekoh u sebi i ludački iskezih svoje krvave čeljusti.

Zagledao sam se opet u osakaćenu podlakticu i duboke rane iz kojih je neumorno i neprekidno kuljalo i zakleo bih se da sam primetio kako moja krv postaje crna poput motornog ulja.

Mrak konačno izlazi iz mene, napušta me, oslobađa, napokon. ,,Slobodan sam.“, prošaptah sa olakšan-jem u glasu. Osećao sam strašnu slabost i malaksalost ali istovremeno su me obuzimali i veliki mir i spokoj. Prestao sam da osećam bol, kako fizičku tako i duševnu. Čak je i drhtavica usled gadne groznice sada utihnula, kao i užasni glas u mojoj glavi, napokon.

Bio sam još uvek dovoljno svestan pa da znam da sam pukao, totalno ali više me nije ni bilo briga. To saznanje nije moglo ništa da promeni, bilo je sasvim izlišno. Osećao sam se pročišćenim i slobodnim, kao da sam se upravo izmigoljio iz nekih užasnih stega ili čeljusti. Preplavjivalo me je u harmoničnim talasima neopisivo blaženstvo koje mi je nagoveštavalo dodir nadolazećeg večnog mira.

Čvrsto sam zatvorio oči pune suza i kristalno jasno video nasmejano lice mog divnog, malog anđela. Srećna je što je opet sa mnom i što ću je poneti sa sobom u večnost. Bila je moja svetlost na kraju dugog, mračnog tunela za kojim sam očajnički želeo posegnuti.

Osmehnuo sam se slabašno i promrmljao, ,,Volim te, Jovana, ljubavi moja. Ni za tren nisam prestajao i voleću te do samog kraja. Do poslednje kapi krvi.“ Još šire i blistavije mi se osmehnula ali prelepe, pametne, bademaste oči su se rastužile.

Na licu su mi se pomešale suze, krv i pljuvačka i curile mi niz bradu, vrat, grudi. ,,Oprosti mi. Molim te, oprosti mi.“, šapnuh razgovetno ali lagano poput letnjeg lahora koji ispunjava njenu dugu, gustu kosu boje meda koja živahno i svilenkasto leprša puneći se slatkastim, mirisnim polenom i miluje je po njenom ljupkom, prelepom licu koje nekad tako strasno ljubih.

Sve to mi se sada učinilo tako udaljenim, hiljadama svetlosnih godina. Kao da su od tada prošli eoni za mene. To je bila neka druga epoha u kojoj je i za koju je vredelo živeti i boriti se, a i umreti ako treba.

A sada, krv mi teče iz presečenih vena, dok ja čekam, potpuno spreman da se predam i prepustim. ,,O, dođi, slatka smrti !” Povikah snažno i melodično, zvonkim glasom pravog poete, prkosno, lišen straha a hladni, bezosećajni zidovi u ulozi poslednjih svedoka mi ehom uzvratiše. I krv mi šiklja iz prerezanih vena…

20.02.2013 22:59

Nil desperandum