Kћи продавца купаћих гаћица на Северном мору.
Лето 1967.године.
У Брисел, главни град мале, али врло просперитетне и моћне државе Белгије, сам дошао из Београда почетком септембра 1965 године, у време настајања бурних промена, економских реформи и отварања Југославије према свету, са надом да ћу живети слободно , да ћу својим радом и способношћу несметано остварити своје идеале и снове.. У Бриселу од 1958 борави мој старији брат, успешан млади човек, уважаван научник.Успешност мога брата у овој далекој страној земљи је за мене додатни подстрек- aко може он бити успешан, могу и ја.
Oве две прве године мога боравка у Белгији, морам себи признати, нису протекле у знаку мојих исчекивања. Нисам могао добити посао у својој струци- економисте, јер нисам знао француски језик, уписао сам се у Школу француског језика Аlliance francaise у Бриселу, обављао сам у међувремену свакојаке, углавном лaкше мануелне послове, стицао драгоцена сазнања о људима
У школи Аlliance francaise сам упознао Американку, супругу господина Давида Тошића, Југословена који је после Другог светског рата остао на Западу, сада је представник моћне америчке корпорације за Европу. Господин Тошић је утицајан у Америчко-белгијској трговинској комори, недавно ме је позвао у његову канцеларију у Бриселу, на адреси rue Ravenstein 60. Био је благо расположен:,, Јавите се господину .. у америчкој пропагандној агенцији Мк Кан Ериксон, неки посао можда тамо има за вас“, дао ми је папирић са бројем његовог телефона.Тако је и било, директор Мк Кан Ериксона ми је обећао од 1 септембра посао истраживача тржишта, али као free lance ( на одређено време).
Белгија је за мене после монотоне социјалистичке Југославије истински интелектуални и духовни шок, врло развијена у сваком погледу земља. Белгијанци су врло рационалан и вредан народ, према странцима су коректни. Једном сам случајно био у Палати правде, судија се заклињао у Заставу. А чух недавно речи Ј.Б.Тита:,, Да се судије не држе закона као пијан плота.” Упркос напорне две године на Белгију сам се навикао, на Београд као место где ћу живети у будућности све мање помишљам. Белгија је земља изузетног дискретног шарма. Како је опевао популарни певач Жак Брел:,,Белгија, равна земља, дува ветар са Северног мора, пада киша.”
Лети сам као студент у Београду редовно одлазио на Јадранско море, понекад насумце, са врло мало новца, тек да платим воз, да некако преживим прва два три дана.Увек бих налазио понеки посао Поодавно размишљам да одем лети на Северно море, да тамо потражим посао у јулу и августу?
Самоуверен, исто онако као што сам био у Југославији, ипак помало изморен, са мало новца у џепу, седох на воз Брисел-Остенде и нађох се у потпуно новом амбијенту, у живописном приморском месту. Преда мном пуче сиња заталасана пучина, залепршаше и закричаше галебови, вире катарке заљуљаних бродова. На срећу, прилично брзо сам се запослио као конобар у великом хотелу поред мола изнад узбурканог Северног мора.
Задовољан сам, имам стан и храну, уз малу плату, али има бакшиша.Имам прилично слободног времена да се шетам или да идем на плажу, да пливам и да се сунчам. Северно море је сасвим другачије од нашег Јадранског, нема урвина и планина, свугде около је равница, пешчане дуне као пустињски песак се сливају све до површине мора, у недоглед се простиру бескрајне предивне песковите плаже. Ово море није хладно, као што би неко помислио, купам се, пријатно је. Једног ведрог дана сам се неопрезно у купаћим гаћицама једно сат времена изложио сунцу, убеђен да пошто је ово север нећу добити опекотине. Преварио сам се, осетих жарење и свраб по телу, када дођох у собу, погледах се у огледалу, по грудима пликови, скоро отворене ранице, никад у животу нисам био тако изгорео од сунца.
Дакле, налазим се у варошици на обали Северног мора.Удаљио сам се од Брисела и свих тамошњих брига и обавеза, од размишљања која су ме тамо понекада притискала као суморне белгијске кише. Ми људи из далеких балканских простора широко отворених шумама и планинама, чезнемо да се загледамо у плавичасте висове, да рукама додирнемо неки валовити брзак. Сан ми се овде поправио, боља храна, чист ваздух, сунце, нова средина и весели људи, ово је као летовање, скоро као на Јадрану. У ваздуху миришу козметички препарати и масти којима се мажу тела, шеталиштем изнад мора промичу младе дотеране жене.
Зарадићу довољно новца до прве плате у америчкој фирми, ево прилике да се одморим у природи, на сунцу, да пливам. и да се првог септембра на новом радном месту појавим одморан и оран.
Уживао бих у широко отвореној бескрајној пучини, када би ми обавезе то дозволиле прошетао бих високим бетонским молом изнад оловне површине мора, нарочито би било узбудљиво када је море узбуркано, јездио сам, као да бих био на крми брода у који хучно ударају запенушани оловни таласи, бели галебови би падали са крицима у пену таласа, удисао сам пуним плућима мирис јода.
Већ неколико пута, се високим молом право ка мени брзим корацима приближавала изразито црнокоса девојка, као да се устремила да ме сретне. Ретко привлачна, раскошна фигура бујне младе жене се савијала под повременим налетима ветра који би јој мрсио бујну косу, бацао је у очи, поигравао се праменовима око врата и рамена, распршавајући као зифт црне сјајне праменове низ груди. Као да је нимфа изронила из узбурканих модрих таласа Северног мора? Ужива да се изложи ветру, да јој се све на њој замрси и да је умота у оне крпице што носи на себи.У брзом ходу, уздигнуте главе, истурала би дискретно и ненаметљиво ногу до надколенице, извијао јој се под налетима ветра витки стас.
Тако је префињена? Када год бих је видео, увек је била сама.Погледавајући отмено око себе, није успевала да укрије своја осећања, као да је некога очекивала? Откуд оваква дивље романтична девојка овде? Да није Шпањолка, или Италијанка?
Шетао сам са потајном надом да је поново сретнем. Желим да сан претворим у стварност, замишљам како ми се приближава из даљине, како љупко замахну дугом црном косом, растуреном ветром што долази са широке тучне пучине, само ме опет погледа у мимоходу замагљеним црним очима, тренутно, муњевито, скоро невидљиво.
Али ње нигде нема?
Како би она била сретна да јој приђем, све ми се тако чини? Да седнемо за сто у кафеу, заклоњеним високим стаклима што госте кафеа штите од ветра и пешчане прашине, па да будемо сами на далеко истуреном молу о кога се разбијају високи таласи?
Пролазећи повремено поред простране месне католичке катедрале чија шиљаста купола штрчи небу изнад кровова, задрхтах када из унутрашњости велике цркве допре у моме правцу мелодија Баха Toccata in D minor.Иако православац, из породице која је вековима давала српске православне свештенике, моја прва виђења и најупечатљивији утисци о Белгији су визије високих импозантних катедрала, из којих одзвањају меланхолични тонови оргуља, и назиру се унутар силуете младих лепршавих девојака.Музика Баха није у мени изазивала осећај “funebre”(погребан ), него је будила дивљу радост живота.
Понет магијом силуете девојке коју упорно исчекујем да се из даљине према мени појави на молу изнад узбурканог мора, скоро потрешен, у необичном расположењу, као да летим изнад тла, се упутих тамо где сам намеравао, да купим купаће гаћице у повећој радњи на искрају високог мола, подалеко изнад жућкастих пешчаних дуна.
Пред мене изађе власник продавнице, црномањаст човек, одмаклих средњих година, тако мудар човек помислих, има лице библијског мудраца, трговац је који годинама среће купце из Белгије и света, упознаје њихове навике и психологије. Логично, чести контакти изоштравају опажање и граде личност. Он стаде пред мене, у том трену нека расплинута тамна сенка муњевито умаче у помрчину просторије иза продајног простора, не разазнах шта је? Да није фркнула преплашена мачка? Можда ми се учинило?
Насмешен власник продавнице ме погледа пријатељски, са дискретним, али мени помало збуњујућим необичним симпатијама. Белгијанци су учтиви али су резервисани, држе дистанцу.Када чу шта тражим, изнесе ми услужно читаву палету благо дизајнираних купаћих гаћица, растеже их пред мојим очима, приближава да их боље погледам, ставља једну поједну уз моје тело, тако је драг према мени као да сам му најдраже дете? Однекле се јави издалека помисао-да није хомосексуалац? Али његови додири нису такве врсте присности као када се ради о мушкарцима који воле мушкарце. Он ме је осматрао другачије, топло и искрено. Док ме је осматрао износио је учтиво и префињено праве аргументе. Он је изванредан трговац, помислих, бавим се маркетингом, желим да ову област усавршим у Белгији. Занимљиво, ниједном није споменуо цену.
Из замраченог унутрашњег дела дућана се појави на светлост дана она сјактава девојка замршене косе која се шета стално сама молом, која ми је стално у мислима. Она је та сенка што је малопре шмугнула? Није ми казала ни добар дан, нити климнула неприметно главом. То ме ниjе нимало обесхрабривало, ипак знам да ме је спазила.
Продавац, за кога претпостављам да јој је брижан отац, проговори са њом на фламанском језику, спомену њено име “Сара“. Значи Фламанац је, помислих?.Или неке друге националности? А тамнопут као Медитеранац? Измења са њом неколико речи, она ме само погледа летимично, није ми измакло пажњи да су јој очи у трену блеснуле дискретно ка мени. Али она то врло брзо и вешто прикри.
Њен насмешени отац док је стајао са стране, пружајући ми упаковане купаће гаћице упери ка мени благонаклон поглед. Узех лепо спаковани пакетић и рекох кратко Довиђења. Он ме испрати до врата и рече ми насмешен-Довиђења.
Знао сам да се неће са њом све на томе завршити. Све има свој почетак, свој наставак, и свој крај.
Запрепастио сам се јутрос када сам сазнао да је избио рат имеђу Израела и Арапа.
После радног времeна одмах узех новине ”La dernierre heurre’’, на првој страни слике израелских ловаца на небу, а испод њих у пламену се суновраћује египатски ловац.
Имао сам слободан дан, па седох на воз и одох да узмем из стана у Бриселу потребна документа која ми захтева послодавац. Са Централне железничке станице се упутих право ка стану и кварту где се налази СУБ ( Слободан универзитет Брисела).Успут ,приближавајући се трамвајем универзитетском кампусу, запазих неуобичајено повећано присуство високо истурених постера исписаних масним бојама са поруком „Izrаel vivra“.У ваздуху лебди необично расположење, као да су се затегле у ваздуху неке ужарене жице, и само прште.
Када сам изашао из трамваја испред кампуса СУБ , као да стигох у срце попришта истинске битке? Завијају сирене полицијских возила, у околним улицама се задимило, као да у истинском рату експлодирају бомбе. Још са растојања спазих сучељене гомиле студената, чула се галама, гомиле су се приближавале и одмицале, напети студенти су махали рукама.Није ми било тешко да проценим да нарастају јаке тензије између арапских и израелских студената.Између њих се испречиле јаке полицијске снаге.
Из дворишта СУБ-а истрча група израелских студената, препознах међу њима Алека, доброг друга пореклом из Румуније, носећи повећу слику лидера Египта Гамала Абдела Насера, снимљен је у врло понижавајућој пози, како седи на WC шољи. Израелски студенти бесно повикаше:,, Мосад ( Израелска безбедоносна агенција) га сликала у његовом тоалету у Каиру“.
Када то видеше арапски студенти заурлаше бесно:,, Смрт ционистима!”
Из супротног табора допре цинична упадица Јевреја: ,,Дођите да гледамо на ТВ улице Каира и Дамаска.“
,,Совјети подвалили Арапима, дали им старо наоружање”, узвикну потрешено локнасти светлокоси студент из Сирије. ,, Пилоти израелских ловаца говоре југословенски, подвала браћо Арапи!”, узвикну црнопути Арапин закорачивши хитро да се попне уз жардињеру.
Тек сада сазнајем детаље ратних операција. Рат је трајао само шест дана, од петог до десетог јуна. ” Давид је опет победио Голијата” рече ми сетно мој станодавац .
Вратих се у ову малу варошицу. Свет је узнемирен, букте ратови. Треба да водим рачуна о себи.
Романтична девојка са мола је непрестано у мојим мислима. Како да јој се приближим?
Ево како се то ускоро изненадно десило.
Долазио бих понекад увече у малу дискотеку смештену у високој згради у уличици што иде паралено са молом. Само што сиђох низ степенице у омањи сепаре, из мрачног ћошка се упути ка мени брзим самоувереним корацима нејасна контура девојке. Била је сва у црном, црна као ноћ. Тек када се благо судари са мном, схватих да је она кћи продавца купаћих гаћица, она што се увек усамљена шета молом. Окрзну благо моју руку, стаде у месту као укопана, трачак изненадне радости у њеним мудрим очима ми је поручио да је препознала моју раздрагану радост сусрет са њом. Ухвативши ме дрхтавом руком дискретно за лакат прошапта узбуђено:,, Извините ја вас молим!”
Видех је по први пут из највеће близине. Из њених у мене уперених сјајних као ноћ црних очију се изливала пучина, узнемирени таласи су бучно ударали у бетонски мол, чуо сам и дивљи крик галеба што се муњевито одлепљује од површине мора са уловљеном рибом у устима.Усамљена дивљакуша, романтична шетачица са мола, се изненада нашла предамном разоружана, скоро предана.
Ово је мало место, сви је овде знају, она је млада и чаробна, а природа тражи своје. И овде је свет у малом месту малограђански, као у србијанској паланци или босанској касаби. Она мора да пази шта ради, на сваки њен гест малограђанска средина мотри, као скривеним камерама, јер зли језици нису никад докони. Али она има аутомобил, зачас може да оде у друга приморска места, или у оближњи Ган, а ни Брисел није тако далеко. И Француска је ту близу. А ни Холандија није удаљена.
Када засвира лагана игра, прво зачух Бурвила певао је старинску песму коју овде обожавају и плешу углавном старије особе “Le claire de lune a Maubeuge“, застадох дирнут ослушкујући носталгичну песму о оближњем провинцијском градићу одмах ту на граници у Француској. Зачудих се, Бурвил је незамислив добричина, он глуми некаквог помало смушеног шаљивџију, а тако је мудар. И овако лепо пева?.Чудно, на крају песме стално би молећиво, да ми сузе потеку, понављао речи: Ah non, non, non, као да је невин осуђен на капиталну казну, па моли џелата да му поштеди живот. Као када мало дете моли оца са шибом у руци: Не тата, нећу више никада!.
Затим чух Фернандела да запева сањиво ритмичну мелодију “Le tango corse“, опет још један шаљивџија. Али он тако дирљиво дочарава она стара времена. И код њега запазих одбранаштво, као да се и он од некога брани. Зар је могуће и да глумац Фернандел тако лепо пева. И он је такође добричина као и Бурвил. Фернандел је за мене најсмешнији глумац комичар, у Београду нисам могао да пропустим ниједан његов филм.Али за мене најнезаборавниији је био његов филм“ Бонифације месечар“.
Од кога се њих двојица бране? Као да кажу: Живот је чаробно лап, оставите нас на миру, волимо и своје непријатеље.
Са разгласа се зачу помало промукао глас Фернандела, тихо и потресно запева сетну мелодију, осетих се као да сам на игранци у Београду, упутих се ка њој самоуверено, наклоних јој се учтиво и замолих је за игру.
Она врло благо климну главом, устајући је укривала своје расположење, али сам ипак схватио да је управо то са нестрпљењем очекивала. Узех мојом левом шаком њену десну руку, ставих јој благо моју десну руку око витког, али пуног енергије стаса, држећи пристојно растојање од усамљене лепотице у малом радозналом месту на обали белгијског Северног мора. Ту, не баш тако близу, има једна велика кафана, пола је у Белгија а пола у Француској. Био сам тамо недавно, тамо свира стално француска хармоника, узбуђивала ме је носталгична мелодија ВАЛОНСКИ ТАНГО. Хтедох да јој то споменем, да одемо тамо да пола танга одиграмо у Белгији, а пола у Француској.
Ипак ћутимо, сретоше нам се погледи. Она ме је тако погледала да сам одмах све разумео: ти мене разумеш, ми требамо једно другом, али како?
Она се одмаче се благо од мене, чух промукао, несигуран глас:,, Путујем за неколико дана на месец дана у Француску.”
Никад се више нисмо срели. Шетајући се обалом тражио сам је погледом, пролазио сам поред бутика њеног оца са изложенм купаћим костимима, дечијим играчкама за игру на песку, козметичким препаратима, мајицама.
Али њу никад више нисам видео.
Људи пролазе једни поред других као возови. само се укрсте и нестану.