Томислав Крсмановић

Capriccioza - Мира Васић

Новела

20 мај 2000.године. Сусрет са Миром.

Стефан je пресретан, најзад је 1997.године добио стан од његовог београдског предузећа. А тада је отишао и у превремену пензију.  Oдлазак у пензију није доживео као одбацивање, како то многима изгледа. Имао је много  разлога да превремено пензионисање за њега буде почетак новог, још успешнијег живота.,

Добио је стан, нема више подстанарских сеоба и тегоба. Сада има много више времена да се посвети омиљеним активностима и хобијима.

Нема више гужви у градском превозу, раног устајања, осмочасовног монотоног рада, Његов стан се налази на једном од узвишења брдовитог Београда, испод саме шуме која је идеална за пешачење. А пешачење је Стефанова животна пасија.Ишао би од тада лети редовно на плажу на Аду Циганлију, током целе године на Авалу, дружио се са планинарима. Лети би боравио по два месеца у сликовитом азбуковачом  планинском селу разасутом по брдима изнад запенушане зелене Дрине. Почео је да све више води рачуна о здравом животу. Боље се храни, спавао би до касних јутарњих часова.

Живнуо је, то и сам радостан запажа,, Нешто си се лацнуо“, охрабривали би га познаници.

Данас је позвао телефоном новинарку Радио Београда Л.. , били су се договорили да дође у студио да јој одговара на питања о књизи професора Кена Скуланда “ Авантуре Џонатана Галибла“, коју је публиковао на балканским језицима. Уместо њеног гласа, чуо је љубак и учтив женски глас:“ Изабрали сте погрешан број“, који му се намах учини познатим?.  Препознао је о коме се ради, брзо одговори:“ Извините “, хтео је још нешто да дода, али је она одмах спустила, није залупила, телефонску слушалицу.

Убеђен  је да је то била она шармантна црнка, зелених узбурканих очију, новинарка од недавно у мало превременијој пензији, неколико година млађа од њега. виђао ју је  у аутобусима који иду са Видиковца према Ади Циганлији, којима би се он  у топлим летњим данима упућивао на омиљено купалиште. Једном је аутобус тргнуо, она се наслонила на њега,, Извините молим вас“, окренула му се учтиво. Обрадовало би га, да у аутобусу који се са врха Видиковца зајурио низбрдо све до Саве, као скијаш у слалому,  спази међу путницима њену густу гривну црне косе, њен отмен смирен лик привлачне жене, иако у одговарајућим годинама, отмена дама би стајала достојанствено међу аутобуским путницима.

 

 

1 јуни 2000.године.

Стефан недавно уђе у аутобус број 23 испред ресторана Мк Доналдса на Видиковцу, виде празно седиште: ,, Је ли  слободно“ ?. Препозна симпатичну сапутницу, коју је виђао на Ади ранијих година. Надао се да ће се међу њима тада започети спонтани разговор. То се није десило овога пута. Али је до тога  ускоро изненадно дошло на плажи на Ади.

Запазио ју је још ранијих година лети на Ади, тамо са макишке стране, увек би била сама и, замишљена, изналазила би мирну мекану љуљашку испред кафеа, чији сточићи и наслоњаче силазе све до изнад површине мирног језера.Са књигом у руци би нестајала у мислима, путовала би у неки свој далеки свет, који би он могао само да назире. Она тако страсно уме да ужива у природи и миру, препустила би се као опијена читању  књиге, био је очаран њеним умећем уживања у свакодневним ситницама живота.

Да није помало чудна жена која се повукла у изолацију? Интелектуалка, другачија је од жена које долазе лети на Аду. Озбиљна и достојанствена, на лицу интелигенција и проницљивост.

Неки мушкарци су на његове очи покушавали да јој се приближе, није прихватила разговор ни са једним од њих. Учтиво би узимала књигу у руке и повлачила се у свој свет.

Као да се плаши од непознатих? Тако је осећајна, и на свој начин љупка и романтична. Она није старинског кова, напротив , савремена је , али ипак у своме наступу има нешто од оних ранијих епоха. Вероватно је Пречанка, Београд је милионски град, можда је Словенка? Немица?, питао би се Стефан…

Усамљена је, закључивао би.  Има оштро око, жене интелектуалке су у овом балканском слепом цреву комунизма у транзицији обично усамљене, доживљавале би понекад болне трауме у односима са мушкарцима. Неке од њих би генерализовале, налазећи излаз у тоталном повлачењу у изолацију. Боље него да доживљавају непријатности. Док би друге закључивале, да су боље оргије, него ли испосништво.

Зашто младе жене све више шетају кучиће уместо децу, питао се Стефан.

Посматрао је њено витко очувано тело, присутни мушкарци би пиљили у њеном правцу, ова средовечна незнанка, смеша достојанствене интелектуалке, и тајанствене љупке купачице, је почињала све чешће да бива у његовим мислима и осећањима.

Тако фина, а када заплива, из замаха њених руку по води се исчитавала урођена елеганција, тако су јој благи и љупки замаси рукама..

Није му падало ни на крај памети да јој се приближи, могла би му окренути леђа, помислила би да је докони удварач, који би се тако устремио и на било коју другу купачицу?. Мудра је она, уме да осматра око себе, дискретно али, све запажа?

Убеђен је да јој није измакло оштром оку, да се никад није обратио, или придружио  ни једној присутној жени.

Недавно му на Ади довикну из даљине Тереза, продавачица библија, она  уобичајава да лети долази на ову плажу. Тереза има летњу кућу у Брестовику, тамо покрај Дунава, иза Гроцке, позивала би га повремено да јој покоси нараслу траву у дворишту, или лети да оду на далеко дунавско острво да се купају..Није му измакло пажњи да је незнанка скоро муњевито  бацила поглед ка њима. Схватио би по луцидном изразу њеног лепог лица, и проницљивом погледу сетних очију, да она закључује да је он  озбиљан, интелектуалац?

Можда налази да су слични?

 

 

12 јуни 2000.године.

Из даљине је спазио  да се приближава бетонском стазом живахна, млађа жена Радмила, она је долазила својевремено на састанке његове невладине организације. Када му се приближи, весело му се јави, па се упути право ка непознатој жени о којој Стефан већ поодавно размишља.

Ево прилике да се поближе упознају.?

Она погледа Радмилу, одложи учтиво књигу, измењаше неколико речи. Радмила весело скоро да подвикну Стефану:“ Шта се дешава, јели још увек одржавате састанке`’?. Није је добро чуо, не иде да се довикује са њом, она енергично зашљапка ка њему босим ногама по врућом песку. постајали су  неколико тренутака на сунцу које пече, она му махну руком : ` Дођи у хладовину са нама!“.

Тако се Стефан нађе у друштву жене која је држала отворену књигу на столу, када јој приђоше  она одложи лагано роман сјактавих корица пренатрпаних сребреним арабескама и свакојаким оријенталним орнаментима, стави га у страну, као да су је прекинули у драгом послу, као да једва чека нестрпљиво да настави да чита? Подиже поглед ка Стефану, то је био нежан и чежњив сјај очију,.тако је драг њен проницљив поглед. Па она је мудра као пчелица? Упознаше  се, без руковања, само климањем глава,то су били погледи успутних познаника, али нису ни поменули раније контакте.

Лепо је васпитана. није хладна, али је резервисана. Управо се тај његов утисак уклапа у настајућу представу о њој. Споро се отвара према новим особама у своме окружењу. Држи дистанцу, пази на сваку реч, мало говори, али оно што каже је врло одмерено и одвагано.

Радмила поче да прикупља своје стварчице, на брзину их потрпа у торбицу, негде се журила. Остадоше сами. Стефан је начињао теме, она је прихватала разговор, али је стално опстајала резервисана?  Можда је такав њен природни темпарамент?

Сазнао је из неповезаног и растрзаног разговора, да је новинарка, из српске породице пореклом из Суботице, у Београд је дошла на студије 1964 године. Зове се Мира. ..

Када је се усијано сунце полако утапало у магловиту браонкасто сремску равницу, Мира поче  да се пакује и облачи.

,, Је ли вам не смета да и ја кренем са вама, идемо у истом правцу “, Стефан енергично крочи поред ње, иду истим аутобусом. Она климну потврдно главом, крете лаганим помирљивимн ходом са његове десне стране.

Аутобус 23 ка Видиковцу је био препун путника, она је заузела учтиву дистанцу. А гужва је, тела мушкараца и жена скоро збијена. Има мушкараца који би се у гужви прибијали уз витко женско тело, поједине жене се не би одмицале. .

Једно од Стефанових животних искустава  је  да се више постигне једним додиром, него ли жени сатима давати комплименте. Мира је на тик од његовог тела, избегавао је гурања, не зна како би она реаговала на његово приближавање?.

Ћутали су. Хтео је да је отпрати до стана;,, Није потребно, идем у продавницу“, уљудно му предочи, На његов учтив упит да му саопшти број телефона, то одмах учини тихим гласом.

Богат животним искуствима је тужан због људске судбине. Људска бића су несвесни робови својих нагона. Мушкарци и жене, чаролија  живота, на сваком кораку се сусрећу, међу њима струје немуште поруке, наде и жеље, рађају се снови из којих често настају разочарења или промашаји,  али има и другачијих исхода.Улице, средства јавног превоза, јавна места, плаже, биоскопи, позоришта, али и на радном месту, би се претварали у пијаце, тезге, свако нуди себе, своје крпице, поглед, лице, истура примамљиве делове тела, заводи речима, сјајем очију, својом имовином.  Или лажима. Најстарија трговина је размена љубави између мушкараца и жена. Не мисли Стефан  на јавне куће, или проститутке, тако би се рађале најискреније љубави, вечити бракови, или најболнији разводи. То је за њега најбоља школа живота, где младићи и девојке најједноставније и брзо стичу животну мудрост, оштрицу процењивања. А онда би је примењивали у свакодневном животу.

А иза свега тога, иза несносне  јагме за љубављу,  каква трагедија људске баналности, се  у дубини крије материја, хормони, нагон. Шта се ту може, живот је такав, чупав и длакав. Сети се мудре мисли босанских Муслимана; Где Мујо, ту и остали Турци.

Шта је смисао живота, храна, спавање, љубав?

Апсурд, закључивао би..

 

 

20 јуни 2000.године.

Био је нестрпљив да засија сунце, да на Ади сретне поново Миру..више дана је било облачно. Још није сазрело да јој се јави телефоном .Мада је убеђен је да би она радо са њим поразговарала?

Свануо је очекивани сунчан и топао дан. Препознао је из даљине на истом месту,  није  јој пришао одмах. Стао је дискретно са стране, пратећи пажљиво њене реакције. Јави јој се: ,. Како сте“?, она смирено климну главом што га  охрабри, упути јој се. ,, Је ли слободно“? , она не рече ни реч, само склони своју торбицу са столице, да му ослободи место.

Ћутали су. Она одложи ствари са стола на столицу и упути се језеру. Стефан крете за њом, његову пружену руку да је придржи док сиђе низ степенице до језера, није прихватила, није одбила, тако је испало.

Нису дуго пливали, нађоше се опет за столом кафеа. Док је излазила из воде, низ њене бокове и ноге су се сливали бистри поточићи. Тако пожеле да је посуши пешкиром. Али то не учини.

Она живну, започе разговор. Како се у трену измени?  Као када пуж помоли главу из зaблиндиране  шкољке? Ко је она, какав је њена права природа? Није постала причљива, али се постепено отварала, љигави црвенкасти пуж се све више стидљиво помаљао.

Отишла је у превремену пензију, то су били ти фамозни принуднн одмори. Живи сама у личном стану на Видиковцу, који је добила од њене установе. родитеље уопште не памти, стрељали их мађарски војници за време Другог светског рата, заједно са Јеврејима, одгајила је сестра њеног оца, заједно са њеном децом. Нема децу. Одлази повремено у родну Суботицу, обожава природу, иде на Палић, а лети у Грчку. Путовала је по свету, њена потајна жеља је да пише путописе. Већ је нешто и написала, прочитао је, надарена је и писмена, нигде није нашао ни трага баналностима и тривијалностима.

Баријере међу њима почеше да нестају, као када планински ледењак почне да отапа жарко летње сунце. Следећи њихов сусрет није остављен метеорологији, она је прихватила да следећи састанак, без обзира на време, буде у њеном комшилуку, на Видиковцу, испред ресторана Мк Доналдс.

 

 

 

Излет са Миром  у Аранђеловац.

23 јуни  2000.године

Милан Живковић, машинововођа у пензији,  је председник огранка Стефанове невладине организације за Шумадију, био је кандидат за посланика на изборима. Као врло ангажован борац за људска права, је добио надимак  “ Шумадијски Визентал“.Живи у Аранђеловцу где има пространу и лепу кућу у строгом делу ове надалеко чувене бање.

Милан је живописна особа, упркос година робустан, описао му је како је локомотивом безброј пута крстарио Југославијом уздуж и попреко, а од како је у пензији бори се опсесивно против корупције, открио је више група криминалаца у Шумадији, на његову кућу су бацали бомбу, њега рањавали, али он се не предаје, његова жеља за правдом је неутољива.

Раздраган је позвао Стефана и Миру  да га посете, да буду његови гости. Од Београда до Аранђеловца нема ни осамдесет километара, после око сат и по удобне вожње кроз брежуљкасти крајолик Шумадије, кроз прозоре су понегде промицале повише планине, ушли су у бању сву у парковима и зеленилу. Сачекао их је на  аутобуској станици, провео распричан кроз зелени парк, на сваком кораку клупе, на њима на све стране углавном средовечне жене, само понеки мушкарац.  Миланова кућа се налази на благој узбрдици што се упутила у срце планине. белих зидова, велика је и добро одржавана, са повећим травнатим двориштем.

“ Одмах изнад куће почиње Букуља, у време Турака пуна хајдука“, Милан постаде  туристички водич. Стефан је пасионирани етнолог, трудио  се да по његовом нагласку наслути, да ли је овде израженији благо убрзани јужњачки дијалект, или онај ваљевски растегнути са понеком ијекавском речју? Никако није могао да одгонетне,  некако је све овде измешано?.

Милан  се окрете Мири, она га је радознало осматрала: ,,Овде се лечио Милош Обреновић, ми смо ти обреновићевци“.  

 

 

Излет у Сремске Карловце.

27 јуни 2000.године

Стигли су возом за непун сат. Сремски Карловци су град музеј. Ваздух свеж, изнад градића се благо подиже онижа планина Фрушка гора. На сваком кораку необичне знаменитости, као музеј под ведрим небом. Посетили су Карловачку богословију, ушли у тишину празне Саборне цркве Светог Николе умили  се на фонтани Четири лава . Упутише се пешице вијугавим асфалтним путом ка врховима планинице..

Договорили су се да проведу неколико дана на Дрини.

 

 

На Дрини са Миром.

1 јули 2000.године

Аутобус се приближавао мирном азбуковачком селу разбацаном по брдима изнад Дрине, где лети спокојно цврче блажени цврци, а зими стеже љути мраз, пуца дрво и камен. Ово је крај Србије где још није затрта традиција, још живи дух јунака, слава и преслава,.,

Мира је цело време држала књигу у рукама, повремено би се благо наслонила на његово раме. Тако је отмена и љупка. Скоро да се тргнуо, па она је духом и физички, тако слична Сибили?. Не,  она је слична оној Марији из Лила у Француској? Ове две жене су немушти сустанари у посебном одељку растрзаног Стефановог живота.  Па Мира ме привлачи, зато јер личи на њих две, као да се освешћавао?  Он нема обичај да када се нешто запита, да се куцне кажипрсто десне руке по слепочници, као што то многи чине, то је својствено руљи.

Посматрала  је из аутобуса малим двогледом зелену запенушану реку што доле вијуга и пени буковима из којих штрче водама испране стене. Љупко извади из торбице и упери  оптичку справицу у зелене намрешкане валове, па се онда сагну поду аутобуса да досегне двогледом врхове повисоких планина.

,, У Словенији су Алпи, шиљате планине, овде су више громадне и заобљене“.

Стефан је исправно запазио да је њена  необична привлачносте није изменила, као што се то дешава са лепим женама, остала је стабилна и поуздана. Неколико година млађа од њега, њена женственост је посебна, врло мисаона, а у исто време још увек бујних осећања  Живот и љубав не доживљава анемично и на брзину, као што то је то данас са стресовима изможденим људима и женама, не, она се удубљује у свакодневне догађаје свим својим бићем.

Па она је као што су то девојке биле некада када сам био младић, радовао би се Стефан.

Стефан је стицао поверење у њу.  Био је сретан, Мира је моја девојка, хтео би да се врати у младалачке дане? .

Стефан је из тих крајева, свако лето долази на око месец дана у завичај, познаје поједине шофере и кондуктере аутобуса. Када год би га видели, би му се смешили драго и радосно. Пронашао је међу њима даље рођаке,. људи из завичаја су сачували прилично неокрњен оптимизам, што није случај са онима из већих градова. Свесни су својих породичних корена, овде су скоро сви на неки начин повезани рођачким везама.

На неколико километара пре циља путовања се приближи шоферу и кондуктеру: ,, Сада када будемо наспрам сокака куће, молим зауставите, имам много ствари“., познају они из ранијих његових долазака, тај сокак наспрам куће под брегом изнад Дрине. Они то увек радо учине, а он би их обавезно частио малом папирнатом новчаницом, што би они упорно одбијали, да би на крају  нерадо прихватили.

,,Овде те познају“, Мира се приби уз њега  уживајући у данима који су били пред њима у овом спокојном селу. Да буду сами, у спокоју нетакнуте природе. Уме да се радује као мало дете. ,,Волим лето, грозим се зиме, а тако брзо дође`., одмаче се, растужи се..

Мира никада ниједном речи, није споменула своју прошлост, своје љубави. Нити је то њега запиткивала.

Ћерка сестре њене покојне мајке живи са породицом у Аустралији, имају малу породичну трговачку фирму, нису богаташи, али су финансијски добро стојећи. Они би Мири  повремено слали новца да може да живи без натезања и немаштине. Мира је углавном здрава и витална, има повремено здравствених проблема са штитастом жљездом, не прија јој влага, а ње има поприлично у Београду, још више у Суботици.

Позивали су је у Аустралију. Она од тада о томе понекад помисли, али то види као крајње решење, ако јој се погорша бољка , или ако западне у непредвидљиве финансијске неприлике.  Има неколико кредита које отплаћује. задужила се, јер су путовања у далеке егзотичне земље њена велика страст, а то кошта.

Дани у мирном азбуковачком селу су се започињали изласцима и заласцима сунца, свежим ноћима и жарким данима.  Она би свугде била са књигом у руци, то су били љубавни романи, путописи, пејзажи из далеких егзотичних земаља.

Ипак, она га је помало непријатно изненадила наговештавајући да се спрема да оде са другарицом у августу у Грчку, а у септембру у бању. Није му ни предложила  да јој се придружи?. Закључивао би помало  разочаран, Мира је навикла на самачки живот, није се довољно везала за мене, има годинама устаљене навике. Са тиме се мирио. она је тако навикла, наша веза се још није довољно стабилизовала, треба да сачекам, покушавао је да ублажи за њега опору њену самосталност, .Видеће  шта ће се даље дешавати, и како треба да се понаша према њој?

Она има своје навике, које се  тешко мењају.Марија, психијатар  га је у Лилу упућивала у завијутке психологије. Нацртала му је зидове у згради; ,, Ето то што су зидови у згради, то су навике  у човековој личности . Зидове разарају бушилицом, навике је јако тешко мењати“.

 

 

Мира се лоше осећа.

29 септембар 2000.године

Нашли су се данас  у њеном стану из кога се, као на длану види београдска планиница Авала. Отворила му је врата наслањајући се опрезно на штаку, телефоном му је наговестила да је ушинула колено, али он није претпостављао да је то у толикој мери, да мора да се наслања на штаку.

Стефан познаје људе, Мира, је још увек привлачна жена упркос њених година,  свесна је крштенице, не заноси се комплиментима, Ставила је наочаре са појачаним диоптријама, корача наслањајући се на штаку озбиљног лица на коме се препознаје благ бол, хтела би да буде постарија жена, свесна својих година, али у томе никако не успева. Напротив, постиже сасвим супротан ефекат, још је дражеснија. Или намерно прави представу, убеђена у своју привлачност?

Стави пред њега лекарске налазе, стање са штитастом жљездом се погоршало, појачала се несаница, нервозна је, запада у нерасположења. Једна мука не долази сама, не може да покрије рате кредита, а банке захтевају да то што пре учини. Напољу је било тамно, кишне капи су тужно добовале у прозорска стакла, сливајући се шумно кроз  олуке. ,, Долази зима, грозно“ погледа га.

Настави монотоно: ,,Звали ме моји да проведем ову зиму у Аустралији, тамо је тада лето, морам да изађем из ове кризе“.

Како да јој помогнем? “. Стефан је схватио да је немоћан да се избави са њеним проблемима.  Тужно се штрецну, да је њој заиста стало до мене, покушала би заједно са мном да пронађемо какав такав излаз? Наша веза још није добила довољан кредибиитет у њеним очима?

Стављен пред свршен чин је запита кратко:,, Када планираш да путујеш“?

,, Очекујем вести из Аустралије“, одговори смирено.

 

 

Мира отпутовала за Аустралију.

15 октобар 2000.године

Такси је дошао пред улаз у њену зграду, убрзо су се нашли на аеродрому Сурчин. Била је узбуђена  ,, Само да прође зима вратићу се, у контакту смо преко интернета“, нежно га је загрлила, у њеним замагљеним очима је видео сету и тугу?.

Њен одлазак је за њега био нешто друго. суровост.и себичност?

 

 

Мира остаје да живи у Аустралији.

10 јануар 2001.године.

У поруци на емајл адресу му поручује да га не заборавља, у скорој будућности долази у Београд. Стефана мучи таман предосећај ,да је ипак одлучила да тамо остане да живи? Мушкарци  и жене су склони да поруку друге стране интерпретирају на помало параноичан начин. Нешто мути?

 

 

Мира дочекала Нову 2001.годину у сали Заједнице Срба.

18 фебруар 2001.године.

Њене поруке су све ређе, и краће. Звали су је на локалну Српску радио станицу у Сиднеју, дуго је разговарала, пуна је утисака. Стефан осети нелагодност, навре туга, ми се постепено удаљавамо.

                                        

2001 година

Нешто се са њом догађа? Да се није удала? Аустралија је богата држава, тамо су жене као Мира јако  тражене. То су за Стефана болна  размишљања, али је тако. Труди се да закључује логички, оставимо времену да каже своје..

 

 

Мира престала да се јавља.

2002.година.

Од ње више нема вести, на неке његове раније поруке уопште није одговорила. Са њом се дешава нешто озбиљно? Шта? Да ли је упознала новог пријатеља? Или се удала? Да ли има здравствене, или неке друге неприлике? Танану мутну помисао не може никако да одагна, све му се некако чини да је срела некога?  Осети се одбачен и разочаран. Њена осећања према мени нису била дубља, све је то била сладуњава пена ероса, био би растужен?.

Године су пролазиле, никад више није добио ниједну поруку од ње. Заборавила ме!?.

Стефан открива откуд њему толика везаност за њу. Мира ме привлачи као целокупна личност, али ипак њена сензуалност је изнад свега, признавао је сам себи. Никако не може да заборави њен страстан загрљај., њено витко и дрхтаво тело пуно женствености. Тако је романтична, умела је  да ужива у  необичном осмеху, додиру руком, загонетној блискости, у страсном пољупцу. Понекад би враголасте црте њеног лица, сјај очију, су се слагале у све новија сазнања шарма оних либералнијих жена, тамо из Равнице, из Паноније. Тако су сензуално насмешене. Кокетне Новосађанке? Као луткице из излога?

Стефан не ужива  у усамљености, свугде залази, загледао је у жене у пролазу, у сусретима, тражио је сензуалну двојницу. из Равнице. Није је проналазио.. .                  

                             

 

Сусрет са Миром. у центру Београда.

8 децембар  2017.година.

Миру је  после скоро седамнаест година изненада  срео овог сивог зимског, али не хладног преподнева. Tо је био ретко сретан догађај у његовом животу.

Журио се у посету школској другарици С .., која станује у високој згради у Нушићевој улици, на домак приземне зграде Поште. Испред улаза у њену зграду спазио је врло погнуту црнокосу женску фигуру, кретала се од Македонске улице тротоаром врло благо узбрдовитом, скоро равном, Нушићевом улицом, ослањала би се на штаку главом истуреном напред, телом погнутим ка тлу. Учинило му се да је то С…., сишла да купи нешто у продавници? Мада зна добро да она то нерадо чини. С….је скоро био потпуно убеђен да је то она, сличнe je грађе, висине, користи исти сјајан отмен таман штап за поштапање. Необично. С..не гази тако одлучно и снажно, скоро као војник,.корача спорије, теже се и неодлучније креће?.

Упути се енергично, погнутој тајанственој, забринутој и намученој жени,  па то је С.. Тако се понизно савила ка тлу, тешко корача несигурним помало раскреченим ногама, а он је висок, усправан. Пред С  .. се понекад понаша помало заповеднички, осети се супериоран, однекле му се појави необична самоувереност, скоро строго и заштитнички хтеде да је запита где се запутила по клизавом благо залеђеном тротоару?

С… је обично тмурна, забринута, има свакојаких неприлика, пристигле године. Сама.Пре неки дан му је по ко зна који пут испричала тужну судбину покојног супруга, реномираног професора унивезитета, доктора француског језика и књижевности. “ Дође са факултета сав утучен, пружи ми некакав папир.;,Ништа не ваља, добио  сам значајно признање из Француске.После неколико дана је изненада преминуо“.

Стефан се самоуверено испречи пред њом, скоро да се укочи у месту, није могао поверовати својим очима. Пред њим је била жена која тако личи на Миру.

Дивље се обрадовао,Мира.!

Муњевито је његов почетни помало строг и забринут став намењен С… сада променио, хтео би да га прилагоди Мири. Схватио је да је његов првобитни самоуверен  наступ на неки начин примећен од Мире , сетио се да.је она налазила чар љубави мушкарца и жене  када би били у страсном загрљају у њеној личној субмисивности њему. Преплави га необична радост, као топла плима. Да ли ће све почети испочетка? Стао је пред њу, без речи. Већ је замишљао у наручју, као раније. Хтео би одмах да је загрли и осети њене вруће усне и дрхтаво тело. Тако је било дивно  раније.

Препозналисусе  .

Назирао је у њеним цртама лица и сјају очију, да се и она обрадовала,присетила се нежних загрљаја? Али то није показивала тако као он?. Запитао се зебњиво, да ли се она радује овом изненадном сусрету као и он? Зашто му се није јавила чим се вратила у Београд? Када је се вратила? Толико време му се није јавила? Да није било овог случајног сусрета му се можда не би никада јавила? Обавезе? Да се није удала?

Њена спутавана радост га је помало онерасполажавала? Толико питања би јој поставио.

Мира се наслонила на штаку и загледала у њега, у њеним цртама лица се огледали љупка радост, пригушена благим болом и замором.. Упркос све присутнијих енигматичних сигнала, очи су јој топло сјале,. наговештавајући све оно дивно и узбудљиво што се међу њима дешавало пре толиких прохујалих година,. Стефану се тако чинило, био је нестрпљив. Њена соба, она не гњави, брзо прелази на ствар, увуче се у широки кревет, прибије се, обеси рукама око његовог врата, не би било краја чаролијама додира и страсних речи?

Стефан би се питао, како овде у Београду време само пролете? У празно? Као да смо упали у теме невидљивог небеског часовника? Као да је свих ових минулих година очекивао да се она врати? Знао је он дубоко у себи, да ће се она једног лепог дана вратити?

То је била она, године су ипак оставиле трага на њој. али је још увек тако љупка и привлачна Пред њим је стајала погурена и са изразом лица постарије, још увек привлачне жене. Наслонила се на штап, упркос свега самоуверена, убеђена у опијајућу магију свога дискретног женског шарма, упркос својих година. Осматрала га је одоздо, од тротоара , без речи, страсно, страст је још увек јако присутна међу њима, Без ње нема ништа.ни у  познијим годинама, Стефан као опијен није имао снаге да јој било шта каже. Зашто се досада није никако јављала?  Она најзад проговори: ,, Вратила сам се пре месец дана, више се не враћам у Аустралију“ Хтео је да је још  нешто запита. Ћутала је. Остављала је да мало касније о свему на миру и у танчине поразговарају.

“ Јеси још увек на Видиковцу“?

“ Да “, климну главом.

,, Да се нађемо вечерас испред Мк Доналдса на Видиковцу у шест“? она немо климну главом. Виде њен стари љубак осмех и блесак плавих очију.

“ Забележи за сваки случај број мога мобилног телефона“,  издиктира му `Значи прихвата ме ; `,,  Још боље, да се нађемо у кафеу Код ћошка, недалеко од Мк Доналдса“`

Она љупко забаци гривну још увек бујне црне косе прошаране седим власима, не фарба косу, погледа га нежно, засјактави очима, лице се наједном претвори у љупкост и разнеженост.

Није ме заборавила  упркос толиких година, био је радостан. Невероватно! Само живот уме стварати тако изненадно најнеочекиваније најсретније догађаје?  Како би било узбудљиво да све  почне из почетка?

Шта се са њом дешавало за цело ово време,  јели се удавала, има ли децу, зашто се после толиких година вратила у Београд, зашто се погрбавила, како је са здрављем? То ће Стефан све сазнати вечерас Ипак, не може никако да одагна облачак забринутости? Због нечега се уздржава, шта је ту по среди? Можда  има породицу,децу?

Толике године није улазио у овај необични кафе. Закорачи уз степенице, разгледа полупразну просторију, тражио је слободан погодан сточић, одакле може спазити када Мира наиђе. Све је овде исто, овде време стоји. Седе за сто уза зид, десно од њега кроз велики стаклени излог се видела убога београдска зимска улица, на малом тргу је београдска кошава вртела у вис празне најлонске кесе..Дође млада насмејана конобарица, учтива је,има рафиниран израз лица.,, Наручићу када неко дође“рече јој Стефан, она се учтивоудаљи.

Утом спази Миру , приближавала се кафеу благо повијена, без штаке. савила се, али граби самоуверено корак по корак, као војник. Стефан нагло устаде, изађе на тротоар,махну јој руком, уђоше у кафе. Није прихватила његову пружену руку да је придржи приликом пењања уз праг. Само је невидљиво одмахнула, као да је хтела да му каже, могу ја, није стигло до тога. Нису  много причали. ,,  Не враћам се више у Аустралију“, рекла је кратко Шта се то тајанствено са њом издешавало у Аустралији? Да није правила непромишљености?

Тамо је озбиљан свет?

То је сада била она, очи су јој сада засјактале пригушеном њему добро познатом  јаром. Усне су јој се фриволно отварале, изокретале, грчиле, тако упецана риба отвара усташца , на ваздуху тражећи ваздух. На свашта су потсећале, зна он то добро?  Присетила се она наше чаролије? Није заборавила?

,, Бићу овде у Београду, али чешће у Суботици, тамо имам породицу“.  Осети  хладњикаву сумњу, хоће одмах да зна:. ,,  Муж, деца“? , Она суво прошапута: ,,  То су моји сродници, деца моје браће“. Овакво сазнање га орасположи..

Наиђе конобарица, наручише обадвоје сок од боровнице, две чаше су се црвениле до врха, Стефан случајно испусти кључеве од стана на под, она је била бржа, као веверица се устреми између њихових ногу испод стола и напипа прстима кључеве. Каква енергија у покрету, какви рефлекси, каква брзина? А толико болно погрбљена?,  чудио се Стефан.

Ослободи се да је запита: ,, Шта ти се десило, погрбила си се, носиш штап?“ .Узе самоуверено њену шаку у своју, била је топла, осети ону ранију  благу електричну енергију као када лизне батерију џепне лампе. Као пре толико година. Па она се није променила. и даље кипти укривеном енергијом. Приближи јој се, хтео је да је загрли. Она благо извуче своју руку из његове, и мало, не баш тако мало, се учтиво  одмакну.. Седе  подаље од њега. И ућута се. Можда је нешто баш сада заболи? Није вечерас у пригодном расположењу?. Зашто је то учинила?  Нови ребус?. До одласка у Аустралију никад се тако нешто није догодило, било је тога у почетку?

,,Шта ти се десило, зашто си тако погрбљена “?., као да је потсети на малопређашње питање.

“ Пала сам низ степенице “ , скоро нечујно прозбори.

“ Како се то десило“?

,, Удала сам се после три године боравка у Аустралији,  муж лекар из наше Војводине, по оцу Немац, по мајци Мађар. били смо у јахти, дуну изненада олуја, кретох брзо низ степенице,  стрмекнух се,  осетих ужасне болове. Била сам непокретна скоро годину дана, одвојила су се два кичмена пршљена, трпела сам неподношљиве болове“

,, Сада корачаш,.јели има побољшања, јели боли?“:. ,

,, Побољшања не може бити, нека остане овако“:

,, Лекари умеју погрешити у дијагнози“ хоће да је охрабри,

,, Све је јасно, имају снимци, пршљенови су се раздвојили, не може помоћи операција“.

,, Имам рођака тамо на Дрини, где смо били, две деценије трпео ужасне болове кичме, лекари му нису никако могли помоћи, оде код неког лекара Македонца  у Скопље, пипну га неколико пута, болови нестадоше као руком однешени“

,, Код мене тако нешто не може помоћи, постоје снимци“, она се ослања на медицинске доказе..

Покушавао је да је охрабри;,,Па и њему су говорили да је све безнадежно, а оздравио потпуно“.

Ћутала је.

,, Твој муж је лекар, он те неговао“?

,,  Све је чинио, био је одан и добар супруг“

,,Па где је сада“?.

,, Преминуо је на мојим рукама, страховит инфаркт. Остала сам сама, нисмо имали децу. он има два сина из првог брака.“

Није хтео да је испитује када је муж преминуо, шта је радила после тога, да ли се поново удавала?  Ко зна шта се њом лепотицом дешавало у тој дивљој Аустралији?  Д а ли је жена нагонски харемска плесачица, а мушкарац  харемски паша?.То је за њега вечита драма брака и великих љубави. А где је разум, питао би се.

;,, Бол је сада сишао из кукова у колено, можда ћу морати на операцију.“

Са уздигнутог шанка су их весело, помало обешењачки осматрали млада конобарица и њен колега .Сва насмејана млада девојка им се из места упути: ,, Кућа вас чашћава, шта пијете“? ,, Не хвала,“ рече Стефан,  ,,када дођемо други пут ћемо платити као и данас“.

Отпратио је до уласка у стан, где су  толико пута долазили.  Испред степеништа се скоро формално поздравила са њим,  није га позвала унутра,, Идем на неколико дана у Суботицу, бићу у Београду од недеље.,.,, Позваћу те телефоном“, обрати јој се Стефан.,

Она се ћутке удаљи са напором корачајући уз степенице.

Послала му је емајл поруку. Нову годину ће бити са сродницима у Суботици.

Отуђила се, удаљила?

 

 

Јануар 2018 .године.                    Снови..

Стефан ноћу врло често сања. Будио би се ујутру бунован и неиспаван, покушавајући да се присети онога што је сањао. Како је јутро одмицало , скоро све би позаборављао. Ипак би се са напором понечега и присетио.  Оно што га је збуњивало  је крајње ексецентрична садржина снова, која ни по  чему није личила на нека његова унутрашња растрзавања.

Први пут је почео да бива свестан ноћних мора када је у младалачким данима 1966.године  из Београда доспео у Француску, настанио се у Лилу, великом граду на северу велике државе. Али га то у то време нимало није узбуђивало.

У Лилу је упознао тридесетогодишњу Фанцускињу Марију, то је за младог Стефана, њеног вршњака, био улазак у нови, њему недовољно познат свет.

Даље ће  бити испричана Стефанова Love story са младом Францускињом Маријом.

Зашто?

Јер она тако потсећа Стефана на Миру. Постоје необичне духовне додирне тачке између њих две.

Пре одласка у Француску је свашта слушао о Западу и Француској ,, Педери, наркомани, развратници, расуло, Содома и Гомора, 69, отуда овде долази сво зло“, и слично.

Увидео је да је у Француској  све сасвим другачије од онога чиме су људима пунили главе у Београду. На првом месту поштују се породица, оданост и лојалност, цене се часни и поштени људи, рад, честитост. Свугде се кретао, сретао много људи, ако је за то време срео два хомосексуалца? А о наркоманима ни говора. У породицама где се понекад кретао  владају хармонија и слога, поштовање родитеља, где родитељи оком деца скоком, нема напетости и свађа, ако има неких затегнутости супружници то разрешавају сталожено и разумом. У медијима нема извитоперености, ако има понешто то је у позним сатима. Строго воде рачуна и за најмању ситницу да се не наруши јавни морал, у понашању, у вулгарним речима. У  појединим биоскопима на периферији су приказивани порнографски филмови, тамо нема Француза, све сами мануелн страни радници. Видео је да понегде старији имућни мушкарци имају младе партнерке, и старије имућне жене младе љубавнике. Јер имају новац, то је ређа појава.

Схватио је за кратко време боравка да његову нову земљу боравка воде експерти, који воле свој народ, све чине да га исправно усмере.

А у балканској окошталој бирократској Србији су данас те захтеве почели да заборављају. Шта је то са нама, питао се замишљен?. Сећа се он оних ранијих година, Србија је била земља вредних стамених домаћина, цркве су биле пуне, из кућа се чуо дечији плач и орио смех., владали су слога, радост, узајамно поштовање.

Ова млада жена, скоро девојка је дубоко обележила цео његов каснији живот .Срео је  у католичкој катедрали, иако православац уживао је да уђе унутра, да седне на тврду сјактаво углачану браонкасту клупу, слушао би врло пажљиво проповеди мудрих свештеника. Музика Баха је дочаравала , њему младићу, уместо осећаја funebre ( погребни) , како кажу Французи, дивљу радост живота, визије лепршавих грациозних девојака.и веселих самоуверених младића. Опијен би нестајао у маштањима. Младост, то су хормони..

Неко је нечујно сео поред њега, осетио је  благо шушкање..Окренуо се летимично,  у њега  уперила усхићен поглед  заносна млада жена, скоро девојка, широко отворене очи су трептале мудрошћу пчелице и необичном женственошћу. Није знао како да се понаша. Ипак, окренуо је учтиво поглед од ње.? Њен поглед је био упорно фиксиран на њему.То му није нимало засметало, јер се у њега усмеравала смирена енергија прихватања и необичне симпатије.

О чему се ради? Ко је ова девојка?

Изашли су на трг испред катедрале ћутке, једно поред другог.

Она  искорачи самоуверено испред Стефана; ,, Знам да сте Југословен, однедавно овде“,  додирну му лакат, показавши руком на оближњи кафе .Иако је тајанствена, зрачила је искреним намерама. Омађијан њеном сензуалношћу, нарочито њеном благо уздигнутом горњом  усном, прихватио је радостан њен позив..

,, Југославија је ипак једно, а Француска друго, у вашој земљи још живе одјеци и осећања херојске прошлости, друго је тамо стање духа, другачији су људи. “.

Овакво запажање је Стефану било занимљиво. Ћутао је..

,,Откуд ви овде, чиме се бавите“ . Стефан јој укратко објасни.

Она се представи: лекар, завршила студије медицине, и психологије, специјализирала психијатрију, бави се психоанализом. “ Зовем се Марија“додаде и презиме. Име Марија није изговорила као што ми изговарамо, пре нешто као што изговарају Италијани, али не баш ни тако.

Французи, и уопште они из западних земаља не умеју да се хвале, они су врло приземљени и скромни. Када чу њено име одмах се присети, па да читао о њој, она је у северној Француској позната као психоаналитичар.од завидног реномеа.

Каква необична жена, са тридесет година, а све то постигла? А шта онда тражи са мном, младићем из балканске комунистичке државе, који још  није научио француски како треба, обавља лакше мануелне послове, питао се?.

Марија се постави за столом  тачно преко пута  њега,  обсервирала га је, као учтив и добронамеран психијатар.

Уместо да се осети анализираним, Стефану су њен поглед и пажња све више годили.

Он се није стигао ни да изненади , она пређе  на ,,ти,; ,,. Ти си млади човек каквих је у Француској било крајем 19 и донекле у првој половини овог века, осећајан и романтичан, пун наде и идеализма, херој правде и истине“, смешкала му се дражесно.,, Моје пријатељице су те запазиле, свиђаш им се, твој стас и фигура, густе намрешкане обрве које нуде страст и енигме, благо испупчене јагодице. ви Словени сте помало Азијати“

Стефан је ћутао затечен.

Марија настави;,, Таквих романтичних младих људи је у данашњој Француској све мање.., загледа се испитивачки у Стефана;,, Не, то не значи да си  ти некакав старински тип, напротив , ниси ти ни неки “мачо“ , али по твом изразу лица и наступу , пролазници те процењују као модерног младог Енглеза, још да се облачиш у “Compagny anglaise“,

То је била љубав на први поглед. Ускоро су одлучили да станују заједно.

Марија му је нашла радно место на Универзитету, кратко време је разносио писма из собе  у собу, или на пошту. Млада научница, социолог  му намигну:,, Молим вас односеите овај новац на пошту и предајте“. Застаде :,, Недавно ми је муж преминуо од канцера“, била је тужна. А делује младалачки.Однео је повећу суму новца да преда на пошти, она као заборавила да потражи кусур,. Стефан је потсети, она га погледа топло и искрено, при том уздахну и намигну му. То намигивање није било враголасто, него нешто као,, треба умети читати између редова“…

Ускоро, када је савладао боље француски понудили су му, правнику београдског правног факултета, радно место у Институту за социологију за проучавање Источnе Европе и СССР-а . Шармантна колегиница, психолог се према њему односила пријатељски, благонаклоно, смешкала  му се тајанствено у ходнику. “ Идемо у истом правцу, да вас повезем колима?“. Млада жена за воланом , пред његовим очима љупке голе мишице, дуге ноге истурила испод танке хаљине. Одише младошћу и свежином, као цвет убран у башти.Тако је привлачна? Сели су у суседни бистро, опуштено разговарали.

Све је у Стефановом животу нагло кренуло набоље. Био је сретан. Марија је католкиња. али не она острашћена као што умеју бити у Шпанији, па и у Италији, за њу је породица на првом месту. Делили су заједнички широк кревет. млади, полетни, њима су цветали најзаноснији цветови.

,, Понекад ме потсетиш на шкољку“?  уживала је ноћу, опуштена би  се прибијала уз Стефана, да јој прича о себи, да се сећа, да понире у далеку прошлост.,,Знаш `, ти си имао трауме у школи, на факултету, за време служења војне обавезе, прекид са вољеном девојком у  Београду због одласка у Француску, ту су и породичне  прилике у бирократској држави,“

Слушао је врло пажљиво, понешто je наслућивао, она сe бави психоанализом, дакле она  мене психоанализира? .Какве користи ја од тога могу имати, питао се ?.

Убрзо је врло изненађен схватио чудесну моћ модерне психоанализе. Марија му је помогла да упозна дубине личне понегде растрзане личности, да је ослободи гнојних подсвесних чепова, Да је тако уједини и ојача.

А он је до тада био убеђен да је психоанализа најобичнија интелектуална испразна мастурбација.

Продрмала би га понекад ноћу: ,,Бунцаш,, јечиш , јеси ли нешто сањао“?,наслонио би се на лактове покушавајући да јој исприча садржину сна. Понекад би успевао; ,, Откуд мени такви ексцентрични снови, потпуно супротни мојој природи“’, питао је.

,, Јевреји кажу да ко не проучава снове, не уме  да извлаче поуке.`, сазна од ње.

,, Откуд мени таква необична садржина снова?“

Приближавао се  рођендан Стефановог оца, Марија је донела из књижаре Фројдову књигу “ Анализа снова“; , Да је пошаљемо оцу за рођендан?“.стави књигу пред њега..

Пре него што је поштом послао ову занимљиву књигу у Београд, почео је да је пажљиво проучава:,,Фројд каже да када неко спава и чује кроз сан  да у соби куца велики зидни сат,  почне да сања звоно цркве“.  Упитао је. ,, Вероватно ја сањам те чудне снове јер сам доживљавао свашта у животу?“.

Марија га је послала да купи конзерву поврћа у суседној бакалници.Услужио га је спрчкан старији човек, мудрог и лукавог збораног лица искусног трговца. Сазнаде да је Бугарин. подуже су разговарали, Бугарин по бугарски, а Стефан српски, лепо су се разумели. Када се врати у стан исприча јој весео разговор са бакалином.

“ Како средина уме да делује на људско биће? Да је остао у Бугарској био би сада провинцијски пиљар у некој скрајнутој махали, са потуљеним осмехом балканског бакалина. А овде постаде рафинирани трговац“,  мислила је што и Стефан..

Стефан и Марија су установили скоро идентичност ставова о љубави, браку, породици и деци, и о односима међу половима.

“ Неко је мудро казао: Живот би био неподношљив, ако би били приморани, да код другога трпимо, оно што трпимо код себе. А  то са браком је нешто слично томе, код супружника са којим смо стално заједно у истом стану, свакодневно морамо да трпимо оно што нерадо трпимо код себе, што нам је непријатно или одвратно нама самима?. Склони смо да пред таквим непријатностима када се ради о нама самима, затварамо очи, заборављамо их. Али не и када се ради о другима“?, очекивао је Маријину реплику..

Она одмах одовори: ,, На први поглед је тако, али не мора да буде тако. Све зависи каква су осећања и односи. Има љубавних заједница и бракова, где љубавни жар опстаје и после двадесет година, може понекад бити и већи“.

“ А да ли је жена нагонски харемска плесачица, а мушкарац  харемски паша?.“очекује од ње разјашњење.

,, Мушкарце и жене привлачи нешто врло узбудљиво,  то нешто постоји у сваком мушкарцу и жени, ако обе стране нађу то нешто у задовољавајућем интензитету, они ће се фиксирати. Ако мењају, то исто нађу у другом паковању. Треба строго водити рачуна о избору партнера“

,, А шта ако љубавна страст временом постане однос брат-сестра. Да ли ту има лека“?.

Одговорила сам ти малопре.

Установио је да је Марија високо морална соба, када му је саопштила: , ,Инсект Богомољка, на крају постане чедоморка, прождре свог сина љубавника“.

Стефан је у Београду поремећених односа између мушкараац и жена имао болна искуства, питао се упорно, да ли је љубав игра фикција, још трагичније, да ли је манипулација?  Да ли је љубав умеће, као управљање возилом?.

Као да му чита мисли , му одговори: ,, Брачни и љубавни партнери који тврде да се временом брзо губи страст, да јело које се стално једе досади, да је најбољи лек “ додатни партнер-ка“, су уствари  несигурни у себе“.

Она је врло образована.:,, Човек без стана, човек без психологије”, каже генијални Достојевски. Тачно! Сваки стан има своју душу, дискретно моделира психологију.  Али и сваки град, свака земља, имају свој посебан флуид, своју психологију, могло би се рећи да имају нешто као њихову засебну личност. “, застаде и погледа испитивачки у Стефана.

Тужно се сави на столици, зар је то она: ,, Мој отац је скоро цео живот провео као лекар у Тропима, безброј сиромашних и обесправљених , урођеника, је лечио, неке у Европи то није одушевљавало, тако као оца. Најчешће смо овде остајали сами. Понекад би му се придружили. Болно је подносио тамошња прилагођавања. Сви смо патили.. На теби не запажам да се овде осећаш у туђој кожи?“

,, Навикао сам на сеобе, породица се стално селила“, махну руком.

Марија га погледа испитивачки: ,, Није то тако једноставно. Човек који често мења места боравка, засигурно осећа последице тога и на својој психи. Доласком у ново место боравка, прекида се  на неки начин она ранија психологија, и почињала би нека нова.  Настају танане вибрације, струјања, између личности човека и духа места боравка? Личност се веже емотивно за неко усамљено дрво, за неку скрајнуту тиху улицу, или увучену зграду у мирној улици, за тихи кварт. Или за људе који тамо живе, заволи неку кафаницу, продавницу, аутобуску линију. Просто се сроди са новом средином. Ако се сроди?“

Стефан је повремено запажао необично вибрирање у своме идентитету, кога раније никад није било?.Борио се више потсвесно, него ли свесно, против тог духовног уљеза у личном егу.

Пре него што је упознао Марију,уживао је да гледа неме филмове. И оне о  Рудолфу Валентину, који је за њега био необична и нејасна личност? Неке ствари о овоме фаталном латинском заводнику му нису биле јасне? Како он заводник, толике жене луде за њим, убијају се, јуре га, бацају му се пред ноге, заспипају га букетима цвећа? А он жгољавко, онижи ? Шта то има у њему што тако опија жене, које, зна он то, воле другачије, мушкарчине? Мајка му је Францускиња, а отац Италијан.? Валентино има француски рафинман , а из његових очију и црта лица  дечака, а одраслог човека, опија  сунчана наполитанска тарантела. А то је то? Има ту привлачности? Италијани важе за заводнике,  и у Америци је такав њихов имиџ?. Можда је ударао у потсвест америчких жена тај његов детињасти дрски наступ италијанског заводника? У једном немом филму глумац Валентино  у кабареу отима партнерку у игри, потеже бритву на њеног партнера учтивог Американца..Стефан никако није могао да заборави сцену како  вади оштар нож из џепа, насрћући на одмереног партнера? Откуд њему странцу  така самоувереност у моћној Америци?

Ипак, закључивао је да је ствар са  Рудолфом Валентином надувана од Холивуда. Профит. Читао је као дете стрипове о обрачунима америчке полиције са сицилијанском мафијом. Откуд Валентину такав осећај супериорности  у односу на Американце? Па ваљда некаква уздржаност Американаца пред тајновитом Апенинском мафијом?.Рудолоф Валентино је преминуо са 30 година, од болести јетре.!?

Зашто ови редови о славном италијанском заводнику?

Стефану  Валентино нимало не импонује као мушкарац. Нити умишља да је заводник? Познаје више Италијана, има међу њима ретких лепотана, расних мушкараца. Зашто нису њих изабрали уместо Валентина?

Дубоко је убеђен да је то америчка  холивудска ујдурма.

Негде се у његовој потсвести закачио духовни чичак, осмех и сјај очију детињастог до крајности дрског Рудолфа Валентина. Не може да га се отараси. Никако, не може да га истисне из својих личних црта лица, сјаја очију. Понекад би неким својим гестом, погледом, му се отимала, као туђа, нежељена реч, њему несвојствен грч лица, почињао би у понечему да опонаша славног заводника, супротно својој аутентичности. Наметнуте мисли, закључио би Стефан, читао је о томе у психологији?. Понекад када навале, тешко би их се и болно  ослобађао.

Неки присутни би га загледали изненађени  његовим необичним покретом, речју, осмехом, знају га као озбиљног и стабилног младог човека.!

Стефан је био прихваћен у научној установи као користан  источноевропски  ,, insider,, његове анализе су биле за њих обогаћујуће, мада понекад необичне опорим истинама, на какве тамо нису  навикли. Можда су мањкале одмереније дипломатичности?. Стефан је у каснијим зрелим годинама то правдао својом младошћу.

Стефан је узео из приручне библиотеке фрaнцуски часопис L` AU TOGESTION ( Самоуправљње, на српском). Био је врло незадовољан, уздржавао се, треба да буде одмерен  и дипломатичан;,, Знате“ обратио се скоро повређено колеги који уђе у његову канцеларију, у којој је седео сам, заваљен  у дубоку удобну кожну фотељу, ,, није  то све тако како пише у часопису,  самоуправаљање  у Југославији је само на папиру, стварни доносиоци одлука су партијски бирократски центри моћи“. Схватио је да се излетео, да се изјаснио претерано, недипломатски, да се супротставио званично свемоћној држави која хвали Југославију, која му даје радно место и гостопримство. Увидео је болно убрзо по доласку у Француску, да званичници подржавају Тита и Југославију. Колико су француски интелектуалци проницљиви? Сви су следили званичне ставове, Стефанове критичке опаске су убедљиво оспоравали. Видео је помало потсмешљив и шаљив израз лица колеге док је се удаљавао са врата канцеларије?. Због тога се изнервирао, у њему се пробудила љутина ,стајао је, изнад кожне фотеље, наједном је добио намрштен израз лица младог италијанског глумца, кога никако није могао да се ослободи. Колега га је још необично загледао  Стефан је звучно сео у кожну фотељу. Гризла га је савест због почињене импулсивности.

Он је научни истраживач, елитни кадар. Мора строго да пази на сваку реч.Помно прати шта се дешава у свету, и у Француској.која сада доживљава свој нови бум.

А сећа се средине 1950-их година , Француска и француски народ су били у жалосном положају. Тадашња Француска је  за њега била земља контроверзе, контрадикције и нејасности. Велика, моћна, културна, а у годинама од 1955. до рецимо 1958., имао је осећај да је у дубокој кризи. Томе утиску су допринели његови сусрети са Французима, углавном младима од 1955 године на Јадранском мору. деловали су као апатичне особе у кризи,  депримирани, скоро у неком безнађу За њих су говорили да су хипици, да су мекани, декадентни и деформисани.

Отприлике око 1958 године, схватио је да се дешавају велике промене, да Француска упркос што масовно губи колоније, чува свој идентитет моћне супер сила, и да њени грађани постају душевно стабилнији и самоуверенији. Или му се можда тако њему недовољно обавештеном чинило? Француска је била у кризи, али је постајала стабилнија, економски развијенија

Стекао је утисак да је томе допринео Генерал Де Гол.

Де Гол, националиста је дошао на власт 1958, веровао је  у заједницу европских држава, од Атлантика до Урала, што је било у супротности са Атлатизмом Америке, Енглеске и НАТО пакта. Зближио се са Немачком, био је против пријема Енглеске у Европску унију, направио је споразум у Алжиру.

У време када је Стефан био у Француској настале су за Француску сретне године проспе ритета. Величине. Де Гол је изражавао дипломатске симпатије за арапске земље. Понекад се понашао недовољно дипломатски, у јулу 1967 за време посете Канади узвикнуо је: Vive le Québec libre. Трпео је због тога критике.

Стефан је био изненађен дрском потсмешљивошћу, вулгарном неучтивошћу  младог самоувереног новинара Radio France International, на патриотске тираде остарелог Де Гола ..То су патке драгог Бога“, потсмехнуо му се увредљиво.Као да је хтео овај оштроумни млади новинар либерал  да пред милионима слушалаца понизи старинског националисту, према њему прегаженог временом.

Стефан је схватао да се нешто дешава у Француској. Да иницијативу добијају прагматични политичари, да се старински националисти повлаче. Али је Стефан знао добро једну ствар, да је Француска велика држава, да су Французи велики народ и да ће тај процес денационализације Француза ићи тешко.

Де Гол је изгубио на изборима,1969 се повукао.
После Де Гола се појавио необичан политичар, потоњи преседник Француске., звао се Жорж Помпиду. Он је поникао из деголистичког покрета, али се удаљавао од Де Гола, да би се на крају разишли. Прве пукотине су настале у начину разрешавања побуне 1968.године, био је прагматичнији од Де Гола, када се ради о односима са Енглеском и проевропској оријентацији.
Стефан је виђао у рукама Југословена у Лилу, сјактаве часописе, препуне слика младог Југословена робустног Стевана Марковића, поносно су читали: Југословен Стефан Марковић најјачи и назгоднији човек у Паризу!. Познавао је из Београда лично Стефана, јак је као земља, али да је најјачи човек у Паризу не иде. Још је неумеснија тврдња да је најзгоднији мушкарац у Паризу. Тачно је да је врло мужеван, али у Београду, колико он зна, није био сврставан у запажене заводнике.
Булеварски листови су спомињали наводну аферу Стефана Марковића са супругом Жоржа Помпидуа, Стефан је то тумачио као вулгарне лажи и међустраначка подметања. Једног дана кроз његову улицу пројури колона аутомобила, рекламирају општинске одборнике. Виде слику младог човека кандидата за одборника. Уђе у зграду, отвори поштанско сандуче ,  у њему нађе фотографију голе младе бујне жене раширила ноге на раменима мужевном момку. Стоји текст да је она супруга кандидата за одборника.

Марија га је потпуно опила. Шапутала му је најдраже љупкости. сневали су породицу, децу. да живе свој живот, у свом свету..

Бурвил и Фернандел су глумци, комичари, али и тако лепо певају. Понос Француске. Стефан се питао: ,, Зашто тако молећиво на крају песме понављају“ Но, Но, Но“, као да моле оца да не скине кајиш и не ишиба их?. Као да се стално од некога бране?.

Стефана од свих француских писаца највише инспирише јунак романа Виктора Ига Жан Валжан, због своје моралне доследности..

Маријин старији брат их је понекад позивао на малу јахту, отиснули би се сунчаног дана  пучином, палубом су одјекивали тонови Битлса Yelow submarine.Мишел је крманио , пресретан и необичног расположења је певушио са Битлсима, показивао је ван себе од радости руком на  запад; ,,Енглези су одувек Краљеви морских стаза. Довер., Енглеска“ . Одкако га је упознао у њему је препознао човека који дубоко обожава Енглезе и Енглеску?

Стефану је познато да су Французи велики народ сјајне историје и великих победа, сада су у уједињној Европи,  Енглеска и Немачка су традиционални ривали,  поносни Французи не воле заповедничку Америку и Енглеску. Француска је окружена моћним државама које имају своје аспирације супротне Француској..

А Мишел упро очи у Енглеску?

Марија са њене стране му је често говорила сва егазалтирана о Немачкој и  Немцима, Французи са Немцима имају заједничку генетику­?.

Није у  почетку схватао зашто су осећања Марије и њеног брата дијаметрално другачија од већине Француза?

“ Ти си ,,l`homme fort sur le trone de Paon, ( у преводу,, Јаки човек на престолу Пауна).

Стефан је поједине њене необичне поруке, постепено схватао. Ипак је погледао благо упитно? Марија је то брзо спазила: ,,Не само ти, него и ја, ,,Nous sommes tous les deux, les hommes forts sur le trone de Paon ( Обадвоје смо јаки људи на престолу Пауна`)`,

,Ти си дошао,,јаки човек из Београда, Провиђење те је послало да ми се придружиш. Французи и Срби, удаљени народи, а заједничка незахвална судбина. Немамо ми толико заједничких интереса, можда има много више супротних?  Али имамо сличну  незахвалну судбину. Нас нису зближавали заједнички интереси, колико смо ми то умишљали, него  заједничка тежња ка висинама  слободе. Не очекујмо светлост са далеких звезда, запловимо ка загубљеним светлуцавим  тачкицама  у свемиру.Логика чињеница може претворити мржњу у љубав, јер се једино тако може спасити од немилости свемоћних.. Али да моћнији у томе препознају искреност и њихов интерес.“

“ Own interest allways governed the world. “ ( Лични интерес је одувек владао светом), она не рече ништа на овај његов  кратак коментар.

Стефан је срео у југословенском ресторану средовечног агронома Драгутина из Јагодине, , средином педесетих година је провео две године у Забели, певушио на слави четничку песмицу. Када изађе из затвора што пре заврши студије агрономије, и право у вољену Француску, сви су му о братској Француској говорили све најбоље, Де Гол више воли Чичу него Тита..Научи језик и запосли се у млекари и околини Лила, син иде у основну. школу, Позове га директорка школе, каже му:,, Ви обожавате Французе, то је лепо, али знајте да Французи не обожавају Србе у толикој мери“..

Са прозора њиховог стана се доле види бистро, неки људи и жене само улазе и излазе. ,, Знаш откуд рече-бистро-у француском језику“, упита Марију. Она је ћутала. ,, Од руске речи бистро, што значи брзо, нешто на брзину“

,, Заиста “, насмеши се..

Стефан је стекао у Француској искуства о припадницима појединих народа. Са једним студентом  Французом је разговарао о називу“ бистро“, да је из руског језика, студент се пакосно насмеши,,  Француз Жорж д` Антес  је убио Пушкина у двобоју“.

А са једним  Русом је  такође разговарао, овај му  рече поносно:,, Руси су могли заробити  Наполеона да су хтели, пустили су га да оде понижен из  Русије“

Једнога дана се десило нешто врло лоше. Политичке избеглице из Југославије су Стефана без повода са његове стране физички напале, испаде на крају да је он први почео.

Марија и он су проводли то вече у кафеу, пола у Француској, пола у Белгији, отплесали су занети из Француске у Белгију. Из Белгије, из полумарака су долетеле два дрска тамно смеђа витка момка средњег раста, устремише се на пар занешен игром, грубо су одгурнули Стефана,. Исто онако као што је Рудолф Валентино одгурнуо Американца, у немом филму. Марија се енергично уклони у страну

Препознао је у њима  младе Албанце. Стефан се понео одмерено, удаљио се смирено од напасника и придружио се Марији. у гужви посетиоца.

Из гомиле присутних се појавише два полицајца, насилници нестадоше. Пред њих крочише два мрачна  момка:,, Тај господин их је први одгурнуо“упреше рукама на Стефана.. Стефан рече Марији;,, Лажу као сведоци“.Полицајци приђоше Стефану: Ваше исправе“., ,, Ви сте илегално ушли у Белгију, имате југословенски пасош, а немате визу“

Брујала је локална штампа. Стефанови послодавци нису нимало наивни, веровали су му, и Марији, али су били принуђени да се јавно ограде од свога младог научника пореклом из Југославије. Послали су га на отворено боловање.

Што се расчуло. Чиме је његова каријера у Француској била  запечаћена.

Уследили су насртаји охрабрених деликвената уличара. Био је принуђен да напусти Француску, није имао где, него да се врати у Београд. Он jе возио својим колима до Париза, на жезеничкој станици Paris Gar du nord се укрцао на воз за Београд . Стефан не воли авион, има страх од висине.

,, Враћају те за Београд, знај да смо ми одавде стално уз тебе, не очекујмо светлост са далеких зезда, ми  пловимо сви заједно, и ти са нама, ка звезданим  тачкицама у свемиру, наша искрена љубав ће временом придобити разумевање  кога сада нема, волимо искрено оне који нас не воле“,

“ А судбина  Русије“?

Стефан је назирао делове слагалице: ,,Југославија, Срби, Хрвати, Словенци, Муслимани, Албанци, Балкан,  имају своје пријатеље и непријатеље.  Полетимо из балканизације негде  у бескрајне високе просторе, ка светлости удаљених звезда, ка објективности чињеница, ка Истини. Сети се Хегела. Да ли је Хегел био сањалица?

Да ли сам ја занесењак, питао се?

Марија је остала сама. Како се воз за Београд завијао она је била све мања. Да би се претво рила  у тамну тачкицу. Али која је зрачила небу сјајан зрак.

Ево снова.

Сан број 1.

Стефан се добро сећао свога сна на данашњи дан 3 јануар 2018.године.ноћашњи сан је био врло узбудљив, није био нимало необичан, пробудио се расположен и весео.

Ево тога сна.

Ушао је топлог летњег дана 2000.године у аутобус  23 код Савезног завода за статистику у улици Кнеза Милоша у Београду, упутио се лако одевен према плажи на Ади  Циганлији . Уђе млада црнокоса жена, па се загуби у гужви у аутобусу. Позната му је, да ли је Сибила, или Мира? Или Марија? Или нека друга привлачна жена? Кроз збијене путнике му се приближи. Била је то потпуно непозната. жена. Стефан јој се скоро мрмљајући обрати;,,, Биће данас лепо на Ади на плажи“?.

,, И ја идем тамо“, незнанка кратко одговори. Стефан додаде;,, Идем тамо на малу пензионерску плажицу,на острву, преко насипа“. “ Да, и ја тамо идем“,.сагласи се. И ућута.

Сиђоше, прођоше поред Камења на улазу у Аду, заокренуше улево,  после шареног киоска крочише улево на пољаницу, пуче поглед на површину језера, купачи и купачице се сунчају, чаврљају, понеки запливају. Она се одвоји од Стефана ,изабра место са стране , на травици ка Скакаоници, воли да буде ван гомиле,. разастре пластичну простирку, постави ствари, скиде се у костим. На плажи се појави млада жена раскошних облина. мушкарци упреше погледе у њу.

Стефан се удаљио јер га она није позвала да јој се придружи, нити је показала интерес за његову дискретну понуду да седи са њом.Добацио јој учтиво и дскретно да ће навратити касније. Упути се ка супротној страни, ка огради купалишта где се окупља његово омиљено друштво.  Из даљине је пратио шта се дешава са незнанком из аутобуса. Легла у хладовини на леђа, и чита неки шарени часопис. повремено би одшетала до језера и загазила у плићак. Па би се освежена вратила.

Спазио је да се облачи, он се на брзину обуче,: ,, Идем  у истом правцу“. Кретоше, уђоше у аутобус 23 ка Карабурми, збили се путници, приближи јој се; ,, Докле идете“?. ,, До Ботаничке баште“ чу њен одговор., “ И ја идем тамо“. осети њену бујну, али врло учтиву близину. Направио је грешку, хтео је да се такорећи прибије уз њу.  Она се учтиво одмакла, .вероватно закључујући: такви су данас мушкарци?. Отпратио је до њеног стана у Шајкашкој улици, понудио се да је посети. Учтиво је одбила, ипак му је приликом растанка издиктирала оба броја телефона, и фиксног и мобилног.

То је чега се Стефан сећао од тога сна. да ли ће се овај сан наставити?  управо се то дешавало.

-Сан број 2.

Стефан је опет на плажи на Ади. Сања да су му неки ђаци украли мобилни телефон, оставио одело на клупи, наиђе екскурзија, ђаци заклонише клупу, чим се ђаци  као завеса размакоше,  јурну, нигде мобилног телефона. Како су лопови муњевито реаговали? Једном постаријем купачу, лекару у  пензији украли одело. присутни прикупише некакве крпице да се покрије да може отићи  до стана.

Спази је обрадован , на истом месту. у близини ње је седео наочит мушкарац, дентиста у земунском дому здравља , Стефанов школски друг из Земунске гимназије. Измењаше неколико речи.

Тај дан се Стефан журио негде. Поче да се облачи. спази да се и она на брзину поче облачитијурну пре њега ка излазу плаже.

Стефан крете убрзано за њом. угледа је наслоњену уз дрво поред саме стазе. Пиљила је у њега као фаровима. Он схвати да је то довољан сигнал да пређе у акцију. Ухвати је заповеднички за лакат: “ Хајмо тамо на сплав“. После су кренули ка аутобусу. ухвати је нежно за руку, није се отимала. У аутобусу поче да се мршти;,,Јавили су ми се болови, патим од мигрене,морам хитно у стан да попијем лек

Тако је пропао Стефанов план да тога дана буде нешто узбудљиво са њом>.

Никако да се ускладе хармоничне околности, да међу њима дође до онога што треба? Као да се нешто уротило против њих?  Он у клин, она у плочу?

Стефан се питао, да ли она схвата да ја нисам  туњавко,  непредузимљив, таман ствар крене како треба, нешто се испречи?  Као подмука урота? Да ли она било шта препознаје?

-Сан број 3.

Опет на плажи на Ади.  Незнанка из аутобуса променила место , сада је на бетону, у његовој непосредној близини, у друштву је са  плавокосом пријатељицом. Стефан им се упути;,, Могу ли да седнем“ , показа на бетон поред  њих., Може “ одговори плавојка.  Стефан није могао да одвоји поглед од заносне незнанке.  Какве облине?

Утом наиђе висока лепотица Љиља, спазио је од раније да је  у ривалитету са присутном  плавојком, скоро  да су се поџапале око једног мужевног купача. Љиља узвикну  заповеднички; “ Стефане дођи“. Он је схватио да Љиља тиме жели да покаже надмоћ над плавојком.Упрксо сазнања, устаде и приђе Љиљи, она га повуче за руку на суседну плажицу. Стефан ту понуду није прихватио. али је запазио суревњиве погледе две даме поред њега.

Незнанка из аутобуса опет поче да се облачи. Стефан устаде и оде до свог одела , поче да облачи панталоне, па кошуљу, па ципеле, муку мучи да завеже предуге пертле.

Она убрзано оде. Стефан је овога пута њен одлазак схватио да она не жели његово друштво.Полако се обуче и крете и он ван плаже. Изненади се када је спази испред оближњег киоска, држала је у рукама препун фишек врућих кокица. Пружи фишек  Стефану. Била је расположена . Он се због нечега  штрецну., Уђоше у препун аутобус 23.  приближи  јој се. осећао је њен устрептали дах , њено гипко тело тако близу његовог је подрхтавало.  Замишљао  је у страсном загрљају.

У његовој  торби зазвони мобилни  телефон, као сирена Хитне помоћи. Са друге стране је био комшија: “Дођи одмах поплава у твоме стану, вода цури у ходник“

Гадна вест  је све прекинула. Била је  тужна. и нервозна, мада је умела да све то лукаво прикрије. Учини му се да га сажаљева, или сматра за замлату?

-Сан број 4.

Сазнао је да је списатељица. предложио јој да неколико њених књига изложи на штанду познаника на Октобарском сајму књига. Прихватила је, али је одбила његову  понуду да јој помогне  у допреми примерака књига  на штанд. Када је сајам био завршен,  јавила му се телефоном, била је нерасположена, ништа није продато, њене књиге  биле гурнуте у страну.

-Сан број 5.

Прочитао је у суботњем подлиску листа Политика да она има промоцију своје књиге у Библиотеци“ Милутин Бојић“. Ево прилике да се сретнемо и продубљујемо наше дружење, био је радостан. То је близу њеног стана.

Када је њено излагање завршено, сви су напустили  малу салу, остао је он сам на столици у малој сали. Она је седела наспрам њега сама за столом. Чекао је да јој се придружи ка излазу? Гледала га  је нервозно, била је скоро љута; ,,Шта хоћете од мене“?.

Устао је постиђен  и изашао. Осећао се понижен.  Зашто је тако неучтиво поступила? Можда је некога чекала? Можда је нешто заболело?

Никако да се усагласе. као глуви телефони.?

-Сан број 6.

Стефан већ дуже времена сања сан, једва чека да га се у потпуности присети, да га прибележи. И увек заборави. Зарекао се да ће се кад тад присетити тога сна.И забележити га одмах.

Пробудио се у 4 часа ујутру. Био је мркли мрак, баш се завршио тај драгоцени сан, скочи  задовољан, упали светло, и одлучио, сада или никада , да га прибележи:.

Ево сна.

Устао је из свога кревета у стану у Лилу, то је било пре него што је упознао Марију, напољу је месечина претварала ноћ у дан, обукао се, али није навукао ципеле, јурнуо је бос празном улицом, прохладно ,сипе ситне снежне пахуљице, истрча само у кошуљи и панталонама пред високу старинску зграду од неколико спратова..

Стефану задрхта хемијска оловка у рукама. Јели могуће? Препознаде из свога стана у Београду да је то Маријина зграда у Лилу, у којој се накнадно придружио Марији. Настави брже боље да се присећа , преплашен да опет нешто не заборави. Виде себе како се као мајмун вере уз зидове Маријине зграде, као по дрвећу, помамно се пентрао невероватном брзином. Граби за симсове, прозоре, избочине, улеће скоро го као помахнитао са терасе на терасу, на крају јаросно ускочи  у Маријину собу. Затече је у кревету. Чекала га је гола у страсном врућем загрљају.

Па ја тај сан одавно сањам? Присети се детаља, који га  запрепасти. Касније када се доселио у Маријин стан, чим је ушао први пут у њен стан, тргнуо се. Па мени је овај стан познат? Као да сам у њему био толико пута? Крочио је на терасу, погледао у зидове, у симсове, у балконе, Хоће да се присети?  Све ово ми је однекле тако познато?

Цело време га је Марија оставила да на миру  разгледа. Није  га ни  у чему ометала.

 

 

Нови сусрет   са Миром.

7 јануар 2018.године.

Позвао је на фиксни телефон у Београду. Јавила се. значи ту је. Предложила је да се нађу  у Македонској улици испред зграде листа Политика. Иако је зима, дан је сунчан и топао, као да је пролеће. спазила га је из даљине, махнула  руком да долази, кретала се убрзано наслањајући се на штап, главом усмереном ка њему.

Сели су за сто на тераси кафеа. Наспрам њега  је била  спремна да се опусти. због нечега поче блага намрштеност јој прелази  преко лица.,, Пошто се тело услед повреде кичме наслања све више на ногу, оптерећује колено, спустио се бол у колено, изгледа да ћу морати на операцију“, поновила је оно што је раније казала..

Сада му је јасније, нерасположена је због јаких болова у кичми и колену, а не јавља се чешће вероватно иде по лекарима?

,, У Мелбурну сам написала десетак путописних романа на енглеском, преведених и на  српски, донео је наш кућни пријатељ Јован примерке књига, и он се недавно вратио из Аустралије у родни  Тител“.

Да ли се зато тако дуго задржава у Суботици, да пише? Ко је тај човек у Тителу?

Као да му чита мисли кратко изусти:,, Јован ми је лекторисао књиге у Аустралији“.

“ Јели  то тај из Титела“? ,, Да“, кратка је.

“ Могу те твоје путописе на српском понудити појединим библиотекама у Србији, и Војводини, неке ће прихватити да купе, можда ћеш негде моћи да одржиш промоције“?

Није ништа одговорила на његов предлог.

Стефан извади из торбе, па јој прижи  свих шест електронских дискова његовог аутобиографског романа: ,, Ту се налази и кратак роман, више је то новела, Капприциоза, о Мири, то си ти, о нама, односи се на време пре твога одласка у Аустралију. “.

Ћутке их  је узела и ставила дискове у  торбицу.

Аутобусом  23 су се упутили њеном боравишту  на Видиковцу. села је поред Стефана.  ћутали су. При изласку из аутобуса пужио јој је руку, није прихватила.

Допратио је до улаза у њену зграду  насмешила се сетно; ,, Била су та сретна времена, понекад је мој стан био пун веселих младих људи и жена“. изненадила га је овим  речима. Можда му даје миг да је посети?  Допратио  је до врата, али није имао храбрости да пође за њом,  при растанку га је тужно погледала.  Можда је очекивала да ће са њом ући у њен стан.? Можда сада помишља да је Стефан годинама постао  неки успорени гњавеж?

У одласку му добаци;,, Обично долазим у Београд у уторак, среду“.

После неклолико дана јој је послао поруку на њену емајл адресу, да је неколико библиотека у Србији преко њега наручило примерке  њених  књига. Две библиотеке су спремне да  код њих обавиш промоцију, поручио јој је .

,,Што се тиче транспорта књига, што је за тебе неприлика, решићу то, разговарао сам са библиотекарима, неко ће те тамо сачекати на аутобуској станици, а од твога стана до аутобуске станице ћу ја понети градским превозом, у повратку ћу те  чекати на Аутобуској станици, и понети  до твога стана ..“

Послао јој је Адресар свих библиотека у Србији. Она је прагматична: ,, Тај адресар ми је користан“.И ништа више.

 

 

15 јануар.2018.године.  Сусрет у кафеу.

Села је наспрам Стефана, он. спусти  руку на њену топлу шаку.Благо се повукла. Нешто се чудно са њом дешава? Нешто је кочи да се са мном опусти, препусти? Шта, не може да докучи?

Мира стави торбицу на сто, повади свих шест дискова романа која јој недавно дао ,, Можеш то дати , видим ту се помињу и поједине друге , требаће ти за њих“?. “Не, не задржи то, имам јш доста таквих нарезаних дискова“

Уместо одговора померила је пред њега свих шест дискова у шареним пластичним кутијама. Оборила очи. Не она није била љута,  ипак због нечега је била незадовољна када му је то казала.

Пред њим је седела Мира, да то је она, она од раније, није она од оних лабилног идентитета, који се мењају временом, свакојаке неприлике би их  испилиле  у неке друге особе?. Седела је наспрам Стефана убледела, читао је налете бола који би јој изобличили  црте њеног лица. Ипак то је била она, Мира. Али када би се јављао интензивнији бол, би подобијала помало необичан израз лица, несвојствен оној Мири коју он познаје.?  Стефан препознаје да она има јасан и дистинктан его. Она није подлегла деперсонализацији. Таква је, јер је под боловима.

Смогну снаге, ваљда умину бол;,, Моје пријатељице те виђале свих ових година на Ади, на Земунском кеју са .црнком? Писао си  о њој у књизи. и о неким другим?,,запитала га је , није успела да укрије љубопитљивост. При том руком помери дискове у његовом правцу.Није их одгурнула. али их је благо померила пред њега..

Можда закључује да нисам стабилан у осећањима? Да сам непоправљив женскарош?, Питао се Стефан шта би могло са њом бити по среди?. Па добро, ако је и то узрок њене уздржљивости према мени, па и она се у Аустралији удала, шта је радила пре удаје, и после смрти мужа? питао би се Стефан?

Она ме изгледа избегава? Зашто?

 

 

Јануар -фебруар 2018.године. Поруке на мобилни.

Мира ређе долази у Београд. Понекад стигне порука на мобилни. Стефан се препусти , не може да заборави њен загрљај, слао јој је поруке завијених еротских  кодова, она их препознаје, реплицирала би  на сличан начин.

Али, када би се налазили у Београду, као да би позаборављала своје узбудљиве поруке, ваљда би је спопадали болови? Била је нека друга, хладна..

,,  Немаш кола“ , рекла му је једном приликом као да доноси пресуду.

Имао је оправдање за њене исхитрене речи, Данас многи имају кола. а за њу су кола важна јер се тешко креће.

Настајала би нека врста глувих телефона. Топле поруке на мобилни, и свакојаке голицаве намере.

А приликом сусрета изненадна хладноћа.

Плашио се да не западају у временску рупу?. Да стално одлажу оно шо би требало да се деси између мушкарца и жене, да их збије једно уз друго? Чега је било раније?

“  Demanin, jamais“, Сутра никада, oбрати јој се на француском, она је полиглота, да јој стави до знања да не растежу, да се гвожђе кује док је вруће.

“ Мало сутра“, она одмах реплицира. љупко, и помало мангупски,, уме она бити када то хоће духовито. враголанка.

Како је то могуће? Зар сада треба све испочетка да почињемо, удварање, завођење? Па  то све се давно подогађавало?

Шта је ово сад са њом?

Није она то никако заборавила, погледао би је, повремено би га осматрала зажареним очима као фаровима у мрклој ноћи. Сва је горела. као давних година, тако му се чинило.

Хтео би да је зграби? .А шта ако одбије?

 

 

-Фебруар -јуни 2018.године.         Шта се дешава?          

Поруке на мобилни су учеставале.  На њих је одговарала дискретно?

Почетком јуна доби поруку: ,, Идем  у Грчку летос са пријатељицама“ Није се усудио да је позове на Дрину, где су некада били.

 

 

Август-децембар 2018.године.       Ретко  одговара на поруке.      

Шта се дешава са њом? Стефан не схвата о чему се ради?  Она има свој сајт у Србији, проучавао га је. Продавала је своје књиге преко сајта. Сазнао је да је имала промоције у појединим библиотекама , само му је једанпут насмешена казала: ,, Била сам у Зрењанину, дошли по мене у Суботицу колима и  вратили,,.

Сва блажена опет спомиње кола. Ужива у туђој пажњи.  То јој импонује?.,

Сазнао је да је припремила много материјала да напише путопис о Аустралији, и још један пројекат о Вијетнаму и Индокини.

Стефан је покушавао да је привуче обећањима да има обиље  материјала о тим земљама.

Није му одговорила.

 

 

Јануар -јуни 2019.година   .      Промоција књиге о Индокини у Београду.             

Њему непозната жена је држала промоцију књиге о Индокини. Знимљиво , сала је била препуна.. Јавио јој је то.  Без икаквог одговора.  Истраживао је преко гугла , више никакве вести о њој, о њеним књигама, промоцијама, њен сајт је како се то каже био мртав.

Шта се са њом дешава? Као да је у земљу пропала?

Како да је анимирам, размишљао је упорно?. Можда има неприлика? Није јој ни до чега?  А ја јој  шаљем овакве поруке? Можда сматра да се понашам на начин који није ускладу са нашим годинама? Или, има пријатеља?  Тај из Титела?

Послао јој је поруку да жели да лично од ње купи  њену књигу?.Одбила је , хладно га је упутила на књижару у Београду.  Стефан је закључивао. значи, нема интереса да се сретне са мном?  Зашто? Притиснута болешћу, неприликама, обавезама према породици? Ко је тај повратник из Аустралије, из Титела?.Није јој ни до чега?. Стидљива? Поносна?

Можда јој се чини да ће бити опет празне гњаваже? Губљење времена?

Била је присутна у  библиотекама, код издавача, на интернету, сада је нема нигде?  .

 

 

Јуни 2019.године.                            Лето на Дрини.      

Сетио се Мире.  Њена пријатељица Н.. му рече на Ади: “ Мира и ја идемо у Грчку“,

 

 

Септембар-децембар 2019.године.    Потрага за Миром.          

Она је раније радо посећивала трибине у граду. Нигде је није срео. Седао би на аутобусе према Видиковцу , укривао би се не клупама иза  кафића  .Једном је спази , корачала је сагнута из даљине.  није се усудио да јој приђе.  Може га одбити.?

Позвао је телефоном њену пријатељицу са Аде, К…, замолио је да поручи Мири  да прихвати сусрет са њим?  ,, Зашто је ти не позовеш телефоном “?

Покушао је другу стратегију, обратио се њеној пријатељици Ј…., са предлогом да је упозна са његовим мужевним пријатељем. Па да онда  том приликом изнађе пут до сусрета са Миром.

Рекла му  је заинтересована: ,, Од нове године ме позови“..

 

 

 

Јануар 2020.године                    Љубишино посредовање.                      

Звао је Ј… телефоном средином јануара, узалудно, нико се није одазивао.

Имају заједничког познаника, више од тога, пријатеља, Љубишу, он  организује забаве, има свој оркестар. Предложио је Љубиши да позове Миру на дружења у његовој режији….Не иде то тако из  чиста мира, из неба па у ребра, после толиких година без икаквог контакта“

Љубиша се смејао : ,, Она је била  ретко згодна жена, али је одувек свезана, спетљана, питање је да ли је та икада имала досада било какву иоле озбиљнију везу“. Застаде па се насмеја гласно;,, Можда се дружи са лезбејкама? Ако она  осети да  ти је толико стало до ње, може да дигне нос?,,

Ипак није придавао поверење Љубишином  исказу, он је убећен да је Мира карактерна особа, вероватно је узнемирена?.

Никако га не напушта нада да га Мира упркос свега исправно процењује, да није пала у замку глувих телефона. Чуди га да се никако не одазива на његове сигнале и поруке?

Стефан се сећа Француске 1970-их година, тамо тога нема, односи међу половима су сасвим другачији, међусобно се исправно процењују и уважавају, труде се да љубав, укључујући и секс, буду што квалитетнији. Тачно, данас су овде полудела времена, нечији интимни и лични животи су отети, унакажени..

Мири би добро дошла добра психоанализа. Сети се како је њему Марија помогла у Лилу ,. Тада би Мира схватила себе и умела да узме своју судбину у своје руке.

Миру треба освестити. Неусавршеност људског рода се огледа у томе што људи недовољно  разумеју сами себе, како ће онда разумети друге. Она мене не разуме, склон је да закључи?. Нема поверење у мене? Не узима ме озбиљно?

Он је све склонији да објасни Мирину пасивност у односу на његове иницијативе, као последицу њене трауматичне прошлости. Стрељани родитељи, живот у рођачкој по родици, промашаји на љубавном плану, здравствене неприлике, развод у Аустралији?. Ко зна шта је све она претрпела у животу.?

 

 

Фебруар 2020.године.             Мира седи сама на тераси кафића.

Стефана повремено спопада истинска страст. Мира би му ноћу улазила у снове, завлачила се врућа умилно уз њега. Опет је отишао на Видиковац, био је топао дан, као да је пролеће, април месец, из даљине је прелазио  погледом поред кафеа, испред кафеа столови, Мира је седела  сама, опуштена, као на Ади, уживала је у часопису јарких боја, и  пила кафу.

Хтеде да јој приђе? А шта ако одбије да са њим разговара?  Можда очекује некога? Прође брзим кораком у другом правцу.

Смислио је нешто друго.Послао је на њену емал адресу песму, Стефан је и песник.Уопште му није одговорила.

О чему се ради са њом? Да ли су је притисле тешке животне оконости, болови у колену, куковима? Није њој сада до јурцања са њим? Можда има пријатеља? Смушена као многи данас? Стидљива? Поносна? Конфузна? Једноставно, нема снаге да било шта предузме,  можда чека да се ствари среде саме по себи, неким изненадним сусретом?  А године пролазе, а таквог сусрета нема? Можда га је потпуно заборавила? Она не чезне за њим, као он за њом?  Зар  ја толика замлата? Можда му се потсмехује? Излапео?

Зна Стефан одавно, да је то тако данас на Балкану, са женама и људима се нешто десило, многима кврцнуло у глави.

Он се плаши паса луталица. Имао је обичај да у разговорима буде духовит:  Када је неко несигуран у себе , на њега насрћу пси, а жене беже.

Стефан је видео њене књиге, рецензенти и лектори су мушкарци, мишљења су им  кратка и језгровита, право иду ка циљу. Можда она сада закључује за њега, овај гњави у бескрај? Па јој све досадило.

 

 

-Јуни  2020.године.                        Сусрет са Миром у авиону за Грчку.      

Стефан је расположен ушао на аеродрому Сурчин у полупразан авион за грчко оствро Крф. Иако има страх од висине, опустио се, све ће то брзо проћи, претрпеће страх од сат и нешто лета, уместо дводневног труцкања аутобусом. Сео је са леве стране у дугачком  реду , навалио се у удобно седиште, очекујући да се челична птица одлепи од писте у небо изнад облака, где је увек ведро, тамо увек сија сунце. Спрема се да цело време оддрема, ако треба да узме и пилулу за спавање. Да му неосетно пролети време.

Он је познат међу познаницима као непоправљиви оптимиста. Имао је обичај да каже свакојаким цмиздравцима, што би за најмању ситницу падали у тугу или безнађе:  Горе изнад 10.000 метара је увек ведро, тамо нема облака. Тако је и у животу.

Осети да седиште поред њега зашушта. После кратког времена дискретно скрете поглед?

Није могао поверовати својим очима, поред њега је седела Мира! Невероватно? Занемео, не зна шта да каже, да је не отера?. Да можда она  у импулсу не напусти седиште и оде на неко друго, било их је празних? Уме она бити импулсивна?

Погледала би га повремено, не верујући својим очима? Благо се насмеши, гледала га  је зачуђена, као у неког тајанственог чаробњака? Њој ова необична ситуација постепено постаде забавна?

Шта је сад ово?  Стефан није могао доћи себи од  радосног запрепашћења. Он је човек кога не носе тренуци, ни они најдражи. Брзо се сабра. Одавно је сневао такав изненадан сусрет, унапред се припремио како ће се понашати, и која питања ће јој поставити када се, ако се, икада сретну? Зна он да је она фрагилна? Можда  и повремено пребрза,  хировита?

Мора да брзо реагује, иначе  оде воз?. Да ли је љубав умеће, као управљање возилом?. Да, то је његов одговор. Стефан није материјалиста или мушкарац склон олаким зближавањима са сумњивим женама. Ипак када се ради о женама стекао је искуства. Гвожђе се кује док је вруће.?

Сети се дуго припреманих питања за овакву прилику, одмах поче да их поставља.

Сконцентрисаше се на разговор, као да заборавише на необичну случајност? .

“ Како је здравље? Колено?“.

“ Боље “..насмеши се, скоро безбрижно. ?

,, Шта се десило са тобом, нестала си, не одговараш на моје поруке,,?

Ћутала ‘је благо насмешена..

,,Нема те више у јавности са твојим књигама, у библиотекама, на пропмоцијама?“

“ Имала сам обавеза“, кратко одговори. “сада сам слободнија“.

,,`Шта је са твојим пројектима књига за Индокину и Вијетнам, једна жена те предухитрила зимус,  сала била препуна“?

“ Надокнадићу то,“, помало се разгали, гледала је задивљено кроз прозор у провалију, у тиркизно море.

“Имам идеју,`да пишеш путописе о Србији, Србија чезне за путописицем, сви пишу о далеким земљама , а не  о  непознатој Србији, “

Био је радостан када му је казала ; ,, Та идеја  је добра, то си ми већ раније предлагао, када мало смогнем снаге“

Дакле, она се крави?

,, Купићу  што пре кола“, зна он њене слабе тачке.

Она га погледа упитно?

“ Ја сам последњи пут возио кола средином 1970 их година  у Француској, ,заборавио сам, а  у мојим  годинама је компликовано да полажем поново возачки испит. Ти си донедавно возила, престала си тбог колена, да ли сада можеш да возиш?“, “

“ Треба да видим,, “

Значи прихвата зајдничке пројекте

,, После Грчке треба планина,, идемо на Дрину, тамо где смо били давно.?“

Ћутала је.

Сети се пријатеља Мирослава, упутио се авионом са групом туриста у Индију, успут упозна симпатичну Београђанку, познанство се претвори у стабилну љубавну везу. Слатко су се обадвоје насмејали, када су сазнали да се његова фирма налази у приземљу зграде у којој она станује на високом спрату.

Али јој ово није испричао.

Нестајало је тиркизно плаветнило мора.

,, Јеси ли на овом путовању сама?“

` Да“

“У који хотел на Крфу идеш?

Она узе нешто  , прочита . Стефан одмах извади и пружи јој његов документ.  У истом су хотелу, собе 7 и 8.

Згледаше се?!

Он је снажно ухвати за руку.Она се наслони на његово раме. И затвори очи. Он је нежно загрли.

“ Никад те нисам заборављала, знала сам да ћемо се једног дана срести“, наслони  усне на његове. Била је врућа као жарка, сва је подрхтавала у Стефановим  рукама..Као пре толико година.

Обадвоје су знали-све почиње испочетка. У овим годинама. Авион зарула пистом. Изашли су држећи се за руке.