"ЦАКАНА" Томислав Крсмановић

Телефон је за мене, као и за друге, врло корисна направа.Толико пута бих се запитао: како су људи живели када није било телефона?

Као студент, повијајући се под налетима ледене кошаве по залеђеним тротоарима клизавих београдских улица1960-их година, бих маштао како би било дивно да могу телефонирати из своје руке, у покрету, где год био?.

Одавно сам установио да поред добробити, телефон би могао понекад постати извор сикирација.

Две хиљадите и неке године, би ми телефон зазвонио, чуо бих понекад увреде или претње. Онда би ми реско звоњење прекидало ноћни сан. Ствар се нагло погорша.Телефон зазвони, дигнем слушалицу, веза се прекине.Ова игра са телефоном би понекад престајала. Да би се из опет дана у дан опет појачавала. Дошло је до тога да сам једног дана и једне ноћи забележио стотинак таквих узнемиравања телефоном. Одох у службу поште која се бави таквим злоупотребама, поставише ми апарат који региструје власнике телефона са којих неко позива. Добих допис поште-установљен је идентитет особе која вас узнемирава телефоном, можете је тужити суду. Што сам и учинио. Поступак је дуго трајао, али није дао никакав стварни резултат.

Било је и других, сличних, да их тако назовем, догодовштина са телефоном. Стиже огроман износ за телефонски рачун. Крајем 1990-их и почетком 2000-их су грађанима масовно стизали енормно преувеличани рачуни за телефон.

Телефон би поред очигледне користи, или повремених неугодности, у моју свакодневицу понекад уносио изненадне догађаје, или сусрете, којима се уопште нисам надао. Који би онда кројили мој живот на свој начин, усмеравајући га у неким новим, понекад неслућеним правцима.

Свако се штрецне када га телефон тргне из сна у позније ноћне сате, у данашње узбуркано време сви стрепимо од непријатности и неприлика?

Бавим се људским правима још увек, упорно, ево и на почетку 21 века, иако су се времена променила и са њима и однос према корпусу људских права. Избише у први план права мањина.

Они који су у невољама, умеју бити неувиђавни. Понекад би ме ноћу у моме мирном стану на брегу, у тихом београдском насељу Миљаковац, пробудио из сна рески звон телефона. Био бих тада нервозан, нерасположен, уместо учтиве хладноће, увек бих се трудио да се савладам, да разумем, да их на те позне позиве нагони голема невоља, увек бих био учтив и љубазан, улажући напор да до краја саслушам невољу забринутог саговорника. Потом бих се удубио и размислио, шта бих могао да учиним у границама мојих скромних могућности?

А помоћи некоме данас да оствари његова права, није лако, врло је тешко.Неретко, скоро немогуће.

Да ли сањам, или заиста нешто бруји, подуже ми је требало да у сну схватим да то упорно и дуго звони телефон? Да се није нешто лоше десило? Погледах помало нерасположен на сат, сказаљке се поклопиле на 12 часова. Поноћ. Зграбих слушалицу, потрудих се да будем смирен и да владам собом, спреман и на непријатно изненађење.

Зачух узбуђен, сетан женски глас, препознах одмах дугогодишњу познаницу Милицу Јованић ( име измењено):,, Иван Прекајски је на улици, узели му на превару стан, можеш ли ноћас да га примиш да преспава код тебе, може да спава и у ходнику, на патосу, само да не буде напољу на киши?“

Мало се смирих.

Када чух да се ради о Ивану Прекајском, дивном човеку, драгом пијатељу и саборцу, жртви превараната, нисам имао други избор, него да га примим да ту ноћ преноћи код мене.

Милица је средовечна, младолика насмејана жена, политиколог по образовању, 1980- их година, па и касније, се дружила са страним новинарима и дипломатама, долазила је и на наше састанке о људским правима. Тако смо се и упознали.

,,Где је сада Иван?“,,Овде је у Земуну, на Кеју, близу мога стана, седимо у заклону испод дрвета на клупи, дала сам му нешто новца и купила сендвиче“. ,, Јели би вас двоје дошли сада?“ стављам јој мирне савести до знања да је проблем Ивана барем за ову ноћ разрешен. ,,Да“, она одговори одмах ,,долазимо таксијем“

Мирна савест је велика добробит.Осећај кривице уноси немир и ствара пометњу у души.
Желим да помогнем Ивану.Он је мудрац, добричина, врло духовит човек. Али се питам, да ли је он улетео у неприлику са станом родитеља личном непромишљеношћу? Има брата, , ожењеног ћерком угледног политичара, који је био амбасадор Југославије у Зимбабвеу. Њихови односи су поремећени. Схватио сам из Иванових прича зашто? Његов брат се никад није бавио људским правима, иако им је отац цењени зубни лекар био неколико година у комунистичком затвору због вербалног деликта, његов брат никад није имао сукобе нити непријатности са властима. Иван ми се поверио да је брат љут на њега, зато што је олако изгубио родитељски стан, у коме је и он имао удео, и што се завадио са властима, и тиме непромишљено довео себе у неприлике.

Питао сам се, да ли је Иван поступао непромишљено, или је нешто друго по среди? Знамо се дуги низ година, он је врло образован и мудар, увек је покушавао да на помирљив начин разрешава неприлике са припадницима поретка. Не би ни мрава згазио, а прогласили га за државног непријатеља?

Ипак сам се питао: зашто се брат не заузима за њега?

Шта је да је, најважније је да он ноћас има кров над главом, а сутрадан ћу се потрудити да ли му могу негде наћи какво такво трајније склониште? Морам?.

Одмах уђох у кухињу, распремих кауч, ослободих га од набацаних ствари, нађох чист чаршав и ћебад. Спремих му нешто за храну.

Упутих се ка прозорима собе зурећи нетремице у помрчину очекујући да мојом нагнутом улицом узбрдо, одоздо од широке миљаковачке Борске улице, фарови таксија засјакте зидове високих зграда?

На ведром небу је сјактао крвав полумесец? Месец би умео да побуди свакојаке медитације. Пре него што бих утонуо у сан, уживао бих у ноћном лавежу паса, дочаравали би овде на далекој периферији Београда свакојаке далеке месечином обасјане јазбине и пустаре.

Не могу ништа да кријем од себе,и од онога у сваком од нас притајеног просудитеља, који све види, и о свему се изјашњава.Фројд је то лепо објаснио.Али је питање ко и колико, притајени суд овога унутрашњег Надзорника препозна, и саслуша?

Признајем себи да ме поред изненада искрсле услуге пријатељу у невољи, радује и сусрет са љубком Милицом. Она би увек била збуњена на њен необичан женски начин. Детињаста, а зрела жена. жена дете! Који од ова два мотива је кључни?, питам се. Изненадни сусрет са Милицом, или Иван?

Шта је то што тако неодољиво привлачи мушкарца и жену? Какав је то магнет?

Не волим перфекционисте, али ценим оне који се труде да из сваког догађаја изађу што бољи и просветљенији.Милица је Милица, радује ме да је видим, али оно што је битно, бићу сутра чистије савести, помогао сам драгом пријатељу.

Срећа једног човека је за мене срећа Универзума. Као да и ја постанем сретан.

Милица уме бити духовита и на детињаст начин забавна. Једанпут, пре више година, сва насмејана ме у Кнез Михајловој улици препуној младих шетача, ухвати дрхтавом руком за лакат, сазнах тада да је усмерила ка мени њена пријатељица, која се презива Раичковић, иначе сестра познатог шаховског велемајстора истога презимена. Милици су требали потписи за петицију о забрани вербалног деликта:,, Иди код њега, он у његовом подстанарском стану у полусутерену, у ормару, погледај пажљиво, баш испод степеница, има гомиле спискова са именима, бројевима личних карата, даће ти сигурно, шта да се батргаш по цели боговетни дан за неколико потписа, код њега одједном их добијеш колико хоћеш.“

Милица се тада тако слатко смејала и забављала речима ове њене пријатељице.У њеним очима сам био занимљива личност, која нечим подстиче друге да изричу такве необичне коментаре.

Очекујући такси са Иваном и Милицом, обасјан модром месечином која се преливала преко намештаја моје собе, ослушкивао сам далеки лавеж паса.Наслоних се, задремах, утонух у полусан. Накратко нестадох у кратком истинском сну. Уз моју улицу као прекривена сумаглицом је пребирала кораке погнута женска прилика, као поноћна утвара, корачала је уморно уз моју улицу, гледајући испред себе, стидљиво се повијала увијена у свакојаке крпице? Цакана, тргнух се у сну?.

Протрљах очи, усправих се будан. Да Иван и Милица док сам придремао нису негде овде већ стигли? Брзо окренух број Миличиног мобилног телефона:,, Где сте?“. Нешто је у даљини потмуло тандркало, веза се најзад успостави:,, Прелазимо Газелу“,чух Миличин нервозан глас , и прекиде се веза.

Откуд Цакана у моме сну? Баш сада?

Милица је љубка, али та Цакана из овога мога кратког сна је нешто друго, сетна, несхваћена усамљеница. боемска романтична луткица. Њен несигуран ход, али на први површан поглед на танким ножицама, као штакицама, разбарушене косе обавијена низ рамена, отсутан замагљен поглед, би призивали некакве увучене столове испод паучине у помрчини ћошка неке удаљене земунске кафанице, где некакав војвођански вагабундо сетно жицама гитаре призива равну Панонију, била би сагнута на клупу на месечини на обали Дунава, очекивала би сметена у паркићу поред дечије љуљашке да неко дође? Њене узбуркане широм отворене очи би увек призивале тајне мрклих ноћи. У мојим мислима почеше да се листају Цаканине слике, као странице узбудљивог љубавног романа.

Цакана је десетак година млађа од Милице, која се приближава педесетим годинама, ако није и мало старија, али се није давала годинама да је газе.Милица мени за њу каже “моја другарица Цакана.“ Ова времена су изменила људе, и њихова поимања о годинама и међуљудским односима. Милица би требала да употреби речи “ моја пријатељица“, а не “моја другарица.“ Па нису оне шипарице?.

Приликом наших заједничких сусрета, Цакана би стално замишљена и отсутна левом шаком увртала око кажипрста црну локницу, као да намотава вуну на вретено, дугим сензуалним прстима десне шаке би упорно месила громуљу меканог пластелина.Милица ми једном весело намигну: то је Цаканин начин да слуђује мушкарце.

Сазнао сам од Милице да Цакана има са мушкарцима велике перипетије, повремено и малере. Прво јој је изненада преминуо пријатељ Јован, средовечни цењени архитекта, Цакана се хвалила да је био диван,озбиљан и привржен, била је сретна са њим.

Ведрог јесењег дана спазих Цакану на Теразијама, тачно између “Хотела Москва“ и америчког ресторана “Мк Доналдс“, претрчавала је неопрезно широку артерију Теразије на недозвољеном месту, појури је дежурни саобраћајац, одјекну рески звук пиштаљке. Измећу две ватре, знам да нема ни динара у џепу, а камоли још да плати казну, удаљавајући се трком изгуби се у зеленилу парка испод хотела “ Москва“, саобраћајац у трку застаде, само одмахну руком.

Сустигох је, у парку испод Хотела “ Москва“, што се окомито спушта ка улици Краљице Наталије, сакрила се на клупу окружену зеленим ниским жбуњем и растињем. Обрадова се када ме препозна, сналажљива је, брзо реагује, показа одмах руком да седнем поред ње на нову зелену клупу, која је мирисала на свежу фарбу. Задихана се окрете тужно:,, Умро Јова изненада.“ ,, Како то, видео сам вас двоје недавно на улици?“ не могу да верујем ,, Срчка“, изусти она мирно, као да се шали.

Када смрт учеста, она онда постане нешто скоро обично. Мало мало, па се на капији моје десетоспратнице, или у суседству, појави читуља. Или неко кога сам до јуче виђао, или се дружио са њим, једноставно нестане, нема га. После ко зна колико времена, понекад и година, потражим ту и ту особу телефоном, само ми тужно саопште: Па давно је преминуо.

Многи би умирали изненада.

Нешто се променило, нису овако често људи умирали ранијих деценија? Али то запажам још од краја 1970-их година.

Један познаник, у последњем рату био командант тенковског дивизиона, ми се прохладног децембарског дана 1990-их година. поверио на клупи код Старог Меркатора на Новом Београду, освртао се бојажљиво около:,, Рат, морао сам“, као да ми се правдао.

Мало дете, сам се за време Другог светског рата виђао годинама лешеве, као трупце носила их матица брзе и валовите Дрине, насукали се на брзаку поред обале, колико сродника мајке је поклано у Босни? Ту поред Дрине у Србији, горе у брду изнад дедине куће су праштали рафали и чули се дивљи повици, наоружани космати војници би слетали уз бат цокула, све је одзвањало, као да су се низ стрмину у тамној ноћи разобадали бикови, улетали би унезверени у кујну дедине куће обасјану лампом на гас, лица опаљених барутом, на грудима укрштени реденици метака, спуштали су рањене на земљни под кујне, да ли су то били партизани или четници, не знам, вириле су им бомбе заденуте за појасом, Подивљали. Нервозни. Агресивни. Опасни. Чух из полусна ту ноћ из брда људину, овај није био бесан, има гласину као да говори из бурета: Браћо, не пуцајте у месо ! Неко је одозго из висине поручивао да се четници и партизани не убијају.

Али овде на Балкану се од 1992 године људи опет кољу, гину у сукобима

Неки су ми овде у Београду недавно претили, седео сам проквашене одеће једног снежног дана са једним загонетним момком у посластичарници“ Опатија“ у Нушићевој улици, као у склоништу, бледуњав, скоро жгољав младић ми се унесе у лице:,, Када убијем првих неколико иде тешко, после све постане обично, људско биће ти је ко брав.“Колико је у телу био слабашни мршавко, на лицу су му се исцртавали мрак и ужаси.

Неко би се запитао: откуд та кланица сада опет овде?. ,,Неко их опет завађа“, чујем око себе.

Гледао сам као студент амерички фим, у једној америчкој породици пореклом са Балкана се стално крвнички песниче рођена браћа. Али то би била тема за другу причу.

Од Милицу сам једном приликом сазнао да се Цакана у међувремену забављала са мужевним планинаром, познатим у свету алпинистом, тај се пео на Мон Блан, и на врхове око Хималаја. ,,Замисли, атлета, здрав ко дрен, шетала Цакана са њим на Бањици, испред ВМА ( Војна медицинска академије) наиђе тајанствена жена сва у црном, са великим затамњеним наочарима, држала је мобилни у руци, обрати му се, он се тог тренутка ухвати за груди, и у року од неколико минута издахну на њеним рукама. Цакана нема среће са мушкарцима“.

Нисам се надао да ће њихов такси тако брзо стићи, однекле одоздо прозоре мога стана ишараше светла, према мојој десетоспратници се уперише у тихој ноћи јаки фарови аутомобила, отераше месечину, осветливши мој стан као усред дана, отераше сећања на Цакану.

Сиђох брзо испред зграде, из таксија прва искорачи Милица, кокетно испруживши витку ногу у фармеркама. Иван се једва искобеља, стаде испред мене на тротоар , тетурао се. Сав у јадном стању.Из породице угледних родитеља, а знам да у последње време понекад изгладнео би умео да гурне руку у контејнер, завлачио би се понекад лети по парковима и катакомбама на Калимегдану, тамо где се ноћу уклањају клошари и наркомани. Или би се склупкао у ћошку стана неког пријатеља. Већина познаника и пријатеља му окренули леђа.
Како је могао бити толико непромишљен да проћерда раскошан родитељски стан? Имам своје оправдање, то је учинио притиснут,збрзаван и слуђиван. Оборио предамном поглед земљи, као да се постидео?

Толико људи које познајем, су у сличнм данашњим околностима доносили по њих чудне и ирационалне штетне одлуке, уништавајући своје животе и својих ближњих.

Насмеших му се пријатељски:,, Вечерас код мене, а за даље ћемо видети сутра.“ Гледао ме је захвално широко отвореним уморним закрвављеним очима.

Упутисмо се из приземља десетоспратнице у којој станујем, ка моме стану на понижем међуспрату. Иван је немоћно преплитао ногама, уморан и задихан би застајао да прикупи снаге, цело време мрмљајући себи у недра. Занимљиво, био би повремено насмејан:,, Намештаљка, масло оног агише, знаш, то је онај што ми је телефоном заказивао информативне разговоре у кафани?.“ Увек сам му тада саветовао:,, Не иди на те састанке у кафану, то није законито, треба да ти уручи службени позив “. Није вредело, он би се упаничен увек одазивао на те позиве.

Као и обично, и данас се смешкао отсутно, у тешким неприликама, а до смеха му, као да се не ради о њему, него о неком другом?

Видео сам једног лета необичан призор , у дивљој планинској речици што се хучно жуборећи улива у зелену валовиту Дрину, мала жабица, хипнотисана, скоро радосно ускочи у разјапљена уста поскока.

Тако и Иван, прича о својој трагедији смешкајући се. Он је тако доброћудан. У погрешно време.

Одведох га у купатило да се окупа, одатле се изнурен сјури право у кревет.

Милица и ја се повукомо у собу, да се договоримо где да му пронађемо колико толико трајнији смештај. ,,Ујутру купи у апотеци средство за дезинфекцију, он се храни из контејнера, завлачи по хаусторима.“ ме упозори.

,,Колико смо сви ми огугали у овим тешким и необичним временима. Не можемо да помогнемо ни својим најближим, а како ћемо другима?“, размишљам гласно.

Милица се разжалости:,, Мој отац поломио кук, лекар га посла кући, уместо у болницу, каже ми : и моја мајка је на штакама, ено је код куће. Како онда да очекујемо да нас лекари лече, па они не могу да излече ни своје најближе?“ Застаде, спрема се да нешто важно саопшти:,, Моја лекарка у Дому здравља, само поразговара самном, рецепт нашкраба брзо, и то је све, знам да је и она болесна, није у стању ни себе и своје да лечи, а како ће мене?“

Чудне ствари се дешавају са здрављем и лекарима. На недавном скупу лекара саопштили: Народ се духом вратио у време видара и надрилекара, видовњака и вештица.

,,Улицама иду људи и жене који причају сами са собом, просјаци седе на тротоару, у гужви у аутобусу 59 се обрецну на мене снажан обријан младић спреман на кавгу: Што ме гураш? Извините, нисам имао намеру.Он се одмаче од мене. А пре неки дан скоро из другог краја аутобуса упиљио у мене неки смушен запуштен млађи човек, скретох поглед са њега, он ми добаци гласно претећи: Што ме гледаш?. Оћутах, па промених седиште. “

Милица ме је сва насмејана мотрила, шта год да кажем, би се закикотала и окретала на шалу. Таква је њена природа. Баци бригу на весеље. Мушкарци је облећу. Средњег је раста, има природно врло плаву косу, и бео тен, а очи црне као гар. Сви мисле да је природна црнка, која фарба косу у плаво.Као и ја је преведена у превремену пензију.Десетак и више година је млађа од мене. Занимљиво је њено породично порекло. Сремица је по мајци, а по оцу од Книна у Хрватској. Носи у себи занимљиво двојство, помало распојасану панонску веселост и поданост животним радостима, као да је живот фрушкогорско виногорју. Открио сам у њој и ону карактерну тврдоћу својствену Босанцима, али нарочито Крајишницима-уме бити тврдоглава.Врло је осетљива. Радила је ван струке у државној банци у стакластом облакодеру у центру града. Почетком 1980-их година на протестним трибинама у Удружењу књижевника у Француској улици број 7, са њом ме је упознао симпатични немачки новинар др. Томас Брај.

Било јој је пријатно да са мном повремено поразговара.

Изнесох јој мој план за Иванов трајнији смештај:,, Пријатељ, Мима Милојевић, у Малом мокром лугу, тамо на крају Булевара револуције, на брду има мали ранч, био сам неки дан тамо са њим, у једној приземној кућици у великом дворишту сам видео кревет, чесму и тоалет, решо, има и шпорет, дрва има у дворишту, мислим да би он ту просторију уступио Ивану, а да Иван за узврат све то причува.“.

,, Да се чујемо ујутру, да кажеш шта је било . Позови такси?“. ,,Брже ће ићи да сиђемо доле у Борску улицу, ту такси пролази често“.

Док смо силазили низ степенице зграде, она се скоро спотаче, нежно се ослони на мене:,, А шта ти је богати са оном сметеном, што је онда 1987 дошла на дискусију у твоме стану на Карабурми?“.Сетих се, тада била присутна необична млада жена Сибила.Ћутао сам. Она се насмеја гласно:,, Виђала сам вас повремено на Кеју, у моме комшилуку, шта је са њом, нисам је видела годинама?“’

Сиђосмо низ стрму улицу Станка Пауновића, само што крочисмо у широку Борску улицу, наиђе такси, дигох руку, зачу се шкрипа кочница. У одласку ми важно дошапну:,, Чујемо се ујутру“

Иван је спавао дуго ујутру. То време сам искористио да телефонирам драгом пријатељу Мими Саборац и истомишљеник, је одмах схватио о чему се ради, прихватио је са задовољством ,Иван ће му затребати да нешто поради по великом дворишту око ранча, а он и његова симпатична супруга Пенелопа ће му повремено давати нешто за храну.

Био сам задовољан што сам учинио још једно добро дело, збринуо драгог пријатеља Ивана.

Савест ми је била мирна и спокојна.То је тако диван осећај. Волим да помажем људима. Али не свима, него пре свега онима који то заслужују. Ко воли све, не воли никога.Помози, једном,два пута, и трећи пут, ако не вреди, пусти га низ воду-кажу мудри Јевреји.
Ипак, Иван заслужује подршку. Није он површан. Друге ствари су у питању.Живот је суров.

После доручка сам му дао скромну суму новца, он ме је обрадован саслушао, али то његово радовање није више онако какво је било раније, он нема више снаге ни да се обрадује на прави начин, ни да се од срца насмеши. Ипак, успео је да ме уморним испражњеним очима погледа био је потрешен мојом скромном подршком..

Позвах Миму, Иван узе дрхтавом руком слушалицу телефона, договорише се. Дадох му нешто новца, један цео хлеб и јогурт. Он одмах крете ка свом новом пребивалишту.

Ово су мутна, апокалиптична времена. Захтевају промишљеност и хладну главу. А људи су нервозни и унезверени.

Познајем широк круг дисидената, бораца за људска права, опозиционара и свакојаких незадовољника и бунтовника. Знам како су и зашто постали опоненти поретку? Скоро сви без изузетка, би ми се поверовали, убећени да су у праву, да су се успротивили, не да се бране, него из потребе да поредак поправе, да га мењају на боље, дакле да се баве политиком.

Овакве њихове исповести су за мене биле тужна прилика да још једанпут изблиза упознам несавршености људских бића. Неке од њих познајем из детињства, или из студентских дана,
покушавали би да се бране од масовних често ирационалних прогона. Неки су површно закључивали да су стварно криви, или да су Месије, Спасиоци нације. У пометњи и Голготи би тражили путању спаса, неки од њих би се уписивали у Партију, да се тако избаве, било је и таквих који би сарађивали са полицијом.

Некима је било боље, некима није.

Годинама сам препознавао да је већина од њих једноставно постала бунтовна, не да би свет мењали набоље, него да би се спашавали.

А декларисали су се, да су опозиција, да желе да измене друштво. И били су дубоко убећени да је тако, без довољне спознаје кључног мотива- да се избаве из страдања. Слушао сам такве изјаве не само од оних мање образованих и просвећених људи, него и од појединих врхунских интелектуалаца, академика, професора универзитета, доктора наука.

Човек је несавршено биће!. Људи нису довољно свесни својих мотива и своје потсвести.
То знам из мога професионалног искуства са истраживањима мотива купаца, они би радије куповали неку марку од неке друге, али нису могли прецизно да објасне зашто?

Запиткивао бих се: Зар је могуће да у толикој мери не разумеју сами себе? Чак и академици?

Одувек истичем: постао сам борац за људска права ( опозиција), не да бих се бавио политиком и мењао друштво набоље, него искључиво да бих се бранио од неоправдане репресије.Уз напомену: моја борба се стицајем околности, временом деформисала у ширу опозициону делатност. Да није било репресије, не бих никада постао борац за људска права.

Свих ових деценија сам научио једно, суштину-Да би се неко изборио, неопходно је добро здравље. Ко има здравље има наду, ко има наду, има све

Водим рачуна о здрављу. На Авалу идем често, Милица би ми се понекад придружила, ужива да се пење уз падине ове љупке београдске планинице.Узимали би аутобус на Трошарини, за пола сата би били у подножју Авале. Одакле би се успињали до врха, на коме се налази чувеии Споменик Незнаном јунаку, који је на коти од око 550 метара.

Имала би обичај да покаже на сабласни споменик, освртала се да неко не чује њене речи, као да су богохулне:, Сатанистичко, масонско светилиште“. Повремено води дуге монологе: ,, Са свих страна видљива вулканска купола Авале је за староседеоце Балкана, Келте и друге, била светилиште звано Авалон“. Милица је полиглота, врло начитана:,, Авалон, уствари има две речи- “А“, што на француском например значи “ На“, и “Валон“, “брдо брег. Хтели су да кажу још у то време: На брегу, мислили су “Светилште на брегу“. Онда би додала као да се исправља:,, Овде на Балкану су одувек Словени“

Осматрали смо ка југу Космај, удаљен петнаестак километара, он је мало виша планина од Авале. Према западу се у плаветнилу губе обриси већих планина Рудника, Букуље, иза којих се ка југу уздижу све виши и виши планински висови.

Уобичајавали смо да идемо на Авалу и када веје снег и дува кошава. Ништа лепше, него ли бити зими на окомитим падинама мале планине Авале, на домаку предграђа Београда.А као да смо били у дивљини, шибала би са Карпата ледена кошава, сјуривала се широким коритом Дунава, одакле би се наспрам Београда излила и устремила у вис,свом силином зашибавши, као бичом, по истуреној Авали, бесно бацајући у очи крупне пахуље снега, топло обучени са капуљачама на главама би се споро пробијали ка врху кроз плитке сметове снега.

После студени и мећаве би се раскомоћени опуштали у топлом ресторану хотела на врху Авале, у подножју куполе са чијег врха се уздиже Споменик Незнаном јунаку. Овај хотел је прилично модерна грађевинска конструкција, није некаква планинарска кућа, нити повећи планинарски дом, не налази се забачен у некој високој планини, у дивљини завејаној снеговима, где ноћу завијају вуци, на домаку је Београда. Боравећи на Златибору, и другим србијанским,босанским и другим планинама, сам откривао притајени шарм тамошњих свакојаких пребивалишта, планинарских домова, приватних кућа и хотела. Чим бих крочио унутра, осетио би се дах топлине, мирис борових цепаница које догоревају у пећи, заклона и скровишта, спокој, и мир, а около јечи дивља снежна планина, бекство од беспућа. Мирис планине.Опуштени, сунцом опаљени стамени горштаци..

Овај дискретни осећај бих откривао понекада и у овом авалском хотелу. Поготову када би из снежног леденог дана улазили у топло, гласно ударајући ђоновима о праг, стресајући са себе снег, упућивали би се столовима, у ходу наручујући топао чај.

Баш једног таквог дана, на вратима хотела “ Авала“ се изненада појави мокре косе и одеће, помињана Миличина пријатељица Цакана. На обрвама јој се сјакте беле снежне пахуљице, сва у снежним накитима.Милица је радосно позва. Тихо промрмљавши неколико речи у име поздрава, седе, и ућута се. ,,Нешто нисам у форми, нису ми све козе на броју “, окрете се нехајно Милици. ,,Свугде су присутни, надзиру и мој лични живот“

Не потраја ни неколико минута, устаде, обуче зимски капут, и напусти нас, скоро без речи. Као што је и дошла.

Презирем оне који оговарају иза леђа.,,Очигледно да је она имала трновит животни пут?“,. радознао сам ,,По Цакани се види да је недовољно концентрисана, њене речи понекад нису праве, њен израз лица и гестови одају особу утонулу у бриге. Нагло јој се мењају расположења и одлуке? “.

,, Кад би знао њене муке“, Милица се растужи. ,, Њена покојна мајка, професор дефектологије је извршила самоубиство, брат одавно живи у Америци“. Задржа чашу минералне воде у руци:,, Становали су сви троје у повећој соби од око двадесет пет квадрата, она, мајка и њен брат“ .

:,, А шта је са њеним оцем?“

“ Убио га аутомобил на улици“, сазнах и тај податак.

,,Слушај даље“, Милица ме дрмну помало нервозно за рукав сакоа:,, Њена педесетогодишња мајка се удала за момка, избеглицу, од око двадесет пет година, вршњак Цакане и њеног брата, имали су мали стан у Кумодражу, сви су спавали у повећој соби, ставила њена мајка брачни кревет у ћошак, да би могла да страсно ужива ноћу са младим мужом. Било је ноћу уздаха, нежних речи, или бучних излива задовољства. А Цакана и њен брат, у истој соби, све чују. Брат, да избегне самоубиство, се одсели главом без обзира у Америку, Цакана се једно време одала дроги, једва се отргла“.

,, Чиме се бавио њен отац?“

,, Био гимназијски професор фискултуре. Становао у суседству средовечни мужеван човек, намамио тринаестогодишњу Цакану у његов стан, завео је, узео јој невиност. То је трајало дуго, нико није запазио.“`, настави Милица.

Цаканини родитељи нису довољно водили рачуна где иде и шта ради њихова кћерка. Логично, када јој је мајка таква неразумна особа, очигледни психопата, која није у стању да контролише своје сексуалне прохтеве, да је се то одразило и на личност њене кћерке.

Упитах Милицу, мене занима да сазнам више о њеном оцу.,, Отац је био још већа цвећка,. Лала из Баната, одвео лети ћерку на Тису, тада је имала мало више од дванаест година, да се купају на дивљој плажи, натерао је да се купа гола. У води јој се прибијао, миловао јој груди, и међу ногама. Она му сва потрешена викне полупрекорно, скоро помирљиво ,, Тајо, немој тајо!.“

Милица ме тужно погледа, стави своју шаку са израженим модрим венама, на сто:,, Вајни професори, зар они да васпитавају наше децу?“

Следећих година су се ређали изненадни и необични сусрети са Цаканом, као прецртани датуми у моме зидном календару. Увек бих се питао: Откуд да баш сада наиђе у милионском граду Београду?

Једног зимског поднева,током уобичајене шетње суседном Миљаковачком шумом, између сенки јелки покривених снегом обасјаних косим зрацима залазећег сунца који су ми ударали право у очи, учини ми се да однекуд пројури сенка силуете вижљасте жене, увијала се и нестајала у полутами борова као веверица. Ова млада жена, можда је девојка, је пуна енергије и узбудљивих снова на јави-помислих када се она, хитро сакри иза стабла старог масивног бора.избораног лишајима и небригом задужених, на коме се одмарао зрак залазећег сунца. Као лептир на великом цвету.

Вероватно је ту са младићем, па се играју?, наставих мирно шетњу.При излазу из шумице претрнух од страха, схватих да ми је нешто изненада заскочило на леђа?.Чуо сам да се у овој шуми повремено појави чудак, осион насилник? Да није пас луталица? Спреман да се браним, хтедох да енергично што пре збацим то чудовиште што ми се напасно попело на леђа.Као тигар на леђа антилопи?

У истом трену уши ми заглуши пријатан женски глас: Ба!

Страх и стрес нестадоше, смирих се, па се помало развеселих, вероватно се неко женско створење шали са мном? Или ме помешала са неким? Није насилник, то ме коначно опусти.Ко би то могао бити? Сетих се неколико жена. Комшиница Деса? Не, то она никад не би урадила, то није њен, ни начин, ни глас. Можда је то њена пријатељица Љиља Ненадов, она понекад сама шета овом шумом? Не верујем ни то, није ни она таква?.

Окретох се нестрпљив, зачудих се, преда мном је стајала сва озарена и зарумењена Цакана, гледала ме је право у очи, смејала се из свега гласа, нагло зграби руком снег са гране бора, стврдну шакама грудвицу и поче да ме обесно гађа.

Откуд она овде? Чудно је се понашала?

Није чудо? Жена у неприликама, тражи одушка, та помисао ми прва паде на памет, шта је она све претурила преко главе у њеном тегобном животу?.

Цакана је увелико прешла 40 година, али повремено, почесто, када је одморна и када
нема брига, заизгледа као да је у тридесетој? Запазио сам то још код неких, не само жена, него и мушкараца. Остају младалачког духа, упркос свакојаких недаћа.

А други , без таквих неприлика, се брзо постарају и смалаксају?

Таква је данас, сва је блистала, као девица. Учини ми се да та њена почетна необична емоција инспирисана зимским декором шуме истутња, приђе ми враголасто, наслони се на дебело стабло бора, гледала ме је право у очи из непосредне близине, задржи моју руку у шаци, благо је окрећући, као да меси тесто:,, Уморила сам се“, прошапта.

Одгурну ме благо:,, Милица ми је све о теби причала, до у детаља, она је наивна што то прича“.

Не видим шта би то Милица имала да причао о мени, пренух се?
Прво што ми пада на памет је да је запитам.,, Откуд ви овде у моме суседству?“

,, Имам добру пријатељицу ту у Вукасовићевој улици број 66, била сам код ње, знам ову
щуму од раније. Па да, ти станујещ ту негде на Миљаковцу“, опет узе да помно
загледа моју руку. Као да је гатара?

Нагло испусти моју руку, закикота се, поче да ме бесно гура ван стазе у дубоки снег, као да из обести хоће да ме обори, да се сликам у снегу. Онда се љупко оклизну, као мало дете, а одрасла жена:,, Подигни ме? “, пружи руке као када се мала деца играју на снегу, као да се предаје, повукох је снажно, њене од снега влажне руке се исклизнуше. Она се испружи на снегу, као у постељи, раширила руке блажено у бели снег поред себе, неће да устане.

Да није пијана? Сећа се детињства?

Она свашта доживљава, има падова и подизања, али изгледа да се одупире, јака је ипак, не
запада у трајнија нерасположења. Од како је познајем, стално би ми се жалила на некога, како јој је тај и тај напакостио, где год макне неко би јој направио неприлике:,, Сада када сам долазила у аутобусу 48, једна гуска ме грубо одгурнула на седишту.“, малопре се пожали.

Онда окрете другу причу:,, Нестао је у виду ластиног репа и Јанко, злобници контролишу и љубав, дао ми је и он шут карту.Таквог мушкарца нисам још срела, има обичај када освоји жену да је болно грицне за доњи део стомака, да је обележи да је његов посед“, смејала се гласно. Такву причу сам чуо још негде раније.

Зачудих се њеном, опором, натуралистичком опису сексуалности. То не доликује дами?.

Препознајем код Цакане поједине опоре речи, скоро вулгарне, али тога има и код Милице, запазио сам да слично причају и неке друге жене. Нисам ни лекар, ни психијатар, али ми је јасно, оне пате од нечега што лекари називају хистерија.Још неусахле жене жељне мушке нежности, а њу не налазе, па се онда изживљавају у игри голицавих речи, понекад и врло вулгарних. Или то чине да заголицају машту мушкараца? Познајем лично неке од њих, не одолевајући удварањима мушкараца, завлачиле би се олако или лакомислено у њих, и по њиховим пребивалиштима. Али на крају би биле разочаране, ни то није оно право. Сневале би да нађу љубавну екстазу у загрљају снажних младића? Увиђале би да и то није повољно решење.

,, Нема праве љубави, ни правог секса без једног, правог партнера. Што више љубавника, то мање доброг секса“, чух ове речи од плавуше планинарке у зеленим четинарима на планини Рудник.

На раскрсници странпутице, би им остале празне речи, уместо истинске љубави. ,, Да ли да идем у стан код оног брке са дружења у Дому војске?“, запита средовечна плавуша пензионисана судиница Врховног суда најбољу пријатељицу. Ова јој као из топа одбруси: ,, Шта ти је бре, шта ти се може десити, само можеш бити је..на..“. `

Цакана се смејала гласно, и даље дрмусајући моју руку њеном.
,, Могао бих ти по годинама бити отац, не иде?“, отргнух енергично моју руку из њене?,
Привлачна је, али шта ја ту тражим, ми смо две различите генерације, она би могла бити друштво мога сина.

,, Нема везе, виталан си, разумеш ме и прихваташ, дајеш ми подршку, сталност и
сигурност, то ми је сасвим довољно. Тешка времена, дај шта даш. Живи се од данас до
сутра, ако не зграбиш живот данас, сутра оде воз, Французи кажу: Demain, jamаis“ ( у преводу: Сутра, никад), ко пиксла да си казао“, из непосредне близине је трептала широко отворених узбурканих очију, као да је пијана?

Да није наркоманка?

Ухвати ме опет за руку и поче њоме да витла. Нагло тргну руком ка излазу из шуме:,, Ено Радице, еј Радице, ево ме долазим!“, одјури ка другарици без поздрава, изненадно као што се и појавила.

Знао сам да се ускоро неће јавити, или ће проћи године до тада. Тако је и било.

Људи су постали ломљиви, нестални, моментални, и односи мушкараца и жена.
тегобе би их савиле, гурају споредно у заборав, труде се да преживе до сутра.

У данашњим временима нестају митови, укључујући и оне о љубавним односима старих особа, мада још увек у понеким срединама опстају стереотипи.

Истраживања доказују да иако сексуални живот у старијој доби, или у старости, природно није као што је пре био, ипак још увек може бити задовољавајући, или чак и врло задовољавајући.

Многи старији у данашњој Србији, када помисле о томе, се стресу од стида:,,То није више за мене, то је за младе“. А прилично има и оних који мисле другачије.

Овакво стереотипно веровање може превремено пригушивати жељу за сексом, која природно и даље опстаје.Можда на другачији начин него ли раније, али постоји. Године, што је сасвим природно, доносе опадање сексуалних активности, организам стари, опада ниво хормона. Али не код свих на исти начин и у истој мери..

Да љубав и секс нису само за младе, потврђују најновија истраживања еминентних истраживачких установа, објављена у угледним медицинским часописима. На пример,пре две године у New England Journal of Medecine објављено је велико истраживање на узорку од око 3000 Американаца, од чега 1550 жена и 1455 мушкараца, старих од 57 до 85 година. Већина испитаника признала је да су сексуално активни и да у томе уживају. Потврдно је одговорило да упражњавају сексуалне односе 73 посто људи старих од 57 до 64 године, 53 посто оних између 64 и 75, чак 26 посто људи у између 75 и 85 година.

Истраживање шведског научника Нилса Бекмана објављено у British Medical Journal
пак, показало је да се број седамдесетогодишњака који уживају у сексу значајно
повећао у последњих тридесетак година. Бекман и његови колеге истражили су
сексуалне активности шведских 70-годишњака седамдесетих те 2000 и 2001. године.
Док је седамдесетих година 52 посто ожењених уживао у сексу, три деценије касније
чак 68 посто испитаника у тој доби имало је редовну сексуалне односе. Број
седамдесетогодишњих сексуално активних уданих жена, пак, повећао се у истом
периоду са 38 на 56 посто. Наше истраживање показује да већина старијих
људи сматра сексуалну активност нормалним делом живота у старости – изјавио је
Бекман.

Занимљива је и велика италијанска студија “Il raport Censisс” у коју су биле укључене
особе из целе Италије старије од 60 година. која је показало да Италијанима након
шездесете године почиње “нови живот”, јер је 54,2 одсто анкетираних признало
заљубљеност и у трећој животној доби. Многи од испитаника потврдили су да и у
осамдесетим годинама живота уживају у сексу.

Истраживање је показало и то да су особе са одличним, или просечним здрављем биле
двоструко сексуално активније од оних које су имале здравствених проблема.

За време мојих боравака у Бриселу у Белгији, у другој половини 1960-их и почетком
1970-их година, бавећи се маркетингом, сам учествовао у истраживањима тржишних
сегмената старих- припадника такозваног Трећег доба старости, то су они изнад шездесет пет година. Oни су били предмет посебне пажње истраживача тржишта, јер су све
бројнији, добре куповне моћи, још довољно витални, за њих су развијани специјални програми, све до оних туристичких, укључујући разоноду и забаву. У појединим бриселским кафеима и јавним местима дружења, сам тада сусретао расположене и насмејане времешне даме и господу, весело би ћаскали, сретни да буду заједно,да се друже. Чак сам једном приликом посетио познати бриселски дансинг за старије “ Мемлинг“ у центру града, весео и насмејан пратио погледом како би старији удварачи, то је за мене придошлицу из социјалистичке државе Југославије била врста куриозитета, понекад као кобци, белих коса, јуришали на вршњакиње даме, као што би то исто чинили млади у бриселским дискотекама.

Данашња истраживања саопштавају да и на овим нашим просторима, поједини стари, када
пређу шездесете, седамдесете, или чак и осамдесете године, умеју да уживају у љубави и сексу.

Да ли је љубав међу старима аномалија?

Не бих се сложио. Нека свако ради оно што му се свиђа, што тражи и може његово тело.

У Белгији сам запазио да постоји склоност код имућних мушкараца да имају много
млађе љубавнице. И обратно, када би се радило о богатим женама.

Овде посматрам ту исту диспропорцију у годинама, али се она испољава у другачијим околностима. Понеке старије жене просечног имовног стања, или сиромашне, виђам са много млађим мушкарцима.Познајем старије људе, који су далеко од тога да су имућни,
а друже се са младим женама.

Овакво понашање у Србији захтева посебна истраживања, којих нажалост нема?.

Једна ствар је јасна. Односи међу половима, нажалост и нарочито младих, су се променили. Праве речи су-драстично су се пореметили.

Млади и не само они, у овим тешким временима се налазе у дубокој кризи идентитета.

Овакве околности нису добри пријатељи разумних одлука.Спора, или пребрза зближавања, лоше процене, нагли и неодмерени раскиди између младића и девојака, непримерени међусобни поступци и лоша искуства међу младима, међусобно неповерење и сумњичавост- све то квари љубавне и брачне везе.

Да ли данашњим младим генерацијама мањка нешто што се у психосоциологији назива социјална ( друштвена ) умешност опхођења?. На то бих надовезао и брачну, или љубавну компетенцију.

Што последично драстично угрожава институцију брака и породице, са свим трагичним последицама по национални наталитет.

Лекари, психолози, брачни саветници, световна лица, медија, указују на све већу
присутност аномалија. Од промискуитета, преко нимфоманије, хомосексуализма ,
инцеста и педофилије, и свакојаких перверзних пракси у области сексуалности. Све
је више јавних кућа, поготову оних непријављених, или закамуфлираних, салона
лепоте и еротске масаже, пратиља, зечица.

Изменила су се и деца, девојчице. Постали понекад чудаци стармали? Девојчице на телевизији виделе распојасане даме, имитирају их.

Нису давна времена, сећам се детињства, да су се у селима Западне Србије, а тако је
било и широм Србије, и не само ње, девојке удавале врло младе, ако нека не би нашле младожењу пре осамнаест година, била би престара, нико је више не би хтео запросити. Врло рано су рађале бебе, а мајке и очеви би већ са четрдесетак година постајали бабе и деде.Још младе жене би навлачиле прегаче, узимале у руке оклагије, купале унучад, радиле по васцели дан на њиви, запуштале свој изглед. Ако би њихови мужеви већ прерано постали необријани, космати, знојави, огрубели од тешког рада и живота, са проседим длакама у коси, им се повремено ноћу приближавали у кревету, оне би их бесно одгуривале лактовима: Срам те било, имаш унучад!.

Вековне навике и предрасуде су превремено потискивале још у њима запретене
присутне младалачке жеље.

Нова времена су донела нова схватања. Данас се време ступања у брак померило на
око тридесет или више година. Под утицајем феминизма, хедонизма и нових схватања
љубави и брака, породице и односа према деци, рађају се другачији обрасци понашања
људи и жена.

Балкан је сусрет различитих религија и цивилизација. Поједине етничке групе пуне куће децом. Друге се одају хедонизму. Побеђују ови први.

Чуо сам недавно на купалишту на Ади Циганлији, постарија жена, смежурана и
подмуклог израза лица шапутала је убеђивајући млађу саговорницу:,, Данас жене имају
више партнера, један за изласке у позориште, биоскоп, други за плажу, трећи за
шетње, онај за излете, овај за поправке у стану“, и тако у бескрај.

Једна друга, пак се сва стресе:,, Сачувај ме Боже мушкараца.“.

Лепотан пилот често на летовима, сазнаде да га жена вара. Повређен и понижен кратко
рече:,, Идем у геј параду.“

Чух недавно у комшилуку, оженио се момак, довео младу у стан, кренула она негде ван стана, зачуђена свекрва је запита:,, Ћери моја где ћеш сабајле?“ Она само слеже раменима:,, Идем на еротску масажу“.Свекрва рашири ноге испред ње, као да је позива на двобој:,, А јели ти, за шта ти служи муж?“

Посебно је занимљиво у овоме контексту расправљати о старењу и здрављу. Многи падају на непознавању психологије старења. Једноставно речено, уобразе да су
остарили, иако то још нису. Примерена је за ову сврху анегдота, коју ми саопшти познаник члан САНУ:,, Пре неколико година, када сам имао седамдесет година, сам био уобразио да је са мном готово, хеј, сада увиђам са осамдесет година, да су то биле лепе године. “ ,, А за неколико година ћете мислити да су вам ове године биле “младе?“, додадох. Он се насмеши:,, Могуће је и то“..

Никако да заборавим огроман стрес по повратку из Белгије, по први пут јула 1971 године, по други пут априла 1974.године. Утучен, неиспаван, вукао бих се лаганим корацима београдским улицама. Раније би мој поглед живо пратио лепршаве младе пролазнице, понека би ми се обешењачки насмејане обратиле.У то време мрачних страхова и нерасположења, девојке за мене нису имале никакву драж. Као да ми је некакав унутрашњи цензор, поменути Надзорник, забрањивао и да помислим на њих? То је за мене у тим годинама била забрањена зона, табу област.

Тај страх не само да се приближим, него и да помислим на неку девојку, касније жену, ме је држао годинама. Можда су овоме страху доприносиле туробне успомене на вишегодишњи боравак у Бриселу. Свашта сам тамо наслушао, о отровним инсектима као што је “ црна удовица“, о трагичним судбинама појединих непромишљених балканских мушкарчина, који су се олако дрзнули да заводе моћне сујетне жене, слушао сам свакојаке приче о женама са називом “ инсекти богомољке“, чије критеријуме прихватљивости они нису испуњавали. А инсект“ Богомољка “ би после спаривања прогутала мужјака.

Од тада бих се увек питао, то је постала моја помало параноична опсесија: да ли одговарам тој жени коју сусретнем- по друштвеном статусу, годинама, по образовању, имовном стању, моћи? Да ли сам исправан у љубавним проценама? Када се ради о мојим годинама, у поређењу са старошћу моје потенцијалне партнерке? Можда је неко усмерава због нечега ка мени? Да види како ћу поступити? Да ли објективно процењујем стварност и себе?

Западни свет уважава разум и прагматичност?, уме бити суров, то бих увек имао на уму.

Па бих се сумњичав повлачио у свој свет. Увиђао сам временом да сам преплашен често претеривао, погрешно процењивао. Последично, остајао бих сам.

Протеклих година, например, када сам се приближавао педесетим годинама, поражен се стресох: Остарио сам. Немам више право на љубавне везе.?

Увидео сам у следећим годинама да сам уствари био у великој заблуди.

Када сам 1997.године отишао са 61 годином у превремену пензију, нисам ни сањао да ће за мене почети “нови живот.“ Најзад сам добио стан у мирном уздигнутом делу Београда, испод саме Миљаковачке шуме, скромна али солидна пензија, нестадоше рана устајања, гужве у градском превозу, стресови на радном месту. Окренух се здравом животу, свакодневним шетњама, дружењима са планинарима, забави. Пре 1997.године су била тешка времена, свакојаке неприлике и бриге. Када сам отишао у пензију 1997.године, тога је ипак било мање.

Осетих нови оптимизам, живнух, јави се вишак енергије. Почех да пишем књиге и да се бавим развојем туризма у завичају, на вилинској реци Дрини..

У таквим приликама бих упознавао поједине забавне жене и са њима почињао да се
дружим. За мене је било велико животно откриће да их нисам дефинитивно заборавио, онако како их виде мушкарци. Дошло је време да се опустим, разуме се колико је то било могуће, да надокнадим пропуштено. Али се крајем тих 1990-их година јављао јак страх од сиде, и других заразних болештина.

Нисам заговорник распојасаног живота, нити промискуитета. Али не желим ни да будем испосник.

Зреле или старије жене, које сам тада сретао, често би живеле саме, удовице углавном, или разведене, деца би одлазила својим путем, имале су погодне станове, више слободног времена, или много искуства и разума.Понека је признавала, чак и у кругу веселих планинара, да нема бриге око трудноће. Или би биле спремне да о свему отворено поразговарају са партнером, без да у томе виде табу тему..

Схватао сам да љубав у тим годинама можда није иста као што је била када сам
био млађи, али да интимности и сексуални живот још увек могу бити врло узбудљив
садржај живота.

А годинама сам се неосновано удаљавао од таквих садржаја у моме животу.
Сада бих хтео надокнадити пропуштено.

Знам добро да тај жал за пропуштеним.уме бити велика замка? Или странпутица? Како за кога?

Доводећи на Дрину туристе из Београда и великих градова, слушао сам топлог јулског дана разговор две новосадске планинарке у гуменом чамцу који је поскакивао на зеленим валовима Дрине, отиснувши се од пешчане обале где се улива планинска речица Љубовиђа:,, Дефиниија секса као искључиво сношаја је заблуда, сношај је само један начин за вођење одличног сексуалног живота. Додиривање, љубљење и други интимни сексуални контакти могу бити исто тако пријатни за обадвоје. “ Обе су биле средовечне лекарке, једна психотерапеут додаде:,, Мора се схватити да је са годинама нормално да партнер и партнерка имају различите сексуалне могућности и потребе. Будимо отворени за све нове начине уживања сексуалног контакта и интимности.“

Па да, сетих се речи школског друга, генерала, лекара ВМА , др. Ивана Танчића:,, Како лезбејке савршено задовоље једна другу, тако може и мушкарац?“.

,,Живимо у време свакојаких стимуланса и препарата, справа, почев од вијагре, па све
до секс шопа“, чух разговор два постарија мушкарца на плажи. Један од њих се расприча:,, Данас сваки шмокљан може имати ону ствар ко оклагија, а жена и не сања да
је узео вијагру.“

,,Може, али ако често узима руши здравље“, не слаже се његов саговорник. Онај први га потапша по рамену, опет вулгарност:,, Женама је лакше, само се подмажу “.

Од доктора Стевана Петровића, који је одиграо значајну улогу у моме прошлом
животу, психијатра и психотерапеута, бившег директора Психијатријске клинике ВМА, он је био лични психијатар Јосипа Броза Тита, сам сазнао да је Тито био потентан и након осамдесете године живота. Др.Петровић је страсни заговорник тајних уплива на организам и понашање јединке, парапсихологије.

Када сам гледао у Бриселу 1967.године филм Макавејева “ Мистерије организма“, у друштву младе жене социолога, када смо изашли из сале била је весела и духовита: ,, Мистерија организма, мистерије оргазма.“

После ратова, распада земље, свакојаких криза, болештина и сиромаштва, не само све
старији и изнуренији, него и млади у дубокој кризи идентитета, осећају све присутнију потребу да побегну од тмурне свакодневице, од свеприсутних стресова. Желе да се опусте, трагају за мирним кутком у кафани, ступају у разговор, поверавају се, зближавају, лакше им је..

Људи понекад пожеле да због нечега беже од куће, од укућна?

Зашто су нажалост кућа и породица некима данас огадиле? Брак је као тврђава, они који су унутра беже из ње, а они ван ње јуришају да уђу у њу, то је нечија мудра мисао?
Откуд сада стрес у породици? Тога раније нје било?

Уместо стреса између четири зида, трагају за задовољством, за опуштањем. Principe de plaisir ( Принцип задовољства)?

Ерос. Потрага за новим узбуђењима? Кажу: Битан је квалитетан секс.

Али по коју цену?

Уморни, изнурени, депримирани, у потрази за изгубљеном виталношћу, обијају
прагове домова здравља и болница, свакојаких исцелитеља, иду по бањама, купују
лекове, ако могу оду лети у Грчку. Упорно истражују формулу здравог живота, еликсир младости.

Слушам савете, упозорења, поклике, као да се дављеници хватају за појас спасавања, у потрази за масовно уздрманом душевном равнотежом и пољуљаним здрављем, као да су нашли спас-Наћи ћу љубавницу, љубавника, дај дa испробам и то? Глацнућу се.?

Дошаптавају се: Секс је здрав, тврде да то кажу лекари, он нас чини младима и виталним, стимулише наш хормонални систем и чини нас срећнима. Одкако имам пријатеља боље се осећам, лепше изгледам, поверавају се пријатељице једна другој опуштене уз кафу.Наводе све шта су прочитале, чуле, секс се одражава позитивно на кардиоваскуларни систем, редовни оргазми код старијих жена могу да смање ризик од високог притиска и других кардиоваскуларних обољења. Разлог за то би могао да буде сексуални хормон окситоцин, који се ослобађа приликом женског оргазма. Расположена и весела настави: Он је моје благо, много млађи, нисам више нерасположена и нервозна, боље спавам, нетаде ко руком однешен умор.Пријатељица јој се приближи загледајући у лице:Затегла ти се кожа лица, јел могуће, мање бубуљица и акни, живнула си, глацнула си се.

И старији и стари мушкарци се слажу да их еротско задовољство чини млађим,
привлачнијим, полетнијим и да доприноси доброј форми. Закључују да је секс веома здрав за већину старијих мушкараца, јер убрзава метаболизам, смањује стрес, побољшава рад срца, јача кости, мишиће и побољшава имуни систем. И они се дају у безглаву јурњаву у потрази за млађим партнеркама.

Да ли је на своме месту имати много млађу љубавну партнерку, или партнера?

Да, на први поглед. Али на крају се ствари умеју искомпликовати.

Можда овакве изјаве, али само на први поглед, показују да је секс са много млађим особама заиста користан? Оваквом сихитреном закључку доприноси склоност која се шири у Србији, вероватно и шире, да је секс измећу старих одвратан и непожељан.Можда и отуда постоји склоност ка млађим партнеркама и партнерима?.

Наука ипак доказује друго. Најбоље је бити са особама сличне старости. Старије особе би требале да умеју да прилагоде своје сексуално понашање са годинама. Ако постоји значајна диспропорција, на крају обично испада другачије, штетно. Понекад врло болно.

Мој животни закључак је да је цивилизација заснована на потпуно погрешним
поставкама које се тичу дужине живота, здравља, па и када се ради и о сексуалносги
старих.

Убеђен сам да је данашње просечно трајања живота далеко краће од потенцијалног,
између осталога и због предрасуда о годинама које се сматрају као почеци старости, и
о усвојеном схватању о, уобичајеним годинама када треба умрети. Човечанство те прагове и кодове је прихватало вековима, деценијама, као рационалне и дефинитивне, и људи су се на њих навикли, постепено би се припремали за опраштање од овога света, занемаривали би своје потенцијале и бригу о здрављу.То је тако, природно, и ту се не може нешто превелико учинити, старење је неминовно, закључивли би поражени и потрешени?.
.
Сматрам да је таква филозофија живљења не само погрешна, него и да је блиска
успореном самоубиству.

Нешто друго је по среди, треба умети водити довољно рачуна о здрављу. Здрав живот, то је суштина.Бог је дао људима њихово тело и дух, и обавезу да се о њима старају. А они то не чине у довољној мери. Из незнања, или стечених навика.

Ако постоје овакви клишеи, или боље речено предрасуде о филозофији живота ,
о веку трајања живота, логично је да се такви ставови пројецирају и у однос према сексуалности старих.

Човечанство се није отарасило вековних заблуда. Људи заборављају на секс због предрасуда, потискују га из себе. Што је противно ономе што је записано у организму.
Сматра се да је искључиво у функцији рађања, после менопаузе жена не може
више да рађа, отуда нема више сношаја.

Каква заблуда! Нестаје плодност жена. Али опстаје сексуална пожуда. И код мушкараца, маколико била слабијег интензитета, она је снажна и извор најпријатнијег задовољства и квалитетнијег живота.

Зашто се онда тога лишавати?

Установио сам пролазећи кроз различите животне фазе, да интензитет потребе за
сексом постепено опада, али би се исто тако могло рећи да варира, да се мења у
зависности од чиниоца који утичу на исту.

Да бих сада у овим годинама дошао до открића, да се добрим здрављем, како се то каже здравим животом, шетњама, излетима са планинарима, дужим боравцима ван Београда у природи, летњим купањем на Ади, здравом исхраном и што дужим ноћним сном, са што чешће отвореним прозорима, и ноћу, без алкохола, кафа, без дневног сна, гојења, се може на неки начин, у извесној мери, вратити у релативну продуженију младост.

Установио сам да је најважније од свега позитивна енергија, потиснути тужне мисли
оптимизмом и полетом. Нарочито призивам у помоћ аутосугестију, треба умети створити задовољство и опуштеност у мислима.

А онда такве мисли шаљу поруке виталности органима и организму. У здравом телу и здрав дух. Али и обратно-У здравом духу и здраво тело.

Потребно је изменити целокупну филозофију живљења.То није увек тако лако, мада уства ри треба само мало добре воље и промишљености.

За мене су промискуитетно оријентисане особе извитоперене, због нечега постале
такве.

Увек бих се трудио да сазнам узроке?

А они постоје. Ретко је у питању наслеђена склоност, обично би такву душевну, или моралну аномалију производио сплет несретних околности, у породици, школи, у окружењу, љубавни промашаји, насиље, нечија дискриминација .Научне студије најреномиранијх западних научних установа су дошле до закључка , да је око 97 % проститутки постало таквим, не услед генетских склоности, него под дејством фактора окружења.

Сатана ужива да подмукло руши праву љубав.То је моје животно искуство посматрајући парове око себе.

Права љубав је са једном особом, промискуитет је потсвесна потрага за истинском
љубављу, од оних који нису довољно свесни зашто су такви, који нису проникли у несретне животне околности које су их поразиле и таквим направиле.

Вратио бих се на Цакану, јунака ових редова.

Она нам се придружи у биоскопу, гледали смо филм о Хитлеру. Седе поред Милице и мене, некако туђа, скоро да ми каже “ви“, а читалац ће се сетити, како је се пре само годину дана, јануара прошле године, понашала према мени онако распојасано у Миљаковачкој шуми?

Цакану треба разумети, свугде наилази на зид одбојног сумњичења и неразумевања. сваки дан је шиба живот, ко зна шта се од тада са њом све подешавало, ти догађаји су испретумбали и измешали, потиснули њена сећања и оријентацију у туробном свету, нема Цакана снаге да све то у глави смири и среди. Да прави рационалне изборе.

Она више инстинктивно осећа да је ја сагледавам другачије од осталих које она сусреће. Отуда осећа нејасну симпатију и у мени налази ослонац. Када би ме срела би се сва озарила. Pогледа me испитивачки, као да чита моје мисли:,, Нешто ми заблокира мозак, закречење крвних судова, понекад ничега не могу да се сетим?“, држала је упорно мој лакат.

Досада сам имао прилику да видим неколико филмова о Фиреру, човеку који је гурнуо велики и мудри немачки народ у невероватну трагедију. Овај филм о Хитлеру је другачији од осталих, он је приказан на нови начин, разголићено, не са маском врховног неприкосновеног вође, коме се сви клањају и диве, или као омраженог нацисту фирера.Из секвенце у секвенцу овога врло занимљивог филма, пред нама се појављује такорећи обичан човек, око кога се кују завере, који почиње убрзано да доживљава осећај пораза и промашаја својих мегаломанија и заношења.

После филма смо се упутили у Земун, закорачисмо мостићем изнад воде нa модеран сплав испред Хотела “ Југославија“. Успут у аутобусу се изненадих, када Цакана прокоментариса филм :,, Сасвим другачији од свих филмова о Фиреру, овде га приказују као преплашеног и под опсадом, Велики брат је бдио над њим цело време, и онда.“

Необично, помислих, и ја на сличан начин видим овај филм, ипак Цакана није површна.

,, Времена се мењају, и филмски ствараоци постају боље обавештени, зрелији “ погледах је.

Па ја хоћу да јој се свиђам?!.

Цакана постаде намах она стара, каква је била у Миљаковачој шуми, скоро се закикота:,, Хитлер је имао велике проблеме са гасовима, када је требао да држи страсне нацистичке тираде, осећао би болна надимања стомака, његов лични лекар, звао се Морел, му је давао пилуле да упију гасове у стомаку.“

Изненађен њеном опаском, погледах Цакану, мислио сам да је површна и незрела, а она зна овакве деликатне податке?.

Милица скоро да јој оте реч, бацала је у моме правцу љутите погледе:,, Његов лекар се звао Морел, “мор“ на француском значи “мртав“, то је све била игра светских мрачних сила. Ох Французи!“

Цакана скоро да загалами, чини ми се да су им се обема беоњаче љутито изокренуле, што ме зачуди, па оне се знају од детињства:,, Поред речи “ мор“, је и кратка француска реч “ел“, што на француском значи “ она.“.

Милица се узјогуни, била је скоро бесна:,, Хоћеш да кажеш да му је тадашњи Велики брат правио сметње са женама?“

,, Управо то. Фирер је био импотентан, имао је слабу ерекцију и пребрзу ејакулацију, бег је налазио у перверзијама“, Цакана је бриљирала.

Пазио сам да не изразим моје претерано слагање са Цаканиним резоновањем, да не бих повредио због нечега нервозну Милицу.

Паузу прекиде Милица:,, Наша песма “Кажи зашто ме остави“ је постала популарна у Америци“

Цакана једва сачека да је допуни:,, Да слушала сам ту америчку певачицу, ипак то није то, то није она наша изворна романса, американизована је, скоро да не можеш да је препознаш, без оне наше страсти и словенског балканског дерта.“

Овога пута је ипак у центру пажње била Цакана. Љупка. седела је поред нас широко отворених замућених очију, опет нестаде у неки њен свет далеко од нас, сада се замисли, певушила ову познату песму, сама за себе, скоро са сузама у очима? Као да је некога преклињала?.

Кажи зашто ме остави, срце испуни тугом.
Кажи зашто заборави, љубав сву нашу ти.

Mилица ми шапну нервозно право у ухо:,, Бенави се, хистерична успаљуша, жељна мушкарца.“

Да Цакана није аутистична? Лоше се оријентише према другима? Душевно дезоријентисана, а чаробна млада жена, данашњи извитоперени свет је препун свакојаких перверзњака, који за таквом женом чезну.Шта би неки од њих дали да буду са Цаканом?

Зазвони изненада Миличин мобилни телефон. ,, Оцу позлило, морам одмах кући“. устаде и одјури, скоро без поздрава.

Цакана је заиста необична жена, боем, романтична и осећајна, воли да се дружи са мушкарцима по забаченим кафаницама, не тражи много од њих, само топлу реч, нежну мушку руку.

Певушила је, скоро шапутала речи ове романсе која ми се тако свиђа још од младих дана.Ту романсу сам толико пута са дубоким осећањима слушао потрешен као студент, била је врло популарна распеваних шездесетих година.

Били смо тада сретни, нисмо знали шта нам се спрема у наредним деценијама. Како смо били лаковерни? И наивни?

Цакана нагло застаде, умукну. Као глумица на сцени, ухвати главу обема рукама,
мотрила је у моје очи кроз раширене прсте шака њених руку. Као да хоће нешто
немушто да ми саопшти укрштеннм дугим прстима раширених преко сузних очију, видео
сам очуване глатке нокте обојене у црвено?

Трудим се да прозрем у њену тајну, па она је усамљена, не наилази на разумевање
мушкараца. Доживљава врло болна разочарења са њима, упркос што је тако љупка? Не уме са мушкарцима, помислих?. Али ипак закључих да је то све много сложеније.

Сада ми из неба па у ребра опет рече:,, Добила сам опет шут карту?“
То ми је исто казала и у Миљаковачкој шуми покривеној снегом прошле године, онда јој
окренуо лећа Јанко, сада Марко.

Претходно попи два појача ликера. Наручи још један. Ja нисам склон алкохолу.

,, Какав сте ви мушкарац, а не можете да попијете ни чашицу слатког женског ликера?“
враголасто ми се унесе у лице. Промени се у року од неколико секунди. Из дубоке
туге, као са ивице самоубиства, наједном као једним одлучним кораком искорачи у
сунчану веселост.

Па она је лабилна,како Французи кажу“ Lache“ У Француској, слично је и у Белгији, за неку жену казати да је “ lache“, је далеко од било каквог комплимента, насупрот, тако описати неку жену, значи рећи за њу да је површна, непостојана, нелојална, или склона олакој и пребрзој неверности, oдала се промискуитету

Цакана испи ликер наискап, поново запевуши, речи би јој се пресипале преко љупких
благо напућених црвенкастих усана, има лепе беле правилне зубе: .

Сви моји дани тужни су, без та два ока плава.
Врати се, скрати патњу ту,
све ти опраштам,драги.

Окрете се, скоро да осетих њен дах, као да ме прекорева скоро да је заридала:

Кажи зашто ме остави, сруши све дивне снове.
Кажи зашто ме остави ти?

Нешто се са њом дешавало?. Потекоше јој сузе низ образе, очи јој се поново замутише сузама.,, Дао ми је шут карту“, наслони главу на дрвени сто. ,, Напустио ме, одбацио као празну кутију цигара, као крпу.“

Драстично поремећени односи између мушкараца и жена, дубински масовно раширено неповерење међу њима. Дубока криза морала-све то чини врло плодно тле за лоше процене, неспоразуме. Из чега би се рађале расправе и сумњичења, кварење љубавних веза, дубока разочарења.Неки би се повлачили у свој свет, да колико толико сачувају своју духовну равнотежу. Други би сумануто јурили из једног љубавног промашаја у други.

Гази ко кога стигне, безобзирност, презир, повређене сујете, осветољубивост. Као на бојном пољу?

Иза свега би остајали заувек ожиљци, или извитопереност, задимљене сабласне рушевине, суза и трагедије промашених љубави и бракова. Огавне магле људске себичности и зла би прекривале неопајана гробља безброј од хирурга искасапљених фетуса нерођених невиних људских бића осуђених на смрт, без могућства да се бране

Свугде параноје мушкараца и жена, љубоморе, посесивности, страх од брачне или љубавне преваре, од напуштања, љубоморни мушкарци и жене ангажују детективске агенције, присутно је насиље, новински ступци преносе вести о породичним убиствима.

Још смо извесно време поразговарали. па се упутисмо на аутобус. Она станује на Карабурми.

Први изађох ја код палате “ Београђанка“, спазих поред себе старију жену на штакама, заглавила се на излазу, молећивим гласом се обрати возачу да мало сачека. Стоје млади, као кипови, нико јој не помаже, сирота жена ни не очекује да је неко придржи док некако протура укрућене ноге на тло, погледа забринуто у шофера.У овим суровим временима скоро да је постало срамота помоћи некоме?.Брзо се окренух и пружих јој руку, хоћу да послужим као пример, да пред другима оживим давно потиснуту испомоћ према немоћнима:,, Хајте госпођо, полако“. Стара жена сва засија од среће, од уморне и безвољне скоро непокретне старице, претвори се у бескрајну радост и захвалност:,, Хвала, хвала вам велико, хвала!“, понављала је, била је истински сретна, није навикла да се неко тако понаша у превозу према њој. Прискочи Цакана, ухвати је испод пазуха. На платформи аутобуса настаде преокрет. Онај младић и девојка што су малопре били укипљени, хладни и себични посматрачи, се наједном преобратише у брижне путнике, прискочише, пола аутобуса нам се окрете, сада сви постадоше спремни да помогну. А малопре су ћутали потпуно незаинтересовани.Узбуђена жена сиђе на тротоар, потрешена нам се захваљивала, клањала до земље..

Док ми је давала број њеног мобилног телефона и емајл адресу, Цакана ме је још једанпут изненадила:,, Овако нешто нисам видела , да се сви у возилу укључе да помогну немоћну особу?. Нашем народу треба само мало подршке да се поново уљуди, као што је био до пре неколико деценија. Видели су нас да јој помажемо, и осетили су у себи да тако треба, треба их подстаћи, дати им пример, стекли су навику да то не треба чинити- сада стекоше другачији утисак. Народу треба само мале подршке, да се тргне и освести`.

Како је Цакана мисаона?

Имам те и те године. А још у себи имам живота. Прија ми да се дружим са Милицом и Цаканом. Да ли осећам кривицу? Да ли сам моралиста? Важим за деценијску жртву, часног и поштеног борца за људска права, посвећеног узвишеним најчистијим идеалима. Неки ме виде као посвећеног аскету?

Да ли ја имам право да се тако понашам? Сетих се опет речи Достојевског:,,Једнога се бојим: не бити достојан својих патњи.`

Ово ми је у Бриселу причала драга и незаборавна Ани, моја животна сапутница од 1967 до 1971 године:

Савесни и часни бриселски фратар учени католички филозоф, дошао до шездесет година испосничког живота, привлачан и мужеван, а није никад осетио топлоту и љубав женског бића.Отићи ће невин са овога негостољубивог света?.Имао је оданог пријатеља, такође католичког интелектуалца, често је био у његовом дому и његове врло проницљиве супруге, имали су заносну кћерку лепотицу од 19 година, ова породица га је одувек истински уважавала. Млада девојка се поверила мајци да је фратар упркос његових година и верског статуса, врло занимљива особа, да је још увек привлачан, да се због њега у потаји ноћу понекад заплаче. Мајка и кћерка су се сложиле, потом и отац у потпуности, да овај католички високодостојник не оде са овога света без да осети тајну страсне, забрањене љубави. Њихова 19 годишња кћерка постаде љубавница 60 годишњег часног оца високоморалног католичког свештеника.

Да ли ово што се са мном сада дешава барем по нечему не потсећа на ово што се догодило са велечасним бриселским католичким фратром? Да ли ја поред вишедеценијске остраш
ености људским правима се окрећем неким другачијим животним садржајима?

Када ме је у лето 2005 године у завичају, у спокојном азбуковачком селу Узовници, недалеко до Љубовије, посетио угледни и утицајни професор Државног универзитета на Хавајима, Американац Кен Скуланд, својевремено је био саветник председника САД Буша, у друштву још два либертаријанца ( www.isil.org), гледали су ме задовољно како сам, упркос мојих година, по цео дан преплануо на брзацима Дрине, знају они, дошли да ме подрже у моме ентузијазму да изналазим и доводим туристе на Дрину. ,, Дрина је необичн а река`, су ми саопштили искрено. Док је универзитетски профсор из Литваније Виргис Даукас одвезао колима професора Скуланда до оближње Петнице, где је он држао предавање, двадесетшестогодишњи Швеђанин Лео Олсон, економиста и ја, смо искористили да направимо мали излет. Кренули смо од куће Саве и Мице Стајића, у пољу поред Дрине, где су гости били отсели, све уз окомито уздигнути Кучевачки сокак. Успон је био јак, испели смо се на коту од 660 метара, савладавши висинску разлику од око 450 метара. Ишли смо брзо. Леон је млад и снажно грађен, меркао ме је дискретно, зна он моје године, све он зна о мени, као да сам читао његове мисли: Скоро седамдесет година, а не заостаје, ама баш нимало за мном, није се ни задихао?.

Професор Кен Скуланд зна за све моје досадашње неприлике, борбе, он схвата о чему се ради. Публиковао сам његове књига на локалним језицима, на његово задовољство квалитетом превода , ниским трошковима, и брзином. Понашао сам се према њима искрено и коректно, без икаквих обмана или непримерених потеза. Он и сви либертаријанци су ме због тога ценили. За мене је била велика радост, и искрена подршка да прочитам из његових очију и речи, да је он тако радостан, што се ја добро држим у овим годинама, што сам још виталан.

Видео је он мене и саборца Душана Покорног 1992.године у Попраду у Словачкој, потом у Будимпешти, па 1995.године у Атини, 1996 у Берлину, 1997 у Риму. Није ми било тешко да за време ових сусрета уочим, да његовом оштром оку није нимало измакло како бих понекад био измршавео, пропао. А понекад сасвим другачији. Вероватно је помишљао тада: он је жилав и јак. Кен уме да цени поуздане и искрене пријатеље

Ово са људима и женама овде, изгледа да је тако свугде у свету, се дешавају необичне ствари. Људи постају нестални, нестабилни, непоуздани. Неозбиљни. И без достојанства понекад?
Милица и Цакана су се једном приликом на плажи на Ади скоро споречкале, пребацујући један дугој да умеју понекад бити лакомислене и олако се упуштати са мушкарцима. Скоро да се поџапају?

Да окренем распру на шалу, испричах како су две моје привлачне колегинице из Галенике, оговарале једна другу, “да је лака женска“. Мара ми је свашта говорила о Мири ( имена измењена), како мења мушкарце, како је лака, а Мира ми је исто причала за Мару.

Упитах једном Мару:,, То исто за тебе тврди Мира?“

,, Друго су те њене везе од мојих, тај Марко што га она спомиње, је диван човек, када дође све ми поправи, а Мирко, он ми је спасао сина од јединице из математике, даје му часове, често је код нас у стану, о Јови да ти не причам, када сам била у највећој кризи, мајку ми је сместио у болницу“. тако је за свакога мушкарца кога јој је стављала Мира на душу, налазила оправдање.

,, Па и Мира исто тако образлаже, као и ти те своје пријатеље , за које ти тврдиш да се она са њима кур….“, хоћу да је освестим.

,,. Није тачно“, Мара се разљути, ,,она је курва, са њима се курва јер је курва. “.

Нисам хтео да испитујем Миру, знам да бих чуо исту причу о Мари.

Очекивао сам да ће ову причицу прокоментарисати. Уместо тога, скренуле су разговор на другу тему.

Цакану сам опет срео изненадно, као што је обично срећем, овога пута опет на снегом прекривеној Авали. Група београдских планинара је у зимском хладном и oблачном дану кренула ка врху Авале, од последње станице аутобуса 47 у Реснику. Ледена кошава је бацала у очи снежне пахуљице. Било је забавно, утопљени смо ходали брзо.

Прођоше неосетно два сата пешачења у разговару са Боговцом Слободаном, времешним али врло виталним Босанцом са Гламоча.Успесмо се ка врху. Група планинара крете улево ка Авалском торњу, ја се упутих удесно ка Споменику Незнаном јунаку, који је највиша кота ове мале београдске приградске планине. Овде је ваздух већ помало планински, свеж и чистији, уобичавам да око Споменика прошетам око један сат брзог хода.

Учини ми се да се из правца Хотела “Авала“ у моме правцу назирала Цакана, са шалом омотаним око главе, препознаде ме јер се убрзаним живахним корацима упути ка мени, млатарала је рукама, нешто је весело довикивала у моме правцу. Стаде пред мене радосна, сва насмејана:,, Откуд ти на Авали по оваквом кијамету?“.

Обрадовах се сурету са њом?! Да ли имам право да се упркос мојих година обрадујем овом изненадном сусрету са њом? Она је толико млађа од мене? И да свашта замишљам и помишљам?

Читам, толики уважени католички свештеници , и не само они, се упуштају у оргије?

А ја?

Цакана тако брзо мења расположење и понашање. Знао сам да ће се ова њена почетна еуфорија убрзо преокренути у нешто друго, обично би то биле њене жалопојке на несретну судбину која је прати од малих ногу, најприсутнија би била њена болна љубавна разочарења.Тако привлачна млада жена, а кад год би ме срела би ме растуживала причама да је њен најновији драги оставио.

Употребљавала би увек помало отрцану фразу:,, Дао ми шут карту“. Увек бих се зачудио да се изражава на тако прозаичан начин, јер сам стекао утисак да је она ипак, могу тако да кажем, префињена интелектуалка? Ваљда је узбуђена па не пази довољно на речи које употребљава?

Нема довољну концентрацију, није у стању да прави асоцијације, да користи лични интелекуални домен. Она је растрзана и узнемирена. Отуда површна, импулсивна. па се понаша недовољно промишљено. Носе је моменти и убрзане промене животних околности. Привлачна млада жена окружена урлицима крволочних вукова?.

Кретосмо ка врху Авале, рекох јој да тамо код Споменика Незнаном јунаку треба да брзо изшетам један сат. ,, И ја то управо хоћу, да набијам кондицију“, као да жели да ме убеди да то стварно жели. Опет се мало тргнух, рећи “ да набијам кондицију“, не доликује дами, нити префињеној особи каква је она, то обично говоре обесни момци када иду у теретане.

Успесмо се до Споменика, кретосмо једно поред другога, убрзах, она не заостаје, није чудо, здрава је, много млађа од мене. Одмах започе своју љубавну причу, али најновију.И врло необичну.

Упознала је Лазара пре неколико месеци на плажи на Ади Циганлији:,, Мужеван, а чудак. Кад год се нађемо на Ади, или кад би путовали у оближња места његовим колима, увек нам се пришљамчи неки његов пајташ, био би више са њим него са мном.“

,, Добро је да вам се није придружила нека лепојка?“, окрећем на шалу.

,, Где год да макнемо, он је упорно настављао да води са нама мушкарце, или би их успут негде покупио, као да је неки наивко, обичан шоња, шмокљанчина, није ни запажао да су ми се неки од њих набацивали?“

,, Јели неки од њих био згодан“?

,, Било је и тога, кад смо били заједно у Италији су се лепили за мене на сваком кораку, умеју Италијани бити згодни, чудно, није испољавао љубомору. лепо се осећао са њима у друштву, па и када су ми се и пред њим дискретно удварали, можда су га сматрали за шоњу?“.
,, Да није прикривени хомосексуалац?“

,, Нисам на то помишљала, у кревету се уме понашати као мушко, али се не може рећи да је нешто нарочито, помало анемично, иако га има за шта ухватити“

Цакана застаде, размишља:,, Шта мислиш о овоме детаљу, живи сам, издаје собу у стану увек мушкарцима, и то млађим, питала сам га-зашто не издаш девојкама? Каже да су мушкарци погоднији, мање троше воду и мање бораве у просторијама. Посумњала сам једанпут, да није бисексуалац?“

,,Да ли си га некад затекла да се приближио неком мушкарцу ?`’

,, Да , управо то, били смо летос његовим колима у Шпанији, прикачила нам нам се два Шпанца, аутостопери, један је неодољив као мушкарац, а други је био помало женскаст. Где год макнемо не одвајају се од нас. Једно вече се сва тројица изопијају, овај мој Лазар загрлио онога пешкастога, прибија га уз себе као да сам то ја. Знаш Лазар је алкос“.

Њена прича ми постаде све загонетнија? Да није нека намештаљка?

Схватио сам када она настави:,, Кретосмо колима ка малом пансиону где смо сви били смештени, наједном нешто прасну, Лазар викну: Пуче гума!. Стадосмо у месту у пустари, нигде никога, шта да се ради? Лазар и онај женскасти Шпанац се загрлише, нестадоше у мраку, да траже некога ко има резервну гуму“

,, И оставио те саму у ноћи, у пустари са тим Шпанцом мушкарчином?“, погледах је скоро потсмешљиво.

,, Да управо то, тада ми се згадио, схватила сам да са њим нешто није у реду, посумњала сам да је зиста пеша, бисексуалац, да је наиван и лаковеран. Да му је важнији онај који је са њим нестао у топлој ноћи“, тужно ме је осматрала.

,, Па јесу ли најзад пронашли нову гуму?“

,,Јавио ми се на мобилни, аутостопом су отишли до неке оближње хацијенде, не могу да нађу замену,вратиће се тек ујутру, а још није било ни пола ноћи“.

Предосећам да ће се десити нешто необично.

Она настави грозничаво:,, Шпанац и ја се паркирасмо поред пута, била је мркла и топла ноћ. Он извади коњак, понуди ме, прихватих, иако предосећам шта ми подлац спрема. Кад нешто око нас забрунда, стушти се као олуја, неко залупа у хаубу из све снаге, зачусмо ужасну галаму, тргнуше неки споља, отргоше врата, ставише нам на лица хладне револверске цеви, отеше нешто новца што је он имао, и нестадоше у мрклој ноћи. Мушкарчина искористи забуну, зграби ме преплашену, дрхтала сам од страха, коњака и од његовог мужевног тела, прибих се уз њега. Освојио ме је олош на брзака, нитков, лукави заводник, онда смо заспали загрљени“
,, Шта је било даље, да ли је гума замењена?“

,, Ујутру ме неко цимну за рамена, тај мој је стајао изнад нас и церио се, био је у загрљају са пешом. Није уклањао руку заводника са мога паса, напротив пиљио је у нас, ужагрио очима, и сво време прибијао пешу уз себе, као да има оргазам са мном“.

,, Да није све то од некога намештено?“

,, Све је могуће“, она слегну раменима. ,, Чим смо се вратили у Београд сам раскинула са њим, а свиђао ми се, чак сам била помало загрејана, мислила сам да сам најзад нашла правог човека“, већ је била скоро потрешена.

,, Да ли си поуздано видела да је се зближио са тим хомосексуалцом у Шпанији?“

,, Да, миловали су се, очи су им биле ужагрене, какав је он мушкарац да му други пред њим повали жену, он уместо да се разжалости или разбесни, ужива, свршава да види уз мене другог мушкарца“

,, Онда је он бисексулац, а ти то ниси раније открила?“ ,, Посумњала сам више пута, све док се у Шпанији нисам дефинитвно уверила.“

,,Ко су његови родитељи?“

,, Били су имућни банатски Мађари, племићи, одузели им комунисти млинове и фабрику, салаше, дворац на језеру, његовог оца послали у затвор на више година, као свашта брбља, уствари изговор да присвоје његову имовину, мајка му је била похотљива, ја мислим да је била добро ударена, остала рано без мужа, упуштала се очас у везе са другим мушкарцима. Причао ми је да је као мало дете, док је неки сусед Ласло био на његовој мајци, се играо између њихових голих ногу“

,,Јели тако?“,охрабрујем је, желим да откријем породичне корене посрнулог Лазара.

,, Лазарова мајка,Мађарица, бујна жена, раскошних облина, њена слабост су били мужевни горштаци Личани, Лазар ми је причао да је умела да шчепа међу заносне бутине снажног Ликоту, и да је увек имала обичај да понавља -Божији млинови мељу полако али сигурно.“

,,И Лазар све то посматрао?“

,, Да, када је мало поодрастао ужасно је патио, умела је понекад да шчепа његовог друга дечака и да га пред њим одвуче у кревет“

,, То је у њему убијало самопоуздање, мушкост?“ .

,, Када је имао петнаест година заљубио се у друга из разреда, били су у кратким панталонама, када год би им се додирнула колена и бутине, осетио би узбуђење које никад у животу није ни помишљао да тако слатко може бити“, поверио ми се.

,, Јели се та наклоност према дечацима у њему задржала?“

,, Не, после тога се заљубио у даљу рођаку, али кратко трајало. разочарао се у њу, све су жене курве је имао обичај да понавља.У војсци се зближио са војником плавим Јанезом, Словенцом, када су добијали изласке у град, ишли су у биоскоп држећи се за руке ко две сека персе“.

Гледао сам је тужан.

,,Шта нам је комунизам направио?“.опет ме изненади. знам из искуства да су комунисти нарочито прогонили Мађаре.

,, Певао је у бирцузу антикомунистичку песму на мађарском, осуде га на две године робије у Забели, и тамо се спанђавао са неким пешованима.“

,, У њему су несретне животне околности и мајка психопата убиле самопоуздање мушкарца, створиле потсвесни страх од жена, то бих ја назвао ескимски синдром, Еским уступа своју супругу госту у иглу.“

,, Познајем мужеве, старе и немоћне који су својим младим женама налазили љубавнике. Неки су се изживљавали да барем посматрају своју жену у туђем загрљају“, наставих разговор са њом.

,, Чувени француски вајар Салвадор Дали је доводио љубавника својој жени и уживао да кроз кључаоницу звирка“, Цакана се закикота скоро раскалашно

,, Чини ми се да је Лазар био сексуални мазохиста, болило га је, али и узбуђивало да те види како слатко флертујеш са другим мушкарцима?“

,, Да, да , управо то. Ипак, није то тако једноставно, болно ми је пребацивао понекада да сам била сувише фамилијарна и топла са неким мушкарцем кога је он довео. А што си га ти довео, питала бих га ? Ипак, он је наставио да их доводи“

Ја се борим за морални препород нације. У томе видим кључ спаса. Сада око себе видим људске духовне руине, живе духовне лешеве.

Узнемирен, запажам да и мене понекад понесе та загађена река мирења са судбином, а ја сам оптимиста, не дам се, не могу да издам себе. Ако ме захвати та матица, ако се поистоветим са неким другима посрнулима, више то не бих био ја. Био би то неки други човек. Без наде у будућност.

То би било духовно самоубиство. А оно је горе од физичког.
Највећа победа је над самим собом. али и најтежа. То увиђам у овим најтежим временима. одупирем се.

Сањао сам ове ноћи, у касним вечерњим сатима оно што ми се стварно десило са професорком, мајком мога школског друга из суседног разреда. Заносна Изабела ( име измењено) , професорка једне гимназије на периферији Београда, иза ње су у то време почињала поља високих зелених кукуруза, иако је постепено прелазила четрдесет година, када би се појавила у видокругу било кога мушкарца, не само да би се он окренуо за њом, него би пожелео да јој се одмах обрати, шта не би дао да буде са њом, барем да само мало поразговарају. Њу су потајно сневали не само зрели мушкарци, него и ђаци школски другови њеног сина. Открио сам у тим годинама да су средовечне жене интелектуалке за мене због нечега врло привлачне.

Трудио сам се да осећања дечака, виђена из данашње преспективе зрелог човека, потиснем као недостојна мојим садашњим годинама, и не само годинама, него и мојим стеченим поимањима морала и духовних вредности. Тада сам био млад. Младост лудост.
Али би таква сећања понекад навирала из потсвести, као на превару, из заседе, у сну. Тада бих се затечен нисам могао довољно одупрети, мада сам и тада схватао негде дубоко у успаваној подсвести, да у мени постоје кочнице.

Зар је могуће да у мени у овим годинама још има тога жара?

Из сладњикавог сна ме пробуди снажна звоњава телефона. Скочих узнемирен, неко звони у такве позне сате, мора да је нешто значајно? Не могу да се расаним, још сам у полусну

Чух весео Миличин глас:,, Цакана и ја смо смо ту у посети, у суседству у броју 72, ето нас за пар минута.“

Откуд баш сад, погледах на сат тек је било 24 часа , дакле није тако касно. Вратих се у стварност. Шта желе по ноћи? Откуд баш сада после овога сна о Изабели, кога се нисам ослободио? Мојим телом се као топла надолазећа летња плима ширила опуштеност.

Ипак, одбијам да себи признам да ме весели да оне дођу баш сада када се налазим у благој есктази од полусна, баш сада када сам у овоме младалачком расположењу?.

Напротив, потајно се радујем! Увек присутан Надзорник однекле из таме ме порази истином, као да ме посу кофом хладне воде: Ти то управо сневаш!

Отворих врата, уђоше без куцања, у стан унеше смех и раздраганост. Још са врата су се, смејале, кикотале су се загрљене, прислониле лица, држе сладострасно руке око паса једна другој, на моје запрепашћење почеше да се љубе. Зар је могуће, бисексуалке?

Помислих- биле успаљуше у суседству на некој теревенци? Шта је ово? Не могу да верујем својим очима и ушима, да ли ми се причињава?

Милица устаде, хоће да се поред мене испружи у моме широком француском лежају, пружи ми у пластичној чашици некакво сладуњаво вино, сили ме да попијем, гура у усне, не искапих до дна. Да није дрога?

Изненађења су наилазила једна за другим, као ударци валова у малу барку на пучини, да је дефинитивно потопе. Нисам ни спазио када се разголићене Милица и Цакана нађоше на слободном каучу са друге стране мога широког француског кревета, додирнуше ме испруженим ужареним рукама, као загрејане пећи. Пијане су обадве. Можда су и дрогиране?

Хормони људе праве робовима нагона. Да нисам у оваквом чудном расположењу бих се снажно и енергично супроставио, позвао бих их да се одмах обуку, и напусте стан. Овако, био сам затечен.

Нагнуше се једна преко друге, почеше да се љубе сочно, дуго, недалеко од моје главе су се укрштале њихове руке трљајући један другој брадавице дојки.

Био сам дубоко разочаран обадвема.

Ипак, ово је тренутак моје слабости, никад више нећу себи дозволити овако нешто? Опхрван сном и немоћи, уместо да окренем главу на другу страну, или да их натерам да се обуку, и одмах напуште стан, препуштао сам се необичним догађањима..

Спустише руке ниже, видех како једна другу драже, сетих се, Милица ми је једном казала да жене боље познају женско тело од мушкарца. Па онда жене су потсвесно склоне лезбејству?

Усправише се на колена, преда мном су сада биле две дражесне жене, набрекле груди су скоро додиривале моје лице, обухватале су се дрхтаво голим бутинама. Скоро у исто време повикаше:,, Моралисто, сад или никада?“

Питам се, шта би чинили сада да су на моме месту поједини моји познаници? Неки од њих иду у јавне куће, скупо плаћају? А ја сада са оваквим дражесним женама се овако понашам? Да ме они виде сви би ми сада казали:,, Срам те било, ниси мушко“.

Шта су ми то дале да попијем? Зар да се ја упуштам у овако нешто, ја који критикујем крах јавног морала и извитоперена понашања мушкараца и жена? Откуд ја у мојим годинама да будем овако занимљив и привлачан за такве младе жене? Шта је ово? Зар је могуће да се ово мени дешава? И то у мојим годинама?

Пробудили смо се у касне јутарње часове. Обе су биле припијене једна уз другу, као овчице у тору опседнутом вуковима. Нечујно промрмљаше у исто време:,, Да живимо у троје, ти нас разумеш, други мушкарци су одбојни и груби.“

Милица рече гласно:,, Нечастиви су свугде око нас.“ А Цакана доврши, као када кошаркаш закуца лопту у кош:,, Велки брат никад не дрема, увек је присутан.“
Милица као да прекорева:,, Тако су разбуцали Турску, гурнули султане и везире у оргије у хареме, замајали их, попили им виталне сокове, умртвили их.“

Цакана жели увек да буде оригинална:,, Вијагра“. Милица хоће да је оповргава:,, Да је само вијагра, црна магија“ Цакана једва дочека:,, Kаква црна магија, све иде невидљиво, en distance.“

Сетих се прича др. Петровића, личног Титовог психијатра: Тито је био потентан и после осамдесет године. др.Петровић је писао књиге о парапсихологији.

Маја 2008.године пели смо се од Жичаре на планину Бобију ( 1270 метара) изнад Љубовије, иако је пролеће, права је жега, група планинара београдског планинарског друштва Железничар се још при старту уполовила, остадоше да се одмарају у хладу борова. Неки су се стрмом литицом пењали бржим ходом, други би застајкивали, неколико планинара се скоро затрка низбрдо, одустају од успона, вруће је. Групица од неколико упорних, у којој су били Милица, Цакана и ја, настави, задихани избисмо на чистину, са пропланка пуче видик, у долини се вијугала зелена далека Дрина, планина Романија тамо далеко у Босни се уздиже небу. Сунце запекло.

Цакана се обрадова:,, Да се сунчам“, зачас обуче иза дрвета костим, да изложи своје тело
сунцу. После пола сата предаха кретосмо узбрдо.

Цакана се узнемирена окрете Милици:,, Нешто ме сврби “, задиже сукњу и показа , изнад гаћица се нешто зацрвенело. Милица одмах повика:,, Ујео те крпељ!“

Цакана присебна, није се чак ни уплашила, ипак због нечега поче да се понаша необично. Цело време држи задигнуту сукњу и свугде около показује ујед.

,, Мора да овде има неки лекар или болничар?“, прозбори средовечан планинар показујући на
викендице изнад шуме. Ако нема морамо се вратити у Дом здравља у Љубовији.“.

Цакана показа руком на викендице, из места крену брзо, ми за њом, сва узбућена је цело време држала издигнуту сукњу изнад паса и свима заредом показивала руком на место где је се видео крпељ заривен дубоко у кожу доњег дела стомака, баш изнад горњег руба гаћица.

У брзом ходу банусмо пред викендицу, тамо затекосмо неколико средовечних мушкараца и
жена опуштено су уз мезе и ракијицу ћаскали у планинском спокоју плавичастих висова и мириса борова .

Цакана узбуђена и сва зацрвенела стаде пред њих и задиже високо сукњу:,, Ујео ме крпељ малопре?.“

Присутни викендаши загаламише сви у глас. Један јој приђе, загледа, па узвикну весело:,, Мене
је десет пута ујео крпељ, увек сам га извадио гасом!.“

Цакана седе на понуђену столицу, “врач“ брже боље одјури у собу да нађе гас. Појави
се са великом лампом на гас у рукама, држи повећи пакет вате. Седе поред Цакане, око ње се
окупише сви присутни мушкарци, да јој гасом ваде крпеља .

Милица се успротиви:,, Шта ако га прекинете на пола, ако му се разлије садржина , може добити лајмску болест?“.
Цакана ћутећи без речи седи на столици са задигнутом сукњом, севају јој голе бутине и доњи део
стомака.,, Само ти седи на столици, опусти стомак, да намажем гасом“, приближи се Цакани
препланула средовечна мушкарчина, Цакана се послушно предаде.

Милица настави:,,Најбоље је да идемо у Љубовију, у Дом здравља, тамо смо колима за пола сата , има ли неко овде кола?“

Средовечна обојена плавуша, зелених очију, неодр еђених година се умеша:,, Одвешћу је
мојим колима.“

Цакана одмахну руком. Као да хоће да јој каже: Сачекај да видимо шта ће ови урадити са гасом? .

Око Цакане се окупи “ конзилијум“ препланулих горштака, наднели се над њом као хирурзи
над пацијентом за време операције слпог црева. Један узвикује бесно: мажи овде гасом, други се
надовезује: дај ми још фате. Пљуште савети: да јој намажемо стомак, бутине, ноге. Неко узвикну весело: да јој прегледам цело тело, да нема крпеља још понегде?.

Свуци јој грудњак, уме крпељ да се зарије у брадавицу дојке, лукаво се зацери постарија жена

Цакана се цело време кикотала, скоро да је вриштала од смеха.

Окретоше је на бок, па на стомак, испипаше је са свих страна.

А крпељ не излази.

,, Доста!“ узвикну обојена плавуша, зграби Цакану за руку, подиже је, и поведе, позва Милицу и мене у кола, па право у Дом здравља у Љубовији.

Пре него што смо кренули приђе нам она постарија жена и затражи од Цакане број њеног
мобилног. Она јој даде.,, Цакана, када се вратите у Београд, зваћу вас, имам нешто за вас, што
ви волите, што обожавате?.“

Чекаоница Дома здравља је била празна, уведосмо Цакану у ординацију, она леже на болнички
сто, болничарка јој загледа стомак, узе пинцету, и позва лекарку из суседне собе.
Лекарка се појави журно на вратима, узе од болничарке пинцету. ,, Крпељ је прекинут на
пола“. Ипак, након петнаестак минута је делове крпеља пинцетом и ножићем извадила.

Све ово што ћу даље испричати сам сазнао касније од Милице. Она жена са Бобије која је онда добила број Цаканиног мобилног телефона, је недавно позвала.,, Замисли, позвала Цакану у стан, знаш шта јој је казала-мој унук чеснаестогодишњак, медењак над медењацима, а стидљив са девојкама, дај Цакана мало га охрабри, мунула обешењачки Цакану у слабину.

Унук се појави на вратима, Цакана ми се поверила: Анђео над анђелима, сладак, медењак каквог нисам видела. Цакана задовољљна одмах прихвати :,, Даваћу му часове, “.

Цакана је све ово испричала Милици до најситнијих детаља. ,,У Америци када бела жена спава са Црнцем огаде јој се сви белци, после овога дечка, за мене постоје само дечаци“.

,, И шта је сада?“

Милица настави:,, Испоставило се да овај дечак кришом узима дрогу, ухапсили га, у болници је
на лечењу од зависности од дроге, дође полиција по Цакану у стан, западе у гадне
неприлике. Шта ви имате са старијим малолетником, инсистирају полицајци?.

Не лези враже, спопадне је онда отац тог несретног дечака, сазна његова љубоморна жена и изудара Цакану.

Зазвоне на њена врата другови дечака, хоће да је силују, све знају шта је радила са њиховим стидљивим другом, улетело неколико њих, драли су се. курво, када можеш са њим можеш и са нама?“

Цакану сам опет сусрео случајно, овога пута, у Етнографском музеју Србије недалеко од Студентског трга.

Опет? Откуд такве случајности? Београд није градић, него милионска метропола. Има људи које нисам видео деценијама?

Док сам разговарао са Сашом Срећковићем , кустосом овога музеја, приђе нам са леђа млађа љупка црнка.У први мах се тргосмо обадвојица, сви се ми осећамо помало нелагодно када нам неко прилази са леђа, када чујемо иза нас у ходу упорни бат обуће и дахтање непознате особе?. Као да нас неко прати, као да прети? Свашта се дешава у ово лудо време сачекуша, отимачина, насиља на улицама.

Сви се плаше од свих такорећи? Неки дан ми у Кнез Михајловој улици неко приђе са леђа , зачух љутите речи, пред мене крочи драги пријатељ Марко, сав насмејан. Због нечега се уживио у улогу неке тајанствене и моћне особе? Да ме тргне? Драги пријатељ, и далеки рођак Панто Савић из Љубовије, ме неколико пута истински преплашио, јавио ми се телефоном, изменио глас:,, Овде полиција, будите код куће“.

Неки би казали: генерализована параноја.

Прва нелагодност нестаде као руком однета, када се пред нама иза наших леђа појави
насмејано лице Цакане, црна коса јој уоквирила зелене очи,.као дивљи цветови што се обавију око
језерцета на пропланку. Одмах стаде љупко испред нас, истури витко тело, кикотала се победнички, као да хоће да нам саопшти да је хтела намерно да нас мало уплаши, да каже Ба!.

У магновењу је осмотрих, ликовала је, увиђа да нас је мало истресирала.

Цакана се истури испред нас, расприча се.

Цакана нагло прекиде разговор утроје:,, Дођи овамо устрану, имам да ти испричам нешто занимљиво“, скоро да ме повуче за ревер сакоа..У лаганом ходу се упутисмо ка излазу зграде, Цакана показа руком на улаз у Пионирски парк. седосмо на прву слободну клупу у хладовини, око наших ногу залепршаше крилцима раздрагани голубови.

Цакана седе, прекрсти скоро до препона разнажене ноге :,, Ова моја Милица је велика замлата. Одвела ме на неку промоцију, спопала ме : Хајде, бесплатни ваучери за Соко бању, одемо тамо на
спрату у зграду поред Дома омладине, заиста добисмо бесплатан ваучер за две особе , превоз и
смештај за десет дана у Соко бањи. Кад не лези враже, нема Милице да дође на аутобус, вришти у слушалицу мобилног-Не могу да дођем, промаја залупила врата, не могу да закључам“.

Док говори фиксира ме погледом као хипнотизер.Запали дугачку цигарету GITANES, стави је театрално у уста, као што деца Снешку Белићу забоду шаргарепу уместо носа. Напућила усне у моме правцу, као да је љута, као да то чини некоме у инат. Ухвати ме за руку снажно, осетих дрхтаву енергију бујне жене:,, Дођем ти ја у Соко бању, дивота. Знаш то ти је Јужна пруга, мештани брзају кад говоре, ко Нишлије, али се не гађају са падежима. Знаш, они доле са југа су ти велике мераклије“.

Цакана се расприча :,, Банух на врата апартмана, рајска вила у шуми, примише ме муж и жена, средовечни, смеју се стално. Одведе ме власник до собе на спрату, иде полако, имао инфаркт, соба прекрасна, два поширока кревета, тераса, пуца поглед на целу бању, показа ми кухињу и купатило. Онда ми рече:,, Све је ваше, а купатило и кухињу делите са гостима када дођу, сутра долазе
једни.“

Опет се лати цигарете, замешкољи се на клупи, као кока на гнезду, згрчи се:,, Морам до тоалета,
бешика, када наиђе не могу да се уздржим, гаћице се оквасе “, устаде и одјури ка јавном тоалету
при дну парка. Зачас се нађе опет на клупи поред мене:,, Шта је ово са бешиком, нарочито навали када улазим у стан, разговарала сам са другима, и они запажају да се и њима нагло појављује нагон за мокрењем при уласку у стан?“

Да ли се шали? И ја окренух на шалу:,, То са сфинктерима, мокрењем и надимањем стомака, ми је
причала чувена америчка дива у Дубровнику на мој двадесетдруги рођендан , још давно, врло давно, 20 јула 1958 године, , она протестант, а била у љубавној вези са католиком чувеним глумцом Френком
Синатром, дословце ми је казала: Наш секс се буквално одвијао између кревета и тоалета“.

Изненадих се Цаканином реакцијом на ове моје речи, јер она поскочи као да је од гуме, истури
груди испред мојих очију, дојке су јој трепериле, десну ногу стави изазовно на наслон клупе поред мене :,, Ама друго је та чувена америчка глумица, и чувени Френк Синатра, а друго сам ја, ко сам ја да
се Велики брат изживљава тако са мном?. Када, хвала драгом Богу понекад сретнем неког привлачног
средовечњака, и кад легнемо у кревет, почињала би увек иста представа.Таман да се све деси како
треба, он почне да јури у тоалет, таман да му се, да простиш, она ствар дигне, наједном спласне,
постане ко у малог детета, јури у тоалет белог лица, љут ко рис. Када се смири некако, она
ствар спремна да дође где треба, наједном сад мене спопаде пошаст, надува ми се стомак, стврдну
се ко дулек, почну несносни грчеви?“.

Била је очајна. Гледала ме је унезверено:,, Квалитетан секс је доступан само Великом брату
и и његовој братији.“

Зграби цигарету, узе упаљач и поново је провокативно стави у уста:,, Не дам се ја, умем ја да
зајебем невидљивог -agent prpovotaeurа-зграбим оном ону ствар међу ногу, некако је укрутим , умем и да је грицнем, победим тако нечастивог. Знаш, ја то радим да њему угодим, али и ја понекад имам оргазам“ .

Настави:,, На то ми се жалиле моје пријатељице, исто им се дешава, нема нашем народу доброг
секса, резервисан је за оне владарске, а нама пипкање и пуши курац. Наше жене одбојкашице,
handbal, рукометашице, руком, језиком, мушкарчине кошаркаши, људине ватерполисти, ко од брега одваљени, а све саме ландарапишоре, све нека одличја иза којих се крију крваве зајебане поруке. А Новак ( Ђоковић) првак света у пенису ( Није казала тенису, него пенису).Све иде невидљиво, en distance“
“
Гледао сам испред себе, учини ми се да се клупа мало уздрма. Окретох јој се, она се благо дрмусала
у ритму нишлијске познате песме, певушила је ужагреним очима:,, Нишка бања топла вода, за
Нишлије права згода, Нишку бању сијалице красе, дању горе а ноћу се гасе.“

Окрете ми се:,, Словени су болесници Европе, крпе одувек, замлате, словенске жене збрза ко год стигне, само задигне сукњу “. Засузи:,, Ко нам је све ово закувао проклет био занавек!“

Познајем Цакану одавно, несретна породица, трновита прошлост, сурово окружење су
оставили дубоке уједе и ране на психи заносне жене, али она се упркос свега не да, бори се. Њена
психа је пуна незараслих рана.

Прекидох је:,, Настави, шта се то десило у Соко бањи?“

“А да, добро си ме потсетио, заборавих шта сам почела, нешто све чешће заборављам, соба прекрасна, све дивно, одем ујутру, вратим се увече, знаш, да мало изађем у живот“

Застаде, запали цигарету нервозно:,, Следећи дан увече када се вратих видех неко претурао
по фрижидеру, у купатилу спазих нечије две четкице за зубе, прибор за бријање. сетих се да су
дошли нови гости, дакле мушкарци, који са мном деле купатило и кухињу. Шта могу, тако је
договорено “

Промешкољи се премештајући цигарету зубима:,,Ујутру устанем да скувам кафу, утом
се из купатила појави у купаћим гаћицама Он, сав преплануо, висок витак мишићав човек,
има подоста година, али изгледа младалачки. Знаш, мој тип, моја слабост.“

,, Откуд то?“

“ Пристала сам да делим нуз просторије, шта сам тражила то сам добила, награјисала сам ко жути“
рече- А хтела је да употреби другу реч, ипак се уздржала.

,,Невероватно, то је био Он, срела сам га још зимус на излету планинара “Победе“ на Рудник,
измењали смо тада неколико речи, не можеш ни замислити нити поверовати, он је мој стопостотни тип,
згодан, интелигентан, духовит, успешан, каже да је слободан, даде ми број телефона, нигде не могу
да га нађем, сањала сам га ноћима, излуђује ме у сну до лудила, Велики брат ми га убацује у снове
сумњив ми је он, али кад је бал нек је бал, за једну ноћ лудила ћу дати цео живот“.

Какав обрт, помислих?.

Она као да чита моје мисли, настави своју љубавну исповест, цело време сладострасно стежући
шакама своје дојке и добујући прстима по израженим бутинама:,, Појави се он изненада кроз побочна врата, иде да се обрије у нашем заједничком купатилу. Погледасмо се, препознасмо се, али то не спомињемо, он кратко додаде:,, Комшинице, долазим на кафу, само да се обучем.“

Васцели дан смо били заједно, у базену ме обухвати око струка, увече смо играли на тераси хотела, држао ме за руку, загрлио, неколико пута ме пољубио, врућ ко фуруна. Знала сам да долази ноћ Страшног суда, Армагедон. Шта је направио од мене? Сва сам била убљизгана, љигава, мокра. Отишао је у његову собу тек око четири ујутру. Пробудили смо се у дванаест следећег дана. Постадох друга жена, у мени све мирно, опуштено.Али нешто ме тишти, зебњива сам шта ће бити даље..Знам да Сатана не спава, да стално кује нове замке“

Настаде нови заплет. Она га објасни:,, Са њим у соби сличан млађи човек, привлачан, изразито
црномањаст, прави гараган, ама и он згодан, али овај мој ми се ипак више свиђа. Следећи дан нам се тај његов црнпурасти другар прикачи, где год макнемо ми, и он са нама, неколико пута ми додирнуо руку, па слабину, окрзну руком моје груди, штрецнух се, мутно ме гледа ко хипнотизер, гадан неки тип, тајанствен, Црна магија“.

Уздахну чежњиво и сетно, па настави:,, Напили ме у хотелу, свира музика, све се ори, дођох у собу мортус пијана, не палим сијалицу, легох гола у кревет, задремах, знам сигурно да ће сада доћи?

Он се увуче поред мене, као велика змија анаконда, одмах ме ухвати за сису, притиснух његову руку на брадавице, он гурну његове бутине међу моје, сва сам била оквашена, нађе се на мени, осетих сва ван себе да је продро у мене. Поче помамно да ме љуби у уста. Знала сам да сам готова, да ћу надрљати ко жути. Месец обасја собу, згранух се, нисам била у наручју Мога, него његовог другара гарагана. Тргнух се: Шта да радим? Ништа не могу учинити, и овоме мангупу црном ко ноћ сам се подала од срца, јој када забургија у срце ме дирне, оћу да завриштим,оћу да га одгурнем, али срце ми нареди да га још више прибијем уз себе, ћутим и правим се луда, кад је бал нек је бал. Наједном осетих иза мојих леђа њега, онога правог. Шта је сад ово? Утроје? Онај његов се нађе на мени, а овај мој ми гурну ону његову укрућену оклагију у уста, имала сам оргазме једне за другим, да ли од Мога или од његовог друга, тако нешто нисам никада у животу доживела. заспим, пробудих се ујутру нигде никога ја сама.“

Посматрао сам је сажаљиво. Наивна Цакана је пала у раље моралног растројства. Није у стању да се отргне.

Да има праву љубав не би не само тако причале, не би се тако ни понашала. Неизживљена је. Знам зашто?

Она сама то препознаје: “ Велики брат“.би се увек као правдала?

,, Шта је било даље?“

Видим ја њих ујутру у базену са две девојке, сељачке профукњаче, дођоше увече са њима ,
улетеше бучно, распојасани сви четворо у моју собу, донели широке душеке, полегаше голи на
њих на поду. Спопадоше ме да им се придружим. Никако, нипошто, онај његов гараган ме ухвати за руку, уврну је каже ми: Шта се фемишеш ко моравска снаша?`, тргну да ме обори на под. развали ми јаку шамарчину, вриснух, отех се из његовн руку и полугола јурнух низ степенице, налетох окрвављеног носа право на власника куће и његову жену. Испричах им све, неће да зову полицију, окренух мобилни, позвах их, дођоше одмах, рекох им шта се десило. Уђоше у собу и доведоше сво четворо. Онај мој каже полицајцима: она то воли, спавала је у исто време и са мном и са мојим другаром. Морала сам да признам полицајцима, објасних како се то десило, они ме погледаше испод ока: А ти сада не желиш са њима? Да, рекох им. Пођите са нама, наћи ћемо ти други смештај. Тако се спасох, ухватих први аугобус за Београд“

,,Не смеш се зближвати са онима које не познајеш довољно?“.. Ово сам јој казао иако сам знао да моја порука иде у ветар. Навике су у питању. што дикла то навикла. Она је и наивна, али не зато што је глупа, не, она је интелигтентна, у питању је њена оштећена психа.

Пре него што смо се растали, сазнах од ње занимљив детаљ о Иви Андрићу и њено мишљење о њему: ,,
Иво Андрић је за време Другог светског рата боравио понекад у Соко бањи да на миру пише
роман На Дрини ћуприја, сазнах то од власника мога смештаја: Иво Андрић је казао тада-Соко бања Соко град, дођеш стар одеш млад“.,,Како га није срамота он вајни спски великан, а за време Другог светског рата рата лагодно живи“, слегну Цакана раменима..

Пролазили су дани, недеље, месеци, нема Цакане.

Милица ме назва на мој фиксни телефон:,, Цакана нестала.“ ,, Како то?“? запитах је.“ Има двадесетак дана ми се није јавила, било ми је чудно, позовем заједничке познанице, нико ништа није чуо од ње, нити о њој. Одем до њеног новог стана, била полиција, Цакана је нестала без трага и гласа, издата је потерница, свугде је траже .“.

Не могу да поверујем да би Цакана била у стању да скочи са моста, или да изврши самоубиство.
Истина је да је њена животна судбина несретна ,да је стално шибају опоре неприлике, али она
није таква особа да све то узима на трагичан начин, у свему налази неку забавну страну.

Шта је онда са њом?

Да није у болници, помислих? Или се уклонила у манастир? Па тамо би је полиција пронашла. Напустила земљу у потрази за послом? Никад тако нешто није ни помишљала. Да није упала у неки шахт у , рупу? Да је нису заврбовали секташи? Или је киднаповали чергари?

Или се негде због нечега скрива? Зашто?

Добих, поруку од Милице на мобилни:,, Вратила сам се из Сри Ланке, видимо се сутра“

Сутрадан смо се нашли на Земунском кеју. Милица је препланула и освежена, одморила се
и спремна да свом снагом опет заплива у живот у Београду. Она већ сада прави планове, да идемо редовно на Авалу, убрзо ће доћи топли дани, Ада, купање. ,,Летос обавезно на Дрину“, подиже кажипрстс као да ми прети. Милица обожава Дрину. Неће да прича о боравку у егзотичној Сри Ланки, али видим по њеном свежом тену и затегнутим цртама лица, да је се тамо заиста опоравила и одморила. Са ким је тамо била, где је боравила, колико је све то коштало, не говори, нити је ја запиткујем.

Окрете ми се:,,Вратила се Цакана, била сам синоћ са њом“.

Не могу да верујем?.Где је била, како је сада?`

Сазнао сам нову необичну животну причу несретне Цакане.

Зауставио се такси пред Цаканом на врху Авале, недалеко од Торња, нема света около, отворише се врата, обрати јој се мужеван мушкарац:,, Како да стигнемо до Чарапићевог бреста?“ Машина је брундала, Цакана показа ушима да не чује. Онај што јој се обраћао искочи из таксија, да јој нешто каже, у трену се створи и други, зграбише је као врећу, угураше у возило на задње седиште, поред ње седе један од њих. Нагло отргну браду, пред њом је био сав насмејан уредно обријан онај што јој се тако свиђа, што га је срела у заједничком апартману у Соко бањи.

Цакана поче да јауче:,, У помоћ!“`, он је снажним ударцем у лице обори на седиште, држи у руци крпу, хоће да је угура у њена уста. Она свом снагом одгурну руку и и ван себе од страха завапи:,, Имам кијавицу, дишем на уста, ако ми ставите крпу у уста угушићу се.“

,, Не вришти“,повика насилник, и седе мирно поред ње. ,,Смири се, идемо на сигурно место“ .

Цакана од тада губи памћење, пробудила се негде , само возило једнолично брунда, промичу куће, виде натписе на мађарском језику. Схватила је да су је успавали спрејом, да је вероватно у Мађарској, како је тамо дошла преко границе не зна. Почела је да схвата да се налази у рукама опасних криминалаца повезаних са страним царинициа и полицијом. Можда је у рукама трговаца белим робљем?

,, А пробудила се маца` насмешио јој се онај њен.

,, Где ме водите?“` завриштала је .

Он се насмеши заводнички, загрли је, онда је ударио песницом снажно у лице. пала је на седиште.

Пробудила се у некој кући. Рекоше јој да не сме ни да писне, ако се реч чује ,убиће је. Опет је уследио снажан ударац у лице. Пробудила се у колима која су негде јурила, мењале су се зграде, бензинске пумпе, препознала је италијански, па француски језик. Наједном у мрклој ноћи пројури осветљен пано, прочита шпански ..

Извели су је по мрклој ноћи у стан на тргу, около су биле катедрале и старе зграде. Онај њен је
проговорио са неким шпански, спомињали су евре.

Остаде сама.

Уђе макро, осредњег раста, црн као ноћ, сав намрштен, суров, сав спечен у људско зло, прво је добила ударце, затим је бацио на под, силовао и тукао.

Цакана је плакала и патила.

Постала проститутка.Често су је силовали. У једној повећаој соби је опслуживала пацијенте. Морала је пристати на секс без кондома, ако је потрошач то желео. Многи желе секс током менструације. Батине су постале редовне. На дан када је морала да “ради” са тридесет посетилаца, макро је узимао укупну дневну зараду од 2.500 до 3.000 евра.

Неки тајанствен човек у црној одори, проницљивог погледа, дође једног дана изнад њеног кревета, био је другачији од свих других, обрати јој се на нашем језику, али са далматинским нагласком:,, Доста си се патила, Света Дјева Богородица те је помиловала, Sainte vierge gratiffie ceux qu` elle fait souffrir “ ( Света Богородица награђује оне које подвргава патњама) , проговорио је на француском.

Испратио је човек у црном, држао је руке прекрштену на грудима, благог, али строгог лица уместо поздрава рече кратко : ,,Бог!“

Она је уз његову помоћ некако успела да побегне из Шпаније, преко Словеније, возом до Хрватске. Без пасоша.

Цакана сматра да је то казна Великог брата. Али не зна зашто је прогоне?

Ћутао сам, немам ништа да кажем.

,, Цакана је одлучила да се замонаши“, погледа ме значајно Милица.