Томислав Крсмановић

SUBPERSONALITIES, ПОДЛИЧНОСТИ - ИСЦЕЉЕЊЕ ДУША БАЛКАНСКИХ НАЦИЈА

Балкан, “ Вишевековни Заједнички стан“ , “crowd“унезверених подстанара.

1.У в о д

SUBPERSONALYTIES ( ПОДЛИЧНОСТИ) односно MPLD ( Multiple personality disorder) је данас у свету врло помодна и интригантна психолошка и психијатријска тема. Према психијатрима, суштинска особина овог менталног поремећаја је постојање унутар личности једне особе нешто попут два или више различитих стања личности. Ова необична душевна бољка фасцинира и у исто време понекад проузрокује скепсе. Постала је истински хит широко познат по филмовима “Три лица Еве“ и “Сибил`.

Ова експлорација има за циљ да, на маколико скроман начин, унесе више светлости у ову недовољно проучавану сферу, и да у оквиру ове теме покуша, да на нов начин укаже на поједине чиниоце, који су до данашњих дана производили ментално здравље балканских народа.

И да се запита, да ли, и како је њихово ментално здравље утицало на рационалнoст битних или судбоносних одлука, и на пресудне интеракције појединих балканских народа?

Уколико би се успоставила аналогија ових сазнања модерне психологије и психијатрије када се ради о личностима појединца, са менталним здрављем појединих етничких скупина, што је покушај овога пута, могло би се запитати: Да ли и нације имају некакав колекивитет, нешто као националне личности? Уколико је тако, да ли у оквиру таквих националних духовних колективититета, које неки виде као национални дух, националну психологију, могу настати сличне, барем донекле, патологије тих националних личности, као када се ради о подличностима појединца?

У следећим разлагањима ће прво бити разматрано како се ова ментална девијација развија на индивидуалном плану. А онда ћу покушати да ова сазнања пројецирам на ниво шире психопатологије нације, са намером да се појава овакве националне менталне патологије упореди са појавом оваквих менталних девијација на нивоу индивидуе, и да се тако покуша да се ова недовољно проучена тамна област људске личности, и душа појединих балканских народа боље схвати и разуме

2. Концепт ПОДЛИЧНОСТИ. Шта су то подличности?

Подличности у трансперсоналној психологији, су делови целокупне личности, који имају неки аутономни облик сопственог живота, веровања, мисли, осећања, намера и планова. Уствари, подличности би могле бити описане као ментални сателити, поједини разлабављени делови личности, који се стицајем животних околности стварају у једној због нечега, насталој погодној, ослабљеној личности, одцепљујући се од њеног језгра, настављају да коегзистирају, да плове у оквиру флуида једне личности, да би еволуцијом почели да јачају, да воде неки облик сопственог засебног живота..Према еминентним психијатрима, поједине од ових подличности би на одговарајућем нивоу раста и развитка могле имати сопствени стил мотивације, циљева, стилова понашања, реакција на свакодневне животне догађаје.

Можда звучи претерано, гротескно, професор др. Ралф Славенко са Wayne State University у САД, тврди, да свака од ових подличности може имати своје име, пол, старост, акценат, тон гласа, различито познавање страних језика, уметнички таленат, рукопис, израз лица, и чак различите мождане таласе и одговоре на одређену дозу лека? Да ли је овај угледни амерички психијатар у праву? Амерички психијатар Др. Кемпман, упознаје научну јавност да је био способан да под хипнозом створи подличности у 32 од својих 75 хипнотичких субјеката. Поједини амерички психијатри, као да збијају шале, кажу: други начин да се опишу подличности, је да се констатује да у нама, у једној личности, се може налазити више различитих подличности, уствари гомила, руља ( crowd) личности.

Према водећим светским психијатрима, свако у себи има неки облик подличности, што не мора бити душевни поремећај. Али током живота стицајем околности до таквог поремећаја може ипак доћи. МПД (Мental personality disorder )-подличности, је према неким проценама присутан међу једним процентом укупне популације САД-а, а број би могао порасти, јер болне промене у друштву доводе ионако натегнуте личности људи у све болнија искушења, последично до нових случајева оваквих менталних поремећаја.
О распрострањености МПД у Србији нема поузданијих истраживања.

3. Како настају подличности?

Ово је објаснио француски психијатар Пјер Жане, који је живео у другој половини 19, и првој половини 20 века. Свој допринос расветљавању ове материје која изазива страсне расправе научника широм света, је дао и ( покојни) белгијски психолог Пјер Дако.

Према њима, постоје два битна фактора:

-утицај ОКОЛНОСТИ на индивидуу
– одговор појединца ,ПРИЛАГОЂАВАЊЕ на околности.

Душевно здрава особа реагује на свакодневне догађаје, стресове и фрустрације, које проузрокују ОКОЛНОСТИ, тако да успева да их без последица по интегритет личности апсорбује ментално, то јест да ове догађаје, асимилише у један нови заједнички квалитет, да их хармонично интегрише и синтетише у општи резервоар сопственог ЕГО-а. Душевно здрава особа то чини елегантно, без напора, јер има јаку менталну тензију и енергију, као и способност за синтезу.

Пјер Дако овај ментални процес пореди са уношењем хране у желудац, здрав желудац унету храну свари. А желудац, који није довољно здрав, то не успева, остају делови несварене хране, настају мучнине у стомаку.

Они, који немају јаку менталну тензију и способност за синтезу, што је последица замора или болести, и безброј других штетних утицаја – нису у стању да како треба асимилишу и интегришу ове догађаје у сопствени ЕГО. Поједини трауматични догађаји, или њихов низ, остају неинтегрисани, еволуирају изван ЕГО, ментално “несварени“, започињу да воде сопствени живот, засебно плове .у резервоару ЕГА индивидуе. Могу јачати временом. Појава истинског менталног поремећаја МПД (Мental personality disorder )- настаје онда када један или више од ових менталних сателита постају стабилни, инспирисани све већим квантумима штетних емоција и енергије, шире се, све више испуњавајући просторе психе особе, расцепкавају личност, озбиљно слабе менталне потенцијале појединца, нарушавајући лични интегритет и идентитет.

На психологу, или психијатру, је да у личности лоцира менталне сателите, и да их отуда извуче на површину свести личности, да тако уједини нечију расцепкану личност. Да је исцељује.

Ови ментални сателити понекада из неких разлога, почиње да се идентификују са идентитетом неке друге особе, може почети да се одваја из неког разлога из флуида личности, и трагајући за духовном равнотежом се идентификовати са неким другим идентитетом, неке друге особе, например другарице, филмског глумца, ТВ звезде. И тако доћи до мира ранљивог ега. Што је облик психолошког одбрамбеног механизма – како би се пронашла сигурност, подршка и прихватање, и тако се створила основа за такву интеракцију

Као што је у филму Ева Браун имала у себи три идентитета..

Али МПД, подличности постоји у смислу овога рада, и онда када се нису везале за неки други иденитет, за неку другу особу, него флуктуирају засебно у резервоару ЕГА, ипак делећи личност, слабе њену менталну тензију, и умањују способности особе, производе психопатологију.

Иако нисам по образовању ни психолог, нити лекар психијатар, ипак имам прилично образовања и искуства о овој сфери, не бих употребио речи“ различите личности“, да чак наводно има неколико личносги у једној особи. Сматрам да не треба заборавити да личност једне индивидуе има само једну биолошку подлогу, дакле постоји само једна физичка, биолошка, личност. Ако настану патолошке промене, оне се дешавају у тој једној личности, из које, чини ми се, не би могле настати нове личности?.

Али може настати нешто што се назива подличностима, а што би требало научно разјаснити.? Изјаснио бих се о нечему сличном, што називам отиском..

Шта је то отисак?

Када год сусретнемо неку особу, у нашој свести се ствара отисак, како ми видимо ту особу, и како ми замишљамо да она нас види, и тако се онда одиграва наша интеракција. Тако поједини од нас у тим конкретним околностима стварају у сопственим очима некакав идентитет, како замишљају да нас види та друга конкретна особа.Тако да једна особа може имати безброј отисака, колико сусрета, толико отисака. Али то у првобитној фази не могу бити подличности, мада понекад могу имати тенденцију да то постају.Патологија индивидуе настаје онда када се ови отисци устале и развијају енормно. претварају се у засебне облике подличног идентитета, у зависности како себе видимо у интеракцијама са другима.Тако да себе видимо као умножени, вишеструки идентитет, другачији са особом А, па са особом Б, па В, па Г , итд..Тако је например случај са глумцима, имају више улога, више модела идентификације. Неки кажу: мој пас попримио моје изразе и поступке, личи на мене.

То би могла бити такозвана лабилна личност, расклиматана, склона појави такозваних менталних сателита, олаких индентификација са неком другом особом, а онда овај процес временом узме маха.

Ментално здравље модерног човека је веома угрожено. Психички шокови, нагле
промене, погрешна прилагођавања и одговори на промене, умор, болести , нарочито ако су повезани са генетским склоностима и сиромаштвом – теже да ослабе и поделе личност, гурајући појединца у апатију или депресију, тако слабећи његову менталну тензију, енергију.

Што ствара плодну подлогу и за овакве менталне девијације.Пјер Дако у његовој књизи светском бестселеру “Чудесне победе савремене психологије“ дословце се пита:,,Да ли смо ми сви Dokteur Jekyll и Mister Hyde?“

4. Подличности нација.

Данас се воде расправе етнопсихолога, антрополога и психолога, да ли се може говорити и о личностима нација? Неки кажу“ душе народа“, спомињу “ национални карактер“, “ национални идентитет“ .“ народни дух“ Може се говорити и о представи ( Image, imago, bild) коју поједини народи имају у очима других .Психологија “ руље“, “ гомиле“ (crowd) је ипак нешто друго, али такође понекад може имати снажне додирне тачке са темом овога излагања.
Извесни аутори су користили појам“ национални карактер“, али данас већина одбија, или га процењују као недовољно научан. Овај појам је био у широј употреби у друштвеним наукама крајем XIX и почетком XX века, али су оваквим научним преокупацијама крајем XX и почетком XXI научници друштвених наука потпуно окренули леђа. Оправдање за овакав заокрет интереса научника се може наћи у идеолошким злоупотребама идеје “ националног карактера“ у фашистичким, нацистичким, комунистичким и другим бирократским покретима широм света.
Према француским етнопсихолозима неолиберална и постмарксистичка филозофија која полази са тачке гледишта превазилажења оквира Држава-нација, се обрачунава са свима онима који су на неки начин у вези са њиховим референцама. Упоредо, нове друштвене теорије произашле из филозофског прагматизма и методолошког формализма се окрећу научности заснованој на објективним проверама .
Када се говори о националним односима балканских народа и покушају оздрављења њихових вишевековних закрвављених коабитација, јавља се на први поглед непремостив проблем. Шта год, ко год то био, са било које стране, да каже са најбољом намером, уз покушај објективне процене, неће сви бити задовољни, неке стране, Срби, или неки други, ће страсно оптужити другу страну да износи неистине.

Ради се о томе да се сви осећају жртвама. Али не виде јасно зашто, ко, како? Наука још није установила валидне чињенице.

Излаз је у научном скупу балканских објективних научника, на коме ће се уз примену научног метода ( објективно, свеукупно и у континуитету) све проучити, без намере да се друга страна оштети лажима. И на основу валидних налаза саопштити истину. Уз јасну поруку: немамо намеру да никога кривимо, ставимо тачку на све, BASTA! Отворимо нову страницу будућности наших народа, изгрлимо се, изљубимо као најбољи суседи, као браћа, или рођаци, свако има право на своју веру, националност, језик, сви имамо своје државе, поштујмо се и уважавајмо, живимо као добри суседи у миру и слози.

На ове речи ће се многи насмејати у себи, или гласно:Наивност, утопија, то се никад неће десити.!

Убеђен сам, да са променама светске гео-политике и тајним нацртима мапе света у будућности, ствари почињу полако да се крећу у том смеру. Дајмо наш допринос, убрзајмо тај необзнањени капитални пројекат.

Видели смо шта се све дешавало у ратовима и сукобима на територији бивше Југославије крајем прошлог и почетком овог века. Многи су се удружили и острвили на унижену обеспомоћену Србију,оцрњивали је, да су Срби по духу нацисти, да је њихов националн карактер у бити дивљачки и склон геноциду, или да су примитивни, и глупи. Почели су на Србима празнити своје комплексе и вековне фрустрације. Србија и Срби су се наједном нашли у позицији “ жртвеног јарца“, колективна планетарна негативна енергија је почела да се празни на најслабијем.

Али који је некада био “ јаки човек на Балкану.“

Али када ово кажем, не значи да и други балкански народи нису неизмерно страдали. Треба успоставити дијалог, без вређања и мунтања. уз изношење чињеница.

Психијатар Јован Рашковић, вођа српске заједнице у Хрватској уочи рата у Хрватској, исказао је синтагму о “Србима као небеском народу” да покаже како постоје два страдалничка народа, Јевреји и Срби. Небеска Србија је, према њему, наиме, један од „квартова“ Небеског Јерусалима, Града у чијем средишту је Јагње Божје, Исус Христос. Он се једном запитао, као нешто овако: Јесмо ли ми балканци луд народ?

Где је овде наука ?

Уколико би се хтеле анализирати душе балканских народа, неминовно се долази до закључка да поједини народи, овога пута балкански, ипак, уствари поседују, као и други народи, дистинктне духовне флуиде. Њих сачињавају историјске трауме, митови, архетипове, дубоко потиснуте успомене, сећања на победе и поразе, свакојаке емоције,међусобне вековне интеракције, настала пријатељска осећања, или мржње, присутне извесне недовољно видљиве међусобне перцепције, оне танане међусобне ранљивости могу бити пуне набоја болних сећања, пораза, емоција, комплекса..

Како уствари настају, то што би се могло видети као националне личности?

Логично, то нису некакве настале фикције, уствари постале су од стапања стварних личности свих припадника, свако од њих на неки начин доприноси националном идентитету и физиономији. Као што се потоци и речице уливају у реку, и уносе своје особености, добре или не, тако се и појединачне, стварне, личности, фузионишу у интегралну националну личност. Свака личност уноси своју “вредност“, ваљаност, врлину, или не.

Остаје простор да се анализира шта се дешава, и шта се све дешавало, са колективним осећајем припадности једној нацији након њеног пранастанка- уливања. Као што настала река наилази на свакојаке природне околности ( нагнуто корито, ерозије обале, поплаве, суше, земљотреси, утицаји људске руке, итд), тако и поједине нације се током свога постанка и опстанка боре са свакојаким животним и историјским околностима, на које покушавају да се прилагоде- које обликују душе појединаца који чине нације.

Ове личности милиона појединаца који се уливају у колективну националну духовност, се амалгамирају, мешају, спајају се кодовима по сличности набоја, стварају доминантне, или мање доминантне гроздове сличних особина. Национални дух, душу, обележавају у оној мери, у зависности од јачине појединих гроздова, од броја личности у грозду, и виталности набоја. Онда настају нове асоцијације гроздова, стварајући видљиве или доминантне црте националне душе., “добре“ или “лоше“.
Осврнуо бих се, рекао бих, да ипак постоји битна сличност када се ради о психологији руље, и психологији нације.
Према савременом теоретичару Сержу Московисију: Особе у гомили имају тенденцију да веома снажно реагују на једнообразан, емоционалан или ирационалан и нетолерантан начин. људи у маси имају склоност да деле иста осећања, уверења и мисли, стапају се у заједнипчку акцију.Гистав Л’Бон, француски лекар, антрополог и социолог, уочио је да маса познаје само једноставна и претерана осећања, за разлику од сложенијег психолошког склопа људске индивидуе. Вилфред Тротер, британски зачетник неурохирургије, је сматрао да у човеку постоји “инстинкт стада” (“gregariousness”), који је урођен и животињским врстама. Зигмунд Фројд је изнео своје теорије о либиду.
Деиндивидуализациона теорија тврди да у типичним масовним ситуацијама одређени фактори, попут анонимности, заједништва, ослабљене личне контроле (одсуство стида,кајања, греха), итд, дистанцирају људе од њихових личних идентитета и смањују њихову способност друштвене процене (нпр. “доброг и злог”). Према теорији настајућих форми, више мотивисани појединци постају вође и доводе до настанка колективног расположења. Према теорији социјалног идентитета, појединчева представа о себи, проистиче из чланства у социјалним категоријама ( овога пута у нацији) које он види као “своје” и постаје део “појма о себи”. Оно што мотивише и обједињава заједничку колективну акцију, укључујући и колективно насиље, нису појединачана колективна стања, него заједничка идентификација са групом (заједнички социјални идентитет-у овоме смислу-нација).
Ове личности милиона појединаца који се уливају у колективну националну духовност, би у трауматичним такорећи свакодневним вишевековним болним и трагичним догађањима на Балкану, понете инстинктом одржања, у јагми да се преживи, како као појединац, тако и као нација, импулсивно би сви, као стадо опкољено вуковима, почињали да дишу као један. На површину би избијали доминантна истовремена реаговања више људи једне нације на заједнички повод, надвладале би најснажније асоцијације гроздова, доминантне црте националне душе., “добре“ или “лоше“. анонимних и међусобно сличних појединаца, који деле заједничке идеје и емоције, које теже да их спонтано изразе, несвесно једни друге имитирају и стапају се у заједничку акцију. Овакве акције се своде, муњевито резимирају, само на једноставна, понекад добра, или претерана, или екстремна, осећања, за разлику од сложенијег психолошког склопа појединаца који сачињавају нацију.

Зар историја Балкана није препуна доказа да у типичним масовним ситуацијама ( ратови, сукоби, напетости), анонимност појединаца, осећај заједништва, би доводили до ослабљене личне контроле (одсуство стида например, гриже савести), дистанцирали би људе од њихових личних идентитета, утапајући их у масу, нацију, веру, смањујући њихову способност друштвене процене шта је добро, а шта је зло.

Победила би затрована импулсивност, настајала би клања, пљачке, силовања

У оваквим критичним ситуацијама се намећу, испливавају на површину, више мотивисани појединци који постају вође, и доводе до настанка колективног расположења.

Како ће се ови психосоцијални и психолошки процеси одвијати у појединим нацијама, да ли ће постати доминантне “ добре “, или `зле“црте , зависи од “врлине“ поједине нације.

Овде се не ради о расистичком тумачењу вредности појединих нација.заснованом на њиховом генетском потенцијалу. Не, никако, балкански народи се нису понашали насилнички, “ лоше“ , због генетских склоности, него последично због вишевековних трагичних животних околности, које су вештачки стварале предиспозиције за “ зло` понашање.

А то је управо тема овога рада. Да објасни да је трагедија балканских народа настала из животних околности на балканској ветрометини – “ Одузели су им душу“.

Данас се налазимо на крову историје, живи смо сведоци финала историјских пораза појединих народа, и победа оних држава које сада владају светом, победници су народи који су у прошлости прибегавали науци, за које је водеће начело одувек било МУДРОСТ- ЗНАЊЕ, чије одлуке и стратегије су биле рационалне.

Умесно је се запитати:зашто су поједини народи кроз историју доносили мудре и рационалне одлуке, а други народи нису? И када се овога пута ради о народима са Балкана?

Желим да истакнем суштину. Не само органско, него и душевно здравље, то јест и једно и друго, суштински предодређују судбину људског бића. Да би индивидуа могла да оствари своје потенцијале, да дела луцидно и рационално, мора имати за то снажну енергију, не само органску, него и уравнотежену менталну духовност.

Човек наслеђује здравље, али је оно и производ друштвеног окружења, слобода је та која је овде најважнија, слобода и просперитет, какав такав, стварају услове да људска личност доживи суштински процват, и обратно, недостатак слободе, смањује и гуши личност, ствара од личности патрљак. Своди је на quart, четвртину.

Постоје нације које су слободне, чији поданици доживе процват личности, остварују своје потенцијале, и оне друге земље, где су на власти тиранске диктатуре, или су присутне деструктивне историјске околности, које производе масовно неостварене, или унезверене људе..

Француски мислилац и филозоф Фредерик Бастије, је саопштио још пре стотину педесет година, да је Бог створио човека и дао му стваралачке могућности, ставио га усред богатих природних обиља, али да људска бића не могу да остваре своје потенцијале, јер им у томе сметају криминалци из државе, који злоупотребљавају закон, да би се богатили на туђи рачун. Значи, према Бастији, без слободе нема могућности да човек оствари своју мисију на земљи и да искористи њене ресурсе”.

O каквом душевном здрављу балканских народа се може говорити, ако су они вековима у стању крајње узнемирености и неконтролисаног беса, зачас зарате, почну да се међусобно кољу, силују жене, пале села и богомоље?
Што би се сводило на неспособност да се у тешким животним околностима доносе смирене и рационалне одлуке.
А управо тиме се додирује сиже ове анализе. Јер се управо оваква ранљива психологија балканских народа, нажалост дубински одражавала на недовољну рационалност одлука балканских политичара?
Како су и колико на стање њиховог националног духа и душа, утицале вишевековне трауматичне околности живљења на расксрници путева и сеоба, инвазија, на Балкану? Зашто се балкански народи вековима самоистребљују?.

Међународни односи и несретне околности одувек Балкан претварају у “буре барута”, у најсиромашнији и најнесретнији део Европе, где се вековима непрестано ратује, где су се натицали Исток и Запад, да би баук балканизације поново на Балкану и у Европи, и у свету, постао невероватна стварност за време ратова и распада Југославије у 1990-тима и бомбардовања СР Југославије 1999.године.

Зар је могућ да се историја понавља дан данас? Зар мрачни векови још чине своје у данашње модерно доба?

Према Вујаклији Балканизам ( Балканизација) је“ на Западу створен израз који, тобоже, означава назив и систем који влада у јавном животу балканских држава и народа: безначелност, борба недопутеним средствима, подвала, политичка убиства, подмићивања, страст за богаћењем, пузавост према вишим, а грубост према нижим од себе.“

Откуд то?

Не само Србија, него и цео Балкан на додиру Европе са Азијом, су кроз историју били начичкани бројним националним и верским ентитетима на ниском ступњу културног и економског развоја, одувек наелектрисаним међусобним неповерењима и различитим аспирацијама.

Оваква етничка конфигурација Балкана је отварала могућности појединим моћнијим државама да те међунационалне односе подешавају онако како то њима одговара.Мали балкански народи и њихови поданици вековима изложени похлепама и инвазијама моћнијих народа, притисцима, подмићивањима, пливали су у мору подвала и мржње, били захваћени вековним ураганима, који су се обрушавала на овдашње просторе, што нажалост траје до данас. То је историјско питање.

Срби например,су често били без стварних, искрених и снажних савезника, остављени сами себи, својим разједињеностима и лошим проценама, у суровој и немилосрдној борби за пуко преживљавање. Није било боље, или много боље, ни другим балканским народима и суседима.

Историја Балкана су сведочења о борби појединаца, не само њих, него и читавих на рода, који су се у свеопштом метежу батргали у потрази за спасењем. Ове потраге за спасом су понекад била нека потсвесна тумарања у тамним балканским лагумима, пре него ли рационалне активности засноване на познавању валидних чињеница; шта се може друго очекивати од у магли залуталих унезверених појединаца и националних вођа, захваћених планетарним ураганом тешке историјске непогоде.

Још чујемо одјеке прошлих ратова, звекет оклопа и копаља, њиштање посрнулих коња, урлике прободених и рањених. А у 20-ом. и данас у 21 веку, завијају злокобне сирене, шиште ракете, падају бомбе, чује се хук авиона, трепери електронски надзор, читаве континенте парализују прање мозга и ментална спалеологија и медијска манипулација; из дубине мрака историје допиру вапаји и страдања позавађаних народа који су се у мраку незнања и ирационалне мржње вековима самоистребљивали, борећи се међусобно, или са другим народима.

И то се наставља и дан данас.

Елите балканских народа су вековима биле у кашњењу у односу на моћне просвећеније народе и њихове мудре познаваоце душа балканских народа, а њих је било на више страна, који су били врсни познаваоци ранљивих психологија ових народа. Умели су да као прави етнички ментални спалеолози утичу на њихове међусобне односе, како би то њима одговарало, да изненада у погодним моментима повуку окидач, и да извлаче најболнија потиснућа, да озлојеђују живе ране пораза, и охолости победа, да тако по ко зна који пут, запале балканско“буре барута.“

Изгледа да и даље живимо у свету наслеђених етничких предрасуда према Балканцима; због таквих предрасуда нажалост балканским народима измиче приближавање Европи. Чују се тезе: Балканским народима су поставили међународне туторе, јер су недорасли и неспособни да се сами старају о себи, као и они у Бурунди и Руанди . Позивају се да је слично било приликом давања на управу Босне и Херцеговине Аустроугарској на Берлинском конгресу 1878 године.

Управо поступци наше Владе, наших државника и свих наших грађана, треба да докажу да смо ми цивилизован народ, кадар да узме своју судбину у своје руке, уместо да се о нама наводно стара међународна заједница.

Душе балканских народа су препуне рана, расцепкане и раздељене, пуне су раздеротина, гнојних џепова. Који су се одавно формирали у дубинама њихових ранљивих душа , надојили се неизмерним квантумима свакојаких емоција, оних најотровнијих, мржњама, завистима, похлепама, ковањима завера, освета и свакодневних свакојаких пакости.

А то су ти ментални сателити о којима говоре Пјер Жане и Пјер Дако.

Где су исцелитељи?

Према Ејн Ренд, балкански трибализми нису у сагласју са разумом, имају своје дубоке корене у далекој прошлости и атавистички су. Она препоручује психоаналитички приступ. Она тврди, да су уместо тога, локални национални профитери злоупотребљавали немоћне људе у своје политичке сврхе, уместо да смирују, смишљено су повређивали вековне ране, прибегавали су подмукло подстицању национализама, машајући се асоцијалних и недораслих људи појединаца. Да би се тако богатили, добијали гласове на изборима, освајали власт.

Склон сам да видим претходне, и актуелне, међудржавне етничке и политичке сукобе у Србији и на Балкану, као перверзну трансформацију ових атавистичких корена које истиче Ејн Ренд.

Сврсисходно је истаћи да би се спречили сукоби и ратови на Балкану, потребно је разумевање душа народа који живе на Балкану, треба дати реч етно психо-аналитичарима. Непристрасни политиколози “ментални спалеолози “ ( овај израз се понекад употребљава у пејоративном смислу), би требали да одговарајућим приступом лоцирају ове вековне острашћености усађене дубоко у потсвестима ових народа, те да их отуда извуку на површину, да освесте, просвете, да се балкански народи једном заувек схвате и измире.

Нажалост, актуелни догађаји у Србији, са Косовом пре свега, уместо да воде освешћивању и помирењу, могу стварати нове непредвидљиве сукобе и ратове. Подршком опцији НЕЗАВИСНО КОСОВО, хтели ми или не то признати, су извучени на површину национални митови набијени инфериорностима пораза, или сујетама победа. Мит о Великој Албанији, отурање Црне Горе Српске Спарте, од Матице, превирања у Македонији, глорификација Јасеновца и слова “У“ у Хрвтској, има и у Србији снага турбулентних подстицаја, снажно дестабилизују Балкан и пројекте помирења.

Чиме се не само у Србији, него на целом Балкану, могу подстицати нове погрешне процене, јачају оне политичке струје које гурају Србију и Балкан у изолацију, одбијају од Европе.

Има још нешто друго, дестабилизација Балкана неминовно јача у Србији мафијашка окупљања-то посматрамо још од почетка 1990-их . А мафије дубински слабе Србију. И додатно дестабилизују целу регију. Мафијама прија краљевство зла и мржње.
Овога пута се фокусирам на разорне последице оваквог вековима стања на национални дух, на психологију балканских народа.
Покушавам да објасним који су то узрочници производили. А што би мого бити посматрано у контексту: СОЦИЈАЛИЗАЦИЈЕ, ПРИНУДЕ, РЕПРЕСИЈЕ И СТРАХА, ДРЕСИРАЊА ЧИТАВИХ ДРЖАВА, И НАРОДА, да се повинују и прихвате диктат моћнијих држава?
А диктат, присила, су животне околности које могу оставити болне ране, не само на души појединца, него и у колективној меморији читавих народа.
Могло би се направити у овом контексту поређење, процес социјализације јединке, детета, са социјализацијом нација, јер имају велике паралеле и сличности,
Беба, онда када из инстинката и несвести почне да се индивидуизира, почиње да учи да поштује породичне норме, среће се са благим облицима принуде, касније у предшколској установи, у школи, на радном месту, мора да се све више повинује друштвеним нормама и правилима.Овај процес је сложен.И понекад болан, подразумева страх и потиснућа у подсвест. Ако је “дресирање“ детета од стране родитеља како треба, ако нису престроги, или сувише попустљиви, ако је њихово васпитање прилагођено појављујућој личности детета, оно ће се хармонично развијати. И обратно. Ако су родитељи престроги, или сувише попустљиви, дете расте духовно и душевно осакаћено, настају за цео живорт маладаптације и малигнитети.
Зашто овај пример детета? Јер је слично и са читавим народима.
Ако је поредак неосновано репресиван, или пак не кажњава прекршиоце, или ако постоје дуготрајне несретне околности, као што је вековима на Балкану, производиће масовно душевно и морално осакаћене појединце. Ако је друштвени оквир демократски и просвећен, ако постоји колико толико просперитета и друштвене стабилности, поданици ће временом стасати у смирене и изграђене личности, способне да се на смирен и рационалан начин прилагоде на сложене и трауматичне животне изазове, и то на што безболнији начин.
Такве демократске државе, или лишене такве болне и толико ранљиве историјске хипотеке, су управо због тога победници, јер су стекле квалитетне људске ресурсе. А све се своди на људске ресурсе, кадрове.
Психологија људи са ових простора је драстично обележена, ранљива, осакаћена. јер су ови простори хиљадама година позорница крвавих ратова, вишевековних страних окпација, сиромаштва, милиони су се савијали да само преживе. распади земаља, ратови, сиромаштво,болештине,страх.
Као што јединка успева, или не, да ове болне догађаје хармонично интегрише , синтетише у општи резервоар сопственог духа, слично је и са нацијама. Балкански народи су вековима на закрвављеној ветрометини, из њиховог ранљивог и натегнутог националног“ менталног желудца“, излазе ментално “ несварени“ трауматични догађаји, нема адекватне менталне тензије и способности националног духовног колективитета за смирену рационалну синтезу.

Поједини трауматични догађаји, или њихов низ, порази, мржње, људске жртве, нанета понижења, зависти, сујете, свакојака незадовољства вековним коабитацијама, остају неинтегрисани, еволуирају “несварени“, почињу да воде сопствени живот, настају национални митови, архетипови, легенде, јунаци. Битка на Косову, или Вук Бранковић, Кнежева вечера, Краљевић Марко, скоро пет векова под Турцима, Муса Кесеџија, Скендер бег, српски устанци против Отоманске царевине, све до Првог и Другог светског рата, Јасеновца, Сребренице, Кравице . данашњег Косова, издајници, оцеубице, пљачкаши, лопови, итд..

Историја је учитељица живота.

Запитајмо се: Како су мали, узнемирени и унезверени балкански народи, и Срби, реаговали кроз историју, како су одговарали на диктате великих сила, или на међусобне варнице сукоба, да ли су правили ваљане изборе? А када се ради о Србима, о битци на Косову у 14 веку, током следећих мрачних векова, касније у рату са Аустроугарском, са суседним државама, о 24 марту 1941.године, Јосипу БрозуТиту и Дражи Михајловићу, усташама, четницима, Холокаусту, надигравањима великих сила на Балкану током Другог светског рата, па онда када је прихваћен комунизам, о периоду у комунистичкој Југославији, приликом њеног распада. са појавом вишестраначја, санкција и ратова на Балкану 1990-их година, па све до данашњих дана?

Неминовно су настајале и маладаптације или истински малигнитети, не само код других балканских народа, него и код Срба. Вук Бранковић , Кнежева вечера, обрачуни вођа, убиства, подвале, издаје. Милиони су се савијали да преживе, неки су се спотицали духовно морално устајали или пак остајали у блату.

Не заносимо се, није било боље, или много боље, ни другим народима на Балкану.

Овкве маладаптације су се временом претварале у мржње, завидљивости, осветољубивости. ДА КОМШИЈИ ЦРКНЕ КРАВА, временом постану истински малигнитети.
Eрик Ериксон, је разрадио Фројдове теорије стадијума развоја, могла би се повући паралела сличности динамике психологије појединца према Ерику Ериксону, и када би се радило о ономе што би се могло назвати етнопсихолгија душа једне нације, једног народа.
Према Ериксону, ментални и духовни развој човека се одвија по епигенетском принципу, према ком се личност развија кроз осам стадијума.Напредовање развоја кроз следеће стадијуме зависи од успеха у претходним стадијумима.Сваки стадијум садржи одређене развојне задатке, које треба испунити пре његовог окончања.Прелаз из једног у други стадијум праћен је психосоцијалним кризама, које се састоје из два дела. На пример, инфантилну психосоцијалну кризу чине “самопоуздање“ и “несигурност у себе“
Ериксон каже да мора да се успостави равнотежа између два дела (у наведеном случају између “самопоуздање“ и “ несигурност у себе“ ). Уколико успешно прођемо одређени стадијум, ми са собом носимо психосоцијалну врлину или снагу, која нам помаже у проласку кроз следеће стадијуме. Са друге стране, уколико неуспешно прођемо кроз одређени стадијум, можемо развити маладаптације и малигнитете који могу угрозити будући развој.Малигнитет је најнеповољнији јер укључује превише негативног и премало позитивног. ” (нпр. превише несигурности у себе, )

Не само Срби, него и други балкански народи су вековима трпели нечувена насиља и понижавања.Поврх свега су срљали у међусобна истребљења, ратове са. суседима. Какве је то незарасле ране остављало на њиховим душама?

Овом приликом немам намеру да уздижем Србе, а да омаловажавам друге балканске народе.Сви су били страдалници. Сви су у истом чамцу. Био бих задовољан да овај приказ потстакне и припаднике других наија да се огласе овим поводима.

Српски народ је доживео пораз у битци на Косову на Видовдан јуна 1389.године, следећих неколико векова је падао под сурову владавину Отоманског царства. За ово време је доживљавао незамисливе прогоне, насиља, економско израбљивање, отимачине имовине, клања, набијања на колац, масовна превођења у Ислам, Данак у крви, Право на прву брачну ноћ, Срби као народ су вековима били изложени не сам незамисливој источњачкој азијатској тиранији, него и подмуклим разорним понижавањима, са циљем да убију осећај припадности своме народу и својој вери.

Да ли је српски народ успешно превазишао ову историјску националну трагедију, губитак државности на Косову 1389.године, да ли је након тога изнео врлину или снагу “ самопоуздања“, која би му помогла у проласку кроз следеће стадијуме крајње трновите и болне историје током наилазећих векова, да ли је стицао уместо “ самопоуздања“ понекад поменуту Ериксонову “несигурност у себе“? Да ли су се ипак развиле маладаптације и малигнитете који би могли угрозити будући развој? .

Поражена и у ланцима Србија и српски народ.су наду и “самопоуздање“ спас нашли у вери у Бога и Христа, у посвећености идеалима човекољубља и Небеском царству. Косовски мит до данашњих дана је остао урезан и негован у колективном српском бићу помогао Србима да поднесу вековну доминације страних сила и сачувају кроз векове наду у обнову српске државе. Срби су одолевали налазећи духовни спас у вери Бога и Божије царство, у Хришћанском опредељењу, Божићу , Ускрсу, и Крсној слави, у Цркви и манастирима, Косовском Видовданском миту, у Небеској Србији, изналазећи надахнуће у миту о Краљевићу Марку, Светосављу, Милошу Обилићу, Цару Душану, народним песмама, пословицама и легендама, хајдуцима и ускоцима.

Ништа није било лакше у прошлим вековима ни Бошњацима, Хрватима, Албанцима. И они имају своје националне митове.

Да ли сусе балкански народи смирено и мудро понашали током хиљадугодишње калварије? Често прикљештени ,обеспомоћени, унезверени, морали су да реагује брзо – то је био једини, иако понекад погрешан избор. Историја је препуна доказа да су њихови одговори, и Срба, на поједине кључне изазове током историје понекада бивали КАТАСТРОФАЛНИ. Највећи порази балканских народа, већи од оних ратних, су управо на овом плану-РАЦИОНАЛНОСТИ ИЗБОРА И ОДГОВОРА НА ИЗАЗОВЕ..

Ако неко прави погрешне изборе, сносиће неминовно последице

Хтео бих овога пута да укажем на међунационалну МРЖЊУ, као дубоку болну рану, надојену најотровнијим емоцијама, која је кроз историју непрестано била потхрањивана, уселила се као опасан “подстанар“ у душе балканских народа..

Како настаје мржња је објаснио Пјер Жане.Као што болестан желудац не успева да свари унете хранљиве састојке, изазивајући мучннне, болове, подригивања, надимања стомака, или чак и повраћања, ако би се ово пренело на ментални план, разлабављена личност појединца није у стању, нема моћ синтезе свакодневних догађаја, настали би “слични“ овога пута ментални симптоми- зебња, уземиреност, страх, преокупација некаквим непријатним осећањима, потискивања оваквих догађаја, или предимензионирања свакојаких емоција, и оних деструктивних, укључујући мржњу, завист, осветољубивост.

Ако настаје низ догађања који потхрањују овакве несварене емоције, оне се могу развијати, окоштати, постати ментални сателити, неке од ових “несварених“ реакције остају на нивоу свести. Друге би бивале потискиване у потсвест, настајала би потиснућа, неликвидиране емоције, обсесије, комплекси.
Али ако све то траје, индивидуа свесно, или подсвесно, тражи да уклони извор патње, што је природно.

Таква продужене мржња, гнојави чеп у ранљивој души нације, када нарасте, стврдне се у опсесију. Постаје ментални сателит

Жане је проучавао такозване “ исцрпљујуће акције“, које нервирају, изнурују, замарају, производе зебњу, менталне руминације, свакојаке симптоме. На крају доводе до исцрпљености, мржње, неподношења једни другога. Жане је увео термин “ гутачи менталне енергије“ за поједине особе у породици, суседству,у школи, на радном месту, мрзовољне преваранте, силеџије, крадљивце, строге, диктаторе изражене потребе за доминацајом,.

Коабитација са оваквим особама, например у једној породици, заједничком стану, суседству, широј друштвеној заједници, у суседним територијама, у једној држави, или њеном делу, поготову ако то траје дуго, живот претвара у неподношљив свакодневни стрес.

Последично настају деструктивне емоције, неподношење, мржње, револти који трају годинама, проузрокујући несносне стресове из дана у дан. Социолози су за то измисли посебан термин“ осећај канцлагера“ на формалној слободи

Балкан је вековима “заједнички стан“ са унезвереним подстанарима, где владају нетрпељивост, мржња, бесне крвави обрачуни, клања.

А принуђени су на неподношљиво, да живе у“ заједничком стану“.

Зашто су се Срби, Хрвати, Бошњаци, упркос блискости, вековима клали и убијали? Нису они другачијег изгледа, ни раста, ни боје косе и очију, имају исти језик, сличног су духа? Једино их дели вера. Поврх свега су суседи, витално упућени једни на друге.

Откуд толика мржња?

Сигмунд Фројд је дефинисао мржњу као стање ега, које жели да уништи извор своје несрећности. По мени, Фројд је најближи поимању дубоких и испреплетаних корена такозване балканизације. Каснија, Фројдом инспирисана наука је стављала у жижу изучавања режањ у делу међумозга ХИПОТАЛАМУС, који синтетише и лучи хормоне који регулишу телесну температуру, глад, жеђ, умор, сан, али и емотивно и инстинктивно понашање, агресивност, мржњу, љубав, као и репродуктивно понашање. Данас научници указују на могуће злоупотребе са хипоталамусом, називајући га: ЦЕНТАР ДЕМОНА у људском бићу, јер се његовим дражењем могу пробудити незамисливе мржње и деструкције. Научници су направили неурофизиолошки експеримент. Појединцима су показиване слике људи које су они мрзели, електронски су праћене њихове мождане реакције на показиване слике. Резултати су показали у таквим приликама појачану активност у кортексу-хипоталамусу људског мозга. А у хипоталамусу настају буре хормана, укључујући и оних који производе мржњу.
Има овде на Балкану неки флуид у ваздуху који немушто и невидљиво дражи људске хипоталамусе, па они подивљају и направе нечувену каљугу. Када се то деси људи постану робови својих нагона, роботи. Само је чекана варница, Демон у људском бићу још једном победи Разум.

Зашто ни Православци ни Муслимани, нису извукли поуке из прошлости, него су се распамећени препустили импулсима низ воду?.

Суштина спаса балканских народа је- како исцелити душе балканских народа? И како мржњу уклонити? Да смогну снаге да своју судбину узму у своје руке.

Али, да би балкански народи овај Фројдов постулат могли узети у обзир у анализи балканизације и узрока своје несрећности и мржње, ради препознавања и рационалног отклањања, њихов его мора бити у стању, мора бити способан, да рационално утврди откуд мржња, да тако установи који је извор његове несрећности?

Овде на вековима окрвављиваном Балкану нема свесног и потпуног националног ега, у душама узрујаних балканаца царују тамни вилајети балканских катакомби, препуних кужне баруштине најмрачнијих потсвесних и давно потиснугих отровних емоција.Душа балканског човека је узбуркана, пуна рана, распарчана. Као разлупано јаје. Такви људи нису кадри за самоанализирање, за резиме, они не могу понирати у своју потсвест? Нити су свесни те потребе. Познато је да појединац у дубокој психолошкој кризи нема снаге, нити моћи концентрације, да извуче поуке из ранијих грешака, нити је кадар да направи резиме и да се исправи.

Појединци и народи таквог узбурканог ега не могу направити исправан и рационалан избор?

Ово исто важи и за нације. Балкански народи су уморни, обеспомоћени, у дубокој кризи идентитета, то се неминовно одразило на њихову врло ранљиву националну психологију. Право је чудо што још постоје, што још нису изгубили разум, после свакојаких ужаса које су трпели вековима.

А уместо њих, би увек долазили све новији, и новији пиромани.

Међусобна мржња балканских народа је затровани чеп у њиховим ранљивим душама. Мржња се вековима усељавала, запатила у њиховом духовно егу, стигматизовала се и стврднула у одцепљени духовни сателит, наелектрисана варницама набоја негативних и деструктивних емоција.

Из стадијума у стадијум су преношене маладаптације и малигнитети, који су угрозили будући развој балканских нација, све до ратова 1990-их година, до данас.

Овај малигнитет мржње је најгори, јер укључује превише негативног. превише несигурности у себе, одсуства самоконтроле, савести самилости, емпатије.

Пажљив увид у еволуцију односа балкансkих народа, дозвољава да се запазе џиновски плодови зависти, пакости, етничких предрасуда, уврежених погрешних представа о другима народима, свакојаких стереотипа.

Балкан је острво мржње и зла, Балкан захтева исцељење. Психијатар др.Јован Рашковић је ипак био колико толико у праву-душе бaлканских народа треба ставити на психијатријски канабе.

Библијски мит о Каину и Авељу, људска завист, су одувек инспирисали поједине филозофе, књижевнике, и друге ствараоце. Завист као негативна емоција се манифестује у непријатељском ставу према другима који имају нешто што ми немамо, а сматрамо да то више припада нама. Све може постати предмет зависти: моћ, слава, углед , успеси, победе, нечији поступци, похвале другима..Испољавање зависти се може јавити као благо непријатељство, које се у одређеним околностима може претворити у незамисливо насиље. Према научницима, завист је главни извор привидно необјашњивих нетрпељивости и могући узрочник појаве опаке мржње попут крваве освете.
Према Књизи постања (4,2) Авељ је био други син Адама и Еве и био је пастир, док је његов брат Каин обрађивао земљу. Каин је убио Авеља, љубоморан што је Авељева жртва првина из стада била прихваћена од Јахвеа, док је његова била одбачена (Пост. 4, 3).
Најзнаменитији светски политичари, војсковође, научници, писци, државници, уметници, су се кроз историју дивили Србима. Један од многих светских великана је казао и ово: Српски народ, одричући се царства земаљског, а остајући верно при царству небеском, показује нам се тако богато нагомилан силама идеализма, да ми, који се надамо да ћемо убудуће очистити народ од срамоте и неправде царства земаљскога, морамо у српском народу видети и поштовати народну праматерију, која ће тек у будућности одиграти часну улогу, коју му је провиђење уделило, да би обезбедио ту улогу мора бити приправан на даље муке и патње, даља одрицања и жртвовања.
Несрећа, сиромаштво, ратови, страдања, победе и порази, жртве, патње, су погодно балканско тло за појаву злобе и зависти-“Да комшији цркне крава.“Завист уме постати опсесија, уселити се у мождане вијуге као паразит, постати фикција, уме се заоденути у узнемиреност, у неодољиву потребу за осветом.
Научници са јапанског Националног института радиолошких наука су проучавали појаву зависти. Групи добровољаца су давали описе људи који су успешни како на пословном плану, тако и у љубавном животу. При томе су скенерима пратили рад мозга и уочили да се код испитаника активирао предњи део у мозгу познат као кортекс ( хипоталамус) који се активира и приликом физичког бола.
Завист је генерисала, као толико пута кроз историју, све новије и новије пројекте омраза.
Поједине суседне непријатељске државе на високом културном нивоу и просвећености, су одавно на Балкану запазиле завист и злобу у мраку кужних катакомби свакојаких омраза у односу на Србе, којима се други диве и који их хвале. А њих не у толикој мери.
Па су овде вековима подмукло подстицали завист и,љубомору.
И Бошњаци и Хрвати имају славне дане њихове историје, циљ овога есеја није да их понижава у односу на Србе, него да извлачи историјска потиснућа на ниво свести, да просвећује, да успоставља боље разумевање, ради мирења. Ни Бошњаци ни Хрвати нису ништа гори од Срба, то су братски народи који треба да престану да се међусобно убијају, да живе у слози, треба да се разумеју.
Вековна подмукла DIVIDER ET IMPERA, перверзна варијација спољње вековне заваде се модернизовала у недавним ратовима се појављивала у свакојаким тамним одорама. Поједине распамећене и крајње узнемирене Србе су у свеопштем ратном хаосу гурали да се понашају онако, како се нису никад досада Срби понашали- да буду насилници, да пљачкају, да силују, да би тако Србе покушали да лише вековног духовног преимућства. Већина српских бораца су се томе одупрли, сачували славни лик српског војника, сигурно да је било злоупотреба, треба знати да је било дошло до мобилизације оних који су били у психијатријским установама, наркомана и алкохоличара.
Недовољно познати злобни ментални спалеолози су на Балкану опет типовали на завист. А шта рећи о санкцијама, о нечувеној сатанизацији Срба и Србије, на Србе су се са свих страна окомили лажима, увредама, понижавањима.
Да се други народи наслађују њиховим патњама…
У свакидашњем говору постоји устаљен израз“Фикс идеја“.То би могле бити некакве несвакидашње идеје, које се одликују одсуством логике и разума. Сличне су у извесној мањој мери такозване сумануте идеје (суманутост) представљају уверења, настала на болесној основи, без покрића у стварним чињеницама. Болесник се понаша сходно својим закључцима, и за њих се активно залаже.
Фикс идеје су према Пјеру Дако врсте обсесије, тврдоглавости, обстинација, скамењена мишљења, претеране концентрације, или ригиднe упорнe менталнe руминације, увек фиксиранe на исти субјекат.Усмерене су само на снажна узбуђења појединих центара у мозгу, који раде до исцрпљености. Увек иста порука, мали део мозга је активан, остатак спава., особа не види ништа друго него ли фикс идеју. То ако траје дуго изнурује, таква снажна и дуготрајна.концентрација онемогућава луцидност, која захтева функционисање великог броја можданих центара.
Зар се не ради о болешљивој ( нездравој) обстинацији ,упорних међусобних оптужби балканских народа. Примера ради у низу упорних покушаја бошњачких удружења у оптужбама да је Република Српска настала на злочину и геноциду, да се то наметне .Срби у том делу су фиксирани на стално присутну идеју да је крајњи циљ укидање Републике Српске и стварање унитарне БиХ у којој би Бошњаци имали доминацију, а Срби били грађани другог реда, истичу да су пре Сребренице снаге Насера Орића починиле стравичне злочине над Србима у средњем Подрињу.
Зар није фикс идеја пар екселанс упорно неодустајање, болесни тврдоглави захтев Харадинаја да Србија призна независно Косово, па ће тек онда бити укинуте ца рине? А шта казати о слављењу Јасеновца? Представа “ четника“ је потпуно другачија у очима Бошњака и Хрвата него ли у очима Срба, исто тако и представа “ усташе“ је сасвим другачија у очима Срба, него ли када се ради о Бошњацима и Хрватима. Победе Срба над Турцима у 19 веку су слављене од Срба, а доживљене као порази од исламизиртаних Срба и Албанаца. Распади Југославије су код несрпских нација прихватани као повољно решење за њих. Недавно је турски државник приликом посете Новом Пазару јавно саопштио, што су пренела медија, да је најпросперитетнији период на Балкану био за време вишевековне владавине Отоманског царства. Бошњацима се та изјава свидела, Србе огорчила.
Све су ово ране расцепканих душа балканских народа.
Осврнимо се на навике појединих припадника балканских народа. Навике се састоје од устаљених, или ригидних мишљења, унутрашњих вербалних слогана, научених просуђивања, насталих из утицаја штампе, медија, путем пропагнде. Изражавају се и кроз видљиве поступке, начин изговора појединих речи, невербална комуницирања, такозвани тикови, покрети тела, црта лица, очију.Иза којих се укривају потиснути мотиви.Навике у личности су као зидови у згради, тешко се мењају.У сусретима Срба и Бошњака например, се понекад такорећи провоцирало различитим изговорима појединих навикнутих слова и речи, вербалне увреде, претње..
Негативне представе о појединим народима, стереотипи, предрасуде, све су то ` у извесној мери осамостаљени становници“ ранљивих душа “ балканских народа, који роваре, цепкају, слабе духовност и луцидност.
Код балканских народа се констатује склоност импулсивности, која се састоји у потреби да се реагује брзо, изненадно, брутално, особа је нечим потстакнута да почини опасна дела, убиства, пожаре, силовања, самоубиства, рушилаштво, евазије. долази до импулсивности када су инстнкт и афективности пренапрегнути. Тада може настати реакција абсолутно диспропорционална узроку., “ кочнице“ попуштају.
Импулсивност може бити стечена утицајем лоших узрока на здравље. Док се консти туционална импулсивностсусреће код наслеђа, урођеног карактера. Понегде у свету постоје расне предрасуде о балканским народима, да су дивљаци, оптерећени конституционално, склони насиљу, или да су глупи.
Како се спасити? Како исцелити Балкан? Како очистити мржње и предрасуде из њихових душа?
Порука је: да би се спасли неопходан нам је духовни препород, душевно, духовно, морално оздрављење, кроз слогу и помирење свих, без обзира на етничку и верску припадност и политичко убеђење.
Једно треба да буде јасно. То не могу остварити узнемирени балкански народи, нити њихове поткупљиве елите.
Такав капиталан историјски гео-политички планетаран заокрет могу спровести једино водеће силе света. Да би то остварили потребна нам је подршка великих?
Како их придобити за такав епохалан историјски пројекат.? Суштина је у мудрој дипломатији.
Лидери Југославије, то јест Србија и Срби нису схватили у довољној мери да је крајем прошлог века од стране Великих био зацртан крах комунизма и нови нацрт не само Европе, него и целе планете. Лукавији и упућенији, злобни комунистички лидери из Хрватске и Словеније, надојени потсвесном вековном зависти, удружени са припадницима несрпских нација широм ондашње Југославије, уз мудру саветодавну подршку ватиканских концила, су искористили непознавање гео-политике, инфантилну осионост и сујете размажених бирократа из Београда, да се све више наслађују погрешним одлукама Београда, да подмукло распирују окретање леђа Београда Западу, подстичући раст симпатија преме СССР-у и Русији..Да се тако свете Србији, да изолују Србију од САД и моћних западних држава, да је тако осамљену лакше ломе, и да тако најзад остваре њихове сепаратистичке циљеве. Да би Србија и Југославија у распаду, крајем 1980-их година и нарочито током 1990-их година, од мезимчета Запада и САД, постала најомраженија, демон, сатана, а 1999.године Србија бива бомбардована три месеца.
Кроз векове је долазило до DIVIDER ET IMPERA, MAGNUM CRIMEN, балкански народи су гурани у крваве ратове од стране појединих суседних или моћних европских држава. Данас су се односи у свету променили, поједине европске силе које су вукле потезе на Балкану- Ватикан, Италија, Аустрија, Француска, и друге, су устукнуле пред моћи Америке.
Планетарна сила број 1 је данас САД.. Од ње највише зависи судбина балканских народа. Она их може спасити. Али онда када постоје њени интереси за то.
Балканске државе треба да проуче и да се прилагоде, да се поставе тако да САД задовољавају своје интересе, чак ако и промене досадашњи однос према Балкану.
А то је изузетно сложено и тешко учинити. То би био коренито нов геополитички планетарни нацрт. У незгодно време, смиривање Балкана у време када се планета све више узнемирује! Као по нечијој команди!
Уместо оправдане озлојеђености, ипак се треба смирити и дати место мудрој дипломатији.
Суштина енигме је -како да Балкан буде за свет утилитарнији без балканизације, него ли са балканизацијом?
То се постепено, врло стидљиво, изгледа и дешава. Америка шаље не само Србији, него и целом Балкану сигнале симпатија. Да ли то тако само иѕгледа?
Испољимо моћ исправних реакција. Балкану ће почети да свиће.
Србија и Балкан се буде и освешћују, треба да увиде да долази време мудре дипломатије.
Насупрот освешћивању Срба, се појачава подмукла злоба, поједине непријатељски настројене државе, и суседни народи, укључујући и поједине домаће кајишаре, се упињу из петних жила дан данас да још увек недовољно обавештену Србију злоупотребе, настављајући да Србе и Србију наводе на танак лед, да их нахушкавају против оних моћних држава које је једино оне могу спасити, и да Србима понекад подмукло подмећу кукавичје јаје анти-семитизмаи и наслеђених вишевековних завада.
Да би их тако изоловали и осамили.
Од пресудне важности за Србију и Србе је да се спрече даље злоупотребе органски и мождано снемоћале Србије, да је као какву крпу не гурају против потенцијалних спасиоца, и у нове заваде са суседима..
И да се на основу тога зацрта СТРАТЕГИЈА ПРЕЖИВЉАВАЊА:. Како Балкану створити у нагло промењеним околностима нову утилитарност, да буду задовољни и моћни, али и Србија и друге балканске земље..
Највећи непријатељ Србије и српства су они који су убеђени да им одговара Балкан у мраку мржње и ратова. А таквих има широм планете, у Европи , на Балкану и у самој Србији. Јер им тако одговара.
Светска сила број 1 очекује од Србије освешћење и приземљеност, зрелост и прагматичност, уз одмереност и труд, проницљивост и познавања магловитих меандера и лагума светске гео-политике. Да Срби постану савезник, као просвећен и модеран народ. Aмериканци јасно саопштавају Србији: Не смета нам ваше пријатељство са Русијом.
Америка није заборавила славу мале и јуначке поносне и достојанствене савезнице Србије, нити ће је икад заборавити.
Постанимо модерна нација свести и културе. Онда ће нас Америка уважавати и подржати.
Све се своди на културу и повратак изгубљене духовности балканаца.
Балкански народи неизмерно пате. Балканске народе треба обавестити, просветити.
У свету се размишља, да се не види као утопија појединих објективистичких мислиоца, сан о шару наше планете где ће обитавати просвећени рационални појединци и народи, и њихови политички лидери, који објективно процењују гео-политику и односе међу народима и државама, који слободу не доживљавају као што то чине анархисти, него као деловање према нужностима односа и уважавања Моћи. Они су склони да виде слободу као избор најбољег решења индивидуе или нације у оквиру нужности наметнутих законима Силе и Моћи.
Хегел дијалектички поима однос слободе и нужности тако да слобода, која у себи не би имала нужности, или пука нужност без слободе, представљају апстрактне, па, према томе, неистините одредбе. Он историју види као “напредовање свести о слободи“.
Уколико би народи планете дошли до овакве спознаје, која би на први поглед могла лажно заизгледати као добровољно пристајање на ропство, уствари би било признавање објективних околности на планети, не би било ратова, било би много више просперитета. Тиме би била утрта стаза ка планети разума и објективних процена и обострано корисних односа између Моћи, са једне стране, и Просперитета народа ван држава Моћи и Силе. Човечанство би по први пут у својој историји кренуло ка Сну- Планети, Рају на земљи.
Да ли је овакав колосалан филозофски заокрет поимања човечанства могућ? Или је пука утопија? Да ли су скептици, или оптимисти, у праву?
Како то постићи?
Просвећивање и едукација тлачених и духовно смањених идентитета народа широм планете, у смислу еволуције ка спознаји објективних околности на планети, ка планети разума и објективних процена и обострано корисних односа између Моћи, са једне стране, и Просперитета народа ван држава Моћи и Силе, није могуће, докле год имају асоцијалне владе које их распамећују и излуђују..
Нажалост слично је на Балкану.
Овакве психологије широм планете су препреке оздрављењу планете,стидљивом окретању ка Планети Рају.
Отуда би поједине асоцијалне и ирационалне, ауторитарне и диктаторске државнике у недемократским земљама планете, укључујући и Балкан, требало заменити умереним прагматичарима. На такву помисао би се свакојаке “ племенске поглавице“ ( и овде на Балкану) крволочно накостреше спремне да кољу, у паници да не изгубе привилегије.
Да ли је оваква замисао пука наивност и утопија?
Указујем да је “ самоодговорност“ применљива, само у случају када је особа “ изворно одговорна“, да није вештачки, или насилно, измењена, “ смањена“, духовно , морално, интелектуално. Као што је са балканским на родима.
Зато се залажем за начело самоодговорности, али онда када су у питању особе , или скупине, читави народи, чија је способност доношења луцидних одлука и поступака била вековима “ смањена“ дејством других, или њихових диктаторских режима, али који би требали да буду претходно доведени у раније стање..
Како да се Србија и Балкан уклопе у брзо мењајући свет?
Народима Балкана, су потребни духовни и душевни препород, избављење из посрнућа у које су били гурани вековима.

Треба их подржати да усправе кичму, да ојачају, да се избаве. Балканским народима је потребна подршка да оздраве.

Да ли ће, зашто, и како, такву подршку добити? Да ли је у данашњем узбурканом свету тако нешто уопште могуће? Изменити вишевековни тренд бујања балканизације, Балкана као страшила, “ учионице“ шта треба а шта не треба чинити, би у својој бити био колосалан геополитички и историјски п ројекат.

Да би тако нешто Велики и помислили да учине, неопходни су највиталнији разлози.

Који? То балкански политичари треба да проуче. И покушају да крену избављењу.

Ипак, узмимо своју судбину у своје руке!