Томислав Крсмановић

Бриселски двојник

 

БРИСЕЛСКИ ДВОЈНИК

(из дневничких  записа 1965-1996.година)  

Други светски рат  је народе Балкана гурнуо у међусобне обрачуне, претворио се у братоубилачку кланицу, која је, према неким проценама однела вероватно 1.700.000 људских живота. Након Другог светског рата у Југославији је заведен друштвени поредак по угледу на совјетски модел, било је у почетку значајних достигнућа и помака, али погрешне друштвене поставке, пре свега концепти планскe привреде, завођење Самоуправљања, потом такозване Несврстане политике, су већ крајем 1950-их година испољавали све присутније штетне тенденције. Врх државе свестан да криза убрзано нараста,  је замислио привредну и друштвену реформу зачету 1964.године, која би требала да значи окретање тржишној економији, то јест постепен заокрет ка капитализму.

Показало је се тада да је главна сметња демократизацији присутна у апаратчицима у државном апарату и Савезу комуниста Југославије, параноично забринутим да не изгубе ни делић привилегија, наводно желе да демократизују земљу, али тако да у исто време по сваку цену сачувају  апсолутно нетакнут  Status quo. А што је у стварности била немогућа утопија.

Као да их је неко  гурао у погрешном правцу? Ко? Москва?

Југославија је већ 1960-их година  била широко отворена страним утицајима- страни филмови, страни певачи, рок музика, похотљиве стране глумице, милиони страних туриста, трговина, слободно путовање ван земље, телевизија је дубокоушла у породице,  радио, потрага за животом на високој нози, хедонизција. Овакав стил живота је постепено неминовно производио  стање духа становника слично оном у западноевропским земљама.

А у исто време су морали да се повинују окошталим деспотским навикама охоле бирократије навикле деценијама на дрско самовлашће и неограничене привилегије.

Уместо економске и друштвене стабилности ова реформа се у пракси показала као неефикасна је произвела велики пораст незапослености, повећање социјалних неједнакости и нагли раст спољног дуга. Нарастале су друштвене тензије, уместо бољитка, бивало је све горе.

Одговор државног апарата је био репресија, уместо попуштања стеге.

Мој закључак је био тада у Београду, да ће се ове две суштински контрадикторне тенденције све више сударати и стварати све веће незадовољство, и метеж, што би земљу на крају повело све присутнијим турбуленцијама и непредвидљивим исходима.. .

Упоредо са овом реформом грађани СФРЈ су тада могли да  добију пасош и да путују где желе на Запад. Добар део нагло незапослених искористио је то право и кренуо у свет трбухом за крухом. Држава пред пуцањем од притајеног незадовољства, се тако растерећивала колико толико од нарасталих унутрашњих затегнутости.

Тако сам и ја одлучио да одем у Белгију, у Брисел, где је од 1958 године боравио  мој старији брат, који је тамо постао успешан и уважен научник. Ту преломну одлуку у моме животу нисам донео на пречац, она је у мени сазревала дуго.

У Брисел, главни град мале, али врло просперитетне и моћне државе Белгије, сам дошао из Београда  почетком септембра 1965 године, са надом да ћу својим радом и способношћу несметано остварити своје идеале и снове.  Oве прве године мога боравка у Белгији, морам себи признати, нису протекле у знаку мојих исчекивања. Нисам могао добити посао у својој струци- економисте, јер нисам знао француски језик, обављао сам у међувремену свакојаке, углавном лaкше мануелне послове, стицао драгоцена сазнања о људима  Мој брат, успешан млади човек,уважаван као научник, ми је предложио да станујем шест месеци  код њега и његове супруге, док не научим француски  језик.Ту понуду нисам прихватио, не желим да им будем на терету, дао сам се одмах на тражење посла и нашао лакши мунелни посао у породичној фирми  господина Братве, Јеврејина пореклом из Пољске. Установио сам да је патрон ( тако у Белгији зову власника)  диван човек, изненадио сам се његовом предусретљивошћу и љубазношћу, он и његови сарадници су ме прихватили као свога.

Али је мене привлачило нешто сасвим  друго, да нострификујем диплому Економског факултета у Београду, да завршим пост-дипломске студије и докторат из  маркетинга, да се посветим науци.

Белгија, врло развијена у сваком погледу земља, је за мене после монотоне социјалистичке Југославије била истински интелектуални и духовни шок. Није ми требало дуго времена да уочим да су Белгијанци врло рационалан и вредан народ, да од њих могу много тога доброга да научим, био сам радостан-према странцима су коректни. Једном сам случајно био у Палати правде, судија се заклињао у Заставу. А чух недавно речи Ј.Б.Тита:,, Да се судије не држе закона као пијан плота.” Упркос напорног живота на Белгију сам се све више навикавао, на Београд као место где ћу живети  у будућности све мање помишљам. Открио сам да је Белгија , наизглед равна и пренасељена, без атрактивних природних лепота, уствари земља изузетног дискретног шарма. Како је опевао популарни певач Жак Брел:,,Белгија, равна земља, дува ветар са Северног мора, пада киша.”

У Бриселу сам прво становао у улици која се зове rue Faider ( изговара се Федер,). Овај назив улице, као да је дремао у неком буџаку у мојим давно потиснутим сећањима, потсећао ме је на нешто давно прошло, тињао је у мом тихом забораву, повремено засветлуцао у тмини давних година, као свитац уснуо у грању у топлој мрклој летњој ноћи, стално ме је нешто голицало да се присећам, али никако нисам могао да се присетим шта ме на то нагони? Нешто постоји, преко чега су се као кише и муљ навукле тамне наслаге прохујалих година. Када сам се најмање надао, обрадован, одједном се сетих! Да, то је то, почеше да навиру сећања на далеке године и догађаје. Као у магли видех драги лик оца, када ми је из Брисела далеке 1953 где је путовао службено, сав насмејан донео федере за растезање и развијање мишића, на картонској кутији је писала адреса, купио их је управо у продавници у улици rue Faider у Бриселу. Смешкао сам се тада, гимназијалац, тој  необичној коинциденцији, тата ми је у Бриселу купио федере и то баш у улици која се зове Федер! То сам као духовиту анегдоту спомињао насмејан и брату Бори, и друговима из краја. Али они се нису смејали томе као ја. Ћутали су.

Помало се тргнух, каква необична случајност, то је тако забавно, моје прво боравиште у милионском велеграду Бриселу, је управо у овој фамозној улици која се зове Федер, у којој ми је отац далеке 1953. године купио обожаване федере?!. Скоро да се насмејах гласно. Крајње радознао, сиђох на улицу да потражим ту фантомску продавницу спортске опреме, да ли она уопште постоји, почех да се распитујем  код суседа и пролазника. Средовечна жена ми хитро показа руком, окрећући ми се насмешена док се живахно удаљавала:,, Идите низ ову улицу, тамо мало ниже, иза ћошка улице rue Blanche ( Бела улица, по становницима у њој Белим Русима, сазнах касније), има таква продавница.“ Гледао сам у брзом ходу врло пажљиво излоге, видех радостан продавницу спортске опреме, у излогу стоји шаренкаста кутија са сликом федера. Загледах се обрадован, да, то су ти федери, само су сада другачије дизајнирани, модернији.

Следећег дана ме је посетио брат Бора, рекох му  развесељен спреман на духовиту досетку:,, Каква необична подударност, да сам нашао стан баш у овој улици која се зове Федер, ми је тата  купио федере 1952.године? “, погледах га насмејан, очекујући да и се и он гласно насмеје. Био сам помало разочаран, јер он кратко рече дискретно се насмешивши:,, Случајност!”

Убрзо сам упознао поједине Југовиће ( овдашњи назив за Југословене ), сретао сам их у југословенским  ресторанима и црквама, виђао бих понеке од њих како као скитнице тумарају по железничким станицама у смеру возова ка Југи. Дружећи се са њима, дошао сам до потресно радосног сазнања- иако су у много чему другачији једни од других, неки су старији, други млађи, неки виши, или нижи, неки плави, други црномањасти, из различитих крајева земље, ипак у духу, они су се сви овде сводили на неки етнички резиме, на један осмех, на једну реч, стезали би ми искрено обрадовани чврсто руку када ме сретну, насмеју се од срца, или ме загрле раздрагани и радосни-земљаци, Југовићи.  Отворили би своја срца, видео бих у магли прохујалих година драге другове из детињства, онај Милан из Житковца ми маше весело се смеје из даљине, стегне ми снажно руку, сав сија од радости, Јово из Љубовије се надвикује из даљине: “ Ђе си !“ .Рушиле би се баријере, разговарају о истим темама, осећају нову блискост. Из њих би проговорио онај изворно етнички аутентичан, национални духовни атавизам.

Тужан, запажао сам неке од њих који су дошли много година пре мене, говорили би углавном српски, још нису научили француски како треба, понашају се као што су се људи, у Београду или Шумадији, понашали пре двадесетак година.Уместо да еволуирају, они конзервирају архаичне менталитете.

Како изменити наш народ, да постане рационалан  као ови одавде? Шта чинити? Изаћи из вековних ратова, лоших процена, мутљага такозване балканизације. Како? То не зависи само од нас? Улазак у Европу, у кружок реда, рада и поштовања закона. О томе још нико не размишља, а то би било добро решење. Овде Југославију виде као најлибералнију државу Источне Европе, хвале је, Тита, Самоуправљање, отвореност њених граница.

Мој живот у Бриселу од 1 септембра 1965.године до дана сусрета са тим необичним човеком који је тако сличан мени, што је тема ове новеле, који се одиграо 1 јула ове 1966.године, је био пре свега напоран, али нимало монотон, напротив, обиловао је свакојаким скоро свакодневним узбудљивим, и врло необичним догаћајима.Уписао сам се одмах у школу  за учење француског језика Alliance Francaise, сретао сам младе занимљиве људе. Ово време је обележило моје дружење са Мајком Клајном, студентом медицине из  Њу Јорка, кога сам упознао у Alliance Francaise. Ишли смо на игранке,  сретали се у аулама СУБ ( Слободног универзитета у Бриселу). Овај универзитететски кампус је  брзо постао моје омиљено место где бих долазио у слободном времену. Један од разлога је и тај што је мој брат асистент биохемије на овом универзитету.

Променио сам радно место, сада радим као продавац у Супермаркету Делез, на адреси Shaussee de Wavre  у Бриселу. Да бих био ближе радном месту сам напустио претходни стан .и пронашао ново пребивалиште у улици Емил Банинг, која је лоцирана у близини зграда универзитета. Стално размишљам како да усавршим моја знања из маркетинга. Да ли ћу мој сан да докторирам једног дана остварити?

Ево како је започела ова за мене стресна и необична животна авантура која је дубоко обележила мој боравак у чудесном граду Бриселу, престоници Европе и света, уз напомену да су се сусрети са овим необичним човеком наставили све до краја мога првог боравка у Белији јула 1971.године.

У блиставој бриселској Galerie Lоuise застадох испред огледала у излогу да наместим овлаш косу. Осетих да се још неко иза мене огледа у огледалу?.Чуо сам његово благо дахтање у леђа? Ко је тај непристојни пролазник који ми се тако приближио? Потрудих се да у огледалу  видим лик незнанца, учини ми се да је огледало удвостручило мој сопствени лик? Има таквих огледала, вероватно је нека фалинка у производњи? Окретох се помало изнервиран да наставим својим путем. Како се окренух, укочих се у месту од истинске запрепашћености, помислих да сањам, или да ми се можда нешто причињава? Преда мном се испречио човек исти као ја! Као да видим самог себе пред собом? Не могу да верујем својим очима? Како је могуће да неко овако сличан мени постоји? И још да зури у мене, и то овде у центру непознатог градаљ Брисела? Да сам слабијег духа почело би да ми се врти у глави? Или бих почео  да урлам да бих привукао пажњу пролазника, и ко зна шта још? Не могу изаћи из своје коже?  Уследи нови удар. Он се благо испречи испред мене, као да ме чика, не дозвољавајући ми раширеним рукама да идем својим путом, загради ми пролаз, спусти изазовно десну руку ка бедрима, као да се лаћа сабље, као да ме изазива на двобој, гледајући ме цело време дрско право у очи?

Енергично, али без нервозе га заобиђох, као да он не постоји, савладах се, дубоко замишљен и узнемирен брже боље пожурих натраг у стан. Нисам никако могао доћи себи? Шта је то? Очигледно постоји необична сличност, можда сам све то у шоку енормно преувеличао? Ипак, то је зачуђујуће, застрашћујуће! Ко је овај човек? Он се испречио испред мене? Није то случајан сусрет. Откуд да набаса баш на мене? Да га неко није послао? Ко? Да га нису савршено нашминкали да тако невероватно личи на мене? Зашто би неко то чинио? Ко сам ја, нисам никаква значајна личност?

Следећег дана брзо корачајући да не закасним на радно место у супермаркету Делез, тргнух се, па ја непрестано размишљам  о том необичном човеку. морам то што пре да заборавим. Морам да владам собом.Чим стигох на радно место у супермаркет у 7 часова, неко отвори транзистор, чух глас спикера Радио Брисела: на Брионском пленуму ЦК СКЈ, из СКЈ је искључен Александар Ранковић, шеф Службе државне безбедности СФРЈ, и један од најближих Титових сарадника. Ранковић је такође  смењен са свих државних и партијских функција. Ова одлука је уследила због оптужби да је Ранковић прислушкивао Тита, сазнах из штурог радијског извештаја.

 

Зар је тако нешто могуће у Југославији?  Невероватно!

 

У наилазећим данима мој живот у Бриселу су испуњавали свакојаки догађаји, али упркос моје жеље, никако  нису могли да потисну из мога сећања лик мени невероватно сличног човека који се огледао иза мене у огледалу, стално ми је пред очима како се прси дрско преда мном, као да се руком лаћа сабље, раскречио ноге као да ме због нечега изазива на дуел? Да све то заборавим, помислих да га више никада нећу срести, Брисел је милионски град?.

 

Као да неко намерно подешава наше животе, то се одавно питам?

 

Када сам се најмање надао, данас сам га запрепашћен опет видео. Седох у полупразан трамвај који ка центру града језди кроз широку авенију Луиз. Напољу је сив и облачан дан, сипила је  уобичајена  бриселска кишица, мој поглед би полуодсутно лутао кроз замућене прозоре трамваја.У мом видокругу, у уоквиреном трамвајском прозору као на слици окаченој на зиду стана, однекуд одпозади почеше да се приближавају нејасне контуре великог аутомобила, сјајне линије луксузног форд мустанга су трепериле у сумаглици испиране танким млазевима кишнице, као да је се налазио у покретној перионици аутомобила, луксузни форд мустанг је ишао паралелно са трамвајем, када би трамвај убрзавао, и аутомобил би почињао да иде брже, и обратно. Раскошни форд мустанг ми се изненада указа у свој својој елеганцији, успори и приближи се моме прозору, као да се прикачи, ауто и трамвај постадоше сијамски близанци? Обрисах руком окна да видим боље возача, који се тако чудно понаша? Тргнух се од запрепашћења. Не могу да верујем својим очима, зар је могуће да је возач баш онај мени јако сличан човек кога сам неки дан срео испред огледала у Galerie Lоuise? Узбуђен и помало узнемирен, опет запазих невероватну сличност. Да, без сумње, то је он. Као да ја возим аутомобил? Шта да чиним? Хтео бих да побегнем од ове опаке стварности, осетих се немоћним, као капетан када се на његов брод прикачи огроман гусарски брод? Погледах возача, као да сам за воланом, као да сам себе јурим, као да сам се негде у Бриселу загубио, па се сада вијам по ћошковима да се пронађем?

 

Сетих се да сам у Београду у Дому синдиката видео имитатора појединих медијских личностн из света естраде, толико је личио на оне које је имитирао, скоро да је исти. Једном је имитирао Тита, тако је био вешт имитатор, колико је верно дочарао лик и начин говора Тита? Како је се усудио, тада сам помишљо? Ту храброст младића имитатора сам тада доживео као знак демократизације у Југославији.

 

Али то је нешто сасвим друго од овога: ја нисам никакве медијска личност, да би овде у Бриселу некога шминкали да личи на мене?

 

Он док вози би повремено уперио дрско очи у мене, као да ми прети прстима десне руке, држећи руке овлаш на волану цело време је пиљио нетремице у мене? Чим ме тако упорно и радознало посматра, вероватно ме је препознао? Личи ми на хипнотизера? Не могу да дођем себи, како ме је уопште могао спазити кроз кишицом замућен прозор трамваја из кола у брзом покрету? Одједном однекле нешто потмуло писну у моје бубне опне, иза његовог гломазниог аутомобила поче да се помаља омањи фолксваген, у поређењу са његовим колима личио је  на незграпан сандук, возач фолксвагена унезвереног лица од нервозе, негде се жури, је поскакивао на седишту притискајући нервозно  шаком сирену, удари по сирени енергично, као да му запрети писну гласно, на то форд мустанг из места даде гас, стреловито се одлепивши  од трамваја.

 

Одахнух, остадох сам и замишљен. Али сам све више забринут. Као да опет постадох ја. Овај човек тако личи на мене, без сумње, тако ми је јасно, то је онај што сам га сусрео недавно испред огледала у Galerie Lоuise .По ко зна који пут се питам, прво и прво, откуд овако сличан човек мени у Бриселу? Потом, откуд сада овај сусрет са њим? Како да баш наиђе колима поред мога трамваја? И да ме спази одоздо? И кроз кишицом замућен прозор? Зашто ме је упорно пратио погледом? Зашто је успорио? Врло необично? Неко врло моћан стоји иза овога? Ово не може никако бити чиста игра случајности? Поготову, јер је прошли пут скоро физички насрнуо на мене?

 

Шта да чиним?  Па добро, видећу да ли ће се он поново појавити, као да сам се тешио?

 

            У кафе „Guele de bois“, док седим и једем шпагете, бану драги пријатељ, студент медицине Иранац Низам, са њим су такође још један Иранац по имену Ираџ Чохели чији отац је својевремено био председник Владе Ирана, недавно ми Ираџ у  разговору преко рамена изусти на руском  неколико речи: ,,Моја мајка је Јерменка“, био је присутан и Мајк Клајн. Са Иранцима се дружим од како сам у Бриселу, откривам зачуђен, тако далек народ, а толико смо слични. Поздрависмо се, они се раскомотише за суседним столом. Низам замаха рукама весело, сав насмејан пружи руку ка мени:,, Знај да имаш двојника, видео сам те опет, јављам ти се а ти ништа, приђем ти и викнем твоје име, тај исти човек као ти само окрете главу, спазих ипак да то ниси ти, невероватно колико сте слични. ,,Имаш у Бриселу двојника”, смејао се гласно Ираџ,, то тако подсећа на роман Достојевског „Двојник“. Немој да те то узбуђује. Хладни рат је психолошки рат.” Да, да, Ираџ познаје душу  Руса, Јермени воле  Русе православце.

 

Од како сам у Бриселу, додатну, још већу бригу у мој живот је унео један други човек. Први пут сам га запазио приликом повремених шетњи у бриселској шуми Bois de la Cambre, у близини зграда Универзитета, није то било тако давно. Изненада у даљини између врло високих и дебелих стабала столетних храстова са којих је из зеленкасте натруле маховине капала влага, са грана су отпадали као падобранчићи пожутели листови, увртали су се петељкама у ваздуху као мали хеликоптери, спазих у замраченој сенци дебелог стабла необичног плавог сувоњавог човека, средњег раста, прво што привуче моју пажњу је унезверен израз његовог лица. Од тада, нисам у почетку схватао зашто, чим би ме тај чудак спазио из даљине, усмеравао би се као кобац право на мене, и када би ми се приближио на пристојно растојање, од рецимо двадесетак метара, почињао би да у моме правцу бесно трза десним раменом, сво време нешто мрмљајући. То сам доживљавао као немушту претњу. Знам да на француском, израз „touchеr epаule“ ( „додирнути раме“),  а он бесно трза ка мени раменом, значи: имати неприлика! Питао бих се да ли овај чудак зна за тај израз? Да ли ми он због нечега прети? Ко је он? Зашто би то чинио? Ипак сам пре био склон да закључим да је он чудак, или душевно уздрмана особа, те нисам више на њега обраћао пажњу. При каснијим сусретима, чим бих га видео у овој густој влажној шуми високих столетних стабала по којима се веру веверице, ја бих се због нечега штрецнуо, уклањао бих се дискретно што даље од њега.

 

Оно што је затим почело да ми се дешава са овим човеком, је почело све више да ме забрињава.Његова трзања раменом су се убрзо претворила у нешто друго. Изненада би  он и неколико  надмених момака у видјакама искрсли иза неког ћошка, зашкрипале би кочнице, кола би се у месту зауставила преда мном, отуда би ми на брзину запенушани момци добацивали, изазивали ме, претили, вређали, простачки псовали дижући победнички и вулгарно два прста у вис, све док не наићу зачуђени пролазници. Добацивали би увреде и псовке на албанском или српском, простачки, запенушани мени нејасном мржњом. Нисам у почетку обраћао пажњу на њих ,удаљио бих се смирено и брзо, Јевреји су у праву-Ко се са незналицама расправља и он је незналица, шта ја имам са момцима заслепљеним мржњом, који не  разумеју откуд мржња, размишљао сам остављајући их иза себе, како се кревеље, истурајући тела из аутомобила, ја сам интелектуалац, они су без довољно образовања и животног искуства. Французи кажу: Comprendre, signifie pardonner.( Разумети, значи опростити)  .

 

Не могу да схватим откуд сада Албанци  да се тако понашају према мени? Моји односи са Албанцима са Косова пре мога доласка у Белгију су одувек били коректни, чак и пријатељски. Мoj oтац је у Краљевини Југославији био шеф Дуванске станице у Прешеву, још у то време варошици настањеној већином Албанцима, сви до једнога су изузетно уважавали оца, када је отац добио премештај у Велес, из Прешева је дошла делегација Албанаца у Велес, тражили су да се отац врати у Прешево. Срби и Албанци, то су вековна мешања. Албански национални јунак Скендербег има и српско порекло, његова сестра је била удата за црногорског јунака и племића Иву Црнојевића. Причао сам друговима албанским студентима у Београду, као малу пикантерију- ћерка Иве Црнојевића Мара се у 15 веку удала за веломожу Пилата у Херцеговини, из кога брака су настали родови Беатовића, Савића и Рончевића, то је братство мајке моје мајке Савке Поповић, девојачко презиме Беатовић. ,, Ето ја сам потомак Скендербега“ смејао сам се гласно шалећи се са њима. Они су ме слушали насмешени.

 

Провокације су постајале све затрованије мржњом, да би током неколико следећих година ескалирале 1971.године, изродиле су се  у изненадни  физички обрачун, што ће даље бити испричано. Несмотрено сам се у то у импулсу упустио. Та непромишљеност ме је скупо коштала, због ње сам био принуђен да напустим Брисел, моја врло успешна започета каријера у овој земљи је била упропашћена, и што је најгоре , повратком у Београд 1971.године је разорена моја врло перспективна животна заједница са дивном младом женом, Белгијанком Ани Шово.

 

Неко стоји иза њих? Ко? Не верујем да би  то могла бити белгијска власт? Ту су уплетени прсти непријатељске антисрпске емиграције? Али где је ту белгијска власт, зашто тако нешто дозвољава?

             

  1. маја 1966. године ми се са тим чудаком десио врло необичан догађај. У шуми Bois de la Cambre недалеко од “СУБ-а” налази се повећи престижан ресторан, а недалеко од њега у ограђеном повећем округлом бетонском базену пршти увис мали водоскок.Уживао сам да када туда пролазим, да седнем и загледам се у мирну воду базена коју таласа неколико као снег белих лабудова. Имао сам обичај да понекад седнем на ивицу базена уживајући у лепом призору њиховог као снег белог перја, у њиховим црвенкастим перајама које као рибице промичу кроз бистру воду. Седох на бетонску ивицу малог базена, био је топао, грејало је сунце. Осврнух се око себе, спазих постављене столове испред ресторана, ту, такорећи на неколико корака од мене. Учини ми се да из правца тих столова из раздаљине од петнаестак метара, чух руски језик? Загледах људе за столом, изгледа ми да је то заједнички ручак неке руске делегације и белгијских домаћниа.Час би говорили руски, ту је и преводилац, виђао сам га на СУБ-у`, он је потомак белих Руса. Не бих рекао да је то нека трговачка делегација? Можда је ово нека политичка делегација на неком градском нивоу? Час проговоре енглески, или француски, чујем повремено јак руски нагласак. Или би разговор повремено запињао, преводилац би се често умешао упадљиво дрско у разговор. Не измичу мојој пажњи изрази лица присутних префињених Белгијанаца, уобичајено су интелектуални, овога пута сам на њиховим лицима изчитавао упорне покушаје суптилне покушаје надмоћности над руским саговорницима, врло дискретне, али јасно препознатљиве. На моје очи се одигравала тиха невербална комуникација међу учесницима овог међународног сусрета, заодевала се у гримасе лица, у сјај очију, у гестове. Тако је обично када се сусретну политички ривали, закључујем? Преко пута Руса, за столом чланова белгијске делегације је седела средовечна мало пунија дама, отмено проседа, али још увек привлачна. Она би повремено разговарала  на француском језику са средовечним плавим Русом. Опет чух да је његов француски рудиментаран, са врло јаким руским нагласком. Док овај Рус упорно и прилично гласно разговара са дамом, повремено би им се самоуверено и уображено умешао у  разговор изразито наочити младић из белгијске делегације, лукавог лица и префињених манира, толико је леп да просто не могу да са њега скинем поглед. Средовечна дама погледа топло у младог заводљивог Белгијанца. Као да жели да изазива руског саговорника.И једни и други ми личе на две непријатељске подморницу које видех недавно у филму, приближиле се једна уз другу, додирују се у непрозирнм дубинама мора, куцкају у гвоздене зидове, испитују, ко је ко?

 

Не измиче ми оку нервозни, скоро љутити титраји на лицима Руса, који овакве манире белгијских партнера запажају, и доживљавају као знак непоштовање, или чак као провокацију.Руси су врло поносан народ, навикли на поштовање и уважавање. Запазих да неки од Руса почеше да дижу повремено тон, или би нервозно лупнули шаком о сто, скоро заповеднички. Као да ме то подсети на необични импулсивни поступак Никите Хрушчова у ОУН, када је скинуо ципелу, узео је у руке и њоме љутито залупао о сто.

 

Мој поглед се упери на другу страну, тргнух се непријатним призором тамо ка удаљеној обали језера, спазих чудака који се као сулуда замлата појави у даљини на травњаку, устреми се право ка мени чим ме спази, сво време је бесно трзао раменом. Узнемирих се, никад није био тако нервозан, када год бих га видео, осећао бих се као да сам у клопци, у заседи, као да ме неко окружује, као да ми опасно прети? Али ми се никад не би приближавао. Овога пута се дешавало нешто другачије него ранијих пута, нешто неуобичајено, он се упути енергично и брзо  право ка мени,  јаросно трзајући раменом. Није обраћао пажњу на присутне шетаче, а њих је било врло мало, Није то више био онај стари разроки чикица, сада је према мени газио енергично и брзо, као да се подмладио? Утом ми један лабуд у базену, својим необичним покретом одвуче пажњу са чудака. Пловећи тихо стаде тачно испред мене, и поче да се преда мном њише као мала барка на валовима плиме. Поред мене однекуд седе бледуњав Белгијанац, средовечан човек загонетног израза лица, држао је у рукама велики транзистор.Као да ми донесе позитивну енергију, што ме донекле опусти. Из транзистора се зачу громогласно велики симфонијски величанствен оркестар, свирао је омиљену мелодију Чајковског „Лабудово језеро.“, која ме као невидљиви пратилац прати од мога раног детињства, Белгијанац појача, снажни тонови дувачких инструмената се излише на пољану око језера, лабудови се помало узнемирише, учини ми се да се залелујаше на површини језерцета у ритму мелодије, помало залепршаше крилцима, као да се спремају да полете. Руси начуљише уши у правцу извора мелодије, спазих јер су њихови столови врло близу. Док транзистор утихну за трен, један од њих рече поносно, чух јасно његове речи које допреше до мене: ,,Руска мелодија, Лабудово језеро Чајковског.”

 

Сви за столом упреше радознало због нечега очи ка мени. Мислим да им није измакло пажњи како ја узнемирено пиљим у другу страну, у човека који трза раменом, који се наочиглед свих присутних, као на позорници, устремљивао ка мени. Осматрали су га дискретно испитивачки, очигледно помало зачуђени призором, један од Руса устаде, радознао хоће да виде шта је посреди. Схватих да је њихову пажњу привукао чудак својим упадљиво непримереним поступцима, који се устремио на мене као кобац на голуба. Ако је то тако, ако и други то запажају, онда су заиста поступци овог чудака асоцијални? Чудак се заустави на пар метара од мене, мени не пада ни на крај памети да се са њим бијем. Необични човек стоји испред мене претећи, спазих га из непосредне близине, израз његовог лица лица је пометња човека који је у преступу, који чнии нешто недозвољено, кога води снажна емоција, истинска манија, јаросни бес је избијао из његових очију и смркнутих црта лица. Неко злоупотребљава душевног болесника против мене? Ако затреба морам се бранити? Нас двојицу почеше све упорније да радознало посматрају обе делегације. Насртљивац се окрете агресивно право према мени у лице и закрешта врло гласно нервозно на лошем српском језику, са јаким албанским нагласком:,, Муда од лабуда, чајка, руска кола чајка, кока кола да пијеш, а не тај боза бућкуриш.”

 

Утом ми не измаче пажњи чудан призор, помало смешан и тужан. Шармантна средовечна дама би повремено устајала и давала остатке хране псу кога је везала за ограду ресторана. Средовечни плавокоси Рус, вероватно шеф совјетске делегације, нагло устаде, и заповеднички и демонстративно зграби из тањира госпође рукама повећи комад меса, и гурну га скоро на силу у уста њеног пса. Белгијанци су ћутали правећи  се да нису ништа видели. Рус устаде скоро победнички и поче нешто да говори гласно на руском.

 

На моје велико изненађење окрете се из места, као боксер у рингу, не верујући својим очима, видех га како се енергично упути раширених снажних руку право ка нама. Стаде смирено и самоуверено испред нас. Гледао нас је обојицу право у очи. Велики филхармонијски оркестар је све гласније свирао. Ретки пролазници би сада у нашем правцу бацали дискретне, али препознатљиво зачуђене погледе. Видех сада Руса из непосредне близине, строг је и снажан као боксер. Без речи зграби транзистор и окрете звук до крешченда, шума је одзвањала. Онда утиша транзистор: ,,Ти Славјанин”, обрати ми се узбуђено.” Да”, одговорих . Окрете се претећи чудаку, овај у трену подви реп и побеже као пас када му господар припрети бичем. Рус се врати победоносно ка столу. Белгијанци су га посматрали зачуђено, тако ми се учини?

 

Русе волим, али не и бољшевике. Овај је био бољшевик. Ипак, због овог поступка ми је постао јако драг

 

Овај чудак је очигледно задојен патолошком мржњом према мени. Он се претворио у мржњу. Мржња је облик атрофије који убија све осим саме себе, сматра Оскар Вајлд. Откуд таква мржња? Мудри Латини мржњу виде као застарели гнев. Управо је то по среди код овога несретног психопате, он ме мрзи као Албанац, сећа се вековних српских и албанских ривалитета на Балкану? Мени је све јасније да је он ипак особа поремећеног ума, и да га као таквог неко злоупотребљава.Али ко ? Са којим циљем ми то чине?

 

У школи Аlliance francaise сам упознао Американку, супругу господина Давида Тошића, Југословена који је после Другог светског рата остао на Западу, сада је представник моћне америчке корпорације за Европу. Господин Тошић је утицајан у Америчко-белгијској трговинској комори, недавно ме је позвао у његову канцеларију у Бриселу, на адреси rue Ravenstein 60. Био је благо расположен:,, Јавите се господину .. у америчкој пропагандној агенцији Мк Кан Ериксон, неки посао можда тамо има за вас“, дао ми је папирић са бројем његовог телефона.Тако је и било, директор Мк Кан Ериксона ми је обећао од 1 септембра 1967.године посао истраживача тржишта, али као free lance ( на одређено време).

        

Искористио сам наилазеће лето да одем на Северно море, да нађем неки посао, да зарадим нешто новца, да искористим да се купам и сунчам, да оран дођем 1 септембра на  радно место у америчкој фирми. Пронашао сам радно место конобара у великом хотелу на обали Северног мора.

 

Крајем маја до мене су допирале све чешће вести да се нешто припрема: Заратиће Израел и Арапи. Имао сам слободан дан, па седох на воз и одох да узмем из стана у Бриселу потребна документа која ми је захтевао послодавац. Са Централне железничке станице се упутих право ка стану и кварту где се налази СУБ. Успут приближавајући се трамвајем универзитетском кампусу, запазих неуобичајено повећано присуство високо истурених билборда са поруком „Izrаel vivra“.У ваздуху  је лебдело необично расположење, као да су се затегле у ваздуху неке ужарене жице, и само прште. Када сам изашао из трамваја испред кампуса СУБ, као да стигох у срце попришта истинске битке? Завијају сирене полицијских возила, у околним улицама се задимило, као да у истинском рату експлодирају бомбе. Још са растојања спазих сучељене гомиле студената, чули су се ратоборни поклици и галама, гомиле су се приближавале и одмицале, напети студенти су махали рукама. Није ми било тешко да проценим да нарастају јаке тензије између арапских и израелских студената. Између њих се испречиле јаке полицијске снаге.

 

Из дворишта СУБ-а истрча група израелских студената, препознах међу њима Алека, доброг друга пореклом из Румуније, носећи повећу слику лидера Египта Гамала Абдела Насера, снимљеног у врло понижавајућој пози, како седи на WC шољи. Узвикују да га је израелски Мосад сликао у његовом тоалету у Каиру. Када то видеше арапски студенти заурлаше бесно:,, Смрт ционистима!”

 

Из супротног табора допре цинична упадица јеврејских студената: ,, Дођите да гледамо на ТВ улице Каира и Дамаска.“

 

,,Совјети подвалили Арапима, дали им старо наоружање”, узвикну потрешено локнасти светлокоси студент из Сирије. ,, Пилоти израелских ловаца говоре  југословенски, подвала браћо Арапи!”, узвикну црнопути Арапин закорачивши хитро да се попне уз жардињеру.

 

Тек сада сазнајем детаље ратних операција. Рат је трајао само шест дана, од петог до десетог јуна.  ” Давид је опет победио Голијата” рече ми увече сетно мој станодавац .

 

Лето је брзо прошло. У Брисел сам се вратио са Северног мора неколико дана пре 1.септембра. Отишао сам у стан у у Универзитетском кварту, измирио сам рачуне, и остао до даљег у овоме стану.

 

У овој америчкој компанији сам срео младу жену, боље  рећи девојку, која је у мој живот убрзо унела корените промене на боље, права реч је да је обележила мој живот заувек, не само за време од следећих неколико година колико сам остао у Бриселу. Чим сам је видео, зове се Ани, нисам могао одолети првом утиску, а он је најважнији, она је толико слична нашим девојкама, али ме још више усхићују њене разумност и мудрост, поврх свега она је врло учтива, лепо васпитана и изнад свега скромна. Она ме уведе расположена у канцеларију руководиоца “Марплан”, при Агенцији Мк Кан Ериксон. Представи ме, сазнах да се он зове Андре Dumas, по занимању је психолог. Он има своју канцеларију, а ја сам у мањој канцеларији са Ани. Њена скромност не потиче од тога што себе не уважава, а друге прецењује, запазио сам да њу сви у Агенцији уважавају и истински поштују, као човека, и као врло стручну особу. Полако сам улазио у посао, проучавао упитнике, табеле, питања, како се прави узорак, како се постављају питања. Добио сам први задатак: да сваки упитник обрадим, да питања са ДА и НЕ, сабирам. А да такозвана отворена питања обрадим тако, што ћу их класификовати по различитим сродним групама? Обрадио сам око 150 упитника, дадох Ани табеле. Она узе да их проучава. Изрази на крају задовољство урађеним. Ани и господин Дима пуше. Зачуђен сам, боље речено, запрепашћен, тако интелигентне и образоване особе, а трују се. И троше новац. Још сам био више зачуђен када сазнах да господин Дима пије у приличној мери пиво, али понекад и друга алкохолна пића, једном сам га видео загрејаног, скоро пијаног. А такав интелектуалац?

 

Посао је занимљив, али ми је јасно речено, да је то привремени посао, да нема никакве шансе да будем примљен за стално, што се драстично одражавало на моју мотивацију, јер због тога ипак радим без правог жара. Размишљам како да нађем стални посао у струци. Трудим се да овде радим савесно, да ми “Марплан” буде одскочна даска.

 

Ани би ме понекад пунудила поморанџама или бананама. Постепено смо се зближавали. једном ме је позвала да посетимо њене родитеље. Тако су добронамерни и љубазни према мени, примили су ме као најрођенијег.

 

После ове посете њеним родитељима међу нама је настало неко ново доба. Ани и ја смо укоро одлучили да живимо заједно, живот удвоје је лакши.

 

Враћајући се увече са СУБ-а где смо имали шаховски меч против Католичког универзитета из Лувена, на самом углу улица Avеnue de l’ Universite и наше улице Shausseе de Boendal, баш наспрам гробља Cimettier d’Ixelles, на десетак метара од нашег стана, из наше улице од правца гробља излете као фурија чудак који трза раменом. Видех га затечен на пар корака од мене, опет видех његово лице из близине. То је било лице човека у расулу личности, у њему је било некаквог расплинутог беса, али и неке мени неразумљиве благе топлине, скоро симпатије? Он је плав, и више је словенски или нордијски тип. Можда је политички емигрант из неке словенске земље, можда не воли Православце? Утолико се више прво зачудих, а онда разбеснех као ретко када у свом животу, када се он у трку устреми, наједном скочи на мене као вук у шуми, као да хоће да ме обори? Досада сам имао контакте са њим само са дистанце, сем оно недавно у шуми, сада је по први пут насрнуо на мене. Ипак сам оценио да нема намеру да се стварно озбиљно обрачунава са мном? Врло ме је изненадило, да је скоро заскочио на мене, иако помало сипљиво старачки. Поново је преда мном био много старији, физички оронуо човек, одмах искључих било какву могућност физичког обрачуна са њим. Проблеме не решавам насиљем, поготову не са немоћним. Мој узор је одувек Ганди. Понадах се да ће се на томе завршити.Али се он у трену из корена промени, претвори се у горопад са лицем помахниталог демона, обруши се на мене, беличаста пеница му се назирала у крајевима старачких усана. Он је много лакши од мене, поступих несмотрено и недовољно промишљено: одбацих га својим телом махинално на хаубу старог фолксвагена упаркираног баш поред нас на тротоару. Он леже боком на хаубу, направивши болну гримасу. Било ми га је жао.

 

Одмах се покајах и схватих да то није требало да учиним. Направио сам пропуст, погрешио сам! Дозволио сам себи да се спустим на његов ниво? Окренух се и брже боље одох узнемирен ка стану. Други пут морам да будем много хладнокрвнији, овако нешто никад више себи не бих смео да дозволим? Попех се у стан журно, Ани није била код куће, а обично је у ово време у стану. Када уђох у стан удахнух дубоко ваздух, седох неколико тренутака, да се примирим. Уместо да се смирим и дођем себи, деси се нешто сасвим супротно. Због нечег ме спопаде гнев какав никад у животу нисам осетио? Дође ми да све ломим по стану, сам себи не личим више на себе, у наступу јарости зграбих са стола боцу кока коле, отворих прозор на кухињи, погледах да ли на улици има било кога, и из све снаге бацих флашу кока коле на асфалт улице, која се распрсну у безброј малих стаклића. Нико од суседа то на срећу није спазио. Мало смиренији се вратих и седох на столицу.

 

Зашто сам ово учинио? Зато што сам најзад добио недвосмислен доказ да чудак није моја погрешна процена, или фикција, него сурова стварност, он је на  мене насрнуо физички. Образине су пале, из мене је покуљао вишегодишњи потискивани бес.

 

После пар минута опет устадох, провирих из сумрака кухиње опрезно кроз прозор, у стану је било угашено светло, на моје изненађење видех преко пута нашег стана где је аутобуска станица уз сам зид гробља, стајала је група турских студената које познајем са СУБ-а. Окренух поглед улево, тргох се узнемирен, ухвати ме ледена језа, видех чудака са два живахна момка у виндијакнама како журе, знам их из ранијих сусрета, скоро трче ка вратима наше зграде, како је могуће да стари иде тако енергично, видех да скренуше у улаз зграде, зачух снажни бат њихових звонких корака, нико тако звучно овде не иде уз наше степенице, провирих кроз мали прозорчић у вратима. Спазих у полумраку задихане момке у виндјакама како прескачући степенице грабе право ка вратима нашег стана. Запрепастих се: како могу знати где станујем, када на вратима нема никаквог имена? Загаламише из све снаге пред вратима стана, чуле су се псовке и претње, на српском и на албанском, залупаше прво песницама, онда почеше да ударају ногама из све снаге у врата. Спазих у ћошку гвоздену штанглу, ако је узмем некога могу убити, више ми се свиди дебела летва коју спазих наслоњену иза врата, држећи је у руци ћутим и чекам развој догађаја.Утом почеше да се отварају врата суседа, који загаламише:,, Полиција, провалници!”  Група гангстера зажди у бекство. Тутањ! Видех их са кухињског прозора како главом без обзира побегоше у суседну улицу.

 

Ани нисам никада причао о овоме инциденту. Али сам схватио да сам направио непромишљеност и погрешку што сам га одгурнуо на хаубу аутомобила. Био сам испровоциран. А то значи злоупотребљен!  Поврх свега, било ми га је искрено жао.

 

Нешто ме oд тада чуди и збуњује, зашто овог чудака више нисам срео у близини стана , да ми се освети? Осветнички бес нису испољавали ни поједини Албанци који наиђу понекада недалеко од стана. Сви су ћутали.

 

Посао у америчкој фирми је привремен, и слабо плаћен, нашао сам бољи посао продавца аутоматских апарата за сервирање кафа и сокова. У потрази за купцима обилазио бих Брисел  и оближње регије Белгије. Необичне животне околности су непредвидиве и изненадне. Када сам се најмање надао дошло је до новог, овога пута невероватног директног сусрета са мени сличним човеком.

 

То се десило у возу за оближњи фламански град Ган. Он је у возу за Ган ушао у полупразан купе и сео баш поред мене.

 

Ево како се то десило. Продао сам неки дан један апарат за пића у малој трговачкој фирми, доле ка Garе du Midi ( Јужна железничка станица), купац, висок црномањаст млад човек интелигтентног лица, је са мном подуже ћаскао. Чини ми се да је апарат купио и што му треба, али и што сам му ја због нечега био драг? Негде дубоко у себи сам се запиткивао зашто? На крају ми рече љубазно се смешкајући: ,,Сачекајте”,  тако ми је био драг, као најближи, ко је тај човек? Узе  слушалицу и поразговара са неким. Онда је одложи на црни старински телефонски апарат, узе смирено оловку и листић из нотеса, написа нешто, и пружи ми осмехујуи се топло:,, Ту су подаци човека из фирме у Гану, зовните га телефоном што пре, жели такође да купи апарат”. Замолих га да ми дозволи да том потенцијалном купцу одмах телефонирам ..,, Послужите се ”, приближи ми црни телефонски апарат. Окретох његов број, договорих се на лицу места са љубазним саговорником са друге стране жице, каже кратко да дођем у фламански град Ган већ сутра у подне. Обично путујем колима, али пошто се ради о једном купцу, који ми рече да је лоциран недалеко од ганске железничке станице, поред велике катедрале, одох на железничку станицу Gare centrale у центру Брисела, где седох на воз за Ган. Овде возови не касне, улазе у станицу такорећи у минут, врата се отворе, једни путници брзо изађу, док други исто тако журно улазе, тек када се сва врата затворе, воз може да крене. Све је брзо,безбедно, изванредно организовано. Све иде брзо и глатко, у минут. Белгија је земља реда и дисциплине, рада, где сви знају, и испуњавају, своја права и обавезе, зато све функционише као сат. Купеи су као и обично полупразни, овде ретко када има гужве, увек би било слободних седишта.

 

Љубав покреће човечанство, то одавно поимам. Али многе људе покреће мржња. То је за мене инверзија, због понегде ускраћене љубави људи почињу да мрзе друге. Уживам да видим сретне људе и жене. Тако је дивно помоћи друге. Али шта ако они то не заслуже?. Мудри Јевреји кажу нешто као: помози два пута, а ако не вреди, гурни низ воду. А и Турци су мудар народ, њихова пословица има неизмерну дубину- Ни највећи душманин не може сам себи нанети толико зло, као што ми можемо понекад сами себи.

 

Чим крочих у купе спазих мало старију жену, седи замишљена и удубљена у читање подебље књиге коју смирено као светица држи у рукама благо уздигнутим ка очима. Климнух јој учтиво главом у знак поздрава,, скоро невидљиво, она на то одмаче наочаре са мудрог лица и отпоздрави скоро нечујно, очи јој заискрише проницљивошћу и добротом. Што ме изненади, јер овде нико ни са ким не разговара у возу. Воз крете, скоро да се не осећа да се креће, тако иде глатко и нечујно, а брзо. Погледах нехотице корице књиге љубазне сапутнице, пише на енглеском Mahatma Gandhi..Запазих да је ова отмена  сапутница помало необично обучена, имала је црну штофану блузу, са високим белим платненим оковратником. Као да је часна сестра помислих када видех њен озбиљан лик и наочаре на мудрим очима проницљиве отмене и префињене жене?

 

.Само што седох, врата купеа се отворише, као да их развуче јака промаја, не могу никако да поверујем својим очима, као да сам пред самим собом, следих се од леденог изненађења, ухвати ме језа, хоћу једноставно да изађем из своје коже: то је био онај човек који тако невероватно личи на мене. Ово је сувишно? Био сам бесан? Откуд он сад овде? И то баш да уђе у мој купе? А толики купеи полупразни? Ово неко чини? Зашто?  Он осмотри летимично и опрезно купе и путнике у њему, скоро неприметно климну главом, и седе баш поред мене, али се мало одмаче. И не погледа ме, као да је знао да ће ме срести? Мени се чини да он мене зна и да ме се сећа? Никако не могу да се отмем утиску, да разјасним сам себи ту дилему: он добро види међусобну сличност, али не реагује нимало као што то чиним ја, он се тој сличности не чуди као ја, чак јој на моје велико чуђење, уопште и не придаје пажњу? Седе, наслони главу на мекани плишани зид купеа, црте лица се сложише у замишљеност, медитирао је.

 

Устадох збуњен и узнемирен, зашто је сео баш поред мене? Ово је врло необичан догађај у моме животу.Хоћу једноставно да се уклоним одавде, да одем у други купе. У тој замисли ме је спречила необична сапутница, за коју сам мислио да је часна сестра. Можда и јесте? Она устаде и сва раздрагана, као да није Белгијанка, загледа се прво у једног, па у другог од нас, сва весела и насмејана узвикну радосно:,,  Браћо близанци, како сте лепи, да вас обојицу загрлим.” У трену нас обојицу изгрли и сочно пољуби у образ. Застадох у намери да изађем из купеа. Размишљам брзо, прво, овако се не понашају Белгијанци? Они када се пољубе у оваквим приликама, то чине скоро најблажим, нечујним додиром? Она је дакле атипична Белгијанка, ако је уопште Белгијанка? Друго, она није часна сестра, часне сестре су врло уздржане? Ко је ова необична жена? Она закорачи ка мени, смирена, из очију је зрачила искрена добронамерност, приђе ми и ухвати ме за руку, скоро да ме није ни додирнула, повуче ме натраг ка седишту:,, Седите молим вас, сачекајте само мало“, нисам могао одбити тако љубазну и племениту жену, насмеших јој се. Седох.

 

Живот уме изрежирати невероватне догађаје. Необични човек је ћутао, напокон нешто промрмља. Дакле, има мало другачији глас од мога, плашим се, задрхтим од помисли и да га погледам, понекад испод ока са стране бацим на њега кратак испитивачки поглед. Он укочен зури у једну тачку. Да није нашминкан и дотеран да личи на мене?

 

Уђе кондуктер, узе карте:,, Господа иду до Гана, то је следећа станица, за десетак минута”, рече нам кратко, али услужно. Воз успори, прво се спреми да изађе госпођа и радосно нам врло тихим гласом рече: ,,Довиђења.”  Ова необична госпођа стојећи нам се обрати са врата купеа, чекајући да воз стане, ослови нас поучно, као професор: ,, Ненасиље је најјача сила којим човечанство располаже. Оно је моћније од најмоћнијег оружја икад измишљеног од стране човека. Следите господо овај савет великог Индијца, Гандија, његово има “Махатма“ значи “добра душа”.

 

На моје велико чуђење незнананац проговори савршеним француским, али са благим руским нагласком: ,, Ган је на француском, а на фламанском се каже Гент, поштујте госпођо изворни назив”. Окрете се, скоро са благим прекором љубазној госпођи:” Свет има довољно за свачију потребу, али нема довољно за свачију похлепу, да ли знате ову Гандијеву мисао?”, као да је упита помало строго.

 

Сада га видех из профила. Зачудо, имао је кукаст нос. Можда је Рус? Или Украјинац? Госпођа се насмеја гласно:” Браво млади господине, браво!” И одлазећи нас поново поздрави значајно са: Довиђења!

 

Ми устадосмо. Не знам шта ће се даље дешавати? У великој сам зебњи? Он ми се окрете, нагло отвори сако, и показа ми око струка велики црвени сјактави појас. Раскречи ноге као да ме позива на двобој:. ,,Досвиданија”, прозбори кратко на руском, и упути се ка једном излазу из вагона. Ја кретох ка другом излазу да се не сусретнемо.Његов велики црвенкасто ружичасти појас ми је треперио стално у очима као црвена застава што вијори на степском ветру на крову Кремља.

 

Желим да се ослободим опсесије, као да ми неко намеће мисли о њему?! Али откуд да он да буде у истом купеу са мном? Као да је намерно дошао, као да ме прати? Како је то могуће? Комунисти и Белгија, то су два света? Можда блефира са руским речима, можда уопште није отуда? А шта хоће да ми каже са тим његовим црвеним појасом?  Ово је нека чудна игра? Скоро да умислим да сам нека тајанствена значајна личност, чим ми се овакве необичне ствари стално дешавају? А знам да нисам. Па шта је онда посреди?

 

Они преко мене желе да комуницирају са неким другим. ЕУРЕКА! Обрадовах се! Учини ми се да схватам. Није ми јасно, како они могу преко мене комуницирати са неким другим, са неким значајним далеким светом, када ја то никоме не говорим? Откуд ти други знају шта се са мном дешава?

 

Одсутан у брижним мислима, изађох из железничке станице. Преда мном се указа слика сјајног града, Ган је чист и невероватно сређен град, свугде катедрале, нове зграде, робне куће, миле возила, све функцкионише у савршеном реду. Прошетах се мало, у руци држим проспект града, не могу да одвојим очи од добро очуване средњевековне архитектуре, на зиду видех плакат на коме пише ‘ Фестифал Фландрије”. Видех Цркву Светог Николе у готском стилу. Даље наиђох на велелепну Катедрала Светог Бава – грађену од 1300. до 1538. Уђох у њу, у катедрали се налази дело Хуберта и Јан ван Ајка, Гентски олтар. Прочитах да је Гент родно место цара Карла V.Као да сам хиљадама километара од Брисела.

 

У фирми због које сам дошао у Ган, сачека ме љубазан црномањаст омањи човек.Продао сам још један аутомат апарат за сервирање пића. Смешкао ми се т опло, као да је намигнуо мангупски када ми је казао: ,, Препоручићу вас и другима.“

 

Ани нисам никад ни реч споменуо о овом човеку двојнику.

 

  1. августа 1968. године увече слушали смо код Аниних родитеља вести, прво се зачу треперава  сетна мелодија Сметане “ Влтава“ , није засметала да чујем  глас спикера- трупе Варшавског пакта су ушле у Чехословачку. На екрану се појавише слике совјетских тенкова и војника, то су били Црвеноармејци. Исти су онакви какви су били у Другом светском рату. Трупе Варшавског пакта предвођене Совјетским Савезом су упале у Чехословачку и окончале тзв. Прашко пролеће. Спикер саопштава да су Совјети саопштили да су позвани да дођу, лојални чехословачки комунисти су затражили „братску помоћ против контра-револуције“.Александар Дубчек је позвао народ да не пружа отпор. Потом је ухапшен и одведен у Москву, заједно са још неколико сарадника.

 

Ускоро се сазнало да је улазак трупа Варшавског пакта у ЧСР продубио разочарање код многих западних левичара са лењинистичким погледима и допринео успону еврокомунистичких идеја у западним комунистичким партијама -што је довело до разочарања, или распада многих од ових група.

 

Господин Давид Тошић и ја смо јели данас куване шкољке у ресторану на Grande Place. Том приликом он ми рече да је близак са Спиром Агњевом, потпредседником САД. Агњев је иначе Грк, Балканац, вероватно отуда блискост међу њима? Знам да господин Тошић није хвалисавац, и да је утицајан уАмерици.

 

Јова Мирковић југословенски дипломата долази повремено на  Слободни ниверзитет у Бриселу, тамо се  видимо и попричамо. Ја  њему никада нисам ни споменуо моје неприлике у земљи. Од како сам тражио политички азил, ја не идем у Амбасаду СФРЈ у Бриселу. Али се са њим и даље срећем и дружим. 4. јануара 1969. године  Јован Мирковић ми приђе увече на СУБ , смејао се враголански из даљине:,, Ала си се уобразио, видех те синоћ са плавушом за којом се сви окрећу, откуд ти у Амбасади Пољске ?”  Јова цмокну гласно зубима:,,Ама, бомба! Где је нађе бога ти? А мене не видиш, диго си нос, нема шта, а?”  Нисам никада био у амбасади Пољске, па помислих да је видео мог двојника? Приђох му и почех да му објашњавам да у Бриселу постоји човек са којим сам невероватно сличан:,, Ако то заисте ниси био ти, видео сам га и ја, заиста фрапантна сличност , чак и израз лица.”’ ,,Свега има, дешавају се и такве случајности”, кажем му збуњен и забринут. ,, Немогуће, сигуран сам да си то био ти”, упоран је Јован.,, Никако , тада сам био у стану”, убеђујем га. Он не може да дође себи:,, Црна магија, свашта, свега има на овоме чудном свету? “ Онда одахну па се насмеја гласно:,, Ако ме не лажеш, онда ти у Бриселу сигурно имаш двојника”.,, Чуо сам да је дипломата неке источно европске државе” , рекох му смешкајући се. Он се нагло уозбиљи, хоће да каже нешто занимљиво:,,Да ниси згазио на жуљ НКВД-у?”

 

Двојник је постајао нешто као моја опсесија. Ко је тај човек?

 

  1. августа 1970. године Ани ми је саопштила да ми је професор психологије у ICHEC-у понудио радно место истраживача тржишта у СПБ (Социјалистичкој партији Белгије, напомена аутора). Социјалистичка партија Белгије има два велика облакодера у ширем центру Брисела, има своjе продавнице, супермаркете, банке, осигурање, агенцију за туризам. На новом радном месту ћу се понашати обогаћен претходнм искуствима.

Мени се ова понуда свидела, јер ми се нуди посао који даје много више изазова за испољавање креативности, него ли монотони послови обраде упитника.

 

Широм Белгије сам виђао продавнице и самопослуге, понегде супермаркете, на којима је стајао натпис латиницом COOP. Ове продавнице су скромније опремљене, са ужим асортиманом, и са мање луксузном робе, али осетно нижих цена, њихова клијентела је махом састављена од старијих, и сиромашнијих друштвених слојева. Што је у складу са скромном друштвеном припадношћу већине симпатизера и чланова СПБ. Виђао сам их како у малим редовима са боновима купују робу по нижим ценама, сетих се својевремених тачкица у Југославији. Необично, како су њихови старији и сиромашни слични нашим људима!

 

Мени је у почетку мога радног ангжамна у овој фирми заизгледало необично, да менаџери СПБ нису ништа предузели да модернизују своје продајне објекте, али ми није било тешко да закључим, да то није само зато што су њихови најбројнији купци управо припадници сиромашних друштвених слојева, него да је то превасходно сложено и деликатно, превасходно политичко питање.

 

Док сам 1 октобра 1970. године одлазио ујутру на посао трамвајем, десио ми се још један непријатан догађај. У бриселским трамвајима је ретко гужва, обично има места за седење, на зиду трамваја стоје натписи: УСТУПИТЕ ВАШЕ МЕСТО ОНОМЕ КОМЕ ЈЕ ВИШЕ ПОТРЕБНО,овај позив строго поштују, нисам видео да нека старија особа, инвалид, трудница, изнемогли старац, стоје, а да млађи седе. А код нас у Београду у трамвајима није ретко да седе момци и девојке, а изнад њих се погуриле старе особе, или свештеник племенита лица, седе косе и браде, чак и не поимају да се млади према њима не понашају како треба.Овога дана је велика гужва у трамвају.То се понекад дешава и овде у шпицевима, када се завршава и почиње радно време, ипак већина становника Брисела има своје аутомобиле, мада и даље многи користе градски превоз. Уђох у трамвај, тела нису збијена, али су људи ипак близу једни других, трамвај се полако пунио, осетих да се тела постепено приближавају.

 

Седох поред прозора посматрајући широку avenue Luise, видех из трамваја, док уз звоњаву граби, зграду где станују Рајна, сестра братове супруге Драге, и њен муж архитекта Ги де Пелиши. Изнад мога седишта се са стране од левог мога профила у гужви скоро прибио млађи човек, али ја на њега нисам обраћао било какву пажњу, мада ми негде дубоко у мислима заизгледа необично да је он стао тако близу мене, баш изнад моје главе. Зар не види да ми дише у лице? Чак ми је била чудна његова десна рука, коју је држао уместо на држачима предвиђеним за руке путника, баш на ободу прозора сасвим близу моје главе.

 

Возач трамваја нагло прикочи скоро у месту, путнику који је стајао тик уз мене трзај возила истури руку испред мога лица, шака му се отвори поред само мог уха, пред мене на под трамваја паде нешто необично, ја погледах доле, из некакве металне кутијице је пискутаво шиштала некаква гасовита материја. Власник шиштаве направе покуша да се сагне да је покупи , али не успе, брзо шмугну кроз врата која се због нечега нагло отворише. Путници покуљаше сви напоље, изгледа да је био лакши саобраћајни удес. Починилац у бегу, кроз отворен прозор ми са улице добаци, бесан: ,, УБИЦЕ! Смрт убицама!”

 

Ко је убица, кога сам ја то убио, ја нисам у животу ни мрава згазио? Ипак ми се чини да сам ја као неки релеј, да се преко мене препиру неке мени непознате невидљиве силе и моћници, своде некакве своје мени непознате рачуне. „Свађале се јетрве преко свекрве.“ Зуб за зуб, вендета, беса, крвна освета, Црногорци, Руси, Американци, и ко зна ко још? Приђе ми млађа жена била је узбуђена: ,, Господине, то је спреј, откуд поред вашег лица, не дирајте то, завијте у папир, одмах то носите у полицију.”

 

Сиђох из трамваја, обузе ме нервоза какву никад досада нисам осетио у животу, почех да кашљем, хоћу да се онесвестим. Бес је био тешко замислив, дође ми да све пред собом ломим. Да ми није ушприцао у нос нервни гас, питам се док журим право у оближњу полицијску станицу са завијеном направом у рукама? Примио ме је полицајац припростог израза лица, као што су неки наши позорници у Београду, показах му спреј завијен у најлонску кесу, испричах о чему се ради, он загледа у кесу и рече ноншалантно:,,  Однесите то право у Центар за отрове у Shaussee de Vleurgat.”

 

Знам где је та улица, није далеко, одох тамо, испричах им о чему се ради, они узеше спреј да га шаљу на хемијску анализу, болнички техничар ме упути код лекара. Лекар је плав човек средњег раста и корпуленције, проницљивог и строгог израза лица, он узе нешто и написа, каже ми да идем одмах да ми сниме мозак, а после тога у соби ниже да одем на преглед простате.

 

Те прегледе нисам хтео да обавим.А лабораторијске налазе спреја нисам никад добио.Ни о овоме нисам причао Ани.

 

Али се сада опет појави блага несаница. Схватих да ја већ поодавно, упркос побољшања, осећам повремено јаке нервне тензије, које би повремено постајале такорећи невиђен бес: долазило ми је да све пред собом бацам и ломим. А пре доласка у Белгију тога није било.

 

Ани повремено када би се вратила из “Марплан-а”, још са врата би ми говорила: ,,Уморна сам, испражњена” Оптерећена је обавезама на радном  месту, али и у домаћинству, иако обавезе делимо подједнако.

 

Често размишам о Ани. Нешто се међу нама необично дешава? У наш стан и наше животе се уселила некаква сумаглица, као белгијске суморне кишице. Завршио сам успешно постдипломске студије, имам солидан посао и пристојне приходе, млад сам и здрав, Ани је тако драга особа, шта нас то спречава да се препустимо љубавном полету, да се међу нама разбуктају искрена и дубока осећања, страст? Па да онда склопимо брачну заједницу, да имамо децу, здраву и јаку породицу? У последње време моја осећања према Ани су се као укочила на једном нивоу? Као да је нека невидљива рука све заблокирала, ми живимо заједно, дружимо се, али нешто спречава да наш заједнички живот постане раскошна башта препуна свакојаког цвећа и засада? Уместо тога ми смо постали више животни сапутници који налазе известан какав такав мир и склониште у мирној заједници. Страх и стрес, нису пријатељи љубавне страсти. Спавамо заједно у широком брачном кревету, Ани је узорна католкиња, наша тела су близу једна другом, али наше ноћи су више испуњене сном, него ли оним о чему тако сањају млади брачни парови.Откривам да сам ја тај који не предузимам честе иницијативе. Али ни она ми се не приближава? Није ни чудо, признајем сам себи, када год бих помислио да је загрлим и прибијем уз себе, а што је било често у мојим потсвесним жељама и мислима, мада се повремено и остваривало, то није било оно право, жељу би ми као опушак када се згази ђоном ципеле, гасили они чудаци, млади Албанци, који ми излазе пред очи, како трзају раменом, како ми прете, насрћу на мене, устремљују се на мој аутомобил, провоцирајући ме из године у годину, из месеца у месец, из дана у дан. А онај двојник је посебна прича, када год бих га видео не бих могао поверовати својим очима: откуд да ја гледам сада себе у неком другом? Да ли ја сањам? Или је стварност фикција?

 

Када год бих хтео да јој се приближим, нешто би ме у дубокој подсвести прикочило, осетио бих зебњу, страх, као да би се у мени појавила нека забрана која сјакти модро плавичасто, као неки невидљиви саобраћајац који диже палицу на којој невидљиво трепери застрашујуће упозорење: СТОП!

 

Опазио сам да би ме Ани повремено загледала забринуто, али ништа не говорећи, учини ми се да повремено због тога дискретно и тужно уздахне.

 

Повремено се сетим француске пословице ”Апетит долази једући”, тако се и љубавна жеља може развити миловањем и физичком близином. Али до таквог зближавања између ње и мене не долази већ дуго времена. Када изађем из стана идући на посао, или неким другим поводом, изненада би ми се јављала веселост. Ухватио бих себе да би ми очи понекад живо засјактале када бих поред себе спазио у пролазу привлачну пролазницу. Неке од њих би ме у пролазу враголасто погледале.Значи да постоје још неки други разлози брачне монотоније

 

Помишљао сам у тим минулим тамним годинама да јој се поверим? Али сам увек од такве идеје одустајао, имајући у виду да је она као и већина Белгијанаца дубоко одана својој земљи, или би чак могла помислити да сам и ја као они Југовићи беспосличари што се окупљају по југословенским ресторанима и који на сва уста пљују Белгију и Белгијанце, окривљујућих их за њихове личне неуспехе? А шта ако то каже својим родитељима? Шта би тек они помислили о мени? Поготову јер ми је једном њен отац када смо били насамо, тихо испричао да му је његов пријатељ, земљак тамо од Трења, који је запослен у полицији за странце, за мене странца из комунистичке државе, рекао врло похвалне ствари.

 

Одлазећи код Аниних родитеља који станују у улици rue du Couloir, пролазили би кроз велики трг Place Flageu, који се прос тире испред ТВ Брисел. Тамо су недавно поставили мале циркуске шатре, чак сам присуствовао гала представи гостујућег елитног француског циркуса у великој шатри препуној света, црномањасти снажни отресити Француз је духовито најављивао врло атрактивне тачке. Он се осећао тако комотно и опуштено, па ово је франкофонски део Брисела. Валонци су дубоко, атавистички, везани за Француску.

 

Када изађосмо из шатре по завршетку представе пролазећи поред малог стрелишта у кућици на искрају трга, видех мете и ваздушне пушке, рекох Ани да хоћу да гађам у мету. Расположена радница ми пружи ваздушну пушку смешкајући се:,,  Ако погодите, аутомат ће избацити вашу фотографију.”  Узех пушку, нанишаних, гађање сам учио у војсци, видех одмах иза заслепљујуће светлог праска, да се некаква фотографија сложи благим шумом испод мете у малу кутијицу. Радница узвикну БРАВО, пружајући ми фотографију. Ани је стајала поред смешкајући се враголасто. Узех фотографију, и тргнух се као да добих струјни удар :,,  Двојник!”,  оте ми се нехотице узвик. Ани ме погледа помало зачуђено у очи. Одмах се смирих и савладах, држао сам у рукама фотографију мога двојника. Да ли сам то ја, или је то мој двојник, дипломата можда, питам се? Радница ми узе кокетно фотографију из руку, смејући се гласно:,,  Ви сте прави филмски глумац, тако личите на Алена Делона”. Ани се засмеја, на њен весео али смирен начин :,, Баш си лепо испао.”

 

Са Ани се не могу опустити и зближити на прави начин, докле год не престане завера гангстера? Брак и породица не иду никако са несигурношћу. Шта да кажем Ани ако будем морао да се уклоним пред мафијашима из Белгије?  Где, питам се? У Америку, далеко је? Добар друг из Београда зубни лекар Мића Илић, који као врло успешан зубар ради у Западној Немачкој, ми је спомињао Западну Немачку, па ја не знам немачки језик, немам папире, не иде. Једина реална могућност би била да се вратим у Београд?. А Ани тамо не би могла доћи, не може напустити Белгију и њен посао, плату, родитеље?.

 

Пролазе ми најбоље године у празно? Зашто? Докле? Нешто морам предузети?

 

Тако једном шетајући кроз Галери Луиз сретох драгог пријатеља Мату Јаковца, он је политички избеглица. Ми се увек искрено и од срца обрадујемо када се сретнемо. Ја не знам да ли је он Србин, или Хрват, мада мислим да би по његовом имену пре био Хрват, то ми нимало није важно, ми смо овде у туђини тако блиски један другом. Мате је врло занимљив човек, испричао ми је једног тужног кишног дана у кафани Rois d` Espagne његов врло узбудљив живот, он је Далматинац, пливао је двадесетак километара са неког далматинског отока ка Италији, тамо га у мору промашли италијански  рибари и спасли.“ Када сам пре десет година дошао у Брисел био сам најзгоднији човек у целом граду“, казао ми је тихо, није се хвалио, то се видело на њему, он је и тада био ретко привлачан средовечни човек. Седосмо у један кафић, тада ми Мато предложи да увече одемо у оближњи данснинг Мемлинг. Овај његов предлог у мени намах побуди љубопитљивост, која се потом претвори у радост: како би било лепо вратити се у раније дане, изаћи увече, дружити се?.

 

А Ани? Тек тада осетих грижу савести, више од тога, ја је овако чинећи издајем. Не, то не могу, она је према мени увек била коректна, захваљујући  њој, када сам био у највећим тешкоћама у Бриселу, сам, из тога испливао и добио радно место, живели смо заједно, она ме је увела у овдашњу средину, упознао сам њене родитеље и сроднике, тако дивне људе, захваљујући њој сам завршио постдипломске студије, толико дивних успомена и догађаја ме веже за њу, за особу која ми је овде променила живот на боље. Питам се:да ли сам ја крајње непромишљен, имам описане неприлике са силеџијама, са Ани имам какву такву заштиту? А шта ако будем сам, они ми могу упасти у стан?

 

А шта да чиним?

 

Да ли је рационално, да ја своје најбоље године жртвујем, да се лишавам онога што сваки мушкарац у овим годинама очекује:нежност привлачне жене и љубавно узбуђење?  Али није кривица у Ани, ни у мени, него у несретном сплету околности? Ја сам сасвим свестан зашто се наши брачна заједница насукала у некој сивој жабокречини?

 

Ипак сам на крају одбио Матину понуду.

 

А када дођем кући, опет би се обоје ноћу у ис том кревету опет повлачили свако у свој удаљени кутак. Као да смо два мушкарца, или две сестре?

 

Такав наш међусобни однос је за мене неприхватљив.

 

Шта чинити?

 

Морам са Ани да разговарам шта да радимо? Да идемо код брачног саветника? Да унесемо неке иновације, да померимо кревет, да изађемо увече у неки ресторан, да увече сто украсимо свећицама, да слушамо заједно лепу музику, да унесемо више романтичности у наш живот? Да идемо на излет? Да негде отпутујемо на кратко?

 

Од свих ових мојих идеја није се остварило ништа.

 

А ја сам наставио да се мало чешће виђам са Матом, само бих Ани рекао идем у библиотеку, или на СУБ, а понекад бих се вратио касно у ноћ после неколико часова одсуствовања. Она би ме погледала тужно и помало забринуто, без да би ме било шта запитала.

 

Међу нама двома би настајала још дубља, како кажу у маркетингу, комуникациона баријера, која је се, чини ми се из дана у дан  продубљивала? Да ли су ови моји изласци са Матом у дискотеке знак да ја њој сада бездушно окрећем леђа? Како би она то доживела? Ја то не могу никада учинити, ја јој не могу нанети такав бол, то је страно мојој природи. Али, зашто да радим против своје природе, почињем себи да личим на жене у Индији, које када им супруг премине бивају лишаване живота? Зашто да ја себе лишавам ових најлепших ствари у животу? Најбоље би било да са Ани раговарам да нашу заједницу унапредимо, да буде као у почетку, да међу нама затрепере струне узбуђења.

 

Али ако бих са њом почео о томе да разговарам, изрекао бих се обавезно о узроцима моје забринутости, о атацима асоцијалних особа. А то не би било никако добро.

 

Да ли се и Ани пита шта да радимо? Да ли можда и она исто резонује као и ја? Да ли сматра да је наша ванбрачна заједница у кризи која се продубљује?

 

Једноставно овако више не може бити? Као да сам предосећао да ћу се једног дана, који није тако далеко, ипак вратити у Београд?

 

Изненадио сам се када ме је пре неки дан, то је био 2. новембар 1970. године. конзул Амбасаде СФРЈ у Бриселу Жарко Милутиновић позвао на стан телефоном, саопштавајући ми да се 6. новембра увече одржава скуп Југословена у Белгији, моли ме да ја питам у Фебекопу, да ли то може бити у сали Социјалистичке партије Белгије? Прихватих његов захтев учтиво:,, Сутра ћу их питати, надам се да ће све бити у реду.“ Знао сам да ће мој послодавац СПБ Социјалистичка партија Белгије са задовољством прихватити овај захтев, то су озбиљни људи, за њих социјалисте је част да тако нешто учине за такву врло цењену у свету социјалистичку државу као што је  Титова Југославија.

 

Тако је и било, они се сложише без речи, били су почаствовани. Јавио сам то Жарку Милутиновићу. Он зна коме и где треба да се обрати. ,,Да у салу Социјалистичке партије, у којој си запослен, обавезно дођеш у 17 часова”, рече ми значајно Жарко Милутиновић адресу. ,,Долазим сигурно”, рекох му задовољно.

 

Сала у близини мога радног места је била препуна. Од уласка у салу сам стекао непријатан утисак. Неке жене и мушкарци су устајали вређајући гласно једни друге, озлојеђено су се међусобно свађали, падале су тешке оптужбе, неки су нервозно седали и устајали млатарајући једни другима, претеће рукама, скоро да почну да се кошкају. Схватио сам да постоје два приступа концецији Удружења, и да не могу никако да нађу заједнички језик.

 

Жарко Милутиновић је висок и црномањаст, снажан и поносан, прави Црногорац, сада сам имао прилику да увидим да он није острашћени београдски масовик бирократа, он је мудар човек, њему је свака реч на своме месту, био сам пријатно изнренађен како је зналачки водио скуп, није се нимало нервирао, флегматично је очекивао да се страсти смире. Некако се присутни у сали примирише. Али не за дуго, реч узе једна млада жена из Новог Сада, виђао сам је у Амбасади. Она нервозним гласом позва да изгласају нове органе удружења: председника, потпредседника, заменика председника, секретара, и на крају управни одбор.

 

Сада Жарко Милутиновић поведе главну реч. Нисам веровао својим ушима, када чух моје име, позва ме благонаклоно да дођем за сто на бини, где се налазе организатори скупа. Представи ме, рече да мене вероватно многи знају, изрече велике похвале на рачун брата Боре, и мало дискретније на мој рачун, додајући да сам завршпио успешно постдипломске студије маркетинга у Бриселу, да сада радим врло успешно у СПБ :,, Предлажем Томислава Крсмановића за председника Удружења Југословена у Белгији. Ко је за?”

 

Већина, скоро једногласно подиже руке у вис у знак прихватања…,,Ко је против”? Ни једна рука се не подиже у препуној сали. Сви упрли очи у мене, весели су. Њих охрабрује моја младост, виталност, уливам радост и самопоуздање.

 

Признајем себи да ми овакав предлог даје одсјај прихватања и уважавања. Поразмислих, Жарку није познато да сам тражио политички азил, ако прихватим бићу заштићен од насилника, могу се без бојазни вратити у Београд?. Ипак у импулсу рекох: ,, Прихватам да будем члан Управног одбора,захваљујем се на поверењу, али из оправданих разлога не могу прихватити да будем председник.”

 

Видех по Жарковом изразу лица да је разочаран, он познаје Бору, овде у туђој земљи у мени је видео поузданог сарадника, десну руку. Он је диван и частан човек. Када би још било таквих, где би нам био крај? Пошто није имао куда, он се невољно и сетно помири са мојим избором.

 

Одлазио бих ујутру на посао у облакодер где су смештене канцеларије предузећа Фебекоп где сам запослен,.доле у бриселском предграђу Марол. Сећам се када сам дошао по први пут у Брисел, да посетим брата, било је то 1962.године, Бора ме је довео у овај бриселски кварт, изненадио сам се када ми је казао насмешен:,, Марол је познат по тучама , као Душановац у Београду“ Зар и у Београду имао силеџија као у Београду, чудио сам се тада?

 

Однедавно бих задрхтао и да погледам на другу страну широког булевара у Маролу, окретао бих се у том правцу дискретно са зебњом, знајући да ће опет у мој видокруг ући са далеке стране широког булевара необични бледи мудрац подлац поодмаклих средњих година, повисок и светлог тена, иде упоредо са мном, убрзам и он убрза. Тако је смирен, мудар, хладан као лед, и подлачки прорачунат, већ извесно време ме отуда претећи осматра, прати ме као сенка. Не могу да поверујем очима, он би понекад тргнуо раменом у моме правцу, иако је булевар широк ја то видим иако је трзај раменом врло дискретан скоро невидљив, али је за мене утолико подмуклији, врло препознатљив и пун свакојаких значења? Да ли су то, претње ? Откуд сада други неки човек који такође трза раменом ка мени? Он је тако самоуверен у тим скоро невидљивм трзајима, као да он добро види да  ја врло јасно препознајем значење трзаја раменом? Као да чита моје мисли? Да ли ме он заплашује, жели да трза раменом да ми тако покаже да је у дослуху са чудаком и његовим Албанцима? Ако је тако, онда су ово опасне претње? Овај је нешто сасвим друго од Албанца унезвереног лика што бесно трза раменом, врло је смирен, има рафинирано лице професора СУБ-а. Хладни подмукли бирократа? Онај први што бесно трза раменом је замлата. Овај је нешто друго. Онј је моћник! Он изгледа чека свој моменат. Своди са неким своје  рачуне, преко мене?  Са ким?

 

Што би ме он мрзео, он није тако наиван, он то чини рутински, по задатку, одавно тако размишљам, он нема разлога да ме мрзи, ја никоме нисам учинио било шта нажао? Па добро, и њега, као и остале, неко шаље. Ко би га могао слати, ко му даје упутства да то чини? Можда се ради о расној или етничкој нетолеранцији? Можда је славофоб? У Бриселу сам наишао и на антисемите? Неки су на основу мога презимена у коме има реч МАН, били склони да ме процене као Јеврејина. Белгијанци нису ксенофоби, у Белгији нема анти-аемитизма, они су мудар и промишљен народ. Али има и овде, као и свугде екстремиста, задртих наводних патриота.

 

Шаљу га политички емигранти? Зашто?

 

Овде су људи много рафиниранији, подмуклији, од оних у Београду, понекад лишени непотребних емоција, они мрзе на другачији начин од наших људи, подлиј, рафинираније.

 

Најцрње од свега је безнађе. Али ја не спадам у оне који западају у безнађе. Увек тражим излаз, на крају бих увек тријумфовао мој неуништиви оптимизам.

 

Ја морам одавде да се уклоним што пре? Белгијска пословица каже: Le roi, la loi, et moi.( Краљ, закон, и ја). Желе да кажу да су за њих најважнији краљ и закон. Да се у Белгији зна ред, и да зато у овој земљи све цвета. Тачно је, тако је у Белгији. А код нас наш ”краљ” ( Јосип Броз Тито) каже јавно: „Судије не треба да се држе закона као пијан плота.”. Дакле, ми немамо ни краља ни закона.Питам се да ли за мене странца овде у Белгији постоји било какав закон?

 

Можда он лично, немајући било какав разлог да има било шта против мене, коректног и учтивог младића из далеке балканске црвене земље, на неки начин дели моје бриге, чини ми се да назирем у тами даљине повремено такве емотивне добронамерне наговештаје у његовом изразу лица, у коме повремено затрепери и нешто људско.Политика је сурова, у њој нема сентименталности, њему је речено да тако поступа, он сматра да је то што чини на своме месту, да тако треба, да му то налажу због нечега виши политички интереси. Нема тај никакву грижу савести! Њему су можда рекли: Ако ми не ударимо на њих, они ће на нас! Не само појединци, него читави народи, милиони, постају безначајни, када су у питању интереси моћника. Циљ оправдава средство.

 

А ја сам појединац. Али зашто сам ја некоме тако значајан? Па ја сам невин. Без обзира што сам појединац, мали човек, доведен од некога и због нечега у епицентар планетарног тајфуна који узбуркава континенте и излива се као цунами, љуља планине и океане, јер ово је Хладни рат између капитализма и комунизма, без обзира на све то, ја, који се налазим између две ватре, на брисаном попришту између ровова, имам право да се браним промишљено и ненасиљем.

 

Гледајући га из даљине, са уздигнутог насипа изнад пута  преко кровова возила која брзо промичу, изненада га заклони велики камион, онда се он опет појави мало даље, иде негде, корача хладно, као робот.Хтедох да претрчим широки булевар, да му се приближим, и да му саопштим да сам ја невин? Он као да ми је читао мисли. Учини ми се да ми обешењачки намигну, али настави своју опаку и претећу игру.

 

Јавише се скривени нада и самопоуздање, нећу се никад предати,победићу мудрошћу и стрпљењем.

 

Преиспитујем се да нисам нечим дао повода? Има их овде у Белгији оних који не воле оне који критикују комунистички поредак у Југославији и Јосипа Броза Тита? Белгијанци, обичан свет се односе према мени коректно, нисам међу њима запазио да они не воле, или мрзе Југословене, или Словене? Или да овде има расне мржње, ксенофобије или антисемитизма. Que celui qui n’est pas content de son voisin recule sa maison. (Онај ко је незадовољан својим суседом, нека помери своју кућу, Белгијска пословица). У мислима ме се опсесивно мота ова пословица.

 

Да ли је ово дискретан позив да напустим Белгију?

 

Идем упоредо са подлацом чију прилику назирем у сенкама високог дрвећа са друге стране улице. Ја убрзам, убрза и он, ја успорим успори и он. Ја застанем застане и он. Игра нерава, психолошка игра застрашивања и изнуривања се упорно наставља из јутра у јутро, из дана у дан. Па ја могу да променим маршруту, да на посао не идем овом улицом, могу мало да заобиђем? Али то би ми узимало много времена, то је врло заобилазно.Признајем себи да сам упркос зебње и страха постао љубопитљив: мене страсно почиње да занима о чему се ту ради? Ко је тај човек?

 

Одлучих да му се дискретно приближим и да прецизно разгледам где улази. Сиђох наниже са насипа,  јер је ова страна улице уздигнута, постадох невидљив за његов поглед, пожурих, пређох улицу, сакрих се иза дебелог стабла велике липе, спазих га у даљини, а он мене не види, претрчах мало даље добро, стадох  иза дебелог стабла кестена које мирише на влагу и маховину, као када сам играо жмурке са децом, смирује ме пој скривене гугутке у високој крошњи. Ове гугутке овде мало другачије гучу него ли наше. Спазих га корачао је у сенкама дебелих стабала, хитро се сакрих иза једног још дебљег стабла, провирујем да видим где улази. Он смирено прође полако на двадесетак метара од мене, није ме спазио, уђе у модерну троспратницу, добро запамтих коју. Сада када га видех из колике толике близине, препознадох да је он управо онакав каквим сам га замишљао из даљине, свака црта његовог лица је била управо онаква каквом сам је замишљао са удаљене друге стране широког булевара? Дакле он је службеник, или функционер овога предузећа, тако закључујем.

 

Одлучих да после радног времена дискретно прошетам том страном улице, да сазнам нешто више о тој згради? Када стигох до те зграде, прочитах на улазу у коју улази овај необични човек натпис: Предузеће X…., производња и продаја инсектицида.

 

Следећих дана сам га помно пратио, увек је улазио у ту зграду. Није више он мене пратио него ја њега. Ко је овде прогонитељ, ко кога јури,                                                                                                                                                                                      он мене или или ја њега?

 

Прво и прво, по ко зна који пут се питам, да ли сам ја стопосто сигуран да овај човек мени шаље те претеће сигнале? Потпуно сам у праву, то сам проверио. То трзање раменом овога човека је за мене доказ да је он у дослуху са оним првим унезвереним чудаком? Не може бити случајно да баш обојица која се према мени чудно понашају, трзају раменом баш у моме правцу?Да ли сам ја преосетљив? Можда свему томе не треба да придајем било какву пажњу, једноставно треба да се правим као да ништа не видим?

 

Опет се у мрачном нерасположењу питам, да ли је ово сигнал да напустим што пре Белгију? Али никако нисам начисто зашто би то неко желео?

 

Очигледно да ме неко провоцира због нечега? Ко? Мислио сам да су приче о емигрантима и подземљу рекла-казала, био сам убеђен да су они људи као и остали. Сада сам сведок гнусних ствари. Зар је могуће да тако лоших људи са Балкана, има овде у Белгији? А ја сам у њима видео до недавно жртве комунизма? У њима видим браћу по крви и језику, а они овако? Les anges ne croient au diable que quand ils ont reзu un coup de cornes.(Анђели не верују у постојање ђавола, док не добију ударце његових рогова, Белгијска пословица).Уверих се да је подземна политичка емиграција легло демона, истинских психопата заслепљених мржњом.

 

Таман помислим да су се са неба повукли тмурни облаци, да се разведрава у моме животу, а изненада се нешто тамно деси, па бих опет западао у маларичну баруштину безнађа и депресије. А безнађе је тако суштински страно мојој аутентичној природи? Бори се такве ствари не догађају?. А зашто се мени догађају?

 

Ани запажа моје забринуто лице, види изненадну апатију, брзо би се досетила и предложила да идемо у шетње, на излете у околину Брисела. Али ме никад није запитала о чему се ради?.Што ме је помало чудило? Зашто се она није било када запитала да сазна шта ме то мучи? Па она је интелигентна и образована, њеној пажњи не измиче мој израз лица, зебња у очима, моја свакодневна забринутост?

 

А шта би ме очекивало да се вратим у земљу? Живот је чудан!

 

Планета ври. Амерички свемирски брод је атерирао на Месец. То је велика фрустрација за Совјете. Рат у Вијетнаму букти. Италија је егзотична земља иако је у Европи, јер има два вулкана, сада се десио и јак земљотрес у месту Тусканија, било је 31 погинулих. Швајцарска даје женама право гласа. Владислав Гомулка је избачен из Централног комитета  Пољске комунистичке партије.А Југославија изнутра почиње да подрхтава, нешто се закувава.

 

Брисел је средиште света. Упао сам у осињак. А где да бежим? У Београд? Па отуда сам већ једном отишао?

.

Скоро да је из мојих мисли ишчезао двојник, сада и ноћу сањам подмуклог шетача са друге стране широког булевара у Маролу, он се уселио и у моје снове. Он је прави демон, тмурно расположење би повремено почињало да се претвара у нервозу, у љутину, у мени су се све више будили  необични нервоза и бес.

 

Ја поједине догађаје записујем, водим врсту дневника. 21 јануара 1971.године увече Ани ми рече кратко:,, Видела сам те данас из аутобуса у даљини, била је помрчина, пролазио се улицом Gloires nationales ( Славе Нације), како журиш некуда. Јеси то био ти?” Тргох се, и погледах је упитно, јер у тој улици никада нисам био, нити ми је познато где се та улица налази? Али се досетих: вероватно је то био Двојник? Разуме се не изрекох се Ани. Промрмљах: ,, Да, био сам ту да обиђем једну самопослугу COOP’’.Тако се наш разговор завршио, ако бих јој казао да то нисам био ја, могла би помислити  да нешто кријем од ње? Ако јој пак испричам да у Бриселу постоји Двојник, таква прича би могла да у њеним очима створи о мени представу чудака, човека који умишља и себи придаје незаслужен значај.Ани је врло приземљена и скромна.

 

Врло мало сам јој говорио о неприликама у Југославији, нешто сам јој спомињао, она је на то зевала, нагло би се засмејала:,, То је борба Дон Кихота са ветрењачама.” Као да је то казала нека друга Ани, помало саркастична? Ја је као такву не познајем? Ко је Ани, скоро да се запитам ? Насупрот томе, она је видела како је Бора цењен у Амбасади СФРЈ, и како се према мени односе људи из Амабасаде, виђала је да се према мени људи из Амбасаде на прославама 29. новембра односе са уважавањем и симпатијама, знала је да ме је конзул Жарко Милутиновић предложио за председника Удружења Југословена у Белгији

 

После неколико дана од овога догађаја  сам  посетио познати карневал у Биншу. Тамо сам опет изненада, када сам се најмање надао, видео сличног човека, Двојника.

 

Израелски студент Алек са којим сам се повремено виђао је пореклом из Румуније. Он је привлачан и мужеван, јако ме подсећа на моје другове из Београда.Разговарали смо опуштено у ресторану СУБ-а. Алека радује да су ствари са мојим послом кренуле набоље. Спомену да иде колима са неколико студената земљака на излет у место Бенш у Валонији, где се једном годишње одржава чувени карневал. ,, Учесници карневала са камиона у лаганом покрету, бацају на све стране велике зреле жуте поморанџе“.

 

Алек је био за воланом, уђоше још две студенткиње и један студент, сви Израелци. Некако се шћућурисмо. Путовање брзо прође. Белгија је мала и равна, и има одличне саобраћајнице. Паркирасмо се у споредној уличици, чини ми се да се цела Белгија слила у ову сликовиту валонску варошицу. Свако оде својим путем , а ја се радознао и помало нестрпљив упутих у главну улицу, где се одвијала главна представа.Чим банух у главну широку улицу, пред очима ми се указа врло необичан призор. Повремено би наилазили камиони са пространим приколицама на којима су стајали људи необично и врло шаролико обучени, или би учесници карневала у поворкама јурили пешке, и једни и други су поскакивали као помахнитали. Промицале су колоне мушкараца и жена обучених у шарене одоре средњевековних принчева и принцеза, витезова, припадника разних цехова и гилди. Као да смо се вратили у Средњи век.Сви су дивље скакали и играли, бесно машући рукама, непрестано би снажним замасима руку бацали поморанџе по крововима и фасадама зграда, које би одозго поскакујући као живе мачке падале по тротоарима. Кроз ваздух су летеле повеће зреле жуте поморанџе као мали пројектили, једна паде на корак од мене, узех је у руку, нија она баш тако безазлена. повећа је, иако је мекана, може да повреди ако падне на главу. Врло концентрисан пазим да ме нека поморанџа не удари. Не видех било кога да је добио ударац од ових жутих меканих, али потешких пројектила, који лете на све стране, као мала ђулад избачена из топова.Погледах у прозоре, чудим се како их поморанџе на разбију. Кад боље загледах, прозори зграда су за ову прилику били заштићени  гвозденим мрежама.

 

Белгија је врло занимљива земља, супермодерна, а чува своју традицију. Као да је ово традиционалистичка Енглеска? Постоји континуитет, који даје пуноћу личности појединца, али јача и национални дух. Знају то мудри Енглези, а и Белгијанци нису ништа мање мудри од њих. Гаје они традицију, проучавају историју.

 

Приближих се да из непосредне близине посматрам маске и одећу учесника карневала, који као на покретној траци брзо промичу широком улицом. Понегде би се видела недовољно прикривена лица учесника. Загледах се у један лик, учини ми се познат? Да ли је могуће, да је то он? Хоћу да проверим. Пратим га у корак. Он је? Приђох скоро до њега самог и погледах га право у очи, желим да будем сигуран? Да, то је био он, нико други. Мој двојник. Или сам ја његов двојник? Невероватно, дипломата комунистичке државе, а учесник карневала са Белгијанцима?

 

Он ме препознаде, изненадих се када ми он весело мангупски и тајанствено намигну. Као да га нимало не изненађује, што у Бриселу постоји неко ко на њега тако фрапантно личи? То за њега није нимало изненађујуће?  Да ли двојник препознаје да у Бриселу постоји човек који му је невероватно сличан? Па он и ја смо се већ сретали, како он објашњава да постојим и ја, сличан њему? И то у Бриселу? Чудан је и неразумљив овај свет? Мени засмета што ме он ниподштава? Наша сличност га нимало не узбуђује, па он мени не придаје дужну пажњу? Као да сам ја ништавило, а он некаква врло значајна личност?

 

Анина најстарија сестра Андре је оболела од рака дојке. Њен лекар кога Ани често спомиње се зове доктор Така. Чини ми се да је његово право име Такач, али изговорено на француски?

 

Када бих се вратио у стан, понекад би зазвонио телефон. Дигнем слушалицу, тишина, или чујем дрско дахтање. Још већу нервозу су у мој живот унели анонимни повремени позиви на телефон који стоји на моме радном столу у Фебекопу, баш када се у канцеларији није налазио колега чудног имена Кофен ( на енглеском: мртвачки сандук), него једино када сам био сам у канцеларији? Како су ти анонимни позиваоци сазнали мој број телефона? Како да ме баш никада нису звали, када је ту био присутан мој колега необичног презимена Кофен? Дигох слушалицу, чујем узбуђене речи на француском са страним акцентом кроз дахтање: ,,’Срби су убили султана Мурата и принца Фердинанда од Аустрије. Словенско-јеврејска бандо!”. Банално, хладноратовска сапуница, то ме се не досеже, то су неозбиљне ствари.

 

Телефон је данас увече дуго звонио у моме стану, Ани је отишла код њених родитеља, нећу да се јавим, претпостављам да би опет могла бити провокација? Упорна гласна звоњава се настављала, већ помало нестрпљив, ипак не знам ко је, дигох слушалицу и рекох тихо: Ало! Отуда се зачу нервозан и повишен врло претећи тон, али речи нисам могао да разазнем? Следећи пут незнанац закрешта претећи у слушалицу, на српском са јаким јужњачким гласом:,,  Готов си, жут си ко восак, мртвак си.”  Невероватно, тако нешто сам чуо 12 маја 1953. године од посластичара Шерифа власника посластичарнице ”Гостивар” преко пута Београдске железннчке станице. Откуд сад ово? На крају, ипак узнемирен одбацих претпоставку да ти који су ми то казали би могли знати да ми је то казао Шериф власника посластичарнице ”Гостивар” у Београду? Чиста случајност, закључих.

 

Ове провокације изгледа да имају за циљ да ме тако неко држи у продуженом страху и психози, и да ме доведе у стање импулсивности? Изгледа да неко овде жели да почнним нешто непромишљено, па да то на крају злоупотребе и да ме избламирају?

 

Ипак, ја се овде не осећам потпуно сам, овде сам срео и оне који ми пружају подршку. То су пре свега Ани и њени, они су тако дивна породица, скоро као моји родитељи. Према мени се сасвим коректно односе у Фебекопу. На пост-дипломским студијама у ИШЕК-у сам срео неколико професора који су ме схвтали и били на мојој страни. А то је за мене било најважније.. Толико Белгијанца се према мени односило пријатељски. Стално се сећам родитељских савета господина Видера да поштујем радно место код господина Братве, да будем стрпљив. Господин Братва, и господин Видер његов пашеног, су били према менн љубазни, увиђам да сам направио велику погрешку, што сам нестрпљив напустио њихову фирму, надајући се да ћу на другом месту брже напредовати и успети. Према мени су се коректно односили моји досадашњи станодавци, студенти на СУБ- у. Остале су ми у врло пријатној успомени шаховске партије са доктором Киршом, научником са СУБ-а.

 

Мудри Латини кажу: „Живи како можеш, ако не можеш онако како хоћеш.“  „Можеш” и ” хоћеш” су за мене релативне категорије. Много оног што хоћу, ја могу да остварим. За мене се ” можеш” и ” хоћеш”,мешају, не зна се где почиње једно и где се завршава, а где почиње оно друго. Прво проценим, онда направим план акције. И циљу тежим свим срцем. Али је појединац, маколико био снажан, понекад слабији од стихије силе и моћи. Он тада постаје немоћан. Да ли да се помирим са наметнутим ограничењима? Моја природа је таква да се томе противи. Али сила не пита!

 

Изгледа да ће Пакистан да се раздели на западни и источни део, источнн део ће постати Бангладеш. У белгијским медијима се много говори о Бангладешу. Пакистан постаје симбол раздвајања са једног на двоје, симбол нечијег потпуног и срамног, слабићког пораза у великој планетарној шаховској игри. Па то је балканизација која као пожар захвата планету. Слично се закувава у поједним земљама широм света.Изгледа да у Југославији све више бујају центрифугалне снаге. Да ли нас Југословене неко заплашује Пакистаном и Бангладешом? Али баук унутрашњих етничких тензија потреса не само такозвани неразвијени свет, него прети и појединим земљама Западне Европе. Забринут, док идем улицом са посла и натраг изговарам реч Бангладеш на различите начине: као да ми неко диктира, побледех „Банд га леш, бад наг леш, банда“ итд , у бескрај. Кажем другу Свети на СУБ-у за моју опсесију да делим реч на слогове, споменух му „Банд га леш, бад наг леш, банда“. Света се закикота, као да је открио тајну слагалице: ,,Црвена банда то чини, очи Москве, и овима овде ће кад тад заиграти мечка пред вратима”.

 

А ко је та банда која ми прети овде у Бриселу?

 

Мате Јаковац ме је данас опет позвао телефоном да се увече нађемо и одемо у дансинг Библос. Прихватих. Изговорих се опет Ани, да идем на састанак Удружења Југословена у Бриселу. Она ћути, оборила главу, ја изађох и одох. Чини ми се да је хтела нешто да ми каже? Али она је тако мудра и тактична? Пази на сваку реч. Ја сада мало чешће него раније, одлазим увече из куће. Када би се то десило, Ани би само ћутала тужно склупчана на каучу гледајући ТВ, ништа не говорећи. Да ли сам ја суров? Немилосрдан и егоиста? Да ли се олако препуштам задовољствима, заборављајући значајније ствари у међусобним односима?

 

Познати карактерни глумац Жан Габен је врло мудар када каже:„Лепа жена лепа недељу дана, добра жена лепа цео живот.“ Ова мисао се управо може применити на Ани. Она је тако добра.Али она је била са сестрама на зимовању у Француској без мене. Пар пута је ишла сама пословно у Минхен и Холандију. Понекад би ме увече обавештавала да одлази у посету сродницима, што ја нисам никада проверавао. Али су све то биле споредне ствари које у мени нису будиле истинску сумњу и неповерење у њу.

 

Да ли ови подаци о Ани мени служе само као оправдање пред самим собом, за ово што чиним?

 

Ипак, наша заједница је у кризи. Из простог и јединог разлога, јер међу нама има све мање онога што је најважније и што чини заједницу мушкарца и жене. У оваквој очајној ситуацији није ми до тога, ја сам дубоко забринут и није ми до таквих облика зближавања?

 

А и Ани је све више због нечега забринута?

 

Затекох себе у размишљањима која почеше да из темеља љуљају моју представу о мени самом као моралној и алтруистичкој особи; када сам у контактима са другим девојкама и женама ја нисам забринут и нисам без инспирације, нити сав сив у расположењима? Уствари, ја све чешће почињем да размишљам о природи односа између мушкарца и жене, о љубави, браку? Да ли је брак несавршена заједница? Да ли су мушкарац и жена по природи промискуитетни? Да ли су брак, заљубљеност- производ културе, религије, међусобних везивања које настају под утицајем случајних животних подударности? Да ли и она исто тако размишља на два колосека? У стану је на дистанци, без инспирације за нежности, а можда је ван куће другачија, расположенија, као што сам ја? Као да се пробудих из опсене и ригидности мојих окошталих ставова и представе о Ани, па ја у Ани од почетка такорећи слепо верујем, никада ми није пало ни на крај памети да посумњам у њену оданост и верност? Зачудих се сам себи: па ја сам раније био врло опрезан са девојкама, да не кажем сумњичав? Il faut regarder tout le monde comme honnкte et se dеfier de tout le monde.( Треба видети све као поштене, али не треба у исто време свима слепо веровати-Белгијска пословица). Ани је часна и честита, али ипак не бих требало да слепо верујем у сваки њен поступак. Да ли свеци постоје само на небу? Откуд сад овакво скоро апсолутно поверење у њу? Тргнуо бих се повремено, шта је то са мном? Као да ми се свест заледила, све се у мени укочило, савладао ме некакав унутрашњи заборав, у њу слепо верујем, нисам критичан према другима, скоро да постадох лаковеран, а такав нисам био никада? Испада у очима других да сам површан!

 

Шта је онда посреди? Зашто сам се променио?

 

Почех да се преиспитујем: па ни Ани није од камена, и она је живо биће од крви и меса. Као организатор анкета у Марплану, она одржава велики број контаката са анкетарима, који су претежно млади или средовечни мушкарци. Они би повремено долазили у наш стан на брифинге које им је она давала. Међу њима је било и привлачних мушкараца. Често би то били полицијски агенти који су тако налазили додатне хонораре, обављајући анкете за Марплан. Она се са њима понашала врло озбиљно и достојанствено, са свима је била на ви, ни једним гестом ми није дала разлог да посумњам да је са неким од њих имала било какво зближавање.

 

Ани није тип жене заводнице, она је шармантна и женствена, али је врло разумна и мислим да није склона авантурама. Она ми је једном пре пар година, када су наше нежности почеле помало да јењавају, рекла, гласно се засмејавши:,,Toma, tu n’ es pas du tout vicieux?’’(„ Томо, ти ниси нимало грешан?“) То је рекла шалећи се, сва радосна, као да јој то због нечега годи? Знам да се само шалила, и то ме није нимало повредило, као што би многе мушкарце.

 

Али да ли она схвата зашто сам сада постао донекле такав?

 

Убеђен сам, да смо Ани и ја живели наше животе мирно, без описаних трзавица и ниских спољних удараца које сам подмукло примао, да би све било сасвим другачије. Ја сам одувек познат као врло виталан, девојке су умеле да инстиктивно осете у мени снагу животности и неизмерне радости, и то их је привлачило ка мени као магнет. Али сада када ми је то било најважније, осетио бих се тако често када бисмо Ани и ја увече били у брачној постељи физички близу, да сам био једноставно без икакве инспирације за било какве нежности са њом.

 

Не, није она кривац за то, нити сам ја, Ани је женствена и привлачна. На делу је учинак несретних околности – дугогодишњи немир и бриге су упорно и систематски затирали и гасили ону врућкасту ватрицу, која одржава и распламсава заједницу младе жене и младог мушкарца.Наша међусобна почетна привлачност се постепено али упорно претварали у заједничко таворење. Обично животне патње и бриге зближавају мушкарца и жену који су заједно, они се тада више ослањају једно на друго, поверавају се и траже излаз, а где смо ми пристигли, питао сам се? Ми смо живели заједно, али су моје неприлике биле за њу невидљива и непозната страна мога живота и моје личности, о чему јој никад нисам причао.Можда је она запажала да се нешто необично самном дешава? Али ми никад није рекла, никад ме није питала за то! Необично, јер је она врло разумна жена, и поврх свега, ја могу то слободно да кажем, племенита особа.

 

Као да су се неке невидљиве силе замериле против нас?

 

Не мирим се са пасивношћу, желим да поправим нашу ванбрачну заједницу. Овај мутни status quo је за мене неподношљив. Нешто морам да учиним? На први поглед назирем две могућности: Прва је, да разговарам са њом, и да јој објасним моје учестале изласке, да учинимо нешто да се у наше тренутке блискости опет усели веселост и међусобна привлачност, да отклонимо колотечину настале монотоније? Али у овом случају бих морао да јој признам моје политичке неприлике, а то не желим.

 

И друго, да се растанемо. То не иде! То би било крајње незахвално са моје стране, сада када имам добар посао и солидну плату, да јој окренем леђа, њој која ме је подржала када сам био без сталног запослења и прихода. Моја незахвалност би је јако повредила, то не могу да учиним. Постоји још једно могуће разрешење: ући у брак, имати децу, а да свако и даље има свој слободан живот. Ани је добра католкиња, она то не би никако прихватила, тако ми се чини, мада сам схватио да је њој најважнија ствар у браку да има децу. Она то жарко жели. Можда би она прихватила и такву алтернативу, само да би имала децу? Мени половичан брак никако не би био прихватљиво решење. Моја схватања о браку су слична Аниним. У магловитим годинама далеке будућности бих понекад замислио себе проседог, у средовечним, или познијим годинама, са раскалашним љубавницама по неким забитим периферијским бриселским кафанама и туђим становима, или приватним пансионима на Северном мору? То за мене није нимало привлачна будућност, таква породица мени не треба. Брак и будућност замишљам потпуно другачије.

 

Или, једноставно да пресечем овај гордијев чвор и да напустим Белгију?

 

Где да идем?

 

Ипак назирем најбољу могућност: да поправимо нашу заједницу, да наша љубав добије нови елан и ново узбуђења када смо увече сами у кревету. Јер ми смо у почетку ипак били у страсним загрљајима понекад и усред дана. Треба са њом да разговарам, да изменимо навике живота, да унесемо веселост, да одемо у позориште, ресторан, у посете.             Трагедија брака и љубави је неретко зато што обе стране не очекују исто у браку. Шта она очекује у браку? Хтео бих да она и ја о томе поразговарамо?

 

Ипак, упркос снажног осећаја кривице, као да сам у преступу, не одолих Мати који ме је опет позвао телефоном док сам био на послу, да одемо увече у поменуту дискотеку у којој сам последњи пут био далеке 1967. године. Уђох унутра са Матом весео и расположен, као да сам се вратио у прошлост. Наручисмо два пића, засвира лагани танго, из сумрака се брзим кораком устреми право на мене висока смеђа лепа девојка, која ми се наклони дискретно. Обрадовала се када је чула да сам Југословен. Учини ми се помало претерано, чак театрално, као да су ми њене проницљиве очи то хтеле ово да ставе до знања.,,Моја фирма Балден ради са Југославијом”, као да је чекала мој одговор. Одмах се сетих господин Андре Видера, шурака господина Робера Братве у чијој фирми сам радио 1965. године, он је тада био запослен у фирми Балден. Како је Брисел мали, каква необична случајност? Она и њена другарица позваше мене и Матеа да одемо у суседни  југословенски ресторан „Сарајево”, који држи познати ројалиста Бора Благојевић. Опет се сетих да ми је господин Видер категорички казао да у тај ресторан никако не идем.

 

Одбио сам понуде ове девојке.

 

Следећи дани су опет били сиви. Ани је врло симпатична и шармантна на њен лични начин. Il ne faut pas toujours avoir raison pour plaire. (Не треба увек имати разлог да се свиди, белгијска пословица). Симпатија долази из дубине бића, тај осећај је тешко описати, а многи нису ни довољно свесни извора симпатије? Бракови и љубави пуцају јер се међусобно лоше процењују. Када би Ани и ја сваки дан поразговарали бар неколико минута о себи, уштедели би године неспоразума? Мене збуњује код ње, сада то по први пут размишљам: она је била најбољи ђак, врло је интелигентна и образована, њу привлачи психологија и она ће студије ове дисциплине привести крају, јер што она зацрта то и оствари, апсолутно је немогуће и логички неприхватљиво, да она не зна да је у заједници мушкарца и жене неопходно разговарати, размењивати мисли? Поготову ако наиђе криза? Зашто онда овако поступа?

 

Март је за мене месец који у себи носи лоше поруке. Као да сам предосећао да ће се нешто врло лоше десити 2. марта 1971. године. Целу ноћ сам се превртао у немогућности да заспим, презнојавао се,  нисам ни тренуо, како се то каже. Сањао сам ужасне снове. Устао сам крајње усплахирен. Ани ми рече ујутру забринута да сам у сну јечао.

 

Кренух на посао замишљен, узнемирен сам, као да сам предосећао да ће ми се тога дана десити нешто изузетно лоше? Већ неколико ноћи интензивно сањам тога плавог проседог и бледуњавог господина са подочњацима, што има демонски подмукао и зао израз мудраца, он ми се увлачи у сан, прети ми раменом, то ми не прети он, појединац, него нека огромна подземна органиѕација, кињи ме ноћу, сањам кошмарне снове, јечим у сну. Огорчен и бесан, ноћас у полусну, или сну, се зарекох сам себи, да овако више неће моћи. Ако ме нападну, бранићу се, па куд пукне да пукне, нека ме ухапсе, нека ме избаце из Белгије. Боље него да се вечито овако злопатим. Као хипнотисан сном, ја се томе зарекох у сну, одлучих чврсто. Иначе на јави тако нешто ми никада не би пало на памет.

 

Иако сам будан, не заборављајући на стварност, само мислим опсесивно о ономе шо сам се зарекао у сну: БРАНИЋУ СЕ! Па куд пукне да пукне? Ко кога прати овде, ко коме прети? Сада сам ја тражио њега? Само да га спазим? Идем као робот, као хипнотисан, заборављам на реалност, ја се још нисам потпуно пробудио из тога мучног сна, ја сам још у мислима у поседу демона који има тако подмукло и опако лице? Ако ме нападне бранићу се, али га нећу повредити, само ћу га одгурнути, ништа нећу учинити да га физички повредим. Иако сам у врсти полусна на јави, ипак сам свестан да то никако не иде. Ја се никад у животу нисам тукао, па нећу ни сада Ако бих одговорио насиљем на насиље, могао бих насести на провокације? Тако би они нашли разлог да ми се свете и да ме дискредитују и избламирају у Белгији као примитивца? Или да ме представе као нервно растројену особу? Идем као робот, као да сам успаван на јави, иако опседнут и концентрисан на унутрашњи кошмар, успевам да пратим светла семафора, како ме нешто не би згазило. Бројим своје кораке. Поново на разне начине изговарам реч „Бангладеш“: Банд-га леш, Бад ган шел. Однекуда се јави реч “Marol“, назив кварта где је моје радно место. Почех и ту реч да изговарам на разне начине-француска реч Мar  када се преведе на српски значи нешто као  доста, досадило је свима, а All на енглеском значи СВИ, СВИМА, као да ми неко прети -СВИМА ЈЕ ДОСАДИЛО! Ко је коме досадио? Неко ми прети!  Ко коме прети? Ко кога прати?

 

Ноћни сан ме држи, фокусиран сам на њега. Само нека ме нападне, одгурнућу га! Као што сам одгурнуо чудака на хаубу зеленог фолксвагена тамо на ћошку преко пута гробља Cimettier d` Ixelle? Али сам и сада тужан што сам то учинио, он је стар и изнемогао човек, погрешио сам што сам то учинио.Успех се лифтом у канцеларију, једва се смирих. Као да неко други уместо мене уђе у моју канцеларију. Колега Кофен који личи на нашег провинцијалца, спуштајући старинску помало излизану актенташну на сто, отвори флашицу са белгијском филтер кафом, отпи неколико гутљаја и рече ми кратко, иначе он и ја врло мало разговарамо:,, Идите одмах у Министарство запошљавања у вези ваше радне дозволе”, и пружи ми позив. Колега Кофен је смирен човек, личи на наше људе, помало је старински, поготову за белгијске критеријуме. Али треба претходно знати да су активисти СПБ старији, сиромашнији, и старомоднији, например у мојој фирми они један другога ословљавају са “ друже“. Мене из дана у дан све више збуњује његов намрштен израз лица и његово име које на енглеском значи МРТВАЧКИ САНДУК. Његова старинска излизана ташна ми због нечега заличи на некакав орнамент у погребној установи.

 

Изађох одмах и упутих се право у оближње Министарство запошљавања. Чим сам ушао у зграду Министарства, кренух према соби назначеној на позиву. Пошто је тамо био дугачак ред, одлучих да искористим прилику и тркнем до  недалеке, суседне зграде Фирме X..за производњу инсектицида, радознао сам да сазнам нешто више о тој тајанственој фирми у коју улази подмукли шетач са друге стране широке улице. Банух у врло пространи хол велике тајанствене зграде. Из сумрака ходника, иза великог мермерног стуба, на моје изненађење, уочих познати лик пакосника који се енергичним корацима изненада и без било каквог повода са моје стране устреми право ка мени. Видех га сада из близине, иако је био полумрак, он је постарији, бледуњав. Управо је био онакав каквим сам га замишљао: префриган и бескрајно подмукао. Нисам био дошао себи од шока, а он ми се брзо приближи и на моје запрепашћење ми руком опали благ шамар, (али ми је у ушима ипак зазвонило), који није био ударац ради повређивања, него акт понижавања, одгурнувши ме обема рукама узвикујући презриво: . Прљави Југословен, бандо словенско- јеврејска”, у исто време ми пљунувши обилно у лице.

 

Скоро да се онесвестих, не од бола, него од запрепашћења. Не од страха, страх нестаде као руком однет, осећао сам се понижен и повређен!

 

Насилник се окрете у месту, отвори врата канцеларије и нестаде у њима.

 

Ван себе од понижености и необичне узрујаности, одлучих да уђем у канцеларију где је и он ушао и да му опалим исти такав благ шамар, али не да га повредим, већ само да га понизим. Опсесиван сан, и шамар се спојише у једно. Очи ми засузише, не видим јасно, ништа не чујем, јурнух на врата, видех плавог човека средњег раста како устаде са столице и усмери се ка мени. То је он?! Демон! Ван себе од беса, ухо ми звони, очи ми заводњиле и скоро да ништа не видим, приближих му се, учини ми се да га сада јасније видим како устаде са столице иза стола, постављеног уза зид, у пространој канцеларији белих зидова. Да, то је он. Приђох и опалих му шамар, један па други. Нисам имао било какву намеру да га повредим, него да га понизим, да му покажем да не може тако да се понаша и да ме вређа, да демонски прети мом здрављу. То нису били јаки ударци, него шамари понижења!

 

Изађох журно и упутих се право на моје радно место у оближњој канцеларији Фебекопа.У ходу ка радном месту сам брзо схватио да сам направио велику, неопростиву грешку. За све је крив мој опсесивни сан у коме сам се импулсивно зарекао да ћу се одупрети. Али ја имам доказ, он ми је први опалио шамар. Али то нико није видео. Он је одавде, а ја сам странац, пре ће њему поверовати него мени. Осетих се изиграним. Направио сам велику грешку која ме може скупо коштати, каријере, Ани, и боравка у Бриселу? Они ће брзо открити мој идентитет и ухапсити ме! Чуди ме да нико од његових колега и особља фирме није реаговао, а они имају и наоружано обезбеђење, видео сам на улазу једног са револвером за појасом? Могли су пуцати у мене?

 

Био сам спреман на хапшење и суђење. Чак сам, то нестрпљиво очекивао. То ће бити за мене прилика да се ово све једном заувек размрси, најзад ћу о свему обавестити полицију и захтевати њихову интервенцију. Да могу мирно да живим и радим, да заснујем своју породицу, да имам децу, да се бавим науком и бизнисом. Ани ме је недавно упознала са рођаком, успешним имућним бизнисменом из завичаја њених родитеља, који је са изузетном пажњом слушао моје излагање о Фебекопу, и о могућим бизнис пројектима са њим, онако како ја то замишљам. Ја сам му представио нека моја виђења експанзије његовог скромног регионалног бизниса.У мени је видео младог човека пуног ентузијазма и енергије, који није причалица, него је способан да развија бизнис, да ствара профит и богатство. Гледао је у мене са симпатијама, као моји драги земљаци са Дрине. Хтео је изгледа да ме ангажује?

 

Уместо свега тога, ова подметачина ће све моје снове у Белгији да разруши.

 

Очекивао сам хапшење смирено и нестрпљиво!

 

  1. марта 1971. године кафе куварица провири стидљиво у канцеларију, отварајући врата показа руком неким људима на мене. То су била два полицајца у цивилу, рекоше ми тихо и смирено:,, Пођите са нама.” Уђосмо у лифт, они ћуте, не проговарају ни реч, нису ни надмени нити агресивни. Очигледно да су добили упутства како да се према мени понашају, речено им је вероватно да сам ја коректан интелектуалац, странац, далеко од родне земље, у туђини, па нешто пукло у њему, иначе је познат као врло смирен и углађен, све ми се чини да им је неко тако нешто казао?.

 

Одведоше ме у неку удаљену полицијску станицу на искрају Брисела. Разговор је био врло кратак, покушао сам да им испричам целу предисторију са чудаком који трза раменом, све што ми се догађало са њим и младим Албанцима. Нису ми дали да о томе кажем ни реч, увек би ме смирено и без надмености прекидали. Само су ми кратко саопштили: ,, Човек коме сте ударили шамар каже да вас никад није видео у животу.” И ништа више.На томе се све завршило. Против мене није била спроведена било каква истрага, нити је била подигнута оптужница.

 

Ови моји шамари, као што ће се видети мало касније, су анулирали све моје досадашње поене у Белгији, довели до губитка радног места у Фебекопу, разорили везу са Ани, био сам приморан да напустим Белгију, и да се убрзо вратим за Београд, јер друго станиште нисам имао. Сада сам јасније назирао шта се скривало иза вишегодишњих емигрантских провокација: да будем изазван на непромишљеност,да тако будем дискредитован и обезвређен у Белгији.

 

Не бих рекао да иза овога стоји четничка организација или Боро Благојевић? Мене су годинама провоцирали Албанци? Ја бих рекао да такву демонску мржњу могу на Балкану гајити једино усташе? Па фрањевачки фратри су убили маљем у главу два најближа сродника моје мајке у Јасеновцу јануара 1942. године, претходно су поломили лед у Сави и натерали их да се купају у леденој реци.Усташе су за време рата убиле тридесетак сродника моје мајке у Сребреници и Братунцу. Они не заборављају мржњу?! Изгледа да је то њихово дело! Моји су за време Другог светског рата спашавали жртве Холокауста.

 

За овај инцидент су сазнали људи из Фебекопа. Одмах сам схватио да је моја каријера у овој фирми упропашћена.

 

Ја морам ово једнога дана да обзнаним и разјасним, као што тенисер има право на бекхенд. Овде се не ради само о мени, избламирани су и мој брат Бора, и његов син Стефан, Ани и њени, мој народ и моја домовина. Ја сам злоупотребљен, ја морам рећи своју задњу реч, кад-тад. Не може се правити рачун без крчмара!  Ово је тако подло и подмукло, ово је злоупотреба подсвести човека. Мени је тај подмуклац ударио шамар, вулгарно ме месецима провоцирао, и на крају примитивно увредио, а ја сада ни крив ни дужан сносим последице. Док сам био држан у притвору, они су то јавили Ани.Међутим ни она, ни њени, нису никад о томе ни реч проговорили са мном. Ја сам Ани најзад то покушао да разјасним, али сам схватио да је то за њу врло деликатна и мучна тема. Она је само ћутала.

 

Мој дуг у будућности је да овај догађај, све што се са мном збивало у Белгији разјасним. То је моје право на завршну реч, и на

аргументовану интелектуалну одбрану.

 

Опет падови авиона, учестали удеси, као да се води неки невидљиви рат, моју пажњу је привукла вест да је 9 марта избио пожар у психијатријској болници у Burghцlzli, у Швајцарској у коме је настрадало 28 пацијената.

 

Док шетам и бројим кораке опет у бескрај изговарам у мислима реч Бангладеш на безброј нових начина, као да тражим кључ енигме и скривене слагалице?

 

А бескрајно самоуверени црни боксер Мухамед Али који одбија да служи војни рок, он, који хоће да буде црначки вођа у Америци, је скинут са трона, победио га је Џое Фрејзер. Видех Мухамеда Алија како посрамљен, али љут као рис напушта ринг.

 

Непрестано  размишљам о шамару. Испровоцирали су ме, ко зна како је цео догађај представљен у Фебекопу, и на другим местима, то се расчуло у свим срединама у којима сам се кретао и био запослен.  Ја се никад у животу нисам потукао, нисам како се то каже, у животу никада ни мрава згазио, а мене ће сада представити као

силеџију, асоцијалну и припросту особу, примитивни Балканци се обрачунавају физички, бацају бомбе на ресторане, проваљују у банке, њега узрујаног незналицу су злоупотребиле у своје сврхе поједине тајне службе, ко зна одакле и чије, да нам овде сеју неред и дестабилизацију. А он површан насео! Пошто су Балканци такви, они и не заслужују бољи поредак. Напротив, ту  недораслу балканску багру треба држати у стању вечитих нестабилности и труљења.

.

Док анализирам овај тежак лични догађај, пред очима ми је треперила као на екрану слика разљућеног Хрушчова у ОУН, како скида ципелу и лупа њоме о сто. И изнервираног Руса кога видех недавно у шуми Bois de la Cambre, како је подмукло испровоциран почео да демонстративно храни пса из тањира шармантне госпође Белгијанке, власнице пса, да би тако исказао своју супериорност.

 

Ани ми је посаветовала да узмем боловање, док се мало не слегне све то што се десило. Прибавили смо уверење од породичног лекара Аниних родитеља, са дијагнозом: депресија, потребан одмор. У Фебекопу су се сложили, и отворили ми боловање до даљег. Није ми пало постиђеном ни на крај памети да се тамо икад појавим

 

Потрешен и растрзан, свестан да је са Белгијом завршено, саопштих Ани да сам одлучио да напустим Белгију, и да се вратим у Београд. Она скамењена од неминовног, истог тужног сазнања, до кога је и она сама дошла, ћути, не каже ништа. Изгледа да је и њу почело по први пут да замара све ово што се са мном , и са нама, одавно догађа? Да умањим бол и страшни шок који тако муњевито, али неминовно, разори нашу заједницу, наше снове, предложих јој да и она иде са мном за Београд, и да тамо прво нађем посао за мене, па онда и за њу.Она прећутно прихвати, не одбија, јер зна зашто ја то кажем. Да ублажим тугу растанка!

 

Док би Ани била на радном месту, ја сам одлазио у град, или бих шетао околним улицама кварта. За мене је постало несносно да будем сам у стану? Моја несаница се нагло погоршала до максимума. Устајао бих ноћу и шетао по стану. Ани би се правила да то не види. Док је она била на послу, лутао бих бесциљно по граду, или одлазио са мојим пријатељом Албанцем др. Н..(који је завршио медицину и  који специјализира психијатарију) у психијатријску болницу у Брен Л `Але, где стажира. То је на око тридесетак километара од Брисела,  болница је погодна за одмор, на брегу у густој шуми. Читаоца ће занимати откуд такво двојство у мојим односима са бриселским Албанцима? Једни ми прете, а са другима се дружим?. Из јединог разлога што ја у провокацијама асоцијалних младића Албанаца, нисам препознавао Албанце као народ, него заведене младиће. А др.Н.. се увек са мном коректно понашао, и ја сам у њему видео пријатеља достојног поверења.

 

Ани се показала као добра вила. Увек уз мене, свугде на помоћи, брижна. Приближавао се наш растанак, који би требало да буде крајем јула. Договорили смо се да одемо на наше последње заједничко летовање и то у Италију.

 

Белгија бруји, у Шведској се десило неколико терористичких акција усташке емиграције. Миро Барешић је убио југословенског амбасадора Владимира Роловића у Стокхолму 7. априла 1971.  Са два пиштоља у руци припуцао је на домара Вукосава Дуговца. Када се на вратима појавио и амбасадор Владимир Роловић, нападачи су почели да пуцају у њега. Док ово читам у новинама, Барешић ми неодољиво личи на чудака који ми одавно прети раменом? После неколико дана амбасадор Владимир Роловић је издахнуо од задобијених рана и повреда изазваних физичким злостављањем. Овај окрутни злочин узнемирио је тада не само неутралну Шведску и тамошње југословенске раднике, већ и Југославију и читав свет. Био је то један од најсуровијих терористичких аката у то доба и један од бројних емигрантских напада на Југославију. Један од кључних захтева југословенске делегације која је стигла у Стокхолм дан након смрти амбасадора Владимира Роловића, је био да председник Шведске, Улоф Палме одмах забрани рад усташке емиграције, која је имала више удружења у Шведској. Премијер Олоф Палме је глатко одбио да испуни захтев југословенске делегације.

 

Читајући ове редове, схватио сам да се став Запада због нечега, почиње  да мења према Југославији.Зашто?

 

Да ли је чудак што трза раменом усташа? Или балиста? Ко је овај што ми је опалио шамар?

 

Rue de la fierte nationale ( улица Националног поноса) ме 1 јуна 1971.године због нечега подсети на змију. Зашкрипаше кочнице аутомобила који такорећи у месту стаде тик уз мене, плавуша за воланом излете из кола, због нечега сва раздрагана поче да ме загледа радознало, као да смо заједно расли. Учини ми се по искреном лицу да би могла бити Рускиња? Поред ње је седела витка црнка врло проницљивих очију интелектуалке. Повисока црнка уперила из кола нетремице у мене плаво зелене очи боје Северног леденог океана, изокренула их, па завезала у чвор од изненадне среће. Маше ми сва пресретна као да је срела рођеног брата, или свог највољенијег. Отвори прерадосна врата возила, искорачи нагло истуривши раскошну натколеницу. Стаде на тло на пар корака од мене:” Данил, Данилушка, ја приехала из Омска вчера, где ти?” Мрмљајући ове речи баци ми се у загрљај, сва у сузама радосницама, поче да ми љуби лице и руке,

 

Одмах сам схватио: ПОМЕШАЛА МЕ СА ДВОЈНИКОМ! Ћутим, остављам да се ствари развијају саме од себе. Она и не гледа у моје лице, него ме обасипа нежношћу чедне пресретне женске душе, која је годинама сањала овај тренутак бескрајне среће сусрета са вољеним, од кога се давно растала. Непозната одмакну главу у страну, и погледа ме летимично:,, Зачем молчиш?” ( Зашто ћутиш?)

 

Ја се мало одмакох да јој оставим дистанцу да ме боље види и препозна, да увиди да ја нисам Данилушка.

 

Она се одмаче пар корака и настави да ме мотри нетремице и испитивачки. Онда врисну, као да је ујела за руку змија у шуми, ретки пролазници се осврнуше кратко у пролазу. Узмиче уназад сва унезверена, стави дланове на очи као да не жели да види неки улични удес, поче да гледа у мене као у демона:” Невазможно, Данилушка, зачем ти немношко изменилса”, прича брзо да су ми се мало црте лица помериле, да моје очи другачије сјакте. ” Что случилос с тебја, зачем ти изменилсја”, рида запрепашћено у моме правцу, сво време држећи крајње потрешена шаке на лицу и очима. Као да не верује овоме призору:,, Шта ти се десило, говори”, узвикивала је потрешена, не водећи рачуна о пролазницима. Улица је одзвањала.

 

Проговорих кратко:,, ‘Ја нисам Данилушка”, рекох укратко о себи,,, овде у Бриселу живи човек невероватно сличан мени, чуо сам да је дипломата неке источно-европске државе, вероватно сте ме помешали са њим, госпођо.”

 

На ове моје речи, она се наслони на улични стуб, хоће да се сруши, сво време држећи сва потрешена руке на лицу и очима: ,, Немогуће,тако сте слични, о Боже мој, како су људи зли, колико сте слични,то је немогуће, реците ми је ли то нека политичка игра?”

 

Укратко јој све објасних.

 

Она се смири, али је и даље дрхтала као прут, спусти руке са лица, намести хаљину, стаде пред мене на два метра одстојања: ,,Никад нисам видела тако сличне две особе! То је немогуће! Где су Београд и Југославија, а где су Совјетски Савез и Омск, да ово није нека политичка игра? Људи су зли, они су монструми.?“

 

Учтиво сам поздравио ове две младе жене и удаљио се.

 

Шамар је моја коб, стално бих се преиспитивао да ли сам исправно поступио? Упорно бих долазио до истог закључка да сам био пребрз и импулсиван, да нисам одмерио довољно могуће последице свог поступка. Имам и оправдање. Али ја нисам џин! Имам врло трновиту прошлост испуњену свакојаким неприликама и животним тегобама, претрпео сам тешке прогоне, а моја породица и велике трагедије у Другом светском рату. Овде већ годинама трпим описане провокације и застрашивња, изнурен сам, истањених нерава. Ето логичког оправдања за мој исхитрен поступак. Не могу никако да верујем да сам погрешној особи ударио шамар? А ако јесам? Шамари нису били јаки.

 

Знам да ћу ово све превазићи. Кривица није до мене, него до оних који су ми годинама претили и застрашивали ме и угрожавали моју физичку безбедност.

 

Али коме то објаснити? Чак ме ни Ани није никада о томе запитала ни реч? Ћути као заливена. Како да то објасним Аниним родитељима, и онима у Фебекопу?

 

Мени се чини да је Ани све више склона да види тај инцидент као део некаквих мутних закулисаних међународних геополитичких такмичења.

 

Зато мудро ћути обогаћена неким новим сазнањем. Не жели никако да се у то уплиће!

 

Увече док бих гледао телевизију, говорило би се повремено о Југославији, приказиван је филм о Босни, а пред телевизијски дневник у пола осам увече, у наставцима се свако вече сам гледао загребачки цртани филм о загребачком професору Балтазару. Чујем повремено реч ” Загребачко пролеће”.

 

Јако ме забрињава губитак апетита, једем на силу, као да једем траву и песак. Комшије испод нас набавиле мале кучиће, они стално тужно завијају ноћу на тераси дозивајући мајку кучку.Ани ујутру оде на посао, ја устајем ујутру и бежим из стана, лутам узнемирен и преплашен Бриселом, само да не будем сам са својим мрачним мислима и са двојником. Имам сада нову навику, која се претворила у обичај, да изненада кренем у шетње насумце по граду, да тако заборавим на своју невољу.

 

Видех у излогу оближњег киоска књижицу у врло живим бојама, зове се ”БИТКА КОД ВАТЕРЛОА”. То ме јако заинтригира, тражим разрешење тајне, желим да проникнем у енигму: КО ЈЕ ОНДА ВЛАДАО СВЕТОМ? Можда ће ми проучавање историје омогућити да можда барем мало докучим, које су то мрачне силе које се данас надмећу за превласт у свету?

 

Мирим се неминовно да је растанак са њом дефинитиван и заувек. Враћам се за Београд.

 

Тако шетајући оближњим улицама, сретох две средовечне пуније жене, учини ми се да су наше, носе шљиве, проговорише српски. То је лепо, али оне ми не могу нимало помоћи, иако су очигледно земљакиње. Улицом поред мене пројури комби, на њему се шарени слика у врло живим бојама- постарији просед Шумадинац у народној ношњи и текст “SLIVOVITZ”. Као да бежим, изађох на једну авенију у фламанском делу града. Када се дође у фламански део града све је другачије, као у бајкама Браће Грим, скоро умишљам нибелунге, готске саге? Или ми се само тако чини? Велики путнички авиони надлећу овај део града.Чудно, аеродром Завентем је далеко! Као да чита моје мисли једна висока, витка лепа црвенокоса девојка ми се обрати осмехујући се са симпатијама:,, Промењен је коридор на аеродрому до даљег.”  Зауставих такси, шофер млад Арапин,ми се смеје врло срдачно и пријатељски, каже ми да будем весео, да је живот леп, одвезе ме до Place Rogier. На врху облакодера стоји натпис “MARTINI ON THE ROCKS”.

 

Стадох, утонух у мисли, просто се укочих, тако стојим пола сата, можда сат. Размишљам непрестано о ономе коме сам ударио шамар.Неки радници су утоварали сиве картонске кутије у подрум, један ме загледа, типичан Белгијанац. Иако радник интелигентног изгледа, сав је сив и безличан, блед такорећи и испијен, много ради, приђе ми, врло озбиљно, али са симпатијама и топлином, и рече благо ме дрмусајући: ,,Крећи се, крећи се.”

 

Запањен видех да поред мене стоји, такође укочен, врло блед, као кип, дипломата совјетске амбасаде у Бриселу М………са којим сам се упознао на Слободном универзитету у Бриселу, и дружио се са њим повремено. Био је огроман, око 170 кгр. Плав и висок као медвед, врло интелигентан, полиглота, волео је изнад свега каубојске песме. Био је још један џин на Слободном универзитету, Американац, црнокос, беле расе, врло лукавог и интелигентног израза лица, стално је стезао неке тегиће у рукама. Сећам се да су се једном два џина срела у пролазу у аули Слободног универзитета, то је за мене био врло занимљив и узбудљив сусрет, било је чак и застрашујуће, мада се нису у пролазу ни погледали.

 

Тргнух се, приђох му, продрмах га, он ћути као крпа, ништа не говори. ,,Укочен”,помислих. Као и ја! Схватам!  Наиђе један стари Арапин. Све се претвори у Арапина!          Озарих се неком скривеном надом, у даљини видим иде ка нама љупка девојка коју знам са Слободног универзитета, честитала ми је када сам на једном малом шаховском блиц турниру био први, оптимизам ме просто поплави, прође, изгледа да ме није спазила?.Свет старог Арапина нестаде и све постаде млада девојка.

 

Побегох, скренух ка улици која се удаљава од Gare du nord, (Северна железнича станица), нађох се изненада изопштен из буке и јурњаве аутомобила у тихој мирној слепој уличици, која ме подсети на дечји вртић у природи, видех клупе и неке жене са децом, скренух њима и седох на клупу. То мени треба, мир и радост живота! Мој поглед изможденог младог човека залута на суседну клупу, не могу згранут да верујем својим очима: тамо је седео двојник! Као да се опустих, скоро да ми тај сусрет са њим у оваквим околностима поврати расположење. Али ја више не могу ни да се изненадим? Погледах га пажљиво, био је блед и жут као мумија, укочен, непокретан, као да је залеђен. Нем, непомичан, упитах се да ли је жив? Погледах му очи, оне су непокретне, фиксиране у једном смеру, као у мртваца, само му зенице заиграше као два врло покретна кликера када ме спази. Као да су му уградили очи од стакла?

 

Није могуће да ме није спазио? Учини ми се да ме негде из дубине мозга спази, као да ми немушто саопшти :,, Још ми и ти требаш?”

 

Устадох и побегох са места као опарен. Он ме није удостојио ни најобичнијим погледом, ниjе се ни осврнуо ка мени док сам се удаљавао, окретао сам се према њему да проверим овај утисак? Испружио ноге по тлу, и окренуо ми леђа. Као да нисам никада био поред њега? Могуће је да је толико укочен да ме није ни спазио? Или је моћник, или је неки уображенко? Он ме због нечега одувек ниподоштава? Ја сам врло поносан?

 

Размишљам о двојнику, каква необична игра случајности, физички невероватно личимо. Чак су нам и изрази лица слични? Откуд таква сличност? Запрепастио сам се када сам у његовом изразу лица, гестовима, покретима тела, осмесима, запазио да тако подсећају на моје. Невероватно! Да ли је могуће да психа јединке реагује на своје физичко обличје, која на њега даје сличне духовне одговоре, изразе лица, гестове ?

 

Када бих повремено одлазио до др. Н… на његово радно место у психијатријској болници у оближњем месту Brain l’ Aleut удаљеном тридесетак километара од Брисела у Валонији, носио бих са собом ову занимљиву брошуру о битци на Ватерлоу са врло лепим сликама у боји. Ишли би колима, а са њим бих се и вратио. Болница је на брду, у шуми, где је мирно и тихо. Идеално за одмор и читање. Отворио бих књигу ,сазнајем да се чувена битка на оближњем Ватерлоу удаљеном само неколико километара од Брен Але одигравала повремено и у самом овом месту.

 

Да ли из битке на Ватерлоу могу открити ко је онда владао светом? Можда ће ми то сазнање отворити очи да откријем ко су данашњи владари планете? Ко је крив за овакву моју екстремну страст за политику? А мене су у животу одувек привлачиле сасвим друге ствари?

 

Битка се одиграла 15. јуна 1815. године између Француске коју је предводио Наполеон и Коалиције коју су сачињавале: Велика Британија, Холандија, Пруска, Хановер, Хасау и Брауншвајг. Француску војску су предводилио Наполеон и генерал Мишел Неј, а војску коалиције Војвода од Велингтона и Гебхард фон Блихер. Јачина војна на страни Француске 73.000 а на страни савезника 67.000 војника и 60.000 Пруса. Поједине борбе су се изводиле у самом месту Braine-l’Alleud.где је ова  мрачна психијатријска болница дубоко увучена у влажну шуму.У библиотеци у Брен л’ Але сам читао књигу о бици на Ватерлоу.Ипак ми се чини да је Француска одувек била врло моћна држава, да су Французи врло жилав и мудар народ, и да се Наполеон није случајно појавио? Такав моћан и креативан народ жели да влада Европом и светом, али то желе и Енглези, Немци, Американци, Руси.

 

Онда су се тада сви били удружили против Француске, а недавно у Другом светском рату против Немачке.

 

Карте се чудно мешају, данашња шаховска табла није више као она почетком 19. века. Француска је прешла у табор ондашње противничке Коалиције, ствара се ЕУ.

 

Чини ми се да се сада сви потајно удружују против Руса, као што су се својевремено били удружили против Француза, затим против Немаца.

 

Увек је потребан жртвени јарац! У свакој средини се нађе неко на кога се каналише колективна негативна енергија. Али је то пре свега закулисна борба за освајања и плен.

 

Узех новине у руке и вратих се у ово време. Мало, мало па прочитам необичне вести о догађањима у Совјетском Савезу, које нису у складу са мојом представом о СССР-у, као свемоћној држави пред којом дрхти цела планета. Нешто се тамо тихо круни, крчка? Шта? Како?

 

Желимо да проведемо последње заједничко летовање у животу, свестан сам да је тако, да је наш разлаз неминован, дефинитиван, заувек.

Прихватам га као неминовност.Пре мога одласка за Београд који планирам за крај јула 1971.године, одлучили смо да одемо у Италију, са агенцијом Railtours која је специјализована за туристичке аранжмане возом.

 

У пријатном амбијенту брзо стигосмо у наше одредиште Сестри Леванте на Лигуријском мору близу места Рапало. Ово место је познато по томе јер је у њему 12. новембра 1920. године потписан споразум Италије са Краљевином Југославијом, о њиховим новим међудржавним границама. Није ми јасно како други треба да стварају Југославију? О нама су други одлучивали тада, а у много чему и о оснивању комунистичке Југославије. И о растурању Краљевине Југославије! А ми се сада заносимо са самоуправљањем?. И комунизмом?.

 

Али шта ја ту могу, то су огромне силе, ми појединци смо ништавни. А београдске бирократе умислиле да су свемоћне?

 

Може опет негде да експлодира, када се неизмерно нагомилају нерешена питања? Мржње и нетрпељивости се временом накупе, онда једном на крају све пукне у рату, па опет настану тектонске дубоке промене граница држава. Југославија се помало клима, убише амбасадора Роловића у Шведској? Па се све смири, до нове ерупције нагомиланог беса?

Стигосмо у мали породични хотел у нашем одредишту, у сликовитом приморском месташцету Сестри Леванте на обали Лигуријског мора, недалеко од Рапала. Собе су врло лепе, на педесетак метара од мора. У пролазу смо видели лепе пешчане плаже. Храна је врло укусна, особље љубазно.Упркос изнурености, понео сам две књиге из Универзитетске библиотеке, све ме вуче нешто да их читам.Увиђам да грешим, није требало да размишљам о књигама овде на летовању, него да се одмарам. Али је ту нешто јаче од мене?

 

Са нама за време оброка је седео за столом стари Немац са супругом, разговарали смо на енглеском, био је пре више година на летовању у Југославији, а у Бриселу је био још 1924. године:,, Сећам се трамваја у широкој авенији Луис”, каже сетно. Описивао је како је онда Брисел изгледао. Запазио сам занимљиву ствар: када са Ани и самном разговарају Италијани, или други странци, овога пута овај стари Немац, они мисле да сам и ја Белгијанац. Увидех да се они према Белгијанцима понашају сасвим другачије, него што би се понашали према мени, када би сазнавали да сам Југословен; изгледали су ми скромни и разумни.

 

Упознао сам једног старог Италијана који је био заробљен за време рата у Југославији и после тога, пришао партизанима, он је левичар. Гледао ме је из прикрајка пријатељски, тако ме је подсећао на наше првоборце, личи на маминог ујака Драгу Беатовића-помислих, причао ми је радостан своје ратне успомене, он је егзалтирано за Тита и комунизам. Говорио ми је на италијанском, иако овај језик не знам, добро сам га разумео јер ко зна француски, ко је учио латински у гимназији, тај са трудом може донекле разумети и италијански језик. Он ми је био врло драг, али ми је ипак нешто у свему томе помало сметало, јер не могу да схватим да овде не знају чињенице, да је Југославија земља, где је ипак већина грађана ипак обесправљена, будући да су чланови Комунистичке партије привилеговани..Али сам ћутао док ми је све то причао, и сво време сам му се љубазно осмехивао. Левица је врло јака у Италији. Ово је земља Макјавелија.

 

На плажи смо упознали брачни пар из Холандије, супруг, супруга и мало детешце. Они су врло учтиви, делују мудро, са њима смо измењали само неколико речи.

 

Сунчаног дана пред нама се на плажи појавише две младе љупке Италијанке, закорачише сјактавим жућкастим сандалицама у песак, као да са таласа са пучине донесоше невероватно узбудљиву мелодију ”Signor Capitano”. Упутише се право ка нама држећи у рукама некакве папире, обратише нам се на енглеском, боље рећи љупко почеше да преплићу језицима, када говоре енглески певуше, као што наше Далматинке или Мостарке када разговарају цвркућу као славуји на грани, биле су то анкетарке, постављале су нам питања о томе шта странци мисле о Италији и Италијанима. Откуда набасаше да баш нас анкетирају, а Ани и ја се управо бавимо анкетирањем?  Док смо одговарали на питања, плажом је дискретно у нашем правцу одјекивало из неког невидљивог транзистора:

 

Signor Capitano si fermi qui.

Sono tanto stanco mi fermo, sì.

Dimmi un po’ soldato, di dove sei?

la riva bianca

la riva nera.

 

Невероватно мелодична песма, тако подсећа на наше револуционарне песме. Желео бих да ова песма потраје што дуже. Чули смо је јеш неколико пута, ова песма као да постаде лајт мотив за све време нашег боравка у Италији, такорећи на сваком кораку се чује.

 

Италијани кажу за Левицу- Sinistra, а за Десницу-Dextra. А реч Sinistra значи и “пропаст“.

 

Били смо на излету у Портофино, где је долазио Џон Кенеди са супругом Жаклином. Сетих се познате америчке песме ” J found my love in Portofino’’. („Нашла сам моју љубав у Портофину“) Видели смо вилу у којој је живео Бајрон, а онда мало даље зграду на којој пише: овде је писао своја дела чувени дански писац Андерсен. Открили смо бајковито леп хотелчић, зове се “Санто Фруктуозо“ саздан на невероватно романтичном месту, у једном малом неприступачном заливу, окружен окомитим шумовитим падинама обраслим високим стаблима борова, у дивљини, до кога нема пута копном, већ се може доћи само бродићем који пристаје у малом затону. Овај хотелчић има малу плажу, и тамо затекосмо истински рај на земљи.

 

На плажи опет са нечијег транзистора се зачу тужна вест: преминуо Луис Армстронг. Рођен 1901., живео 70 година. Вест се заврши његовом познатом песмом ОЧИ ЧАРНИЈЕ. Изгледа да је он волео Русе, види се са каквом љубављу пева ову руску песму, као да у њој види наду. Има занимљиво презиме: Arm strong, што би у преводу значило ”снажна рука”. Снажна десница или левица?

 

Увече у Сестри Леванте у близини нашег смештаја би се обично зачула некаква граја.Ту у близини је кафана, у којој Италијани воле да свако вече бескрајно причају, играју лото, томболу, као и да се страсно расправљају и надвикују. Од њихове галаме не може да се спава.

 

Када бих долазио лети у Далмацију, као да бих се враћао у детињство, тај осећај доживех и овде. Италија је као продужено, вечито детињство, полет, усхићеност, оптимизам, нека нова енергија, нови мириси. Извиру неке старе успомене из детињства, неки заборављени пејсажи, давно виђени људи, враћао сам се као опшињен у прошлост. Понет, кренух у потрагу за детињством? Уђох у мало двориште, видех разгранато чворновато дрво, као оно у Нишу, по коме сам се верао као дечак. Жене на тераси чаврљају безбрижно. Један чикица се раскомотио на столици, смеје ми се док кашље, нешто ми шапуће као старом пријатељу. Одмах изнад  кућа што гледају на море, се окомито уздиже висока планина, поред дебелог стабла бора, скоро да се сударих са бујном девојком као зифт црне косе, силазила је низбрдицом и сама са собом је гласно причала, смејући се из свег гласа, била је бескрајно весела, и љупка у исто време.

 

Нације су различите. Белгијанци полако говоре, не гестикулирају, слично је и у другим земљама Западне Европе. А у Италији обратно. Иако у Белгији и западоевропским земљама гестикулирање, причљивост, изражавање емоција, могу бити понекад виђени као знак недовољне рационалности, или чак симптом нижег интелектуалног нивоа, овде је то уобичајено.Увидео сам да Италијани, ти који гестикулирају и дају одушка својој емотивности, нису ништа мање интелигентни или стручни у својим професијама од европских западњака. Насупрот! Они су одрасли, емотивно зрели људи, врло су мудри, свесно се препуштају осећањима, понашају се понекад као распојасана деца, много причају, шале се, бенаве се Они су тога врло добро свесни, мени се чини да они намерно негују емоције, галаму, да спрече да стрес не наруши виталност, да не ствара бриге и депресију. Они својим емоцијама уствари извлаче из дубине личности инспирацију за квалитетан креативан живот. Италија је романтична, али је развијена и богата, људи су весели и детињасти, спонтани, али свако савршено обавља свој задатак, као и они на Западу. И са још више жара! Њима су спонтаност и врста детињастости свесна самоинспирација, као нека аутосугестија у којој уживају.

 

То се тако хармонично уклапа у моју животну филозофију екстазе.

 

Да ли је здравије дати одушка емоцијама, или их пригушивати?

 

Поред ових типичних Италијана медитеранаца распојасаних весељака, запазио сам и нове генерације младих Италијана,повучених и затворених, који пазе на сваку реч и контролишу изражавање емоција. Баш као они на Западу.

 

На крају, ко је у праву, рационални прорачунати, самоконтролисани Западњаци, или Италијани емотивни Медитеранци?

 

Који тренд ће превагнути у Италији: западноевропска рационалност и потискивање емоција? Или традиционална италијанска медитеранска распеваност и причљивост?

 

Италију не познајем довољно, прошао сам пар пута кроз њу возом, гледао сам италијанске филмове, сретао Италијане, читао, знам подоста о овој лепој медитеранској земљи, и не осећам се овде као да сам по први пут, људи ми нису туђи, осећам се лепо и опуштено међу овим људима, имам утисак да  смо на неки начин сличног духа и менталитета. И наше земља излази на Медитеран! Ипак има значајних разлика. Италијани су типични латински медитеранци.Одувек сам уживао у њиховој уметности удварања, они су ту без премца, шармантни, спонтани, весели, духовити.

 

Ишли смо на излет у Фиренцу возом. Фиренца је прелеп град. Видели смо и криви торањ у Пизи. Посетили смо Санта Маргериту и Рапало. Воз је савршено удобан, долази и стиже у минут, као у Белгији. Зачудо, у овом возу нико ни са ким не ступа у разговор, као да сам у Белгији. Да ли је овако и у другим возовима широм Италије?

 

Двадесетодневни одмор у Сестри Леванте је брзо прошао, али је за мене уместо релаксације и одмора, ипак био стресан, пре свега због интензивне несанице која ни овде није јењавала. По први пут одкако се познајемо Ани и ја смо били нервозни у пар наврата, то нису биле ни расправице, за мене су те кратке неодмерене речи, по први пут од како се познајемо, биле симптом нечега, боље рећи дискретан знак незадовољства. Њен тужан лик ми није говорио да је љута н мене, не она је била тужна због међусобно изневерених нада.

После двадесетак дана смо се вратили истим возом компаније Rail tours.

 

На улазу у велику железничку станицу у Ђенови наша композиција успори, поче да мили, и стаде у месту пред црвеним сигналом. Чека укрштање. Изађосмо на прозор. На колосеку поред нашег вагона се полако заустављала друга возна композиција, клизила је, мили, па стаде у месту.Тачно наспрам нашег вагона се заустави вагон композиције на суседном колосеку, погледах и видех пријатно изненађен да се на прозор вагона наклонио брачни пар из Холандије, са којима смо повремено измењали поздраве на плажи. Насмејасмо се. Они нам се јавише весело. Њихова композиција изненада крену и нестаде. Љубазни конобари унесоше вечеру Наслонио сам се на седиште не могу ни да трепнем, о сну ни говора. Ани се пак згрчила на удобним седиштима и заспала сном праведника. Ноћ је, приближавамо се Швајцарској. Враћам се са летовања од три недеље, али уместо да будем одморан, ја сам уморан и измршавео, нервозан, испијен упорном несаницом.

 

Све ми се више чини да је Југославија комунистичка држава, блиска СССР-у? Али како то да комунисти имају утицај у Белгији, када су тако далеко? Како би Југославија која је уз СССР могла мене надзиравати у Белгији? Ко стоји иза чудака и његовог ганга младих Албанаца? Усташе? А ко је тај који ми је ударио шамар?

 

У овом возу размишљам упорно о феномену о коме одавно размишљам све упорније, који сам назвао LE QUART, што на српском значи ЧЕТВРТИНА. То је коб ? Замор, притисци, страхови, па још ако се јави несаница, лош апетит, онда се у таквим необичним околностима људско биће може претворити у спарушену биљку, у крпу, почне да слаби ментална снага, нема концентрације, нити удубљивања у оно што се ради, слабо се користи интелектуални посед, опада креативност. Све се ради површно. Човек се тако смањује интелектуално на делић (ЧЕТВРТИНУ) својих потенцијала, постаје као чапур неког дрвета, а који би можда могао бити велико и снажно стабло, али наједном је закржљао. Емигрантско политичко подземље ме је ових шест година у Белгији методично изнуривало, смањивало. Сви они који су били у контакту самном, свугде где сам био запослен, и на постдипломским студијама, су ме видели тако подмукло смањеног, не знајући за моје стварне потенцијале, да сам ја сасвим другачији, да сам сенка себе. Сада на крају мога боравка у Белгији, се пребирам, правим резиме, ово што сам постигао у Белгији за ових шест година је далеко испод мојих могућности, зато што су ме описане неприлике и стресови интелектуално смањили. Природно, и физички изнурили.

 

Прве три године нисам одлазио ниједном у Београд, јер сам осећао стид, зато што нисам остварио очекиване резултате, услед описаних опструкција.Како то њима овде у Бриселу објаснити о чему се ради? Они то никад не би могли да схвате, само би могли помислити да сам душевно уздрман. Ипак, има међу њима и оних просвећених, који су ме исправно проценили. Добро они знају о чему се ради. Али шта они могу ту да учине? Најбоље је да ћуте.

 

Воз нечујно граби, ноћ је а ја не могу да заспим, Сви спавају осим мене, мени несаница не да да склопим очи, наслонио сам се узнемирен на мекани наслон седишта.уместо да будем уморан и поспан, као да почех да се будим из сна. Нешто чудно поче да се дешава са мном. Наиђе нека необична снага, па се претвори у плиму радости. Као да дођох себи однекле из дугог одсуства. Просветљење настаде у возу који је  јурио као одапета стрела, устремио се према Бриселу, вијуга скоро нечујно у свежој ноћи кроз планинску Швајцарску.

 

Освестио сам се такорећи у трену.Нешто ми се рече само од себе. Шта и како се десило не знам? Сада сам зрео човек, наоружан сам новим сазнањем и искуством.

 

Стадох на ноге, наслоних се на окно прозора. Удахнух свеж планински ваздух, скоро да се пропех: Не дам се, повратићу се!

 

Воз забрза, као коњ када га возач ошине благо бичем, онда исто тако наједном успори. Видех зелени сигнал, промицале су сабласне полуосветљене зграде у свежој тамној ноћи, изгледа да воз поче да улази у неку забиту железничку станицу у Швајцарској. Осетих тек сада свежу швајцарску ноћ после три недеље медитеранске жеге.

 

Возна композиција успори, улазила је у железничку станицу, клизила је, милила Мом погледу се постепено , корак по корак, приближавао велики и висок стуб, зачудих се: сав је био начичкан свакојаким аутомобилским регистарским таблицама? Откуд оволике аутомобилске регистарске таблице на овој железничкој станици? Којом сврхом? Ту им није место.Можда се забављао неки докони весељак? Али железничка станица није погодно место за стављање аутомобилских регистарских таблица? Како то нису уклонили? Воз скоро стаде, наш вагон врло благо цимну зауставивши се у месту, сањиво благо тргну, удари тачку.Заустави се баш испред стуба са регистарским таблицама. Као да их неко нацрта испод мога прозора да их видим. Стадох на прозор и почех да зурим у свежу ноћ, у благо осветљену малу железничку станицу, нигде никога, једино видех радознао наспрам прозора нашег вагона ове аутомобилске таблице на разним језицима, из разних земаља.

 

Када спазих једну такву регистарску аутомобилску таблицу, као да ми је неко на послужавнику истури пред очи, тргох се, скоро да се пропех.Не могу да поверујем својим очима, то је била београдска регистарска таблица са бројевима: 616669

 

Као да се пробудих, осетих невероватно илуминацију и унутрашње просветљење. Освестих се једном заувек. И све схватих. Невероватно ново сазнање! Откривена ми је тајна! Сада ми је јасно како су ми то чинили? То је оно што сам слушао о тајном убеђивању од појединих студената на Слободном универзитету.Од овог момента мој живот постаде обогаћен невероватним откровењем. Отвори ми се ново поглавље у сазнањима о материји SOCIAL CONTROL, HIDEN PERSUASION, што сам читао у књигама које сам позајмљивао на СУБ-у.

 

Шеф ове забите железничке станице енергично искорачи. Он је средњег раста, здрав и румен, врло важан и строг, као неки војсковођа, бирократа, са палицом и црвеним ширитима на качкету.Крочи тачно на мали перон испод прозора мога вагона, на пар метара од мене. Видех га како стави брзо у уста пиштаљку и дуну, писну право у моје уши. Даде знак заставицом и воз крену. Спази ме, поклонивши се дискретно према прозору поред кога сам стајао, скоро нечујно добаци љубазно сањивим гласом у пустој и дремљивој железничкој постаји, на францускoм:„Bonne nuit!“( „Лаку ноћ!“)

 

Chemin de fere, raillerie. То са аутомобилским таблицама је духовита случајност, помишљам.

 

Сматрам себе за скромну особу. Откуд мени сада такав осећај важности? Погледах у Ани која је спавала са изразом мирног јагњета. Помислих патерналистички: Ја знам, а она, они не знају! Да ли сам ја део једне врло минималне мањине људских бића, чак и у западној Европи, и у свету? Ја сам део оних повлашћених који знају дубоко запретену тајну света. Да ја не уображавам? Ипак овакав начин и размишљање одбацих као низак ниво личног психолошког одбрамбеног механизма, којим бих тежио за илузијом интелектуалне надмоћности. Не, ја нисам такав!

 

Колико ли је наших људи, који су долазили на Запад, пролазило кроз оваква болна поступања, да би дошли до скупо плаћених откровења и сазнања? Боље би ми било да до тих сазнања нисам никад ни дошао.

 

Али не схватам ко стоји иза овога? Запад? Исток? Југославија? СССР? Масони? Тајне ложе? ЦИА, Наполеонови наследници, усташе? Мој отац ми је казао још почетком 1950-их година да Југославијом владају велике западне државе? Које? Ваљда се и оне међусобно боре за превласт? Са киме смо ми? А Совјетски Савез? А Кина? Шта хоће од мене?

 

Мени је јасно казао директор Фебекопа да ме враћају у Београд да се тамо борим. Зашто? Против кога? Ко ми даје такву улогу, због чега? А мој друг Рата безбедњак ми је казао у Београду пред полазак за Брисел септембра 1965. године, да ме шаљу на задатак у Брисел. Спомињао ми је стално белгијске “ тестераше“ ( Албанце), да ће ме гурнути њима у руке. Па ја сам заиста цело време имао неприлике са младим непријатељски настројеним Албанцима?

 

Нада даје смисао животу и у највећим неприликама. За Ани ипак нема посла у Београду, покушавао сам, не зна језик, мала плата, нема стан. За неколико дана путујем за Београд. Опет неколико узастопних бесаних ноћи. Ани је донела од колегинице два мала мачета, једно се звало Ромео, а друго Прунела.Читао сам дуго у ноћи да се смирим. Таман да угасим сијалицу и пружим руку да притиснем дугме, маче се залети и скочи и шапом пре мене угаси. Десила се чудна ствар, која се раније није дешавала, звона на оближњој католичкој цркви су почела свом снагом да звоне усред ноћи. Људи су ћутали узнемирени. Нису као што се то код нас дешава излазили радознало на прозоре, у ходнике; устадох из кревета и провирих кроз прозор, назирао сам у становима преко пута у полутами соба сенке, како се дискретно и радознало

приближавају прозорима.

 

Дан пред полазак за Београд 19 јула 1971.године је неко зазвонио на врата, уђе врло низак човек, скоро кепец, али лица мудраца и очију које одају врло моћног човека. Био је нејасан, дошао је однекле, били смо врло учтиви са њим, али нам није било јасно о чему се ради. Затим је наишао један други, исто тако мали кепец, и врло сличан, и опет је и он био нејасан. Ани и ја смо закључили да су то биле две различите особе, али врло сличне. Можда су близанци? Или двојници?

 

Ани ме је испратила на железничку станицу Garе du Nord ( Север). После четири године заједничког живота пуног пројеката и нада, остао нам је тужан празан растанак. Иза нас зјапе неиспуњене наде, као рушевине, пред нама будућност без смисла. Наш стан ће сада бити пуст, она ће одлазити на посао са изгубљеном надом у срцу. Када се човек на некога навикне, растанак уме бити тегобан и безнадан. Године нашег заједничког живота су се слиле у овај један дан, као да све лепе тренутке позаборављасмо? Како је људско биће несавршено? Дивне године заједништва се позаборављају, и види се само једно-овај тужни дан који немилосрдно потискује успомене.Тренуци сурово у трену прогутају сећања на читаве године незаборавне заједнице. Скоро као да нису ни постојале? Човек је несавршеност! Живот је неумитно суров! Плакала је у кафеу железничке станице нечујно, само сузним очима и тужном безнадежношћу црта лица. Савијена на сивој столици, сузним испражњеним очима без сјаја, и избледелим лицем ми је немушто саопштавала да јој живот сада постаје одвратно тужан, сив и монотон. Она је ипак реалистична и прагматична, трже се и усправи полако, као да себи каже одлучно-тако мора  бити!

 

Воз крете, она је стојала на перону избледела и нема, као сенка, Валонци су тако слични нама, и понекад старомодно сентиментални. То ми се нарочито свиђало код Ани и њених. Велеград није у њима убио осећај за оно што је лепо и природно. Тек сада сам схватио, Ани је из унутрашњости, из Валоније на самој граници са Француском, из брдовитих крајева, па изгледа да се у Бриселу осећа као придошлица. Као и ја у Београду! Ми смо провинцијалци, здравог духа, природни. Стојала је без речи, нема, не маше, ништа не каже. Када се врати кући, биће сама у стану-то је за њу новина која је баца у зебњу и неизвесност пред непосредном будућношћу. Али ја њу познајем, она ће се брзо прилагодити неминовностима. Белгијанци су врло мудри, ако другачије не може, мора се наставити живот уздигнуте главе, онако како се може.

 

Воз као змија поче да се обавија око Атомијума, опет поче моја опсесија понављања речи и слогова. Реч “Атомиом” изазива зебњу. Изговарам ову реч од завршетка, наопачке: Нуклеарна експлозија, закључих.Ту негде нађох и моје име исказано наопачке. Сетих се због нечега назива фирме “Бата“ у Нушићевој улици у Београду, видео сам слику из ратних дана , после немачког бомбардовања Београд 6 априла 1941 године је се на  фасади разрушене зграде, олујна београдска кошава је у небо витлала дим са запаљених обрушених кровова, али је се победнички њихала макета са називом “ Бата “  . Њу бомбе нису оборил на тло. Као да је њишући се некоме терала инат.

 

Да ли се из Брисела враћам поражен?  Шта може појединац да учини, ма колико био огорчен и незадовољан?

 

Она нестаде заувек. Заједно са кулом Атомијума. Никада је више нећу видети! Знам чувара Атомијума, упознао сам га једном приликом.

 

Закључујем да сам огрубео, живот је био суров према мени. Навикао сам на изненадне разлазе са драгим особама, на свакојаке животне неприлике.

 

Где је овде мој идентитет? Непредвидиви обрти и сурове животне неприлике се ређају убрзано једна за другом, треба реаговати брзо и рацинално. А ја сам неписпаван и уморан. Али мој оптимизам пред изазовима неизвесне будућности није нимало умањен. Живот у Београду је предамном. Како ће бити? Шта чинити?

 

Воз Брисел-Келн-Бон-Минхен је брз, клизи као авион, у руци ми је ред вожње купљен на железничкој станици у Бриселу, воз је стигао у Лијеж у минут, у Вервие са два минута кашњења, у Ахен у минут, у Келну је каснио само један минут. Воз крете са станице у Келну тачно по реду вожње. Црнокоси радници Медитеранци су убацивали пакете у поштански вагон. Нису стигли да убаце све, воз није чекао, кренуо је нагло, пакети које су убацивали у вагон у покрету су падали на земљу. Мора се поштовати ред вожње.

“Западна тачност и дисциплина!” Сетих се наших вишечасовних кашњења возова. Економиста сам, знам да је тачност возног реда тешко остварити, то је условљено са можда стотинак и више фактора, за то је потребан одговарајући технолошки степен развоја, који наша земља засада нема.

 

После шест година боравка у Белгији, у егзилу, враћам се кући, одлучио сам да се вратим у своју земљу, одакле сам, где ми је место, где су сви моји. А где другде и могу да одем?

Док воз јури ка југу Немачке, ка Минхену, неиспаван и на ивици снаге, као у трансу, се враћам у протеклих магловитих и кишних шест година боравка у тој просперитетној и врло сређеној западној земљи. Ја сам осуђен да се цео живот селим возовима. Овај белгијски је другачији од наших балканских, удобан је и сјајан, скоро нечујан.

Наши звучно и носталгично тандрчу по спојницама шина, и одскачу као таљиге, а овај воз, као челична летилица, скоро да лебди изнад пруге. Нема оног романтичног осећаја на који сам навикао када воз језди на југ ка Нишу, Скопљу, кад димљива горопад, као крдо подивљалих бивола, хукћући долинама између планина.

 

Зар је могуће да сам за шест година само два пута био у Београду? Уместо немуштог одговора, воз је јездио као крилати коњ долином велике реке Рајне. У мислима се трудим да направим резиме прошлости. Установљавам да је та визија прошлости улепшана или поружњена, али врло треперава, често врло другачија од аутентичног доживљаја у Белгији, и од тамо проживљене стварности. Човек је несавршен!

 

Не, ја нисам постао PERSONA NON GRATA.

 

Пренух се из мисли и вратих у садашњост, погледао бих повремено у ред вожње, воз приближавајући се Минхену је улазио скоро у минут у сваку железничку станицу.

Наиђе понеки мали тунел, десно се назиру контуре омање планине, као Авала, дремљиви путник да утоли моју радозналост показа руком: “Таунус“, пре него што воз уђе у тунел локомотива свирну реско, а то у мојим мислима одјекну:” Ту-не-л”, и опет “Ту-не’л”. Као да ми неко каже:”Не ту”!. Ја сам крајње уморан, изнурен, у зебњи. Понављам реч: ту-нел, у мислима је изговарам на разне начине.”Нет” скоро узвикнух. Као одјек се јави: Но! Не-закључих.

 

Воз се приближава Минхену. Знам Минхенску железничку станицу од раније, огромна је, са можда стотинак колосека. Минхен знам као град где се производе најбоље играчке на свету. Па и људе желе да претворе у играчке, роботе. Питам се шта се то дешава самном, у чијем сам поседу?

 

Запитах кондуктера, плавокосог, повисоког, већ средовечног Немца, који само завири у купе:,, На коме перону стоји воз “Југославија експрес“ који полази у 22 и 30, за Београд?” Казао ми је процењујући ме очима, труди се да процени које сам нације, можда и занимања, онда ми се обрати са уважавањем: да га питам када воз стигне, има времена, он сада не зна. Нисам могао у Бриселу да резервишем спаваћа кола за овај воз,  јер није било слободних места. А пут до Београда је дуг, и путује се ноћу, спавање је погодније од седења. Крајње сам уморан, а то ми треба, да спавам. Недовољан сан тежи да особу претвори у крпу, у играчку својих импулса. Не желим да будем робот, туђа играчка ”en distance’’. Ах да, Минхен је чувен по производњи играчака. Контролишем своје мисли, трудим се да будем што смиренији и рационалнији. Треба да ојачам, да будем здравији, кретање, храна, спавање, онда  човек постаје свој господар, постаје рационалан .Обратно, постаје крпа.Морам бити промишљен, методичан, најмања грешка ће ми се олупати о главу.

 

Воз улази полако у Минхенску железничку станицу, поче да мили, а онда стаде у месту помало отсечно.Погледах кроз прозор, на вагонима пише ћирилицом, а онда

латиницом “Југославија експрес-Београд-Минхен-Београд”. Каква сретна коинциденција – обрадовах се, од оволиког броја колосека, мој воз се заустави баш поред самог воза који ми треба.Али откривам у последње време толико чудних коинциденција.

 

Узех  кофере, закорачих из вагона на перон. Тек тада схватих да се мој вагон тачно зауставио испред два вагона кола за спавање воза Београд-Минхен-Београд. Тргнух се, постадох свестан једне друге необичне коинциденције коју сам уочио баш поред самих кола за спавање: погледах према вагону Београдског воза, кад на перону стоји кондуктер млади, црномањасти, витак, повисок човек, коме сам се истински обрадовао, јер је то био мој добар пријатељ, правник, са којим сам далеке 1962. године, лети радио као кондуктер у колима за спавање, да зарадимо за море. Он је остао да буде кондуктер, јер више зарађује него као правник у некој бирократској сивој установи. Посао кондуктера у колима за спавање значи и путовања широм Европе, а има и узбудљивих необичних догађаја. И бакшиша. Приђох му радостан:,, Каква сретна случајност”, смејао се. Казао ми је затим:,,Један наш човек из Холандије је отказао, има само једно слободно место, стигао си у последњем тренутку.”

 

Лежај је био доњи, а изнад мене на лежају се испружио путник, који се покрио ћебетом преко главе, не могу да му видим лице. Уморан затворих очи. Само што потонух у благ сан, неко поче да ме дрма, погледах изнад себе изненашен, да се нешто није десило, видех запрепашћен насмејано и пријатељско, али ипак строго, лице мога земљака и далеког рођака М……знао сам од раније да је био сарадник –доушник полиције из Југе. Дружио се повремено са школским другом полицајцом Ратом.

 

Ово је невероватно! Али се брзо мирим на било шта да наиђе.Огуглао сам на најневероватније коинциденције. Ћутим. Скоро да престах да се чудим. Шта год да се деси не би ме изненадило?

 

Значи изнад мене у купеу вагона воза који јури према Београдау, усред Немачке је полицијски агент из Београд? Ко и како води игру, ко је овде власт, или се различите власти боре међусобно? Мени се све више чини да су те власти у дослуху! Ко је врховни бос? Понекад себи заличим на јунака Добричанинове приче “ Заједнички стан“ , док отац породице решава укрштене речи, сав занет тоне у бескрајна проучавања свакојаких енигми и ребуса, док он ван реалности бистри нејасну политику, дотле му се ћерка заљубљује у подстанара. Владам собом! Нисам занесењак. Где да побегнем од оних који ми краду дане, живот и наде?

 

Ништа ме не може довести до лудила.Таман хоћу да заспим и баш када ми слатка поспаност наиђе на очи, тајанствени рођак би почињао да ме хвата за рамена и да ме дрма. Каже јасно и гласно, док у мене зури у мраку рођачки, топло и пријатељски:,,Нема спавања, наређење-извршење.”  И тако све до Београда.

 

Откуд он овде? Да ли ја сањам? Да ли је он овде по задатаку? Немогуће? Шта ми тај чини сада, дрма ме руком одозго, буди ме? !

 

Локомотива свирну пред тунелом: “Ту-не-л”, опет се тргух преплашено.

 

Чему толики интерес за мој сан, за моју форму, снагу, енергију, концентрацију? Када је човек неиспаван, он постаје крпа, то јест робот. То не смем дозволити. Јер могу бити злоупотребљен. Осећам страх од будућности у Београду. Победих вал безнађа, некога би то гурнуло у самоубиство, а ја постајем све одлучнији да се изборим свим снагама. Читао сам у возу књигу Сервана Шрајбера ”Када се Кина разбуди свет ће дрхтати”.

 

Пробудио сам се, освестио се. Врати ми се оптимизам. У се и у своје кљусе!

 

Стално се присећам сиротог младог Португалца Мартена. Они су и мени, као и њему, подарили улогу ”жртвеног јарца” ( ”bouc emmissaire”, ” classes”, превод аутора), од

мене праве учионицу, да помоћу мене шаљу поруке, да мојим примером уче друге:” ШТА ТРЕБА ЧИНИТИ, А ШТА НЕ ТРЕБА ЧИНИТИ”. Не смем дозволити да будем постварен, имам право на своје ја, на личну смирену интелектуалну одбрану. Ја прозирем у игру, они то виде. И због тога ме уважавају. Али иду на то да ме изнуре и претворе у врсту беспомоћног појединца. Да ме тако подешвају по њиховом нахођењу.

 

А гангови младића који су ме терорисали ових шест година, а чудак ?

 

Они бескрупулозни и бескрајно себични у мени виде погодну играчку за њихове игре. .

 

Кроз Словенију неко из таме тмурне магле баци каменицу на београдски “Југославија експрес”, пуче прозор као права мала бомба, тргнух се и заклоних рукама лице, по купеу се разасуше стаклићи, неко га разби споља каменицом. ”Каква национална добродошлица”, помислих. Или предзнак нечега, нечија порука? Буревесник-сетих се приче Максима Горког.Погледах кроз замагљен прозор испрскан кишом, више влажном кашом, маглом, тмурно је и облачно, спрема се неко невреме, бура, видим вране и гавранове, неке црне птичурине промичу кроз тмину, као у Хичкоковом филму ”Птице”.

 

Рођак се на све то засмеја, ухватио се за стомак:,, Ко њима шмиргла уши, нека се ухвате за уши и нека јодлују, наши, а више воле Германе“.

 

Свет се брзо мења, невероватно брзо, непредвидљиво, шта би јуче, шта је данас, шта ће бити сутра? Неке велике силе, непознате, оне одлучују. Шта да чинимо? Како да се спасемо? Планета је у нечијем поседу? Чијем? Како помоћи своме народу да изађе из заосталости и сиромаштва? Врло деликатно питање. То покушати значи дирнути у осињак, у забрањени домен. Шта очекује интелектуалца по повратку са Запада: конформизам, сарадња са властима, или критички став? Ово последње значи распеће на крсту, каменовање, линч. Закључујем да је најрационалније решење: избегавати било какво неслагање са властима, изабрати стратегију неке врсте дискретног конформизма, не одговарати на било какве облике неправди или провокација. Одмарати се, бавити се спортом, онда ће доћи сан, снага и,концентрација. Јер ако нема сна, нема снаге, нема концентрације, нема рационалности, нема одмерености. Своме народу ћу помоћи тако што ћу се трудити да пренесем сазнања из Белгије, пре свега на радном месту, затим у породици, међу пријатељима, на јавним местима. Професија, каријера, стан, егзистенција, породица, брак, деца-то су сада моји приоритети.

 

Један човек у возу сиђе негде код Загреба. Купих у трену на перону лист “Политика”, стижемо по подне у Београд. Видех датум: 20.7.1971. године. Па данас је мој рођендан, пуним 35 година. Каква још једна коинциденција! Враћам се кући из Белгије после пуних шест година у родну земљу, баш на мој рођендан. И то баш сада сазнајем!

 

Рођак је спавао, хрче. Цело време се смеје блентаво у сну, прави најсмешније гримасе, млатара мангупски рукама..

 

Шта ће бити ? Уздати се у себе.

 

Ова случајност са рођенданом ме охрабрује, можда ми то само провиђење поручује да ћу се поново родити после белгијског кошмара, да ће у мом животу бити отворена нова, светлија страница? Та помисао ме истински обрадова, даде ми нову наду. Али се ово може протумачити и другачије: да ће све бити исто? Да ли појединац може нешто да уради својом заслугом да утиче на своју судбину, или је све унапред предодређено од невидљивих моћника? Да ли смо ми сви играчке? Да ли се ја могу отети утицајима? Ко је главни газда?

 

Изађох на Железничкој станици у Београду. Тајанствени сапутник рођак скочи као спортиста на тло, зграби некакву торбицу, па се муњевито , без поздрава изгуби у реци путнка који нагрнуше из вагона.

 

Кренух кући, у Карађорђеву улицу број 50. Идем спорим уморним корацима ка згради Хотела”Бристол” у близини Железничке станице.

 

Спавао сам непрекидно 10 дана и десет ноћи. Некако смогох снаге и дођох себи.

 

Упркос квалификација и знања страних језика нигде у Београду нисам мога добити иоле погодније радно место.

 

Услед чега сам септембра 1973 године се поново вратио у Брисел, у нади да ће тамо ипак бити боље него ли у Београду.Увидео сам да сам био у заблуди, сва моја стечена права за претходних шест година боравка у Белгији сам изгубио, морао сам све почети изпочетка.

 

Ускоро сам био принуђен да се априла 1974.године опет вратим за Београд.

 

У следећим годинама је за мене настао тегобан живот, испуњен борбама што се тиче професије, прихода, брачне заједнице , губитка стана, и претварања у статус подстанара  од 1983 до 1997 године. A због мога залагања за моја угрожена права сам 21 јуна 1975.године био ухапшен и по казни насилно смештен у Психијатријску болницу. Од тада сам постао упоран борац против  злоупотребе психијатрије у политичке  сврхе, и за поштовање људских права, на челу Покрета за заштиту људских права, за шта сам добио више међународних признања, укључујући и Bruce Evoy Torch уручене у Парламенту Данске 19 марта 1999.године ( www.isil.org)

 

Године су се низале као годишња доба, неосетно, муњевито су долазиле и пролазиле, нисам се никад надао да ће ми доћи било какво побољшање само од себе, него само мојом упорном осмишљеном борбом. Један саборац је у предговору његове књиге о трагичној судбини полазника Дома за ментално заостале у Јабуци код Панчева написао: Очекујући светлост са удаљених  звезда. Ми борци за људска права, борци немогућег, знали смо да та светлост са далеких звезда иде споро ка нама, ми смо се усмерили ка њој.

 

Ко куца на врата отвориће му се.

 

Ми оснивачи Покрета за заштиту људских права смо одлучили 1980-их година да наш председник буде познати психијатар др. Веселин Савић, иначе сродник породице моје мајке. Овај детаљ наводим као значајан, јер је повезан са каснијим виђењем двојника у Београду.

 

Ту ноћ јула 1985 сам се случајно затекао у стану разведене супруге Саше и сина Милана у улици Војвод Степе број 68 у Београду. Из сна ме је нагло пробудио врло резак звук телефона. Скочих узрујан, питам се шта је сад, ко овако упорно звони у ове позне часове, погледах на сат, било је око 2 сата после поноћи. ,, Мој луђаче, одмах сад дођи “, чух жив и заповеднички глас доктора Савића. Он је увек такав, непосредан и шаљивџија. Да га питам зашто ме позива да дођем код њега у позну ноћ, сада када нема ни трамваја ни аутобуса, не пада ми ни на крај памети. Он би изменио из корена мишљење о мени, он не трпи таква питања. Он очекује од мене који га познајем, да такво питање никад не поставим. Захтева апсолутну послушност. ,, Сада нема никакав превоз, долазим пешке отприлике за пола сата,. “. ,, Дођи што пре“, залупи слушалицу заповеднички.

 

Мени не сметају такав његов тон, и наступ, знам да он у мени види некога ко му је врло драг и близак. Саша се нерадо сложи:,, Где ћеш сада у позне сате, када нема превоза, нити пролазника“. ,, Морам, “ одговорих кратко и изађох у ноћ.  Од нашег стана у улици Војводе Степе 68 треба десетак минута да се спустим стрмином до дна улице. Нигде никога. Прође клепећући поноћни трамвај пун путника, махом обесних девојака и младића, не стигох да уђем унутра. Из кафане на дну улице се зачу весела музика.Упутих се брзим и енергичним корацима у Булевар ЈНА. Не плашим се људи, него паса, прођох без проблема до Ветеринарског факултета, и успех се на Светосавски плато. Погледах горе високо у стан доктора Савића у Фрушкогорској улици, светлела је сијалица, назрех његову контуру на прозору. Попех се трчећи уз степенице. Доктор Савић чу моје кораке, отвори врата, држао је у рукама велики свежањ докумената, фасцикли и коверата, тутну ми је у руку скоро се издравши на мене:,, Наш човек Војо Шешељ је у затвору у Зеници, ту је сва документација, уради шта треба `, и залупи ми врата пред носом.

 

Следећи дан ме опет позва др. Савић, строго ме је опоменуо:,, Не играј се главом, учини све што можеш за нашег човека Воју Шешеља“ .

 

Тако сам ја започео свој ангажман у корист ослобађања Војислава Шешеља из затвора, који је трајао све док он није био ослобођен. Копирао сам документа, писао објашњења, слао на адресе међународних организација, давао страним дипломатама и новинарима. Војислав Шешељ је ускоро постао брањеник Аmnesty International и захваљујући подршци ове организације познат у свету.

 

         Већ годинама ми је расло масно поткожно ткиво на потиљку. Иако ми је гука на глави нарастала такорећи из дана у дан, немам намеру да идем код лекара, одавно сам изгубио поверење у наше докторе, не желим да идем на било какве прегледе. Чекао сам, надам се да ће гука престати да расте, али се то није дешавало. Моја мајка ми рече забринуто:,, Иди код доктора, може да пукне, као да ти је још једна глава нарасла на врату“.

 

Када сам се најмање надао ствари су се некако саме од себе подесиле. Доктора Војислава Секуловића, директора Неурохируршке клинике и професора Медицинског факултета у Београду, сам упознао у стану доктора Веселина Савића. Они су колеге, пријатељи и земљаци. Једне топле пролећње вечери сам га  затекао у стану др. Савића, одмах сам препознао да је професор Секуловић врло мудар , и да је моћан. Ако је моћан, мора да је подобан политички, као да се тргох? Загледах његов лик, иако је моћан, он је човек од части и достојанства, поготову ако се дружи са мојим сродствеником др. Савићем. Професор Секуловић ме је посматрао пажљиво, и врло радознало, др. Савић му је причао, нагађам, да смо основали Покрет за заштиту људских права. Он се загледа у велико масно ткиво на мојој глави, више на врату, устаде, приђе ми, и опипа пажљиво масно ткиво. Насмеши се да ме охрабри:,,То је бенигно, ништа опасно, дођите, ја ћу вас  лично оперисати, то је рутинска операција.“

 

Следећи његова упутства, убрзо сам отишао на прегледе у Клинички центар, и тамо срео познаника, др Љубишу Гуцића, лекара, рођеног брата Јована Гуцића, друга још из студентских дана. Захваљујући њему брзо сам обавио све потребне прегледе, однео их и предао на Неурохируршкој клиници. Тамо су их погледали и заказали дан када треба да дођем на клинику због операције. Требало је да тамо боравим десетак дана, тако ми рекоше. Схватио сам по пажњи особља и уважавању, да им је професор Секуловић вероватно саопштио да сам његов пријатељ. Сместили су ме у малу собу са четири кревета, од којих је само један био заузет, сазнах од болничара да је та соба резервисана за пријатеље професора Секуловића. Обавили су ми још неке прегледе. Врло сам се непријатно изненадио, када ми је дошла шармантна болничарка држећи у рукама налазе: ,,Један налаз је врло лош“, погледала ме је врло забринуто, и пружила  документ у руке. Нисам хтео ни да га читам, шок и узнемиреност су кратко трајали,  намах ми се вратише смиреност и самопоуздање:.. Немогуће, ја сам потпуно здрав, ово је нека забуна, изволите поновите овај преглед“, рекох. После извесног времена она опет дође, овога пута је била врло расположена, ,, Ви сте били у праву, направљена је грешка, извињавам се, ваш налаз је у реду.“

 

Дошао је и дан операције, прво су ме ошишали нуларицом до главе, па потом по мене дође снажан болничар са колицима. Сео сам у њих и уз помоћ болничара стигао до лифта, и даље на спрат, уведоше ме у ходник операционе сале. Ставише ме у болничка колица, болничар ми појасни:,, Тамо је операциона сала“, утом из те просторије крочи сигурним кораком средовечна шармантна бринета, иза ње је енергично корачао сигурним кораком професор Секуловић, смејао се весело:,, Сада ће вас она одвести у `Вечна ловишта“, био је духовит. Дакле средовечна жена отменог изгледа је била лекар анестезиолог. Пробудио сам се у великој соби. Отворих широко очи, и брзо разазнах где се налазим. Чух јаук:,,Мајко моја што си ме родила“, а потом узвик болничарке ,, Ивановићу, ето ме долазим“. Спустише ме натраг до моје собе где сам затекао насмејаног др Секуловића:,, Операција је успела, све је у најбољем реду, за неколико дана идете кући.“  У овој болници сам боравио од 25 маја до 7 јуна 1988.године.

 

По напуштању болнице сам наставио сусрете са др. Савићем. Тања, супруга доктора Савића ( доктор Веселин Савић  је уствари инспирисао Вука Драшковића да  о њему напише роман“ Доктор Арон“ ) ме је изненадила, када ми изнебуха рече:,, Опет сам данас на аеродрому у Сурчину видела оног човека који је невероватно сличан вама  Видела сам га у још пар наврата.“

 

Био сам збуњен и узнемирен. Доктору Савићу, њеном супругу и председнику наше организације сам у неколико наврата спомињао моје сусрете у Бриселу са невероватно сличним човеком. Доктор Савић је покушавао да ме убеди да је то била политичка игра, да су нашли донекле сличног човека, па га нашминкали. ”Доказ да је то било намештено, је што те је сусретао у возу, и на другим местима. У Бриселу су те неки врло моћни пратили, па му јављали где се налазиш.”

,

,         ,,Да ли је могуће да је тај мени слични човек из Брисела сада због нечега дошао у Београд?“, запитах врло радознао и зачуђен Тању. Она одговори:,,Чула сам, говори француски, очигледно је странац,  а сличност је фрапантна, боље рећи невероватна.”

 

Сада је доктор Савић ћутао.  Повремено би се закашљао, он је страстан и деценијски пушач, жалио ми се да због тога има  здравствених тешкоћа са плућима. После неколико минута дубоког размишљања се прену:,, Живимо у врло узбурканим и тешким временима.”. Застаде па се опет неколико пута дубоко закашља. Тако се наш разговор о овом мени сличном човеку завршио.

 

Да ли је он двојник из Брисела? Ако је то тачно, откуд он овде? Откуда са Французима? Ако је Француз, онда ме је варао у Бриселу да је Рус? А ако је тако, како је било могуће да су ми у Бриселу пришле у улици rue de Gloires Nationales две  Рускиње убећене да је то он? Mожда су то све биле како се то каже политичке фаранге? Или је он совјетски дипломата се придружио другом политичком кампу ?

 

Доктор Савић је преминуо једног због нечега збрзаног и уз6урканог дана 1990.године. Дан пре, за мене изненадне смрти доктора Савића сам разговарао телефоном са његовом супругом Тањом. ,, Веско је у болници, тамо где сте и ви били“, обавести ме.

 

Отишао сам увече да га посетим, лежао је у малој соби, у истом кревету у коме сам ја лежао после операције. Ми се никада не рукујемо, ни по доласку ни одласку. Када ме је видео, обрадовао се. Али на његов начин. Овога пута без буке и уобичајених гласних шала. Није изгледао болестан, био је смирен. Гледао ме је широко отворених очију.Мало смо попричали, и опростили се. Није ништа наговештавало озбиљно обољење.

 

Сутрадан ми је Тања кратко саопштила телефоном: ,,Веско је ноћас преминуо.“

 

У следећим годинама сам имао неколико разговора са господином Скенером, значајним димпломатом, у његовој пространој канцеларији  у Амбасади САД у Кнез Милошевој улици у Београду. Почетком 1991.године зазвонио је телефон на моме радном столу у Фабрици лекова Галеника где сам тада био запослен. Са друге стране су били дипломати Амбасаде САД у Београду, мушкарац и жена, позвали су ме на вечеру у 20 часова у Кућу Крсмановића, на Теразијама познатој и као Протокол. Зашто ме позивају баш на то место? Југославија  је пред распадом. А у овој кући , чији су власници моји преци и врло далеки рођаци  Алекса и Браћа Крсмановићи. је 1. децембра 1918. године потписан документ о стварању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Да ли то све има извесне везе и било какву скривену поруку у вези назива ове установе и мога презимена, и алузија на стварање Југославије 1918.године, а која се сада љуља и из темеља и урушава?

 

Дошао сам у тачно заказано време. Дипломате су, као да су знале, наручиле моје омиљено јело“ Босански лонац“. ,, И мени “, рекох расположено услужном конобару. Конобар ми се приближи: ,, Па ви знате српски“, гледао ме је зачуђено. ,, Природно, то је мој матерњи језик“, ухватих га фамилијарно за руку, америчке дипломате се насмешише скоро невидљиво, као да ми кажу ,, Он није неучтив, зна да се понаша са њима на њихов локални начин.“ Конобар је зурио са неверицом у мене широко отворених проницљивих очију, као да се нечега врло запетљаног досећао, као да  разрешава некакве ребусе, погледа ме сумњичаво, али значајно, и удаљи се одмах.

 

Зашто ме је запитао да ли знам српски? Нејасно? Неспоразум? Када год би прилазио нашем столу клањао би ми се снисходљиво, летео је око мене као најпонизнији слуга, скоро као неки муфљуз. Устадосмо са стола нешто пре 22 часа, Американци моју куртоазану понуду да платим одбише, платише рачун конобарима. Онај конобар што се зачудио да знам српски, се као чигра појави преда мном са мојим зимским капутом у рукама, било је хладно, донесе га из гардеробе, док га је придржавао је стално понављао ,, Поштовање, поштовање.“ Нисам му дао никакав бакшиш, али су му то дали Американци. Када се упутисмо ка излазу, он ме је допратио до самих врата, стално се клањајући ка земљи, понављајући “ Поштовање“, при растајању ми се наклони дубоко, чух на течном француском језику, са савршеним нагласком:,, А votre service Monsieur“. Тек се тада замислих? Зашто ми се обраћа на француском језику? Зашто ми то није рекао на енглеском?

 

Још од 1975.године повремено лично одоносим наша саошштења у Француску новинску агенцију Agence France presse, у високој згради на почетку Булевара револуције одмах до општине, прескакао бих нестрпљив по три степенице, зазвонио бих на врата, увек би се помаљала једна од њих од две  француске новинарке. Понекад би то била Хелене Деспик ,црнка, витка средњег раста, има интелигентно лице, увек би била учтива, имала је обичај да се преда мном  дискретно увија у фармеркама припијеним уз тело, да би на крају на лошем српском кратко проговорила:,, Хвала“ . Други пут је пред мене на вратима искорачила Викторија Стегић, она  је нешто друго, и физички и духовно, изразита плавуша, повучена у себе, стидљива у њеном свету, стајала је укочена преда мном скоро отсутна, узимала би у руке папире које сам јој донео. Хелен никада није ступала у било какав  разговор са мном. Приликом недавне посете Викторија крочи са прага просторија у ходник, нешто поверљиво би хтела да ми саопшти, приђе ми скоро на рукодохват:,, Страни новинари су на вашој страни, полиција вам је растурила брак са вољеном женом, ви се борите за ваша права“ Ухвати ме за лакат, климајући главом тихо изговори:,, У Београд долази Белгијанац, представник Белгијске авио компаније Сабена у Будимпешти, сви који вас знају запажају фасцинантну сличност између  њега и вас, знате страни новинари умеју да читају између редова?“

 

Бриселски двојник, севну мисао као муња! Присетих се конобара у Кући Крсмановића који се зачудио да сам проговорио српски, а на крају ме поздравио на француском, да, то је то, помешао ме са двојником? Који вероватно повремено тамо наврати? Па се пита зачуђен када је чуо да говорим српски, шта је сад ово, ко је па овај? Можда је помислио да сам обавештајац СДБ?

 

Да ли ћу га негде у Београду срести? А чему би ми служио такав сусрет?  А откуд он опет овде?  Скоро да се забринем? Нечије упозорење? Претња? Не желим о томе да размишљам, то је било тако давно.

 

Јулa 1992.године добар пријатељ Душан Покорни и ја смо учествовали неколико дана на Годишњем скупу ISIL-a ( Међународног друштва за индивидуалне слободе ), Сан Франциско- у Попраду у Словачкој .Душко Покорни и ја смо сели на воз Београд-Будимпешта, била је јара, 35 степени целзијуса, ноћ смо преспавали у колима за спавање. Стигли смо без икакавих тешкоћа и проблема у Будимпешту ујутру на Желеничку станицу Келет ( Југ). Приче о терористичким испадима према Србима се нису оствариле, све је било како треба. Седели смо неколико часова на перону железничке станице у Будимпешти, удобно се сместили на клупи, чекајући воз за Попрад у Словачкој, изненади нас полиција, тражили су од нас пасоше, онда нас оставише и одоше незаинтересовано. У међувремену смо од неких путника који су се опустили на суседним клупама, сазнали да је Попрад планинско монденско туристичко место у словачким Татрама, Татре то је као Словенија за нас, као например Крањска Гора, објаснише нам. Нестрпљиво смо чекали да се постави воз за Попрад у Словачкој. Имали смо још читав сат времена.

 

Душан устаде:,, Идем да купим сендвиче“,  оде без речи, добаци ми нехајно преко рамена у ходу:,, Враћам се брзо“. Није га било двадесетак минута. Појави се, из даљине млатарајући помало нервозно  рукама:,, Зашто си оставио пртљаг, могао је неко да нас покраде?“ ,,Нисам се макао са овога места“, погледах га зачуђено? ,, Како, па ја ти викнух из даљине са улаза у железничку станицу, ти ми само одмахну руком, шта се зезаш са мном?“ Ућутах.  ,, Ако си хтео да идеш у тоалет, могао си се стрпити док се вратим?“  Дуле уме бити тврдоглав , а и кратковид је, ваљда ће се смирити.

 

Не могу да поверујем да је Душан овде видео двојника? Будимпешта је велики, милионски град? Викторија Стегић ми је казала да је дотични намештен за представника бриселска Сабене у Будимпешти, то је тачно. Али откуд у таквом великом граду да се двојник појави баш на Железничкој станици“ Келет“, и да тамо сретне Душана Покорног? Не иде, то се Дулету једноставно причинило?

 

На овом годишњем скупу ИСИЛ-а ( www.isil.org) у Попраду 1992.године  сам срео интелектуалце из разних земаља, они сви заједно теже једном истом циљу-да створе бољи свет, критикују у понечему и Америку. Са њима сам се спријатељио, прихватили су ме. Обрадовао сам се када су ми свечано саопштили да су ме наименовали за представника ИСИЛ-а за Србију, и задужили да публикујем на балканским језицима књиге професора директора ИСИЛ-а Кена Скуланда и др.Мери  Руварт.За ту сврху су му дали скромну суму новца. Саветовали су ме да се не бавим људским правима и да поправим поремећене односе са властима. Они су према мени добронамерни и искрени, то је био мо закључак..

 

Повремено срећем у Београду поједине француске дипломате, они су према мени увек благонаклони, радо би ме саслушали и казали понеку љубазну и охрабрујућу реч. Поготову јер говорим француски течно, а знају да је мој рођени брат др. Велибор Крсмановић, биохемичар, редовни професор на Државном универзитету у Лиону, престижни научник, има двојно држављанство. Њих, као и друге западне дипломате, занима како се овде поштују људска права. Већ, извесно подуже време ме прима на разговор у згради Амбасаде у Париској улици, Саветник Амбасаде господин Арно. Господин Арно је средовечан, средњег раста и витак, светло смеђ, има мудро лице и проницљив поглед. Човек таквих особина би требао бити можда понекад и преозбиљан, или намрштен, претерано самоуверен, или строг?.Господин Арно није такав. Он је увек врло пријатан и расположен за разговор, остајао би са мном ћаскајући и по читав сат.Рекох му недавно у његовој канцеларији: РАДОМИР ВЕЉКОВИЋ , пензионисани пуковник ЈНА и професор Војне академије у Сарајеву, један од оснивача наше организације који је боравио 17 годиа у лудници због вербалног деликта, прихваћен од АИ, Лондон као “ затвореник савести“ ослобођен недавно се нашао у Сарајеву где има стан, је сада у заточеништву муслимана у Сарајеву. прогласили га неосновано за шпијуна Генералштаба ЈНА у Београду, мучили су га, три пута је био у коми, укратко представих случај Радомира. Господин Арно ме је цело време посматрао радознало, драго се смешкајући. Наставих охрабрен у мојој спасилачкој мисији:,, Лично сам једном приликом упознао у Сарајеву господина Алију Изетбеговића, хтео бих да му пошаљем факс, да га замолим, да се он лично заузме да Радомир буде ослобођен, да ли могу да Вас замолим да тај факс буде послат преко ваше амбасаде јер ја немам факс?“обратих му се учтиво. ,, Може“ рече кратко господин Арно. Одмах ставих на сто испред њега писмену поруку за господина Алију Изетбеговића од 12 септембра 1993.године. Десио се занимљив детаљ. Господин Арно узе телефонску слушалицу у руку, подуже је разговарао са Викторијом Стегић из Agence France presse, више пута је помињао моје име, говорио је брзо, нисам могао повезати о чему се ради.

 

Радостан напустих канцеларију господина Арно. Када ступих у хол приземља, ка мени се из даљине упути млади наочити француски дипломата, он се зове Алфонси, Корзиканац је, личи на до дрскости самоувереног Италијана, видео сам га на једном пријему у згради Амбасаде, разговарао је дуже са мојим другом још из студентских дана др. Љубишом Благојевићем, али он мене никада није видео. Ступи сјактавим холом ка мене обраћајући ми се из даљине на француском поименце, али то није било моје име, него неко друго страно име. Када стаде на корак од мене пружи руку да се  рукује са мном, али стаде збуњен у месту, тргну се, он је дипломата, ипак преко његовог лица прелете вал запрепашћења, који није умео да укрије, повуче хитро али учтиво руку:,, Извните помешао сам вас са познаником.“  И удаљи се.

 

Да ли ме је помешао са двојником? Могуће? Значи да двојник долази у Амбасаду Француске у Београду? Ако је тако, онда га је и господин Арно видео? Откуд он овде?

 

Радомир Вељковић је ускоро био на слободи.

 

Латио сам се посла, да публикујем либертаријанске књиге, изналазио сам преводиоце, лекторе, коректоре, штампарије, посао је кренуо. Људи из ИСИЛ-а су били задовољни мојим учинком, стицао сам њихово поверење.

 

Добих од њих позив да учествујем  од 4 до 6 октобра 1994.године на Годишњој конвенцију ИСИЛ-а у Мериди, Мексико. Допутовао сам возом у Будимпешту 1 октобра, да одатле узмем авион за Њујорк, па потом за Мексико.

 

Овде у Будимпешти ће изненадно настати дефинитиван расплет са двојником. Он ме је напао, гурнуо на ивицу стола у башти кафеа у центру Будимпеште, опалио ми шамар, у лево око ми се мало излила крв..

 

Изненадићу читаоца када му кажем да ме је у Будимпешти чекала Сибила ( име измењено), дивна жена, која је од како сам је упознао  маја 1988.године донела у моје позније средње године старости истинско пролеће. Срели смо се на скупу наше групе људских права у повећој соби у моме изнајмљеном стану у Београду, у Ћустендилској улици на Карабурми. На вратима се тога дана који је у мој живот донео радост и наду, нечујно појавила млада жена, негде између 35 и 40 година, њен  самоуверен наступ, сигуран ход, и правилне црте лица са усађеним мудрим и врло живахним зеленим очима, су одавале интелектуалку. Била је у тесним фармеркама, али је своје дуге витке ноге скромно и учтиво сложила и укрстила, показујући да је спремна и нестрпљива, да се са истинском пажњом удуби у моје излагање. Цело време се понашала врло достојанствено.

 

Мој брзи, први утисак, је био да је она не само врло привлачна, него префињена и лепо васпитана особа. А први утисак је често пресудан за даље могуће интеракције.

 

          Ускоро смо се срели, седела је наспрам мене у моме скромном стана:,, Убећена сам да сте ви поштен и добронамеран човек, зато вам се обраћам“, из сваке њене речи, сваког геста, погледа и поступка, су према мени зрачиле необична мудрост, помешана са искреношћу и добронамерношћу. Представи ми се ненаметљиво, толико похвалних речи  о самој себи, а које ми , уместо сујетног самохављења, зазвучаше крајње истинито и скромно: дипломирала француски и италијански, боравила  две године у Енглеској, годину дана у Риму, и годину дана у Мадриду. у адвентистичким црквама у тим земљама. Тада је била запослена у Г…., као преводилац, говори течно и пише шест светских језика. Није се нимало хвалила када ми је казала: Чланица Менсе у Мадриду.

 

Брзо је прешла на ствар:,,  Моја млађа сестра се налази већ 3 године у Психијатријској болници Централног затвора у Београду, тамо је сместио младић зато што је одбила везу са њим,он је наводно заљубљен у њу, има ганг, моћан је и познаје психијатре. “ Она настави:,, Мој покојни отац војни музичар је преминуо још пре дессетак година, мајка је у међувремену тешко оболела од Паркинсонове болести, ја сам често била отсутна ван земље.Њен младић, уствари квартовски макро и рекеташ, је то злоупотребио, дрогирао је, довео је уценама и претњама у врло тешко душевно стање. Моја сестра је ретко привлачна девојка, сада млада жена, он је био умислио да од ње направи проститутку, наводно да је казни што га не жели, у почетку му је то успевало, на њој је зарађивао вртоглаве суме новца, на крају се супротставила. Позвао је Хитну помоћ, пребацили су је одмах у ПБЦЗ у Београду, где је све било спремно за њен пријем. Уништили су јој психу инјекцијама и лековима, изолацијом. Ја је посећујем, њена личност и психа још нису разорени, она се може повратити.“

 

Погледа ме право у очи, њена искреност и потресна  брига за сестру, њена људска топлина, и необична симпатија овакве жене према мени, су ме придобили за њену намеру:,, Мени је потребна ваша подршка, да је отуда најхитније ослободимо, ви  сте мушкарац у кога имам поверење, мислим да ми управо ви можете помоћи да сестру отуда избавимо заједнички“.

 

Тако смо се постепено зближили. Сестру смо јој ослободили из луднице. Али се однекле појавио насилник макро. Сибила и сестра су биле принуђене да се брзо уклоне из Београда. Али то није нимало утицало на наша осећања. Виђали би се повремено у оближњим градовима у Мађарској, Грчкој или на Црногорском приморју.

 

Ево како се десио наш изненадни сусрет у Будмпешти.

 

Живот је чудна игра. Испало је да је она баш тада добила налог да дође из Латинске Америке службено у Братиславу, а Братислава је близу Будимпеште. Од дана позива на Конвенцију у Мериди у Мексику, држао сам је у току преговора са организаторима. Она је се потпуно слагала са мојим резервама према тако далеком и скупом, поврх свега напорном путовању, и предлагала ми да одустанем, да се учтиво извиним организаторима, а да она дође из Братиславе на неколико дана у земљу, има рођаке у банатском селу Добрица, које није далеко од Београда. Да тамо будемо неколико дана сами, на сигурном и у миру.Описала ми је чаробну усамљену кућицу у воћњаку.

 

Ипак,  стицајем описаних околности сам дошао возом у Будимпешту да узмем авионску карту за Мериду, преко Америке, позвао сам је да се видимо у Будимпешти. Сва насмејана ме је сачекала, извиривала је  иза стуба на Железничкој станици Келет ( Југ). Све је било као раније. Гледала је у мене задивљено:,, Чим се толико труде око тебе, уважавају те, требаш им?“ Одмах смо узели такси за аеродром. Тамо ме је чекало непријатно изненађење. Представник “Делта Реп“ на аеродрому ми је саопштио ледено и кратко:,, Не можете добити авионску карту за Мексико, јер немате америчку транзитну визу за Аеродром у Њу Јорку“. ,, Па мени су у представниптву ЈАТ-а у Београду рекли да америчку транзитну визу могу добити овде на аеродрому“, обратих му се кратко. ,, Не“, скоро да прекиде разговор, ,,  идите сутра у Америчку амбасаду, они ће вам дати визу, данас Амбасада не ради“, и нестаде са шалтера.

 

,, Нећу да путујем у Мексико, хајмо негде да пошаљем факс поруку у Мериду, да знају да не долазим“, рекох јој, а као да ми она суфлира. Ова одлука је за мене било велико душевно растерећење, олакшање од вишенедељног стреса и терета. А њене усне су се помицале као да заједно са мном изговара ове моје речи,  као да сам одавде из далеке равне Мађарске ослушкивао сјактави Дринин брзак, како се прелива преко бљештавих белутака каменчића.

 

,, Желим да се вратим дефинитивно у Београд, очекујем да престану санкције и ратни сукоби, да заживи правна држава, да будем сигурна. И да будемо заувек заједно“. Посматрала ме је сва усхићена.

 

Док смо шетали, она стаде изненада пред мене и погледа ме право у очи:,, Остани са мном, не враћај се у Београд , тамо траћиш време?“ Ћутао сам. Да ли је то искрено?“ Желим дете, желим породицу“, поразила ме је искреношћу. “Америка је далеко, то није могуће за мене“, био сам искрен. ,, Могу да се вратим у Европу, ту негде близу, размисли, ако се сложиш то ћу убрзо да учиним“? Она је одлучна. Њена жеља је снажна. Ако бих отишао из Београда, онда не бих мога да преводим либертаријанске књиге на локалне језике, мој син, родбина, стан, плата, волим Дрину, без те реке би мој живот био празан. То је за мене неприхватљиво, то од мене очекују ти људи из ИСИЛ-а, нипошто не желим да изневерим њихово поверење. Одмах сам их обавестио да се враћам за Београд и да се  сада свим силама концентришем на главни задатак: превођење књига.

 

Договоримо се да се сутра вратимо возом за Београд. Поред нас је стајао таксиста, чуо је да говоримо српски, проговори наш језик са благим војвођанским мађарским нагласком,  каже да има за нас погодно приватно преноћиште. ,, Идемо“ позва нас, ,, Није далеко, пет минута одавде“.Био је сунчан дан, такси стаде, платих, таксиста ми тутну у  руке адресу и број телефона станодавца, изађосмо и набасасмо право на башту малог кафеа. Седосмо на дрвену клупу са меканим седиштима.

 

Нешто затабана иза нас, приближавало се од позади, неко ме одгурну грубо с`леђа, не дођох себи, угура се на силу између Сибиле и мене. Све се одигра муњевито, мене снажно одгурну,спазих цинично лице двојника, кезио се осветољубиво, окрете се дрско и поседнички ка Сибили да је загрли, као да хоће да је отме од мене. Да ли ће да пуца у мене?

 

Сибила устаде смирено и енергично, без речи, стаде са стране, чекајући  шта ће даље бити.Тада сам је обожавао, она је тако мудра и присебна, и лојална. Ипак питао сам се да ли она  запажа необичну сличност насилника и мене? По њеним зачуђеним очима, а она очигледно уме да конролише своја осећања, владала је собом, свашта је она преживела, закључих да она препознаје о чему се ради. Ја сам јој о неприликама са тим двојником у Бриелу у више наврата причао. Она се дакле очигледно досетила да је то двојник.

 

Устадох спреман да се браним, али не да се бијем. Лоше сам проценио његову намеру, то схватих када ме двојник изненади, као истрениран рвач гурну снажно на ивицу стола. Могао сам се озбиљно повредити, али срећом ударих се у ребра. Сетих се како  сам у Бриселу одгурнуо чудака на хаубу аутомобила. Ударац није био тако јак. Изгубих од ударца у ребра дах, напасник искористи моју тренутачну немоћ и несмотреност, замахну руком, осетих јак шамар у горњи део лица, у ушима ми зазвони. Исто тако ми је ударио шамар у Бриселу човек запослен у Предузећу за производњу инсектицида. Ја сам му тада узвратио шамаром.

 

Био сам сада на ивици савладавања беса да овоме овде сада узвратим шамаром. Сетих се последица шамара у Бриселу. Сибила препознаде да се некако савлађујем, повуче ме за  руку:,, Хајмо одавде одмах“

 

Однекле пред нама се појавише два строга полицајца. Виде да смо странци: ,, Ваше исправе“,  обратише ми се на енглеском. Када видеше да сам из Југославије, погледше ме скоро сажаљиво, или презриво. Окретоше се насилнику, он је био потпуно смирен:,, Ваше исправе“ Препознах белгијски пасош. Умешаше се у разговор неки од гостију који су све видели, један им рече на енглеском, да би ми  разумели:,, Они су очигледно близанци, то је породична  размирица.“

 

Полицајац ми показа руком на двојника, обраћајући се на енглеском:,, Господин има дипломатски пасош“, и удаљише се.

 

Сибила ми приђе, ухвати ме за  руку и поведе што даље од њега. Он је стајао победнички, ликовао је, раширио ноге као у возу за Ган, откопчао сако, показивао ми је црвени појас, као онда у белгијском возу, и своје разгрнуто одело пркосно ,крајње неучтиво и простачки показивао Сибили .Тргнуо је муњевито али благо десним раменом у моме правцу.

 

Згранух се!  Дакле то је тај , он стоји иза оних што су ми годинама претварали живот у Бриселу у мору.

 

Он се као муња удаљи, седе у аутомобил, даде гас, мотор забрунда и нестаде .

 

Био сам задивљен понашањем Сибиле. Она је права дама. Реаговала је мудро и смирено. Имала је пуно поверење у мене и моју промишљеност. Окрете ми се:,, Сличност је  заиста фрапантна, не разумем откуда? Тако је био задовољан после свега тога. Као да је са тобом сводио неке давне нерасчишћене рачуне. Знај, он је Фламанац, није Валонац, видела сам његово име у пасошу када га је показао полицајцу, његово име је фламанско, његов нагласак је фламански“ То ми је казала Сибила полиглота и чланица Менсе у Мадриду и Паризу.

 

Сибила ми приђе, стави нежно руку на лице:,, Повредио ти је и око, врло благо је закрвавило“. Снађосмо се за очног лекара. Прегледа ме: ,, Повреда ока је лака, за пар дана ће све бити у реду“ .Стави завој и преписа капи за око.`

 

То је био мој последњи сусрет са двојником.

 

Али до данашњих дана ми ипак неке ствари у вези са њим нису јасне? Ако је он Белгијанац, етнички Фламанац, откуд онда она епизода са двема младим Рускињама 1 јуна 1971.гоине у бриселској улици звучног назива  rue de la Fierte nationale у Бриселу ( улица Националног поноса) , оне су говориле руски, из Омска су у  Русији, испада недвосмислено да је он Рус? А овамо се сада показа да је Белгијанац. Можда је двоструки тајни агент, и Белгијски и Совјетски?

 

“ Какав простак ,каква  кукавица, а наводни  цивилизовани Европљанин“,погледа ме како ме никад досада ние погледала . “ Ти си поступио мудро и победнички, он је отишао поражен“, гледала ме је врло необично.Кoрaчали смо као омађијани. Знао сам да ипак нешто исто рашмишљамо. Проговорило смо обоје у исто време, исте речи:,, Исти , потпуно исти у свему, изгледу,  речима, у боји гласа, у осмеху“.

 

“Али то што је он сада учинио, ти не би никада урадио“, опет ми се баци загрљај. Пролазници су се у пролазу дискретно освртали у нашем правцу, нестајали су иза ћошка далеке улице, застајали и погледали помало зачуђено ка нама, она је још увек била  у моме загрљају.

 

Сибила је богиња мојих снова.Њу није победио кошмарни дан у Будимпешти.