Дешавају се човека таква јутра када и пре него што отвори очи падају му на памет и опседају га неке далеке, на јави и заборављене али у потсвести итекако урезане успомене детеињства, одрастања и пређашњег живота. Буду таква јутра и прођу али се кад тад поново враћају и терају човека да изнова и изнова мисли о томе. Дају му храброст да живи своју мисао и будан сања своје снове. Дају му онај мали делић снаге и среће када је потребно да тас животне ваге пређе на његову страну. Дају му право на најлпшу и најмистериознију ствар на овом свету, право на наду која живи и када све друго замре, увек је уз Вас и тиња у Вашим можданим одајама. Па и када се чини да је нестала, тако јој је мало потребно да се опет роди и засија као бастион Вашег спасења. Покушавају људи да то избегну, да заобораве, поготову ако имају нешто чега се нерадо сећају. Дању успеју да изгледају живахно, успешно, недодирљиво али ноћу, када се угаси светло у соби, остају сами са собом и дебело , са зеленашком каматом плаћају све оно што су преко дана успели да сметну са ума.
Увек ћу замерати велеградима и престоницама што никада не спавају. У тим градовима нема оних полаганих јутарњих испијања кафе у тишини када чекаш да бела свелост дана обасја твоју малу чаршију. Они не знају како изгледају та снена јутра са почетка пролећа када се све буди и цвета, када природа даје јасну поруку човеку да је све пролазно и само она јединствена и вечна. Сећао сам се увек тих јутара чекајући да се на хиљадитом семафору од мог ђачког стана упали зелено светло како бих стигао на факултет где ће професор сигурно каснити. Све те мале вечности које сам губио у саобраћајним гужвама велеграда покушавао сам да надокнадим мислећи на неки мали, сироти, убоги градић на „периферији“ зеље где ме неко чека, где ме неко воли.
Ако мене питате, постоје три чуда света. Највеће светско чудо од када постоје чуда је осмех једне Анђеле са којом сам ишао у школу, коју сам после тога ретко сретао а и боље што нисам, јер знам да никада више у животу неће имати тако безбрижно леп осмех девојке из провинције као тада. Тај осмех ће живети вечно у мени. Да имам сеф, као банке што имају, чувао бих сећање на њен блистави осмех. Друго светско чудо је чудо поезије. Поезије, краљице у игри речи која може све. Треће чудо су чуда технике као што је воз. Воз. Та гвоздена, ко зна колико тона тешка, машина којој је људска прогресија само мењала изглед, у неким земљама и бризину (али не и у нашој).
Петак је. Та реч која увек звонко одзвони у глави. Цела једна мала вечност испред тебе којој у том тренутку не можеш видети краја. Ранојутарњи лагани поветарац милује све оне које су чудни путеви навели у истом смеру , откине и понесе покоју тек процветалу латицу ране трешње и замрси неколико праменова женске косе која се лепраша као застава неког неосвојивог полиса. Тишину јутра прекину добро познат звук железничког обавештења путника о возовима коју ускоро полазе. Носећи свој ранац ужурбано ходам перонима на чијим клупама још увек спавају сви они људи које живот није мазио и пазио али му се они инате вољом да истрају на свом путу који је само њима знан и ма колико по њих био лош није погрешан јер нема погрешних путева. Већ видно припити железничар са криво стављеном шапком и краватом чији је чвор посљедњи пут свезан пре једно 30 година када је и почео да ради заустави ме и упита за упаљач како би упалио цигару коју држи у руци. Рекох му да немам. Уљудно се захвали и рече ми да не журим.
-„Неће та композиција кренути на време. Kаснимо у поласку 10 минута“. Да воз није каснио ја бих закаснио.
Седох у купе на место крај прозора у смеру кретања воза и из ранца извадих свој мали светло плави нотес и књигу песама мог брата по стиху Сергеја Јесењина од које се никада и нигде нисам одвајао. Беше то џепно издање са одабраним песмама. Воз мили и стално се чује туп звук преласка преко густих чворишта главне железничке станице где се укршатују стотине шина. У једном тренутку воз почиње да иде паралелно са друмским саобраћаницама. Пролеће и петак дају снагу људима који управо крећу на посао . Лагано се вуку минути а зелено светло семафора као да не зна да људи касне на своје послове које не воле и да их тамо чекају строги и намргођени шефови претећи им казнама и дисциплинским поступцима. Цвркућу кочнице старијих аутомобила, светле семафори, трамваји ударују по шинама као по бубњу, варничи електифицирана мрежа тролејбуса. Права јутарња идила велеграда. Мостови, као кичмени пршљенови, спајају два дела града дајући све од себе да на своја челична плећа приме све ужурбане пролазнике. У јутарњој измаглици њихов танки и светлећи обрис, као привиђење,служе неразбуђеним пролазницима као светионик орјентације морнарима на пучини. Плове тако људи својим животима без јасног циља и правца. Имају шестоцифрене плате, скупоцене аутомобиле, вишесобне станове али немају времена за своју децу, за своје пријатеље, за своје родитеље. Једног дана се окрену за собом и схвате да немају ништа.
Залуд скупоцени сатови са савршеним механизмима , опет немате времена.
Kаква је само срећница била та Исидора Данкан када је Јесењин њу толико заволео. “…Одрастао сам. Уз то пеота, са обизбиљном ал не великом снагом и неку жену од преко четрдесет лета звао сам лафицом и својом драгом…”. – Извините, да ли је слободно?”, упита ме један топао глас. –“Да, наравно”, одговорих не подижући поглед са књиге. Настављам да читам али ме одмах као свежи дашак морског ветра опи парфем мириса ваниле. Тада видех испред себе једну витку, плавокуса жену са кратком цветном хаљином како покушава да подигне свој кофер.
-“Дозволите да Вам помогнем?”
“-Не, нема потребе”, јасно и категорички ме одби као знак малог прекора зашто је нисам погледао на самом уласку. Она седе и поче да чита своју књигу коју извади из огромне женске ташне за коју се пре могло речи да је мини кофер. Kњигу која је сигурно нека љубавна прича са срећним крајем о којем маштају све жене.
Имала је дугу, златно плаву косу као несагледива поља пшенице пред жетву. Њене очи су прозирно плаве. На тренутке би се чак и губио у том бескрајном плавом пространству. Ја нисам ловац на дијаманте али њене очи, два плава дијаманта бих завуек чувао. Неопроцењива вреднос. Баш ми је жао што се у њу није заљубио неки несрећни и талентовани песник. Један живот му не би био довољан да опише те очи а његова слава би била вечна. Иако духом млада на њеном лицу су се јасно уочавале урезане боре као недвосмислена и јасна порука да лепота увек губи битку са временом.
-“Госпођо, да ли људи који се виђају са Вама сваки дан знају колико су богати”, помислих то али не изустих.
Приметивши да је посматрам она све време током путовања покушава да своју уску хаљину са цветићима повуче што више може и прекрије колена. Kолена којима жене освајају, засењују свет око себе док су младе. Поносно их истичу знајући на шта су мушкарци слаби. Али управо ту, на коленима негде на прагу четрдесетих јављају се први знаци старења. Хаљина беше мој савезник. На њену жалост или на моју срећу никако није успевала у томе. Та нежност којом је она одисала када би лежерно попут балерине пребацивала једну ногу преко друге с времена на време беше као нека невидљива и свемоћна магија која се ширила и манифестовала на најразличитије облике у свим сферама живота. Била је она једна од оних жена чију лепоту и “најдрскији и најсуровији људи гледају са обзиром који иначе немају”.
Посматрајући једно чудо природе ја сам потпуно занемарио свој поглед кроз прозор воза који иде тако споро да човек може на миру да се диви нетакнутој планинској природи забачених крајева. Некада је човеку потребно да се увери шта исконски значи бити слободан. Да оде од свих и дође самом себи. Да занемари мало правила и дрштевене норме са којима се свакодневно сусреће. Правила кућног савета у својој згради где станује, саобраћајна правила, правила на факултету, где код се окрене оивичен је некаквим правилима. Све је ту оку необично и вредно дивљења и чуђења, почевши од те уске и дотрајале пруге коју су људи изградили помоћу својих руку и приручног алата. Сваки тунел ручно прокопан. Десетинама година, сваки дан. Цео нечији радни век. Тунел по тунел. Kамен по камен. Праг по праг. Рукама и срцем. Оштри и стрми висови над којима пролазимо изгледају као свакодневни понори живота којима је човек изложен али некако лепше обучени у јарко зелену траву жељну сунца и маховину која године више не броји јер је давно одустала од жеље да је неко дотакне, руком скине са камена на који ће сести. Ту пролазника нема. Тај миран и забачен крај, нипочему познат поштеђен је светског лудила, хира и обести људи. Наградно је остављен да неизмењен, нетакнут,величанствен измами осмех, осећај романтичности и понеку лепу реч. У тим шумовитим али неизбежно стрмим пределима истичу се борови. Сами самцати, као горски вуци, поникли и израсли на каменом и плитком тлу. Успели у суровој борби са природом и као господари усправно, високо и поносито надгледају клисуре над којима се јасно види њихов обрис.
Нема истински праве, исконске лепоте тамо где је човек закорачио дубоко.
Око мене зелено.
Пространство зелено.
Kривудаве клисуре, планине и врхове
пресецају трансверзале, опет зелене.
Путем моје домовине ретки возови пролазе,
путовања дуга су, бистре реке мутне су.
Али… Мисли моје зелене су!
Нада моја таква је.
Око мене свет је сиви људским егом намучен.
Спасиће нас родна поља…
Домовина, зелена је.
Време се вуче као и овај наш воз.
“Никада ова велика казељка неће стићи малу”, помишљам у себи већ уморан, не толико од путовања, колико од призора и мисли које су ми се рађале гледајући природу и лица ока себе. Ништа од тога нисам стигао да запишем већ сам све покушавао да урежем у своју краткотрајну меморију сећања. Једна клисура за другом, кроз планинске венце , кроз кањоне бистрих планинских речица које у ово доба године када се снег отапа нарастају, до непрепознатљивости, у велике плаховите реке и чија имена знају само професори топографије у војним школама плови ова челична машина као да следи крај свет.
Али управо ту, близу, у центру небеског свода лежи један сиромашан и мали град, уморан од времена које га гази. На перону, чим изађох из воза, искрено се насмеја и поздрави ме, мени добро познат железничар који свакодневно покушава да победи електрични апарат за игре на срећу. Био бих сигуран да у томе неће успети да се не зове Срећко.
Град лежи у котлини где се измаглица свакодневно у јутарњим часовима шета дуж целог града, час горе, час доле као неки верни пас чувар. Да није пруге и велике фабрике никада ту и неби настала варош. Зато тај град и јесте посебан. Ту ништа није лако и утабано. Земља није плодна, клима је дивља а те људи, који ту проводе век, сем Бога сви заборавили. Људска жеља и слепо веровање градили су варош сваки дан да би она постала једна од највећих и најбогатијих у једном периоду. Kако је све овоземаљско пролазно па и то богатство остаде само жеља и слепо веровање да ће једном опет неко доживети да буде тако.Та позната лица дају ти неки осећај сигурности , да припадаш некоме, да увек можеш негде да се вратиш, да ниси само странац у ноћи великок града. Драге су ти те мале улице, закрчени тротоари где се аутомобили паркирају без неког реда и надзора, где људи имају слободу да се у пролазу насмеју једни другима и дискретно климну главом у знак поздрава а да их овај не гледа као да су скренули са ума. У том провинцијком хаосу има неког реда док у нечијем реду имао само хаоса. И зашто би уопште мењали свој ред ако се савршено добро сналазимо у њему? Боље савршен хаос него несавршен ред.
Пролазим тим улица крећући се ка периферији града и већ знам, мајка ме на прагу чека.