Марија Морозов

Тестамент

 

1. Круг промашаја

Ово је круг у коме нема невиних. Сви су повезани и сви су део једне прошлости, не знају да постоје у садашњости и да могу постати део заједничке будућности. Сви могу случајно да постану зависни једни од других и сви могу да постану део једне судбине. Сви могу да постану исход једног великог круга промашаја. Сви у том ланцу могу једном зарђати.

 

1.1.Промашен Крај

Пропаст. Јад. Промашај. Бездан. Јама. Пукотина. Понор. Тако види он његов живот. Такав је његов живот, такав и никакав другачији. Такав живот он неће променити јер таквим га је учинио. Он је његов живот и живот такав је он сам.

Касно је за промене, прекасно за кајање а још увек има довољно времена за умирање. Стоји пред безданом и празнина је његов сапутник. Не може да убије празнину јер она је невидљива. Удара је, сече, али су то све само слепи покушаји и нови промашаји. Зашто је морао његов живот испасти само још један промашај у низу безначајних промашаја? Још увек није крај али његов крај неће ни за кога бити нови почетак. На крају он ће испасти само још један безначајан човек, јер и на крају крајева његов крај је безначајан.

 

1.2.Промашен Почетак

Јад. Чемер. Беда. Горчина. Проклество безнадежног наслеђа. Такав је његов живот. Ништа није преувеличано и пренаглашено. Такав живот он је желео да промени али га неће променити. Он сам није његов живот и живот сам није он. Он није слободан. Он зависи од њих.

Још увек није касно за промене али не жели промене које остављају ожиљке и само још дубље гурају у понор. Нема за шта да се каје али биће и тога јер иза сваког ћошка вребају га прљаве канџе. Спреман је да у њима умре али мораће још да сачека. Он има чему да се нада али се не нада. Свака нада је била уништена. Наде су му уништавали безначајни људи. Надао се да ће можда и он постати безначајан као и они али тек је почетак а његов почетак је безначајан у њиховим животима.

 

1.3.Промашен Центар

Досада. Празнина. Висина. Чекање. Надање. Уздржавање. Суздржавање. Избегавање. Такав је њен живот. Она је искварена наивност. Такав живот увек тече истим током, на исту страну. Такав живот она није хтела да избегне јер таквим га је планирала. Добила је празнину али не и спокој. Слободна је од других али не и од себе. Изабрала је празну слободу. Не жели да је промени.

Она се још увек нада. Нада се да може до краја спровести свој план. Испало је све баш онако како је планирала. Нема за шта да се каје али се пита да ли би ризичнији пут довео до другачијег одредишта на коме би се кајала али и више осећала. Да ли би тада стигла на одредиште на коме не би било проливене ниједне сузе због учињеног уместо неучињеног.

 

1.4.Промашена Мета

Муљ. Бара. Плићак. Прождрљивост. Страх. Узбуђење. Такав је њен живот постао, ненадано. Никад се неће променити. Никад се ништа око ње неће изменити. Њој је поглед увек мутан. Њене речи су пуне лажног благостања. Она обмањује друге али непрестано промашује срећу. А њу срећа непрестано заобилази. Њена обећања су увек сјајна, али на крају и сувише јефтина и провидна испод те дречеће и умиљате блиставости. Њени тренуци благостања су прљави и замаскирани.

Она жели да бира мете, али она бива мета. И кад изабере мету она је погрешна као што је и она увек мета погрешних ловаца. Она жели промене али њен пут ка њима је недостижан и њени кораци су безначајни јер и њен циљ је баналан и празан. Она остаје празна и безначајна у тражењу свог безначајног достигнућа. Њено достигнуће је себичан циљ, тренутно задовољство. Задовољство остаје само пролазно и потрошно.

 

1.5.Промашен Ловац

Блато. Гадост. Одвратност. Подмуклост. Нискост. Јаз. На све то заудара његов живот. Од када је постао свестан да заудара постао је и свестан да се не жели тог смрада отарасити. Он је халапљив за изнутрицама оних који се муче. Он храни своју утробу са њиховим умором зато је и он увек уморан. А они нису ништа уморнији од његовог мучења. Њему никад неће бити доста таквог живота испуњен њиховим животима јер су њихови животи празни. Он жели да празни животе оних који се надају. Али он лови животе оних који немају више чему да се надају.

Он лови већ истрошене мете. Он изабере већ украден плен. Он никако да буде сит јер увек остаје гладан за туђим надама. Жели да их угаси, да их истроши, да их се наједе. Он гута туђе патње али за њега оне нису довољно јаке. Неко пре њега их докрајчи. Њему остају само опустошене ловине. За њега је то тек безначајни плен коме је давно отпочео крај. Његов крај неће донети никоме олакшање.

 

1.6.Промашено Време

Живи песак. У њему живи од самог почетка. Научила је да се гуши. Без гушења њен живот би био ништа јер око ње не би било никога и ничега. Али никако да научи да се увек хвата за погрешну сламку. Сламке око ње су слабе, клизаве, прљаве и непостојане. И њен живот пролази непостојано. Не познаје право време када и за коју сламку да се ухвати. Никада није упознала право време, заборавила је како време изгледа, не познаје му откуцаје јер не познаје живот ван живог песка.

Никада неће изаћи из живог песка јер се никада неће ухватити за праву сламку. Она то можда и не жели. Хоризонт од трски ће бити спаљен, претворен у дим и пустош. Време је пустош и пустош је време. То може да траје све до њеног краја али њен крај никада и није знао да је то крај јер није знао и шта је почетак. Не познаје време коме има почетка и краја већ само хоризонт живог песка који траје и траје.

 

1.7.Промашен Облик

Отисак у блату, отисак у прашини. То је његов печат. То је његов утисак који оставља другима. Он је мрља у муљу, облик који се мења, деформише и никад не трансформише у нешто повољно и добро. Ни тело, ни дух, ни лепоте ни памети. Тако су га описивали сви који су га познавали. Али заправо нико га није упознао. Једни би се клањали његовог деформитета, други би се склањали иза његове гадости нудећи му лажну доброту и самилост, навлачећи још ружнију маску доброте. Неки су желели његову патњу и мучеништво.

Највеће достигнуће његово је оставити што већи отисак у блату и што дубљи траг у муљу. Његов највећи успех мери се са коликим слојем заборава може да скида сваки дан као што прашину брише са свог облика промашеног постојања. Али прашина пада сваког дана на његов деформисани облик. Прашине не би било да нема ни њега, да нема његовог облика који је повлачи, мислио је. Прашина ће наставити да пада и пуниће дубок отисак и траг који оставља у блату.

 

 

 

2. Круг промашених биографија

2.1. Биографија промашеног Краја

Он је у идеалним прелазним годинама када је још увек само половином једне ноге у гробу. Све своје он је отерао у гроб. Обезбедио им је вечни починак. Треба да су му захвални на томе до гроба. Њему нема ко да му придржава остатак тела, не ослања се на скаламерије, зато готово увек седи на свом трону – гломазној и гламурозној олупини коме долазе сви на ноге кад год их позове. Али он нема никога за кога знају они који живе у његовој близини. Он живи далеко, скривено од градског тренда гужве и забаве. Ипак сви знају како до њега доћи и како пронаћи његово уточиште. А сви желе боравити у његовој близини, домогнути се висине са које он посматра удаљене тачке које светле са другог краја обале. Његово двориште, напустиле су и птице, пејзаж је саткан од корова и паучине. Али има нешто у њима што мами друге да са завишћу посматрају призор. Коров се одомаћио као и мрежа коју плете удовица.

Не жели да делује слабо а ни напуштено, жели да изгледа привлачно и још увек свеже и коме је стало до забаве. Његово лице изгледа свеже попут воштане фигуре. Сија као подмазан да пркоси надменошћу, а кошчате избочине јагодица, носа, вилица и чела њему дају доствојанствену фигуру лица достојну презира. Коса блиставо црна са белим нитима таласасто се превија иза увета и послушно прати раздељак, питомо прати врат који није нимало избраздан. Све на њему изгледа свеже и гланц ново једино што му органи нимало нису свежи а ни нови као ни утроба која већим делом дана вари тешку материју, а за друге су то деликатеси о којима само маштају док је он досадно жваће и прежваће као да ће сваког тренутка испљунути масноћу. На њему се тај трулеж ипак не види а никад га не испљуне. То он зна и то је његова тајна. Мисли да ће ускоро закорачити обема ногама у гробу, да ће отићи на починак коме нема краја и зато жели наћи некога коме ће предати свој терет, за друге то је читаво богаство, благостање које сањају јер га никад нису ухватили.

Скренуо је са пута просветљавања свога духа племенитошћу коју је некад чинио свима. Њему је дух већ довољно просветљен до убеђености да други путеви више не постоје, да је повратак немогућ и да он не може бити никакав другачији него што јесте овакав какав је сад. Заменио је великодушност са прорачунљивом мудрошћу да би другима чинио оно за шта су га молили. Гледали су га као у доброчинитеља, спаситеља иако су знали да уколико не врате добијено следе најгоре казне. Те казне су ублаживали јер спаситељ је тај који даје и одузима. Мислили су да је њихов живот већ ионако довољна казна да горе не може бити, али увек може бити још горе. Нису очекивали да је њихов доброчинитељ свиреп и креативан у мучењима. Он никад не заборавља и никад не прашта. Он даје али он и тражи. Он више није онај исти Спаситељ.

 

2.2.Биографија промашеног Почетка

И он је у прелазним годинама, када још само треба да прође кроз четири годишња доба па да почне да се мења, деформише, мутира. Овако, још увек је само дете, али већ велико дете. Али треба преживети ту окрутну сезону природе док не уђе у своју окрутну сезону одрастања. Треба издржати налет мраза и олуја што секу кроз мршаво месо и продиру до слабих костију. Треба издржати кише којима нема никад краја јер мокром телу се чини да сунце никад доћи неће. Треба издржати сунце које кад греје оно пржи, пече а глад и жеђ постају још јачи. Он је увек гладан и жедан јер он никада нема и њему нико не даје ако не тражи. А он неће да тражи. Он не жели милостињу. Он не жели да буде слаб, за њега су они слаби који траже и моле.

Њега није имао ко да научи да постане слаб али није постао ни јак. Постао је опрезан и уплашен. Можда ће се променити ако проживи сезону. А време никако да дође, никако да прође, када је тешко, као да стоји и тестира га колико може још терета да поднесе. Нико није уместо њега носио и подносио терет, јер није имао ко. Он је терет био њима и зато је остављен. Одбачен је од свог порекла. Одбачен је и од свог новог порекла. То сада делује поражавајуће зато што сада са овим знањем може да то оцени и процени колико је ужасно. Тада је био само почетак, када је рођен у хаосу. Можда и јесте нешто знао, назирао али се његово ново и свеже болно искуство брзо затрпало другим. Заокупљивање чула се наставило и када је убрзо научио да не мора више пузити као црв. И тада је одбачен. Не сећа се тог свог другог порекла које се трудило да остане црв. Други су имали тек толико самилости да га удаље од тих мучитеља који су се мучно трудили да никад не устане и не изусти ни једну реч, да остане црв. Али нико од њих није имао самилости да га прихвати. Можда ће заволети самилост ако је икад упозна. И тако је опет био на почетку новог прихватања али је то већ био крај. Овог пута није остављен, оставио је он њих. Није се снашао међу онима који су имали сличан почетак јер нимало није био сличан њима. Није желео да са њима дели кривицу, преживљавање, учење подмуклости, да са њима отупи на лепе доживљаје и да се задовољава само основним. И трећи почетак није му одговарао али овог пута га је усадио у сећање. Није имао чиме да замени тај нови почетак осим сазнањем да је бекство могуће. Нико не може да зна са сигурношћу када је рођен, јер не може да потврди то искуство, не може да зна који је то да, месец, година, може само да верује. Он је желео да верује у нов почетак и зато је отишао. Није се осећао да припада тој великој групи затрованих, стравично уплашених и лажно храбрих. Отишао је да се никад не врати.

Постао је луталица али је био свој, нико није имао власт над њим иако су сви мислили да му је неко потребан, да он некоме мора припадати. Он је припадао само својој потреби за знањем и новим почетком. Његови вршњаци луталице од тога зазиру, њега као таквог се стиде а они питомци који не знају и не желе никакв нов почетак му завиде. Мисле да има слободу, да је то авантуризам хероја који је кренуо у потрагу за изгубљеним благом. Никада ништа није изгубио јер никада није ништа ни имао. Он не жели благо, не машта о томе и никад није. Жели само склониште које ће бити довољно јако да га сачува од болести и гадости јер жели издржати почетак новог краја. Он непрестано лута. Наилази само на керове луталице који га тужно а понекад и бесно њуше.

Глад за знањем му није угашена али се други труде да никада више не пожели да сазна. Не жели да га учи улица. Не жели улично сакаћење достојанства. Зато је и открио школу од које се труде да га удаље. Никако да науче да он није као остали. Он жељу за знањем похађа добровољно и самовољно. Њега нема ко да тера на добровољно и присилно присуствовање јединог простора где има кров над главом. Сам је свој, сам себе покреће. Али они њега желе да истерају. Зна да није пожељан. Превише јако заудара његова жеља за знањем. Спушта њихово достојанство на тако одрпан, прост, сиров и природан приступ. Нико не жели да преузме одговорност а самилост је превише скупа.

 

2.3.Биографија промашеног Центра

Она је та која нуди самилост, али само као привид. Па нека је и лажна али само нека је на продају. Увек има оних који су спремни да плате високу цену јер знају да измере. Никад она саосећање и нежност није добила од других те је нико и не може кривити што не зна како изгледа када је самилост права и искрена. Нежност, љубав, добродушност, великодушност никад није добијала бесплатно. Тако је научена и нико да је научи да можда може и другачије. Такве који би јој показали другачију врсту љубави она никако да сретне, можда јер не постоје.

У идеалном је животном добу јер је проживела све досадне и наметљиве али неизбежне изазове успона, падова, откривања нове себе. Упознавала је она сасвим брзо и проницљиво друге, бар њихове маске али не и себе испод маске. Саживела се са маском неговатељице слабих, болесних, наказних. Надали су се да им њихова неговатељица пружа бригу за здравље, топлину за оздрављене и дуговечност. А неки од њих су и слутили само нису хтели да поверују да им то све чинила јер је знала да ће убрзо пружити добродошлицу за покој њихове слабе и паћеничке душе. Свесна је да ће и она бити та којој ће место починка бити близу њихове раке али њој још увек није време, јер она зна да га измери. Има времена сасвим још довољно док је не прегази то исто време које она сада вешто користи у своју предност. А до тада треба збринути оне који ће заувек отићи пре ње. Таквих има много, треба их упознати. Упознавање са њима је постала за њу професионална рутина. Увек је имала дара или неки би то назвали проклеством да проникне одакле допире трулеж и да је веома брзо пригрли, али само да је пригрли а не и истински прихвати. Други – њени конкуренти би се гадили, склањали а она би јој трчала у загрљај као лешини лешинар. Она је научила да види шта се крије испод трулог меса. Ту су и труле кости али са њима иде и душа која ће оставити свој тестамент. Тестамент она види као додатну награду која јој припада пуним правом за сав уложен труд и за сво њено давање, поклањање пажње и других раскошних особина. Још вештија је била да препозна трулу душу и да намирише тело које је у процесу распадања иако споља не одаје никаве знаке. Ту је имала предност над њеним свежим, новим, још увек довољно неискусним супарницама. Она им је свима могла бити мајка па и даље од тога. Али је била веома очуваног стаса, изгледа, кондиције. Научила је да се мора неговати али не онако како негује друге. Према себи мора бити најискреније нежна, фина, ни најмање опасна, летална. Још увек има времена док не уђе једном ногом у гроб а до тада мора пазити на свој углед и изглед.

 

2.4.Биографија промашене Мете

Пред њом су нова откривања, успони, падови, ако их доживи. Она живи у сваком тренутку, али сви тренуци су постали исти. Никако да се избави из тог трулог ланца узбуђења јер она то и не жели. Ишчекује грандиозно узбуђење које ће је ошамутити, пореметити. Али промена никако да дође. Прекид – анестезија траје само док се све поново не врати у почетно стање. Не трпи досаду и понављања али упорно понавља површне доживљаје. А након површних доживљаја јављају се и површна очекивања и трагања за новим искуствима која су само површна и лако ухватљива. Увек се свршава исто – неухватљиво и ускраћено трајном радошћу.

Напустила је своје порекло јер га није ценила, није га доживљавала као своје. Напустила је свој дом, јер му није припадала. То је за њу био само непресушан извор досаде и отуђености. Уместо зближавања са својим ближњим блискост је плитко задовољавала у тренутном прихватању од нових, непознатих, мутних лица. Глумила је задовољство и срећу у канџама странаца. Чељусти тих ловаца на тела балила су за њеном ватреном младошћу. Њена младост је почела да се троши, каља. Заглавила се у њиховим клопкама иако их је она поставила прва. Постала је плен јер није умела да клопку постави на правом месту.

Одрекла се света обичних – тако га је видела и замишљала. Није хтела да се меша са оним просечним будалама који уображено мисле су бољи од других. Није желела да упоређује себе са онима који мисле да знају како постићи успех, са онима који воле да иду утабаним стазама до сигурног благостања – самоостварења. Она је била стваралац својих стаза којима су полазили они који су веровали у племенитост дивљине. Она је желела да су губи у џунгли међу зверима али није никад бринула како ће бити прождрана. Не смета јој њихово зверство. Све је лакше поднети од пуке досаде. Они што цене себе, имају поштовање других, чекају истинску љубав – она не цени.

Мислила је да учи од себе али је учила од слабијих, подмуклијих и прљавијих. Ништа они њој нису значили као ни она њима. Она је била њихова мета и они су били њена мета. Али ти подли и себични ловци – мете, били су јој блиски, замене за њено оригинално порекло, дом јер је од њих побегла. Мислила је да има дугорочан циљ и да ка њему иде сигурним путевима али је срљала у оно од чега је бежала. Желела је да буде на пучини а упорно се копрцала у плићаку. Плићак је постао њена слобода – она коју није тражила али је престала да замишља.

 

2.5.Биографија промашеног Ловца

Он своје порекло није одбацио. Порекло је одбацило њега. Мислио је да то тако треба. Морају га одбацити да би га поново прихватили а он не сме њих одбацити, мора их прихватити ако они њега желе прихватити. Поноси се својом насилном историјом али никад није била довољно револуционарна да би га прихватили. Још увек мисли да их може задивити пре него што ће их задавити. Ако они њега коначно прихвате онда ће он моћи њих да одбаци.

Увек наилази на дављенике којима није остало још пуно даха. Њему су дах постепено отимали. Никад се није жалио, мислио је да тако треба. Још увек није упознао свет који може да испуни његова плућа са обиљем издаха. Он и не може више да удахне, постао је неспособан. Ускратили су му пун доживљај значења о давању и узимању. Он нема доживљај када је доста. Не жели да престане све док их не задиви. Али и када их задиви неће престати све док их не задави. Никад их неће задивити, према томе никад их неће задавити.

Никако да се засити од уловљених. Не доживљава их као лов нити они њега као ловца и зато долази до промашаја на обе стране. Они постану уловљени а њему они нису довољни. Они њега желе избећи али он њих никад не избегне. Када их ухвати онда их черупа док не помисле да је крај. Никада не иде до краја јер он није великодушан. Другима узима превише али њему је то премало али и за више није способан. И зато остаје ускраћен за пун доживљај узимања. Он за себе и за оне племените али несвесне остаје доброчинитељ, јер им не одузме до краја, даје им и превише. Нису то заслужили, као што ни он на крају није заслужио њихово дивљење. Диве му се јер су присиљени.

Потпуно се предаје позиву који је сам изабрао а мисли да му је бесповратно припало по пореклу. Жели потпуно посвећење у сакаћењу према сакатима и слабима. Али не жели продужетак свог порекла. Жели да се порекло заврши са њим. Он је једини преостали и не жели имати реплицираног себе. Не жели да му касније неко одузме оно што је коначно успео да стекне, ако икада то стекне.

Нико га није сажаљевао. Његов поглед не изазива сажаљење. Никад није изазивао сажаљење и онда када није слутио да ће желети да га прихвати његово порекло кога се гадио. Убрзо је научио да гађење може прећи у дивљење јер је морао да преживи. Научио је како да преживи, како да гадно постане прихватљиво јер је то његово. Они су га створили, они могу са њим урадити шта им је воља. Ако им је воља одвратна онда је треба прихватити. Никад није и не изгледа слабо. Не изгледа нежно. Још увек није наишао на самилост, ни код кога је није изазвао. Изазива одвратност, тврдоглаву. Нико не жели да га погледа осим оних који траже или не препознају одвратност. Одвратност изазива страх. И страх је гадан. Желе да буду гадни али не и да се плаше. А њега се плаше.

 

2.6.Биографија промашеног Времена

Она не зна у ком је животу. Не зна у ком је добу. Не жели да броји. Посматрају је као да је изгубљена у времену и простору. Мисле да је болесна, оштећена, ошамућена. Она није њихова рефлексија. Она није оно што мисле о њој. Она је само престала да броји. Чему бројање када је и број само безначајни знак у времену које пролази али као да стоји. Време увек пролази и то је неухватљива једноличност. У једноличном времену она престаје да постоји. Гуши се у једноличном простору. Промена није довољна јер је предвидљива и тренутна. Али и када би за њу промена била трајна онда би постала једнолична, понављајућа, она која гуши.

Давили су је једноличним бројкама које није хтела да броји. Учили су је стварима у које не верује иако није сигурна у своје знање. Научила је да сумња у све што сазна и да то одбаци. Она не верује ни у шта јер све је подложно сумњи. Број је променљив, дакле све је променљиво. Историја, истина, њен опажај света. Свет није опипљив јер јој је магловит, нестабилан. Мучили су се око ње како би је научили основним законима, формулама. Од свега што су је учили, научила је да је бесмислено трудити се сазнати општеприхваћена начела свега и свачега. Није желела њихову муку и труд узалуд унајмити у нешто што никад неће бити доказано. Погрешно је тумаче јер су погрешни тумачи. Верују у доказе, теорије, а и оно што им је испред носа може бити варљиво. Није јој био циљ да их вара јер она не лаже. Подсмешљиво мисле да није способна за такве интелигентне ствари. Али она није једна од таквих. Лукавост, подмуклост није нужна особина паметних. Простодушност није нужна особина глупих. За њу не постоје паметни и глупи јер не може да појми појам броја. Не верује у теорије, не прихвата их али зна да је и чуло увек може преварити. И зато не ради ништа јер само тако неће учинити ништа – добро и лоше. Остаје у свом времеу и простору да се дави. Не примећује круг оних који је критикују, оних који је желе, зову. Не познају је али неометано исказују право на жељу да је поседују, одбацују. Желе је у свом друштву као део намештаја, трофеја којим би се хвалили. Неки је виде као играчку и изазов за забаву. Исмевајући њу желе прстом упирати у оно што не могу да смисле, схвате. Виде је као очигледног и наивног представника свега неозбиљног и луцкастог иако она на крају ипак остаје сама по страни.

Њено порекло је чува, негује, обликује у облик који је за њу стран и непостојећи. За њих је она посебан примерак, драгоцени камен који се чува на удаљеном и изолованом острву. Излажу га пред специјалним гостима и у специјалним приликама. Преносе га увек у пратњи на специјална места. Она је њихова специјална и драгоцена која нема права избора јер она не зна да броји. Допушта им да верују у своју верзију истине јер ионако не зна и не познаје другачији простор. Зна да се простор мења са временом. Зна да то зависи од ње и њеног рачунања. Када одлучи да промени време промениће и њихову истину. Али њихова истина о њој је толико чврста и истинита да они не желе а можда више и не могу, нису способни да виде никако другачије. А зашто би рачунала време које не може израчунати и сагледавала простор који се не може сагледати. Остаје још увек заглавњена у свом простору у времену као и сви остали. Није ништа другачија од свих.

 

2.7.Биографија промашеног Облика

Увек може бити горе али он не зна за боље. Он није црв али није ни комплетан човек. Не доживљавају га као људско биће јер га нису упознали као што није ни он њих а ни до краја себе. Не може да функционише комплетно али може половично. Не сазнаје свет до краја јер га не види. А не може га ни оптрчати, прелетети. Пси брже трче од њега јер могу да ходају. Нема никакве натприродне моћи. А он је само још један слепи богаљ.

Он је терет за друге као и за себе. Сву тежину подноси сам јер нема никог ко би је поделио са њим. И његови најближи га доживљавају као грешку. Није одбачен сасвим, само половично. Прихватају његове делове али не и његову целину. Не признају његову целину и никад нису. Њихова кривица није што су га створили али ни што га не обликују. Од њих не очекује ништа као ни од свих других. Али увек се осећа кривим јер није комплетан. Није научио да буде посебан и да прихвати своју индивидуалност јер је она за друге неприхватљива. Његово порекло није желело да буде посебан и да му придају посебну титулу са којом би га уздизали на посебан трон јер су једва и прихватали његово постојање.

Он живи да би живео док не дочека крај коме никад краја. Сазнање о знању постиже само случајно и спонтано. Ни тада се не осећа ништа вреднијим. Не жели да се труди да оствари нешто вредно јер оно је за њега невидљиво. Није од оних који постижу супериорност у својим недостацима. Није заинтересован за чуда света, природе и хуманост. Не верује у чуда јер их не види а довољно ни не чује. Неће их никад упознати. Не зна шта је хуманост. Ни бајке је нису вернодостојно приказале. Спознао је зло које поприма разноразно обличје. Иако никад није зло толико чисто и прецизно за њега је оно стварно и једино јер је оно друго – добро – бледо и благо. Не може да зна њихове погледе на себи али осети њихово гађење и лажно сажаљење. И он се гади њих. Не зна која слика изазива гађење али речи, звукови, укуси, мириси, додири је довољно пута искусио да научи шта је гадост. Снажнији су од било какве слике. Гади се и оних који му се диве. Не жели њихово дивљење јер сматра да оно не може бити природно. Не жели њихову нежност јер је она резултат тражење користи. Они који желе да се брину о њему, да га воле то чине да се уздигну на његов трон. Не може да дели јер није целина. Половину оставља себи јер без ње би још више био ништа. Он је ништа али на трону. Не да свој трон никоме. Он је једини краљ свог блатњавог и слепог царства.

 

 

 

3.Круг промашених сусрета

3.1.Сусрети Ловца, Почетка и Мете

Ловац је одлучио да крене у лов. Лов му није пошао по плану. План му је био траљав. Плен није био нимало траљав. Ловци ако нису спретни, искусни увек треба да се држе плана иако је лов увек слађи кад се он не следи у стопу. Плен који је ловљен по плану осуђен је на слободу јер је замењен новим, привлачнијим.

Мета се досађивала на раскршћу плитког блата и муља, чекајући неког одвратника ко ће јој прокрчити тај пут. Чекала је и да неко постане њена мета и да она упозна некога достојног коме би она постала мета. Тај плићак – круг постао прихватљиво одмориште и упориште слузавих снова у којима колико год се гушила није се могла удавити, али дошао је тренутак да се замени са неком мутнијом баром. Њена лењост се уздрмала када је видела како неко њој познат упорно гаца по том уском глибавом путу и негде хитро, унезверено жури. Ловац је журио за Почетком.

Почетак јој се чинио од некуд познатим. Познавала га је од некуд. Упознала га је раније још када се она тек градила као мета. Мислила да познаје Почетка од самог почетка. Али Почетак од самог почетка није био њена мета. А куда жури Почетак кога жели да достигне Ловац? Да ли да крене за Почетком?

Тада када се још увек чудила није се зачудила откуд се створио у њеној бари и почео над њеном провалијом зјапити Почетак. Али он није наставио да зури и стоји над истим амбисом. Померио се али њу није померио нити пореметио. Посматрала га је као најновију мету њеног Ловца.

Ловац је њу престао ловити, када је увидео да она није његова циљна мета. Појавио се Почетак али и он је био само још једна његова промашена мета, замена за неуспели покушај припитомљавања скрнавог плена – Мете.

 

3.1.1. Промашаји Мете и Ловца

Мета је на почетку своје каријере заиста изгледала као мета – млада, несташна, наивна и невина. Деловала је Ловцу као идеални плен коме се прилази са пуно пажње, неге. Дуго је намештао осмех који неће уплашити и који неће изгледати као исфорсирани кез на матором телу који чезне за младим месом. Није сматрао себе маторим и перверзним створом јер је од њега био маторији Крај коме прориче да ће тај крај ускоро доћи. Али она га јесте сматрала маторим јер је био маторији од ње. Није га сматрала перверзним створом јер га је почињла гледати као на мету.

Обоје је снашло изненађење јер им се нису испунила очекивања. Није могао замислити да ће наћи партнера. Није могла замислити да ће је узбудити познанство са Ловцем кога је на самом почетку у првим сусретима видела као безвредног свакодневног пролазника. У почетку је одржавала његове фантазије о невиности и чедности младе незреле девојчице. Није то радила намерно јер није имала никакве намере у почетку према свом Ловцу. Према њему се опходила спонтано и несташно као и према свим осталима који би јој упутили комплимент и срдачно је поздравили. Сретала га је на безбедном месту у безбедно време. По сунчаном дану, разголићена као и сви остали који су време проводили на плажи, одговарала је на његова питања која су у почетку била штура, општа и безболна. И њени одговори били су штури те је њима одржавао своје фантазије. Његова питања, интересовања за њу постајала су сваког дана све учесталија и нападнија. Није га схватала озбиљно све док јој се није приближио и помиловао. Деловао јој је љигаво јер његов додир по њеној глави није био нимало пристојан нити нежан и привлачан. У његовој шаци могла је осетити напетост и дрхтавост да ли од узбуђења што јој се коначно приближио или од узнемирености што се није могао више контролисати. Од тог квргавог додира пренео се осет попут убода нелеталне дозе инекције страха која се убрзо преобличила у нешто ново, отровно што је почело да се развија у мислима и струји у крви целим телом. Грозила се таквих створова али није бежала. Са још гаднијим створовима је обитавала јер су јој нудили свирепо окриље разноврсног разврата што би је тренутно разбудило. Изненадио се када је у отезајућем и мучном, наметљивом разговору, сазнао да није приглупа нити честита школарка. Избечио се када му је потврђено да је много старија него што му се чинило. Маштао је о другачијим плановима и пленовима. Ипак нове информације које му је указала нису биле довољно опасне и погубне да би га удаљиле. Није одустајао од облетања и салетања. Није јој веровао. А још више није могао да поверује у нови лик који се стварао. Овог пута она му је пришла када су сви они који би угрозили план отишли. Чекала је да се летња безбрижна атмосфера породичне гужве замени са пустаром и неколицином пијаних и нехајних која наступа када падне мрак и око песка се дигне прашина и дим. Од симпатичне, искрене, осмехујуће личности повучене девојчице искрсао је подмукли, враголаст карактер доминирајуће фигуре која му без устручавања и стида нуди перверзне предлоге а он нем истурио вилицу и слуша:

– Човече ниси још поштено ни забраздио у кризу средњих а изгледаш као бубрежни болесник а још се хвалиш да друге лечиш. Погледај на шта ти личиш. Зар ћеш такав да насрћеш на клинке. Ах да, схватам, није им стало до изгледа, оне ће се заљубити у твоју душу ако је од злата. Шта балавиш за њима кад их никад нећеш имати уколико немаш шта да понудиш. Да и мени си ту давио о кулама и дворовима али ја већ живим у њима. Добро, нећу бити више проста, ајд да пређем озбиљно на ствар.

И таман је кренула озбиљно да објашњава када је напокон након њеног шаљивог обраћања просиктао и своје прве речи: „Немој да си дрска и безобразна“! И то је је све што му је дозволила јер га је нападним подсмехом утишала а потом и ућуткала да би на миру изнела своје идеје. Током разговора у њој је расло узбуђење јер су јој на ум надолазили непредвидиви предлози о којима је смело говорила пред странцем. Ипак је за њу он још увек био странац пред ким је отворено нудила идеје:

– Делимо слична интересовања. Палимо се на малолетнике. Ствар је у томе да се ја и ти можемо забавити поштено као никад у животу ако будемо сарађивали. Ја волим млађе а ти још млађе. Можемо заједно у лов, да будемо партнери. И сад сам стварно озбиљна. Набаци ми неке пацијенте. А ја ћу теби своје колегинице. Шалим се наравно. Не иде баш тако лако као што се надаш. Мораш се ти први показати. Доведи ми неке дечаке. Препоручи им мене као нову терапију. Мада не бих рекла да си прави доца, више неки приучени код кога долазе већ изгубљени случајеви. Било како било, ти можеш доћи и посетити ме али не и задовољити. Ја бирам.

Када је помислила да је безнадежан и угашен повратио га је гнев и гадост му је поново повратила моћ. Уследио је преокрет. Сада је она помно ћутала и помало изненађена пратила дахтање и дрхтање његове отромбољене вилице и пискаво сиктање:

– Давићу те дванаестопалачним цревом, да ти исперем то твоје покварено ждрело. Познајем ја добро такву сорту од које си ти. Доћићеш ти мени и молити да те лечим. Молићеш да гуташ црева док се не угушиш у крви, док их не исповраћаш. Долазити ја теби нећу али ћеш доћи ти мени и тражићеш моју добру вољу.

– Зар си се нашао увређеним да ми претиш неким твојим фантазијама које ниси проживео ни са ким? Ја ти само поштено нудим помоћ а ти млатиш празним речима. Дечаке немаш, не долазе ти, добро је, изгледа ниси такав болесник, или нећеш да их делиш? Не треба ми твоја добра воља, али теби треба моја помоћ. Дођи и изабери комад намештаја који ти по вољи и ради са њим шта хоћеш али мораћеш заузврат нешто да даш. Ако не знаш и ниси до сада већ закључио, распитај се и наћићеш ме.

Мета живи тамо где се све тајне завршавају и улице у којима се никад светла до краја не пале, уливају. Она је очекивана фантазија оних који жуде за потпуним предањем и ослобођењем у заносу. Али на крају она не бива и њихово испуњење. Воли млад дух и још млађа тела али никада се са њима није ни ушта упуштала осим у повремене ненаметане необавезне разговоре који могу и не морају да се заврше. Њени разговори се завршавају на тачкама, захтевима оних који понижавају, који желе моћ а испољавају је у свирепој великодушности и њиховом поимању доброте. Они као да никад нису имали на себи лепоту младости већ са ругобом и грубошћу одрасли. И они такви одвратници бирају њу која је научила како да их се гади и како да им буде намештај над коме ће се иживљавати. Њене дружбенице бивају мање изабране, јер су им сувише мекане, неудобне и минијатурне.

До сарадње између Мете и Ловца никад није дошло. Сретали су се и даље на безбедном месту по безбедном времену али као странци који никад нису разменили ни упутне погледе. Једно другоме се више нису обратили.Он није дошао да искористи њену понуду а она није тражила његову добру вољу. Није јој никад донео дечаке а она му није никад уступила на коришћење нове или старе комаде намештаја.

 

3.1.2. Промашаји Мете и Почетка

Један дечак ненадано јој се указао. На самом почетку њеног новог почетка упознала је Почетак. Нико га није послао и нико га није ни на шта принудио. Појавио са сам ни од куда, изненадно, делујући свима који су живели у том свратишту као слободан и неустрашив. Иако само дечак на прагу одрастања био је зрелији од оних дечака младића које је она најчешће примећивала, али је за њу био ипак још увек само дечак дете.

И управо као изненађено дете које од страха када се нађе у чуду, за тренутак деловао је свима присутнима па и њој када се нашао у њиховом хаотичном и несређеном дворишту. Само што је његов страх била радозналост коју је разбудио када је скочио а не пао с крова како су испрва мислили радници тих дугачких редова страћара. Када је упао у раскалашни брлог није се окренуо од разметљиве гадости и кренуо да бежи натраг. Чудно су га посматрали али они њему чудни изгледали нису. Оскудно одевени, са шминком прикривеним модрицама пиљили су у њега укоченим, безизражајним погледима. Мршаво до костију псето које се мотало око његових ногу деловало је покретније и живље. Остао је у откривеном чуду да стоји на блатњавом тлу по коме су испружени радници најнижег реда – глумци подова, тепиха и клозетских шоља. Неометано дозовљавали су да по њима гацају сви који то желе – они који су користили њихове услуге, служили се комадима намештаја и они који су се претварали у неки други намештај. Још увек је само немо посматрао разноликост намештаја – разноврсних боја, старости, очуваности и потпуне огољености. Био је сасвим бос јер је успут изгубио његово тркачко оружје. Онај који није био намештај учтиво му је театралним гестом понудио столицу – укочену и искривљену обојену девојку и тепих – испружену четворку длакавих младића како не би морао више газити по каљавом тлу. Био је неочекивани посетилац кога су третирали као интересантног госта који ће можда постати део трајно интимног инвентара или будућа муштерија. Али Почетак није желео закорачити на тепих нити сести у столицу. Желео је проћи кроз овај бизарни врт унутар скривеног лавиринта, удаљеног од свега прихваћеног. Али и поред тајновитости и скривености, врт је био јаван за све верне и радознале уживаоце. Сви су крочили добровољно и стварали нове неоригиналне почетке. Али добровољно га нису могли напустити јер су робовали неоригиналним фантазијама. Фантазије су израњале на бездушним телима, позама и готово мртвим и бесмртним погледима. Пролазио је поред стубова и скулптура – извајаних и прелакираних тела на чијим извитопереним главама није могла да се назре живост која је тражена у непокретним очима. Загледајући се у непрозирна огледала са висећег лустера – девојке акробате са штрасевима, није се узбудио када је неприметно загазио на под – подметнута тела и закорачио унутар двора. Тепих се ширио и простирао до степеништа а он је наставио газити по њима. Дискретно наметљиво га је усмеравао костимирани водич коме се лице од бакарне маске није видело. Неприметно га је наводио све даље и дубље у двор. Није се изненађивао попут осталих који би ушли унутра и зачудили се да се запуштена, тамна, прљава спољашњост разликује од раскошне, бљештеће унутрашњости. Али унутрашњост двора и даље није била најчистија и наблиставија. То ипак уживаоцима овог врта није сметало да се иживљава над намештајем. Почетак је навођен према удаљеној просторији чије се масивне двери споро отварале.

Ушао је у пространи круг – свечано осветљену собу. У центру се налазио кавез. Унутар кавеза је био кревет. А на кревету је била Мета. Мета је била заштићена чуварима а врата кавеза закључана. Само онај ко би је одабрао добио би кључ а чувари би их препустили на милост и немилост једни другим. Бирали су је они одважни витезови спремни на задобијање бола и разноврсна, маштовита мучења уколико би она била расположена. Мета може да буде слаба, незаштићена али може и да нападне и да се одбрани али се не сме уништити, мора наставити постојати као мета. Почетку је предат кључ. Чувари су се склонили.

Пред Почетком је био избор – да мучи или да буде мучен. Мета му је дозволила да први изабере. На кревету поред Мете су се налазила оружја иста онаква која су имала своје место и на телу што је глумило комоду. Комода би се претворила у чувара браниоца уколико би игра угрозила безбедност Мете. Могао је изабрати да ли жели оставити ожиљке, ране, маснице, учинити јој хладан, оштар, туп или врео, кратак бол. Мета је чекала да Почетак започне игру, дала му је предност. Почетак није искористио своју предност јер је није желео. Мета је то схватила да је предност њој предана и да може са њим чинити шта жели. Да ли га претворити у намештај, начинити га својим јастуком, украсном посудом или га само пустити и никад више га не срести? Дуго га је посматрала и чинило јој се да предмет попут њега не може имати непроцењиву вредност. Непомично је стојао пред кавезом још увек не откључавајући врата. Били су толико близу да су могли једно другом осетити дах. Нису могли остварити близак контакт, делиле су их тешке решетке. Чезнула је да додирне његово тело, структуру његових костију и провери колико је савитљив, да ли га је лако обликовати. Нису изустили ни један глас а погледи су им се мимоилазили. Он је чекао да се ослободи а она да буде ослобођена. Морао је начинити избор. Не постоји слободан избор када је нужан. Као да се плашио да ће откључати звер у њој или у њему. Кључ је испустио, окренуо се и отишао. Отишао је слободно без ичије задршке али не и заборављен. Заборавио није ни он њих, а ни њу. Како избор није учињен, према њој је уследила казна о којој Почетак није слутио.

До досадног свратишта (како су га називали незадовољне муштерије) дошао је сасвим случајно ако се у такву случајност може веровати. Зашто је баш пошао у том правцу када није био нимало доличан недораслом узрасту, злокобно су постављали наметљива питања гласници који би убрзо распршили прљаву прашину око завршетка Почетка. Са намером или без, учињено дело ако је лоше оно је само лоше и непоправљиво. Ни једна случајност га не може спасити. А како случајна случајност не постоји и она је увек намерна. Почетна намера Почетка је била да изабере отрцане стазе и глибаве кровове и зато ће га гласници оптуживати за све постојеће разлоге. Ниједан узрок није разлог. Ниједан разлог није оправдање. Почетна намера Почетка је била одбрамбена колико и дивља истраживачка, привлачна таквим узрастима.

Занимљиво му је било да после упијеног наметнутог знања и читања између редова на ред дође и прескакање редова наметнутих ограда и сигурних, безбедних зона. Испробавао би трошне кровове ниских зграда. Увек би нашао начина како се до њих попети. Понекад га је водила жеља за авантуром и откривањем нових почетака и назирањем крајева захваћених погледима а понекад је само тестирао своје претпоставке о сопственој умешности, снази и знању о новим границама. Трчао би по крововима као да не познаје бичевање ветра, пржење светлости, шибање мраза и резање леда. Трчао је као да не познаје провалије у које је свакодневно гледао, као да не поштује висине за којима је свакодневно сезао. Трчао је као да има крила која ће га повући уколико падне. Крила га никад нису повукла а падао је. Задобијене боли, ране није волео али нису га ни обесхрабривале за прескакањем нових и ризичнијих раздаљина. Овог пута кровове је користио као своју одбрану. Бежао је од Ловца.

 

3.1.3. Промашаји Ловца и Почетка

На почетку Ловац Почетка није видео као неког кога би ловио јер је био још увек само Почетак – виталан, жилав, стабилан и још увек тек дечак. Али више није могао да га игнорише јер га је сретао када није желео и када се није надао, и то у често неповољним ситуацијама. Почетак је био сведок Ловчевих гадости.

Под маском племенитости и хуманости Ловац је нудио надреално лечење обезглављенима. Вешто их је проналазио у најзавученијим рупама подземља, али и пукотинама небеских раскоши. Завлачио се у брлоге и навлачио на себе нови слој прљавштине која се свлачила али не и скидала када би дограбио свежине са висине. Његова грубост и гадост привлачила је најразноврснију полументу сакатих. Они нису окретали главу од њега јер су сви окретали главу од њих. Ловац их је мамио својом белом али не и чистом униформом. Када је стекао слепо поверење наказа у очајању, улењио се у лову. Плен је долазио Ловцу и без постављених замки. Замке су видели они који су желели да виде. Отрцани и злосутни путокази примамљиво су водили очајнике до мистичног уточишта у који се беспоговорно веровало да исцељује.

Почетак је волео да се одмара поред реке на обали надалеко од одморишта елитних и скровишта бездомних. У напуштеном средишту међу густим мраком шибља, упорних корова, опорих арома дивљих цветова скривала се база Ловца. Скривена база-дом, светилиште, мучилиште тражен је као излаз из свакодневне патње. Нису слутили да и патња може да расте и изроди још мучнију патњу. Патња обезглавњених Ловцу није била довољна да угаси свој порив за самостварењем. Патња отуђених није била нова и свежа за којом је трагао. Упорно су му долазили они са старом, већ развијеном досадном патњом која се не гаси али и не распламсава у мученичку буктињу што узбуђује ловце жељње свежег сировог плена. Почетак није ни слутио да се налази на расркшћу посрнулог Ловца и предатог плена. То је била уобичајна рута њиховог предавања. Ишли би стазом којој нема повратка. Али тог сумрачног поподнева плен није намеравао постати плен предат Ловцу. Он се није предао али су њега предали. Предали су га јер га нису прихватали у свом постојању и облику. Ловац је коначно имао прави плен који се борио и који се није давао. Али лов му је упропастио Почетак. Изгледајући безнадежно онима који су безнадежни и безбрижно онима који су безбрижни Почетак се и даље одмарао и из чисте разоноде мутио воду пуноглавцима насумично изабраном трском. Његов мир покрај напуштеног рибарца нарушили су му одсечни звуци комешања, побеснелог шиштања и испрекиданог даха. Разгрчући непослушни коров Ловац се пробијао како му плен не би умакао. Чинио је то трапаво јер се борио и против свог пробуђеног беса. Видећи како се једно убого али пристојно створење бори да прокрчи себи пут при том то чинећи веома невешто али хитро, Почетак је одлучио да прекине играње с пуноглавцима и умеша се у лов. Плен се борио против свог пробуђеног страха. Ипак точкови колица обогаљеног плена су били бржи од разјарених ногу Ловца. Почетак је упутио плен ка скривеној и сигурној стази која води у свет отворен и јаван, далек од Ловчеве базе. Али Почетак није знао да је отворен и јаван свет за плен био његов затворен и скривен свет. Вратио га је у свој дом где не желе његов повратак ако није поправљен. Док је плен успешно бежао на пут не желећи повратак, Ловац је ловио Почетак не знајући да је дошло до замене плена. Смањена видљивост услед сумрачног пада мрака усред густог шибља саучествовала је у насамаривању Ловца који се оријентисао према звуцима које је правио Почетак иза сваког ћошка. И таман мислећи да му је за петама Ловац је енергично разгртао труло грање, крчећи себи пут надајући се да ће коначно завршити започети посао али би наишао на још један ћошак. Није ни приметио да се удаљава од своје јазбине јер је залазио у све гушћи мрак и тешњи шумарак. Простор је постајао све тешњи. Стаза је била све глибавија, клизавија и ужа. Почетак је имао своју ведрину и хитрину а Ловац сабљу. Шибље се секло, потешко и споро али откидане гране резале су по мислима Почетка који је почео увиђати како кораци и уздаси Ловца постају све нестрпљивији и гласнији, узнемиренији. Почетак није сасвим познавао овај непроходан крај непрегледне дивљине али је научио како предвидети околину. Имао је избор – да ли да Ловца наведе на замку или да се окрене и изненадно пође му у сусрет, откривајући себе сасвим поново а потом крене бежати назад али сад већ прокрченом стазом. Почетак није постављао замке а Ловац их није склањао. Намеравао је искористити замку коју поставља природа, она је увек немилосрднија и непредвидљивија. Неукротива дивљина природе увек побеђује човеково изопачено стваралаштво јер није вечно. Ловац је био изопачен у својим креацијама али оне су биле победиве јер су ипак биле само фактор људске некомплетности – аљкавости. Тло којим је крочио облиловао је непитомим креацијама природе а оскудевао његовим руктоворинама. Почетак је уживао у немилосрдној дивљини јер се никад није борио против ње. Прихватио је као део свог лутајућег станишта. Знао да је ускоро низ стрму узану и блатњаву стазу може уследити мочвара, муљ у који ће се стрмоглавити Ловац. Желео је навести га у блатњаво купалиште и изненадити поновним сусретом али мораће ризиковати и сопствену безбедност. Прихватио је авантуристички ризик и могућност да се и сам стровали у баруштину. Помутиће већ довољно мутно становиште пуноглаваца. Убрзао је кораке и гласније се огласио како би и Ловца навео на прави траг кога је осетио иза себе, иза накривљеног грања. Није га могао видети, али могао је јасно осетити ужурбано кретање, храпаво дисање и зарђали звук сабље. И након почетног и дугог пробијања, Почетак је стигао на крајње очекивано одредиште. Клатио се на самој ивици глибавог корита. Чекао је Ловца да коначно упадне у мутну јаму. Али чекање се одужило. Као да је још увек био на почетку тог тунела од трулог грања и густог корова који скрива овај узан, тесан пролаз, скривен од јавне гужве. Као да је одједном све замрло, и природа сумрака као да је утихнула. Чекала је је природа потез који ће пореметити њено дисање.

И тамна вода као да се није померала пред Почетком. Није се бистрила али се није могла ни помутити. Све је стало да чека. Чекало је Ловца да прогута. Почетак се сасвим примирио да би ослушнуо и најнечујнији траг. Уз примирено дисање тихог шуштања жбуња и плесања вилин коњица на повшини реке, чуо је и своје неравномерно дисање.

И дисање као да је постајало све гласније, дубље, храпавије. То више није било његово дисање. Задах гадости ширио му се за вратом. Ловчеве квргаве шаке посегнуле су за дечаковим меким вратом који му се вешто измигољио. Почетак је хитро кренуо трчећи назад, не желећи да буде у близини таквог гада али Ловац га није хтео оставити на миру. Још више разјарен је постао када је схватио да је све време ове јурњаве био на трагу погрешног плена. Ловац није могао парирати вештини покретљивог алтелете који се пентрао на кровове и прескакао их као обичне тарабе. Али точкови Ловчевог возила које је покупио успут били су бржи од дечакових крила. Сустизао га је на путу, могао га је видети али не и досегнути његову висину дивље слободе. Почетак је изгубио јер се завукао на крају крајњих кровова негде у елитној позадини велелепних здања чији хоризонти су му указани као новооткривени. Ловац је губио и овај лов још увек се не опорављајући од горког осећаја неуспеха око претходног плена.

 

3.2. Промашај Ловца и Облика

Облик се није инатио свом постојању али га није сасвим ни прихватао. Свакако да није тражио такву форму живота. Такву форму живота хтели су изменити они који су га створили. Утеху су потражили у надреалном лекару јер је и њихова утеха посве била надреална. Није имао избор јер није показивао вољу да им се успротиви. Надреална воља воњала је на болесно неприхватање болесне стварности. Таква воља сасвим је одговарала Ловчевој вољи за ловом.

Све је било уговорено и сређено готово професионално од стране оних који су то желели. Он није желео, али је жеља Облика за моделаре била безвредна. Знали су коме Облик упућују, знали су ко је он, он који није морао знати ко су они. Плен му је готово сервиран на тацни. Потрудили су се толико да га пошаљу са својом послугом. За њих је и сувише било оптерећујуће и заморно да лично на ноге долазе Ловцу са својим непризнатим репродукованим чланом. А послужитељи били су само послужитељи, обична радна снага, верна послуга и ништа више од тога. Једина њихова брига је била да га доведу, предају и сачекају да се третман остављајући га самог, препуштеног потпуно Ловцу. И они су то знали али су имали оправдање, изговор да изрод треба бити почаствован када се само ради њега као таквог фаличног ангажује читава посада. Није се осећао почаствованим јер нису завредели његово поштовање. Нису уступили бригу и страх Ловцу иако се Облик Ловца плашио. Плашио се да би га заиста могао излечити или макар шта променити. А он не жели промену. И она коначна, специфична промена је неизвесна, невидљива, неухватљива. А Ловац није ни слутио да ће лов бити неухватљив.

Плен је био и сувише лаган. Око лаганог плена ловци се не труде, јер се улење а онда постају траљави. Безвољан плен му је донешен од стране безвољних и немилосрдних. Нису се превише потрудили око јединог повереног посла. Нису се трудили ни да буду ту око Облика ако крене нешто што нису прорачунали. Једини важан и довољан прорачун је био да не буду на сметњи док он – Ловац сређује ствар а то може потрајати и читаву ноћ. Зато су отишли и препустили га надреалној вештини лечења. Ловац се дао у трансформисање Облика. Када је плен безвољан безвољан је и ловац. Облик је изгледао безвољно јер Ловац није могао видети ништа више у слепом богаљу. Није рачунао да ће се плен копрцати, да ће показати вољу за опстанком. Богаљи су увек пуни изненађења. Пркосе својом вољом некад и из ината. Вољни су борити се против своје воље али највише против туђе. Они опстају дуго, да им безвољни живот постане досадан. Ловцу су такви пленови најмање досадни али је погрешио у процени овог плена. Облик је ћутао и пустио Ловца да говори уместо свих и свачије воље. У први мах Ловац није добро осмотрио хендикеп свог новог плена. Мислио је да не може да говори али не и да не види. Облик није могао да види Ловчеву гадост у пуној ружноћи али могао је да чује какве гадости изговара и да осети какве гадости му припрема. Храпавим и готово режећим гласом отпочео је високим тоном обраћање свом плену а онда је смирио страсти и отпочео тираду док је припремао алат:

– Ја имам још увек језик као што видиш! Мој језик ће ти испричати ту малу анегдоту. Једна фина али приглупа дама мислила је да ми може ишчупати језик. Била је сва отмена и битна с пунђицом на потиљку, у црној хаљини и чипканим рукавицама. Увек су најзанимлљивије оне које носе рукавице. Желе да те да те заведу а онда кад им се предаш, нема више твог гркљана да гркће јер је вратић сређен. Али не, она је имала други план. Ја сам лануо, само јој се обратио а она се нашла посебно битном. Сва увређена, цептала је од беса, окренула се махинално и штиклицама доштактала до мене. Приближила ми се, мислио сам види ове, жели ме још и задовољити. Гурнула ми прст у уста а ја их отворио, исплазио се што више могао а она кренула да вуче језик напоље. И била је упорна толико да извуче језик да ми се на тренутак и свидела. А мој језик је мало овлажио, мало се истеглио али не може тек тако како је она замислила, није хтео напоље. А она још више изненађена што језик никако да се ишчупа. А онда још веће изненађење када је уместо мог језика напоље остао један прст унутра. Гле`, гле` чуда, ја сам се само одбранио. Заклопио сам уста и мало грицнуо. И њу мало начео. Прст је до пола прегрижен, да сам се више потрудио могао сам имати и целу половину. Али и она се бранила па сам морао и отворити уста, избацити њен прстић. Ето, ја теби нећу ишчупати језик као што је она мени покушала јер се то не може учинити голим прстима али немој бринути, имам ја својих метода. Сигурно гледаш она клешта и мислиш њима ћу те ослободити али нисам ја толико примитиван. Имам за тебе бољи иснтрумент. Прво иду припреме, ништа без њих.

– Не видим их јер ја не видим. Али као што чујеш умем да говорим. Ако мислиш да можеш да учиниш нешто слободно али трудиш се узалуд. – Облик је проговорио хладним, равним тоном као да је био уморан за било каква натезања у дијалогу.

– Значи то није твој проблем. Добро, мало сам омашио дијагнозу, твоји ме нису упозорили. Шта ће ти онда очи кад ионако не можеш да видиш. Извадићу ти те твоје очи.

– Не видим како ће то побољшати ситуацију. Шта ће вама моје болесне очи. Не пружају поглед у будућност, прошлост а ни у онај свет.

– То није твоја брига. Знам ја шта ћу већ са њима. Од њих се може направити мелем а тај мелем ти може повратити вид. Не мораш имати очи да би могао прогледати. Твоје очне дупље могу бити тотално празне и притом могу видети. А ако се бринеш због естетике, имам пар стаклених и мермерних. Можеш да изабереш које хоћеш али тек кад прогледаш.

– Не треба мени да прогледам, не смета мени ни овако.

– Схвати, не питаш се више ти. Ти си пацијент који не зна шта је добро за његово здравље и зато сам ја ту. Твоји су ми дали сва овлашћења. Могу да радим са тобом и оно што хоћеш и што нећеш. А боље би било да хоћеш, олакшаћеш посао обојици.

Облик је схватио да се не вреди расправљати са оваквом врстом постојања. Наилазио је и раније сличне Ловцу, на оне који желе да промене и сами делују без ичије дозволе.

Заиста му није требала сад оваква промена. Не жели да прогледа и увиди облик гадости и свих оних изопачености са којима се сусреће. Свет који би угледао био би још неподношљивији. Шта ће му очи којим може видети све оне злокобне звукове. Један од непријатних звукова настајао је сада и овде. Ловац је оштрио своје зарђале и прљаве направе док се Облик полако одмицао ка излазу. Потом је у истом заносу настављао са монологом наглас.

– А шта ће ти и те ноге кад су ионако тотално бескорисне. Излечићу те, остаћеш без ногу. Добићеш слободу. Постаћеш слободнији без њих. Можда и кад би се решио руку постао би још слободнији. Имао би крила уместо њих. Крила ти не могу створити али сигурно би био полетнији. Ти екстремитети су ти као терет. тешки а млитави, ничему не служе. Без њих би постао чист корпус. Заправо, требало би се решити и врата, и он је још један закржљали екстремитет.

Ловац је толико био занесен својим идејама и брижљивим али аљкавим припремањем алатки да није стигао увидети како му слепи богаљ хвата бег. Облик није изгубио центар за оријентацију. Требало се само извући што пре из куће а онда када буде напољу некако ће се већ снаћи.

 

3.3 Промашај Облика и Центра

Прелако је нашао излаз јер је био то и једини улаз у не тако пространу базу. Ловац је био презаузет својим искључивим идејама да би видео како му слепац измиче. А кад је заоштрио свој инструмент окренуо се и мешавина разочаране изненађеност и беснила испунила је хаотичан простор. Из тог хаоса се ипак извукао Облик који је навикао на несређеност. Велики део просторије је зврјао празнином што је Облику додатно олакшало да се извуче. Страх од промене је био довољан да га мотивише на враћање низ руту којом су га довели. Брзо се присетио куда треба верглати, било је питање опстанка. Опстанак тера на делање а не бескрајно размишљање, прежвакавање о идејама бесмисла. Облик је ухватио правац којим су точкови пролазили. Био је спреман и на борбу са Ловцем. Али Ловац га је испустио из канџи иако га никад није ни имао. Облик је сада могао искусити колико је слаб, колико му недостаје снаге и виталности. Као да је био точак који се сам окреће и покреће. Од дубоке и прожимајуће задиханости закашљао се као самртни болесник. А онда је дошао крај демотивишућим исцрпним мукама јер га је сусрео Почетак. Точкови нису били довољни да покрену Облик. Почетак је погурао вољу и снагу да оде даље, изван ловишта, територије Ловца.

Знао је да више није у зони опасној по његову накарадну форму и постојање. Мирис муља, влажне траве и труле земље нестао је из њуха и заменио се са старим озонским ваздухом натопљеним свакојаким издасима оних који вечно краду део живота. Да ли ће икад, поново срести мирис те младе свеже коже ишибане зрацима слободне дивљине? Питање је брзо замењено новим утисцима о новом, непознатом сусрету. Пирближио му се мирис јаког парфема. Мирис је надјачавао запаљиве гасове возила, натопљених асфалта, образујући ароматичан облак око Облика. Облак без боје га је омамљивао до отупљености. Предао би се лако том мамећем дремежу али је дуг пут без повратка био пред њим. Застао је пред тим окружујућим облаком али морао је наставити даље. Опет је потребно покренути те троме и тешке екстремитете како их је Ловац већ назвао. Точкови су јачи од живих кошчатих руку. А ноге су само терет, тежи од тих кошчатих мотки које понекад десинронизовано покреће када их замишљено замењује за доње удове. Да ли да прегази облак или само да га заобиђе, мора се одлучити, јер мора кренути даље, мора се вратити тамо где га не желе оваквог какав је остао. И таман што је ухватио своје гумене и челичне ноге да их погура, мирису се придружио и звук. Био је то звук умиљатог гласа жене која се из њему непознатих разлога труди да буде љубазна и од човечне помоћи.

– Куда сте се упутили? Зар не желите моју помоћ?

Није био један од оних сумњичавих богаља који сумња у све и сваког али након избављења из Ловчеве базе овај мекан и умилан женски глас помало га је заплашио. Није саучесник алтруистичног касапина, одбацио је ту премису. Ловац је сам у свом послу, без икаквих помоћника. Али ова је једна од оних од којих може очекивати корпу са горкослатким отровом у симпатичном оброку а онда спровести најближом пречицом до прве куће где ће га докрајчити. Али шта би она имала од тога, ко је он њој? Само један деформитет на који је погубно трошити време и снагу. Облик се губио у деформисаној измаглици својих сумњи не примећујући да још увек није узвратио одговором. Имао је сумње. Сумње су одувек биле својски његове, његово имање. Опазила је танане грчеве сумње на лицу Облика. Није посустала, љубазност је наставила бити још упорнија.

– Хајде, прихватите моћу асистенцију. Није срамота примити помоћ. Није срамота ни тражити је. Ја је нудим, немате разлога за бригу. Опустите се и одморите. Препустите мене да вас водим.

– А где хоћете да ме водите? – Облик је ненадано брзо узвратио на претходно постављено питање иако му то није била намера.

– Твом дому, кући, тамо си се упутио зар не?

– А шта ако не желим тамо?

– Одвешћу те онда где год ти желиш, то није ни најмањи проблем. Само реци куда и водим те.

– Не могу вам узвратити ничим.

– Вараш се, ах опрости што више не персирам али ето схвати да ми на тај начин узвраћаш, на тај начин што ћеш ми дозволити да будем приснија. Да се манемо те формалне приче. А осим тога и да ми не узвратиш нећу пропасти. Мени је част што ћеш ми дозволити да ти помогнем. И знај да није то ни из каквог сажаљења према теби и таквима. Ја се једнако опходим према свима. Сви ми смо једнаки јер смо сви рођени са срцем. Тако да ако није проблем желим да будеш са мном потпуно отворен и искрен.

– Пут није толико далек да бих са вама био потпуно отворен и искрен.

– У реду, слажем се, буди отворен и искрен онолико колико ти прија, колико сматраш да је неопходно. И ти имаш срце којем је потребна нега и оно без чега нико од нас не би могао преживети. Свестан си да је то љубав, зар не? Потребно је само да је прихватиш.

Облик није прихватао љубазност коју је Центар нудила тако отворено и несебично. Али прихватио је чињеницу да јој неће дозволити да га на било који начин угрози. Зна пут којим жели поћи, препознаће сумњиву околину, препознаће уколико ухвати кривине.

– Одведите ме на торањ.

Облик је волео висину на којој може осетити ветрове, танане ветровите мелодије, додире. На чистој високој висини осетио би потпуну, готово глуву изолованост и хладну мирноћу. Они који је не чују, завидили би онима који не виде.

– Јесте, успут нам је, али то није најпаметнија идеја. Спрема се олуја. Олуја ако побесни неће ти бити најпријатније тамо горе.

– Не смета ми. Ника и није.

– У реду, не смета ни мени ако не смета теби. Одвешћу те тамо. Као што сам рекла, поновићу, волим да помажем, испуњавам жеље понекад и потпуних странаца, случајних пролазника. То ме чини срећним. Мада ми нисмо никакви странци. И не треба то да постанемо. Сви смо ми једнаки, ако то не признајемо, само смо обични слабићи и кукакице, када се затворимо Сви се можемо зближитии потпуно отворити, сјединити ако то допустимо једни другима.

Облик јој није допустио да превлада његовим умом. Њене речи које су непрестано текле биле су утишане чежњивим мислима о доласку на торањ. Непрекидно опажање звукова, мириса средине кроз коју су пролазили надјачавали су упорно наметљив парфем и гурајуће умилне реченице. А њој као да није много сметало што је током целог пута водила са собом исцрпни монолог а не узбудљив дијалог.

– Ево нас, на врху смо. Ето, никакав проблем, задатак испуњен. Учињено је оно што си затражио. Скоро па да смо сами. Не знам шта је њу навело да дође овамо тако, тако оскудно одевена, да не кажем скоро гола. Овај свет никако да их се реши. Како могу још да ти помогнем.

Облик није могао да је види ни да је чује. Мета је била попут стуба на огради, попут непомичне фигуре. Од ње није допирао ниједан звук и никакав мирис. Мермерна боја коже стопила се са сивилом ограде и белином.

– Хоћете да ми помогнете. У реду, прихватићу вашу помоћ. Гурните је са овог торња.

Била би то много већа висина од оне са које је он пао. Још увек се сећа пада иако га није видео. Доживљај није био комплетан али довољно јак да пробуди светлосна треперења пред очима које не виде. Потрес је био довољно снажан да изазове слику. Али слика никад није постала јасна и уоквирена. Облик је остао уоквирен у тој нејасној слици. Та нејсана слика је сад оживела. Свет неће пропасти ако падне један стуб.

– Не бој се, неће јој требати моја асистенција. Небо ће учинити своје! Никад не омашује! Ево само што није!

– Одведите ме кући.

Иако је његов тон био хладан, заповеднички, Центар је веома радо прихватила да га одведе кући. Коначно ће упознати дом новог префињеног пријатеља кога је већ сматрала својим. Отменост се понекад ненадано појави испод грубости. Грубост искрсне када болест не може више да се бори са страхом.

При мрзовољном али и даље вољном повратку кући Облик је неформално али учтиво поздравио стари сусед. У издвојеном крају деформисаног облика постојања живео је Крај, један од ретких који нису оспоравали постојање Облику. Тренутно, Облик је само привидно учтив. Његове мисли су грубе а њене речи још увек умилне и љубазне. Али упорно и тврдоглаво лепе речи нису биле довољне да отворе и врата деформисаног дома. Нису се радовали његовом повратку јер је повратак био бег. Облик је још увек био недовршен, неизлечен. А њена љубазност није прекорачила праг његовог дома. И поред великог труда да се увуче у срце Облика, Центар није остала разочарана а ни љута па ни обесхрабрена јер је неочекивано као гром из ведра неба искрсла нова прилика.

 

3.4. Сусрет Центра и Краја

Нова прилика када се укаже и када се сагледа у пуном светлу не сме се пропустити уколико је то једина прилика. Све остало престаје да постоји јер нова прилика постаје једина сврха. Она засењује остале прилике које живе у сенци и које се никад не осветле очима оног који граби оно што не жели да други имају. Он је за њу створена прилика. Треба му њена и само њена помоћ, више него било коме, њему од ње, више него од било кога другог. Треба му изаћи у сусрет што раније, пре свих. Не сме га нико отети пре ње. Нико му не може помоћи као она. Не жели ризиковати да ико преузме крајње срце Краја. Не жели препустити да ико завлада крајњим одлукама Краја. Потребно је било приближити се и упознати крајње срце. За њу је то била још само једна у низу рутинских мисија. За њега је то била само још једна досадна игра.

Позвонила је једном. Није морала два пута. Сишао је лично он, без цењених слуга, без иког. Примио је срдачно. Допустио јој да му помогне око уласка у отуђени двор. Био је то неочекивано лак упад за Центар. Таквом предусретљивом пријему се није надала. Смишљала је како ће искористити унапред припремљен говор који је често користила за сличне прилике. Али прилика је сад изненадила јер није била попут претходних.

– Ако сте пријатељ његов пријатељ сте и мој. Добро дошли сте.

Споменуо је Облик који за Центар више није био вредан постојања. Остао је незахвалан драгоцене пажње и бриге али је сад пред собом имала нови циљ вредан нове љубазности и свеже самилости.

– Хвала вам мили господине. Нећу вас кривити уколико постанете и мој господар. Учинићу за вас све што пожелите.

– Нема потребе за овим изливима. И без ваших заклињања видим вашу искрену наклоност према мени. Ценим вашу бригу и спремност да ми служите.

– Ја вам обећавам, поред мене ћете имати све.

Знао је да мора бити опрезан при избору речи јер оне имају моћ да подстакну развијање радње у нежељеном правцу. Његов понос би се радо показао у свој гордости да докаже како поседује све и како му ништа не недостаје. Али опрезност и воља за игром га је навела на другачији дијалог.

– Ви сте свакако једно мило и честито створење. Драга, саосећам се сасвим и потпуно са вашом жељом. У овим надолазећим, дугим часовима она ће ми бити најпотребнија. Ако решите да останете крај мене, на мојој страни будите спремни да примите моју великодушност. Само онда бићу спреман да прихватим ваше жртвовање.

– Сматрајте то учињеним. Моја жртва је поднешена. Ја сам ваша, сасвим и скроз. Али шта ја то говорим. То за мене није ни најмање жртвовање. Будите сигурни да то чиним само из племенитих побуда.

– Ја сам у то сигуран и бескрајно захвалан. Страхујем истински да нећете бити у стању да поднесете оно што вам следује. Ја сада бринем за вас моја драга најприсније.

– Ја сам вама вечно захвална ако сам достојна да ме учините присном вашем срцу. Ја ћу поднети све, све што треба, све што од мене тражите! Ја сам спремна на све! У то ћете бити уверени, у то се уверите већ сада!

– Ја сам у то већ уверен. Не постоји више ниједан доказ који може оспорити моју веру у вас и ваше намере, у вашу племенитост. Али управо сада, некоме је много више потребна та искра.

– Ако смем најпонизније да приупитам, зар он није само још једна фалинка коме овде нема места?

– Да, управо сте изрекли оно што је непорециво и мом уму, али у овим горким временима, њему сте потребни сада али овде, више него мени. Доведите пријатеља, нашег заједничког, мени. Упутите га мени. Доведите га овамо да буде у присуству мене и вас.

Није имала избора него да ради оно што јој слаткоречиво нареди. То не може дуго потрајати јер му се убрзо мора ближити крај. Крај ће му она лако створити, онакав какав само Центар може да испуни.

 

3.5. Почетак сусрета Краја и Облика

Близина није довољна за стварање јединства као што ни даљина није пресудна за укидање дубљег доживљаја искуства. Облик је био у његовој близини. Крај је био присутан у његовом обликовању. Облик је имао пуно недостатака. Нису хтели да гледају те недостатке. Морали су покушати то надоместити. То је пред Обликом био најизвеснији циљ коме не сме уследити неуспех. Протицање сваког дана са фаличним обликом, постајало је све неподношљивије за достојанство моделара. Крај је био њихово највеће упориште. Веровали су у Крај. Када дође до Краја Облик ће се трансформисати, употпунити. Крај ће га обликовати. Облик се није опирао јер је још увек био непотпун, недовршен у свом сазнању о себи, свима. Био је још увек недорастао постигнућима, умећима, надањима. Његово мењање је било неподношљиво споро, неприметно. Одредили су му крај и пре него што су сачекали да природа одреди свој ток. Нису били смели а ни упорни да сачекају биолошку креацију да достигне свој врхунац. Крај је био одређен да Облик искреира и и претвори у чудо без чуда.

Облик је дозволио да га води Крај. Био је остављен и препуштен њему. Није морао да му верује али му је поверовао. Крај му је точио искуства од речи и пресипао их у живе облике. Пред невидљивим светом Облика почињала су изненадна али постепена стапања, одвајања и раздвајања делова мозаика погрешно урезаног у мапи његовог ума. Апстрактна нагађања и неука фантазирања су почињала да примају боје и облике стварности. Симболи су се стварали у најживописнијим и најопипљивијим представама које је до тада замишљао само у бледим обрисима. Крај је успевао да у њему пробуди питања, на она која никад одговор наћи неће али ће се и даље питати. Пробудио је у њему дивљење према чулима и према облицима. Крај је успео да му створи представу историје света онакву каквом је никада ни у својим најранијим сенковитим сновима није доживео.

Облик је своја прва сазнања о болу и страху доживео од Краја. Крај му је предодредио смер, пут и средство. Средство је дуго остајало само као неискоришћено средство, као избор који се може искористити. Облик га није користио. Крају је досадило да гледа како Облик не мења своју суштину. Крај је ту суштину морао да преокрене.

Никад му није давао утеху ни у најпожељнијој форми. Никад му није праштао грешке ни оне најочекиваније. Али на крају очекивана казна уочи неочекиваних грешака никада није уследила. А Облик му заузврат није тражио ништа више од тога. Али је убрзо морала уследити и најважнија лекција. Казна је била записана у књизи Краја када се средство не искористи и онда када је најоправданије и најсмисленије.

Лекција која је уследила трансформисала је форму Облика. Није више био само интелектуални богаљ – онај коме очи увек зуре у неке непознате неоткривене даљине. Висина коју је досегнуо створила је од њега физичког богаља. Пре самог и голог страха досадно су се понављала расположења меланхолије. Крај их није хтео даље трпети. Зато је Облику уследила сасвим нова, ненадана лекција која није била у плану и програму. На фин и учтив начин Крај га је припремио како се пада у вис. Вежба се морала извести без икакве грешке јер ће она бити прва и последња. Разуме се, урадиће се само једном. Морао је упознати нов пут који се настављао у ваздуху, ван оквира прозора. Морао је наставити крочити кроз порозр. Али Облик није био сигуран у свој доживљај о границама. Није желео напустити оквире прозора. Док је седео клатећи се ногама испробавао је димензије опипаног прозора. Није био спреман да скочи даље. Морала је уследити асистенција. Асистирањем његове гвоздене шаке уз наивност изводиоца вежбе, протутњали су звуци обрушавања међу бодљикавим иглицама које не губе свежину. Сурвале су се све грубости света на његовој кожи. Као да је био угруван и усисан у невидљиву путању којом су севали безбојни зраци и обрушавали облици прашине дигнуте са земље. Није пао даље од тла. Био је опет на земљи. Али овог пута морао је остати прикован за површину пода. То су били почетци новог суочавања Облика са познавањем човека. То је био крај живота какав је познавао.

Она је дошла да умилно тражи да се поново врати Крају. Шта има овог пута да му понуди Крај када има све што жели.

 

3.6.Сусрет Краја и Почетка

Тресак. Кратак али јак. Неко или нешто је пропало. Неко или нешто се гадно угрувало на крајњим цреповима истрошених ивица крова. Црепови су издржали тело Почетка. Почетна и крајња снага тела издржали су ризичну косину крова. Није био више на крову. Стопала су склизнула а остатак тела се није умело правилно дочекати. Угрувано и изнемогло тело дечака нашло се на крајњим границама балкона. Тако је Почетак изгледао Крају. Али Почетак је лежао, успорено и нечујно дисајући, само желећи да се одмори након маратонског трчања, непрекидног поскакивања и запињања. Ишчепао се из људског разврата раскоши, не желећи оставити траг али оставио га је у раскалашним и помућеним сећањима пре него што је вољно искорачио са расклашног укаљаног трема. Бежао је кроз урбане лавиринте и преплитао се низ клизаве путеве дивљине, не планирајући да ће га снага напустити на крову скривене виле. Запео је ненадано у крају Краја.

Од самог почетка када је угледао полуголо, одрпано створење, Крај га је прихватио као појаву над којом има право да одузме и врати слободу. Пронашао је појаву која може постати крајња будућност. Прошлост може покренути али не може повратити, материјализовати у комплетности. Почетак наликује на прошлост. Може се претворити у Крај. Потребно је само да се не раставља од Краја и биће довољно да се одвоји од себе и утисне у нови почетак.

Будећи се уз нов невидљиви дан, пробудио се и у новом руху и новој постељи међу непознатим зидовима. Покривала га је тешка и топла постеља али га је од некуд обавијала хладноћа. Окружен хладним каменим зидовима, будио се из уснулог сна без снова. Сунце се већ давно успело изнад кровова али је у том старинском и отменом кутку и даље је било сабласно мрачно. Окно поткровног прозора је било затамњено, затворено за свет. Као да је спавало чврстим, вечним сном. Светлосним зрацима није још увек било дозвољено да продру и осветле удаљен и тајновит кутак у горостасном дому Краја. Трачак топлоте допирао је из близине, простирјаући се на још увек помодреле и ранама исечене табане. Трачак светлости стварао се из ватре што је тињала из сумрака камина, у соби у којој је Почетак долазио себи. Поскакивале су сенке, треперавим појавама око почетне свести која се дизала у Почетку. Једна горопадна сенка се издвајала и својом постојаном појавом засењивала све остале. А онда не мичући се са свог трона, јер трон постаје свако место које додирне, запоседне, сенка је и проговарила.

– Када се спава потребан је мир. Мир може да дође само из мрака. Нека те не забрињава што је овде тако. Светлост не треба да буде напорна када још увек није то време за устајање. Упада у очи, боде. Не желим да ти нарушавам место и време за одмор. Не ваља када је сан испрекидан. Нека ти не смета овај мрак али не навикавај се. Своје госте волим да удомим као и самог себе.

Почетак се присетио појаве лика који се из магловите слике створио пред њим. Био је то онај који га је узео себи након пада.

– Уколико прихватиш ти ћеш овде бити више од госта. Нећеш имати и не треба да имаш икакве потребе да одеш одавде. Све што може да ти се деси десиће ти се овде. Све што можеш да замислиш, замислићеш овде. Тражи све што ти буде било потребно. Све ипак нећеш добити. Не брини се, биће ти сасвим довољно. Добићеш и више од онога што очекујеш. Ако имаш неки прохтев сада је право време да га искажеш.

Почетак није планирао остати у овом непознатом крају иако се то може претворити у изазов. Изазов је истраживати зидине али још већи изазов је прескакати их и крочити у нова дворишта. Задржавати се на једном месту ма колико пространом и луксузном, то није био почетни а ни крајњи стил и циљ живота Почетка. Иако је рефлескно хтео напустити полудивљи и полупитоми замак и наставити пут даље, нешто необјашљиво га је вукло да остане ту где јесте и затражи нешто сасвим друго.

– Ватра, када би могла да се угаси?

– Дакле, не би ти сметало да живиш у потпуном мраку? Она је овде једини извор светлости и топлоте. До год сам ја овде она ће горети. Она са собом носи све, чисти и једе све што јој дам. Ова соба је сведок да се и оно најгоре може уништити. Осим тога, најфиније и најпаметније се мисли у оваквом мраку. Оваква врста мрака је идеална за размишљање и фантазирање. Овакав полумрак, оваква пригушена светлост нуди сву комфорност за опажање, поигравање са чулима. Ваљда си у стању да још увек можеш маштати. Неко попут тебе не би требао да је изгубио ту способност.

– А духови остају? Или су пуштени?

Почетак је звучао збуњено а не и уплашено, зачуђено а не и забринуто. Гледао је у висини крова и као да је очекивао да ће се прозор сам од себе отворити а онда и он скочити и пролетети кроз њега и вратити се животу где му је небо кров.

– Не могу их спречити да оду, ако би постојали, не би трошили своје време овде…Време је доконо и узалуд потрошено ако се траћи на таква маштања. Верујеш ли још увек у чудовишта?…Не, не мислим заправо на чудовишта. Не на таква чудовишта на која сви мисле. Чудовиште је неприкладна реч за гадна створења на која се сваљује сав терет људских мана и злодела. Чудо јесте лепо. Чудо узбуђује, инспирише и подстиче нашу машту. Чудовиште би требало да се односи на најлепша бића, креације ако она постоје. Чудовишта би требало да успављују својом магијом, никао да одвлаче у ноћне море. Ако верујеш, ако се плашиш таквих чудовишта, она ће остати, неће отићи никуд. Да, ако то желиш, могу ти уступити другу собу. Али не видим ваљан разлог зашто би напуштао ову најдрагоценију просторију. Сигуран сам да нико не ради то што радим ја. И зато желим да останеш овде и постанеш главни сведок мојих свемогућих дела у истребљивању злодела. Тако ћеш једино научити да увидиш цену свих вредности. Мислим да си ме схватио. Дакле, имаш ли некаки други прохтев који могу учинити без кајања?

– Да ли се служи овде..или негде..храна, некаква? Глад ме је.

Почетак као да је оклевао са тим питањем јер није био сигуран да ли је овде затвореник или штићеник, да ли да тражи или да моли. Иако је изгледао полудивље и претеће са свим ожиљцима од његових подвига, звучао је питомо, мило попут тужног штенета.

– Свакако, ипак си ти на крају само још једно људско биће. Али научићеш, искусићеш свим својим чулима за шта је способан човек. Неки нагони су сувишни. А кад су већ сувишни, можемо их се отарасити. Али хајде да напокон и изађеш и упознам те са својим новим домом. Ниси мислио ваљда да ћеш овде бити прикован вечно као у тамници. И још нешто треба да знаш. Не поштујем оне који примају милостињу и који је отворено траже и грабе. Сматрам то за најгором људском потребом.

Није био сигуран да ли је и Почетак један од њих. Свој чин прихватања једног од таквих сагледавао је као део његовог пројекта. Подсмевао се онима и који великодушно нуде и дају милостињу. У Почетак гледа само као још један почетак који може да се претвори у Крај. Зато га мора учити од почетка док не постане прекасно када дође крај.

 

3.7.Промашаји Краја, Мете и Времена

И мета Мете на почетку био је Крај који није ни слутио колико ће трајати време са Временом када укроти Мету. Мета је изгубила мету када је Крај њу одредио за мету. Крај јој је одредио њен почетак и њено време. Поседовао је Мету за себе кад год је хтео и колико је хтео. Она се никад није противила тој форми поседовања јер је управо Крај њој одредио и дозвољавао да обитава у његовом двору. Он је одређивао када ступа крај њеној смени у кавезу. Договор се никад није одиграо јер је Мета прихватила прву понуду која јој била упућена од стране Краја. Крај је допустио да закорачи у врт и да постане део њега. Стекла је привилегован статус. Постала је Мета Краја у оба његова двора. За Крај Мета је била најдрагоценија скулптура, најкорисније парче намештаја јер се у потпуности уживљавала у улоге које јој је задавао. Била је за њега најживља скулптура. Она која не говори и која је потпуно нема као што су то праве природне скулптуре. Једини звук који се стварао настајао је природним процесом у сусрету са другим предметима. Она је била боља и од праве скулптуре јер се није могла сломити. Њено умеће пленило је његову знатижељу за естетским и етичким доживљајем човека. Мета је успевала да досегне крајњу потребу, да буде средство и циљ у рукама Краја.

Доводили су Време увек у исто време на подучавање о времену код Краја. Како није веровала у бројеве стога није делила дане, месеце, године није водила рачуна о времену те она сама никад не би дошла у исто време. Пустила их је да они воде рачуна о њеном времену. За њу је било бесмислено расправљати се са њима о појму који нису били у стању да схвате.

У исто време, на истом месту почињала је да се одиграва наизглед још једна рутина. Време које је Време проводила када би дошао Крај престајало је да има стварно значење за њега и дотадашњу бесмисленост за њу. Никад није давао исти час у исто време када је подучавао Време. Време је добивало увек другачији такт, откуцај секунди, минута, сата када би разговоре водили Време и Крај. Крај није могао да заврши никад лекцију на време када је учио Време. Почињали су увек на време али никад нису достизали кључан крај који би заокружио све што су прешли до тада.

У сусрету између Времена и Краја Мета је била сат. Посредовала је у лекцијама задаване од стране Краја и учењу Времена у неучењу. Крај је знао да је Време свесна несвесности њене околине али се и даље забављао као да нема то сазнање он и као да нема тај увид она. Крај је знао да Време нема намеру да усвоји време и да га уоквирује али је и даље вежбао, подучавао да дели почетак, средину и крај. Лекција се одвијала у потпуно празној, изолованој овалној учионици, октагону. Гласови, звукови који су се одвијали унутар склоњене изолованости били су недоступни за друге. Све сензације које су се одвијале споља престајале су да постоје унутар октагона. Време и Крај стојали су у сред најмање уписане кружнице унутар учионице. Глас Краја се простирао у празнини, изречен Времену.

– Ми смо у средини. Можемо остати у сред самог круга колико год мислиш да је потребно. Ја и ти смо сад, овог трена, секунде која тече, одбројава у самом центру. Можеш изаћи из круга али тад знај да ћеш пресећи овај тренутак и ући у следећи. Ако изађеш онда идеш напред а можеш и назад а ако останеш не идеш назад али не идеш ни напред. Ако се померим са ове тачке, можеш да ме следиш. Али следи ме само у стопу. Направи онолико корака колико и ја. Ако останеш остани онолико времена колико ћу ја бити ван круга. Када уђем у круг завршава се наше време, почиње ново.

Није тешко било предвидети да ће Време остати да стоји и да се неће помаћи са своје тачке. За Време је Пријатно било остати у средишту. Крај се померио са централне тачке и отпочео навијати сат. Крај је волео сарађивати са Метом. Мета је знала у ком положају се треба наместити и колико је потребно у њему остати. Када је Сат прорадио, Крај га је поставио спрам Времена. Сат је постављен да га Време гледа. Крај је поновио инструкције Времену, оне које је хтео да понавља за Време докле год буде било потребно да се савлада време.

– Време је сад: одмерити секунде, претвори их у минуте и нека то не траје бесконачно. Убрзај или успори. Изабери свој такт или уради како ја то радим. Посматрај и понови или не понови. Убрзај или успори. Изабери свој ритам, своје време.

Ова инструкција имала је следеће значење: Крај би протресао сат – продрмао Мету за гушу. Након пар гласних и дубоких уједначених удаха и издаха Мете, испипавао би пулс на њеној руци, врату и испод груди. Потом је стискао за зглоб, за врат и након убрзаних али ритмичних удаха и издаха поново проверавао пулс. А онда би једним лаким, извежбаним ударцем у стомак оборио на под Мету. Мета би увежбано пала на под као покошена те би уследила нова провера. Мета више не би дисала чујно већ би скратила издахе и прескакале удахе. Али и у овој вежби сат није до краја искоришћен.

Прегажен је од Краја али не и од Времена. Време је наставила да постојано посматра сат. Радње које су биле усмерене на сат усмерила је на себе. Под је био складно место за излежавање Времена. Мета је у том случају знала шта треба чинити јер је њен задатак био увек до краја добро одређен и улога је морала послужити сврси коју је Крај осмислио. Након што је под прихватио оборено Време и осмоугаона просторија апсорбовала дубоко, споро и скоро нечујно дисање, Мета се обрушила на Време. Ухватила ју је за ручне зглобове енергично и подигла на ноге. Сат је усправио Време. Наспрам Времена Сат је гласно откуцавао секунде али је радио убрзано. Мета је дисала гласно, испрекидано, брзо, тик спрам Времена. Могла је да чује да ли ће Време пореметити свој ритам.

Лекција би се наставила али је Почетак гласно отворио једно од осам брава и најавио да Крај мора завршити ту где је стао. Крај није очекивао Почетак да прекине Време у свом новом покушају. Морао је прекинути, отпустити и Мету и Време. Мета се неприметно повукла а Време је изрекла своју намеру.

– Нека траје ово још. Нека потраје, ја никуд не журим.

– Мора бити да си са намером погрешила ти која никад не грешиш у непогрешивом изражавању. Ти не журиш некуд али не журиш ни никада. Сада и овде мора бити крај.

– Ни тада ни тамо ни овде ни сада не може бити крај ако нема ни почетка. Али ја могу остати сада и овде.

– Сада и овде не можеш остати али можеш поћи и сутра доћи и биће као сада и овде. А сада нека те Почетак испратити до краја излаза.

Крај је кренуо излазити на једна врата, сасвим друга од оних кроз која је Мета нестала и трећа од оних на која је Почетак ушао, четврта од оних ка којима су се упутили Почетак и Време а шеста од оних кроз која се изненада прикрао Ловац.

 

3.8. Ловац на Крај

– промашен плен –

За Ловца је уследило непријатно изненађење угледавши како га Почетак дочекује и прослеђује Крају, предано обављајући једну од очекиваних дужности. Почетак се Ловцу није надао али није се ни изненадио. Прихватио га је као уобичајног госта према коме треба указати минимално поштовање онолико колико заслужује. Ловац га не заслужује, али му је дужност налагала да према Крају до краја покаже послушност која неће нашкодити. На овом месту, овом крају крајева, Ловац није очекивао ни да ће поново срести Мету, као ни нову метаморфозу. Сведочио је како постаје уметнина, декоративна статуа која губи нижи статус. Очекивао је сам Крај а не читаву свиту неочекиваних познатих лица у крају Краја. Kрај се Ловцу није изненадио. Пре почетка њиховог званичног састанка са дозволом, Ловац је заустављен од стране суседа како знатижељно обиграва у крају Крајевог имања. Ловчев изговор је савим уважен. Задесио се у право време и на правом месту како би великодушно понудио своју помоћ која је високо цењена и прихваћена од стране свих. Ловца препоручују они који негују Облик, они који су Облик временом препустили Крају. Дакле, Ловац мора да је озбиљан у свом послу, мора бити неки крајње професионалан човек. Дакле, Крај је очекивао Ловца али не у одвијајуће време када је подучавао Време. Испраћајући га из овалне просторије кроз седма врата од оних првих кроз која је ушао, упутио је Ловцу одабране речи добродошлице:

– Можда постоји више богова , али свакако само је један ђаво.

– Али нико од њих не дела као ја. Зато сам овде, зато сте ме позвали. Кад већ нисте хтели доћи к мени, захтевам да ми обезбедите овде потпуну приватност и да већ једном пређемо на ствар како бих неометано могао обавити своју дужност због које овде и то никако не би требали заборавити. Али ја ипак и даље предлажем, заправо инсистирам да све што је потребно обавимо како треба а то је разуме се тамо где и треба – код мене. Метода ће тамо бити ефикасније изведена.

Ловац је већ почео показивати прве знаке нестрпљења иако је Крај био посве расположен за почетак још једне предвидљиве сарадње. Ловац је знао да пред Крајем мора бити опрезан уколико жели осигурати успешан лов. Налази се на туђем терену. Више није у својој бази где када би се дочепао плена волео га је черупати полако, детаљно и брижљиво, не испуштајући га, како не би промакао ни један детаљ у стварању његовог краја. Крај је показивао хладнокрвну стрпљивост и одмерену љубазност према свом најновијем госту:

– За почетак, пре него што започнемо све остало, морам вас подсетити, ви сте ти који ипак заборављате. Не заборавите, ви сте ти који сте мени први дошли. Не бисте требали бити тако незахвални и незадовољни. Примљени сте. Немате разлога за бригу као што ни ја немам разлога за небригу. Ви сте сад овде и можете бити докле год вам ја то дозвољавам. А знајте, веома сам увиђајан према туђем времену. А не би сте требали бити и несигурни. Сигуран сам да неко попут ваше стручности може показати изузетну флексибилност и сналажљивост у било којим временским и срединским условима. Зар се плашите да би нешто могло заиста поћи по злу у које претпостављам да верујете јер да није тако не би сте ни били сад овде?

– Ја то ради вас, и само ради вас. Тамо би било безбедније и брже. Ви имате посла која вас чекају а и ја имам своја посла, чекају ме тамо.

– Полако. Овде сам сад ја и само ја, као што сте и сами рекли, овде сте сад ради мене. Ја сам овде сада ваш најважнији задатак на који би било боље по вас и по мене да се што пре усредсредите.

За овакав предстојећи важан задатак, Крај је мислио на све. Мора се водити рачуна о свему, почевши од тога у каквом амбијенту се даље одвијати разговор са неким од кога може задобити потенцијалну корист. Окружење може створити или ослободити притисак који се увек ометајуће наметне. Ловац није могао да се сасвим усредсреди на Крај јер је знао да су ту Почетак, Мета, и још увек потенцијални пленови. Ловиће их касније ако стигне, сада се мора позабавити са Крајем. Пратио је Крај у стопу, не обраћајући пажњу на смерове минијатурног лавиринта кроз који га спроводио. Довео га је до коначне одаје. Ловац се осећао сигурним. Иако је више волео скучене и ниске таванице, Ловац се затекао у пространој соби, која се могла лако осмортити и не тако сувише великој која би скривала непредвиђене околности. Врата, једина која су била видљива, Крај је затворио али не и закључао. Кључ није био у брави, Ловац их није могао нигде погледом наћи. А то нису она врата која се сама од себе закључавају. Без иједног прозора, њихово место за састанак пружало је Ловцу непријатно сумњив доживљај у сенке које су се одигравале на каменим зидовима иза сабласних свећњака. Један повећи свећњак се посебно истицао својом натприродном живошћу и величином. Клечала је и у својим шакама и устима придржавала је достојанствено елегантне свеће. Није могао одвојити поглед од мраморног тела Мете.

– На њу не обраћајте пажњу. Да, пред њеним преображајем нико не остаје равнодушан. Али, тајне које види, чује, прогутаће и закључаће у себи. Нико је неће моћи откључати. Сигурнија је од зидова.

– Зидови могу имати рупе!

Ловац је постајао раздражљивији и нестрпљивији. Док се Крај спокојно сместио поред свећњака и крај свог омиљеног урамљеног портрета, фотеља наспрам њега је и даље била празна, чекала је да Ловац коначно заузме намењену позицију. Крај га је посматрао како нервозно чека одговор.

– Верујте у ове зидове. Пре ће вас живог прогутати и сажвакати него што ће изрећи нешто о вама. Будите без бриге. Ови зидови чувају тајне.

– Овде смо да се побринемо за вас и оно око чега ви бринете. А ја немам шта да кријем.

– Човек ако нема шта да крије онда није човек. За сада ме нисте уверили у супротно. Не плашите се. Будите спокојни овде и преда мном. Све се може сазнати али се може и порећи.

– Моје моћи су познате. Зато сте ме и звали, зато сам тражен, зато ми долазе.

– Тако је. Ви сте ту за мене, ради мене. Ту сте да радите шта вам ја дозволим. Не видим да сте са собом донели чаробан напитак или мелем за душу, можда јер у њу не верујете. Претпостављам да се уздате у себе самог, у своје сопствене бездушне руке. Мислите да њима исцељујете, у њих се сасвим поуздајете. Али у њих ja не верујем. Oд вас је мени потребно нешто сасвим друго. Ако то не прихватите онда сте сасвим слободни колико то дозвољавате себи и можете одмах да се вратите оном месту за којим толико инсистрирате.

– Не правим напитке ни за себе ни за друге. Мелеми су већ ефикаснији. Сваки мелем који наменим је уникатан јер је направљен од уникатних састојака. Нисам га донео. Нисам га направио. Направићу га баш овде, али биће потребно време, мораћете чекати. Није лако израдити га, поготово када ми недостаје сва потребна рецептура. Потребна рецептура и сви потребни услови су тамо. Када би сте отишли тамо са мном, ја бих вас одвео и у најскоријем временском року би добили третман који вам је потребан. То је све што би вам било потребно ако већ не верујете у моје руке.

Постајао је горко свестан да мора деловати у овим условима када постаје јасно да га тамо никад неће одвући. Мора импровизовати. Ловац је осматрао по соби не би ли угледао занимљиве предмете који би му помогли у савладавању Краја. Осећао се омамљено и слабо при тој пригушеној светлости која је саучествовала у скривању скривених предмета. Крај с Ловца није свлачио поглед, а речи су постајале све убедљивије и императивније.

– Све што је потребно јесте да останете и будете крај мене до мог самог краја. Ја за вас ни најмање не страхујем и не бринем. Ценим да ћете успешно моћи поднети све што вам буде следовало по заслузи. Уколико мислите да више заслужујете онда ми се докажите. Докажите да сте изнад сваког правила и мерила које смо унапред одредили. Али не може бити више од оног што ћете заслужити.

Ловац није могао више издржати на ногама те је млитаво склизнуо у фотељу која му је била тврда, неугодна. Још увек није могао разумети шта Крај жели од њега. Још увек је желео наћи пукотину у зиду коју би затворио Крајем. Зато је одлучио да поступи директно и одлучно док не створи нову прилику за лов. Никако није могао да се помири са чињеницом да Крај није онакав плен каквим га је сматрао.

– Шта на крају ви хоћете од мене? Нећете да прихватите моју помоћ, јер кажете како вам моје моћи нису довољне, не верујете у њих. Ви тражите од мене нешто што нисте ни сигурни да ћете добити. Нећете моју помоћ, одбијате ону коју вам ја нудим и она која би за вас била најбоља.

– Пријатељу мој који ми се управо ствара, не постављате право питање ни у правом тренутку ни на правом месту. Ако сте чудесни као што се прича ја то желим да ставим на пробу и да видим колико је засновано на миту, колико изругава нашу стварност, да се лично уверим. Надам се да јесте све то што мислим да јесте. Пригрлите ове дивне услове које вам нудим и можда ћете остварити и ону највећу жељу над жељама.

Ловац више није показивао жељу за даљим разгонетањем. Одлучио је да чека и да не чини ништа. Увек може отићи одавде и вратити се старом занату. Али овде може имати велике користи. Ово место привлачи нове пленове. Знак ћутања, Крај је Ловцу протумачио као знак одобравања.

– Ова соба постаје ваша. Поклањам вам је ево управо сада. Нико дуже од вас није боравио у њој. Разуме се, ја се не рачунам. Али тако се и ви можда нећете морати више рачунати. Овде вам се пружа изванредна слобода и мир. У њој можете чинити шта вам је воља и нико вас неће ометати а никоме ни ви нећете сметати.

Крај је тихо кренуо корачати из собе док му је Мета осветљавала пут. Наговестио је Ловцу да ће уследити велики састанак на коме је пожељно да као нови члан породице присуствује. Ловац је остао седети у још дубљем полумраку смишљајући нови план за нови лов на нови плен.

 

 

 

4. Крај завршава све сусрете

4.1.Почетак, центар и крај времена

Почетак је невино и нескривено загледао Време док је имао време на претек јер му је Крај допуштао да се игра са својим слободним временом. Почетак није имао осећај за своје и туђе слободно време. Волео је да се игра свакавим играма за разбијање времена, све док га не би савладало време за спавање. Али за Почетак те игре нису биле узалуде. Никада време није трошио узалуд. Гледао би у ватру и мерио колико може проћи док се она не угаси. А тиха ватра никако да се угаси. За време чекања упознавао је колико је времена прошло од како је прашњав покривач скривао заборављено, не тако давно увеле цветове и њене још увек живе светове. Упознавао је и светове испод прашине, намерно остављене, понеке и изгубљене. Могао их је узети себи. А куда са свим световима? Свет унутар светова био је овде почетни нов свет Почетка. Прашњави свет није могао изнети нити прогутати. Могао је изабрати посматрати, доживљавати, сазнавати. Имао је дозволу за све скривене и нескривене улазе неистражених светова у крајњем крају Краја. Могао је да види, није хтео да види, није знао шта да гледа. Чистио је и уклањао стару, постојану прашину. Више није постојала али се стварала нова, свежа којој се пориче постојање. Време је узрок њеном постојању. За Почетак време као да није постојало јер му га нико није ограничавао. Крај му се није пречио на путу ка стварању почетка нових игара. Крај је пуштао да га Почетак слуша и да му са нестрпљењем удовољава. Крај то није тражио али Почетак није хтео стати. Играо се са временом Краја ненамерно и полетно.

Није морао, али покушао је начинити корак са Временом. Нико га није упутио на Време. Сам је пронашао где је јер је није успео нико померити. Тамо је где је од почетка уласка. Да ли да ишта истакне, да јој се приближи, дотакне, да је покуша измамити искорак – било би све нападно са почетне стране Почетка. Али имао је жељу започети нешто с Временом али није знао одакле да крене. Није хтео ризиковати да ишта прекине. Деловала је у складу са окружењем. Као да се све одигравало по почетном и крајњем такту Времена. Нема сврхе започињати било шта кад је већ давно отпочето. Почетак траје и понекад му се не назире крај. Слушао је, гледао је. Време је била ту све време. Почетак није отишао, није се приближио нити удаљио. Био је довољно близу и довољно далеко да не поремети синхронизовану усаглашеност.

Понекад би му се чинило да је упао у круг Времена, где једино време зна за своје постојање. Крај је знао. Време за Време наставља да стоји, није истекло и никад неће. Никуд није кренула јер оно што не почиње то се и не завршава. Са Временом је почетак свега изгледао као да никад неће почети и као да се никад неће завршити. Када се оконча време Краја окончаће се и време Времена или ће започети ново? Није се померила, нико је није померио из центра просторије у којој је чекала Крај. Почетак је немо посматрао наставак протицања времена које је споро пролазило. Време као да није пролазило док су Крај и Време водили спор дијалог. Реченице су споро излазиле и настављале се. Није било изгледа за крај. Мисао Краја је одјекнула осам пута. Толико је Почетак избројао.

– Једна је бесконачност.

– А шта ако их се сусретну више?

Своју тиху мисао изговорила је тихо али довољно гласно да одјекне у глави Краја. Била је то понављајуће питање Времена на коју Крај имао увек различите крајеве одговора.

– Када се сусретну две бесконачности…настаје тада још већа бесконачност.

– То не може бити.

– Да. Претпостављамо, никада се не сударају две бесконачности. Не морају се сударити две бесконачности. Једна бесконачност се може разложити на бесконачно много бесконачности.

– Бесконачност је недељива. Али некако…бесконачност се може сусрести са бесконачно много бесконачности.

– Једна бесконачност се може помножити са другом. Друга бесконачност може одузети другу. Трећа бесконачност их може поделити и сабрати. И производ је бесконачно коначан.

– Сусрет бесконачности не окончава. Сусрети се могу али не морају се никад спојити. Резултат не постоји. Коначно не постоји.

– Бесконачности су велике у коначној величини. Коначност их спаја. Коначно постоји. Једино је коначност бесконачна.

– Бесконачност је бесконачна.

Крај је намеравао театрално ставити крајњу тачку на изговорену мисао Времена али се у вртоглаво понављајућ круг умешала Центар. Изненадно је изненадила себе и присутне својом изненађујућом виком. Нарушила је изнијансирану тишину у разговору између Краја и Времена. И Почетак се збунио. Забринуо се за Време. Ако Време оде и никад се не врати, Време неће бити враћено.

– Довела сам овог што сте ми тражили, ово такво створење.. али…мили мој, ко су ови?! Шта траже овде код вас у вашом господском дому?! Само што сам вас на часак напустила а вас већ опсели!

– Драга, немој бринути. Себи ћеш начинити штету ако тако бринеш за мене, а има тек да бринеш уколико тако наставиш примати терет на себе.

– Али мили мој ако се ја не побринем нема ко ће. Ја сам ту да примим сав терет за тебе, за себе. Ја сам ти ту да скинем сав камен са срца.

– Чудо да твоје срце већ није претворено у камен, моја најмилија и најдража. Ти га растапаш, ломиш и када нестане твоја мисија је завршена. Постала си непобитан доказ моје вере. Свет се може опростити. Зар икад више да страхујем. Овде је сад све у најбољем реду, онако како треба да буде.

– Али мили, најрођенији, ово никако не може бити у најбољем реду како ти велиш. Ја то просто и лако осећам, од како сам отишла, овде се створили..овде су..оставила сам те на милост и немилост овим..уљезима..Овако никако не треба и не сме да буде и остане.

– Најдража, захвалан сам ти шта си успела учинити. Поседујем свесност да се могу ослонити на тебе и то потпуно. Нема више сумње у племенитост.

– А тек има да видиш, ја ћу тек да чиним и има да чиним до самог краја. А је ли ви то сакупљате убоге? Па види овог дрипца, па како су му само прљави табани, они су недостојни вашег пода. Јесте ли то пустили просјака или вам се дрипац сам увукао. И са њом, ја то могу најчистије осетити, најчеститијим свим својим срцем да нешто са њом није у реду.

Крај је ћутао и само немо посматрао Центар колико се размахује док не зна кога пре да гледа – Почетак или Време. Почетку се није приближавала. Време је поближе посматрала. Упала јој је у лични простор и наставила својим усиљено љубазним тоном обраћајући се Крају али непрестано гледајући у Време, покушавајући да је својим речима одува и помери с тог места. Почетак се склонио иза Краја, присећајући се Облика.

– Ево мили мој, учинићу све њих да најфиније избацим. Уложићу сав мој труд и напор свим својим бићем. Знам да верујете како ми је то тешко. Али ја то само радим за вас и зато, не брините, није тешко, за мене то није никав терет за поднети. Ах па шта ја то причам! Нисам тако мислила! И да је то највећи терет за који свет зна, за мене неће бити, ја могу поднети све жртве овог света! Верујте ми мили, знам да ми верујете!

– Верујем. И да се сручи цело небо на мене, ви ћете бити лакши од земље. Хајде сад, није више ни време ни место да сви заједно будемо овде. Они овде нису да ти стварају терет. Њихов терет ти не пристаје. Овде остају и остаће само за себе и за мене ако је то у сагласности с њиховом жељом.

Крај је био крајње љубазан и озбиљан у свом обраћању према Центру. Центар је подвела Крај под руку покорно. Заједно су се упутили ка излазу. Пратио их је Почетак. Крај се осврнуо на Време. Облик их није испратио, остао је крај Времена. Крај их је оставио да неко неодређено време остану заједно.

 

4.2.Облик времена

Није могао да је види, али је знао где је. Чуо је тихо дубоко дисање у хармоничном својственом ритму. Дисао је чујније, дубље и брже, приближавао јој се, дах му је постајао све гласнији као и њен. Повиновала се његовом такту. Облик је обликовао Време. Зауставио се када је ушао у круг Времена. Остала је да стоји на истој тачки на истом месту у центру уписаног круга унутар великог октагона.

Када је време неодређено као да не постоји. За Облик, време се не одређује ни по дану ни по ноћи. Тек по присуству и одсуству благе светлости може осетно приметити разлику. Али ни тада време се по Облику не обликује онако како га други доживљавају. Време за Облик никад не лети. Пролази споро, једва приметно када зна да крај долази споро. Знао је за Време. Знао је да посећује Крај. Знао је да Крај исправља Време по крајњим мерилима. Знао је и да се Време на крају свих лекција од Краја на крају не исправља. Време остаје Време, доследно себи. Крај остаје Крај, доследан себи.

Ћутао је Облик али Време је проговорило. Утврђивало се какав облик има Облик. Да ли је један од оних који се могу укалопити.

– Знаш ли шта је добро?

Затечен је изненадним, наглим прекидом у тако спокојном дисању и тако чистим, продорним питањем. И он ће бити чист и продоран у свом одговору.

– Не знам.

– Знаш ли да не знаш шта је добро?

– Знам да не знам.

– Ко зна да не зна шта је добро а зна да зна шта је лоше потребно је одвратити га и пробудити га. Ко не зна да зна шта је лоше и шта је добро треба га се клонити.

– Не знаш ли да знаш шта је добро?

– Не знам да знам.

– Сазнати можеш, ако то и хоћеш. Ко зна шта је добро треба га следити. Ко не зна да зна шта је добро треба га повратити. Ко не зна да зна шта је лоше треба га подсетити. Знаш ли шта је лоше?

– Знам.

– Знаш ли да знаш шта је лоше?

– Знам да знам.

– Тврдиш да знаш ако заиста и знаш. Ко зна шта је и добро и лоше, треба га преиспитати.Ко зна шта је лоше а не зна шта је добро треба га научити.

Осећао је да га и даље гледа преиспитивајући. Као непријатно хладно време око Облика се ширило, обликовало попут тихе мећаве која нечујно долази и затрпава са свих страна. Вратила се свом ритму дисања, али још дубљем, чистијем и споријем. Повиновао се задатом такту. Време је обликовала Облик. Али Облик није могао издржати такт Времена, не толико дуго. Полако се удаљавао од њеног круга у који је неприметно и ненаметљиво ушао. А она као и до сада, остала је да стоји на истој тачки на истом месту у центру уписаног круга унутар великог октагона.

 

4.3.Центар мете

Неће морати да је гледа али би за њен тренутни спокој било лакше када би отишла. Отићи ће, сасвим је сигурно јер Центар је неће трпети. Време не заслужује бити у близини Центра. Време је сувишна за Крај. И Облик је сувишан, сам за себе је недовољан, за све остале је вишак. Остао је са Временом. Можда управо кују неки по њу угрожавајућ план. Али прозрела их је све. Нису способни за оно за шта је све способна она. Нека ћуте и гледају се, можда им се погледи сусретну али заједнички језик наћи никада неће. Центар може бити сигурна да се никакв опасан план неће обестинити упркос њеној попустљивости. И мисао Центра о свима, свим тако безначајним фигурама којима се удовољава, је сасвим лако попустила пред налетом нове, опасније. При излазу из величанствене беле осмоугаоне собе Центар се сударила са Метом.

Нико је није бранио али нико јој и није дао дозволу за напад који је схватала као одбрану. Зашто би чекали дозволу за сукоб када је то природно право које настаје као одговор на потребу за упознавањем и изазивањем туђе реакције. Центар није желела себи ускратити право за тражењем хитног одговора на новонасталу алармантну ситуацију. Мета је била непознаница и непријатна енигма која се указала у овом већ одомаћеном окружењу. С правом је изазвана узбуна код Центра. Није се могло дозволити уступање почасног места уз Крај новим уљезима, поготово не тако неприкладној, оскудно одевеној фигури. Центар није испуштала Крај из руку, све чвршће га придржавајући и стискајући док су се речи ужурбано котрљале из стискајуће, паисониране вилице.

– Биће да си ти овде драга залутала! Овде се не одржава маскенбал. А овде се још мање врше купопрадаје јефтине робе. Жао ми што ти морам да рекнем али ово је погрешно место за тебе и такве. Нико те овде, ама баш нико неће купити а ни услужити како доликује. Ко год да те је овде упутио хтео је мало поиграти се с тобом и твојом душицом. Понижења никад доста за тебе и такве. Ко год да те је овде примио сажалио се због своје меке душице. Мили, најдражи је ли сте то ви начинили случајан пропуст или неко од ваших немарних, биће да су пре они, ви не грешите, не може се указати такав пропуст.

Уместо одговора којим се није хтепо развлачити и одуговлачити, Крај је гласно зевнуо што је Мети био јасан знак да се у свом маниру упусти у дијалог са Центром.

– И док се грешни моле за грешне, ја ето овде лутам и лутам али гле чуда, не омашујем, наилазим на праве. Па биће зато јер сам ја то на правом месту. Нема ми куд и нема ми кога осим овде и свакога. Кога код да овде сретнем тај је нешто згрешио или тек треба. А никад није касно. Потрефило се ето да овде видиш сви носе маске а маскенбал никако да почне. Само морам те у још нечему разуверити, али нема места разочарању, ионако је то бескорисно стање, ничему не служи осим да се и даље разувераваш у немогуће. Сви смо купљени. Ја сам купљена прва, а ти ниси ни последња. А нигде а понајмање овде места нема за цвиљење уцвељених душа. Ако си једна од њих боље да се откупиш на време. Али знаш како, кажу време никако да прође, а време и лети. Ти свакако изабери шта ти одговара а ништа ти одговарати неће уколико ти нећеш. Искористи своју маску за забаву. Хајде, ионако ти је допуштено.

– О каквим душама и времену и откупу ти то! О Мили, зар да допустите да оволико времена прође на ову дрчност и некултурни безобразлук коме никако места нема сад и овде! Она хоће све да разувери у моју, вашу часну часност. Да, овде, ово је часно место и ја сам уз њега часног, најчаснијег који нема цену а твоја цена је ниска, најнижа!

Мета се повукла уз Почетак који ју је са чудноватим сјајем у очима посматрао и чуђењем пратио сваку њену одмерену реч без иједне гестикулације. Али експресивно жустра мимика избијала је на њеном порцеланско намештеном лицу и одавала живост фигуре. Гледајући у Мету а обраћајући се Центру Крај је контрирао својим умилно апатичним тоном.

– Свако има цену драга моја, најдража, то је истина најчаснија.

Центар је настављала према Крају исказивати још умилнији тон и још равнодушнију убеђеност у изнете тврдње.

– Свакако, најдражи и најрођенији, можете скромно признати да и ви имате цену али је ваша свакако виша, највиша.

– Моја цена је спокој душе. А она, она је већ ретка драгоценост, која траје док не истраје. Чини ми се да ту нема краја. Она ће да траје. Она нема цену моја најдража, не ону цену коју имамо сви ми. Свеједно, увек бива касно…Постаје касно за све, ако не и прекасно. Пређимо тамо где су сви за које није прекасно. Све које сам позвао да нам се придруже у великој слави. Требало би да су сви већ стигли, они који су одлучили да није прекасно.

Мета је предводила Почетак, Центар и Крај ка предворју у врт. Центар је невољно пратила кораке Мете али Крај у томе био истрајан и убедљив. Крај је повукао Центар ка Мети. Почетак је знао где Мета води, пратио је слободно, ослобођеним, лаким ходом голих и прашњавих стопала.

 

4.4.Почетак краја или Ловац на Центар

На крају дугачког ходника, попут тунела светлуцала су врата, попут светла. Ходник је био мрачан и стешњен, мирисао је на подземље. Чекали су збуњено и страшљиво да их поведе Крај. Чекали су да им та нестварна као привиђењем врата отвори Крај. Врата су била стаклена, издужена, као огледало. Ликови би се изопачили и изобличили када би се угледали на тим уским вратима. Ко је желео није могао препознати себе, нико ко би се загледао. Нико се од њих није загледао. Врата су била на свеопште изненађење откључана и одшкринута. Врата су била излаз у врт Краја.

Врт Краја био је испуњен разноврсним коровом, негованом дивљином и одсуством птица и ветра. Наткривен трошним покровом, одавао је дојам као да се не може ући у траг почетка постојања. Као да га крај труљења од памтивека начиње али га не може разорити. У овом врту време као да се није кретало. Земљани пут прекривен сувом травом и увелим цвећем угибао се под тешким али нечујним корацима. Као да је земља вапила да их прогута и свари за живота. Поседали су на свечаним плочама на издигнутим меканим хумкама. Засели су за свечаним столом постављеним на мекој хумки. Сви су чекали Крај. Чекали су да састанак отпочне када започне и Крај.

Крај је чекао. Чекао је Време и чекао је Облик. Облик се довукао сам у својој изобличеној целости, без присуства Времена. Крај је оставио је све присутне да почекају још. Журно се враћао у овалну просторију, тамо где је одувек разговарао са Временом, тамо где је чекао Време да отпочне своје време. Затекао је собу празну како одјекује кораком Краја, без Времена. Соба више није блистала беспрекорном белином. Појавиле су се сенке и надвиле се над Крајем. У центру уписаног круга лежали су комадићи сломљеног сата од стакла. Сат је био саставни део лустера мозаика. Мозаик се расуо, осветљење није више било целовито. Стигао је касно. Мислио је како да поврати сат. Журио је у свом ритму али недовољно да сустигне Време. Остао је сам са собом очекивајући да се појави Време. Није се појавила. Ушао је кроз једна врата, она је могла изаћи кроз дугих седам. Свих осам врата су била откључана и водила у осам различитих соба. Време је могла проћи кроз било која врата и отићи неповратно. Гледао је у парчиће стакла и казаљке које су биле читаве и померале се у обрнутом смеру. Оставио их је. Нека се померају али је могао осетити почетак краја. Казаљке су се све теже и спорије померале. Није више било разлога чекати и бити на предвиђеном месту у предвиђено време. Полако се Крај враћао назад, међу свима, који су му били приклоњени.

Чинило се да је Крају дошао крај. Као у бунилу, ходајући тесним ходником, у себи, потпуно тихо и испрекидано, спомињао је време и да му почетак тек предстоји. Како се ближио крају ходника време као да се мењало, час успоравало, час убрзавало. Било је нестабилно. А онда када је закорачио на мраморно каменити праг врта, усталило се све. Сви откуцаји, пулсеви у Крају и време као да су одједном застали. Могао је осетити, пулс времена. И почело је да тече, протиче мирно као никада до сад. Почетак је то опазио код Краја. Крај је то опазио код Почетка. Време је била међу свима. Центар је пиљила у све присутне осим Ловца кога је избегавала јер јој се посебно чинио безначајним. Сво остали имали су њену довољну пажњу да их стреља својим изоштреним погледом. Ипак, пажња није могла бити неподељена према свима. Најнестрпљивије је гледала у врата испред којих се појавио Крај. Почетак је кришом гледао у Ловца. Ловац је нескривено зурио у Мету. Мета је равнодушно посматрала Облик. Облик је невидљиво гледао кроз правац Времена. Време је чекала Крај. И овог пута Време је била бржа од Краја. Није очекивао да ће се Време вратити. Није ни очекивао да ће Време својим присуством испунити врт Краја. Крај је осетио да је дошло крајње и почетно испланирано време да почне састанак коме су се поједини надали и исходу који су са нестабилном пристрасном жељом очекивали. Отпочео је почетком свог наизглед инспирисаног говора. Нико се није усудио зачудити, осим оних који су ћутали. Биће да је Крају дошао крај у искрзаној суманутој души. Ловац и Центар су делили то мишљење. Ловац није био мета Центра као што ни Центар није била мета Ловца. Окомили су се на Крај, да униште његову за њих несварљиву идеју.

– Вечера није нужна. У оваквим приликама касни, докони обед није ни погодан.

Али вама, као мојим највернијима, биће вам услужена. Биће вам то вечера за сва времена. Вечера, после које нећете више веровати да можете више икад бити у стању остати гладни. Верујем да сте за такву вечеру спремни.

Након свечаног тона наступила је драмска пауза која је очекивано дошла, јер ју је Крај театрално предочио. Слушали су речи Краја припремајући се за свечаност. Пред почаствованим гостима је био сто до врха покопан земљом. Из хумке је вирила напукла дрвена даска – сто на коме су били постављени дрвени тањири, празни. Уместо пратећег прибора за јело, даску – сто су испуњавали окрњени путири, свећњаци са догорелим свећама и осушеним, изломљеним цвећем. Крај је настављао говор у свом полаганом маниру.

– Верујем да неко овде може можда одгонетнути све моје сумње осим ако и сам не сумња. Они који верују у све шта бива са њима када се у то све разочарају?

Отпочео је питањем на које није хтео сам одговорити иако je одговор имао. Нико се није усудио зачудити али су се усудили одговорити. Центар је предухитрила Ловца. Ловац је допустио да неинтересантан плен настави с менталном активношћу.

– Драги, нисте били најјаснији, нисте били нимало јасни. Али, не брините, ја волим то код вас, не сметају мени те ваше тајанствене говоранције, јер оне су мелем. Али да нисте мало ипак и превише претерали. Да ли баш верују они, да ли такви верују у све и да ли се разочарају у све? Па не бих рекла да иде баш тако екстремно. Па нису ваљда такве будале! А да бих вам одговорила прецизно и истинито јер ви саму истину волите, потребно је да се разочарам. А ја, најмилији нисам способна за тако нешто.

Ловац се уздигао изнад своје плоче, више није седео згрчено и напето. Надвио се над столом не би ли се приближио Центру чије речи су опако зазвониле Гледала га је разрогаченим очима, није могла склонити поглед с опаког лица. Изоштрен поглед Центра се намерно мутио и кочио. Чинило јој се да се сав његов гнев сручио на њено меко срце. Гадост се показала у својој пуној светлости. Још на први поглед када је спазила како укрућено седи и неотесано грубом појавом закклања Мету, трудила се окретати од Ловца и не суочавати се са тим ружним, готово наказним лицем.

– Можете ви бити уверени у ваше идиле, али таква екстермност постоји. А и ви сте сами екстремни у таквим наглим изјавама ако баш верујете у њих. Онда сте можда и већа будала од њих. Али шта фали будалама, корисно их је имати уз себе. Него да се ми вратимо онима који и даље верују или не верују. Итекако, не правите се фини, постоје они који верују у све и у то све се разочаравају. Све им је већ дојадило, живот им више није потребан. Потребан им је неко ко ће узети њихов живот. Живот им је тацна њихове бљувотине или повраћке, изаберите израз који вам више прија. Оно што су узели, најзад им се смучило, огадило да то морају повратити. Ако не поврате биће им мучније. Слаби су и не могу се више напатити. Не могу они издржати. И та њихова повраћка је опет ту за њих, нуди им се на тањиру а они се праве фини па гурају од себе избљувотину. Зато сам ја увек на услузи да је повратим тамо где је место. Али они вечито незахвални, баш као и ви.

Ловац је показао тек толику милост да је направио кратку паузу како би се вратио у седећи положај на плочи. Уместо заштите Краја коју је Центар очекивала да ускочи и прекине за њу вређајућу и немилосрдну тиранију, уследио нови расположени говор Ловца.

– А ја вам тек тако нешто и не верујем да нисте способни ни за оно најмање разочарење. За то незахвално стање потребна су само два елемента. Увек се побринем да их уклоним код мојих пацијената. Али ти елементи су тако тврди и неуклониви, никако да зарђају. Један је готово код свих присутан, увек се батргају за њиховом досадном потребом за сталним очекивањима, толико високим да им се заврти од висине. А други елемент, још присутнији, виђао сам готово код свих јадника – вечита потреба за удовољавањем себи и још више да да их обожавају они који не обожавају себе.

Ловац је у овом налету показао мању раздражљивост а већу љубазност. Говорио је тоном на који је Центар навикла када би се обраћала другом за услугу. И таман када је посмилила да је дошао њен ред да узврати истом ако не и већом мером, устрепталу искрену намеру прекинуо је Крај.

– Ви сте једни од тих, моја највернија, зато сте и овде крај мене.

На Крај се надовезао поново нико други него упорни Ловац. Ловац још увек није завршавао са неочекивано љубазном тиранијом.

– И да се поново вратимо на оно првобитно о чему смо тако паметно баљезгали, али ништа мање важнијем. И можда ћете успети баш ви решити иако ми ту тврдите да нисте способни. Да се вратимо на оне што верују и не верују. Они који верују у све када се разочарају верују у ништа или не верују ни у шта? Јер, сложићете се никако не може бити исто да ли ћеш веровати у нешто макар то било ништа, или нећеш веровати ама у баш ништа. Или је тек тако потпуно на крају свеједно? Коме је горе? Оном ко је на дну бунара или оном ко је изнад њега? Где би сте ви радије завршили?

– Ту сам највернији, и остаћу ту, ја сам ту докле год ме ово срце које се не разочарава служило. Моје срце биће и ваше, најмилији. А шта ја то опет грешим, моје срце већ сада је ваше. Али његово срце је чемерно, пуно разочарења, па чујете ли шта наприча. Клоните се таквих. Такви ће и ваше срце напунити оловом. Да, ја сам искрена потпуно и са њим и са вама, ви који мене без стида називате неспособном будалом а сами признајете да храните паћенике њиховим како називате повраћкама. И вама није доста, настављате да се губите у још шупљијим нагађањима. Како икако може бити могуће, да ико може обожавати друге ако пре свега не обожава себе. А ви их спомињете као читаву групу. То су ваша само екстремна нагађања. За то су способни само они безвредни паћеници и нико други до њих. Треба их се клонити, као и вас и вашег бунара.

– Мени се чини да ви баш уживате у њиховом друштву. Клоните се мене да се ја не бих клонио вас. Али за вас ми је тако потпуно свеједно.

И таман што се Центар припремала како да проспе Ловцу што љућу али у куртоазију увијену опаску, зачуло се пригушено цвиљење пса. Крај је устао и као главни домаћин изјавио да је дошло време за дуго очекивану вечеру.

– Разочаран нисам, сигуран сам да нисте ни ви. Верујем да ваш прималан инстинкт није утихнуо. И верујем у то да сте још увек гладни. А верујем и у то да су идеје делотворније и чистије ако је човек у стању да превазиђе глад. Када мисли о својој идеји не мисли о својој глади. Идеја постаје главна храна. Овде сте да развијете идеју која ме обузима. Избегавам да је назовем својом идејом. Могу постојано тврдити да је она била присутна у неком теренутку живота код свих вас и повремено вас обузимала. Она можда и сада постоји у вама и онда то више није само тренутна, пролазна, безначајна хировита идеја. То више и није само моја идеја, она постаје заједничка свих нас који је деле. Дакле, ова моја идеја је можда већ и сада ваша, и онда је она наша а можда је и свачија. Али нема довољно несаломивих.

И све време док је Крај с намером споро изговарао свој говор, однекуд је пас упорно настављао цвилити. Али Крај се није дао омести, показао је незаинтересованост и бездушност према јауку животиње. Тако би ситуацију анализирали они који би одмах показали своје милосрђе било искрено или лажно.

– И зашто он сад цвили, неки од вас засигурно помишљају. На то не могу да дам прави одговор, не знам, не видимо га, зар је важно. И кога би сте пре нахранили, кера или човека?

Уместо припремајуће вечере, Крај је настављао са својим опште постављеним питањима, изгледајући као да одговор не тражи јер га већ унапред зна али очекујући да се нешто може променити. Очекивао је да уследи промена која ће променити ток идеје. Дуже је трајало него што је планирао. И тако једноствано питање о избору према животињи и човеку испровоцирао је подужу расправу. Почетак је гладио своје голе табане, није се желео истаћи као што се ни Време није уплитала. Обоје су ћутајући пратили целу причу. Центар је пожурила пре свих да докаже исправност горко самилосног става према племенитости а следили су је Ловац, Мета и Облик.

– Знам мили мој, размишљамо исто. Кера, наравно. Јадно, беспомоћно створење се сналази како зна и уме. Није бирало да граби за сваким залогајем, а сви га тако крвнички шутају, окрећу главу од тако незаштићеног створења. А ко је крив скитници што скита и ништа не ради! Сам је крив што је изабрао такав бедан живот! Од њих се треба клонити и окретати главу! Заударају и наваљују без стида а и без икаквог срама! Без таквих одрпаних и прљавих клошара ова напаћена земља би била безбедније и чистије место!

Центар је одговарала директно Крају у њега гледајући, занемарујући све остале присутне. Док је тужњикавим гласом бранила кера оцртвао се сапатнички израз лица, који се потом мењао у онај гневан и гадљив. Гађење се у Центру задржало јер се њој а не Крају обратио Ловац напорним образложењем. И на Ловчевом лицу одражавало се гађење.

– Нико није споменуо човека скитницу и кера луталицу. Али кад сте већ насрнули, хајде да окренемо на ту страну. Кажете они наваљују. Мислите, они што запомажу. Неће ваљда да гласно завијају, нису керови. Нека их, нека кукумачу, то је њихово право пред животом који су како кажете сами изабрали. А шта вас брига даље, ви ћете ионако отићи и окренути главу. Нека га, нека тражи и нека запомаже. Нећете га више ни чути. А ако и даље чујете њихово немарно наваљивање онда вас већ то јако иритира. Предлажем да одсечете уши. Ја вам у томе могу бити од изузетне помоћи. А шта једно псето зна о животу. Има ли избора. Нема. И зато је човеку увек теже. Само мисли да има избор. Он само може да мисли да га чека нешто боље. Он само може да сања. А то што сања никако да се оствари. Псето не сања. Човек није бирао грубијанки живот. Дали су му такав док још није знао за себе, није га такав као мали балавац тражио. Дали су му они који су га донели. Дали и онда одузели. Шта једно псето може ишта да зна о ономе о чему један како кажете клошар размишља. Нешто ми се не чини да је и један кер пукао што су га млавили, што је одрастао у сиротињи, без крова над главом. Шта један кер зна шта је казна, шта је понижење, шта је срамота, шта је моћ, шта су пријатељи, шта је њихова издаја, шта је превара од оног кога највише жели. Како показује кер своје отуђење а како човек. Кога више боли? Шта један кер жели а шта жели човек? Човеку бих дао залогај, а поред псета бих прошао, зна се и зашто. Можда бих се и предомислио, вратио се и појео га. Зашто хранити пса кад он може послужити као храна и то као прави деликатес. Могли би сте пробати. Ко је гладан?

Мета која се није померала и за неке од присутних била неприметна јер се њена нова боја тела стапала са хумком сада је постала упечатљива у свој наглој промени положаја тела и шаљивом тону према Центру. Мета је пресекла Центар у припремајућем жустром одговору Ловцу.

– А пази да кер као не заудара. Лежи и не устаје док га неко не испомера са свог упишаног места. Ниси ти била близу оних правих луталица. Али шта они могу, такав је њихов живот. Када нам кажу пасји живот, као да је најгори. Јесте бедан и грозан. Али шта ћеш са дечаком који проси, не зна да проси? А онај што хоће да ти отпева песмицу или онај што продаје честитку. Је ли би и таковг неког заобишла и је ли би од њега окренула главу? Не бих ни од обичне прљаве шантаве џукеле а ни од шугавог дечака отишла а да им не ставим нешто у њихова гладна усташца. Пола једном, пола другом. И једно и друго ми могу бити од користи кад тад, кад затреба.

Центар је била грдно погођена Ловчевим речима да на Мету није циљала да узврати увредом.

– Вас који једете псе треба уклонити! Уклонити! Најстрожије казнити и то само спаљивањем, да вам ни трага више не буде. А како увек буде оних што се буне због таквог чина, и њих спалити! Све унишити, све до једног! Побринути се да не остане ни један који ће бити у роду са оним кажњеним! Сву његову сорту запалити. А како има оних и који му нису нико и ништа али ће кренути жалбе, тражење којекаквих права и њих спалити!

Облик је пажљиво слушао претходнике и са намргођеним изразом лица свој одговор упутио Крају а потпуно игноришући запаљив говор Центра. У правцу Краја је окренуо главу и одсечно одговорио.

– Ни кера ни човека. Беспотребно је правити селекцију. Ако се помогне једном псу, доћи ће и остали. Ако се помогне једном човеку сви остали се неће пронаћи. Ако се једанпут помогне очекиваће се и други пут. И та прва помоћ је упитна, да ли она ишта значи.

Мета се поново покренула из кататоничног положаја, осетивши потребу да искаже неслагање са Обликом.

– Па шта, остали онда неће добити. Боље и једног нахранити него ниједног. Боље и једном помоћи него ниједном. Запамтиће, па ће вратити. А и да не врате, шта кога брига, зар није добар осећај некад се показати и добар, макар за себе. Шугав
је тај осећај кад знаш да си могао нешто учинити а ти ништа.

Саслушавши кратак и јасан говор Облика, Крај је полако отпочео са прилагањем одговара на претходне одговоре, али за ипак незадовољавајуће.

– Занемарили сте само то да човек готово не зна ништа о себи као човеку а ни о осталим облицима постојања као што су животиње и као што је један кер. И шта напослетку један такав човек, полусвесно биће може знати о том пасјем животу, о његовим сањањима, надањима, хтењима. Претпоставља да су то све повластице које само човек може имати. Све што човек има јесу само пуке тезе и теорије које и након дуго трагања и мучења не може вернодостојно проверити. И даље он настваља тако силно се поуздати у та своја веровања. Изоставља све оно што штрчи, што се не уклапа у његову веру, његово учење. Не верује да један пас може бити одбачен и понижен као особа. Тврди да је то само једна животиња, ниско биће које није достојно човеколике дубоке љубави и патње. Кер не може да воли и не може да пати као човек? Шта ми у истину заправо знамо о томе. Само тврдимо и верујемо у оно што су нас учили они неуки и пристрасни, убедљиви у својој неукости. Настављају са ширењем њихових идеја, неопипљивих убеђења. Керу свакако не пада тешко немати кров над главом, бити одвојен од породице, киснути сам, ваљати се у блату и живети у дивљини у вечној потрази за преживљавањем, јер то је његово природно станиште, природна потреба, у то смо уверени. Али да ли је уистину тако? Псећа чула су интензивнија од људских. Стога, што не би била интензивнија и псећа патња и љубав? Мислите да керу није тако тешко и болно када лута сам, одвојен чопору коме не припада? Човеку је већ свакако тешко али немојмо грешити и бити неуки. Не занемаримо тешкоће са којим се једно псето свакодневно суочава. Њему је тешко на његов особен начин. Али следи ли из тога да је оправдано изједначавати човека и пса и играти се хуманости, делити је на једнаке комаде? Један човек у мукама неће се задовољити комадом хлеба као и онај кер што лута далеко од свог чопора. Да ли има избор који човек нема када га сачека сурова реалност? Када научи да безусловна љубав не постоји јер је од малена условљено на њу. Лекцију о вољењу учи веома рано, још од најранијих дана о којима касније губи свест када већ постане касно. И као што болешљиво куче бива отерано, тако и дете учи да не буде отерано. Заузврат ће се доказати, показати обавезну цену љубави. Пружа му се све оно што ће се касније заузврат тражити и добити. Исплати се волети само ако ће се бити вољен. За човека се цени да је слабашно биће, изједначава се каткад и са животињом, али терети га додатан терет. Његов камен на плећима је увид. Увиђа да је беспомоћан пред својом судбином, увиђа да је немоћан и неспособан да је промени јер је као такву он сам изабрао. Да, човек има моћ да изабере сам. Тако мисле они што упорно тврде да је човек једно биће са израженом слободном вољом. Има моћ да осмисли своју жељу, да је сагледа, изабере да ли ће јој се подвити као кер свом газди или ће је понизити својом вољом. Човек свакако има вољу, а има и нагон. Не треба се тиме дичити, ни стидети. Шта ли само преовладава када одлучи да створи себи пут ка сопственом развоју и свет по сопственој замисли а наиђе на препреку? Истина је увек негде по средини, рекли би они који немају никад цео одговор. И зар онда не долазимо до тога да је све ионако већ речено а ништа учињено. Зашто помоћи једном ако се не може свима, утешно је тешити се својим неделањем. Можда нам само то од свега преостаје.

Крај је завршио. И цвиљење је престало. И више се нико није осврнуо на тему о човеку и псу. Али се Крај свечано, обратио Центру и то са префињеном дозом дивљења како га је само она тумачила.

– Најдража, изненађујеш ме новим полетима. Не само да си племенита већ одважна и осиона. Буди уверена и чекај. Биће пламена, биће ватре. Мудрост је блистава и лако уочљива.

И сви су чекали следећи корак Краја. Крај је Ловцу изрекао да је време дошло да се почне. Ловац је разумео шта је његов задатак. Рашчистио је сто. Празне тањире и путире, свећњаке је придржавала Мета. Отворио је сто. Отворио је ковчег. Унутар дубоког ковчега сијало је благо, помешано са костима и пепелом. Извађене су кости, извађен је пепео. Ковчег је затворен. На ковчегу је легла Мета, опруживши се целом дужином мраморног тела. Мета је била сто за све присутне. На плећима Мете је послужена вечера. Ловац је извршавао улогу послужитеља коју му је доделио Крај. Путире је напунио пепелом, тањире костима. Сам се није одважио послужити иако му Крај наговестио да то може учинити чим заврши са постављањем. Једини који се одважио искусити ту накарадну вечеру био је Почетак. Гледао је у Крај срамежљиво, устручавајући се да започне оброк који нико неће. Лизао је кости мистериозне птице или неке друге животиње, можда и пса. Није могао одредити да ли су можда и људске. Није било великих целовитих костију. Биле су изломљене. Гледао је у пепео не знајући шта да чини са њим. Да ли да га прогута, или најпре овлажи пљувачком. Понизно тражећи помоћ настваљао је гледати у Крај. Центар је неустручавајући гледала у благо. Нагињала се бесрамно над ковчегом. Дубоко на самом дну лежала је хрпа и оног нетакнутог, сасвим очуваног блага. Свако је могао пронаћи благо које му највише одговара, блиста посебним сјајем. Центар није скидала наметљиви поглед са блага. Ловац је неустручавајући гледао у тело Мете по којој је посуо остатак пепела. Мета је за кратко жмурила као да се препуштала замишљању како је изгледао почетни облик остатка издеформисаног блага. Након завршетка препуштања пролазним мислима, отворила је очи и спрам себе угледала Облик како ломи ситне кошчице али их не једе. Крај их је све посматрао. Посматрао је Почетак како престаје лизати кости и наставља гледати час у пепео час у њега. Ловац је осетио потребу да укаже Крају на Почетак. А Мета је осетила потребу да Ловцу укаже на грешку у неусаглашеној мисли.

– Погледај га, као онај пас. Ово би решило све његове муке.

– Или би га тек ставило на нове.

Када су сви оставили своје тањире и путире, готово нетакнуте и када се више нико није помакао са своје сјајне плоче, Ловац је уклонио све са Мете. Отресао је и пепео. Мета је устала и отворила ковчег. Ловац је сручио незавршену вечеру у ковчег. Ковчег је још увек био отворен. Крај је најавио свечано последњу замисао.

– Драги и најдражи, веурјем да сте и поред ове невероватне гозбе још увек гладни. Не брините, гозба траје, није завршена. Промењено је само место. Уколико желите да наставите, пружам вам пуну слободу да сиђете доле. Осећајте се слободним да искажете своју глад. Уђите унутра, свечаније је и блиставије. Поједите онолико колико вам жуди ваша тешка душа.

И након свечане објаве Краја нико се није усудио да искорачи са свог места. Као да су знали да Крај није завршио са најављеном идејом. Да, Крај још увек није завршио отпочето.

– Не желите да делите. Нема места страху овде, али нека онда тако буде, кад већ мора. Све ово што нисте хтели појести намеравам дати. То може бити само један од вас. Нека онај ко је спреман да се одрекне онога што му највише значи приложи, баци на дно. У противном, уколико са собом немате цењену драгоценост нека приложи себе или део себе. Оном ко да највећи прилог, уступам ову шкрињу да са њом чини оно што и ја.

Центар је једина која се видно затекла у чуду и сходно томе морала изрећи своју затечену мисао наглас.

– Драго моје благо, па ви сте моје највеће благо. Шта бих ја без вас, али потурити вас на оно дно би било тотално апсурдно. Оно што имам код себе јесу ове наушнице али ништа нису у поређењеу са вама. Али верујем да ово што чините има неког вишег смисла, па ево, њих ћу приложити као доказ одрицања. Никако се не бих могла вас одрећи! Никад!

И заиста, минђуше од ретког драгог камења Центар је убацила у ковчег. Следећи ко је следио био је Ловац. Извадио је из џепа гумене рукавице умрљане од жутих и црвенкастих флека и бацио их је. Облик који је био најближи ковчегу, одврнуо је пар шрафова са шкрипећих колица и бацио их. Мета са собом није имала ништа осим себе. Ушла је у ковчег и приложила своје тело. Време и Почетак нису ништа приложили. Време се није померила са своје плоче. Посматрала је остале као и сам Крај. Није била учесник ове наградне игре. Почетак је гледао у чуду као да још увек не схвата шта се дешава. Покушавао је избавити Мету. Ухватио је за руку и вукао према горе али она се својски трудила остати на дну. Ловац се смешио и кренуо затварати ковчег. Зауставио га је Крај. Објавио је крај. Мети је дао следећи задатак који се требао испоштовати. Морала је изаћи из ковчега да би се претворила у свећњак и да би предала кључ који је чувала у устима након што јој је Ловац уступио. Био је то кључ од ковчега. На свеопшто очекивање Крај је немо, смирени кључ предао Почетку. Изабрао је Почетак као наследника блага. Очи су му сијале на разнобојно благо. Благо је почињало добијати осорнији и оштрији сјај. А онда се сјај проширио у пламен. Упаљене свеће Крај је извадио из свећњака и бацио их у ковчег. Пламен се полако ширио и полако почео прождирати све пред собом. Центар је показала сву зацењену запањеност. Као да је она горела а не ковчег. Напуштала је место, не одвајајући поглед од тамног пламена који је куљао и претио да угуши све присутне.

– Не, старци не служе ничему! Када су болесни, оштећени, они не могу никако допринети овом јадном друштву! Само другима троше ваздух где год да се нађу! Требало би им свима укинути право гласа! Када наврше одређене године, ни физички а ни ментално они не могу бити од користи! Само коштају ову напаћену земљу. Треба вас све погубити!

Ловац је отишао убрзо у правцу за Центром која је водила Облик натраг његовом једином дому. Сви су се опростили од блага коме крај нису дочекали. Мета је одлазила ка другом врту где неће бити свећњак. Овде је улога била испуњена али очекивана промена није уследила. Време је остала посматрати призор и сведочити о пролазности пламена. Када се пламен угасио, на крају у врту под тамним облаком, остали су Крај и Почетак, да зјапе над пепељастом провалијом.