Марија Васић

На гробљу мазохиста

 

Отисак у камену

Одблесци сутона са гланцаних надгробних плоча каткад би будиле искру у огледалу загаситих жеравица. На кривудавим стазама попуцалих плочника туробно су шумиле лаковане ципеле једног јединог становника старог гробља. Посвећено је залазио међу заборављеним споменицима давно ожалошћених душа. Растргнуте судбине сливене су у несвршене чинове, овековечене на запостављеним коначиштима прежаљених. Није их истински жалио али брижно и са посебном врстом свечане дужности чувао и поседовао. Познавао је сваки кутак камена, земље, неговао је коров, чувајући елегантнo распршен покров над пустим почивалиштем утемељних костију. Читајући избледеле трагове постојања раздирале су га усковитлале мисли о непознатим, занавек изгубљеним карактерима. Био је једини посетилац, једини који је дисао свесно међу живима. Није му био потребан кључ за пространство које сматра за лично господарство. Затварао је и отварао улаз у оронуло царство скамењених вртова. Одавно се не може сагледати свеж траг од времена када је неко осим њега, инсеката и птица прекорачио праг иза мрке, тешке и масивне капије.

Примамљиво се назирао несагледиви лавиринт тамних и горопадних споменика кроз мозаик исковане капије.  Недовољно примамљиво и готово равнодушно, невидљиво је деловао призор за пролазнике. Низ  косе и оштре углове сливале су се небеске сузе, враћајући дашак живота у мртво цвеће, ширећи омамљујућу опору арому, пригодну за меланхолију, дозивајући повратнике.Тренутке носталгије на скамењеном ванвременском одморишту нису бирали ни случајно залутали, ни романтичари опијени морбидном елеганцијом као ни најуцвељенији. Та времена дубоког жала, патње и патоса су прошла, избрисана пред налетом усиљене радости и непостојеће блискости. Вапаји нису допирали до тамошњих пукотина међу излизаним камењем, што их је земља вековима достојно гутала. Вапаји су угушени, пукотина у гробовима је постојанија од процепа у срцима јадника. Јадници су, изгубили су некад своје и вољене али процепе у срцу су закопали занавек, испратили у јаме затрпане земљом, заборављене испод густог слоја невидљиве прашине.

Мртвогласна тишина се протезала пространством вечног дома опустелих тела, угибаних у подземљу, чекајући да је испреплете мелодија успорене сонате Чуваревог пијана. Али тог суморног прохладног смркавања, тишина је трајала у пуном јеку амбијента. Мрке птице су злосутније грактале,  горке гране отровних крошњи понизније су клечале пред захуктавалом ветрином. Камење се живље размицало под вибрацијом ускомешале земље. Надалеко, у продуженом врту, знао је да се одиграва нова судбина. Судбина коју чека земља да је свари и прогута, дубоко у подземље где грехови владају.

 

 

 

У сенци пламена

Слутио није да ће дуго очекивана замисао затитрати пред сумраком и расплемтети угашену жар. Машта је пламтела у тамним часовима постојања, држала га у замци делиријума. Никада је није иживео до последњег трена вечно измученог и изопаченог краљевства. Подвојена стварност је могла пружити утеху али би то била претња здраворазумском бићу међу стаситијим и угледнијим. Било је нечег суморног у сазнању да можда никада неће остварити моћ какву је потајно прижељкивао у упорним, извитопреним маштањима. Засигурно није једини по чему је сличан истим врстама у умишљеном царству саможивих и самодовољних. Предавао се осећају по коме се није разликовао од неупознатих супарника, успешнијих и тајновитијих. Тајновита је била замисао Пламена јер никад није успламптела. Шта би то он могао остварити маестрално а што већ сви други нису. Прегршт векова и светова оставило је трага човечанству и зверству да нема места за губитнике, бљутаве и беспотребно понављајуће починиоце. Какав чин спровести а да задиви свет и не сроза достојанство? Не жели задивити свет. Није достојан његовог дела. Достојанство је већ сасвим довољно срозано.

Још један у низу неподношљиво монотоних дана је био на помолу да склизне у заборав. По навици при уснулом стању, газио је пред собом све оне већ испробане, избраздане путеве. Те стазе утабане личним отисцима хитрих и бешумних корачања бирао је по сопственим исконструисаним замислима, не желећи никако да дели с осталим, већ виђеним, небитним, досадним створењима. Каткад им се путеви укрштају али их више не расуђује по дуго установљеној навици. Зглајзао је у ритину гажења глиба из ког се није хтео или није могао искобељати. Чуло додира је отупело. Једино је бол била довољна да покрене и оживи.

И наставио је Пламен ходати неужурбано неосветљеном и пустом улицом у мирном крајолику у коме није било честих пролазника. Пратила га је замисао о случајном сапутнику. Негде позади, као мрљу, као сићушну тачку, силуету, спазио је нехотично у свом слуђеном видном пољу. Као да је то била само насумична игра, из незнаних разлога, њему упућена, да је коначно испроба, и оствари улогу о којој је непрестано маштао. Изоштрио је слику Сенке. Утапала се у окружење недодирљиве недођије. Хитро и узбуђено, осмотрио је око себе призор. Свуда наоколо лепршала је пустош. Лако би је могао отети и склонити негде у дубоки мрак. Лако и вешто је знао пронаћи мрак, никада му се није губио са трага. Мрак је чучао у угловима грмља, скучених простора озлоглашеног парка, у зеницама очију Пламена. Указала му се чежња, постала је стварна, опипљива као примамљиво остварива прилика. Створила се одједном, као гром, као потрес. Прецизност и стрпљивост су водеће особине чиме се служи када се предаје узнемирујућим али сладострасним фантазијама. Сада и овде, у твдокорној стварности, импулс је живо и махнито титрао ужареном главом Пламена. Неочекивано, препречила је пут, наставила нехајно журити некуд у даљину, не примећујући никог иза себе. Нечујно је похитао за пленом. Делили су стазу, узак и мрачан пролаз. Као продужена сенка таме, пратио је фигуру Сенке, у стопу. Корачао је куд и она, скретао је где и она, неосетно. Загазио је у врх сенке. Зашли су у густ шумарак.

Узбудљиво је када је случајно, исхитрено. Природније је и искреније. Нема кочења, премишљања, планирања, премеривања. Нема предомишљања. Сваким дахом, био је несигурнији али кораком ближи Сенки. Треба је ухватити на време док јој осећа дах, док се тело не укочи. Жели очајнички зграбити пулс. Сенка је благо подрхтавала, а Пламен је све брже, снажније титрао. Ако се разбукти изазваће узбуну, неће се остварити идеја. Сагореће од жеље ако се моменат не претвори у чекање. Али ако чека и даље, прави најидеалнији тренутак, Сенка ће му ишчезнути. Шта је катастрофа без пожара и пожар без катастрофе. Узбудљивост је најуспешнија када је најимпулсивнија и најдеструктивнија. Пламен захтева извршити дискрецију и деструкцију, без аљкавости. Мора задржати мирноћу са којом ће постићи највише добро у највишем злу. Мора сачекати најделикатнији тренутак када дах буде чујан и испрекидан.

Вребао је у стопу нечујне и за Пламен само још једне у низу безличне Сенке. Гутале су их сенке густо испреплетене алеје. Видик је бивао помућен од надолазећег мрака што је севао из забаченог шипражја. Шуштања невидљивих, добро скривених створења су била претећа за жељу да се спроведе у дело – маштовити план, никад остварен и започет. Имао је избор. Али ако је избор наметнут није ли то принуда? Да ли да се заиста одлучи на судбоносни корак. Прилика му није измакла али полако се удаљава и измиче све бржим и неуједначенијим кораком. Ту је, пред њим, никад ближа, никад живља. Упоређује је са сном, идејом, фантазијом. Не би требало бити тако тешко, успорено, успаничено, толико непредвидиво и нестабилно. Садашњи тренутак може заувек променити судбину о којој је с поносом снивао. Закопан заувек може остати за садашњи тренутак ако га до краја иживи. Како знати ако га не иживи до краја? Да ли је пустити? Ако је пусти да ли ће га неиживљен тренутак, испуштена шанса прогонити за живота? Ако је пак зграби да ли ће га морити до смрти уграбљен и згажен живот? Можда не мора да га згази, већ само улови и држи на узди коју великодушно даје, до истека живота. Рој мисли га је морио, опседао као тамне сенка, мрачило опсесивну дилему. Махнито је пратио, нечујно посртао за забљеснулим идејама. Она му је ту, надомак, може је имати, може променити цео ток неизвесне будућности. Будућност може постати тамница али и безгранична слобода над којом би био једини господар. Слободу је могао имати безброј путу на јави а увек је може имати у сну. Кидала га је сумња, куцала као бубањ иза загрејаног грудног коша. Квасила му дланове, чинећи их клизавим, хладним, лепљивим. Велика сумња претила је да пробије кост, покида уздрхатале жице, да се огласи, узбуни Сенку и да је изгуби у још гушћој сенци. Да ли жели да је растргне или да се преда? Да ли да се коначно одважи на пресудан корак, да ли остварити фантазије које су увек биле сумњиве, превртљиве. Фантазија није имала боју, звук са којим се сад у опипљивом тренутку сусретао са непредвидљивим сценаријом. Ако је сад зграби неће ли остварити сан који није сањао, неће ли оживети идеју о којој није маштао? Може ли коначно досегнути зло и претворити га у добро? Треба је шчепати што пре док није одмакла. Потребно је прећи замишљену границу и оствари дело на које је усхићено помишљао. Прикрао јој се довољно близу и превише близу тела у коме је титрала сумња. Ако се не одважи на кључан потез ускоро могао би је изгубити. Мора то учинити. Може јој осетити откуцаје. Или су то откуцаји сумње што му замагљује поглед, коче кораке, чинећи их све тежим, тромијим? Издаје га, удаљава се, тера је од себе. Шишти, звиждуће, као и ветар што разноси прашину пред собом  у недоглед. И ниоткуда, дубоко у гуштерачи зарио му се чудноват доживљај- као да је на слици пред оком посматрача.

 

 

 

Одисај олује

 

И Сенка зажеле бити у парку наказа,

пред буром и небом светлим.

И оствари она хир, начинила је пут смелим,

био је тешњи од забуктале олује што се предказа.

Узбуктали листови  подсетише је на парк мио.

Прелетела је високе чемпресе, рђајуће ограде,

Створила се тамо у средиште потопљених вртова што тајно граде.

Манијаке и изгубљене,  питоми парк вечито је крио.

 

Мисли и сећања од облака, водили су је тамо,

Где један свет незнане врсте и лепоте нестаје и остаје.

Зажеле се наћи у тамошњој мочвари и под крошњама где све престаје,

Да поприма наличје ругоба и утвара у зло само.

 

И као да је тежак и спаран сумрак свануо,

Небо пред њом се спустило и указа се громки бљесак.

На уздрхталим гранама заплесао је модри пљесак.

Зажеле да је мрко сећање није гануло.

Мрак се још није сасвим спустио. Отужно и споро је шуштала слободна и распуштена природа. Свом тежином је пригушивала све подражаје изван тог неукротивог парка надомак гробља. Окружена верном пратећом сенком и сенкама неупаљених светала свим чулима се намеравала посветити амбијенту у ком је губила појам о времену и простору. Ближила се хоризонту оживеле мочваре и избразданих стаза под густом и тешком шумом. Чинило се сасвим здраворазумски да нема претећих утвара, да нема чудовишних сенки. Ипак, сунце је тек залазило. Бојило је небо постепено све загаситијим нитима. Али надмени манијаци не бирају време. Крвожедни, крвождерни су и када небо потамни и када сасвим посветли и када се од ужарене кугле на трен сасвим ослепи.

Неприметно је спазила тамну силуету недалеко од своје сенке. Није се дала узнемирити безначајном фигуром. Можда само пролази истим правцем, ниоткуда, тако случајно, донекле иде куда и она, али ће се убрзо изгубити, наставити ка незнаном крају. Зграде имају очи. Свуда су. Посматрају насумично по којег пролазника, трепћу и памте. И када наивни пролазник мисли да има слободу неко иза прозора, са високе терасе, са крова га је спазио у ухватио у правом гесту који се жели сакрити. Али овог пута очи кућа као да су зажмуреле. Наставила је Сенка безбрижно корачати тихим путем крај мирне улице, осећајући присуство странца по одзвањајућем топоту, не трудећи се да га прикрије. Још одлучнијим кораком газила је ка уточишту које никад не изневери. Носталгична жеља за тихим парком је минула да посети то скровиште у коме је одувек на миру могла склонити поглед од прљавштине људског отпада. Али никако није желела да тамна фигура зађе у парк и замрачи јој светилиште. Жели бити сигурна да је једини посетилац услед суморног смркавања, када је преливање облика између светлости и сенки још потпунији доживљај. На сву жалост устрептелог духа Сенке, парк је јавна површина коју свака загађена наказа може да оскрнави. Можда је већ нека наказа чека, чучи иза жбуна и ужива у шокираним лицима. Такве љигавце је лако заобићи,  али увек измаме освртање. Не треба се освртати. Осећала је иза себе како се ближи она тамна мрља. Није се желела осврнути за корацима који су све јаче одзвањали у пратили је у стопу. Није желела одати траг сумњичавости. Можда само умишља. Од себе никада не ствара жртву али можда ће то и постати, ако се претвори и дозволи. Није се лако претварати у слабића па ни у равнодушну, одважну, када пулс убрзава и када мисли навиру као код препаднутог параноика, посебну врсту бескичмењака. Није се још сасвим препала али могуће је да је осећаји варају. Вероватно је само насумични пролазник који ће је ускоро заобићи.  Наставља ка уточишту, и увиђа да је не заобилази.  Јоп од последњег ћошка утихнуле улице, од како је скренула у уску уличицу, не претиче је, не заобилази је. Постаје полако део њене сенке. Она измиче али му не умиче. И зар баш нема ниједног другог пролазника у замраченој улици у којој као да су сви напустили сенковита дворишта. Али ту, још само пар дугих корака и ту иза трновитог шипражја је улаз у верни врт коме се враћа изнова из снова. Отежале су ноге, тромост је преузела, непријатна топлота тела прети да је шчепа. Језиво и тихо испрекидано мумлање зачула је, као да се отргло и допрело  најближе што се могло приближити плашљивим леђима. Жмарци су јој мигољили око најеженог врата. Сенка је мигољила док није коначно доживела осећај да је отпузала до стрмог улаза у врт. Можда је само и он случајни странац, један од посетилаца који има право да у миру блажено ужива у призорима као и сви којима је утопија драга и привлачна.  Не може му забранити улазак али се може претварати да не постоји. Сумња је бледела, уступила је место врголастом и несутрашивом одушевљењу.

Под окриљем олисталог свода предаје се цела утиску затвореног света и непостојеће стварности. Стварност постаје тек кад се открије шта она није.  За Сенку стварност је настајала у тренутку обликовања стварности у мислима. Мисли су се будиле, надолазиле из опажања. И језеро је било мутно као и небо као и засенчена запажања.  Посебно задовољство је придавало крочити на тло шуштећег лишћа око неизгажене траве, и мокре мекане земље. Свако дрво је било посебно допадљиво чинећи угодну пејзажну атмосферу неопипљиве дивљине, бескрајне утопије. У амбијенту уских алеја и неутабаних стаза пролазила је нехајено, не слутећи никаква наказна створења. Оно створење се негде изгубило, нестало или га је потиснула да клечи у мраку подсвести. У више наврата сусретала се са изненадним врстама отуђених и језивих. Будила су језиве доживљаје. Али у томе је чучало дражесно искуство. Знала је избећи их, заобићи их и поништити, замаглити. Утапала их је у свеопшту атмосферу мистичне раскоши коју никаквом изопаченошћу нису могли надмашити. Привлачно језив угођај чинила је мистериозна грађевина стапајући се са свеопштим утиском ушушкане тајне. Привлачно се откривала једна мрка кућа међу мрким растињем.

 

 

 

Тајни призор иза затвореног прозора

Одувек, откако је открила, маштала је о тајнама те напуштене куће. Можда и није била напуштена али је изгледала сувише запуштена да би се поверавало да у њој ико заиста може да живи. Надомак густог и дивљег корова и шибља, скривена кућа се сливала са скривеном тајном, мрачном, утканом у нагрижене зидове од недокучивих мрља. Није се раније усуђивала  проникнути у истине, затрпане испод тамног крова. Замишљала је како би се могло одгонетнути шта или ко је гледа иза тамних прозора. Тајна се није могла лако откопати, врата нису постојала. Као да су нестала, или их је неко зацементирао дебелим слојем мрачне тајне.  Улаз је однекуд морао постојати. Кружила је око куће окружена оградом од високог жбуна не би ли пронашла скривени улаз. Немир је откуцавао несигурне, дрхтаве сумње док није коначно откуцао прави час тренутка на који је дуго чекала да се укаже. Осетила је полет за иделаним тренутком. Осим Сенке и узбурканог ваздуха међу прошишталим грањем, нема нигде никог на хоризонту шумовитог дворишта. Пуста је прилика што повлачи радозналост за откопавањем мистерије. Нико је сада не може видети нити разоткрити од чега је некада страховала када би угледала редовне посетиоце или доконе шетаче.  Пустош је уграбљена прилика и само њена. Не може бити провалник ако је кућа напуштена, ничија. Сенка је само неми посетилац простора са тајнама претходника, некадашњих становника. Одважила се дубље заћи у траг.

Угледала је један прозор, отворен али мрачан као тунел. Светлост унутра као да није боравила. И стакла прозора су била тамна као ноћ. Није заборавила страх али га је помешала са радозналошћу и тако зажелела да начне ново поглавље тајне тамне куће. Ометало је само присуство ускомешалог и свепрожимајућег ветра али што је још само више појачавало жудњу да открије шта и ко се  скрива унутра.

Приближила се прозору. Прва импресија тренутака је као вакуум усисао немо у призор. Зјапила је у таму приземља. Постоји вероватноћа да нема никога али и је надилази језа да је неко посматра. Тешка и густа завеса и тамна као ноћ без звезда је била још тежа препрека коју је требало уклонити. Тражила је погледом да открије пут и прокрчи густину мрака кроз коју би се могла пробити.  На шта ће наићи ако само мало повуче ту тешку завесу од сомота? Хоће ли јој се открити свет о коме је нагађала и предосећала са изнова и изнова надолазећом слутњом? Није више сигурна да ту станује само безнадежна празнина напуштеног дома.

Први траг који се открио пред њом био је мирис. Мирис неодређене али органске материје зачикавао је сумњу у постојање станара или неког живог бића. Тупа топлина тупила је границе простора што су се указивале пред слабашном светлином светиљке. Сићушна светиљка несигурно је дрхтала из тупог угла ћошка иза масивног предмета што је заклањао поглед на несагледиву слику собе. Обузела је узбудљива страхота терајући је да помно истражи још увек недовољно осветљен призор. Топлина устајалог ваздуха обгрлила је прса када се још одлучније нагнула над прозором у који је дуго зурила. Осећај гамижућих створења је отргнуло од посматрања. Мрави су смиреним темпом милили око рама прозора. Путању упорних створова су пореметиле хладне шаке, када им је пресечена путања. Воља Сенке није се дала пореметити у настојању да превазиђе гамижућу колону.  Зашла је дубље у мрак просторије.

 

 

У мраку

Привлачно су деловале сенке мрака за истраживање невиђеног. Читавом половином горњег дела дела зашла је унутра. Несигурна да прекорачи праг и уђе свим својим бићем, чекала је да јој светлост разбистри помућен разум. Трачак светлости варљиве сијалице није био довољно јак да јој расветли јарке пукотине што су вириле иза сваког ћошка. Тражила је било какав траг што би је привлачном блискошћу привукао и повукао да са смирајем у души истражи кутове мрачног простора. Траг који се издвојио из конфузне слике ништавности простора натерао је да јој поглед лутајућег ока застане, да ни за чим више не трепне. Оно што је спознала тргло је из укочености, пренеразивши је да се повуче из дозивајућег мрака. Ноћни лептир у свеобухватној гадости опружао се на зиду, измрљаном од тачака и линија сасушене течности, можда оне најживотније течности убијеног тела. Не могавши копрцати дебелим телом, ни млатарати грозотним крилима, испружен, као заувек укочен, забоден чиодом на зиду, још видљивије је изазивао одвратну одбојност према све присутном мраку што је скривао све неоткривено. И када је сенка сумње страхоте облила целу у телу, натеравши је на помисао да је дошао последњи тренутак за напуштање мрака мрке куће, за удаљавањем од свеопште грозоте, загазила је дубље. Изненада, не својом вољом, нашла се цела унутар мрака.

У свеопштом утиску гадости које је треснуло када је угледала закуцаног ноћног лептира, чула су се одузела, неприпремљена за грозотнију надолазећу фигуру. Као тамна сенка извајане силуете, заклонила јој је поглед на преостали развучени мрак и невидљивом силом је шчепала и стрпала унутра. Одбранити се није умела колико год је очајнички покушавала, напуштала је воља. Шаке странца што су је зграбиле за узак врат и слабашан струк, ужарене попут пламеног жара, оставиле су оштар бол на кожи Сенке.

Сада, у заокруженим очима мрака, изблиза могла је са свим немирима свога духа осмотрити сву гадост длакаво ваљкастог тела и прашњавих крила што су joj упорно мамиле поглед.  Страхота је ипак више гањала за упознавањем наказе што је подмукло гурнула у тамницу куће.

 

 

 

У очима живог песка

Стајао је пред њом непомично, зурећи у њене стакласте зенице  под пригушеном светлошћу мрака. Под нестабилним, треперавим осветљењем, у соби је све деловало подједнако тамно, као и његова коса, очи, капут, рукавице. Фигура попут кипа и није деловала надмено колико претећа сенка. Све је постајало тамније у просторији коју је заклањао наметљивим присуством страхоте и одвратности. Наказе могу имати наизглед непорециву лепоту али са сваким дужим посматрањем одају се у одвратности. Шире је и извлаче из себе попут муља из дубине што замути несталну бистрину површине блиставе реке. И ова морална наказа је носила изврнуту лепоту од које би се свако одвратио пре или касније. Очи боје живог песка, гутале су сваки дрхтај, сваки грч мишића на занемелом и упитном лицу Сенке. Оштре власи густе косе скривале су стезање јаке и оштре вилице које је Сенка опазила. Није се мрдала нити давала знаке борбе. Никако да се пробуди из обамрлости бескорисног чуђења. Никако да се освести и спозна где је и пред ким је. Простор услед замрачености тешким и густим завесама  Сенки није откривао пролазе и излаз. Морала би се помучити ако би хтела открити шта се скрива у угловима и ћошковима, да ли нешто вири из ормана, иза и испод стола, унутар дубоких фиока, иза неупадљене гломазне лампе, иза и унутар гомиле послаганих хартија. Ствари су одисале дозом злокобне старине, носталгичне архаичности, сачуване и упаковане као и фиокама из антикварнице давно напуштеног доба. Посебно се истицала тамна масивна столица нијансе угашеног пожара. Са косинама и шиљцима деловала је неудобно, арогантно, одбојно, као предмет са сврхом да понизи и измучи слабе, оне паћенике са недовољно јаком вољом а подржи оне мучитеље и тлачитеље. Понизио је наметљивошћу када је приковао за дрвену столицу.  Тешку срамоту презирала је али је сада неизменро навирала, преплављивајући бескичменост. Не супротстављајући се наметнутој власти, не одавајући никакaв отпор према странцу непознатих намера чудила је и странца. Пустила га је да ради са њом шта му је по вољи а она зна да кривуда, штипа и гребе. Али никако није хтела да заврши као лептир, прикован на зиду, урамљен у стаклу као морбидни украс.

Лепота и болест синхронизоване на лицу Пламена су је поражавале, изазивајући најгору тријаду повезаних осећања- стид, страх и гађење. Као ошамућена од кривице, постиђена од кукавичлука, седела је исправаљено и послушно попут осуђеног кривца на столици, спремној да је погуби. Не искушавајући вољу Пламена није се мрдала са мучитељске справе. Поверење у њену тако безграничну наизглед слепу послушност није хтео да препушта природи непредвидљивих порива. На тренутак се склонио, није га могла видети спрам себе. Није могао далеко отићи, зна, неће је напустити. Није могао нестати, морао је некуд изаћи. Имала је прилике да осмотри сенке простора затворене собе, замрачене са тешким, густим завесама. Прозор је већ давно био затворен. Други излаз тражила је по мртвим угловима скучене собе. И око је поново запало за призором грозоморног ноћног лептира. Као живи леш, забоден и прикован да постоји у вечној укочености, застрашивао је и збуњивао машту. Има ли их још или су негде живи запели, заглављени у тунелима мрака, чекајући на јарко успаљење светиљке да похитају и залепе се за несталну топлоту. Док је срце тумарало испрекидано као и жива, ужарена мисао о могућим створењима ужаса, Пламен се појавио однекуд, иза ње, дисајући за вратом. Није се усуђивала да погледа шта се налази иза, колика дубина простора може да је прогута, шта оставља иза себе осим могућности излаза. Прозор затворен и таман као и завеса био је спрам ње. Није се осврнула ниједном у одсуству странца. Могао је бити иза зид лепљив и мокар. Простор иза је могао скривати и хладан тунел и осветљен пролаз са оштећеним степеницама што воде на мрачан таван. Није се хтела завлачити на таван, поткровље нити провлачити се уским тунелом. Свакако се није желела разочарати да је иза само зид без тајне тајног пасажа. Иза ње су пиљиле очи боје живог песка у које је било страхотно погледати. Остало је чекати и седети на тешкој и хладној столици која је са сваким часом чекања постајала удобнија.

 

 

 

Гледање у тами

Варљиво светло светиљке је коначно престало титрати и иритирати раздражљиве очи. Природна светлост мрака се распрострала и опколила затворену собу. Мирис шкрипутаве хладне кожне рукавице подвукао се под ноздрве подсећајући на његово блиско присуство у свеоприсутном мраку. Нема приснијег убиства од дављења. Блискост саживљавања са одузимањем живота најснажније се постиже само ако се то уради властитим шакама. Канап, ланац, марама или било који други предмет не могу постићи тако јак ефекат осећаја личне одговорности за присним односом са жртвом која се дави. Тим личније, моћније, снажније ако давитељ дави голим шакама, без рукавица. Лептира није могао задавити сопственим шакама али му је одузет живот на сродан начин. Можда је то учињено у уској, загушљивој тегли у којој је очајнички млатарао крилима, покушавајући да нађе излаз до свежег ваздуха. Лептира је угушио а потом га  као украс забо чиодом и окачио. Гадно тело није беспотребно наружено, остало је верно природној ружноћи из живих дана.

Под бујном, замршеном косом Сенке прикрала се колебљива шака, обухватајући прстима њен најежен потиљак. Није посезао за било каквим другим оружјем којим би јој претио и држао под контролом, потчињену од почетка до краја. Доиста за све време чекања нигде у простору око себе није угледала ватрено или хладно оружје. Фиоке су могле скривати ножеве, пиштољ, ужад и ништа гломазније од тога. Главно оружје су биле шаке, тесно углављене у кожне рукавице са претњом да је задаве. Пустила је да прсти клизе по испупченој вратној жили. Мирно је пулсирала, у ритму спорог дисања. Пламен је миран, спор, дистанциран. Не изазива јој гневни титрај у грудима, стомаку. Држао је врат у преклопљеним шакама. Допуштала је  да буде опкољена. Није била сва равнодушна. Могао је напипати  благу стрепњу у жили која је бубњила, давајући јаче испрекидане откуцаје. Под најеженом кожом подвукла се стрепња да ће пулс бити прекинут, угушен. Гушила се у тами затвореног прозора, потискујући присуство иза себе, осећајући све топлији ваздух око врата. Као да је окована кожном огрлицом давилицом, као да не постоје шаке, прсти кроз које струји сила, тече топла крв. Стопила га је са одсуством светлости. Распарчала га је на честице тамне материје. Био је свуда и нигде. Прозирала је дубље у рефлексију мрака. Сметнула је с ума умоболност душе која јој се накачила и држала заробљену. Загледала се помно у одразе. Две ситне варнице пламена су исијавале из прождирајућих дупљи. Могла се удавити и у њима. Њене дупље су биле још дубље одајући још блиставији, окрутнији одсјај. Очи нису биле исколачене, поглед није више био запрепашћен. Ухватила је одраз изненадног напуштања узнемирујуће нелагодности. Био је опет ту, видљив, опипљив, телесан, пред њом.

 

 

 

Чекање у тами

Ослободио јој је врат. Обруч топлине је напустио и хладан зној је потекао. Чекала је обртај који би преокренуо досадну умртвљеност изазвану лепотом у гадости. Чекала је да се покрене заспали гнев, да заскочи бурна промена и да импулс поскочи. Борба је живља када потекне, када се откине и зажари. Као да је уживао у спорости, нечујности. Или је то била несигурност, незнање, неискуство замаскирано млаким, спорим, и траљавим садизмом?

Чекала је да прекине то мучно ћутање. Гледао је у очи које је затворила. Чекала је да заврши са оним што је наумио што је отпочео тог мучног трена када је насилно угурао у мрак. Збуњивала га је својом пасивношћу. Прикована за столицу, није мрдала, молила, цмиздрила, није одавала знаке живости, борбе. Ни трунку отпора није пружала када је почео да је скида и везује. Тада је очи отворила и чекала наредбу. Понашао се као са лутком. Лутка која није говорила, али се покретала, послушно као модел, допуштајући да је покреће, диже, спушта, скида. У ћутању је свукао хаљину тамну и хладну, остављајући довољно нагу да се постиди али довољно одевену да не мора да се скрива.

Столица на коју је повратио чинила се хладнијом и шиљатијом у додиру са голом кожом. Узбуђење је струјало целим телом, одајући знаке устрепталог страха. Подрхтавајући неприметно покушала је да предвиди следећи корак.

Посегнуо је за фиокама. Када није нашао тражено, отворио је широм орман, и заронио дубље у скучени простор. Сенка се није мицала са столице. Прилика за бег јој се указала али пажњу је заокупио ненадан призор.

Запрепашћено је посматрала помахнитало претраживање међу хрпом неповезаних, разбацаних ствари.  Педантност, уредност, чистоћа и склад нису почивали унутар  преграда уредно сређеног стола, сликали су смао спољашњост. Унутра су владали неред, прљавштина, хаос. Површна чистоћа што се огледала уредном оскудношћу, готово празнином, разоткривена је аљкавошћу унутар ормана и фиока у којим је пренатрпаност загушивала осећај слободе. Прашњави инсектаријум трапаво свезан, и развезан мешао се са избледелим исцепаним тканинама, рубљем са мрљама сасушене крви, полунапуњеним бочицама течности упитних намена. Осушено цвеће, размрвљено и расуто лежало је у полумокрим рукавима кошуља, док су на крагнама бдили лешеви тврдокрилаца. Почивало је читаво богаство разбацаних, заборављених предмета које није стигла да распозна јер је нашао за чим је трагао а фиоке, орман бучно и ужурбано је затворио. Упутио се према Сенки, са сјајем болесне разбуђености и пркосне одлучности.

Као порцеланску лутку, чврсто приковану за столицу, у истом положају, стегнуту, затекао је од тренутка од када је поставио. Испружених руку, прекрштених прстију са длановима отвореним ка плафону, спуштеним на бутинама, раставио је хитро и заврнуо иза наслона столице везујући зглобове ужадима. Скрушена, одсутна, чекала је да отпочне и прекине чекање.

Спустио се ниско до стопала, на коленима клечећи да би јој свезао и ноге. За врат је изабрао мекши материјал. Свиленом марамом је обмотао, прекривајући вратне боре и набубреле вене. Чинио је то надмено, са дрским, истовремено и нервозним изразом на лицу као да тако нешто ради први пут. Није се подигао већ је и даље на коленима клечао пред њом тако као безнадежном лутком, зурећи у мршави стомак и ребра. Примакао је подрхтавајуће усне ка унутрашњости тог замршеног пупољка. Љуби јој пупак а он је препун бактерија. И њој је било непријатно као и посматрачу који се вешто скривао иза прозора. Можда му је намера била да запалаца језиком а онда зубићем одгризне делић како би направио рупу, како би створио отвор ка утроби. Ишчупао би јој дванаестопалачно црево. Било би то дављење на најприроднији и најтелеснији начин. Ова наказа није имала вештине да изведе такав маестралан чин а да при том не остави иза себе аљкави хаос. Није имао маште или је био само уплашен да да ће оманути са изведбом. Одмакао се од пупка, стомака па и од целог тела, устао и пиљио у стакласте очи. Окренуо се поново ка фиокама, отварајући узбуркани неред. Отворио је поново орман, зарањајућу међу узбурканим хаосом дрангулија. Загребао је по дну да би извадио дубоку и широку вазу. А онда је морао загребати још дубље у мрку вазу да би истресао скривене остатке хербаријума и инсектаријума. Морао је украсити своју лутку али лутка се почела врпољити. Можда му се и учинило. Приближио јој се и била је сасвим мирна, укочена али тако жива, телесна, са пресијавајућом масноћом коже. Осећао је жарку потребу да уклони сјај и маст, да је осуши, исцеди. Треба је учинити мат. Мрвио је мртво цвеће по целом телу Сенке, чинећи је прашњавом, посипајући је и са пепелом мистериозног порекла. Размазивао је врховима прстију прашину смрвљених осушених латица, листова по целом телу. Саломио је и прутове, нису били корисни за шибање. Једино је трње било и даље оштро, несаломиво. Резао је кожу, стварајући плитке али дугачке бразде. Није се довољно трзала. Није је довољно дубоко резао. Ипак је био још увек само неискусни и недовољно талентован аматер. Није био ни довољно стрпљив а ни прецизан за стварање толико бразди по читавој дужини тела. Пар резова на бутинама, стомаку и грудном кошу испуштало је боју коју никако није хтео да произазове. Није се слагала са сликом коју је замишљао. Постала је течнија и сјајнија. Морао је заматирати. Посипање прахом је замаскирало ране. Уживео се у процес преображења. Чинило се да и она ужива, да се смеши и прихвата. Али Пламен то није примећивао. Китио је послушну лутку накарадним венцима, обмотавајући чело, листове, бутине, стомак, надлактице, подлактице. Али и даље чинила му се недовољно окићена, преображена. Морао је одвезати. Зглобови и врат нису смели остати слободни, тако упадљиво празни. Као омамљена мирисима биља предавала се дириговању својим телом али није могла више поднети укочено седење на столици. Кожа је била изиритирана, раздражена до бола и непријатних сензација пецкања што је раздражило мучитеља да пожури са припремањем вечере.

Није волео да жури и негодовање лутке га је омело. Није прецизно исецкао на симетричне  делиће нити довољно уситнио. Није декорисао аранжман по вољи. Мораће да се задовољи са оним што јој послужи. Принео јој је прашњави послужавник мртвих тврдокрилаца. Понека телашца су била сасвим брижно очувана, са свим лигаментима на броју, достизајући и величине палца. Оне мање бубице са одсеченим екстремитетима гурао је у проширене ноздрве своје лутке, у дубине ушне шкољке. Најгаднијег међу најгломазнијим инсектима принео је устима која се нису хтела одглавити. Стискао је вилицу и врат, дрхтећи од раздражености. Порција осакаћених буба  је изазвало реакцију коју је Сенка чекала. Отворила је уста. Дозволила да јој угура гада. Намамила је створа да се исколачи, укочи од одушевљења. Забила је палчеве у очи боје живог песка.  Ископала их и пустила да се скотрљају на земљу.

 

 

 

Вребање у парку

Могла је приредити врашки вртоглаву забаву. Да само није побегла. Могла је остати и забавити се са Пламеном. Не би се опекла ако би пазила. Уместо што је истрчала кроз прозор могла га је ошамутити ударцем тако тупим али мучним да би се испресавијао до земље. А онда би га поставила на ону исту шиљату тврду столицу. Приковала би га на свој особен начин. Била би креативнија и интересантнија у злостављању. Док би он разуларено урлао стрпала би му једно око у уста, угурала кроз ждрело. За то је потребно поприличне менталне снаге, знања и вештине. Првобитно би се морала побринути да укочено држи отворену вилицу, да не задобије угриз. Морала би потражити скривени анастетик којим га умртвила а онда и каиш који би раздвојио горњу од доње вилице а онда и држао разјапљене све док би неометано угуркивала око. Мора да је посебан доживљј прогутати своје око. Као тврдо кувано јаје. Не, не би захтевала да га жваће и поједе, већ само да прогута, да неоштећено склизне ка изнутрицама. Друго око би прогурала кроз другу шупљину. Могла га је угурати кроз анус. У том случају морала би га одвојити од столице. То би било теже, али не ако би био окован стојећи, што би било још компликованије у случају да га претходно није анестезирала. А зар није и гадљиво дирати такву прљавштину као што је нечији анус. Ако ништа не би успело од величанственог мучења, могла је бар на миру истражити мрку кућу, заћи у све ходнике, пролазе. Али не, нашла се пред небом светлим и тешким, у пустом парку, алеји крај језера.

Десило се као у магновењу. Ископала му је очи, није се освртала. У недостатку светла, инстинткитвно је кренула напред према излазу. Разгрнула је тешке завесе, дрхтајући отворила прозор и искочила. Тело је било тешко као страни терет за који нема снаге да вуче. Поново је била међу струјајућим светом пуног хоризонта. И опет сама у пустоши разливених нијанси шипражја, шибља и неизгажених високих трава. Пусто и суморно се комеша скривени микросвет у тескобно доба сумрака. Никако да се смрачи. Ваздух као да стоји, опор, напет и тежак за дисање.

Није далеко одмакла од мрке куће. Стазу је укаљала трагом лепљиве телесности, није је спрала са јагодица прстију. Осматра пред собом ширину у даљини што се назире, иза граница парка. Сенка може да види али као да не може да побегне. Нема никог ко би чуо усклике. Обогаљена наказа би се указала привучена вапајима као мором гоњена утвара. Не сме га дозвати. Сенка види али Пламен ће да букти када захвати дрхтајуће хладно тело. Не сме привући пажњу ускиптеле унезверености што се копрца у јаду неуспеха. Мора напустити парк наказа али тромо тело полако посустаје. Личне ствари је оставила за собом у густилу мрака. Не сме се вратити тамо где је чека богаљ из мрака. У своје празне дупље увлачи мрак, више га не одбија. Мора се искобељати из парка док је тело није у потпуности изневерило, док се није у потпуности предала мутним умишљањима. Мора напустити осамљено место под сенкама скривених наказа док је она најрањенија није шчепала.

Оскрнављен је бауљао иза грмља ни не знајући да јој је за петама. Тражио је као једину преосталу сврху коју мора испунити. Без очију у дуљпи али са очима у глави уходио је с намеорм да је шчепа и рашчерупа. Могао је намирисати тело натопљено хладним знојем и прашином. Имао је то тело и опет би га имао. Могао је чути шуштање и крцкање венаца око крхких зглобова. Трудила се да буде нечујна као да је мртва. Помаљала се са одором од мртвог цвећа што се благо њихало испуштајући отужне ароме раздражујући ноздрве њиховог ствараоца. И као пробадање грома из центра грудног коша, ударало је и терало да гласно уздише. Одала се наивно и не сасвим разумљиво. Унезверена је као и прогонитељ, са очигледном узнемиреношћу. Као да није ни мало уживала у ономе што је учинила. Као да већ потајно није прижељкивала сцене крвопролића и разјареног гнева. Први пут не може свима бити и најуспешнији чин који тече по свим испланираним правилима. Није имала прецизан план али је надоместила ефектном импровизацијом. Налет усхићености када је забила палчеве међу очним јабучицама, поскочио је ван граница препознатљивог доживљаја среће, био је немерљив са свим што је искусила. Требала је остати унутра. И ево је ту сада напољу на слободи сумрачног стања неба и ума. Прогања је представа прождирајућих очију истовремено страхотно лепих и љигавих попут живог песка. Непозване се надовезују  и прогањајуће слике лица без очију, попут празних барака. Застајући да дође до даха, да умири тело и ум, слика је нагло оживела, постала је оштрија и крупнија.

Шаке пресвучене претећим рукавицама више му нису биле главно оружје. Носио је сечиво косу голим прстима. Усредсређено је вребао Сенку. Владао је пустом територијом парка, газивши свако парче траве и земље као свој под коме познаје сваки педаљ, пукотину, неравнину. Физички грозан, наказан али деловао је присебно и стабилно као да му очи нису ископане а ни потребне. Та непокорна одлучност, несаломиво држање тела и кретање као у звери збунило је Сенку. Запела је од густо испреплетан коров и трску, зашуштала пред забљешталим сечивом јасно одавши блиску присутност. Поклекла је пред грозотом с осећајем камења у коленима. Сатерао је уза дрво. Поглед није могла одвојити од празних дупљи, тако оскрнављених и плитких.  Појава унакаженог лица изазивала је много гори осећај гађења него што је сечиво подстрекивало застрашеност. Као укопана у земљу и закуцана за дрво укочено је зурила у наказу допуштајући следећи корак. Замахнуо је наоштреном косом и забио у дрво, једва промашивши главу. Изопачени грчевити кез настао због неспретности изазввао је пригушени смех и промену. Измигољила се испод  наказе која је очајнички вадила сечиво из храпаве коре дрвета. Узбуђење је расло с доживљајем надмоћи ускомешале са претњом која не види. Придигла се са боцкаве земље и стала усправно, држећи се на ногама која више нису клецала. Бити у близини тако блиској на корак иза леђа богаља претварало је ситуацију борбе и бега у најузбудљивију игру у којој је Сенка могла имати непобедиву предност. Одглавио је сечиво и по огладнелом њуху се окренуо ка миришљавом телу Сенке. Прикрала му се иза леђа. Замахнуо је према Сенки али успео је засећи само невидљиве честице ваздуха.  Помахнитало замахвивање у непосредној близини Сенке није сасвим било безнадежно и безопасно али се кретао тромо што је давало времена на претек да се поиграва с наказом. Мамила га је иза следећег дрвета, намерно ходајући бучно како би га усмерила на прави траг. Чим би се приближио њеним телом би прострујало узбуђење као наелектрисано, спремно да се ишчупа и згроми претњу. Али Сенка није познавала сваку травку, камен, лист парка. У прошлости одавала се менталним лутањима кроз парк, не обазирајући се на стварне прилике. Занела се несмотреношћу. Док је занесено гледала у празне дупље без очију, ходајући уназад заборавила је на постојање мутног језера – мочваре.  Мочвара је била ту, иза, близу, мирна али жива испод трски, чекајући већ дуго када ће неко упаати. Спотакла се о замршене трске и скотрљала благо о падину. Упала је у муљевито језеро. Клизила је ка дубини. Привукла је и исхитрену жудњу за пленом и тако за собом повукла нежељеног сапутника. Вребајућа наказа је тонула ка Сенки.

 

 

 

Утапајуће језеро

Муљевито језеро непознатих дубина створило се од давнина с нестанком првих сведока. Пролазно и нестабилно у складу са сентиментом годишњих доба, не представља ништа више од чуда пуке природне депресије. Корито асиметрично створеног облика из године у годину чезне вечито за кишама тешких облака. Ослобађање накупљених небеских суза је спасење које теши и привремено гуши докону депресију. Језеро се поново уздиже до препознатљивих висина, милујући стрмине земљане обале. Сливањем атмосферских вода упорно и болно опстаје, позајмљује снагу од катарзичних суза.

Представља срце парка чијим аритмичним откуцајима бивају привучени сви изгубљени, са чежњом да поглед спусте и утопе до дубина подземних вода. Елиптичном стазом шетају и круже, спремни да плутајуће снове одуже. Путујућим мислима несасвести одазивају се савесно. Препуштају се губљењу у лавиринту обрасле вегетације успузале уз ивичњак стромглаве обале. Утапају одушевљења и патње, спуштају их до замишљеног дна језера. И напокон тада следи да се доживљаји отпусте и коначно нестану као и језеро што пресуши и утихне, скривено и прекривено  спонтано обраслим покровом замршене траве. Свет замишљених илузија и неостварених нада, проживљених патњи тоне до незамисливих дубина, копрцајући се на дну, батргајући се за бременом притиска хладних суза. Муљ их упија и оставља да зарасту у утапајућој депресији. Понавља се из године у годину допуштајући утапање свих и свега.

 

 

 

Свет под земљом

И свет обичних бића човекове врсте  тог туробног смрачивања је нестајао са површине. Претворио се у случајан сусрет са гутајућим језером. Утапали су се и тонули ка дну и рупи, месту додиривања са новим светом. Са сваким дубљим потонућем нестајао је дотадашњи живот прашине са безначајне површине. Почивао је у зачетку постања тајновитог света подземља.

И као да је вода нестала, остала иза њих, изнад њих. Нису одмакли далеко од дубине, под језером, изгубљеним негде у даљини, прекривајући свод, замагљујући површину. И муљ се сасушио, и трске су нестале. И цео свет живог растиња је нестао, испузео.  И сећања су нестала.

Изгледали су тупо и немо. Забезекнуто су посматрали призор без знања и поимања шта их је снашло. Заборавила је на плитке дупље, празне бараке без погледа, без очију. Заборавио је на гнев и хватање Сенке, ослушкивао је сваки подрхтај. Подземни лавиринт одушевио би сваког госта с осећајем за неизвесну лепоту уместо што их  је згрануо као шупљоглавце. Затечени на дну језера, слободно дисајући ваздух који мирише на земљу, насумично су кренули пратећи осећај за слепило. Као слепи и неми и сасвим неспособни упутили су се крај уског простора, држећи се ивице земљаног пространства. Земља је била сува као прах не одавајући траг да се икад сусрела са водом. Зидови су били од земље. Подови су били од земље.Читав свет је био саткан од зрна меког нераспадајућег праха земље.

Узан тунел водио је ка непознатом сужавању простора. Подземни лавиринт их је оставио згрануте у полумраку. Заденуте светиљке у скривеним пукотинама земље пригушено су осветљавале уску јаму бесконачног подземља.  Сенка се губила из сенке Пламена, углављујући се у тесан пролаз између тесних зидова. Бежала му је из слепог видокруга, тапкајући ужурбано ка жаркој светлости. Светлост је раширила краке дуж мрачног лавиринта. Негде на крај краја дугачког ходника исијавала је дворана.

 

 

 

У дворани подземља

Као светлуцаво окно прозора причињавала је светлост допирајући из удаљеног простора без врата. Пламен није могао видети осветљен угао али је чуо њене тихе, готово нечујне прикривајуће кораке али и множину одјекујућих шапата постајући гласнији и упорнији.
Говорили су гласови неиспрекидано и неуморно, дубоки и громки, као из најдубљих јама најхладнијих пећина, примамљујући лутајуће душе случајних пролазника. Знатижељно се устремила ка распламтелим гласовима, избављајући се из таме. Али тама је вечито пратила, обавијала је простор њеног видокруга. Похитала је да ухвати краке светлости и зађе тамо где није сама са пратећом наказом. Ближила се дворани али светлост као да је измицала. Простор као да се ширио, светлост као да се удаљавала. Била је надомак прага отворене дворане. Светлост није више блештала као из даљине. Тама је испливала у најцењенијим облицима, позивајући изгубљене да почине избор и утопе се у вечни сјај мрака без кајања:

– Као што се човек умори од непрекидне забаве, ватромета, шаренила од конфета, то га на крају измори, није увек за весеље, тако би му досадио и вечни мир. Ако је циљ живота равнотежа и у томе сво савршенство, зар је онда живот у рају остварив? Ако је рај чисто блаженство, чист мир и спокој зар то не пркоси законима природе – без таме нема светлости. Живот у паклу је могућ јер је по свој дефиницији мучитељ блаженства, успостављач баланса. Доспети у рај је замисливо али живети тамо вечно је немогуће, без да се завири у пакао и то је онда равнотежа. – самоуверено је изговарала жена са накитом од дијаманата. Свуда по њој су били дијамнти – на руци као прстење и наруквица, око врата као огрлица. Блистала је као дијамнтска светлост претећи да засени све и покори бљештавилом. И у коси су јој били дијаманти и зуби су били од дијаманата, оштри, прозирни и сјајни.

– Ако је живот после смрти само продужетак, наставак из телесног у бестелесно можда равнотежа и није потребна, тада влада другачији принцип- апсолутног и бескрајног блаженства. Али такав исход већ није могућ за сваког ко је нешто чинио и починио јер покајање је тад бесмислено. И загарантовано ти је обезбеђен пут тамо где влада принцип бескрајног мучења и патње. Али зар патња није блаженство, узвишеније од спокоја и мира. И тек и они могу бити лажни. – сујетним тоном је одвраћао мушкарац савршено складних црта лица и исклесане грађе као у статуе, поносно истичући жезло оптпчено од аметиста и плашт до земље украшеног од опала.

– Не. Равнотежа је у живљењу средњег пута. Једино након кушања средњег пута се долази до најузвишенијег задовољства. – заводљиво и са наслађивањем је одговарала раскошна девојка са шуштећом хаљином украшеном од рубина.

– Пробај ти да живиш умерено у паклу. Свако ко се наслађује плодовима раја заслужује да буде протеран. Свако ко је умерен у паклу заслужује да буде протеран. – неконтролисано брзо је одвратио младић бујне дуге косе бије земље, скупљене у свилен турбан на коме је светлуцао пришивени брош од смарагда.

– Средњи пут искључује оба света. Оба света искључују средњи пут. Само смртници могу живети средњи пут. – заједљиво је узвратила дијалог жена са наруквицом од низа ахата, одавајући осећај горчине у устима. Интересантно је било приметити што је накит код те жене мењао нијансе.

– Равнотежа је у неживљењу. – апатично је одвратио младић опуштених, оклембешених црта лица, и набораног врата око кога је висила огрлица са медаљоном од сафира.

– Равнотежа је бесмислена када си у апсолутном блаженству. Када не желиш, немаш потребу а онда и не чиниш. Када не чиниш не желиш. Блаженство је у разарању. – агресивно је узвратио старији мушкарац енергичних покрета и израза чврсто затегнутог лица, стискајући шаку истичући прстење од оникса на свих пет прстију.

Сенка је у почетку опрезно и срамежљиво слушала разговор мистериозних дворанина да би се убрзо скромност истопила и претворила у одушевљење. Битисали су хармонично и дисхармонично, смењујући тон расположења сасвим природно као и свету из кога је дошла. У дворани исклесаних зидова пећине неправилних оштрих углова, са осветљењем од драгог камења, чинило се да је могуће живети заувек затворен, не допуштајући иком икад да крочи на тло пресијавајуће прашине најмекше земље у коју се уверио и Пламен. Пламен је горео од жеље да може да види светлост земље али и киптео од гнева да прегази Сенку. Свод дворане је стремио у стрмине, оштре углове са којих се сливала светлост невидљивог извора.
Непристојно је не упознати се са гостима, странцима а сувише је важно за њихово даље егзистирање, придобити их. Не пружа се драгоцена прилика често. Прва која је указала гостољубивост била је жена од рубина, милозвучно позивајући Пламен и Сенку да постану део страственог окриља. Тако лако пуштајући је да наметне своју сладуњавост означило би почетак превласти ње, једне једине над свежим смртницима у подземљу где тумарају мртве сенке и испијени мртваци. Нови гости су изгледали као подједнако примамљиво укусна тела за све владаре подземља, требало их је само придобити и поделити али договор никад није умео бити њихова врлина. Наметљив позив девојке од рубина изазвао је жустро надметање од супарнице са дијамантима а потом и свих осталих. Чини се да је за госте најмање био заинтересован мушкарац са жезлом као и онај са сафиром, допуштајући свима да добију почетну предност у убеђивању.

– Живите са мном тренутак задовољства и науживаћете се као никада до сада. Покајећете се што сте цео свој дотадашњи живот протраћили не живећи као тај тренутак са мном. – са уснама боје рубина и хаљином са дубоким изрезима акцентујући на попрсја, леђне лопатице и корен ноге, слаткоречиво је позивала.

– Не обазирите се на њена обећања, навућићете на себе гадну заразу и најгоре муке. Проклињаћете је. Пођите к мени и можете имати све. Показаћу вам како светлост може да засветли. Увидите и проживите како је живети на врху пространства и моћи, како је када можете имати све. – Са светлошћу дијамнта у очима изговарала је жена још самоувереније.

– Бићете и даље празни као и њени погледи на даљине. Претвориће вас у објекат. – проговарио дечко са сафиром равнодушно.

– Не заваравај се ти који ни чему не тежиш јер си немоћан. Мени они не требају, ја имам све али заједно можемо увек више. – увређено се нашла жена са дијамантима.

– Да сам на твом месту не бих се толико грчевито борила и трудила око пар смртника, само се срозаваш на њен ниво. – показујући на жену са рубинима. – Ионако ће ти досадити као и све до сада што си желела, око чега си се толико неуморно борила и борила да си постала напорна и досадана. Али не, не желим да те одвраћам, можда ћеш овог пута заиста добити оно што желиш. Али жао ми те је колико си се напатила, ниси заслужила, да се поштедиш јада, пусти их нека се прво упознају са мном и онда ћу ти јавити да ли су вредни твог цењеног труда. Да, пођете ли да живите са мном нећете проживети ништа беспотребно и бескорисно, нећете се изгубити у бесмисленом трошењу времена као што би то био једини доживљај код оног јадника што се по цео дан излежава. – показујући на младића са Сафиром, проговорила је жена упалог лица са каменом наруквицом од Ахата који је почео да све више тамни.

– Ово је прави тренутак да изаберете мене, дајем вам целу мене. Можемо и сви заједно уживати када би хтели али сада се ваљда видели са ким вам заиста следи бескрајно уживање – наваљивала је разголићена жена са хаљином од рубина.

– Ни да си последња и једина на целом свету са тобом се не бих могао заситити. Не можеш ми довољно удовољити колико ја могу тражити. – неочекивано се унео у разговор младић са смарагдом. Али ви – обраћајући се занемелим гостима – можете се уверити да ћете самном спознати своју праву природу. Водићу вас кроз пашњаке и потоке, са мном ћете искусити најукусније плодове и ништа вам друго неће бити потребно. Бићете комплетни, бићете једно са околином. Нећете бити вечито празни као она што хоће да вас запоседује, нећете бити ни незадовољни као она што вечито жуди, неспособна за нешто више, нећете бити безвољни као он што се не труди, нећете бити ни огорчени као она што вечито замера, а нећете бити ни одбачени као он који друге вечито одбацује и никако нећете уништавати оно што сте стекли. Са мном ћете бити комплетни јер ћете једино мени допустити да вас пробам и начиним осетљивим за вечна искушења која ћете безусловно прихватити и кушати са увек истим апетитом. Кроз мене ћете осетити како живот може да буја на сваком кораку. И тај исти живот уносићете у себе. Бићемо комплетни.

– Рефлектујеш другима оно што си ти. Живи свет поред тебе не опстаје. Почиње да постоји само унутар твоје утробе док га не избациш. Зар не мислиш како је то окрутно? – са тоном малициозности приговорио му је мушкарац са прстеном од оникса а за њим се брзо надовезала жена са дијамантима – Орутан бити у окрутном свету се може превазићи али такво ирационално понашање је најмање просто животињски. Прождире све што му се нађе на путу не ценећи њихову вредност. Сувише плитко и простачко понашање, недопустиво у нашем свету.

– На твоју велику жалост никад нећеш спознати истинску вредност света док не престанеш да желиш да га имаш. Престани да тражиш скривена блага, благо је у плодовима који ти се нуде да их кушаш. Моја окрутност не може никад бити већа од твоје. Ја узимам оно што ми се даје и нема природнијег процеса од таквог циклуса. Поштујем законе природе, они раде за мене. Твоја окрутност надилази законе природе. Окрутан си према свима са којима би требао да будеш једнак, са којима живиш и владаш. – Младић са смарагдом није могао да одћути жени са дијамантима и мушкарцу са прстењем од оникса који се није могао суздржати да настави са препирком:

– Ко у овом друштву није антисоцијалан тај није хуман. Тај није човек. Зато се не плашите мене, пратите мој пут јер једино је то пут спаса. Са мном ћете искоренити муке и патње. Једино са мном ћете бити у стању на време препознати непријатеље и сачувати своје главе. Сазнаћете шта је највећа моћ. Осетићете како је када она распали.

Сенка је и даље била укопана у месту али не и Пламен који је кренуо према Ониксу, оријентишући се према продорном гласу. Али један глас је био још продорнији који се није пуно истицао у међусобној препирци. Глас је припадао мушкарцу са жезлом који се примирио на најузвишенијој стени. Глас је одјекивао дуж читаве дворане:

– Од давнина су рођена два принципа: Апсолутно Добро и Апсолутно Зло али једно је моћније –Апсолутно Добро? Зашто би то морало бити Апсолутно Добро? Постојим од почетка, пре свих и познајем шта је апсолутна моћ.

Одјекнуле су речи продорног гласа мушкарца са лепршавим плаштом са прикаченим опалима и жезлом опточеним од аметиста. Завладала је страхотна тишина у дворани, прекидајући дотадашње комешање. Мушкарац са плаштом ноншалантно је слетео са стене и напустио дворану, остављајући их да се гложу за пажњу Сенке. Жена са наруквицом од ахата је омаловажавајућим тоном упутила пар речи одлазећем пару али се нико није обазирао. Оникс је имао Пламен, наводећи га у посету своје одаје. Удаљавали су се од Сенке, излазећи из дворане. Сенка је пошла другачијим путем. Није се дала зауставити ни наједном, али је желела заћи у сваки крај испреплетених одаја, завирити у сваки крај подземног света.

 

 

У одаји Рубина

Девојка са хаљином од рубина је прва шчепала Сенку, одводећи је у свој кутак. Сенка се није опирала. Пустила је да њом завладају опојни мириси коже девојке водиље. Омамљена, као ошамућена у полусну ходала је мрачним ходницима за водиљом све до краја собе. Али било је довољно само прекорачиити праг да би се освестила. И када је зашла дубље у собу предмета гипких и меканих облика, стање опијености је збрисано. Наступило је стање буђења и згражавања.

Призор који се распознавао свим чулима причињавао је Сенки неугодан нагон за повраћањем. Није могла поднети мирис. Соба се осећала на слуз. Унутра је било топло. Као да је гомила њих дахтало, испуштајући вреле и смрдљиве задахе. Соба као да је пулсирала дисањем невидљивог присуства. Девојка са хаљином од рубина је бестидно збацила хаљину са себе на под, наговарајући сапутницу да учини исто с циљем да се ослободи терета. Али је Сенка није слушала нити је гледала. Заузета је била сажимањем надолазећих доживљаја. Уосталом, ту одвратну врућину би лакше поднела само када би одрала кожу и сво месо са себе и претворила се у костур. Задах зноја и утробе је испуњавао ту уску у дугачку собу. Чинило се да соби нема краја као ни излаза. На врата није ушла, на врата неће ни изаћи било је једноставно прихватљива логика ове собе.  Газила је по меканом и дебелом тепиху, урањајући у сваку пору која се ширила и гутала сваки траг постојања. Као да је ходала по глибавом тлу, топлом и прљавом тепиху откривајући трагове мрља закорелих излучевина утиснутих у дубоким порама. Соба је на Сенку остављала утисак каљаве празнине и безнадежне једноставности. Са ниске таванице су висили лустери чинећи једини декор у соби. Са лустера су висиле прљаве играчке које су се лако могле дохватити и скинути. И док се Сенка провлачила кроз све ужу собу одненуд се зачуло јечање и мумлање животиње. Освртала се покушавајући да одгонетне извор одакле допире све јаче неартикулисано испуштање звука животиње којој није знала порекло. Сенка се све спорије кретала делујући изнемогло и исцрпљено. Нага девојка је није заустављала, Сенка је није тражила. Загубила се негде у даљини одакле је испрекидано мумлала животиња. Од непрестаног кретања напред, застала је да се придржи за ивицу зида и умало није пала када је изненадно изгубила равнотежу. Наишла је на рупу у зиду. Рупа је била велика али плтика и ниска. Било их је читав низ али их Сенка није примећивала, пробијајући се мучно кроз ширећи задах од кога је бежала, тетурајући у мраку. У рупама је било и мрачније, загушљивије и топлије. Није се усуђивала да зађе у те засебне собе унутар зида. Наставила је ходати, пролазећи крај соба, са узнемирујућим ишчекивањем да ће је неко или нешто зграбити из пукотине и увући дубоко у мрак из кога се више неће моћи извући. Јечање животиње је постајало све тише док је није заменила потпуна тишина. Једини звук је стварало угибање стопала у поре глибавог тепиха из кога се Сенка све теже и спорије извлачила. Чинило се да одаја попут ходника заиста нема краја. Бесконачност дугачко празног амбијента је нагло прекинута када је Сенку сасекао глас из дубине једне од рупа у зиду наговештавајући да је баш тамо чека излаз. Отупело, без посебних доживљаја, упутила се према нестрпљивом гласу наговарајући је да напусти ово прљаво место и крене ка њему.

 

 

 

У одаји Смарагда

Уграбио је Сенку чим је зашла у нови мрак. Већ на самом излазу из мрачног тунела је осетила растерећење и прилив нове жеље и узбуђења  у сусрету са налетом освежујућег мириса плодоносне флоре. Допуштала је нехајно младићу са бујном косом да је води куд год, што даље од претходног затвора. Увојци косе су се помаљали, искрадали из турбана, милујући истакнуте кључне кости и кошчата рамена. Смарагд на младићевом турбану исијавао је оштрим сноповима обилне светлости. Осветљавао је пут ка улазу у обиље смарагдног царства.

Доиста као да је зашла у крајње неоткривен и до сада непознат део подземља у коме је допуштено бујање живота. Пред Сенком се отворило раскошно пространство живописних врста биљака широке палете боја и облика.  Широкоугаоно двориште осликавао је круг дивљег амбијента џунгле у чијем средишту је  жуборила бистрина потока коме се не назире почетак као ни крај. Слапови се преливају мирно и светлуцаво,  укрштајући се у поток уоквирен растињем, настављају преливање кривудавом стазом до дна, упијајући се у гнезда неразмршених травки. Младић је препустио Сенки да се бескрајно диви пејзажу. До јој и пуну слободу да закрочи на тло баште без ограде. Послужио је да се опскрби свим плодовима који су јој по вољи. Сенка је пошла газити меку траву свиленкастих нити распршених међу пузећим коровом што је захватao високе бедеме окружујући хоризонт несагледиво отвореног простора. Набујала флора је надолазила са свих страна зидина зарастајући са целином амбијента, преплављујући високо до плафона базилике, пузећи све до пода. Владала је потпуна мимикрија од врха до дна. Сенка је газила свилени тепих, осећајући додир сваке најежене травке, окрњене латице, накострешеног листа, уживајући у доживљају сједињавања коже свог тела са кожом природе. Намештај је спонтано обликован од природе, сачињен од камења и дрвећа, са покојом пресвлаком од маховине и цветним стазама. Било је ипак нечег чудног у свеопштој лепоти отвореног дворишта дивљине. Свуда флоре а нигде фауне. Једини шум је стварао омален водопад сусретајући се  са жубором потока. Ниоткуда да допру звуци  цвркутања, рикања, цврчања, арлаукања, зујања или било ког другог постојања живог бића. Као да је цео један свет инсеката и животиња истребљен или одбегао, постао непостојећи за овдашње царство у власништву младића са смарагдом. Иако се двориштем распршавала свежина и оштрина, ветар као да није постојао. Није се могао чути, видети ни осетити. Сенка је и даље само наставила са гажењем тла, милујући сам врх површине потока али се никако није удостојавала све то искуси чулом укуса као што је све време чинио младић неуморно и са увек истим апетитом. Откидала је латице али је би жао да такву лепоту стрпа у уста. Откинуто цвеће је мрвила посипајући по башти и базену. Видевши то скромно понашање младић са смарагдом позва Сенку да напусти башту и придружи му се са друге стране водопада у срж његовог кутка где све почиње и нестаје. Сенка је беспоговорно пошла стопама младића, пративши га каменитом и дугачком стазом.

Удаљавала се од смарагдне долине, ближила се гротлу усахлог и пустог амбијента где ветрови улазе али тек слабашно. Стигавши на циљно одредиште у средиште замрачене голе јаме, далеко иза водопада, дочекала је запара трулежи, исправајући из раштрканих комада лешина. Позвана је да  му се придружи у гозби и препусти  потпуно, безбрижно и неумољиво. За Сенку је била највећа грешка кушати плодове из преке послушности. Изражавала је отпор према законима природе а још снажнији презир према бесмисленим заповестима друштва која изнова намећу крута и уштогљена правила. У инат њима свима неће узети ни залогај било чега. Не мора делити њихове прљаве пориве и још прљавије намере. Јести као они је одвратан грех јер то значи бити као они. Радије ће бити чист костур него праљаво месо. Младић са смарагдом се предано посветио свом ритуалу, жељно и предано не обазирајући се на суздржаност гошће. Главом заривеном међу лешинама није ни приметио кад га је напустила и упутила се ка излазу за новим дозивајућим гласом.

 

 

 

У одаји Оникса

Похитала је у нове одаје да би се удаљила од заударајуће грозоте. Хитро се провлачила кроз нове пролазе мрака. То су је ветрине терале, гурале да брже дође гласу оштроумног и подсмевајућег тона. Сенка није одустајала. Ветрине су фијукале снажно, шибале пепељасте зидове тунела, увлачећи је у втрлог ка главној одаји мушкарца са прстењем од оникса.

Главна одаја саживљавала се са предворјем делујући као продужетак стеновитих тунела. Господар одаје се својом тамном масивном појавом и мишићима као исклесаним стењем ванредно се стапао са зјапећом тамом пећине. Приметио је како је Сенка овде на његовом тлу имала потешкоћа са ходањем. Овде није могла са лакоћом да гази све пред собом и уништава крхку природу. Могла је осетити врелину ускомешале лаве испод тврде стеновите подлоге. Као да је ходала по угљу. Око ње је и даље ветрина завијала, разносећи хладноћу по празном пространству унутар слабо осветљене пећине. Једино је тло било усијано. Табани су тамнели.

Посматрао је задовољно Сенку како се ни не слутећи приближава Пламену. Пламен је тињао од жеље да згроми Сенку а владар ове пећине је желео знати исход. На скривеној каменој плочи Пламен је титрао од узбуђења да ће се обећање владарево обестинити. Празне јаме су биле испуњене. У њима су се углавили Опсидијани. За послушност их је добио на поклон од владара са прстењем од Оникса.

Сенка је тражила излаз из овога мрака, изнемогло се борећи са гневним ветром и љутином тла што је распаљивало стопала, пењући се све до ужареног срца. Као да је окружење терало да побегне што даље али је и даље само лутала унаоколо изгубљено и беживотно. Делујући као без жара и трачка духа застала је и укочила се као кип. Видевши такво малодушно понашање владар је гурнуо Пламен према Сенци са мисијом да је помери и поремети. Али Сенка се није дала померити а ни пореметити. Пламен јој више није изазивао гађење, страхоте и притајено дивљење из прошлости. Све се то угасило и преобликовало у равнодушност. Пред њом је стајала избечена наказа са лажним очима, лажним сјајем. Наказа је изгледала још наказније. Сенка се није померала као ни Пламен постављен пред њом. Укочено је пиљио умртвљеним погледом који не гледа и не осећа. Приметивши тако мртву пасивност оба госта владар је морао посредовати. Скинуо је своја два прстена и наређивачки их навукао на прсте Сенке и Пламена. Прстење се сузило у додиру са њиховим прстима. Осетили су крајње затезање и стезање,  чинећи ношење болно неугодним али то је по владаревим речима само крајњи доказ прихватања кроз спремност на жртву. Склапао је извитоперену врсту свете заједнице између Пламена и Сенке изговарајући бизаран текст непознатог ритуала:

-Док вас ампутација прста не растави. Поновите за мном, док нас ампутација прста не растави.

Речи нису биле довољно тешке а ни ватрене да би погодиле Пламен и Сенку. Пламен је остао погођен једино тежином нових очију. Закуцан као са два тешка терета, оборио га је притисак и приковао за темељ са кога се дуго није подигао. Одмарао се у сопственом жару, сакупљајући неку нову енергију. Има још увек наде за његову освету. Сенка је и даље опстајала као биста, укочена и као бездушна. За њу нема наде. Отворио је тло под Сенком и пустио да оде.

 

 

 

У одаји Сафира

И они највернији што верују у свако чудо помучили би се да објасне ово искуство. Тло се под Сенком расцепило и прогутало. Пропадала је кроз празнину. Око ње су се сударали ужарени комади стена, купајући се у лави претећи да је прогутају и сажвакају у најтоплијој утроби. Пропадала је ка дну, падала је необјашњивом брзином. Амбијент је постајао светлији и светлуцавији.  Уронила је у воду. Није приметила када је прстен изгубила. Као да је сам склизнуо и нестао. Можда је повраћен господару.

Инстинктивно је изронила. И тако се нашла у соби високој колико два спрата, и  испуњеном водом скоро до самог врха плафона. Прозор се није могао угледати. У соби се разливала светлост иако је њен извор био непознат.

Недалеко од Сенке се налазио младић са огрлицом од сафира, положеном на грудима док је плутао на леђима гледајући апатичним изразом у плафон. На плафону су плесали одблесци воде и облици благих сенки. Камен сафира је светлуцао омамљујућом светлошћу изазивајући склапање капака. Није могла дуго издржати са гледањем у огрлицу,  преусмерила се на разгледање чудно обичне собе. Соба је личила на најобичнију собу осим што је била испуњена замућеном водом. Соба је имала облик квадрата са зидовима префарбаним најсветлијом нијансом. Намештај, махом намењен за разлежавање је био потопљен, прикован за дно. Сав намештај кога није било превише, слагао се у тоналитету са палфоном, зидовима, подом. Соба је одавала слику огледајућег неба у хладном океану. Светла и сведена соба као минималистичка слика из сна меланхоличног сањара, изазивала је посебан осећај. Сенка је одахнула да се одмори, одржавајући се на леђима, плутајући попут јединог станара водене собе.  Као да је сва његова сврха била љуљушкање у млакој води док је поред себе имао плутајућу тацну са небрижљиво спремљеном храном која је већ била начета. Није се обазирао да ли ће му Сенка пресрести храну и појести остатак јер је западао у уобичајну дремку, која је уследила вероватно после јела. Сенка му није дала мира. Продрмала га је док није пао у сан. Није се претерано узбуђивао што му је нарушавала рутину поручујући јој нехајно да ради исто што и он или да оде и остави га на миру да ужива у свему што му је довољно. Наставио је са плутајућом дремком.

Сенка се уморила плутајући. Осећала је као да одумире. Морала се покренути и спречити умртвљивање које је наступало полако и постепено. Заронила је најдубље што је могла. Тражила је излаз на дну. Није ни приметила колико дуго је могла задржати дах. Било је нечег опуштајућег  бити на дну а не на површини. Тражећи било какву неправилност, спазила је узак ходник, неприметан иза заклањајућег душека који је морала померити. Био је то ходник, низак при самом дну кроз који је морала уронити и провући се са тешком муком. Са већом муком се суочити је било остати у воденој соби са светлошћу сафира која хипнотише.

 

 

 

У одаји дијаманта

Ронила је кроз све оштрију хладноћу како се узак ходник, канал све више сужавао а ниво воде празнио. Канал је постајао све плићи док се није потпуно испразнио и претворио у потходник са мермерним степеницама. Преостало је изаћи и вртоглаво се пењати горе, високо и највише ка јединим вратима. Бљештаво китњаста врата уоквирена гламурозним стубовима отворено су позивала на улазак у раскошно опремљен простор жене са дијамантима. Свечаним театралним тоном упутила је Сенки речи добродошлице.

Призвала је Сенку себи. Ласцивно је поздравила јер се послушно успела ка њеном царству. Дала је Сенки слободу да све што је у њеном власништу буде дељено али уз један ситничав услов. Све што је присутно, што испуњава пространи простор може се бескрајно уживати гледањем. Нека гледа али да не додирује. Тако ће сачувати сјај и вредност сваког објекта присутног у стеченом. Сврха објекта јесте да постоји сам за себе. Смисао предмета јесте да буде независтан од власника. Само тако ће бити очувана њихова вечност у вечном сјају.

Губиле су се очи Сенке не знајући где да се утопе, на који камен да се зауставе. Сваки камен је забљеснуо по преламању светлости оног другог. Сваки предмет је био декор за себе стварајући од простора својеврсан музеј уметнина. Задовољно се кезила жена са дијамантима посматрајући Сенку како се диви њеном имању. Сви елеметни су у свом стилу красили пространу собу која се дизала на нивое уз помоћ ниских степеника опточених дијамантима. На најнижем и најширем нивоу је била постављена галерија скулптура од исклесаног камења најчуднијих облика, најстаријих времена а извајани од најплеменитијих метала. Бакље су у пуном жару осветљавале други највиши ниво простора на коме се простирале  шкољке са скривеним бисерима као и крзна ретких врста, разјапљено показујући блиставе чељусти. Поред њих су биле и шкриње, ковчези који се нису могли отворити јер је кључ био сакривен.  На вишем нивоу је била утемељена оаза – вештачко изграђена у облику овалног базена над  којим се распростирале висеће жардињере егзотичног биља, ширећи ароме привлачних миомириса.  Највиши ниво је био и најмањи и најужи али довољно простран да се на њему успне и посегне за полукружним зидом од стакла како би се ухватио призор од кога се свет оставља без даха. Сенка је посегнула за погледом али поглед је изостао. Дах је сачувала. Стакло је изгледало мутно и затамњено.

Жена са дијамантима је смело наставила са посматрањем Сенке не бивајући у могућности да одвоји поглед од ње. За Сенку би издигла још један ниво на коме би она тако на миру могла постојати, не мешајући се са осталим предметима. Сенка се шетала међу скулптурама све спорије и равнодушније, очитавајући се напор у капцима. Уморила се од толиког сјаја, очи су је болеле. Жена са дијамантима је смишљала посебан план за Сенку али је неко други пресрео.

 

 

 

У одаји Ахата

Жена са наруквицом од Ахата отела је Сенку ненадано жени са дијамантима и одвукла у своју одају тајним пролазом иза једне од статуа. Сенка понешена као силом није пружила трунку отпора. Убрзо је пустила подлактицу наређујући Сенки да је прати у стопу успињајући се спиралним степеницама све више и више. Сенка је покорно пратила жену са наруквицом од низа ахата које је у разним приликама мењало нијансе и шаре, сијајући од светлости до таме. Понашала се грубо и заједљиво према Сенки која се и даље није усуђивала удаљити нити одвојити од зацртане стазе. Стигавши на врх дошли су пред једина врата старинског гвозденог кова. Била су закључана а кључ се крио у наруквици од ахата. Увела је Сенку у празну и замрачену собу облика хексаграма. Када су очи у мраку лакше је прикрасти се и видети туђу собу и удаљене очи.

Соба је била сва од камена и потпуно празна и пространа чиме је празнина још више долазила до изражаја, али је ова соба имала прозоре. Били су уочљиви. Сваки зид имао је по један прозор. Сви прозори осим једног су били затворени и чини се никад отварани. И сви прозори осим једног су имали решетке. Али тај прозор без решетака је имао навучене завесе тешке и тамне као олово.

И ништа није преостајало Сенки осим да провири кроз пророзоре и угледа с најискренијом радошћу ону најсветлију светлост са небеса. Можда је тренутно ноћ и зато је мрачно међу каменим зидовима. Надала се Сенка да ови прозори нису замућени и тамни. И заиста нису били замућени и тамни, кроз њих се могло гледати и видети. И наступило је изненађење и разочарење у тако кратком даху.

Провиривши кроз једно окно иза решетака схватила да је угледала место коме се дивила с почетка. Напијао се из потока младић са смарагдом, после обилног обедовања. Чудесно је било видети колико је поглед с прозора досезао у далеке даљине,  косине и перспективе. Као да је стакло прозора имало моћ увеличавања попут магичне лупе. Могла се видети и друга страна дворишта, иза водопада где су на све стране биле разбацане измрцварене утробе. С другог прозора је открила девојку с хаљином од рубина како спава поред рогате животиње у једној од пукотина у зиду. Кроз следеће окно прозора пружала се слика као да гледа кроз кабину брода. Сафирна светлост са медаљона на младићевим грудима обасјавала је воду која га је и даље успављивала. Окно наредног прозора је највише бљештало. Прозор са погледом на одају из које је последња изашла откривао је жену са дијамантима како пиљи у кип поред кога се Сенка најдуже задржала. Остала је горчина за одбеглом Сенком. Претпоследњи прозор је очекивано открио мрачну пећину куљајућих варница, пробијајући се из гротла кроз тло до стења и каткад високо до загаситог свода. Тамо је Пламен и даље боравио пуштајући слепо да га усмерава мушкарац са прстењем од оникса. Чудно је било посматрати како се Пламен гаси и смањује, нестаје у непознатом правцу. Неко изван моћи одаје од Оникса је ухватио Пламен к себи. И остао је последњи прозор иза чијих густих завеса се ипак нису назирале решетке. Био је слободан. Сенка се примакла том једином преосталом прозору и преосталом надом да свуче завесу али жена са наруквицом од ахата је нагло зауставила. Свуда је била али код њега се још није усудила. Погледа са тог прозора никако да се засити али ни да смогне довољно преосталог поноса да још једном оде и искуси поново његов свет који је Сенки још једини преостао.

 

 

 

У одаји над одајама

Далекој кули приближила се погледом Сенка, што чезне за осамљеним даљинама. Завучена  одаја се ослушкује и огледа, вечито привлачи и вечито одбацује. Дубока тишина унутар остављеног простора ћути и не позива никада. Одаје свечану таму и најтамније нијансе светлости светлећи под сводом опалесценције. Такво небо измамило би и најчистије душе да напусте и најчистија тела и посегну за преламајућим лажима, и пођу на далек пут коме нема повратка као ни крајњег уздизања.

Све одаје су тајновито замршеним пасажима водиле ка тамошњој, далекој и високој у којој Он зна да је посматран. Дубље је урањала погледом Сенка да увиди колико је Он повезан са свима али далеко од свих, колико може да узлети високо изнад свих. Али никако да полети и пробије свод. Зашто тежити неухватљивим лепотама небеса када се може вечно уживати и у својој најдивнијој у целоме постојећем пространству. Није постојала светлост подземног света која би засенила лепоту господара одаје над одајама. Ниједна драгоценост није надилазила лепоту лика са жезлом и плаштом. Таква лепота је ванземаљска. Таква лепота продире у скривени свет иза очију и раздире га. Таква лепота изазива сумњу чистоте нетакнутог света. Таква лепота има моћ да укаља чистоту. Таквој лепоти није потребна деоба. Свака репродукција такве лепоте је бесмислена. Таквој лепоти не требају украси. А ипак носио је мушкарац елеганцију поносно, истичући прегршт тамних опала и аметиста не стидећи се њиховог сјаја. Опал најтамнијег тона извиривао је ипак из његових очију исијавајући читав свет хаоса, заробљеним унутра у једном погледу. Угледао га је вечно, сусретајући се у огледалу залеђеног језера пред којим се вечито волео клањати. Језеро  је рефлектовало свечаност разливајуће таме из најдаљег скровишта, скривеног негде дубоко иза најсветлије и најтананије тачке. Било је нечег узвишено особног и узнемирујућег у том погледу утамниченог космоса. Али је ваљда увек узвишеније дивити се себи него волети. Некад се не мора волети нико други осим самог себе. А где најочигледније уочити љубав према себи него у огледалу. Само се тада лепота душе истински сусреће сама са собом и огледа у свој својој огољености.  Зидови његове одаје су били од стакла. Стакло је било небрушено, попут пећинских рељефних вертикала.  Блиставије је било од иједног дијамнта, смарагда, раскошније од рубина, омамљујуће од сафира и тамније од опсидијана, оникса и ахата. У таквим тамним и изломљеним зидовима је сусретање ипак било могуће, стварајући искривљења. Уживао је Он и у искривљеним сликама. Искривљење изазива схватање. Али оно је ништавно наспрам дивљења. Дивљење изазива одушевљење што прераста у радост а оно је најплеменитије стање. Сенка ипак није могла уватити племенитост у искривљењу. Огледала су била нечастиво тамна за њено огледање. Слика би у том случају била нејасна, мутна и непостојана. Хтела је чврсто постојати али ван слике тог света. Ухватила је поглед Сенке с почетка гледања и продирања, жена са ахатом.  Тај поглед је замрзнула и био довољан да ахат потамни. Крај одушевљењу Сенке се није приметио. Упорно се враћала слика с почетка посматрања Сенке. Сенка се морала уклонити. Једини излаз је постојао одозгоре. Кров се морао померити.  Жена са Ахатом је то лако учинила као да контролише магнетно поље. Отворивши кров пустила је налет несавладивог ветра да утиче на Сенку. Пустила је да је вртлог усиса и одвуче на површину. Жена са Ахатом је могла сада на миру разгледати мушкарца са плаштом и жезлом и одају где је обитавао и пространство којим је владао.

 

 

ВАН ПОДЗЕМЉА

– Ипак највећи грех је живети на земљи.

 

Биле су то прве речи које су мелодично пријањале уз одсечне тонове пиана. Драматично су зазвучале тамне дирке али изванредно погађајући тренутак долазак свести Сенке и Пламена.

Бледо лице као у месеца у сред свитања, упалим као у костура и са очима попут хладног мора  била је прва слика искрсла пред Сенком, отварајући очи успорено и потешко. И није више нага. Положена је као за излог, у хаљини са изрезом да открије елегантне врхове кошчатих рамена и дугачком до чланака са циљем да изрази линију хода и дужину фигуре по њеној мери. Одевена лежи Сенка, у свечаној хаљини, тамној као гавраново перо, глаткој као лептирово крило. Под њом је земља била угибана, мека и топла. Лежала је на хумки поред наказе ископаних очију. Наказа остаје наказа. Свечано одело га не може удостојити. Пред њима су вешто биле ископане две раке, прецизно исконструисане са дубином да прогута и чува. Над њима се надвијао Чувар, достојно их чувајући на сигурном и безбедном, најтишем и најмирнијем месту за починак.

Починак је грозан и кошмаран ако је без пристанка јадника који треба да оду. Време се батрга са починком, као буба са мучним теретом. Када отпочне и потекне пут се наставља у једноставном и непредвидљиво неизбежном правцу. Сенка и Пламен леже непомично, утрнуло са угушеним трзајима непомирења. До анестезиране коже не продиру трзаји земље. Нико не може засутавити одвијање циклуса унутар гомиле настањених живућих организама затрпаних у грумењу. Лавиринт крипти наставља живот ситнх створења да навале на велико парче месо и започну са прождирањем. Земља чека да их прогута и отпочне са дробљељем новог живота. Чувар чува откоп да се на миру затвори и поравна са остатком амбијента. Пламен се загрева на земљи док се Сенка протеже и полако буди. Чувар не примећује. Гледа у паучинасто небо. Сунце се негде удаљило и сакрило. Облаци су успорени, небо их зауставља да се заувек заглаве на једном месту и никад и никуд не пођу.

Шта ако су мртви а да то не знају? Живе у измишљеном чистилишту, посебној врсти изопачене стварности у реалном простору и времену а душа је заправо давно одлетела,  а ум не жели то да појми. Ум је се не сећа, или је одбацио? Можда је душа засебна материја, одвојена од ума, од свести. Тада постоји могућност да свест није душа. Или душа јесте свест али у лажном свету постоји и лажна свест, лажна душа. Лажна душа је она која оптерећује и ствара утисак о животу, о заробљености, доживотним мукама а она права је отишла, удаљила се или се једноставно угасила. Само је тело сачувано и оно је једино изворно и оригинално? Или ни оно не постоји већ лажна душа ствара привид о стварном телу а и на крају и оно је лажно и непостојеће као и све остало.

Чувар је ту да чува гробове, подсетнике за душе али не и тела. Тела су гурнута дубоко испод, начета распадањем, нестају. Ко још жели погледати у месо када може у камен. А зар се на крају свих крајева и камен се распада. Камен је увек достојанственији у пропадању. Не отиче, не заудара као месо, не деформише се трагично. Трагично постаје само процеп, немогућност да задржи целост постојања. Крњи камен је ипак мање грозан од распалог меса. Чувара не интересује месо, бригу и дивљење гаји само према костима. Сенка је идеал сваког костура. Њене кости биће чисте, неокаљане. Метаморфоза ће бити лакша и лепша. Пламен када се угаси може постати приближно вредан дивљења у свом преображењу. Далек је још пут до потпуног преображаја. Изведба мора бити беспрекорна да би место остало беспрекоран дом, за беспрекоран свет. Свет се достојно мора покорити, сачувати и уоквирити. Слика није важнија од рама. Рам се мора пажљиво изабрати, да слика не би одскакала, да буде препознатљива и вечна.  Чувара је одликовала ретка даровитост да осмисли, створи, задиви и згрози.

 

 

 

Пут око вечности

С голог тла, поравнатим сувом земљом, изнико је млади камен са урезаном поруком:

Волим своје кости.

Уздигнута је плоча облих ивица, стапајућих са обрисима падајућих сенки с оних виших, оштријих, тамнијих. Ни светла као дан, ни тамна као ноћ, постављена је плоча наспрам Сенке, у равни са изгубљеним погледом лутајућим међу пејзажом од камења. Неспремна је да пође на починак у затвореној соби без врата и прозора.  Неспремна је да прихвати свој камен. Али се чини да никако није сама. Лутају очи и траже сродника. Заустављају се на најближем споменику под сенком, са дубоко урезаним словима песме посвећене непознатом лицу.

 

 

Укус земље

Поклањам ти трули камен,

уз горки плач.

Не примећујеш бесни пламен,

не разара те ни оштар мач.

 

Да легнеш на земљу време је дошло,

чекаш лењо то живот читав.

Све икад вредно је одавно прошло,

сан је био ионако млитав.

 

Земља тешка те покрива,

упија све топле кише,

ждерачима неутољивим те открива.

Под теретом камена пулс куца све тише.

 

Не журиш никуд и никад, вечито успораваш,

на камену ти све најтеже пише.

Само се земљи покораваш.

Чекаш, не жудиш ни за чим више.

 

Очи пламена не тритрају, не лутају. Угашене су али само споља. Сродници су негде унутра, испод, треба их пронаћи. Али им се животи и снови  лако могу очитати. Некад је сан вреднији од самог живота иако никад није остварен. Чувар је остварује жељу, спроводећи је у обилазак неиспуњених снова и завршених живота. Оставља Пламен. Пушта га, нека иде и нека се гаси.

Пламен је затитрао да осветли путеве изнад јаме, чекајући у тами, да смрви камен и начне Чувара.

Брежуљкаста стаза од избледелих цигли чинила је кривудање међу гробовима свиленкасто глатким и тихим. Сенка је ходала бешумно, остварујући мекан контакт са земљом. Маховина се јежила у пукотинама уских пролаза напуклих цигли чинећи ходање на њима посебним опуштањем. Сенка је пратила Чувара покорно, разгледајући монотоно пејзаж разноликих гробова. Косине и стрмине камених облика су штрчале над расутим букетима посусталог цвећа. Ширине и облине скривале су се под разузданим растињем  растезајући се и прекривајући ободе камених блокова. Чувар их није заборавио, бди над целим каменим пространством али пушта а не запушта да понеки камен зароби густа хладовина отпузалог лишћа. Залазио је и у најдаљи угао и газио најпргавију ивицу напукле стазе да посвећено негује сјај камена. Сваки камен је имао посебно место у Чуваревој опсесији. Доводио је Сенку пред напуштеним споменицима давно отпочетих живота.

Један камени блок се из далека чинио атрактивним, истичући се у полукружној алеји опојних мириса. Асиметричног облика споменик зашиљених врхова је чудио и због епитафа китњастих и уситњених слова и још чудније бизарности поруке:

Никад нисам видела мртвог лептира,

 обојила бих му крила лаком за нокте.

 

Око врхова аиметричних крила споменика каткад се врзмало лептирово коло. Као привучени невидљивим магнетним пољем лептири су танано узмахивали око шиљака да би неочекивано слетели и распршили се на хумки обраслој цветном површином.

Залазили су у ужи пролаз. Хлад је постајао гушћи. Крајолик око гроба је деловао заспало под узпузалим окриљем разузданог раста. Пузавица је обгрлила све некадашње ивице геометријски једноставног облика елипсе, остављајући чист само крајичак око урезаних речи. Застарела гравура кривила се и откривала на уоквиреном потамњеном камену:

Не може бити тело прљаво колико је прљава душа.

 

Неколико корака даље од гроба, заглављеног у устима пузавице, простирало се широко поље. Ту су почивала два истоветно уска и висока споменика, попут обелиска, светла али укаљана неизбрисивим траговима заборављене прошлости. У заглављу кружне алеје бљешптао  је шпиц обелиска са уписаном судбином:

Немој се будити.

 

Штрчао је и други врх, поносити парњак, пробијајући ниско грање, истичући занавек стару заповест:

Не устај.

Иза камених близанаца заклоњен у њиховој сенци,  лежао је омали, огољен камен, једноставног лоптастог облика са накривљеном поруком:

Твој камен је излизан као и твоја душа.

 

Тумарали су Чувар и Сенка кружећи путем замраченог круга, пријатне хладовине испод сагињајућих крошњи, загледавши се у споменик изломљених ивица, на авангардан начин креираних, са дубоко угравираном поруком од крупних и гаравих слова:

Штета што се убити можеш само једном.

 

Пар ситних корака било је потребно начинити да би се нашли под кровом још тамније и гушће хладовине и угледали изложбу геометријски исклесаних камења, оштрих ивица, изгланцаних површина, пресијавајућих слова правих и прецизних линија. Гломазни фонт на ромбоидном споменику изражавало је поруку остављеног и уцвељеног незнанца:

Коначно си отишла.

 

У сјају као металном, на преламајућој површини трапезастог споменика заматирана слова поруке је била упечатљива издалека:

Ако ме волиш да ли ме и прихваташ,

ако ме прихваташ да ли ме и волиш?

Да ли ме волиш ако не волиш себе?

 

 

-Могуће ипак и не волети себе а волети друге.

Сенка је ћутала, слушала и пратила Чувара. Посматрала је гробове не изражавајући посебно усхићење. Није довољно осећајна да препозна дивоте амбијента. Није умела да се препусти увиђању лепота свеприсутних облика. Неспособна је да увиди.  Пламен и без очију, може искусити више топлине додиром камена и оствари повезивање са земљом. Сенка ће временом морати заволети свој камен.

Сенка је вођена ишчекивањима. И са сваким доласком ишчекивање се настављало а испуњење жеље је изостајало. И тако умртвљена, вреди бити награђена за непосусталу верност. Чувар је неуморно водио. Чувар је неуморно ишчекивао привиђење.

Чувар је водио Сенку да прати стазу, спуштањем низ благу падину. Препустила се Сенка да је Чувар сасвим одведе.  Спустили су се у плитку долину ниских и избледелих трава. Горостаси од споменика раштркани су по грбавој земљи, утонули и погрбљени. Грубо извајани као грмаљи, а ипак погурени и стари, замрачивали су осамљену парцелу, ретко обилажену од Чувара. Сенка је била нови посетилац угледавши поруку урезану на храпавој површии:

Ја сам нико и Ја сам ништа.

Ја сам све и Ја сам свашта.

 

Сенка је настављала са мутистичним присуством и пред  мајсторски извајаним скулптурама које су редовно посећиване и гланцане од јединог посетиоца. Забачене и једва приметне остају заклоњене иза замраченог предела стеновитих оронулих споменика. Издвајају се у суморно велелепном кутку, стерилном од корова и свепрожимајућег растиња. Камен постављен на камен, окружен каменом. Нашла се Сенка пред чистим каменим двориштем са бистама  ванвременских вредности пружајући недоказиве истине:

Ти си доказ да савршенство постоји.

 

Мене твоја лепота поражава.

 

Не могу да поднесем твоју лепоту.

 

Како могу икад да те заборавим?

 

Сенка ће их заборавити ако не постане део овог, бољег света. Потребно је само да прихвати као своју једину судбину. Као изгубљена је. Мора бити вођена. Пролази поред урезаних судбина, пролазећи кроз њих, не заустављајући се ни поред једне, не прихватајући ни једну као сродну. Мора се везати за своју судбину, не мора је упознати.

Газећи стопама Чувара, предавајући се водичу Сенка се нашла пред напуклим споменицима, испуњеним суровим трагом времена. Били су то споменици сведених облика, једноставних и елегантних које је нагризао зуб протеклих векова. Сваки од њих је носио своје бреме, истакнутим у стиховима можда са несвесном намером да изазове презир и бол:

Зашто продавати своје мисли?

 

Пожелим да је ова чаша дубља,

 да се удавим у њој.

На прагу окрњене плоче разливала се лепљива течност. Просула се из полупразне камене вазе. Неко или нешто је оскрнавило камени кревет. Чувар ће када за то дође ред, уклонити прљавштину и неред и побринути да уклони штеточину. Беспрекорно би се посветио послу али је прече било наставити са Сенком обилазак.

Довео је Сенку у најживописнији одељак старог гробља Цветни врт се преплитао са хаотично укрштајућим споменицима креирајући сабластан уметнички простор. Бујне архаичне баште чудноватих врста сачињавале су изложбена дворишта тих гробова са којих је пленила сликовитост илустрованих стихова:

Ти си моја кост у грлу.

 

Са искривљеним шарама улепшана су слова на споменику апстрактног облика, изражавајући не тако апстрактну идеју:

 

Данас те нисам видео и ниси ме видела.

Кад ћемо се упознати?

 

Испод каменог анђела раширених крила лежала је блистава плоча носећи још блиставија слова не тако давно записане судбине:

Да ли још увек црташ анђеле?

Сакупљам их око себе.

 

У продужетку врта откривао се и други анђео од камена, клечећи, погнуте главе,  скупљених крила. На плочи окићеној венцем од цветних висуљака, зашиљеним словима је исписана порука на потамнелој плочи:

И кад видим не верујем.

 

Обилазак је био завршен. Вратио је Сенку на почетак. Налазила се поново на месту на ком се пробудила. Отисак Сенке и Пламена на ископаној земљи одавао је њихово одсуство. Сенка се вратила, Пламен се изгубио. Чувару као да није стало.

Пред Сенком је зјапила дубока рупа у којој је лежао постављен отворени ковчег. Заповест је била једноставна и разумљива – да сиђе у јаму, легне и чека. Али испрва је било потребно да саслуша стихове своје судбине. Лакше је послушати хладног ума и смиреног срца. Да би се учинило, потребно је разумети. Сенки је спрочитана молитва уз спору и тешку мелодију клавира, отужног призвука какав само Чувару годи.

 

 

На тлу

Њена је рука, без вена и крви,

модро свежа, попут пене мора и цвета пркоса.

Не дрхти и не плеше а слика је.

Опуштена и ледна,

вири из ковчега, боје храста,

исклизнула из топлог сатена.

Непомична, лечи са укоченим прстима,

врховима додирујући густу бару,

на лепљивој земљи, гладној,

за комадом руке без даха, вена и бора,

да је прогута, у влаги свога гротла,

и свари за небеског живота,

а онда попут пене мора,

избаци је на тло где пркоси расту.

 

Ко се једном пробуди на проклињајућем тлу легаће на њега вечно. Пламен ће се вратити. И као Сенка утиснуће се у земљу и постати део најдушевнијег света. Сенка се колебала. Којом стазом да пође ако не оном најкраћом што води до зјапеће рупе. Чувар је испустио Сенку. Сенка се није више обазирала на Чувара који се дигао од клавира и пошао ка њој да је ухвати. Није се обазирала на Пламен који се ниоткуда обрео на Чувара.

 

 

 

Растајање

Шуњао се и прикрадао дуго и полако, скривајући се у пукотинама, извирујући иза напуклих споменика, вребајући час када ће ухватити Чувара. Није видео а знао је да слути.

Трагао је за рупом. Оном најдубљом. Откако је устао, лутао је, тражио је. Морао се вратити на почетак. Запињао је за стрмине, неравнине, напукле камичке, запетљане чворове, да би га из даљине слабашан клавирски тон подсетио где је оно место коме треба да се врати. И вратио се земљи са које се дигао. Вратио се ископаној јами крај неисписане, празне камене плоче. Заборавио је на Сенку. Мотрио је будно на Чувара. Чувар је мотрио на Сенку. Сенка се измигољила. Губила се у магли, све гушћој. Стапала се са сенкама гробова. Пламен је био бржи од Чувара. Чувар није успео направити корак даље од рупе. Пламен га је сместио тамо где је требала лежати Сенка. Није пао ипак тако дубоко, не даље од ископане јаме.

И када је помислио да је остао сам, зачуло се комешање. Чувар се копрцао у свом новом кревету. Није му дуго требало да се намести и подеси тако да му буде најудобније за спавање. Није навикао на сатенску постељину. Волео је лежати на голој дасци. Али је убрзо схватио предност гужвања у меканом хладном сатену који се брзо угреје. Пламен се удаљавао од утишаног клавира, тумарајући наоколо, сударајући се са ивицама и ивичњацима гробова, тражећи капелу. Сијала је попут јутарње звезде, једне једине на пустом гробљу коме је господарио један једини Чувар. Чувар је сада спавао чврстим јутарњим сном. Али бука коју је стварао, резајући ваздух, отерала је Пламен да потражи конак на другом месту. Удаљавајући се што даље, тишина и шумови амбијента су долазили до изражаја, зачикавајући Пламен. Тражио је капелу, топлоту неугашених свећа и топлину најсветлије унутрашњости затвореног простора светог места. Наишао је на Сенку. Случајно је зачуо њено бешумно ходање, постајући сваким корам звучније уз уморно пригушено дисање. Није напустила врт. Није намеравала да изађе. Гробље не мора имати само једног чувара.

Пада тама бескорисна, као прашина на орман, као звезде у бездан, као ти у гроб.