Димитрије Цветковић

ШАРЛО УМЕТНИК

 

Понедељак 22. Октобар

Треће јутро како се будим овог месеца мислећи на њу. Како сад одједном се све враћа муњевитом брзино као да је све било јуче. И јесте у неку руку, нисам џабе напоменуо горе “треће јутро овог месеца”. 02:24 затворио сам очи, а онда ме је неко пипнуо прстом са леве стране. Окренуо сам се и она је била ту баш поред мене у мом кревету на јастуку који ми служи, да ме штити од хладног зида. Гледа ме и смешка се сва срећна што је поред мене, ееех а тек какав сам ја био сигуран сам да ви то никад не бисте могли видети. Само поред ње ја сам такав. Толко сам био срећан да могу комотно да кажем, да је сад већ гол мог вољеног клуба и емоција та далеко испод те емоције која ми се јавила те вечери. Било је нестварно. Причали смо зезали смо се, гледали Америчку хорор причу и јели Мафине. Дубоко у ноћи прошаптао сам јој на уху да никад нећу одустати од ње, и нисам. Певушио сам јој лагано док сам јој вртео прамен косе. Стално сам то радио кад седнем са особама женског пола, али само сам уживо у томе кад сам био поред ње. Е сад то певушење није било класично певушање неке безвезне песме док сам ја уживао у њеној коси, биле су то тешке песме Ђорђета Балашевића, тешке за певање, а још теже за слушање. Никад ми није замерила што нисам знао да певам, а она је уживала у томе као да је на концерту Балашевића. Вртели смо се тако по кревету смејали, причали зезали. Кроз целу ту причу уграбила је прилику да ми каже. ” Ако будемо икад раскинули, не останемо у контакту, знај да кад би ми се појавио на свадби отишла бих са тобом негде далеко само ти и ја”. Махинало сам се окренуо од срећа, да зграбим телефом да јој пустим једну песму коју смо стално слушали. Та песма је и однела титулу “наше песме”. Кад сам вратио поглед она није била ту, почео сам да се окрећем по кревету и неко ме је повуко јако за рукав нервозно, као да има нешто да ми каже шта сам пропустио. Окренуо сам се и видео јако познато лице, али то није била она већ мој отац. Дошао је са посла, знате јако га је нервирало кад спавам до касно. Каже он мени “буди се ајде, 10:42. Сањит онако га пита ” где је”, и схватим да је то био још један мој сан у низу, овог месеца. .

 

 

Мој Пироте

Пироте мој, имам многе ствари да ти кажем које људи у овом граду пре мене ти нису рекли или нису смели да ти кажу. Знаш чврст си ти, ипак си на граници, а граничари су увек били великог
карактера, са ставом и поносом. Али мислим да те нешто страшно изједа изнутра. Сваки дан шетам твојим улицама, парковима, насељима, крајевима, школским двориштима. Знам те како дишеш, знам твоју нарав и твој карактер. Како старим све ми се више удаљаваш и нестајеш у даљини као последњи зраци сунца овог октобарског поподнева. Видим ја у пуном си успону цветаш, градиш се, на сваки месец дана нека нова зграда, неко ново игралиште, реновирани тротоари, реновиране улице, нов асфалт. Пироте мој за кога нови асфалт? Џаба све то, кад више, тај асфалт не газе градска деца, деца са асфалта, са калдрме, одрасла на твојим улицам, ћошковима, штековима. Не препознајем те више, дошла су нека нова деца, деца пешчаног друма,деца одрасла на њивама, деца која нису јурила кроз твоје уличке, пролазе, пречице, деца која нису трчала што су брже могла, да их не би ухватио дебели панадур са кривом шапком зато што су дигли пола фрижидера. Већ деца која су трчала кроз густу шаш, крила се по таванима штале. Ее Пироте мој, нису то деца која имају херца за крупне ствари, нису то деца које си ти васпиато, баш ти и твоје улице, паркови, школаска дворишта и крајеви. Нису то више деца која ће да кажу “ај на фер”, то су деца од која ћеш и ти Пироте јако да страдаш, нису то деца која си ти васпитао, нису то деца која ће тебе да поштују, поштују оно што си био. Све што ствараш, не ствараш за твоју децу, већ за туђу. Нисам погрешио када сам горе написао да тр изједна нешто изнутра. Као јабука зрела румена, за коју би свако посего, али кад би је загризао, видео би пуно црва у њој и схватио да је она трула. Ее Пироте мој.

 

 

Киша

Хладна среда никаква, киша крене па стане. Имам осећај да нешто јако жели да ми каже. Лупа ми у прозоре јако, као у јутарњим часовима поштар који носи плаву коверту. Нисам џабе нагласио боју коверте, у задње време ми само такве коверте и стижу. Све више пљушти ова ноћна киша. Гледам кроз прозор, како је лепо само опрала улице мога града, чини ми се да је на моју улицу посебно обратила пажњу. Није ово само мој град и није ово само моја улица, већ још нечија. Е да, та особа се сутра враћа у њен родни град и баш пролази њеном улицом. Зато је и киша баш на моју улицу и обратила пажњу. Рекла ми је киша оно што је хтела, а рекла ми је “Она сутра долази”.

 

 

Зашто шољице нису плаво беле?

Зашто шољице нису плаво-беле?
Зашто ти ниси моја малена ?
Зашто ти се свиђа слика поред стакла, а не она преко пута шарена ?
Зашто смо баш у тај кафић сели ?
Зашто не можеш да ми сиђеш са ума?
Зашто скрећеш поглед, дал је све то само глума ?
Зашто је овај кафић тако пун ?
Зашто ме тако нежно гледаш ?
Зашто мало не заћутимо ?
Зашто ми се не предаш ?

 

 

Крај

Волим да се прошуњам по крају, некако ми прија ,дубоко у ноћи поготово. Ако се мало више упустиш међу пролазе, схватићеш какву тежину носи тај асфалт. Зидове које стално гледам ме подсећају шта сам и одакле сам. Крај ме је научио да пуно слушам а мало причам. Улично васпитање ти је овде исто као и кућно васпитање.