(драмска игра у пет слика)
Лица:
Ирена (тридесетогодишња новинарка)
Алекс (Иренин љубавник)
Младен (Иренин обожаватељ,сликар у позним годинама)
Иван (Иренин вереник,неафирмисани писац,новинар)
Лазар (Иванов пријатељ)
Слика прва
(радња се одвија у Иренином стану.Алекс се излежава на кревету,повремено посматрајући шта она ради.После неколико минута Ирена улази у собу носећи две кафе.Ћутке седа на столицу поред кревета,пали цигарету и помало чежњиво га посматра.Неко време ћутећи испијају кафу чекајући да оно друго започне разговор)
Ирена:
Још се излежаваш…Узми кафу,али прво пољубац(пружа усне у правцу њега).
Алекс ћути,сада то постаје помало напето,попут неке благе нервозе,треме пред нешто што ће рећи или..
Алекс:
Вечерас путујем,неколико дана нећу бити овде…(она га збуњено погледа неочекујући да ће бити одсутан.)
Ирена:
Откуд то?Изненађење?…Мислила сам да ћеш овога викенда бити ту,да ћемо провести више времена заједно,да…
Алекс:
Идем по робу за бутик,изненада ми се указало,знаш,морам да одрадим овај посао,да ми не побегне,лова…
Ирена:
Добро.(показује незадовољство,мало глуми љутитост.)Надам се да ћеш следећи викенд бити овде,да се мало промувамо…Надам се да ћеш купити…
Алекс:
Спремам изненађење за моју лепотицу(устаје са кревета,облачи се и љуби је по врату)
Ирена:
Волим твојаааа изненађења.( привлачи га себи и легне на њега у кревету)Осећам да ће бити нешто јако лепооо.
Одједном се њено расположење промени и нагло устаје са кревета,запали цигарету и одшета до прозора не гледајући у његовом правцу.Негде далеко,неодређено је посматрала неку њој знану тачку и ћутала.Док је дисала чуло се како убрзано,нескладно и нервозно узима и избацује ваздух
Алекс:
Нешто није у реду љубави? Крену ка њој,али она се и даље није окретала.
Ирена:
Не.Све је ок,попиј кафу охладиће се.
Алекс:
Чудно.Учинило ми се да си се наљутила,то је само неколико дана и…
Ирена се полако окретала ка њему неким уморним покретима,поглед јој је и даље лутао и бежао од његовог,можда је желела да прикрије бес или…
Ирена:
Не,не душо само ти се учинило.(прође поред њега и завали се уморно у фотељу)
Алекс:
Ирена,зашто сада правиш сцену,зашто ћутиш?РЕЦИ.
Ирена:
Уморна сам.Наиђе дан када ти није до било чега,у тренутку…Досадило ми је много тога,овај град,људи,посао који радим,места на која излазим.Једноставно желим да променим много тога,да све ово постане другачије,да зажмурим и преселим се у ….
Не могу више овако,нешто мора да се догоди,ПРОМЕНИ…
Алекс:
Желео бих да ти помогнем и да заједно…(покушава да је узме за руку али она измиче)
Ирена:
Биће све у реду,тренутак слабости,биће све у реду.ВАЉДА …
Алекс:
То је уопштено,мислим ништа прецизно ниси рекла,нешто кријеш?
Ирена:
Рекла сам да је минус фаза,ништа више.(он јој покретима главе показује да јој не верује)
Хајде баш да чујем шта ти мислиш да је проблем,дај баш да чујем.
Алекс:
Не није само то,није …Иван твој момак,он је проблем,о њему размишљаш?
Ирена запрепашћено погледа у њега а онда постиђено покуша да изговори нешто,али речи су баш споро,никако излазиле…
Ирена:
Не.Баш чудно не…
Алекс:
Шта је чудно?
Ирена:
Уопште нисам ни тренутак мислила о њему,откуда ти је он на памети?
У последње време мало,ретко размишљам о њему понекад ми је страшно тешко због тога..Не нисам помислила на њега…
Алекс:
Зашто си са њим?
Ирена:
ЗАШТООООО?Зашто ме то не питаш док се скида,док се крешем са тобом?ЗАШТО?Сви сте исти,ти и твоја усрана питања,гади ми се ….
Алекс:
Нисам те увредио?Извини молим те (покушава да је загрли,али она се отима)
Ирена:
Сереш,зато си ме изнервирао.Прави си гад.Сви ви јурите туђе жене,девојке,трчите за сукњама и причате о моралу,љубави,части.Зашто си ти овде?Где је твоја част,морал,поштење,где?СРАЊА СРАЊА КОЈА СЛУШАМ.
Алекс:
Овде сам зато што те волим и што са тобом желим.
Ирена:
Волиш?Не сери лажеш провидно.
Алекс клекну пред њом,загрли је око струка,прислони своју главу уз њу.
Алекс:
Волим те и молим те да се не љутиш,ја са тобом желим…Боље да ни реч нисам рекао.
Ирена га милује по глави,вратило јој се самопоуздање,осећа надмоћ…)
Ирена:
У реду је мало сам нервозна,тешко ми је.Разуми.
Алекс:
Не желим да се било када посвађамо,никада више…(устаје)Једно ме интересује?
Ирена:
Реци.
Алекс:
Рекла си да смо сви гадови…да ли је и он гад?Да ли је и Иван гад’?
Обоје одједном заћуташе,иако је очекивала овако нешто,питање је збуни,на тренутак није могла ништа другачије да смисли,да изговори.
Ирена:
Не,он није ГАД.Он је диван човек,душа,добар човек,ти и он сте два различита света.Различити у свему…
Алекс:
Он је бољи?
Ирена:
Зашто изврћеш речи,рекла сам да сте различити,да сте два света.Не ко је бољи или гори.Он није гад,он то не уме да буде,он је само превише несрећан и не сналази се у овом и оваквом свету.Ја не мерим,само кажем да сте различити.
Алекс:
Али рекла си…
Ирена:
Питао си ме и сада не желиш да слушаш о њему.Смета ти и дух његов у овој соби,смета ти његово име?
Алекс:
Не волим да је било ко бољи од мене(помало иронично).
Ирена:
Када говорим о њему,ја говорим о његовим квалитетима,о његовој љубави,пожртвовању,доброти…Чак и да га не волим морам му признати врлине које поседује.
Алекс:
Па он је идеалан,он је најбољи,шта тражиш од мене,буди само његова.
Ирена:
Полако,полако,зар не можемо нормално да разговарамо,Алекс полако…молим те.
Алекс:
О чему да разговарамо,Ирена,он је овде и када није ту,ја стварно не знам о чему ми говоримо.
Ирена:
О нама,дај ми мало времена…волим те,потребан си ми…Очајна сам,апсолутно ништа баш ништа ми не полази од руке,убија ме ова учмалост.Покушај да схватиш шта значи живети овде,вратити се овде после година,као да сам са друге планете,неког другог времена.Мрзим овај град,мрзим…волим неколико људи и…Ма мучење,право мучење.
Ирена му се баца театрално у загрљај,покушавајући да јефтином глумом омекша глупу ситуацију која иде из приче у причу без икаквог смисла.
Алекс:
Биће у реду…(то говори равнодушно тек да би смирио њену хистеричност)
Ирена:
Волим те(мазно)ти ми пружаш сигурност,поклањаш ми…све оне угодности…које су ми потребне…
Алекс:
То је све?Само толико?
Ирена:
Са тобом ми је дивно,сваки сусрет са тобом ми пружа…сећања на најлепше дане…када ме …лебдим…појела бих теее…(на тренутак као да је у трансу,као да жели огољено да представи своју пожуду) Када сам са тобом …желим те до бесвести као права дроља,твоја дроља,реци ми да сам само ТВОЈА безобразна…
Алекс са уживањем је посматрао ово пренемагање,понижавање,страст и лаж,уживао у њеној безвредној причи,лажима…
Алекс:
Настави…слушам те…настави још,још…
Ирена:
Волим богат,лак живот,презирем беду,јад,нећу да ми било шта недостаје…Волим моћ и уживање,презирем слабе,гаде ми се,они су…
Алекс:
Права жена,модерна жена,о свему причаш али о њему не,баш не…
Ирена:
Чуј фрајеру,да не завлачим,он је пун проблема,нема ништа и сем љубави ништа не може пружити.Са њим се не стиже далеко,нећу његове проблеме,јад,горчину…Пусти ме више са причом о њему.
Алекс:
Само то о њему…само мрвице о некоме ко…
Ирена:
Зашто ти је то важно,који курац стално о њему?
Алекс:
Радознао сам да сазнам о њему нешто више,само сам радознао.
Ирена:
Тешко ми је да говорим о њему…(уздише,крије поглед,пали нервозно цигарету)
Многе би ми завиделе што је мој,веруј многе.Требало би да сам срећна,али…Некада је било дивно…некада…Жудела сам за њим,желела да га поседујем,мало ми је било по цео дан да будем са њим…Не могу да говорим више о њему,доста не питај ме више,доста о њему…
Алекс:
Он је шта,шта у твојем животу?Шта је онннн?
Ирена:
Не знам…више не знам шта ми је он,он води своје битке и ратове,он јуриша на облаке а то је тако далеко од мене.Он гради,ја желим да уживам он…тако то тече и дошли смо до тешких дана,мучних тренутака,тешких сусретања…
Алекс:
Он је будала,будала сањар и време га је прегазило…
Ирена:
НИЈЕ.Он је само несрећан,пати људи као он никад не успевају,никада своје снове не доведу до јаве,он једноставно нема снаге да се одупре олујама.
Алекс:
Будала је што не види шта му…
Ирена:
Види и зна,али ме превише воли и неће да призна…Зато ми је тешко,што ћу неминовно морати да га повредим,тешко ми је,тешко…
Алекс:
Остави га,боље сада то уради јер сваки продужетак агоније биће болнији,запамти моје речи биће болно,можда трагично…
Ирена:
Не могу,још увек га …или не желим или хиљаде или,срање..
Алекс:
Да ли ми то говориш да га волиш,да …
Ирена:
Нисам баш зла вештица,кучка како слични…кажу,ваљда у мени негде у срцу постоји још мало нежности,успомена,љубави????
Алекс:
Само завараваш себе.(устаје облачи кошуљу спремајући се да ускоро крене)Једном ћеш то учинити,веруј ми убрзо а може бити…
Ирена:
Можда га(замишљено и тихо себи у браду говори)можда га још увек волим,мало али и тај зрачак сунца је довољан да …можда тај зрачак пресуди…(прилази прозору и поново неодређено гледа у даљину).
Алекс:
У реду је,поклони му мрвице „љубави“ он ће бити срећан…Ирена морам да кренем.(полази ка вратима.она се не окреће гледа кроз прозор)
Ирена:
Мораш?У реду.
Алекс:
Одох,видећемо се…
Ирена:
Било је довољно,доста новина си сазнао,сада можеш да кренеш,довољно гадости си сазнао,добро поздрав.
Алекс:
Ћао љубави.
Отвара врата и искорачио је али га Ирена тишином зауставља)
Ирена:
Када се враћаш?
Алекс:
За неколико дана,нисам сигуран.
Ирена:
Јавићеш ми се?
Алекс:
Ваљда…
Ирена:
Ваљда?Код тебе не постоји дужи одговор,само ваљда?
Алекс:
Можда.Размишљај,имаш времена .Размишљај о „љубави“,можда му се вратиш,он те жељно очекује,ћао…
Врата се затварају Ирена остаје сама у соби.Лагано се креће у круг,гледајући у под)
Ирена:
Курвин син,курвин син,платићеш ми за све.Опходиш се као да сам уличарка…Јадан Иван ,како сам проклета…
Слика друга
(Иван долази у посету свом пријатељу Лазару.Лазар седи за столом,ради,одмах устаје и полази у сусрет пријатељу.Иван делује збуњено,конфузно,у тренутку би учинио нешто друго можда се вратио и назад.Али Лазар видевши његову збуњеност скоро да га на силу угура у собу.)
Лазар:
Пријатељу шта се снебиваш ниси месецима долазио,седи опусти се,изволи.
Иван:
Не желим да ти сметам,знаш….
Лазар:
Пријатељ не смета,ти посебно шта ти је човече,седи.(полази да донесе пиће и даје Ивану времена да се раскомоти).Одавно није било овако лепо вече,пријатно,пуно мириса…
Иван:
Да…да баш…лепо вече(неповезано поче замуцкујући потврђивати Лазареву констатацију)
Лазар:
Нерасположен си?Нешто те мучи…
Иван:
Ништа…уствари…ма …види се да сам безвезе,убедачен?
Лазар:
Реци,нешто се догодило,догађа или ће се…
Иван:
Не,ово је већ дуго уобичајено стање,за боље и лепше не знам илио нећу или не могу да знам…Код мене могу бити,само глупа,празна осећања и ништа,баш ништа више…Извини што сам упао овако,покварио ти вече мојим патетичним очајањем,боље је да кренем…
Ћуте,Лазар му руком показује да не креће и да остане .У себи размишља како да започне причу а да Ивана не повреди…
Лазар:
Твоја посета има везе са њом?Погађам?
Иван:
Откуда знаш?То то на лицу се види,превише зар не?
Лазар:
А шта је то што би тебе убедачило,светски проблеми,берза,климатске промене?Да види се твоје нерасположење из далека,не види,оно се види,осећа…Већ неко време очекујем да дођеш,да као пријатељи разговарамо,ето дошао си,припит,можда надуван,чим сам те угледао знао сам да је…да кључа у теби и…
Одједном обојица заћуте,немајући речи којима би наставили разговор,драмска пауза,непријатна тишина,чује се дисање и ништа више…
Иван:
Тачно(али сем потврде не говори даље као да се премишља да ли да настави причу,као да је у њему невероватан страх од сваке следеће речи,поступка).Ништа није у реду…само сам уморан,празан и тешко ми је…
Лазар:
Ако ти је тешко да причаш у реду,немој,остави то за неку другу прилику…
Иван:
Постала је одвратна,неподношљива,не могу да је препознам.Хистерична,хировита,само прави сцене,луда једноставно…Ма колико да је ….све мање и мање могу да подносим то,а не знам или не могу или већ шта да се окренем и одем у…
Лазар:
Баш никако не можеш да разговараш са њом,не постоји тренутак да…
Иван:
Никако,увек нађе разлог да не разговара,одвратна је,чудна,дрска…једноставно не знам шта да радим…
Лазар:
У питању је неко други…(Лазар је ово изговорио и као констатацију и као питање,у тренутку му се учини да је претерао,али примети да Иван тупо зури у неку тачку и да га скоро и не слуша).Знаш не љути се,она је темпераментна,чулна(поче смишљати атрибуте који неби били претерани)…она се игра,манипулише,само треба прозрети да ли је то пролазно стање или…
Иван:
Скоро сам апсолутно сигуран да(застаје,тешко му је да превали реч преко уста)…Сумњам,а када сумњам осећај ме никада није преварио…
Лазар:
Ако је волиш ти ћеш…
Иван:
Љубав ма срање пријатељу,сувише истрошена прелепа реч,како је људи олако изговарају гади ми се,Лазаре доста ми је више срања,ових јефтиних отрцаних улога,представа,шта ми значе сузе,обећања,све исто…А да се окренем и одем шта сам тада кукавица,пизда,која није спремна да се суочи са било којим проблемом,а када се понашаш васпитано мисле да си пичка коју свако може засјебавати…Хеј где ово иде..Стално треба да се повлачим,ха ха паметнији попушта,ма фраза зато дрипци,примитивци нас јебу у мозак…Плашим сееее…
Лазар:
Плашиш?Чега?Кога?СЕБЕ?….ње…поступака…
Иван:
Знаш…(са неком тешкоћом у гласу Иван је започео реченицу) морам ти нешто признати…једне вечери,свађали смо се претходних дана,било је превише негативног набоја,гађења,мржње,злобе,седимо…обоје ћутимо и то траје,траје,одједном почиње причу како …је између нас постало лоше,како она то тешко подноси,наводно како сам ја постао чудан…ћутим…ништа јој не одговарам а бес кипти…у реду нека говори,али што ја више ћутим она постаје одвратнија,почиње да вређа,почиње да не бирајући речи изговара све болније и болније речи…Одједном помислим зашто ја сва та срања трпим,зашто људи себи дају за право да могу свашта рећи и да прођу некажњено…ЗАШТО…поче да ме обузима неко чудно стање,као да ми се лице које не видим изобличује,одједном…како би изгледала сцена да постанем суров,да је згазим,одједном ми се смењују слике у глави како би изгледало да сада почнем да је мучим,лагано убијам,да чујем како цвили,моли за милост…
Не знам како сам изгледао,само знам да је одједном заћутала,пребледелаодједном тишина после бујице изговорених гадости,видео сам јој страх у очима,била је паралисана мојим верујем лудачким погледом…Сваког дана ми је све теже и теже да погледам своје лице у огледалу како се изобличује,све ми је теже да посматрам свет око себе који те изазива,буди у теби најгоре…
(Тишина,следећих неколико минута чинило се као вечност,обојица су ћутке гледали у под немајући снаге да погледају један другог,ћутали су не знајући шта је паметно изговорити и прећи мост изнад провалије речи,мржње,гађења,беса…)
Лазар(тихо):
То није добро…свестан си шта говориш…речи су то,али претешке,а ко зна можда си спреман да то…Такве речи одведу човека у блато,ђубриште већине која само по ђубришту живота и уме да хода,мисли…
Иван:
Нажалост истина је…учинио бих нешто што …учинио бих глупост због које би цео живот…Не могу да спавам,немам мир,свакодневно се борим са собом,право проклетство….
Лазар:
Не буди малодушан,бесом и мржњом ништа нећеш постићи,биће увучен у блато и ђубриште…
Иван:
Ја не знам да играм игре и игрице,не могу да будем то што нисам,то што презирем,НЕ ЖЕЛИМ!
Лазар:
Ко то тражи од тебе,ко?Буди то што јеси Иван кога познајем,изгубио си себе,пронађи себе,постави циљ,ради…Ова јаловост те убија и убијаће све више,буди оно што јеси,понављам ти …
Иван:
Коме је потребна љубав,искреност,нисам одузео слободу никоме,ни њој…
Лазар:
СЛОБОДУ ха ха,какву слободу боје се људи слободе,она се боји слободе,за њу је слобода имитација,привид,што су „слободније“ такве као она су суровије запамти добро,реши то,брзо реши ,нека изгледа да је све катастрофа,схватићеш једном да је одлука била добра,видећеш,када терет са тебе нестане,када будеш слободан,ово где си је кавез,чак није ни златни кавез да изгледа као привид…Шта ти је,као да…
Иван:
Нека језа ме прожима,дрхтавица,биће добро,идем…
Иван се окреће да изађе из стана,несигуран је док хода…
Лазар:
Молим те немој учинити нешто будаласто,обећај ми,обећај ми…
Иван одмахује руком потврђујући да га је чуо,тихо себи у браду нешто шапуће.
Иван:
Лаку ноћ.
Лазар:
Ниси обећао,Иване…
Иван је већ изашао,низ степениште се спуштао ка излазу,кренуо је негде у мрак,светло,ка циљу…
Слика трећа
(Два дана касније Иван се налази у Иренином стану,она на рачунару исправља нешто,показује журбу да што пре заврши посао да се он не досађује.Иван мирно наслоњен седи на кревету,ћутке је посматра док она ради.)
Ирена:
Љубави нерасположен си?(не окрећући се ка њему покушава да прекине тишину).
Иван:
Не,нисам,баш сам ок.
Ирена:
Зашто ћутиш,причај ми нема везе што ја радим,слушам те.
Иван:
Нека заврши,цело вече је пред нама…
Ирена ужурбано завршава рад и театрално устаје од стола ширећи руке ка њему показујући велику љубав,Седа у његова крила,загрли га око врата и почиње мазно уснама да показује…
Ирена:
Љубави шта кријеш од мене?Нерасположен,утучен,ћутиш…
Иван:
Само сам неиспаван,све је у реду…уживам.
Ирена:
Зар не желиш да будеш са мном?Нисам ти ваљда досадила,да се ниси заљубио у неку(благо му прстом прети) убићу је,само ако те било која погледа.(затим га патетично грли и мази се кријући вешто …)
Иван:
Рано устајеш,не желим….
Ирена:
Ћути не причај свашта…Ја за моју ЉУБАВ УВЕК ИМАМ СВЕ ВРЕМЕ…причај ми,шта те мучи,видим у погледу тугу,хајде нисмо непријатељи,рецииии….
Иван:
Само се празно осећам,извини,нема то везе са тобом,бар да радим,да имам неку обавезу не бих био овако празан и не бих време проводио у самопреиспитивању…Било шта да радим…
Ирена:
Било штаааа?
Дај не зајебавај ме малодушношћу,не било шта већ нешто ,НЕШТО….
Иван :
Није свет направљен по мојој мери,не могу ја имати шта ја желим већ—
Ирена:
Зајебаваш,сада ме зајебаваш,ти и можеш и мораш више,знам то.ја верујем у то…Где је онај мој Иван,где је он,врати га,ниси ваљда ишчезао у самосажаљењу?
Иван:
Претерујеш,то што сам ја „твој“ не значи да сам најбољи,то је само твоја силна жеља,фикција…
Ирена:
Постао си ужасно малодушан,патетичан,а и трагичан…Мораш живети даље,мораш се борити….
Иваново лице одједном постаде тужно,преливено горчином,напросто као да га је гром стресао.
Иван:
Зашто говориш о времену без тебе,зашто…предвиђаш,слутиш…
Ирена устаје,нервозно шетајући по соби,направи неколико корака,застане,па неколико пута тако као да скупља речи,снагу.)
Ирена:
Иване волим те,ВОЛИМ,поштујем,ти заслужујеш више,више и од мене и од људи који те окружују,али ти не желиш да се издигнеш изнад просечности,људи око тебе увлаче те у ништавни,празан свет,погледај око себе,ништа,нуле,ти не припадаш ту,тргни се човече,ја сам данас,сутра,за десет дана ту,али једном…
Иван:
Квариш ми расположење,не могу да слушам да ћеш можда …
Ирена:
Погледај ме у очи,реци бољи сам,убеди себе,ма рекла сам можда,не хватај моју сваку реч,не притискај ме кривицом,боли ме то,бићу увек уз тебе,увек…
Иван:
То су само речи,доказивање,сујета,лажна трка ко ће бити „најбољи“,лаж Ирена све је то лаж,ја први…
Ирена:
Постоји циљ,ја верујем теби,ја верујем у тебе(снажно га грли)Вечерас нећемо више о томе,остани вечерас молим те…
Иван :
Остаћу,ту сам крај тебе…
Ирена:
Волим те(сетно показа очима као да се присећа ) Сећаш ли се нашег првог сусрета,био си и остао појам за мене,немаран,опуштен,дискретан,духовит,зато не волим када те видим сада…Како је било дивно на почетку,увек је почетак силовит,најлепши,сећаш га се вечно…
Иван:
Немој ми замерити…већ дуго желим да о нечему причам са тобом,знаш понекад ме обузима страх не могу те некада препознати,учиниш се далека,као да нас много тога раздваја,а тек понека нит држи спојене руке…учини ми се да…
Ирена:
Откуда тај глупи страх,зар не видиш колико те волим!Зар то морам сваког дана доказивати,било је неких проблема који немају ништа са тобом…решила сам их и сада сам ту и само твоја.
Иван:
Сигурно?(као да тражи коначан одговор после кога нема промена)
Ирена:
ВОЛИМ ТЕ.тачка нећу више то понављати.Верујеш ли ми сада?
Иван:
Верујем ти.
Ирена га поведе за собом у спаваћу собу,ставила му је руку на уста да ништа не говори.)
Ирена:
Љубави дођи да уживамо,дођи душо моја…теби једино верујем,ти ме никада ниси напустио,изневерио…
Иза њих остају затворена врата,кроз прозор је улазио мирис лета,пријатности,страсти,почињала је ноћ слична неким сећањима…
Слика четврта
Радња се одиграва после десетак дана у атеље „познатог“сликара Младена К..Ирена је дошла у посету новом познанику у намери да са њим направи интервју за новине.Пријатна музика се разлеже атељеом,а Младен театрално дочекује гошћу и ласкавим коментарима је уводи у свој скривени простор.Док ходају ка столу у централном делу атељеа Младен застаје с намером поред неких својих радова да би је фасцинирао.
Младен:
Драго ми је што си дошла,ово је прави мали празник за мене.(ласкаво јој подилази)
Ирена:
И мени је драго,освежење,доћи у атеље познатог сликара,а не слушати политичаре,бележити њихове фразе,лажи,слушати површне људе…Баш се радујем да си прихватио да мени даш интервју,нашла сам податке да годинама не излажеш,не разговараш са новинарима,нема те али си итекако присутан…
Младен:
Овде можеш доћи било када,ретко сем увече у шетњу,излазим,доста радим и ускоро ћу имати изложбу напољу код културнијег света а не са овим дрипцима да се нагањам…Кажем драги а ретки гости увек су добродошли.
Ирена:
Почаствована сам,могу ли телефонирати?
Младен:
Наравно.Можеш ли један виски?
Док Ирена обавља разговор, Младен пажљиво слуша шта прича,сав се претварајући у ухо.
Пружа јој чашу и седа за велики сто,а не задуго Ирена му се придружује.
Ирена:
Баш прија…(посматра га кроз стакло чаше коју испија и очекује да он започне разговор)
Младен:
То је био твој момак?
Ирена климну главом,без даљег објашњавања.Младен не настави са испитивањем даље јер је наслутио да разговор није био пријатан,помало усиљен.
…морам признати да ми годи твој долазак,коначно неко интелигентан долази да разговарамо о мојој уметности,мало је данас тако паметних,младих,оригиналних жена као што си ти.То сам увидео пре две вечери на коктелу,једноставно нисам могао одбити интервју са тобом.
Ирена:
Хвала(лице јој се озари на ласкање познатог ласкавца).Ласкаш тако уверљиво да ћу ПОВЕРОВАТИ.
Младен:
Сумњаш у моје речи,естетика ми је живот,јача страна види се из приложеног.
Ирена:
Ипак мало претерујеш,мало…
Младен:
Искрено говорим,то ћу показати,доказати,разуверићу те…
Ирена:
Како(мазно га пита,прихватајући његову уводну игру).
Младен намерно прекину разговор устајући тобож да погледа слику на штафелају,а затим продужи до бара да наточи себи још једно пиће.Оставио је смишљено да неизговорене речи лебде,а смишљајући како ће је шокирати све што ће јој понудити
Младен:
Желео сам да ти нешто предложим као мали дар нашем започетом пријатељству…Позивам те на излет у моју планинску кућу на језеру,биће неких значајних људи…
Ирена:
Хвала на позиву али…
Младен:
Ни ја не волим одговоре који почињу негацијом…
Ирена:
Али твоја супруга…
Младен:
Моја дама је отпутовала са децом на море,не мораш бринути…она је навикла…она ми служи…
Ирена(испитивачки):
Као ствар,украс или….
Младен:
Грубо речено из уста еманциповане даме,образоване даме,лепше је рећи да је свесна да сам позната,славна личност,а зарад угодности мора истрпети моје малене хирове.Жене као она то умеју,то знају(цинично се осмехну)
Ирена.
А он,слагати га је…
Младен:
Зар је то проблем,изврнути чињенице,спојити тачно и нетачно,зар…
Ирена:
Тражиш превише(брани се од вербалних атака,али тако неубедљиво ).
Младен:
Дај молим те никада га ниси слагала?
Ирена:
Да али за ситнице,ово што тражиш је…
Младен:
Тражим само мало пажње и нежности,ја сам као мало дете,волим да неко брине о мени,посебно тако лепа дама као ти…
Ирена:
Да типично,секс,…
Младен:
Ирена,ја желим нешто озбиљно,а притом не нарушавам твој живот,твој ритам,ја те желим…
Ирена:
Неваљали велики дечак,само ниси довршио причу о томе како ми можеш помоћи…
Младен:
Завршила си књижевност,то што сада радиш је пролазан посао,новинар провинцијског радија,тебе чека лепша будућност,а ја ћу помоћи да се остваре неки снови…Лични сам пријатељ са проф Ивановићем,моју молбу не може одбити,јер имам јаке аргументе(кези се као израз моћи),њему је потребан нови асистент,а то ћеш бити ти,баш ти јер сам тако одлучио.Тако ћемо једно другоме помоћи,олакшати живот,отворити нове видике…Тако је све једноставно када се коцкице у мозаику сложе…
Ирена:
Аргументи су силни(покушава да устане али је он предухитри и узима чашу одлазећи да сипа још једно пиће)Матирана сам,свака част,хоћеш и јеси велики џентлмен…
Младен:
Стрпљив сам човек,остављам довољно времена да се размисли,довољно стар да иза мене стоји искуство…без нестрпљења.Тако си лепа,одавно нисам срео лепшу даму…(покушава да јој дотакне врат)
Ирена:
Ласкаш,много си опасан лик,анђео и ђаво,господин и циник себичњак…
Младен:
Не ласкам,ти си нешто посебно…то се не описује са неколико реченица,језиком којим говорим,четкицом бих данима могао осликавати црту по црту лепоте црту по црту карактера…Сањао сам овај тренутак,да насамо опуштеније можемо разговарати…
Ирена:
У праву си када говориш да свако треба да уради оно што је до њега,велики улози,велика одрицања…
Младен:
Пристајеш?
Потрчао би ка њој раширеног погледа,али неки благи страх га паралише.Иако припит,ослобођен стега још недовољно храбар чекао је њен знак.А она лукаво га је мамила,играјући се са њим док најзад није пао на колена и попут животиње почео да је избезумљено додирује….
Ирена је вешто манипулисала његовим пијаним страстима дозвољавајући му мрвице,ако већ мисли да је курва то ће платити скупо)
Ирена:
Младене идем(поче намештати одећу,устала је и погледа га моћно како раширених руку клечећи патетично вапи).Добио си део трофеја,буди стрпљив како кажеш да јеси…чућемо се ускоро…
Младен:
Не иди молим те,останииии(узалуд ју је дозивао,она је већ истрчала из стана.
Ирена је пуцкетала прстима,пљескала длановима тихо,ваљда поносна на улогу…
Слика пета
Радња се догађа у једном бару који је Иваново омиљено место када је у минус фази,музика коју воли лебди над њим,појачава му већ присутну нервозу док чека да се Ирена појави,али она касни.
Одједном се појављује задихана,полази ка њему пољуби га и седа наспрам њега.
Ирена:
Извини што касним.
Иван(хладно):
Здраво.
Ирена:
Ниси дуго чекао?
Иван:
Не.
Атмосфера је напета,он видно припит,бесан,циничан и као да је решен да…
Ирена:
Уморна сам као пас,цео дан трка,посао…
Иван:
Да види се(заједљиво)Шта да се ради,ово је време тркр,журбе,а неке ствари нечујно пролазе…
Ирена:
Шта си рекао?Не размем.
Иван:
Ти си интелектуалка,како не разумеш једноставне реченице.
Ирена:
Циничан си вечерас,не приличи ти,чини те ружним…
Иван:
Попиј нешто,реци шта желиш.
Ирена:
Иване ниси довршио претходну мисао,заврши је.
Иван:
Ништа епохално важно,небитно.
Ирена:
Мрзим незавршене мисли,ако си желео да ми упропастиш вече успео си.Хоћеш да одем и да се сутра видимо када се средиш,будеш трезан,миран?
Иван:
Можда ћу касније завршити мисао.
Ирена:
Реци сада или да ставимо тачку на ову причу.
Иван :
На коју причу???
Ирена:
На ову сада причу,једино ако немаш још неку причу да ми дефинитивно сјебеш вече.
Иван:
Пусти причу,причај о нечем лепом,мора да се данас догодило и нешто лепо.
Ирена:
Иване ти баш умеш понекад да ме изведеш из такта…
Обоје заћутзаше,она плашећи се његовог беса зауставила је даљи разговор и инаћење.Ћутке је гледала у страну као да некога погледом тражи плашећи се Иванових закрвављених очију.
Иван:
Причај ми како си провела дан.
Ирена:
Уморан и пребрз,баш сам доста радила…(одједном застаде смишљајући како да у причу уведе Младена и догађај о којем му није причала).Да па спетљала сам се знаш оног сликара,Младена,познат је сликар,јавио ми се данас,знаш радила сам интервју са њим.Обећао ми је да ће ми помоћи да добијем екстра посао,можда ћу постати асистент и зар није то велика ствар за нас.
Иван:
Стварно лепа вест,браво,браво…(али без неког посебног усхићења јој честита)
Ирена:
Он је баш диван човек,помаже сваком свом суграђанину да се прогура…познат и признат уметник,може,њему се отварају врата…
Иван:
Немој пребрзо доносити суд о некоме,хвалити унапред.
Ирена:
Ти га познајеш?
Иван:
Лично не,али мислим да је јако љигав,гаде ми се такви ликови.
Ирена:
Не познајеш човека,мрзиш га без разлога.
Иван:
Ја не мризм било кога,једноставно такве типове презирем,имам гађење на њих.
Ирена:
Можда ће свратити вечерас,молим те буди љубазан према њему.Ако може да помогне не треба га вређати.Молим те.
Иван :
Ти си га позвала!?
Ирена:
Желео ја да попије пиће са нама,да упозна тебе,причала сам му о теби,не љутиш се?
Иван:
Не не љутим се само сам мислио да ћемо бити сами.
У том тенутку се појављује Младен,помало несигурно корачајући ка њима.Као џентлмен пољуби руку дами и трудећи се да буде срдачан пружи Ивану руку.
Ирена га позва за сто.
Младен:
Опростите што сметам,нећу вам дуго сметати.
Ирена:
Баш нам је драго што си дошао,баш сам Ивану причала да ћеш можда доћи…
Младен:
Изашао сам накратко,вечерас имам пуно посла,завршам још две слике за изложбу,искрсло ми је на молбу ових наших пристао сам да поставим изложбу,да их не одбијем,мада ми је та изложба пролазна…
Ирена:
Када је изложба?
Младен:
За седам дана,позивам тебе и Ивана да будете моји гости,обавезно.
Ирена:
Долазимо,зар не Иване?Баш лепо од тебе.
Иван:
Хвала Вам,само ја се не разумем у сликарство,а и не волим снобовска и малограђанска окупљања,ту је већина шупљоглаваца чије присуство само штети аутору.
Младен:
Откуда то мишљење?
Иван:
Ма ту људи долазе због форме не због садржаја,чисто фолирање,ја бар искрено признајем да нешто не разумем.Извињавам се морам у тоалет.
Младен и Ирена ћутке су чекали да се Иван удаљи.
Ирена:
Ниси издржао,морао си да дођеш.(уплашено му је шапутала)
Младен:
Морао сам,не могу да издржим да те не видим…молим те дођи вечерас,молим те…
Ирена:
Свађали смо се,плашим га се,да зна свашта би било…
Младен:
Обожавам те молим те дођи,три дана ме избегаваш,полудећу,полудећу,реци да ћеш доћи….
Ирена:
Ти си луд,само о својим страстима мислиш,потрудићу се…
Младен:
Да луд сам,не могу још један дан издржати,ДОЂИ…
Ирена:
Смири се,ево га Иван,молим те не изазивај.
Иван ћутке,незаинтересовано седе на своје место,настави да испија пиће скоро да није обраћао пажњу на госта,који га је нервирао и само је желео да он љигавац оде што пре.
Младен:
Иване чиме се бавиш?
Ирена:
Тренутно не ради(брже боље поче давати одговоре како би спречила Иванову циничност)
Он ће једног дана бити можда познати писац.Пише јако лепе новеле.Једног дана неко ће препознати његов рад.
Младен направи своје лице наводно заинтересованим,као да жели да чује још од приче)
Младен:
А о чему пишеш,твој стил?
Иван:
О свему што треба критиковати,за мене нема табуа,социјалопсихолошка литература,ако је то уопште литература.О обичним малим људима…
Ирена:
Прави идеалиста,човек од великих идеја.
Младен:
То је одлика младих,они се боре,верују,ми старији нестали смо у времену уљуљканости,разлили се и сада нас нема.Од старијих се не очекује оштрина,можда само понеки савет и ништа више.
Ирена:
Веруј ми пише сјајно,само је превише скроман,није што је мој вереник већ је сјајан,стварно сјајан.
Младен:
Браво то је љубав,а имаш кога и да волиш Ирена буди поносна на Ивана,ПОНОСНА.
Иван:
Претерује,није баш тако,да вреди то што пишем било би примећено,верујте претерује.
Младен:
Важно је да је уз тебе и када ти не иде она је подршка,треба да се поносиш Иване,а слава сићи ће,не брини…
Ирена:
Завидиш нам(поче толико нападно грлити Ивана,показујући своју заљубљеност као да то чини из морања)
Младен:
Ивану завидим,завидим младости,лепоти…
Ирена:
Мој Иван(гледа лажно чежњиво да њена патетичност постаје одвратна)
Младен:
Господо било ми је пријатно са вама,надам се неком новом вашем позиву,а сада у мој кавез да радим.Лаку ноћ…..(одлази)
Њих двоје остају сами,Ирена би да се што пре извуче из ситуације и да само побегне али не сме да ишта каже,посматра Ивана и…
Ирена.
Баш је симпатичан,културан човек.
Иван:
Не знам,можда…
Ирена:
Хоћемо ли и ми да пођемо?Рано устајем…
Иван:
Седи још мало,желим нешто да ти испричам.(повлачи је за рукав назад на столицу)
Ирена:
Причај љубави.
Иван:
Не сери,не обраћај ми се тако,пун ми је курац твог лажљивог језика.дуго сам чекао да ти кажем да ми се гади та одвратна патетика,глуматање…Мука ми је доста више са срањима.
Ирена:
Не разумем,шта желиш да ми кажеш?(уплашена је и измиче се од Ивана,осећа се нелагодно и због његове галаме и тога што су се поједини гости окренули,слушају га док виче)
Иван :
Не знаш?НЕ ЗНАШ?
Ирена:
Молим те не гледај ме тако,плашиш ме,Иване…
Иван:
Доста ми је тебе,гадиш ми се,права си дроља,дроља….То си,то што си обучена скупоцено не чини те бољом,дроља…
Ирена:
Бирај речи Иване,гледају нас…
Иван:
УХ то штети твом реномеу,ха ха…све знам…
Ирена:
Шта знаш,халуцинираш,пијан си,идем,позови ме сутра да завршимо разговор.
Ирена устаје и креће напоље,а Иван припит брзо скочи за њом јер никако није дозвољавао да га она спречи да доврши то што је наумио)
На излазу већ су на улици он је грубо повуче ка себи.
Иван:
Када ти кажем да мораш да саслушаш мораш.Хоћу да чујеш да у теби видим сву гадост света,продајеш се којекаквим говнима маторим сликарима,ситним дилерима за шта за ништа,имаш ли макар мало достојанства,да не будеш тако јадна…
Ирена(уплашена):
Хајдемо одавде.молим те.
Доста са овим глупостима,празним причама.
Иван:
Не то нису глупости,тешко ти је да слушаш болиииии(пијан почео је да јој се уноси у лице)болиИИИИИ.
Ирена:
Доста је овог циркуса,идем(истргну руку из његове и поче узмицати)
У реду је Иване не можемо заједно,нисмо једно за друго поздравимо се и свако својим путем…
Иван:
Баш си бедна,крешеш се са сваким дрипцем,вечерас сам видео…(поче муцати)
Ирена:
Шта си видео будало пијана,гадиш ми се гадиш(поче све јаче викати док је одмицала а он беспомоћно клечао на земљи,полако је нестајала у мраку само су се могле наслућивати псовке),
Иван(више није могао подигати главу),себи у браду је мрмљао нејасне неповезане псовке све тише и тише док се најзад више ништа није чуло.Приљубљен уз неку канту само је шапутао:
Курво,продала си се,кур…Будала…будала…то сам…ја….бу….
З А В Е С А