Учитељ Е прозор је поставио тако да кроз њега може видети велику будућност. Он зна да је свака будућност неизрачунљиво велика. И његова будућност, али и будућност његових васпитаника је крајња мета за коју треба мобилисати све расположиве силе, ради добре изградње.
Јутрос нешто нервозно погледа кроз прозор, глава га страшно боли, осећа се као да стоји над најдубљим понором, док ногама чепа по његовој страшно клизавој ивици.
Будан је! Зашто?! За могућност будног сведочења сопственог сурвавања у понор.
Рука му крене да разбије прозор, али не вреди… Када је почињао, имао је јасну мисао: „Учитељ бити, то је једино разумно занимање разумних људи!“
И, ето, почео је. Почео је са капиталом знања које су предходници уложили у њега. У њему, знању, криле су се расположиве силе…
„ Ах, учитељу Е, ти си учитељ?! Научи васпитанике шта им је намена. Нучи их да су намењени за више части. Научи их да то разумеју. Научи их да разговарају са истином у себи. И, да се у њу уживе! Опреми их мудрошћу!“
Учитељ Е нервозно отвара и затвара прозор као да хоће да још једном испита његову ширину и висину, да се увери да ли је одговарајући за његове намере. Када се увери у одређено, затвори прозор прилупивши га длановима како би се уверио у његову фукциналност, и седе.
„ А, потребна истина и јесте борба за живот и утврђење живота. А, борба? То је оно што те чини јачим од свих препрекa, од свих понора, она ти доноси победу на којој се темељи велика будућност. Твоја незрачунљиво велика будућност. У њој би требало да упишеш: „Сви проблеми живота су потврдно решени“, читајући књиге запамтио је.
Одједном, нагло устаде и широм отвори прозор. С поља га запахну оштар мирис навикнуте светске антилогике. Онако узбуркана откривала је оштар обрис две могућности, онога што ми не знамо шта треба, и онога што знамо шта нама треба. Својим садржајем противила се здравој савршеној лoгици која је неопходна за учитељовање. Њега. учитеља, уводила је у демотовацију. У себи је осећао вишеструку подвојеност идеја различитих праваца и различитих садржаја. Оне су разбијале целину његовог бића. Његове умне и духовне способности су се размилеле по њима. Немоћан је пред њима. Нема чиме да их повеже, не може да их окупи у јединство и целину која ће деловати у једном правцу, у правцу изградње здравог личног карактера. И то је противприродно. Слама га страх од сопственог губљења. Као да сања тежак и магловит сан.
„ Где сам?!“, понавља, час гласно, час тихо.
Можда у нечему што једино може добити обличје прашине коју ће поветарац истине лако разнети.
Савија се, усправља, седа, устаје. Мења место, можда инстиктивно жели да се удаљи од стварности која му се цери у лице и говори: „Бесциљно, непоребно, излишно…“ Из дубине те речи долазе и имају дејство опомене. А он у кругу, и кога да виче, и шта да тражи.
Где је он и шта следи после овога?!
Гле, човек може да буде неразвијен до мере људскости, може да буде умно запуштен, не уме да се користи ни стварношћу коју поседује као личну својину, а камо ли оним што му од предака оста. Учитељ Е није такав, имао је животну стратегију само јој не види темељ. Или га не види , или га нема па се она, стратегија, заталасала без ослонца и остала без дејства, као што је без дејства дим теран ветром. То му је створило умну невољу. Велику невољу коју није имао коме да исповеди. Живот га научио да се невољa исповеда само племенитима, а, он, где да нађе племенитога. И да ли је и сам племенит?!
Истина, не напада никога, али осећа потребу паралеле некога ко уме да га поведе у простор слободе и да оздрави у исправности моралног одлучивања.
Некада, у раној младости одушевљавао се Савином личношћу. За њега је он био добро мерило. Човек који је добро говорио, добро поступао, волео људе, а и они су га волели и слушали Га. Где год се појавио, учио је. А свуда је присутан, истински стваран, говорио је разумну већ утврђену истину која се претворила у практичност живота. Слушајући Саву људи су излазили као победници у свим борбама и искушењима кроз која су пролазили. Постајали су и остајали јаки физички и морално и духовно. Пред историјом су полагали испит који се оцењивао са: „ Био је прави човек, памтиће се.“ А то је исто што и живеће вечно јер је постао носилац виших части. Нису дозвољавали да их ма ко учини средством мањих вредности.
Систем Савиних вредности, од Христа преузетих, јасно уобличен и разумно протумачен лако се утискује у људска срца. Тај и такав спој назива се Завет. Светосавски завет. Заветовати се на овај начин значи остати веран истини и правди.
Учитељ Е размишља и замишља. Немогуће је размишљати а да се при том не замишља. То ради лако јер стоји наспрам Светосавског завета. На историјској линији човечанства лако уочава оне расположиве силе које човека чине јаким и постојаним, а разазнаје и изворе из којих проистичу несреће међу људима.
Прошапута. „ Ето тако, погажена правда је као мрачна дубока јама која се временом облачи у заборав и чека у заседи. Чека и лови баш онога ко ју је погазио.
Погажена истина је као трн. Он се разраста, умножава, рађа своје потомство- трње. Прави непроход. Непроход човека присиљава да тумара, поцепа га и избоде, он искрвари, ослаби и не може да изађе на другу страну.
Погажена стварност се устреми на човека и одува га као прашину. Зато он своје физичке, моралне и духовне моћи не може да повеже, не може да их окупи и да од њих направи јединствену целину- човека.
Мудри су они који свој идентитет црпе из Светосавког завета. У њему је вредна, исконска, предањска истина“, рече учитељ Е и осети храброст којом може стати пред „лице“ свих идеја и потврдити основну животну идеју да је човек биће светосавске истине од Христа преузете. Да је он биће милости, доброте и херојства. Да мирише личним врлинама, љубављу, вером… Сава га увео у највећи степен духовне слободе где овакве вредности лако могу да одјекну у човеку. А кад одјекну, чине човека бићем суштинске радости.
„ Да, да то је тај животни вектор који се не може ставити у ововремени дијалог. Треба знати кад ћутати, а када говорити. О људском достојанству се не дијаложи, или је оно сачувано, или није. И још много светог које треба чувати…“
Учитељ Е зажали што он није обучен да се креће у овој и оваквој зони истине. Устаде, нагло, као да хоће ногом да згази најљућег непријатеља и викну: „Заблуда, лаж, обмана, безнађе, голо знање, пропозиције, правила… Они су ме учинили средством мањих вредности!“
„ Кад човек иде за ништавним стварима, постаје ништа“, закључи и тај закључак прогута, а он му се заглави у грлу и направи јабучицу зебње.
„Да ли сам достојан наследник својих светосавских предака. Они су трудом узимали учешће у слави и моћи, њихово време је било време човечности и хероизма. У своме времену једни друге познавали су по духу и делима.“
Време учитеља Е, време његовог почетка је експлицитно- материјалистичко. Функционалан је такозвани „менаџмент дијалога“. Објашњава се, разјашњава, тумачи, приказује, излаже. Захтева се аутоматско умовање, појединац се ставља у позицију меродавности којом изриче своје мишљење о свему и свачему. То мишљење најчешће постаје механизам интересне политике која води у владање појединца или мањих група масом.
„ Шта да се ради? Човек у својој променљивости и слабости често губи инспирацују опредељености за истину. Ако нема прави извор идентитета, може му се догодити да одсуствује из сопственог живота. Може му се догодити да остане изнутра празан, јер има тога што се не може добити на спољашњи начин. Кад дође време да завири унутар себе, а оно празнина.“
Учитељ Е се стресе од те празнине. Истина, он је на време завршио учитељски факултет, има диплому, валидну, али до радног места морао је на врата политике. Постао је ауторитет око којега су концентрисане групе људи, ауторитет који води и руководи.
Људи траже, захтевају, нуде оциљену различитост похрањену непосредном демократијом.
Треба да се зна , различитост има лепоту, али треба је правилно разумети и дати јој суштински смисао. Онда она постаје драгоцени дар, мирисан и опијајући.
Да би се одржао у таквом центру, развио је један устремљујући мотив, да буде ауторитет у виду идеологије владајуће партије. Спремљен да надзире, критикује, проналази туђе грешке и до крајности их користи у одређене сврхе . То је ниво који му је дозвољавао да прима и преноси информације, увек у виду неочекиваних новина које су понекад имале и помало претећи тон. На исход новина није имао директан утицај, ни сам није разумео шта ће се и када остварити, или хоће, или неће, па се све више легетимисао као ауторитет који изневерава. Није имао моћ да задобије, али јесте да натера, није се трудио да привуче, али јесте да отера, нарочито оне који се нису уклапали у његов миље виђења. Због тога је губио моћ ауторитета који води. Онај капитал знања остајао је пасиван као голо знање складиштено и неупотребљиво. Свакако он се трудио и слао одређене информације, али оне су се таласале као апстракција која чак и не додирује стварност, остајале су без живота. Он никада није стајао у непосредној вези са својим васпитаницима. Заправо, он никада није имао разред, ни одељење. Зато сви његови нивои пажње постају чиста вожња по лавиринту . У њему је он, чинило му се, од свих сусрета са истином, могао да сусретне само истинити пораз. И то је био симптом озбиљног поромећаја, озбиљно ишчашење из познавања озбиљног знања, из остварења озбиљних резултата рада на себи. Свим је незадовољан, ритмом времена, животом, смислом учења. Боле га безначајни резултати. Они нису они који му омогућавају да буде учитељ личносне изградње. Истина, има учитеља различитих врста, али онај што је носилац праве животне оријентације, са смислом, може да се уздигне до важности.
Учитељ Е брзо провири кроз прозор и виде да испод прозора нико не стији . „Отишли за тражањем животног смисла. Добро је“, признаде. Проради у њему частан учитељски карактер и он финим учитељским рукописом написа: „ Нека са мога прозора нико не гледа, са њега се не може видети ни трећина истине!“ Написано прилепи испод прозора, са спољашње стране. Нешто се замисли, па ради сигурности прелепи прозор белим папиром, а по његовој средини крупно написа: „ Цео човек захтева целу истину!“ У самом врху лепим ћириличним словима, црвено обојеним, додаде: „Ми крећемо од Светосавског завета!“