Nesagledivost
Kao što svaki početak biva,
gorak i opor, slatkast i primamljiv,
takav je i ovaj koji ona sniva,
zasenivši je dah omamljiv.
Sedevši na krilima gavrana belog,
počev od kraja tananog neba,
od magle ne mogavši da vidi ga celog,
pomisli ona da tako i treba.
Najednom joj se ukaza prilika,
imavši utisak da je sagledati može,
ona istog trena nestade sa vidika,
postade svesna bića bez kože.
Vrzmavše joj se po glavi mutne misli;
korak bez traga, let bez krila,
setivši se da ljudi bez kiše behu pokisli,
u srcu njenom gnev je vrila.
Popevši se na vrh gavranovog belog krila,
beskrajnost visine nju zaludi,
nije ona što je nekada neustrašiva bila,
premišljavši se, ona skoči i naglo se probudi.
Zla kob
Kako da stanem?
Kako da ustanem?
Kako da se nasmejem?
Kako da ne odustanem?
Crna kao noć,
Odnela me tama.
Svetlost u očima
Polako nestaje.
Gorak ukus,
Muzika u tami,
Krvava rana,
Raj u glavi.
Uzdisaj
Crne čizme što po snegu ostavljaju
Krvav trag,
To sam ja.
Talas u vodi,
Sunce na nebu,
Suza u oku.
Pozdravljam te.
Do beskraja se pružam,
A svoj početak vidim.
Ispod zemlje sam,
A iste se stidim.
Ding-dong.
U mojoj glavi
Samo zvona postoje.
Neprestano se čuje
Njihov roj.
Ja sam glas koji te doziva usred noći:
,,Dođi!”
Staklo u koži,
Modar nos,
Gram smrti.
Ponoć.
Pesma o koračanju
Kreću se.
Svaki sledeći korak deluje lakši.
Trče.
Jure kroz vazduh kao soko sivi.
Nestaju.
Gube se u tmini svetlosti.
Blokovi
Veliki su blokovi ovi,
Ispunjeni vazduhom,
Popločani dahom ovog deteta.
Ne pomeraju se,
Ne, nisu svesni,
Pitanje oni ne postavljaju,
Samo ćute.
Čekaju mrtvu dušu,
Jer se njome hrane.
Znaju i osluškuju koračanje
Žrtve sledeće.
Skok
Po tananoj niti svilenoj
Hoda telo moje tromo.
Krene, stane, zagleda se dole.
Okrene se na stranu, pa pogleda gore.
Pre no što se odluči,
Zamisli se telo moje tromo:
,,Nipodaštavanje mene koči.”
I skoči.
Sećanje
Poznajem te ja,
Tebe, što iznad nebeskoga kružiš svoda,
Bezuspešno,
Kao što se modro more krije od svog broda.
Mislim da te znam,
Lutaš i tražiš po venama mora; tragu se nadaš,
Nenadmašno,
Misleći da ovoga puta ne moraš da stradaš.
Poznajem li Vas,
Ne znam smem li Vas pustiti u svoj dom,
Dok beznadežno,
Pokušavam od mora svog da ne napravim lom.
Pismo iz raja
Kada prođu ove surove zime,
Seti me se, ne zaboravi moje ime.
Kao sunce proleće
Čekacu tebe ja,
Skrivena iza vatrenih oblaka.
Pogledaj gore, videćeš moj stari,
Kako se čudesne tamo odvijaju stvari.
Uobičajeno ovde veče:
Potok je odavno prestao da teče,
I ne čuje se vise onaj stari gramofon,
Skliznuo je sa oblaka dole,
Pravo u crno,nemirno more
Odakle dopiru tužne pesme,
Kada ljudi pronađu skrivene česme.
Upozoravam te još jednom, moj stari,
Ovde se čudesne odvijaju stvari.
Pazi da ne sklizneš sa oblaka dole,
Pravo u crno,nemirno more,
Čućes tužne pesme,
Kad ljudi pronađu skrivene česme.
Život i smrt
Sedim na vrhu drvenog plota
i razmišljam o smrti.
Smrt je lepa.
Smrt je poetična.
Smrt je umetnost.I umetnost je smrt.
Ljudi imaju običaj da oplakuju umrlog
koji je oslobođen boli, jada i čemera
prethodnog života.
Smrt je večnost.
Smrt je očaravajuća.
Smrt je čovečnost. I čovečnost je smrt.
Najgora kazna nije smrtna kazna.
Najgora kazna je večni život.
A večni život je isto što i patnja.
Smrt je sloboda.
Smrt je orlovo krilo.
Smrt je ljubav.I ljubav je smrt.
Pakao
krijem ih od tamne noći.
U kutku mračne sobe pakla
sedim
i gledam zmije koje puze po mom
telu,
kao lešinari kad se dohvate plena.
Iza mesa uvek opasnost vreba.
Od tamne i vrele noći
sakrivene su moje oči.
Zvuk čujem, hej muziku
u prostranom kosmosu
kakav paradoks,
kao ja.
Ja ne živim,
ja životarim
i ponekad
oči otvorim.
Kada ih otvorene držim,
ništa ne vidim.
Prazna klupa u parku,
šuškanje lisja,
paprati mokre.
Kap po kap,
rosa mokri paradoksalni kosmos
i kutak,
u onoj sobi,
gde sedim.
Tamnoj i vreloj noći
izložene su moje oči.
Sneg
Sneg veje.
Zavejava vrata i put do tebe.
Prekriva svojim ledenim telom
sve što nam je bilo blisko.
Čuje se jauk.
Čini se da je daleko.
Ali ne, nije.
On je blizu mene.
On je moj.
Mojim usnama je stvoren.
Čudno.
Ne pravi odjek.
Pretvara se u vrisak.
Galamu.
Para uši.
Od njih stvara konfete
koje lete kao laste kada čuju pucanj.
Sneg se topi.
Pretvara se u jezero.
Između nas je ono.
Ne znam da plivam,
znaš li ti?
Nestaje vrisak.
Davi se u jezeru
i stvara lednik.
On se plavi .
Svojom veličinom zauzima selo.
Grad.
Ma celu državu.
Čini se da je daleko,
a beskrajno je blizu.
Ne znam da se penjem.
Znaš li ti?
Rumene obraze grejem njegovim delom.
Umivam se njegovom vodom.
Koža mi se topi u njemu.
Samo kosti ostaju.
Krhke,
nastavljaju gledanje.
Sunce izlazi i topi lednik.
Stvara se more.
Modro, bezukusno more.
Plavi kuću.
Ne znam da plivam.
Znaš li ti?
Miris
Miris procvetale lipe se širi,
ulicom palih lelujavih leja.
Kako da korake krhke smirim?
Hodom se ori orijentalna pleja.
U zatvorenoj zgradi Zanzibara,
bezrazložno i bez premca,
udolina ‘ladna cela,
jabuka u njoj jalovo peca.
Slutivši samovolju, sanjarenje i strah,
nada nosi neizmernu patnju,
crni se po prozoru oslikava dah.
Korakom sporim dolazi taj datum.
Ostatak
Sluz se oteže između
belih, obamrlih prstiju.
Nosi porok i slad.
Koštunjavo voće pada.
Pljušti po zemlji kao
kiša u ranu jesen.
Vlasnik prstiju
leži nepomično.
Krvi nema više.
Svest je odsutna.
Lešinari odnose
deo po deo
ovozemaljskog bivstvovanja
još jednog palog.
Zrak osvetljava preostali deo lica.
Jedno oko.
U raljama života
Ne postoji niti početak,
niti kraj.
Vreme je kontinualna linija.
Ne širi se.
Ono je neograničeno.
Ono je surova, stara škola.
Vreme kao vreme postoji samo
u odnosu na nas.
Bez nas, nema ni njega.
Mi smo skovali taj pojam.
Pojam večnog i nezamislivog.
Lak kao lakovani laker.
Oštar kao žestoki zanešenjak.
Kada nestane onog koji pamti,
nestaće i vremena.
Lice
Terasa.
Jesen.
Kiša sipi.
Vetar raznosi
tek opalo lišće.
Bledo lice posmatra.
Skriva nešto.
Neku bol.
Možda pak patnju.
Zatvara oči.
Tama.
Lelujaju se grane.
Daje utisak kao da su od papira.
Stud.
Paklena stud.
Pruža ruku ka vodi.
Surova reka joj ledi ruku.
Ledi pri dodiru.
Belo.
Blesak.
Vekovna svetlost.
Talasi
Brojim svoje korake,
korake na putu do pakla.
Nešto tmurno sprema se,
iza zatvorenih vrata.
Gledam ispred horizonta,
talasi lete u nebo.
Pticu po pticu hvataju
svojim gromoglasnim smehom.
Od njihovih zlonamernih ruku.
ne mogu sačuvati sebe,
a ni laste koje stvaraju
svoje sklonište na vreme.