Iz zbirke pjesama „Svetionik na dlanu“ (2021) Slađane Lazić
OVDE, TEBI
Nadam se da ti je toplo.
Tu, u stihu kome daješ dah.
Tu, u strofi što sve suze pretvara u prah,
što ga nosi daleko od tebe
i odlučno ne da srcu da ti zebe.
Nadam se da mirno spavaš.
Tu, u oku što za tebe sija,
na usnama gde tišina prija.
U naručju što san verno čuva,
ne da vetru da opako duva,
da odnese sve drago i milo,
da slomi ti belo krilo.
Nadam se da te ne boli.
Tu, u duši što je samo tvoja,
I u mišlju što proleti sada.
Na mom nebu sa milion zvezda,
sa milion i još više boja.
Nadam se da si srećan.
Tu, u delu mene i mog sveta,
tu, na mestu gde mi duša cveta,
tu, gde cvet si što beskrajem miriše
I u pesmi što tebi se piše.
PREKASNO
Kao da si juče počela da sijaš,
tamo negde, daleko, zvezdo.
Toliko dana je prošlo,
a suze ostaju iste.
Kao i prvog dana tvog odlaska.
Sijaš tako snažno i baš toliko boli
što se tek sad pogledi tvojim sjajem bistre.
Što nisu videli taj sjaj kad si sijala malo,
pa još malo više?
Kad si sijala glasno,
a oni što su te trebali čuti,
ostali gluvi i ćute.
Sada oni ne čuju zbog sopstvene kiše,
dok se nemirno skrivaju pod kasno obučene kapute.
KRAJU BEZ KRAJA
Seti se još neke reči
Usnule u mreži starih stihova.
Seti se onog osećanja
Što te obuze prvog čitanja.
Probudi ih kada ti budem nedostajala.
Obećavam, uvek sam tu
ma u kom delu vasione postojala.
Dok zvezde trepere
I sa neba ti se slivaju u oči,
Ne dozvoli da se pretvore u suze.
Neka budu sećanja
Na moje neprospavane noći,
I deo života što nikad ne umire
Sve dok se sećaš.
Seti se i oseti
dok ti kiša meteora šara misli,
kako dišem,
kako volim,
kako se smejem i plačem
Kako baš tu i dalje živim.
ZAUVEK
Teško je sve to spakovati u pesmu jednu,
Iz srca izvući reči, napojiti hartiju žednu.
Sve to:
Nežnost tvog glasa i pogled u kome plamen gori,
Mir koji osetim kad mi se duša u tvom zagrljaju otvori.
Svu tu lepotu kad ti dlan moj dodirne,
sve reči koje ne moraju biti izgovorene.
Teško je sve to staviti ispred tačke, pa čak i iza njih tri,
Odrediti kraj srcem koje o beskraju sni,
Napisati poslednji stih i nagovestiti da se tu staje.
Teško je pisati, a želeti da pesma zauvek traje.
PREPOZNAJEŠ LI ME?
Pitam se da li me prepoznaješ
Kad vidiš da užurbano prelazim ulicu
Sa velikim osmehom na licu
I rukama kojima se večito raduješ.
Pitam se da li me prepoznaješ
Po napuklom glasu,
Očima na ručnom satu,
I nestrpljivim cupkanjem u mestu.
Da li me prepoznaješ
Po mirisu ruža
Kad mi na ramena poljubac spustiš,
Da li me prepoznaješ
I kada sam tamna tačka u moru crteža?
Pitam se da li me prepoznaješ
Po zvezdama na koži
I belim prugama.
Kad zatvoriš oči i prstima povežeš tačke,
Da li se konačno priča o meni složi?
Pitam se da li me voliš
I kad samoj sebi nedostajem,
Prepoznaješ li me po ičemu
Po čemu ni sebe više ne prepoznajem.
PLAVA LEPTIRICA
Predivna je.
Kao pesma puna nežnosti i topline.
Kao zrak sunca što u cik zore sine,
te klizi niz cveće i daje mu boje
i u mekoj travi mrsi prste svoje.
Plava leptirica.
Ne diraj je.
Pusti je da leti kako ona želi.
Nek’ leti daleko, obgrli svet celi.
Nek’ dodirne nebo, na oblacima sni,
Nek’ leti malo dalje pa i zvezdu poljubi.
A ti gledaj njeno plavo.
Tu lepotu i magiju što joj krila nose,
što su kao deo neba u kapi mlade rose.
Budi joj cvet sa najtužnije livade,
i s njom ćeš procvetati u toj boji nade.
TAKO DIŠEM
Mirišeš na crveno i plavo,
Na pruge neba što šaraju zapad
U pravo vreme.
Što šaraju pesmom ispunjene ulice,
Ovaj naš nemirni grad.
Mirišeš na žuto i zeleno,
Na polja maslačaka iza kuće
Milovana povetarcem.
Na detinjstvo, nasmejano lice,
Na tragove što ostavismo bosi.
Mirišeš na more boja,
I katkad mi se dugina so
Zapetlja u kosi i mislima.
Baš onda kada prošetaš
bez svesti o ičemu.
Kada se osmehneš,
možda univerzumu,
Ili pak nekoj zvezdi iz sopstvenog.
Mirišeš na zamršene stihove,
O kojima nikad nećeš znati,
A samo oni znaju o tebi.
Nekad ti i nemirnim pogledom pišem,
Koji pada dole.
Hodaj lagano, privućeš ga sebi.
Mirišeš snažno,
Možda onako kako ne umem da opišem.
Možda na ljubav.
To volim, tako dišem.
NE LJUTIM SE
Znaš, neću se ljutiti na vozove
Kad se budu gubili bez pozdrava.
Znaš, i neću da mrzim mostove,
Kad ne budu spajali zabadava.
Ljutiću se tako na puteve prazne,
I na sebičnu potrebu za čekanjem.
Ljutiću se i na reke kao kazne,
I na potrebu za zaobilaženjem.
Neću se ljutiti na neposlata pisma,
Već na ona izgubljena i ona prazna.
Ne ljutitm se ni na to što sadašnjost ima,
Ponekad se naljutim na gorka sećanja.
Znaš, ne ljutim se ni na tamo neke rastanke,
Pa ni na nekog što sada uopšte nije tu.
Znaš, ljutim se samo na beznačajne sastanke,
I na najlepša osećanja rasuta po tlu.
STRAH, BEG I POČETAK
Da li imaš mesta za teške kofere,
Za bol u džepovima
I opširne knjige o osećanjima?
Imaš li vremena za naporne drame,
I večito proklete aktere?
Ponavljam pitanja
Kao na početku
Svakog neuspelog putovanja,
A činiš se kao put
koji ne voli priče u sažetku.
Deluje da ne voliš osobe sa pola srca
Širiš ruke, a ipak se plašim,
Moje predstavlja delove umornog borca.
Bojim dlanove u belo,
Udaram u zid pred sobom,
Prošlost ne mogu da zastrašim,
Otisci što ostaju ne sijaju.
Ti ponovo širiš ruke,
Otvaraš vrata.
Možda ne mogu da odolim,
Obećanja novih početaka prijau.
Kad ti budem dolazila
Neka bude noć,
Duboka i tiha,
Nek se mesec u krošnjama skriva
I svetlost mi ne dira obraze pune ožiljaka.
Plašim se.
A kad jednom zakoračim
I zaboravim da se osvrnem,
Videću nove boje neba,
I zabranu dolaska onim tmurnim, mračnim.
SVETIONIK NA DLANU
Čuvam te baš ovde dok talasi mora
Teku sa tvoje ruke na moje rame,
Dok je tvom oku još daleko zora,
I mesec liči na prohujale dane.
Tako mi je lepo da pišem o tebi,
O nevremenu koje u sebi nosiš,
Lakše da je i zvezda sijala ne bi,
Zato preda mnom nemoj ništa da gasiš.
Pruži mi ruku i slobodno zaplači,
Najjače je ono što živi bez maske,
I telo što svetlost lažno ne oblači.
Pisaću uvek i smestiti te na dlan,
Tik tu uz neumorne svetionike,
Boriti se uz tebe da osvane dan.