Sofija Ćirić

Ne govorim to često


Greška(?)

Možda sam ja pogrešio.
Možda uvek grešim.
Da, to je.
To je prvi odgovor koji mi pada na pamet.
A i svi mi kažu
Obični ljudi
Kažu mi da mnogo grešim.
Znaš, čovek izgubi iskru u sebi.
Taj žar koji ga je pokretao nekada
Više ne greje.
Ljudi ga gase…
Kažu da mnogo grešim.
A ja sam čuo da se iz grešaka uči. Ja mnogo učim izgleda.
Ne, ja zaista mnogo učim. Mnogo pazim.
Ali ne na sebe.
Vidiš, tu lekciju nikad nisam naučio. A stalno je obnavljam.
Kažu da grešim.
Ne shvataju da me guši.
Ovo mora negde, nekad, nekome
da se kaže.
Kažu da je to dobro.
Da je to potrebno.
Ali, kada ja to uradim
Oni kažu da grešim.
Oni.
Ne razumem njih. Zadovoljavaju se tako malim stvarima.
Tvrde da im ne treba više.
A ja mislim da nisu sposobni za više.
Oni, koji kažu da ja grešim.
Česti su trenuci kada im poverujem.
To je zato što, znate,
Ne pazim
Na sebe.
To je greška.
Ali to mi ne kažu.
To me ne uče.
U redu je, sam ću.
Ali ipak
Volim da znam da neko zna kao i ja što znam
Znači mi razumevanje, stapanje, zajednički smisao.
Ne nalazim ga.
Uništiću se. Mnogo želim
Zaista.
Ali ja nisam oni, jače je od mene.
Mnogo je
Sve je mnogo kod mene.
Ne znam za umerenost.
Oni kažu da je to greška.
Ko su oni da upravljaju mojim mislima? Zašto im dopuštam? A, da, rekao sam. Ne pazim sebe.
Jedino se pazim kada volim.
Ja kažem da je to greška.
Kažem da je tužno
Što nikada sebi ne dajem slobodu
Da izađe sve iz mene.
Mada, kažu da mnogo pričam ono što ne treba.
Jebiga.
Nisam učen da gazim emocije. Ne umem. Želim da neko zna. Znači mi.
Greška je.
Loš način. Loš pristup.
Ne znam. Ne umem verovatno.
Greška.
/s.

 

 

 

Ne govorim to često

Da sam bio malo manje slep
malo manje verovao u nemoguće
Kao na primer
Da ću ti nedostajati kad me nema
Možda bih se sad manje raspadao
Od života
i svega
Bez čega ostajem sve više i više.
Od kad sam upoznao tebe naučio sam
Da bar donekle
Iskažem svoje emocije
Mada čini mi se uzalud
Naučila si me
Ali za neku drugu izgleda.
Jeste da sam ceo život patio da imam ovakvu ljubav
Više bih voleo da se nije desila
Jer ti nisi moja
A ja ne umem da se mirim sa stvarima koje mi ne odgovaraju.
Da si moja
Nikad te ne bih pustio da ustaneš ujutru osećajući se nevoljeno
Da si moja
Kupovao bih ti omiljene čokolade
Ponekad i patike
Ako skupim pare, a skupljao bih za tebe
Budi srećna, kažu da sam sebičan
Ali oni me ne poznaju kako treba
Da si moja stalno bih te držao za ruku
Dobro, ovo bih zbog sebe radio
Jer mi srce malo lepše lupa kada oseti tvoj dodir
Da si moja
Čekao bih svitanje sa tobom
Iako moram kući ranije
Jer nikad nisam dočekao lepšu zoru od one u tvom zagrljaju
Da si moja
Uvek bih te grlio
Možda i previše, ako je to moguće
I pričao glupe fore
Koje ni meni nisu tako smešne
Ali ako nisam spreman da budem budala zbog tebe
onda i ne želim da budem tvoj.
A tvoj sam. Ti nisi svesna.
Preplavljen sam tobom u celini
u mislima
Mada nisi stvarno moja.
Moram da se odviknem od te iluzije.
Štetim i sebi i tebi
A iako me boli uvo za sve
Ne bih mogao da živim sa sobom znajući da sam ti upropastio neku, po tvom mišljenju,
možda bolju sreću.
Ne govorim to često
Ali žao mi je
i nisam imao loše namere.
Ja sam onaj tip
Što ima sve na tanjiru;
ispadne mu
Pa ga skuplja
a to nije to onda
I žao mi je
Nisam hteo ovako.
Malo sam poludeo
Ali lepa si.
/s.

 

 

 

Nema veze

Kažu mi „Smirio si se“.
A ja ne vidim poentu ove konstatacije
Neosnovana je.
Smirio sam se
Kao da sam ikad bio lud u njihovim očima
Kao da znaju šta me sve
Dovodi do ludila
I izvodi iz istog
Nema veze.
Smirio sam se
A ja sam se uvek osećao isto
Svakim danom
Pio ili ne
Ljubio ili patio
Ili oba
Uvek sam se osećao isto
Kada ustanem sledećeg dana
Bio sa nekom ili ne
Kako mogu da kažu tako nešto
Kada ne znaju da uvek mogu
I da se smirim ako hoću
I da krenem opet ako neću
Zašto bih se ograničavao
Godinama ili iskustvom
Zrelošću ili tuđim mišljenjem
Ne mislim da sam ikad bio
Pušten s lanca
Za mene ovo nije sloboda
Nisam ja radio ono što želim
Dodirivao sam pogrešne
I puštao iste da dodiruju mene
Osećao sam se isto.
Ne nužno loše.
Ne, ja sam dobro zapravo.
Ja sam vrlo dobro.
I dalje sam taj koji se smeje svojoj nesreći
Ne tuđoj
I smejem se na sve,
Pre ili kasnije
Imam lep osmeh
I to mi dopušta svašta.
Smirio sam se
Kažu
A nemaju pojma da sam odavno bio takav
Za mene je nešto drugo
Ekstaza
I ludilo.
Ne znaju.
Oni opet ne znaju
A govore
I mešaju se
Klimnuću glavom
I reći
Da, da
Jer me ne interesuje
Da razumeju znali bi
Prosto je.
Nisam se smirio
Isti sam
Samo sam probao sve
Što sam mislio da će
Možda
Pomoći
Sve što bi me
Možda
Podiglo.
Ali nije
Uvek sam se osećao isto.
Nisam se smirio.
Naprotiv.
Odlepio sam.
Ne znaju kako se to radi.
Tišina odzvanja vriskom.
/s.

 

 

 

Možda

Zagušljivo.
Dim je u sobi. I neki ljudi, koji nisu tu, su pored.
Nepomično sedim i posmatram jednu tačku na prozoru. Treba da ga obrišem, red je.
Predugo gledam. U tački su smešteni svi teški trenuci moje prošlosti. Izgubivši najveću podršku svog života previše rano, osećam se kao da nikada više neću pronaći sličnu. Nikada mi ni ne padne na pamet da je upravo taj momenat bio prekrentica svega. Nikad… Kao da sam tako pokušao, i recimo, uspeo da ostanem pribran naspram svega što se desilo – zaboravljanjem i guranjem u neku tamo pretposlednju fioku mozga; uz to, gomilanjem loših iskustava koja sam svaki jebeni put isto nacrtao. Iskreno, ne znam da li je to najbolji način da se preboli, nagađam da nije. Međutim, drži me dobro, donekle. Ako se ne uzme u obzir par nervnih slomova, besciljno ponašanje i sve više očigledna nesposobnost za bilo kakvu ljubav. Mada, prisetim se nekad sebe od pre. Nisam bio nešto pun sebe tih dana. Možda mi je tako zapisano u zvezdama, znate, horoskop mi je takav. Kažu, najbolji znak, ali sebi baš i nisam dobar. Evo me opet, gubim se u glupostima. Sve je počelo od ove jebene tačke. Sada se smejem. Sve mi sa sobom nekako uspe, pre ili kasnije. I da nasmejem sam sebe, a naročito da rasplačem. Moj znak za sredinu slabo zna. Čast izuzecima. Volim sebe i plače mi se. Više od svega volim da nađem nekoga da volim. Obožavam da volim. Izgubim se u tom talasu, često se ne vraćajući. To je loša strana mene. Neumerenost. Zakašnjenje. Suzdržavanje.
Možda grešim, ali, dajem 100 evra da bi se sve rešilo jednim
‘Da te volim.
Da me voliš.’
I mržnja i senke
otišle bi jednim
rukama
oko struka;
jednim osmehom
sa klupe.
Sve je lepše
sa zvukom jednih koraka
i rečima jedne tebe.
Kad ćeš?
ili sam kontraefekat?
Ima ono: „Možda te nema, zato što te čekam (?).“ a ja već vidim da ću te dugo čekati, kako smo krenuli…bio bih najpametniji da u međuvremenu obrišem prozor. Eventualno sećanje.
/s.