Шта је то Љубав?
Шта ви мислите шта је то Љубав? Тако апстрактна, неопипљива, а опет тако конкретна, стално присутна и стварна.Сви се ми питамо која је дефиниција Љубави.Знам да и ви о томе размишљате, не машите главом, тамо-амо.Зато ћу вам ја открити ту, тако тајанствену, мистериозну дефиницију.Како то ви замишљате Љубав? Да ли као лептириће у стомаку, који раздрагано летају?Да ли је за вас Љубав, чаробно вријеме које проводите са вољеном особом, шетање и држање за ручице, љубакање и мажење, чаврљање и осмјехивање?
Имамо више врста Љубави: другарску, мајчинску, братску, сестринску и ону ватрену, зар не, нама свима најдражу?Која ли је сада јача и вреднија? Кажем вам искрено: о томе не треба дискутовати!
Замислите само како је топао мајчин загрљај, онако искрен, чист и слободан, па се разњежимо под мајчиним рукама, а срце нам се претвара у пахуљу, која се топи, као на врелом длану.Замислите другарски савјет, који ће вам помоћи и начинити од вас бољег човјека и самим тим срећнију особу.То је скупоцјен и прекрасан осјећај у данашње вријеме!Замислите када вас сестра назове, па вас упита како сте и треба ли вам каква помоћ, а ви схватите да вас неко воли и да брине о вама, па се развеселите као мало дијете које је добило лизалицу или бонбону.Зар то није Љубав мили моји?!
Сада ћу вам ја представити и образложити визију своје Љубави, исказаћу је онакву какву бих ја желио да буде:
За мене би Љубав требала бити као вјечна ватра, када се запали да се никада не угаси, да временом свој пламен повећава.Љубав би требала да буде као дрво, које никада неће увенути и струнути, које ће своје гране стално, непрестано ширити, а своју крошњу повећавати.Желим Љубав, која ће бити као ријека, која никада неће усахнути, која ће своје корито пунити и чинити га обимнијим, ниво воде ће у њој временом расти, а никада се неће излити.Желим Љубав која ће бити попут сунца, која ће сваког новог јутра излазити са истим сјајем и никада се неће помрачити, да увијек њени зраци буду топли, да ме чине срећним и послије неколико деценија.
Помислићете и рећи ћете да сам луд и, да таква љубав не постоји и да никада неће ни постојати, али ја вјерујем искрено, свим срцем у супротно!
Али доста о мојој љубавној визији, знам да вас све занима дефиниција Љубави, зато обратите пажњу, сада ћу вам рећи шта је то Љубав:
Љубав је једноставно Љубав!Она не треба да се објашњава, она не треба никакву дефиницију, Љубав је просто и једноставно ЉУБАВ!
Након ријечи имам једну молбу за вас:
Волите се мили моји, и одмах послије ових ријечи, загрлите и пољубите прву вољену и драгу особу до себе, а за сваку пјесму коју прочитате, сјетите се бар једне вољене особе у свом животу, јер ширећи Љубав, бивамо срећни.
ЈЕДИНО ЈЕ ЉУБАВ ДОВОЉНО СНАЖАН МАЧ, КОЈИ МОЖЕ ПРЕСЈЕЋИ ДЕБЕЛЕ ЛАНЦЕ МРЖЊЕ И ЗЛА!
Пјесма мојима…
Драги моји, што ме пољупцима начинисте,
И што ми тијело, душу Љубављу отхранисте,
Хвала вам од срца мога скромнога,
Хвала до небеса и више од тога!
Дали сте ми рај на чистом длану,
Под ноге ставили чврсту, храстову грану.
Поклонили сте ми дах, што тијелом ковитла,
И временом ми израстоше анђеоска крила.
Чим сте ме овом свијету поклонили и дали,
Ваше су душе, рајски житељи погледали.
Омогућили сте ми да лагодно ширим крила,
Да удишем природу, што другарица ми је била.
Дали сте ми храну, духовну и материјалну,
И Љубав неограничено велику и сталну.
Зато вам ријечима захвалницу дајем,
Украшену искреним, источним сјајем.
Пјесма посвећена тетки Жељки, која је обољела
и која је уз божју помоћ побиједила ту болест.
Подршка искреног срца
Ако ово читаш, ти си се пробудила.
Написах ово прије него ли си заспала.
Мало је жена, што волим са овог свијета,
Једна од њих си ти, моја драга тетка.
Нисам те звао својим гласом раније,
Јер душа не би издржала, да сузу не пролије.
Али она била ти је подршка, док била си сама,
Борила се она за те, искреним молитвама.
Живот је такав, сад летиш, сад падаш,
Препадне те кад се најмање надаш.
Знај да лажу, да добри умиру млади!
Мој дах живјеће вјечно у тој нади!
Знам да ћеш ми опет правити кромпир, онај фини,
И да ћу опет уживати у твојој сласној пилетини!
Једва чекам да те поново загрлим и цмокнем у образ,
Да ти на лицу опет видим срећан одраз.
Знам да биће све поново у реду!
Знам да таква доброта није на реду.
Увијек ћу те се сјетити, Љубим те из свег срца,
И ти се сјети мене, кад засијају први зраци сунца!
Сестра
Она није човјек, ни мушко, ни жена,
Ни млада, ни стара, ни ружна ни лијепа,
Она је само једно: моја сестра!
Посебна, једина и незамјенљива!
Увијек бих је животом бранио,
И да немам разлога за то.
Дао бих јој све, без питања,
Ко има сестру, не боји се свитања.
Ту је моје раме, када су сузе,
Да јој вратим, што јој неко узе.
Кад си болестан, њен додир лијечи,
Кад си тужан, тад веселе њене ријечи.
Све бих ти дао, моја сестро,
Да сам краљ, за те дао бих престо!
Никада те Љубити не бих престао,
Радије бих са овог свијета нестао.
Нико не може да замјени сестру,
Нико не може бити на њеном мјесту.
Вољела би ме, да сам најгори на свијету,
Зато у овај свијет не мијешајте моју сестру!
Јелена
Тако лијепа, као бисер на дну мора.
Тако красна, као цвијет, прољећна зора.
Очарала ме натприродна љепота њена,
То није фантазија, то је Јелена.
Дао бих јој срце, све што жели.
Лице јој њежно, као нарцис бијели.
Моја душа без ње, пати и вене,
Моје срце не може без Јелене.
Да би, опет додирнути њене усне сласне,
Да је Љубим, да јој мрсим косе красне.
Само да ме мази њежна рука њена,
То није никакво чудо, то је Јелена.
Кад ми тужна сјећања долете,
Моје мисли опет ка њој лете.
Кад одлучим, да се даље крене,
Схватим, срце не може без Јелене!
Лудо срце
Много је мило,
видјети нешто лијепо,
али је најгоре,
вољети слијепо.
Кад срце нешто хоће,
А то не добије,
Оно у себи
трпку тугу крије.
Временом питким,
Туга постаје јача и јача.
На крају те она,
Доведе до плача.
Схватиш, да вољети,
Не значи бити вољен,
И да због Љубави слијепе,
Можеш бити вјечно прогоњен!
Моћ Љубави
Напољу све мрачно и сиво.
Киша лагано пада.
Ја читам неко штиво,
Па се сјетих тада…
Сјетих се њених очију лијепих,
Које су попут звијезда сјајних.
Сјетих се руку мирисних,
Њежних додира, као овај стих.
Сјетих се њених усана,
Које су као најслађи мед.
Сјетих се њених зуба,
Који су као бисера ред.
Сјетих се њених образа,
меканих као плишани јастук.
Сјетих се у тим очима, свог одраза,
И коса русних као памук.
И одједном киша престаде,
Тмурних облака нестаде,
Ништа више нема мана,
То је моја Љубав, фатаморгана.
Вољех је
Дао бих јој живот, јер вољех је као мајку.
Мислио сам, доживјећу истиниту бајку.
Дадох јој душу, дадох јој срце на дар.
Не имадох ништа, сем Љубави и пољубаца пар!
Мислих довољно је, иако сам знао да нисам богат.
Али моја краљица ми хладнокрвно зада мат.
Преварих себе, и своје срце, и своју душу.
Било је то за њу мало, иза себе остави сушу.
Одлети од мене као птица, носећи дарове са собом.
Сад сам себе сматрам ходајућим гробом.
Не оста ми ни срце, ни душа, само празнина.
Сад из мене извире само горчина и тмина.
Јована
У коси носи мирис прољећа.
Има укус воћа, на уснама.
Срце моје држи у рукама,
Њено име је Јована.
Тако њежна као латица,
Пио бих Љубав са њених усана.
Без ње свака ноћ је бесана.
Њено име је Јована.
Непресушан извор мојих пјесама,
Нема ноћи да је не сањам.
Без ње сам, као море без таласа,
Њено име је Јована.
Она је узрок мојих немира,
Власник мога срца и уздаха.
Без ње моје срце је пустиња,
Њено име је Јована.
Њен поглед ме опија,
Свака слика љепоту добија.
Не постоји њена копија.
Њено име је Јована.
Њен осмијех крије ред бисера,
Не могу из главе да је истјерам.
Срце лупа јаче, чим је угледам,
њено име је Јована.
Свака минута са њом је драгоцјена,
Нема ноћи да је не сањам.
Непрестано тече мојим венама,
Њено име је Јована.
Моја тиха патња, моја нада и обмана,
Сан, јава, Љубав и истина,
Моја радост и жеља једина,
Њено име је Јована.
Име њено ми је непрестано на уснама,
Погледам у облаке, њен лик пред очима.
Њено тијело видим у сјенама
Њено име је Јована!
Скривени идеал
Тако је скровито и бајно,
Чују се славуји, пјевуше.
И они знају да волим те бескрајно,
Поклањам ти половину душе!
Све је егзотично и тајно,
Са тобом преживио поплаве и суше.
Осјећај Љубави држаће ме трајно,
Све док демони не почну да ме гуше.
Пијан
Кријем Љубав дубоко у набреклим венама,
Дружим се само са искривљеним сјенама.
Само за њену Љубав непрестано молим се,
Да ме њене очи не воле, као дијете бојим се!
Бојим се наглас рећи колико је волим,
Болан сам, себи тешку судбину кројим.
Хоћу себи да опростим то што је желим,
Плачем, јер не умијем лажно да се веселим.
Љепота њена ми непрестано пред очима,
Сањам је страсно и гласно, ноћима.
И вечерас док пишем ово, за столом,
Сједим пијан, дружећи се са болом.
Никада до њене Љубави допријети нећу,
Не, ја нисам створен за овоземаљску срећу.
Јер истина је, ја јесам међ’ срећнима проклет,
Сад усплахирано срце прави чудесан покрет.
Преврће се на лијево опет, какав малер и пех.
Видим твоје вретенасто тијело, лице и осмијех.
Само њен арханђелски додир ми носи мир,
нешто је веће, није то само мој луђачки хир.
То је необјашњива снага, која ме покреће,
Бескрајан извор гомиле туге и џакова среће.
Непресушна је људи та рајска њена љепота,
Она је младо сјеме, носилац мога живота.
Дорис
Био је довољан само један чудноват дан,
Само један осмијех, да јој дам срце на длан.
Ма само један покрет њеног предивног тијела,
И дао бих јој све, шта год то она пожељела.
У просторије срца, кроз маљушна врата брзо уђе,
Срце као да је ван контроле, као да је нечије туђе.
Њене лијепе очи, идеално тијело и красна уста,
Посташе моја двосјекла радост, моја жеља пуста.
Али маштам, јер зар не, маштати слободно смијем?
Зато замишљам да је мазим, да је насмијем,
Да је страсно Љубим, да јој у сочни загрљај падам,
Све је мутна машта, а кристалној стварности се надам.
Ах, када би само дала мали знак Љубави своје,
Ах, када би само испунила скромне жеље моје.
Али не, јер твоје срце је као камен, хладан и јак,
Освојити твоје сјеверно срце, задатак је претежак.
Замишљам опет да ме мази њежна рука њена,
Да се изгубимо, од пријетећег свијета и времена.
Замишљам како ћемо плесати заједно ја и ти,
Пјевати гласом рајских птица и дивити се Љубави.
А ја сам само још једна будала, која би дала све,
За Љубав жртвовала и живот једини, и срећу, и сне,
Само једном на тренутак бар, да покрај себе имам те,
Само да те пољубим, на један трен, да волиш ме.
Али опет сам срећан, јер поклањам ти ове стихове.
Једном кад нам се бродови судбине разиђу и отплове,
Нека ти очи чарне понекад на моју пјесму случајно одлете,
И да те ови искрени стихови на мене, бар минут подсјете.
Али када помислим да си још кратко у мом граду,
Очи сузе, срце снажно игра, као да губи преосталу наду.
Ниси схватила, нећеш схватити, колико си прирасла срцу.
У мени је туга, јер брзо одлазиш и окрећеш се новом сунцу.
Зато молим те понекад кроз густу маглу мене сјети се,
Јер твог потпуног заборава попут смрти бојим се.
Можда се више никада на овом путу видјети нећемо,
Али у мојим мислима, вјечно ћемо да се срећемо.
Разоткривање
Док вјетар њише, опијене сунцом, палме,
И носи свјетлуцави пијесак преко твојих леђа,
Чудно дјелује тај магични призор на ме,
Чудне ми осјећаје, као бисере ређа.
Као слатка суза, као осмијех си ми ти,
Са тобом бих остао сам на свијету.
Не бих те никада, ни присилно, могао заборавити.
Из мисли израњам и враћам се теби и љету.
Море њежно пјени, капи ти се сливају низ груди,
Ја, као пјенушаво море, очима пратим капи.
Лежаћемо док млађана зора не заруди.
Вријеме стоји, моја Љубав никада неће да излапи.
Лагано почињем да те мазим, ти се не опиреш.
Окрећеш усне према мени, нудиш их жудно.
Хватам те челичним додиром, дахћеш, као да умиреш.
Плажа пуста, мрак, све је нестварно и чудно.
Као да смо на броду, валови као да нас носе,
Тијела се дрмају, грчевити уздисаји звоне.
Опијен твојим чарима, прстима ти увијам косе.
У мени осјећаји страсти и жудње ужурбано роне.
Пушташ срећну сузу низ кристално, њежо лице,
Задовољна, у сузама, али опет се искрено смијеш.
Страсно се прибијаш уз мене, спајаш образе и трепавице.
Сад све је откривено међ’ нама, ништа више не кријеш.
Заблуда
Мркла ноћ, ситни сати откуцавају, она ми дође.
Са раскошном љепотом, умиљата и мила.
Зашто тај заблудњели идеал тако брзо прође,
Зашто је она тако красна, а тајанствена, као вила?
Али људи!!!Она је дошла, озбиљан сам, стварно!
Руком јој мрсим њене расплетене дуге косе.
Као без главе Љубим је, ужурбано и немарно,
У мени вјетрови среће, неизмјерну Љубав носе.
Врели сунчани зрак ми застаде на уснулом лицу.
Сат зазвони, нервозно почешах врата са њим.
Кукуриче!Чудох ту досадну, покварену птицу.
А она?Она нестаде као магла, као на вјетру дим.
Печат
Печат са срца што луђачки куца,
Махнито је, као љута пушка пуца.
Замађијан сам, мислим да ме неко воли,
Молим, плачем од муке и боли.
Без ватре, а опет хоћу да изгорим,
Јер волим, рукама и ногама се борим,
Само сам човјек, да живим, волим.
Као хијероглифи уклесани у камен,
У срцу носим твој поглед и црни прамен
и глас што чујем, носим као камен.
Ја трунем, патим, да ти се вратим,
Као ношена вјетром, вода обали.
На застарјелој рани има још соли.
О земљу стружем, као пуж сам голи,
Без куће, другова и без спокојног сна,
Идем, тонем морем зла, до дна.
Заривам се у земљу, а она чврста
Очитавам молитву и дижем три прста.
Не помаже ми стиснута шака око крста.
Дигао је руке од мене, моје цвијеће вене.
Гушим у себи наду, у неконтролисаном паду,
Гледам срећу око себе, за мене нема је без тебе.
Као да ти је срце од стијене, али неће да крене,
Одрон на мене, године паклене, због једне жене.
Стоји ми изнад главе гавран, ја сам јадан!
Плашим се његове, од мрака мрачније, сјене,
Клетве још стоје, троши ми се вријеме.
Горила страха ме хвата, стеже ме око врата.
Престрављен, као кроз вакум, скачем,
Кукавица сам, изгубљен и недоречен плачем.
Устртарен сам, као миш пред гладном мачком,
Али још Љубави имам, зато не завршавам са тачком…
Магија
Да ли сањам ил’ је стварност, трећи пут трљам очи.
Не могу да повјерујем у ту љепоту што свијетом крочи.
Нестварна, као мутан привид, као бајка, као пијан сан.
Лијепа као богиња, као принцеза, као у зору дан.
Запазих је свим чулима, ах, та хаљина црвена,
На њеном витком тијелу стајала је као саливена.
Гледах дуго, очима невјерице, без трептаја.
Не погледаше ме очи, које као да су изашле из раја.
Тада као да ме нешто на лијевој страни штрецну,
Срце ожалошћено, као да тужно јецну.
Читаву ноћ бијах задивљен љепотом њеном,
И тијелу згодном, скоро божански савршеном.
Још ми је њено земаљско божанство на уми,
Њене усне набујале и сочне, као свјежи агруми.
Али не приђох одмах, ни сам не знам зашто.
Ваљда бијах залуђен осебујном маштом.
Већ замишљах како јој милујем њежно лице,
Како ми радосно и беспоговорно сједа у крилце.
Како Љубим њене усне мркло црвене.
Како мазим њене образе спужвасте и румене.
Тада флаша пуче, звуком парајућим машту ми разби,
Стварност ми је објема рукама зграби.
Прекиде ми тренутак неизмјерне среће,
Да ли ће се тај тренутак поновити или ипак неће?
Ти се зовеш
Ти се зовеш Љубав, име ти је као и ти красно.
Желим да дијелимо ноћи, мазећи се страсно.
Ти си дивља ријека, која према мени тече,
Ти си мој ужарени покривач свако вече.
Писаћу вијековима о рукама њежним као перо,
о очима плавим и сјајним, као планинско језеро.
Ти си мени моја мила, као звијезде небесима,
Поклањаш ми непроцјењиве додире ноћима.
Чувам те на длану прекривену другим дланом,
Колико те волим, то само небо и нас двоје знамо.
Кријем те од туђих погледа и од сопствене сјене,
Јер не бих преживио да те неко украде од мене.
Кратка пјесма
Забрани ми да те Љубим,
Забрани ако можеш.
Забрани себи да мислиш о мени,
А знаш да смо једно другом,
Дубоко испод коже!
Драга моја, склапање везе и улазак у везу
ти је као трговачки договор:
Ти мени нудиш шта год то имаш, а и ја теби исто тако понуду дајем.
Онда, ако се договор склопи, имамо споразум који се назива веза.
Е послије у тој вези долази Љубав.
Тада постајемо везани, као једна држава,
ограничена границама, у којој је све дозвољено у склопу државе
односно Љубави и њене границе се не смију нарушавати.
Моја Љубав је лудост, без закона и ограничења, и још не
нађох жену која ће ту лудост прихватити, која је снажна, као вјетар да ту моју велику ватру контролише.Надам се да ћу је једном наћи и да постоји таква која силну Љубав може узети, прихватити и која ту исту Љубав може и узвратити, а и ако је не нађем понијећу је у земљине груди са собом, па нека се анћели у рају са њом нахране.
Схватите, да не морате увијек пољупцем доказивати Љубав,
некада је топла ријеч и добро дјело, много већи доказ од пољупца!
Љубав није само давање, већ и моћ да другога наговорите и натјерате да вам Љубав узврати!
Када би сви Љубили онога ко њега Љуби
замислите какав би то хаос настао!?
Пазите се, не играјте се са Љубави!Она је опасна, вулканска ватра, лава! Ако се превише пута о њу опечете својим срцем, направићете на њему много ожиљака и ти ожиљци када зарасту, окамене, очврсну као бетон. Временом постаћете отпорни на Љубавну ватру! А шта ћете онда? Без Љубави не вриједи живјети!
Љубав јесте драги камен, али овај се не тражи, никада!
Он се једноставно појави, излети из земље пред вас,
и погоди вас као гром из ведра неба.
Љубав се не тражи, она сама нађе вас!!!
Не газите туђа срца,
јер ако то чините и вашем ће се кад тад десити исто,
јер Љубав враћа како јој чините!
Није хумано не услишити и не узвратити некоме искрену Љубав,
али шта ћете, о томе одлучују наша срца, а не наши мозгови!
Замислите да је Љубав човјек!
Изневјерити нечију Љубав и преварити је, је исто, као да јој осјечете и руке и ноге!
За неке људе није Љубав.
Њихово срце је сиве боје, а душа им смрди.
Али баш такве треба казнити да некога силно воле, али узалудно,
јер ће тек тад схватити шта је то зло и да га треба искоријенити међ’ људима!
Лијепа Алма
Знам да знаш за осјећај тај,
Кад срце жели, а памет каже не!
У твојим очима видим сјај,
Који говори да желиш ме.
Вјеруј ми и мени је исто тако.
Вјеруј ми, можда чак и теже.
Не могу те пустити лако,
Јер твоја љепота ме веже.
И не само твоја љепота,
Има ту чак и нешто више.
Нешто чудније од живота,
Нешто што ове стихове пише.
Лијепа Алма, тужно је што памет раздваја,
А срца су нам тако, тако близу.
И чини ми се да тој тузи нема краја,
Сад мисли о томе моје срце гризу.
Лијепа Алма, мислим само на тебе,
Али једино мислити смијем.
Сад због ових стихова мрзим себе,
можда сам требао осјећаје да сакријем.
Али не могох осјећаје сакрити,
Јер знам да има нешто међу нама,
Тако бих те хтио њежно загрлити,
И Љубити те врелим уснама.
Лијепа Алма само те једно молим,
Само ме немој заборавити,
то никада нећу моћи да преболим,
јер можда ћемо некад моћи срећни бити.
Једна Љубав
Оборила ме је са ногу,
та хаљина ватрено зелена.
Њен мирис на мојим прстима,
траг у венама, попут кремена.
Сваки додир осјети моје срце,
Лупа, као да хоће да прсне.
Некад ме жустро трзне,
Срце затаји, па васкрсне.
Истина је, не могу без тебе,
Имам потребу да те осјетим уза себе.
Само твој опојни мирис и додир,
Мени може поклонити мир.
Ти, тако миришљава и заносна,
Ушавши у мој ванземаљски свијет,
Уљепшаваш га, чиниш га срећним,
Доносиш мир, пружаш му чаробан лет.
Тренутак
Хоћу да запамтим тај тренутак,
Била си луткар, а ја бијах лутак.
Гледасмо ватромет, загрљени,
Далеко од тога да бијасмо заљубљени.
Не причам твој језик, а ни ти мој,
Ал’ ипак смо нашли, заједнички, свој.
Ти имаш Љубав, а ја у другој земљи,
Обоје смо узбудљиво и забрањено хтјели.
Нека се десило, не треба се кајати,
Нова је година, треба се веселити.
Ионако нас нико није видио,
Памтићу дуго, твој пољубац ми се свидио.
Цвијеће
Изашла си из шареног цвијећа,
Савршена, без мане, као рај.
Бујна као крошња дрвећа.
На лицу ти сунчев сјај.
Питаш ме да ли те волим.
Па зар бих тобом красио стихове?
Рајској љепоти не могу да одолим.
Волим те колико и строфе ове.
Да си птица ја бих имао крила,
Да си вода ја бих био морски лав.
Да си тврђава, моја војска би је освојила.
Да си вила ја бих се претворио у чаролију сав.
Да си поток ја бих био извор,
Да си ватра ја бих био дим.
Да си уже ја бих био чвор.
Не питај ме дал’ те Љубим срцем свим!
Немој
Немој да ме гледаш својим сненим очима,
Када знаш да носим отров на уснама.
Немој да ме гледаш својим сненим очима,
Када знаш да ми у срцу зима почива.
Немој да ме желиш, немој да ме волиш,
немој да ме желиш, немој да ме молиш,
кад знаш да ја нисам тај,
који ће Љубав и уточиште да ти да…
Можеш да ме Љубиш само једно вече,
Ујутру одмах у магли нестани.
Можеш да ме грлиш само једно вече,
када дође јутро истог трена престани.
Ја нисам тај који зна да воли,
ја нисам тај који Љубав жели,
ја нисам тај који ће да моли
мени само требају додири врели…
Зашто живиш у свом свијету?
Зашто живиш у свом свијету?
Дај ми барем трачак наде!
О зашто живиш у свом свијету?
Дај ми разлог, што ми срце крадеш!
Зашто ме тако чудно гледаш?
Осим себе немам шта да ти дам.
О зашто ме тако чудно гледаш?
Само ме пољуби и нема краја нам!
Само ми дај, дај ми осмијех или два,
Само ми дај, топлу ријеч ил’ загрљај.
Само ми дај, дај Љубав, само она је лијек,
дај ми себе и вољећу те заувјек!
Знам
Свијет мање добар, више окрутан,
У магли лажи увијек залутам.
Нећу и због тебе да се нервирам,
Чувам свој свијет, закључан!
Као тотем за срећу,
Носим твој мирис око врата.
Да као просјак молим, нећу,
Бићу сам, теби из ината.
Знам да ме силно желиш
и непобитно чекаћу те ја.
Знам да ме Љубиш,
зато чекаћу на нас!
А знам да ме желиш,
Као земља воду,
А знам да ме желиш,
Као затвореник слободу.
А знам да ме требаш,
Као човјек храну,
А знам да ме требаш,
Као савршенство ману!!!
Дјевојка искривљеног осмијеха
Твоје очи су зидови,
Мисли кријеш иза њих.
Усне су ти граница,
Шта ли се крије иза осмијеха!?
Дјевојко искривљеног осмијеха,
Љубав ти у очима, бол на уснама.
То је тајна, иза сјенке скривена,
Иза искривљеног осмијеха.
Звучи чудно, звучи нестварно,
Што твоје војске сам поразио.
Твоје тајне одаје откључао
Иза њих твоје тајне открио.
Чудна срећа не знам шта ли је,
Твоје страже су изгубиле,
Твоји зидови су срушени,
Сад иза њих стојиш само ти!!!
Игре сијенки
Сијенке се играју са мојим очима,
обавијене мјесечином у свијетлим ноћима.
Твој лик видим у сијенкама,
Односим те чудним темама.
Испод лишћа смјењују се твоји ликови,
вјетар их открива, затим покрива.
Сијенке се играју на прозорима,
Причају приче Љубавних филмова.
Сијенке играју, нашу пјесму свирају,
Оштра сјећања у срце дирају.
Сијенке наше сцене режирају,
на плач ме тјерају и нервирају.
Окренем се, иста слика ми пред очима,
Не могу да се одупрем њеним моћима.
Бјежим без главе, али сијенка прати ме,
Сваки пут на наш Љубавни почетак врати ме.
Вјетар
Исити, исти тај у мени осјећај,
Исти, исти страх још увијек осјећам.
Кожа ми још на те мирише,
за твојим мирисом уздишем…
Послије свега, свака ријеч је кајање,
жеља за тобом стеже ме.
Сан ми на очи не долази,
Бол у срцу не пролази.
Мелодију Љубави,
Однијела си ти.
Ритам срца зауставила,
Један живот однијела!
Вријеме за собом носи ожиљке,
Само тебе не.
Вода носи и најтеже камење,
Само заборав тебе не.
Себе тјешим, знам да гријешим,
Само желим да те дотакнем.
Очи плаве, као без главе,
И даље тражим те.
Не дирај лава док спава
Као суза у крајичку ока,
Сједим у ћошку, тјешећи се алкохолом.
Сам, смрдљив као стока,
Мјешам пиће са болом.
Мисао на тебе још ме увијек сијече,
Срце као да хоће да стане.
Ово је моје посљедње вече,
Без тебе сам престао да бројим дане.
Молим те једном сјети се мене,
За живот бивши и Љубав што си ми дала,
Ал никад немој дирати успомене,
Само пусти на миру лава док спава!
Прошла је поноћ, још непомично сједим,
Као да хоћу на дну чаше да те нађем,
Као ћебе на сунцу лагано блиједим,
И као лудак жалим што си отишла млађем.
Врата се отворише, трзнух главом,
Као да чух твој лагани корак,
Али то бијаше вјетар само,
Сагох главу у свој идеални мрак!
Умирем
Отварам очи, лагано будим се,
Није сан, сјећање на тебе не престаје.
Зраци сунца на мојим очима,
Синоћ си у моје одаје крочила.
Мирис твога тијела још на себи осјетим,
Кад помислим да си ме Љубила, полетим.
Просто не могу да ти одолим,
Ако те не пољубим, убрзо ћу да полудим.
Лудило од синоћ још не престаје,
Твој мирис на мојој кожи не нестаје.
Имам болест, назив твога имена,
Лијек ми је само доза твога пољпца!
Болестан из кревета устајем,
Тражим те по стану, не посустајем.
Вријеме за лијек ми истиче,
Врела крв ми венама протиче.
Постаје хладно без твога додира,
Срце хоће да експлодира.
Лежим на поду покушавам да устанем,
За твојим уснама лагано умирем!
Лажеш себе
На челу ти пише да си лоше,
Да си добро лажеш себе.
Али лажи се брзо троше,
Једном кајање стићи ће и тебе.
Још увијек ме кријеш у свом кавезу,
Да ово чујеш рекла би да гријешим.
Ал знам да имаш чудну обавезу,
да те својом сликом и сад тјешим.
Погледај срце, видјећеш парницу,
Погледај очи видјећеш варницу.
Схвати да не можеш без Љубави и мене,
Да сам у праву, доказаће вријеме.
У пролазу
Гледам те често на раскршћу чекаш,
Гледам те у очи, али избјегаваш ту игру.
Хоћу да те ухватим, али ти се нећкаш,
Измакнеш за длаку, као антилопа тигру.
Чекаш снове да ти долете,
Да испуне твоју савршену слику.
А још сјећања ти пријете,
Ја сам ти стално на видику.
Иако ме још увијек волиш,
Желиш да сјећања изблиједе,
Ти ниси та која ће да моли,
Макар ти косе почеле да сједе.
Иако ти још Љубиш мене,
Иако бих ја умро за тебе,
Лагано пролазе дани,
Ти и ја остајемо сами!!!
Сваки пут иста ствар,
Улицом крај тебе пролазим,
Надам се твом погледу бар,
Али само окренем главу и одлазим.
Као да пружаш руке ка мени,
Као да желиш да се вратим,
Учинило ми се на твојој сјени,
Да је варка, убрзо схватим.
Сјетите се шта је Љубав, вратите се њеним путевима,
којим су њени кораци давно прошли!
Запитајте се, када сте задњи пут некоме рекли да га волите, запитајте се када сте задњи пут учинили неко добро дјело, запитајте се када сте некога развеселили својом милом рјечју? Ако иједно нисте одавно учинили, учините то одмах, ширите Љубав!!!
Онај ко се боји изрећи Љубав, тај се стиди себе самога!
Љубав је дар, зашто онда тај дар не отпаковати и показати га свима!?
Искрено сам волио, и увијек сам наглас то говорио и никад се због тога нисам кајао, у Љубави никад нисам лагао!
Љубав нико не смије да забрани!!!
Вољети искрено и на глас, значи бити господар свога срца!
Молите за Љубав, није то срамота,
молити за Љубав, то велика је част!
Јер ко за Љубав моли,
Тај искрено воли!!!
Само онај који никада није искрено волио,
може туђој Љубави напакостити и жељети да је уништи!
Свака Љубав је вагон!Зато када на вас дође ред, волите и ви некога, не прекидајте и не раздвајајте Љубавни воз!
Када би сви знали шта је то Љубав, и за њену моћ,
ратови не би постојали!
Не говорите да Љубите,
ако то искрено не мислите и не осјећате!!!
Варајући Љубљену особу, варамо сами себе!
Женска Љубав је ватра која отапа мушки понос!
Не говорите Љубав!Чините је!
Лопов у Љубави
Своју срећу шкрто кријеш,
Иза невидљивог зида.
Ти сузе никада не лијеш,
Крадеш срећу другима без стида.
Али у очима ти видим тајну,
Чудиш се како то знам.
Ја имам идеју сјајну,
Вечерас да не останем сам.
Ти си лопов у Љубави.
Укус горак се осјети,
Кад ти усне пољубим,
Сваки додир твој ме усмрти.
Али ову битку добијам.
Пловиш ми у мислима,
Као пјена валова.
Срце моје носиш у рукама.
Прилазиш чаробно и љубиш ме у образ,
Као да се знамо годинама.
У очима ти видим страха одраз,
биће нешто међу нама.
Твоја коса ме додирује по лицу,
Само једним пољупцем узела си срећу.
Опет заборавих на ту ситницу,
А мислио сам да изгубити нећу.
Поклањам
Тако јако желим да те дотакнем,
За тебе да се закачим,
На тебе да се навикнем,
Да идем гдје год идеш ти.
Желим да те рукама обавијем,
У кораку да те пратим ја,
Као птица да се крај тебе савијем,
И да се не мичем никада.
Поклањам ти срце да буде крај тебе,
Поклањам ти тијело цијело и ноћи бесане.
Поклањам ти дане, минуте и сате будуће.
Дајем и живот, само да си крај мене.
Никада те нећу од себе пустити,
Заувијек ћу те истим жаром Љубити,
И кад будеш километрима далеко ми,
Само на тебе ћу мислити.
Врати се
Толике ме године волиш,
А сад хоћеш да ме преболиш.
Отишла си, али вријеме је да се вратиш,
И да сам човјек за тебе, схватиш.
Не можеш да вратиш вријеме,
Кад си била без мене,
А и кад би у томе успјела,
Опет би мене завољела.
Зато врати се, да ти пјевам још мало,
Врати се, док ме срце није издало.
Дајем ти све, и ове руке што миловале су те,
Сад плачу без тебе, Љубави врати се.
Дајем ти рок од неколико сати,
Да ми дођеш, да ми се вратиш.
Али има једна бољка, што ми план сакати,
Ти је знаш!Ако треба заувијек ћу те чекати.
Бјежим од Љубави
Када ме погледаш директно у очи,
Окренем главу и бјежим од Љубави,
Понекад сам себи завидим.
Сваки поглед твој на кожи осјетим.
Али ја сам птица, која лети и бјежи од Љубави.
Али када одем, опет желим да се вратим,
Када одем, опет само тебе памтим,
И тек тада све повежем и схватим.
Ја сам само птица која бескрајима лети
И кукавички бјежи од Љубави.
Летим у облацима, твојим ликом играм се,
Док спавам, сваку ноћ сањам те.
Ни сам не знам да ли волим те,
Све даље и даље, не осврћући се, одлазим.
Ја сам само птица која бјежи од Љубави.
Срцекрадица
Ти си само једна проклета грешница више,
Која својом Љубави мушки понос брише.
На неодољивим уснама кријеш отров змијски,
Погледом оштрим опијаш, као љути виски.
Послије злочина нестајеш у магли,
И окрећеш се сљедећој жртви на твојој мапи.
А ја лежим сам, непомичан и болестан,
Твојим слаткастим уснама отрован.
Мислим, све биће као прије, а срце лагано умире,
Твој мирис на кожи остаје, памтим твоје додире.
Сјећање на наше бурне ноћи срце пресјеца,
Сваки пут као дјетешце гласно зајеца.
Ти си срцекрадица и убица, дајеш своје прелијепо тијело.
Свако би га срце, пожудно и неупитно пожељело.
Али ти га ишчупаш и одлазиш без поздрава, без имена,
Са туђим срцима у коферу, држећи га грешним рукама.
Ватрени додири
Страст се пржи на твојој кожи,
Жалим што вријеме брзо се троши.
Челичним додиром стишћем ти тијело,
Миришљаво, мокро, глатко и врело.
Твој заразни мирис ме опија,
Као да смо сами на свијету, ти и ја.
Не мислим на вријеме што пролази.
Од тебе ми се не одлази.
Ово су ватрени додири,
Тијело хоће да ми изгори.
Врела као ватра си, горимо ја и ти.
Горимо Љубављу, то су ватрени додири.
Њежно, а ватрено, од свега смо далеко,
Ништа не губимо, цијели свијет је застао.
Са тобом бих се надао, са тобом плакао,
Због тебе бих у пакао пропао!
Потреба
Прозиран, као да сам дух.
Пролазиш, не обазиреш се.
Помислим да сам луд,
Јер не примјећујеш ме.
Као линија пред гумицом нестајем,
Да те гледам не престајем.
Ти си хладна, ледена као лед,
Хоћу ту Љубав да попијем.
Као лијек си ми потребна,
Тако лијепа и посебна.
Као на апарате да сам прикључен,
умријећу ако не добијем те.
Кроз шипражје људи тражим те,
Само погледом да те дотакнем.
Вријеме тече брзо као у сну,
За твојим тијелом имам потребу.
Лагано ме дави мисао у глави.
Хоћу хитно да те пронађем.
Није игра, срце игра, није лако без тебе,
тражим очи што у ноћи прогањају ме.
Мамина и татина принцеза
Ти си мамина и татина принцеза, окићена ружама.
Никада ниси имала потребу да наквасиш јастук сузама.
Ти не знаш шта је Љубав, не знаш како је кад боли,
Када би умро због ње и како је кад се воли.
Милост или немилост, смрт или живот, небитно,
Ја само знам да тебе волим једино.
Али ти не схваташ овај убоги и тешки живот,
И каве страшне и непоправљиве посљедице носи он.
Јер ти си мамина и татина принцеза,
Не интересује те бројно стање црнца и кинеза.
Још не схваташ шта је живот, а шта смрт.
Због тебе сам спреман да одлетим у рајски врт.
Због Љубави су се још од давнина убијали,
Руке сјекли и на оштре колчеве набијали.
Ја сам спреман и више од тога да ти дам,
Само да те имам и да те са другим не гледам.
Ватромет
Као сирена мамиш ме у смрт,
А ја нисам на љубави шкрт.
Пружам руке, весео,
На твоју замку сам насјео.
Опијен, као густим димом,
Само ти у срцу си мом.
Ништа око себе не видим,
Пред очима си ми само ти.
Ватромет пред мојим очима,
Украс си мојим бесаним ноћима.
Не могу побјећи твојим моћима,
живот почива на твојим уснама.
Као дијете сам радостан,
Због тебе ходам почешљан.
Као принц сам уредан,
Твоја Љубав ме промијенила.
Мађионичар
Ти си мађионичар мога срца.
Љубав се појави па нестане.
Када хоћеш срце ми пуца,
Када хоћеш оно куца за тебе.
Играш се са мојим очима,
гдје год хоћеш ја погледам.
Чаробни штапић у рукама,
управљаш мојим мислима.
Ох, да ли је сан или магија,
Да ли смо то ти и ја,
Да ли сам ту или нестајем?!
Свеједно те волим, не престајем.
У међупростору стојим,
Да ли сам стваран, сада се бојим,
Да ли си ме убила или створила,
Да нисам само илузија?
Плава тканина
Синоћ си ме Љубила,
На поду плава тканина.
Лијепо ти је стојала,
Још љепше када си је скинула.
Још ми слика пред очима,
Борим се са њеним моћима.
Додиром си ме опила,
Чаролију си ми открила.
Јутро!Гледам у под опчињен,
Нема више плаве тканине.
Чекам да је видим опет, узбуђен,
Твојом љепотом залуђен.
Престани
Нема више оног погледа,
Нема више тебе испод прозора,
Да те гледам како лале заливаш,
И како ватру у очима сакриваш.
Нема више зоре срећне,
Да ми славуј запјева.
Нема више ноћи сјајне,
Ни мјесечевог осмијеха.
Престани, молим те престани,
Да ме гледаш када очи затворим.
Престани Љубави да ми у сан долазиш,
Не могу ово лудило да издржим.
Очи отворене зору дочекују.
Сузе сунце њежно милују.
Вријеме иде, али бол не престаје,
Пусти ме, да живим као раније.
Сада плачу лале са мном заједно.
Кажу требају хитно додир твој.
А ја гледам, очи не затварам,
Знам, тебе ћу поново да угледам.
Радостан
Скачем ливадом сам,
Као дијете разигран.
Лептирићи полако летају,
На твоју Љубав ме сјећају.
Мирис цвијећа предиван,
И опет сам радостан.
Чак су и трешње процвале,
Увијек ме сјете на тебе.
А вријеме као да стоји,
Неће да те избрише.
Као дијете мрака ја се бојим,
Шта ако једног дана нестанеш!?
Љубав је као цвијет, тражи да се редовно залива.
Љубав је као свијет душе, мјери се добрим дјелима.
Љубав је као ноћ, кити се звијездама.
Љубав је као лептир, креће се крилима,
и као птица, лети далеким висинама.
Љубав је као извор.
Што више одмиче он постаје све већи и већи,
претварајући се у ријеку Љубави!
Љубав се важе осмијехом!
Шкртост у Љубави је гријех!
Када бих могао наредити свима једну ствар, била би: Љубите се!
Љубав је брза и снажна ријека, која покреће точак среће!
Љубав је сјеме живота, његов вођа и његов превоз у живот небески!
Сјети се времена, проћи ће.Погледај снијег, истопиће се.
Осврни се на љепоту, нестаће, јер вријеме пролази.
Сјети се хране, уживаш у њој само док је једеш.
Погледај новац, потрошићеш га.
Погледај кишне капи, испариће.
Али сада осјети Љубав, ех да, она је вјечна!
Љубав је големи мотор који покреће цијели свијет.
Што прије то схватимо, прије ћемо почети уживати у животу,
бити задовољни њим и бити срећни.
Ако желиш срећу, Љубав ће ти је дати.
Ако желиш мир у души, Љубав ће ти га дати.
Ако желиш зло, ти бјежи од Љубави!Љубав само добро даје!
Луд сам
Луд сам, ал’ ми није криво,
што им дадох све живо.
И Љубав и срећу,
Немогуће већу.
Дао и срце, макар дио,
Увијек искрен био.
Увијек мио,
Осмијех им се скрио.
Дао душу врелу,
Ко јабуку зрелу.
Дао мистерију,
Да је открију.
И жар сам дао,
Зашто бих га задржао.
Дао и задовољство,
Зато сам богат ост’о!
Ноћи
Како можеш да не волиш ноћи?
Никад нећу моћи,
Заборавити оне наше.
Јутра ме плаше.
Како да заборавим додире?
Сјећање на Љубав продире.
Како да их не волим,
За њих бих да молим.
Ноћи су живот,
Као авиону пилот.
Не заборављају се никада,
Сјећам их се и сада.
Ех, зар неко може,
Да мрзи ноћи.
Трнци испод коже,
Као чаробне моћи.
Сјећања 1
Сјећам се цвијећа,
Брао сам га сатима.
Сјећам се говора,
Учио сам га данима.
Сјећам се друга,
Помогао ми је рукама,
Сјећам се маркера,
Што заврши на грудима.
Сјећам се плеса.
Сјећам се музике.
Сјећам се цвијећа.
Срце пуштало је узвике.
Сјећам се звона,
И наше учионице.
Сјећам се тебе,
Сањиве љепотице.
Сјећам се стиска и треме,
Сјећам се Љубавног питања.
Али одговор жалим,
Доведе ме до скитања.
Сјећања 2
Сјећам се твог погледа.
Сјећам се тебе.
Била си као слатко грожђе,
Које бих носио уз себе.
Сјећам се те ноћи,
Чекао сам дуго.
Ипак, дошла си,
али боље да се десило друго.
Сјећам се твоје хладноће,
И своје Љубавне топлине.
Сјећам се да рекла си не,
А ја нисам чуо од горчине.
Сјећам се кад схватих,
Да плакао сам очајно,
И да сузе нисам брисао,
Није било тајно.
Сјећам се ноћи послије те,
Кад графит сам цртао,
Био је ружан, али лијеп,
Заувијек је на зиду остао.
Сјећам се да ниси марила,
Била си хладна, као храм.
Никад прије ниси вољела,
Па ти не замјерам.
Сјећања 3
Сјећам се наших шетњи,
Дугих шетњи до бескраја.
Ноћи слатких, укусних,
Твог лијепог лица, пуног сјаја.
Времена је требало,
Али нисам га дао довољно.
Никада прежалити нећу,
Што тако сам поступио.
У оно вријеме Љубави,
Све што имам, ја бих дао,
Да заборавиш на њега,
Да ме волиш, али како, нисам знао.
Сјећам се ножа.
Сјећам се крви.
Сјећам се папира,
И стиха што бијаше први.
Али чудно је јако,
Што боли се не сјећам.
Чак сам био срећан,
Хтио сам Љубав да дочарам.
Дао сам ти је на поклон
А ти си је узела,
И онда је бацила.
Срце дуго заробила.
Опомена
Хоћу да те заборавим,
Али не могу да те не волим.
Сваки пут се подсјетим,
Када бол у срцу осјетим.
Гдје год да погледам,
Твоје лице замишљам.
Твоје усне осјећам,
Али више ти се не враћам.
Грешке кваре многе Љубави,
Али зашто си погријешила и ти?
Зашто си другога љубила,
Нашу Љубав разорила?!
Никада ти нећу опростити,
А заувијек ћу те вољети.
Пази да те не стигну немири,
А ја ћу се снаћи, за мене не брини!
Детаљи
Сјећам се свих детаља,
Сваког пољупца и миловања.
Њене косе, као златна медаља,
Очи као сунце, пуне сјаја.
Сјећам се сваке поре,
На њеним медним уснама.
Сјећам се рупица,
Са њених образа.
Сјећам се врелих додира,
и језика укуса малина.
Сјећам се ручица њежних,
Меких попут кашмира.
Сјећам се њених груди,
Попут чврстих јастука,
У облику великих јабука,
док су сањале у мојим рукама.
Сјећам се топлих уздаха
И ноћи врелих без сна.
Сјећам се Љубави сваког момента.
Сјећам се, са сузама у очима.
Пахуље
Пољупци врели сијевају.
Вјетрови хладни дувају.
Пахуљице на усне падају,
Са уснама се стапају.
Сњегови не престају,
Срца нам се спајају.
Вјетрови пахуље разносе,
Љубав нам доносе.
Снијег и даље не престаје.
Много хладно је.
Али када нам се усне споје
Нама топло је.
Хладноћа нам ништа не може.
Љубавни осјећаји се размноже.
Када те ја топло пољубим,
Одмах хладноћу побиједим.
Ти си мени једина,
Ја сам теби једини,
Ништа нам не могу снијегови,
Ни хладни вјетрови.
Да, ти!
Треба ми неко хитно и брзо,
С ким ћу да се сакријем.
Негдје далеко од свега,
Ово разочарење да прекријем.
Треба ми неко, с ким ћу да ћутим,
С ким ћу додирима причати.
Треба ми хитно и брзо,
Не знам колико ћу издржати.
Опет сјетим се тебе,
Као по неком старом злу,
и Љубави коју ти поклоних,
као по древном правилу.
Сад бих те опет волио,
У наручју твоме се скрасио,
Усне ти уснама миловао,
Њежно тијело ти Љубио.
Требаш ми управо сада.
Требаш ми као оловка и папир.
А ти си ту, негдје близу,
Док мене убија немир.
Али шта ми то вриједи,
Када ниси тик уз мене,
Када ме не додирују,
Твоје руке свилене.
Труд
На твом замагљеном прозору,
Цртам срце на стаклу.
Прст клизи спонтано,
У тијелу ватра, као у паклу.
Тебе нема, ни твога погледа,
Руже сам донио замрзнутим рукама.
Чекајући твој пољубац,
На Исусовим сам мукама.
Пјевам ти пјесму
Орфејским гласом.
Али као да не чујеш,
Тишина запљускује таласом.
Послије свега, остало је само једно!
Рекох гласом разорним,
Гласом громова: „Драга Љубим те!“
Ако треба сто пута ћу да поновим.
На тераси стојиш ти,
Осмијехом срећу поклањаш ми!
Силазиш и уснама додирујем те,
Њежно кажеш да Љубиш ме.
Бојим се
Срећан сам што ме волиш.
Срећан сам због наше идеалне Љубави,
Али опет страх постоји,
Опет се бојим, да не побјегнеш ми.
Бојим се да не престане,
Једном, сјај у твојим очима.
Да ће гаснути,
Као ватра у сибирским ноћима.
Бојим се да ће те неко узети
И загрлити непознатим, туђим рукама.
Да ће се Љубав истопити,
Као пахуља у врелим шакама.
Бојим се да ме твоје тијело неће гријати,
Да ме твоје усне неће више Љубити.
Бојим се, јер волим те бескрајно,
Срце ми никада неће бити спокојно.
То и није више Љубав,
Нешто је јаче, нешто више.
Описати не знам,
Твоје име ми на срцу пише.
Али знам те загрлити,
Страсно пољубити,
Сваку жељу ти испунити,
Пажњу ти поклонити.
Знам ти потребе задовољити,
Од зла те бранити,
Живот за те дати,
То је светије од Љубави.
Желим
Мрзим туђе погледе на теби,
Мрзим тијела близу тебе.
Желим да живиш у мени,
Да те увијек имам уза себе.
Желим да су усне твоје, само моје,
Да је твоје тијело само мени предано,
Да нам се вулгарне мисли споје,
Да се тим мислима гледамо.
Желим да нам богови завиде,
Да љубоморни на нашу Љубав буду.
Амор и Афродита да се постиде,
Због нас сви да су у чуду.
Морам
У густим мислима,
ратујем са твојим ликом.
Борим се са очима твојим,
Кријем Љубав у очима својим.
Страх ме Љубав дати,
Поклонити, даровати,
Зато ми срце пати.
Не имаде га ко његовати.
Морам те вољети!
Мораћу ти рећи,
Па шта буде, нека буде,
Хладнокрван сам према срећи.
Избора другог ја немам,
А и када бих имао,
Овај бих изабрао,
Јер морам те вољети.
Треба ми
Хитно си ми потребна,
Као у прошлим,
Нашим страсним ноћима.
Треба ми твој додир,
Твоја чаробна моћ,
Да нађем мир.
Твоја њежна рука,
Твој загрљај,
Сад ријешио би ме мука.
Да осјетим твоје тијело,
У рукама својим,
Онако мокро и врело.
Треба ми Љубав твоја,
Твоји уздаси и усне,
И струк савршеног кроја.
Дођи ми поново,
Молим те, преклињем те,
Моја потреба воли те.
Сјећам се
Сјећам се дана када си жељела,
Када си била смјела,
Да се крај мене топиш,
Да крај мене очи склопиш.
Да ми пушеш у врат,
Да не гледаш на сат,
Да срце ти лупа брзо и јако,
Али да ме Љубиш њежно и полако.
Да ми леђа ноктима мазиш,
Да на своје поступке не пазиш,
Да се препустиш сва,
Да дозволиш да волим те ја,
Свим својим тијелом
И душом свом,
Да дишем у исто вријеме
Заједно са тобом.
Чекаћу те
Чекаћу те на нашем мјесту старом,
Са Љубављу, вином и гитаром,
Са ружом црвеном, као што је твоја хаљина била,
Када си ме први пут пољубила.
Ђаво и анђео
Могу бити и ђаво и анђео.
Ако желиш прво, намигни,
Ако желиш друго заплачи.
Бићу шта год зажелиш ти.
Само да срећна си.
Носићу ореол
И мач паклени,
Само нек срећна си .
Да те Љубим,
Све ћу да учиним.
Мислио сам
Мислио сам кад пољубим твоје усне,
Да жеља за тобом нестаће.
Али жеља све већа је,
Само желим да опет пољубиш ме.
Нема престанка, само тебе желим,
Откад те пољубих не умијем да се веселим.
Свака мисао ми ка теби лети,
Сада ми жеља за тобом пријети.
Мислио сам када поново дођеш
И кад твоје усне додирнем
Да жеља за тобом престаће,
Али послије свега, она само јача је.
За тобом ми срце пати и умире,
Не знам шта је, ваљда волим те?
У почетку сам само хтио да те дотакнем,
Да те Љубим и да заведем те.
Али сада не могу без тебе.
Сваки секунд патња је.
Постала си ми потреба,
Сада схватам да волим те.
Исто као…
Како сам само страсан,
Али према својим стиховима.
И у њима такву ватру носим,
Могла би се носити и са валовима.
Е ту ватру, даћу теби и твојим уснама
Запалићу кожу на твом тијелу.
Вулгарно ћу ти тепати, сатима.
уснама те мазити, тако узаврелу.
Заједно ћемо горјети,
Истим жаром, као у мојим пјесмама.
Са Љубавном војском се борити,
Биће то врхунска драма!
Рођенима
Сва ми бол из очију цури,
Низ образе ми бол жубори.
Око усана коло игра,
Бол опасна попут тигра.
Каналом празним, бол тече,
За кожу ме мучно пече.
Сваки образ грчевито јауче,
Као без мајке млађано куче.
Ех, моји драги гдје сте сада,
Да у мени мир завлада!?
Моји мили и моји једини,
Не могу више у овој тмини!
Сад ваш осмијех мени фали,
И Љубав што сте ми дали.
И загрљај онај чврсти,
Да ме милују мајчини прсти.
Фали ми шала ваша,
Ко код старих лакрдијаша.
Па и свађа, ситна нека,
Боље и она, нег’ бона ријека.
Срце моје сад вас тражи.
Бол да ублажи, крене да потражи,
Склониште неко меко.
Пожелио сам те моја секо.
Пожелио сам и очев стисак снажни,
Сви остали су мени лажни.
Да ћу брзо тамо, срцу кажем,
Вјеруј срце, да не лажем!
Брзо ћу вам мили моји доћи,
Досадило ми у самоћи.
Само за једно срце моли,
Само породицу оно воли!
Хвала, другови!
Љубав више објеката има.
Сада пишем вољеним друговима.
Својој браћи и сестрама,
Без њих сам као слика без рама.
Гледам путеве чудне наше,
Како нам се душе упознаше.
Није случајност да ми поклонише,
Љубав другарску, што се дише.
Они су ми поклон са небеса,
Мој карактер њиховим се исклеса.
Они су ми као постоље пирамиди,
Као птицама морске хриди.
Њихова доброта ми је крст сјајни,
А Љубав њихова накит трајни.
Вјечност сада њима дајем,
Научише ме да никада не посустајем!