«Mi smo opčinjeni svim oblicima nestajanja, našeg nestajanja. Melanholični i opčinjeni – to je naše opšte stanje u jednoj eri nenamerne prozirnosti».
Žan Bodrijar, O nihilizmu, u: Simulakrumi i simulacija
Velika krpa
Žena ravne, retke kose,
Krivih, debelih prstiju,
Sivih cipela.
Ćelavi čovek kome je
Lice negde davno ispalo,
Pantalone usijanog tura.
Slučaj B.B. zaboravljenog slikara,
Ludaka. Njegove slike
Nazvali su potoci prljavih suza.
Rashod. Ili otpis.
Baciće na đubre njegovu ostavštinu.
Sveske s uredno katalogizovanim
Delima. Poneki katalog i
Dobronamerna laskanja upućenih
– nekada davno.
On je bio ludak. Nepripremljen
Za naše vreme.
Bacićemo sve. Njegova oporuka
Bila je izraz očajnika:
Neka smrt poštedi moj životni trud.
Bejah lud,
Ali moje delo bejaše moje iskupljenje.
Molim vas,
Molim i kumim,
Spasite.
Sećanje na Muraj
Noćas ću s mrakom,
Tugom i slatkim mirisima,
Kroz vrata i
Usnula tela stražara
Lutati citadelom.
Snovi će
Kamenih otežalih tela
Bezbrižno ploviti pustim ulicama
Dok ti i ja igramo
Malu igru u pustoši:
Iskorak lagan i ti-opsena!
Mladićki podbočen pocrneli starac
Zelenih vitica,
Odjednom živahan;
Šaljivac s imenom vetra
U prašini, čudotvorac:
Od mora će načiniti
Brokatnu stepu!
Gledaš ga dok se smeje
I talase budi negde
U daljini, a on se
Vraća bliži od senke
S cvetom u zubima,
Pijano bučan, dok se
Razbija o stenje.
Ona je plesačica,
Njezin dom su potonule lađe.
Život je njen tužan
Ko pesma starog mornara.
Vidim joj obris, i tada je lepa,
U noćnim senkama starog Muraja.
Leži mirna, skrivena u tmini,
Molila je «dođi!».
Sada se stidi i hiljadu drugih
Poslova izmišlja.
Budi sam s njom,
Nežno pomiluj
Talase njene i
Počuj tišinu
Od hiljadu priča.
Nežnost neka ti ne silazi s lica,
Ona je tu ko što nikad bila nije,
Veća u smrti od samog života,
i tebe, kog još uvek voli.
Imena vaša Muraj neće čuvati,
Kamen će nestati, i pesma, i val.
Sve će u prašini iščeznuti,
Na kraju i ona u večnoj noći,
U zvezdama dalekim.
A ja ću noćas s mrakom,
Tugom i slatkim mirisima,
Kroz vrata i
Usnula tela stražara
Lutati citadelom.
Letovanje
Bilo je to jedno škrto,
Rodbinsko, podstanarsko more.
Ne mnogo sirotije od ostanka
Kod kuće.
Na muku i oskudicu
navališe virusi:
osuli smo se i prosrali.
Autobus nam pojede dva
Dana života. Klozet, čekaonice
I infuzije još dva.
U olakšanju, kod kuće,
Krismo se od ol inkluziv smarača:
Polenske kijavice svakog leta.
Hiperion
Sunčanik otkucava podne u mojoj glavi.
Mrklog mraka kaznu bleskovi
Čine težom.
Ono što poslah kao uhvaćeno
Sada me hvata
Mnogim hladnim
Opužujućim
Pipcima.
Osmičaste putanje mraka i svetla
Moj život čine prostim.
Moja patnja se smeje.
Nju piju geniji.
Topla i hladna svetla,
Ona pojedinačna i
Ona u jatima. Ona koja
Zaslepljuju i ona
U bledim tačkama.
U tamnici ležim.
Oduzeli mi svetlo,
Kao kaiš, kao šnire…
Moji spomenici od peščara više ne postoje.
Oduvani s vetrom lutaju pustinjom.
U svakom zrnu koje pamti svoje mesto
u strukturi sada je sloboda prvobitnog haosa.
Žena s telom lava moguća je kao i
bilo šta drugo.
Goleme sedeće figure i obojeni stubovi
Sada su dine i peščana mora.
Suvo brodovlje što plovi zvezdanim okeanima
igra se u snopu svetla podzemne grobnice
kao milioni čestica.
Svetovi kolutaju u svojim
mogućnostima.
Suze su moćne, radosti razorne.
Tuge na mračnim periferijama bez sunaca
Ridaju svoj kolosalni smeh.
Priče se gube u nepojamnim proporcijama.
Izlivi i uviranja smenjuju se
U sporim munjama.
Jedno se ne pokazuje.
Ono uživa u protivrečjima
Mnoštvene samoće.
U toku je preosmišljavanje.
Žena u ogledalu
Marijana.
Zašto smo te kastrirali?
Iščupali taštinu iz tvoje
Utrobe.
Suočili te sa podjednako
Odvratnim krajnostima.
Opametili.
Obezobrazili.
Dali ti oružje u ruke,
Zanemarivši oružja u
Drugim tvojim udovima.
Razoružali te i
Poslali tamo gde sami
Ne smemo,
Ne možemo,
Nećemo,
Ne znamo…
Dani leminga
Plavi vrhovi gde nebo
Ogleda svoju moćnu pustoš,
Oštra venačna nabiranja
Mladih gora u kojima život
Pulsira beskrajno sporim
Taktom eona.
Visina, glatko kamenje i
Pustinja otimaju dah.
Nesvestica je naše
prirodno stanje.
„Draga Daro, ne mogu više.
Ima dana kao ovaj, kada se
Kroz prozor osim jablana i planine
Ništa ne vidi. I moga odraza koji
Prkosi toj nehajnoj lepoti;
Odraz naočara duplo odražava
Moj pogled i prizor napolju.
Strašno je da duplo staklo,
Mojih naočara i okna, stoji između mene
I te besmrtnosti. Kada bi se otklonile sve
Prozirne prepreke, shvatili bi da
Između nas i smrti nema ničega.
Ne zameri. Ljubi te tvoja
B.”
Lutkar
U maloj korpi za rublje
Rigor Mortis jedne lutke.
Bez kanapa sav trud je badava.
Nije važno precizno dleto.
Ljubav malog oruđa
Tihe, blede useke pravi.
Kičica s jednom dlakom,
Snop trepavica, nozdrve.
Ipak, mrtva si, umetnosti moja!
Kao detence mrtvo na slici,
Kog živog prave za večnost.
Spretnost druga sada vredi.
Publici se podmeće čudo!
Ni vitez, ni ratnik
Okupacija austrijska, to je
Bilo stradanje naroda koji nije
Bio ni vitez ni svetac.
Isidora Sekulić, 1921.
Nije svaka muka martirijum.
Muče se lopovi, siledžije,
Ubice, čedomori…
Ne treba umanjiti njihov bol,
Ali on ne svedoči
ništa osim sebe sama.
Tetka-Desa, godina
Devetsto šesnaesta;
Dok su se zezali u Špigelgase,
Kabareu Volter,
Iljič, Valzer, Cara i društvo,
Prodala je svoje trošno
Telo starijem podnaredniku,
Upravniku magacina
Za kaiš slanine.
Podnarednik nije
Bio zadovoljan, džepnim nožem
Odsekao je pola, drugu
Polovinu stavio je u džep,
Ispio rakiju sa sela iz
Devetsto četrnaeste,
Pljunuo na čist pod
I otišao ne oprostivši se.
Tetka-Desa tetka-Mari:
„Jozef voli moja mala,
uska mesta… Smejemo se često
zajedno… ”
Sunčane zadušnice
Oktobar, jesenji april;
Mesec sunčanih zadušnica.
Obilat plačem i beznadnim
Iščekivanjima.
U ruhu mog trošnog tela,
Neka sila, neki lahor,
dovukla me k tebi.
Kakva sreća!
Usta pevaju bolje od srca, a ono je
Zgromljeno
Večitom mesečinom.
Voćnjak obran, pust i nežan,
Malaksale ljupkosti
Nad ružama zimskim.
Rastinje s groblja…
Durbinom mutnim, jedva
Dogledam „okrutni april”,
Sav od slivenih nejasnoća.
Skačem u vrtlog zapadnog vetra!
Blagi petak
Odahnuh pod brezom.
Lak i pevljiv bejaše taj san:
Oprobati
Prodorno
Podrobno
Probodeno
Podne…
Izvesno je:
Lošeg glasa ne može biti
Iz svetlih dubina nebesa.
Ono je nalik majčinskom napitku:
Nekoj plavoj kamilici!
Zašto bežim od ljudi
Kad ih toliko volim?
Pita se plaho stvorenje
U šupljoj, staroj šumi.
Ono lako klizi liskama,
Umire brzo, bez glasa,
U kasno jutro,
Blagog
Petka…
Godina malog cara
Ganut bejah tihim smirajem,
Nad padinama još svetlim:
Tamo gde bokori mirte buđahu
Uspomene.
Dok hodasmo lagano, jedan dečko reče:
„Gle, ovog časa, neko tvoj strada;
Ne mnogo daleko od lučkih baraka
I stare kamene krčme, gde pevasmo
Nekad.”
Zaćutasmo nad malim grobljem u dolini.
Nijedan spomenik ne bejaše bez lišaja.
Malo stado odbijaše žalobnim zvonom,
Bez ičije pažnje sâmo se vraćalo
Kući.
Svetlo se gasilo za brdima, mi ga sledismo
Pogledom punim sete. Biće vremena za skroman
Sprovod i jecaje dok sasvim ne potamni nad
Gradom.
Tamo nas čekaju uvek iste krčme,
(Staro društvo što prašta svemu,
Pijane svečanosti, ode uzaludne)
Gde jednom čekasmo malog cara,
A on se tamo nije
Pojavio.
Disocijativna fuga
Dok ne sačekam sa svaka stvar legne kako treba,
proći će sve komete i sve eklipse,
sve konjunkcije i svi apogeji.
Natalna karta ispisana
copy-paste rutinom,
i sam brkam svoje dane s tuđim.
Odugovlačiti i nadati se detaljima pod
snažnim mikroskopom
koji beleži samo
spore hirove kvarka,
to znači pristati na siromaštvo
svakodnevnice,
siromaštvo uopšte, ne praviti se
ni pametan ni bogat, ni veći
od subatomske čestice.
Zašto ne probati?
Odbegla čestica s planom,
anterogradnom amnezijom
i papučama.
On nije lutalica,
pronalazi uperen prst i staje ispred
njega, spremno odgovara i
mogućnosti se otvaraju.
Kada bi mogao da pojasni sebi
budućnost.
Kad bi to iko mogao…
Vratio se posle dvadeset godina
kao Rip Van Vinkl,
bio je budan
u drugom životu,
sada je napokon ponovo
zaspao kao glava i brada,
kao svoj na svome,
među svojima.
Ruganje melanholiji
…„Gracije borave u njenim borama…”
Spustila je tašnu, čvrstim gipkim
Hodom prišla je ogledalu.
Bila je zadovoljna.
Svojom starošću,
Svojim novcem,
Svojom odlukom.
O, kako je njeno staračko,
Zbrčkano telo namah nestalo
Ispod pokrivača!
O, kako je bljesnula njena veštačka vilica!
Radosno u pokretu mlohave ruke:
„Join me!”
Posle samo šištanje,
„muljanje u kaši
organskog raspadanja!”
O, kako je njeno otvrdlo stopalo
Mazilo njegove listove,
Prevlačeći nepodrezanom
Kandžom po mladom mesu…
O, kako su njene grudi bile
Odbačene kese u kojima je
(dosta, dosta davno)
neko dete nosilo
zlatne ribice!
Naborano, stegnuto,
Bolesno, pocrvenelo lice,
Rupa, rupa, zjapi pod njim
Kao pljuvaonica!
„Pljuni me!”, kreštala je
preko muzike s tv-a. Vikala,
glavom udarala u okvir
neudobne hotelske postelje.
O, kako je prljavo, popodne,
U sivim barama susnežice
Trajalo dugo, dugo.
„Zašto si tužan? Zašto si, koji moj,
tužan? Ne plaćam tvoju
melanholiju…”
O, kako su crne pokisle ptice
Gledale sve to sa simsa,
Nemoćno širile mokra krila,
Nikada se neće osušiti,
Jer ove kiše su večne…
A mokri neki vetrovi duvaju…
Gručo Marks, moja devojka, prokleti pijanac i ja
Potresen do suza…
Zatim prestaje,
Onda nanovo, podmuklo,
Iz sve snage…
Bol!.. Bol…
Srce stegnuto,
Raskvašene čestice
Svetla, rotirajuća,
Nema svetla…
Pade mi na pamet Gručo Marks!
Njegove naočare,
Brkovi i hod.
Nasmejah se tiho,
Bez grimase, samo drhtanjem,
Obrisah suze.
Svi smo bili zajedno:
Gručo, ona, prokleti pijanac
I ja; svi zajedno od detinjstva.
Uporno zajedno, da nas je samo
Smrt mogla tako
Zauvek spojiti.
Elpis
Kao neka anti-muza držala si moju ukočenu ruku koja je htela pisati.
Kad sam bio željan čitanja, slala si mi tupi san na oči i mrtve želje tela,
Kad sam hteo da govorim i slušam, nemim svetom dokazivala si večnost.
Tvoje puteve nikada razumeo nisam,
Tvoj hir je gvozdeni egzercir trubačke logike,
Tvoj rog obilja nikada nije postao moje obilje,
Tvoju milost patio sam kroz ispaštanje,
Tvoje raznete kelpsidre behu neobećavajući počeci.
Uvek si bila korak ispred i korak iza,
Uvek u raskoraku koji je to bio samo za mene,
Uvek sa čvrstim dokazima pogrešnosti sveta,
Uvek u masi koja se nije ni smejala ni plakala pod Krstom,
Uvek na četvrtom krstu na kom nije bilo nikoga.
Celog života čekao sam da prođeš kao gladne godine,
Celog života hodao sam utabanim, širokim, prohodnim sumrakom,
Celog života čekao sam život, a ti si samo ćutala i tekla,
Celog života kidala si opne krila mojih krhkih stremljenja.
Sada odlaziš, podmuklo hladan maj te prati kao maj-or-dom,
Sada me ostavljaš u slobodi teškoj kao oblaci od olova,
Sada, u novim dimenzijama bez tebe, otkrivam male bliskosti.
Izdaja
Izdade majka, izdade brat.
Izdade žena, izdade sin.
Izdade sestra, izdade drug.
Izdade puška, izdade prag.
Izdade pas, izdade konj.
Izdade glas, izdade san.
Izdade truba, izdade frula.
Izdade stado, izdade stog.
Izda odelo, izdade kapa.
Izdade pogled, izdade trk.
Izdade noć, izda i
dan.
Izdade sve, izda i
kraj.
Pametar
Pamtim dobro.
Pamtim rado.
Pamtim dugo.
Pamtim.
Pamtim samo bele stvari:
odžačare i mrkli mrak,
bubašvabe i tiganje,
najbrže sprintere i najljuće boksere,
zle oči i udovičke marame,
ono ispod nokta i nadimke komunjara.
Pamtim samo lepe stvari:
ugaz u govno, autobuse iz 90-tih,
činovničke oči i navijačke pesme,
sreću zbog tuđeg bola i čačkalice,
prdež cimera i psovku žene s brkovima,
čučanj iza žbuna i parenje divokoza.
Pamtim samo čiste stvari:
ono kad me izda muriji i prozore naših gajbi,
dvorišta predgrađa i slavu vojskovođa,
sva poštenja i mnoga čuvenja,
poziv u rezervu i ljubav jedne bogatašice,
malog debeljka posle palačinki i zemlju-hraniteljku.
Pamtim samo zdrave stvari:
kašalj invalida u zimsko jutro i tvoje nokte na nogama,
kožu ispod pazuha i magline rentgena,
šume bez drveća i reke olovnih voda,
rumeno jutro i rumenu tebe što buncaš i bulazniš,
blede aktiviste i sendviče iz partijskih kutija.
Pamtim dobro.
Pamtim rado.
Pamtim dugo.
Pamtim.
Mama
za kuhinjskim stolom čitam
listam prevrćem
beležnice fotografije u neredu
jedna u mom krilu
oproštaj moje majke
dom za stare
davno
davno
bio si reče mali
drugi ili treći osnovne
možda nešto kasnije
možda nešto ranije
bio je dan žena
ili nešto slično
pevao si reče
veoma lepu pesmu
ne sećam se reči
ni melodije
samo svojih suza
potom si me poljubio i
pružio mi buketić žutog cveća
bilo je to neko
malo ljupko cveće
nežno je pogledala u daljinu
u prozoru je cvetao maj plav zelen
beo čist jezerce kao oko
umiljate životinjice
taj dan
to cveće
možda i pesma
nežno dozvan dan
kada je ko zna gde
ko zna zašto
ko zna od koga
dobila svoj prvi buket
i nekog poljubila
zagrlih i sakrih to sećanje
kao detešce
malo i drago
davno
davno
More
Šta je izbacilo more?
Mrtvačke oči riba,
Baru što vetrom se ziba
I sivo ćutanje zore.
Plave trave i marame,
Gusarskih srdaca kore…
Šta je izbacilo more?
Pesmu, uzdah i nas same.