Pavle Mijuković

Nebula

Kapi kiše

Slušam kišu,
opet kapi lupkaju po simsu,
nebom se prolomi koja munja,
zaslepi me.

Stvoren u ništavilu,
beznadežno tragam,
vraćam sećanja,
probadam se oštricom emocija.

Ukus krvi u ustima spaja me s tamom,
s tom jedinom ženom koja je tu,
koju boli moj boj,
koju prže mrlje moje sreće.

Sobom vlada muk,
sat koji se ne čuje, spava,
misli odlaze s kišom negde,
vraćaju se usnule.

Ne osećam da sam živ,
niti da išta vrede reči,
jer i one kao misli odu,
ali se ne vrate nikad.

Život stvoren carskim rezom bledi,
uzima danak,
bez milosti mi uzima sve,
ubija me svojim postojanjem.

 

 

Bekstvo izvan uma

Noćni sam šetač,
onaj koji diše s rekom,
koji ostavlja osvetljen grad,
koji teži neizrečenom.

Pokori me samoća,
pa često ćutim da ne bi čula,
da ne bi neku reč ukrala,
sasvim slučajno.

Nesposoban da sagradim dom,
okrenem se nekim tajnama,
istinama koje nikad neću čuti,
ljubavi koja nema cvet.

Pokušam da sklopim oči,
ali me slike ubodu poput trnja ruže,
nanesu mi trajni nemir,
maštanje bez snova.

Posegnem za nožem,
u želji da prekinem sve to,
ali tu ugledam đavola nasmejanog,
jer ludim,
jer nestajem.

Odložim predmet sudbine,
pa mu se nasmejem u lice,
vrhovima prstiju obrišem suze,
utonem u beskraj.

 

 

Lovac

Miris krvi u čoveku budi zver,
ono ružno biće koje se s njim rodi,
koje otvara utrobu majke,
para je svojim jecajima.

U zimskim noćima ne spava,
nemirno,
traži svoju žrtvu,
svog palog idola da ga vodi.

Ne živi od osećanja,
već od zvuka cepanja mesa,
od agonije koju nanosi,
od bola koji ga hrani.

Noć mu je saputnik,
a dama odevena u odore meseca,
zakleti prijatelj,
njegova svetla strana.

Umire daleko od pogleda,
daleko od svoje zvezde,
uzdiže se sjajnom svetlošću,
u sredinu Teriona.