Fioka

slobodni umetnički prostor

"NOVEMBAR ĆE ZAVRŠITI PESMU" Mile Lisica

poezija

DVADESET MRVA

Dvadeset kvadrata jeseni
Izgubljeno ispod kože
Budi me

U oku mi fermentisana tišina
Na ramenima kasne ptice
U kostima plove lađe
A more nadolazi
Miluje početak kraja

Očima ga čuješ

Dvadeset galona jeseni
Na jednoj staroj fotografiji
LJubi me
LJubi te

Pre nego oslepim
Postani nebo
Magla sam na reci
Neka svu prazninu tvoju
Izmeri zemlja u meni

I videćeš
Ostaće dvadeset mrva duše
Da te čeka

Dvadeset mrva bezvremenih

 

 

JESEN

Ne mogu ja njima reći koliko volim jesen
Slep je to narod
Grub

Ne ume sa bojama
A jesen bez boja

Može li neko zamisliti jesen bez boja
I dlanove pune lišća
I ono čekanje kiše
Celu jesen bez žute
Bez šarenih kišobrana
Što rastu iz rebara slučajnih prolaznika
Na ulicama kojima si prolazila
I onima do njih
Na kojima te još uvek čekam
Na kojima te još ljubi
Moja duša

Ne mogu njima reći koliko volim jesen
I onaj mali svemir ispod kaputa
Kada se skupiš uz mene
A prsti nam se ujedaju
Od sreće
A zagrljaj postane mera svega

Ne mogu njima reći koliko volim jesen

I da svaki list je
Samo ljubav
Samo ljubav tvoja

 

 

NEDOSTAJANJE

O kako mi sada nedostaje
Neki jednostavan dan
Jesenji

Da mi u kostima zašumi reka
I da na njoj dve patke plove
I da dugo
Dugo pričaju o ljubavi
Ispod celog neba
Ispod celog rebra

O kako mi sada nedostaje
Metar jedne male ulice

Da me u zglobu jutra
Beli leptir u njoj uči molitvu
Da mi koren i cvet
Nikad ne izgube
Nadu i ljubav

O kako mi sada nedostaje

Da me pod kožom razlistaš
Kao dete
Bukvar
U prvom osnovne

 

 

ZBOG TEBE

Zbog tebe mirišu dunje
Pale se zvezde
More se peni

Zbog tebe cvetaju ruže
Kiše vole novembar
Nebo je plavo

Zbog tebe pišu pesme
Zvone manastirska zvona
Deca se smeju

Zbog tebe kradu jabuke
Daju imena bubama
Veruju u ljubav

Zbog tebe postoje boje
Pomeraju se planine
Zlato se sjaji

Zbog tebe mirišu dunje
Pod mojom kožom
U mojoj glavi
U mojoj glavi

 

 

OPET MIRIŠU DUNJE

Ono što me ubilo
To još ljubim

I od svih
Najviše nemam

Nije me strah
Pritiskati tugu

LJudi sa ranama
Nikad ne nauče reći zbogom

LJudi sa ranama
Umiru dva puta dnevno

(Srećom jesen je
Opet mirišu dunje)

 

 

SLOBODA

U njenom oku koračaju brda
Gore boje
Smeju se vetrovi

Nebo plače kada je tužna
Ptice ućute
Trava ne raste

U njenom oku čamac plovi
Pevaju ribe
Sanja novembar

Kada je srećna
Zovu je sloboda

Nikad ti neću reći zašto

 

 

NE VOLIM JESEN

Ne volim jesen
Novembar me zbunjuje
U oku se nakote male kiše
U grudima polude tiha čekanja
A prostor ispod rebara ispuni zemlja
I ništa više
I ništa teže

Ne volim jesen
Duša je u jesen puna ožiljaka
Između udaha i izdaha
Svaki nemir
Svaki otpali list
Svaka bol
Jedan je mali deo nas

Ne volim jesen
Dok pleše u tvojim cipelama
I nosi tvoje haljine
U neka okrugla jutra
U neka
Neka
Daleka jutra

Ne volim jesen

U meni te crtala
Od glave do pete
Izgubljenu

 

 

SLIKAR

Neka te ne zbuni
Gustina mojih slova
Na krilima ptica

Prsti su mi jednom klijali od ljubavi
Osećanja oblikovala kosti
U bistroj kapi rose

Neka te ne zbuni
Svemir o kojem smo pričali
Između dva zalogaja tuge
I pet grama sreće

Nije to naš svemir
Nikad nije ni bio

Neka te ne zbune
Vrata duše
Ispod rebara slikara

Ne veruj bojama
Slep te je vaskrsao

Svuda po mom srcu

 

 

MORE

Pamtim pesmu kamena
Dok se dan kotrlja ravnicom
U prozorskom staklu
Što se magli
Na izgovor prvog slova tvog imena

Pamtim žive
Što su iz tuđe smrti pobegli
Zarad ljubavi
Sa žabljim očima
U mesu ptica

Pamtim mrava što mi je obećao tvoju ruku
Usred zelenog polja
Gde se ova pesma leči
Obučena u haljinu oblaka
I kožu pokošenih trava

Pamtim pred svaku kišu
More što se peni

Crveno
Crveno
U meni
Meni

 

 

LIŠĆE

Ne ljuti se
Jesen je ove godine poranila

I to što noćas kaplje
Nisu moje suze

To samo lišće plače u meni

To je samo žal za uspomenama

 

 

U BARICAMA PLAVOG NEBA

Reci mi
Koju molitvu šapućeš
Kada te neko boli

Dok sunce ljubi mokro lišće
Po trotoarima
Na kojima nedostaje
Samo trag tebi dragih stopa

Reci mi
Može li se još jednom cvetati
Posle suza

Dok novembar raznosi žuto lišće
Po trotoarima
Na kojima se posle dvoje
Samo jesen ljubila

Reci mi
Koju to molitvu šapućeš

Kada se već dva veka
Ne možemo sresti
U baricama plavog neba

 

 

U OKU ŽIRAFE

Kada mi nedostaješ
Čekam te ispred zgrade
Na napuštenim peronima
U oku žirafe

Kad mi nedostaješ
Sećam te se
I pišem ti pesme
U oku žirafe

Kada mi nedostaješ
Zavolim svoje daljine
I ništa me više ne boli
U oku žirafe

Kada mi nedostaješ
Bavim se sanjarenjem
I pitam se zašto smo prestali da se ljubimo
U oku žirafe

Kada mi nedostaješ
Otvorim tri flaše vina
I pijem te
Pijem
Iz oka žirafe

 

 

JAGODE KRAJ PUTA

Pod kožu sam zašio šaku divljih jagoda
I dve harmonike
U kojima se krv ravnice meša
Sa malo nostalgije i malo štaub šećera
Kao i moja ljubav

Disanjem sam vezao oblake za svaku granu nade
I jednu želju
Onu najmanju
Da nikad niko ne izgubi nekog
Kao tebe ja
Kao mene ti

Pod kožu sam zašio šaku divljih jagoda
I obećao srce onoj

Sa malo zemlje i malo neba
U kostima

Što nikad nije volela jagode
Ubrane kraj puta
Nežnosti

 

 

SVE DUPLO BOLI U JESEN

Čuješ li plač deteta u meni
Ne mogu mu zagrliti bol
Koliko je samo snova propustilo
Koliko se samo kupalo u neznanju

Nebo ga boli u jesen

Čuješ li
Treba mu tišine
Tišine mora
Ništa pod kožom vekovima nema

Zemlja ga boli u jesen

Oči su mu sve dalje od svitanja
Srce tek mala slika
Na kraju ljubavi
Iskočila iz svog rama

Vazduh ga boli u jesen

Na kraju ljubavi sve duplo boli
Duplo
U jesen
U jesen

 

 

TRAŽI ME

Traži me tamo
Gde su sve nežnosti kvadratne
Gde je cesta od sna

Traži me u obalama reka
U očima drveća
U tišini jesenjih boja

Traži me tamo
Gde su male ulice najživlje
Gde trudne zvezde sjaju

Traži me u malim nestašlucima trava
U dubokim tanjirima ravnice
Kraj kojih Dunav teče

Samo
Ne traži me na grobljima
Na kojim nikad nisi bila sama

 

 

IZMEĐU TREĆEG I ČETVRTOG REBRA

Načne me novembar
Između trećeg i četvrtog rebra

Zaljulja se ravnica
U posvetama
Osetljivim na dodir
Na svako sledeće čitanje

Načne me najčešće noću
Kada se oči odmaraju od boja
Kada se duša stišava u tišini

Načne me tako
Da ponovo učim da dišem
Da ne verujem nikome
Da te posle sna dugo tražim
Da te tražim
Da te i nađem

Jednom sam te i pronašao
Između želje i kože
Maglovitu

I evo već dva veka tražim odgovor

Kako slepcu objasniti drveće
U jesen
U jesen

Načetu
Između trećeg i četvrtog rebra

 

 

KAPIJA

Otvori me
Napuni mi oči suncem

Crtaj mi usnama po ramenu
Zvezde uhvaćene u sopstvenim očima

U grudima mi je sve pravolinijski raspoređeno
I ljubav
I srce
I dva rebra
I ova nedelja
I oči

Bojim se
Sve drugo je ostalo isto

Pre nego umrem
Molim te samo spasi mi senku
Bez nje sam kao brod u potoku
Kao list bez jeseni

Napuni mi oči suncem
Otvori me

Krv mi je kao kapija

Ne može svako ući
Ne može

 

 

SVE TVOJE NEŽNOSTI SU OKRUGLE

U meni se seješ
Kao paleta žute novembrom

Svuda te ima
I sve tvoje nežnosti su okrugle
I svaka laje zaljubljeno
I svaka je dete
Nestašno
Nestrpljivo

U meni se seješ
Kao reči po papiru

Svuda te ima
Gde god da odem
Osetim te na živim ranama
Samo još ne znam
Da li si otrov
Ili lek

U meni se seješ
Okruglo

Okruglo
Zauvek

 

 

DAJEM TI RUKE

Dajem ti ruke
Sva se u mene zavuci
I ćuti

Dajem ti oči
Pravo jesenje jutro
U mladom proleću

Dajem ti dušu
Sobu bez prozora i vrata
U njoj se ljubav još rimuje

Dajem ti ruke
Moje srce više nije moje

 

 

NOĆNA TIŠINA

Noćas biljke imaju moje oči
Drhte iznutra
Pod tvojim nebom

U zglobu tišine magla se mresti
A žuta guta belu

Noćas jesen ulazi u sobu
Zamišljena
Taj bakarni cirkus boja
Posle kiše

Noćas od lišća žuta
Ništa
Ništa
Nije tiše

 

 

ZVONO

Pod kožu mi se uselilo zvono
Pet kilograma bakra
A duša tek zašumi meko

Korak me ne sluša vekovima
U srcu osamljena ravnica raste
Još je gaze između jave i sna
Mali mravi
Od stakla

I tako ožednim
U krugu lepe tišine
Što talasa
Što se talasa

Pod kožu mi se uselilo zvono
Biljke me zamišljeno gledaju
Još od prve molitve

Koju niko nije čuo
A svako je u nju verovao

 

 

NOVEMBAR JE SA DRUGE PLANETE

Čuješ li
Novembar je sa druge planete
Smeje se na grčkom
Odlepi mi se sa đonova
Zavuče pod tesnu kožu
Rasadi boje u moje uši
Pod moja rebra
Do stopala
Do smrti
I teši me
I šapuće mi ludosti
Samo da te prebolim

Čuješ li u kapima kiše novembar
Svaka bi kap da bude šegrt tvojih želja
Da ti zloupotrebi misli
Otruje maštu
Da vekovima hodaš izgubljena hodnicima svoga tela
Da te zašije za sebe
Da osetiš gustinu njegovih nemira
Dok ti krade neprežaljeni zagrljaj
Možda moj

Čuješ li novembar
Ćuti o tebi
Dok krv mu laje pod noktima
Tvoje ime

 

 

BOLEĆE TE KOSTI OD TOLIKO LJUBAVI

Jednom ćeš iskašljati čežnju
I boleće te kosti od toliko ljubavi
Oči će ti postati zastave izgubljenih svetova
Ili možda sloboda ako si prestala da vežeš srce
Na mirnom nebu
Ispod kojeg je samo zemlja minirana poljupcima
Namenjenim onom koga nikad nisi imala
Onako kako si želela

Trošićeš život čekajući da te zagrli
Baš onaj što ti je uneo nemir u dušu
A možda ni sam duše nije imao

Boleće te kosti od toliko ljubavi
Uvek je tako kada samo jedno voli
U sobi bez zida
U noći bez nade

Jednom ćeš ćutati bol
I imaćeš ljubav
Samo na tebi je kako ćeš je nositi
Da li kao mir
Ili kao večno prokletstvo

 

 

PRVA KAP KIŠE

Gledam bakarno lišće
Kako prelepo stari
Kako se kotrlja po zaljubljenoj zemlji
I osećam kako mi se duša puni bojom
Kako mi krv u venama šušti
Šušti čarolijom
Lepo i tužno

Šuma ćuti
Još je udata za plavo nebo
Još čeka oktobar da je pozove na poslednji ples

Gledam bakarno lišće
I pitam se
Treba li uplašiti jesen
Pre nego se zgužvaju oblaci
I ta prva kap kiše
Svima te ispriča
Svima

 

 

ONA

Ona diše mojim plućima
Šeta po nekom davno izgubljenom proleću
I čeka me
Čeka
Tamo gde se sve već čekalo
Tamo gde je sreća upala u nebo
I sama čekajući dan najobičnije sreće

Ona cveću daruje nežnost
Šapatom izgubljene devojčice
Što pod kožom oseća more
Kao da nema ništa sa njim
Kao da nikad nije plovila od obale do obale
Kao da to more nikad nije unelo nered u njenu dušu
Kao da joj nikad ne šumi
Ti si sve moje
Sve moje

Ona sve više zaboravlja da diše mojim plućima
Menja se
Sve je više plaše krovovi
Žedna je
Rastavljena od nade
Na najsitnija sazvežđa
Najtiše note

Ona

Još su joj mape bajke
Samo sve manje veruje u njih

U nas
U ljubav
U PRAZNIM RUKAMA

Zbog tebe mi duša izlazi iz skrovišta

Galami
Rasplače sva naša mimoilaženja
Do stida
Do kostiju

Gde god da zbog tebe odem
Uvek mi tu gde stignem nedostaje deo
Onaj mali
Malecki
Neki ga još uvek zovu srce

Zbog tebe vetrovi govore stihove o ljubavi
Na napuštenim trgovima nade
Gradova gde sam te prvi i poslednji put sreo

Zbog tebe u meni najglasnije su tišine
Ti ih čuješ
Ali ne razumeš

Zbog tebe
Ni sam ne znam koliko nosim

U praznim rukama
LJubav

 

 

SREŠĆEMO SE

Srešćemo se pod golim brdom
Tamo gde ti trave ljube kolena
I jesen raste iz tišine
Nasmešena

Srešćemo se u krugu nežnosti
Na staklima izloga
U tankoj pukotini jutra
Dok more drhti između obala

Srešćemo se u pesmi
Na balkonima
Na mršavo belim laticama
Zaljubljenim u novembar

Srešćemo se
U plavom
Što prolazi
A ostaje
Zauvek u nama

 

 

TUŽNA LJUBAVNA PESMA

Između nas i njih more
Lavirint
Uspavana emocija
Koju nema ko da naslika
U futuru

Između nas i njih vetrenjače
Nebo koje čeka kišu
Kiša koja čeka nebo
Ispod noktiju

Između nas i njih pas
Nacrtan olovkom
Na bezbednoj udaljenosti
Od srca
Od očiju

Između nas i njih
Tužna ljubavna pesma

I prsti
Što vekovima neustrašivo vrište

LJubav
Samo ljubav

 

 

TIHI NAČIN SMRTI

Jesen
Ništa između

Pokošeno nebo iznad granja
I lišće što se još trese od ljubavi
Beživotno
Prenoćilo u duši
I ispilo mir iz dlanova

Sredinom jeseni kada neko odlazi
Pola me pojede tišina
Druga polovina mene u stih iskrvari
Polumrtva od ljubavi
I malo nade

Jesen
Vetar će završiti pesmu

 

 

DO NEBA LJUBILA

Dan nas je progutao
Legao na leđa
I smeška se
Smeška

O ljubavi nije bilo ni reči

I jesen je legla u nas
Cela
Drhtava
Još uplašena od naših želja
Naših raširenih ruku
U pravcu novembra

O ljubavi nije bilo ni reči

Ulica u nama rasplakala je harmonike
I mi smo počeli plakati

O ljubavi nije bilo ni reči

Seti se

Samo je tišina
Zaleđeno more u nama
Do neba ljubila
LJubila

 

 

TUGA JE ZARAZNA

Neko je pustio unutra u mene sve žute vagone
Pod kožu mi ulio muziku neba
Lišće opalo

Neko je smeh trava zatvorio u moje oko
Dve iste jeseni vezao za kosti
Maglu neprozirnu

Neko je pod mojim rebrima pisao pesmu
Uselio pijane zvezde u redove
Golih grudi

Neko je želeo da ozdravim
U jesen
U jesen

Od ljubavi
Od boja
Od ljudi

 

 

IZMIČEŠ MI

Izmičeš mi duboko pod morem
Na moje rame naslonjena

Izmičeš mi iz zalogaja sunca
Sa fotografija složenih u kutiji od cipela

Izmičeš mi u očima pijanog svirača
Na pariskim ulicama koje si volela kao oca i majku

Izmičeš mi u ovaj dan otrovan daljinom
U ime želja neostvarenih

Izmičeš mi iz beskrajnog beskraja
LJubavi ove

Izmičeš mi od jedne ruke do druge
Da me nebo celo boli od nedodira tvog

Izmičeš mi za dve lepote sveta
U obliku nejednakom

Izmičeš mi
Svuda gde pada list i cveta cvet

 

 

ONA JE

Ona je buket
Čudo

U sebi nosi nevidljive krovove
Priča sa kišom
Doručkuje fotografije
Dalekih predela
I uvek se smeje

Ona je oktobar u vinogradu
Čarolija
Karneval što se uselio pod kožu trava
Nežnost lista
Dva tona tiša od nade

Ona je putovanje
Lirika
Čežnja mora za mornarom

Ona je
Žena ili mašta

 

 

DOK SI ME LJUBILA

Mene su streljali jedne jesenje noći
Bez kišobrana

A samo sam želeo da me drži za ruku
Neko ko zna da čita moje poljupce
I da tek tako bez razloga kisne na kiši
Sa dva oka
Zauvek zagledana u dva oka moja

Mene su streljali jedne jesenje noći
U mojoj pesmi

A samo sam čekao nekog da mi bude vazduh
Nekog sa dušom na vetru
Ko razmišlja u bojama
I ko se nikad neće ustručavati
Da me voli
Bez kišobrana
Pa i posle dva života svoja

Mene su streljali jedne jesenje noći
Decenijama

A ti
Ne sudi mi prestrogo
Samo sam voleo da gledam
To malo sazvežđe u tvojim očima

Dok si me ljubila
Dok si me ljubila na kiši

 

 

RUKE

Ujedaju me tvoji prsti
LJubi me proleće u olucima noći
Sa jutarnje trave ustaju zvezde
Neke je ljubav zauvek pretvorila u rosu

Znam da si srećna
Kažu da prsti nemaju sećanja
Znam da se nešto dešava u kosmosu
Zbog čega sam i ja divlje srećan

Nikad ti neću reći volim te
Mada ti znaš da najviše je ljubavi tamo
Gde je najmanje buke

Nikada ti neću reći koliko te volim
Nema te reči

To mogu samo da ti pokažu ruke
Samo moje ruke

 

 

LJUBAV

Kada mi govori
Govori mi jezikom zvezda
Na način na koji to još mogu samo deca
Lagano da ne uplaši snove

Kada me gleda
Zavuče se pod kožu
Postane Novembar, April u Novembru
I muzika je bez koje nema plesa
I šapat je bez kojeg te jeza ne prođe telom
I čarolija je bez koje nema radosti
I vazduh je bez kojeg ne mogu disati

Smejem se kada se smeje
Samo je takvu i poznajem
Nedovršeno je božanstvo rasparčano na vekove
Beli labud dobro skriven ispod rebara slikara
Mali je mačić
Što se sa leptirima igra žmurke
I ništa drugo
I ništa veće što ovaj svet poznaje

Kada me ljubi
U svakom je delu moje duše proleće

Kada me ljubi
Imam svu ljubav sveta
U sebi
Kraj sebe

 

 

DO NEDODIRA LJUBILI

Budim se pod kožom meseca
Tamo gde se mazi severno more
Između tempere i tišine snega
U ušima drveća
Zuju reka

Budim se na tapetama malih soba
Tamo gde metar novembra čuva dušu
Tamo gde se ljubav razliva
Do kostiju
Slep da je čuje

Budim se u zagrljaju zaoranih njiva
Kraj reka sraslih u brda
Tamo gde za sreću nije važna strana sveta

Budim se kada me opeče želja
I ćutim
I poželim još više
Da svićeš u meni

Od nedodira
Do nedodira

 

 

POD NOKTIMA JESENI

Koliko je glasna tišina naših misli
Pod noktima jeseni

Kada ćutiš
Kada ćutim

Koliko nam je ostalo bliskosti
U sobi bez zida
Na zidu bez slika
Na slikama koje smo pojeli
U razmeni nežnosti
Verujući nekom davno izgubljenom proleću

Koliko je u nama još ljubavi ostalo
Kada suza krene
A mi sami u gomili
Siti daljina

Koliko još tišine
U krvotoku
Nama žednim

 

 

LIPA

Subota
Svanulo je negde u brdima
U sobi miriše lipa
Trošnost
Između nas isprekidana tišina
Sve
Sve je prošlo

Poželim da sam sebe tražim
Da dovršim poslednju pesmu
Da pripitomim pakao

Zapalim cigaretu
I odem

Subota
Mojim tapetama to ne smeta
Trovalo ih je godinama
To parče ljubavi među nama
Način na koji smo usamljeni
Način na koji smo se gledali
Posle svađe

Subota
Zidovi jutros nemaju bolove
Miriše lipa

Sita
Sita nas dvoje

 

 

TREBA ZBUNITI JESEN

Spavao bih u tvojoj duši
Noćas

Treba zbuniti jesen
Rasklopiti zglob po zglob
Pustiti svež otrov da kaplje iz oka
Neka kaplje tanko po krovu
Neka gužva pod kožom ulice

Treba
Treba ozdraviti našu bol
Bluz tek opalog lišća

Biti samo jesen

Jesen
Koju je blagoslovilo more
Duboko u nama

Treba
Treba zbuniti jesen
Rasklopiti zglob po zglob

Usnama

 

 

BIBLIOTEKAR JESENI

U svakoj mojoj kapi krvi
Pripadaš

I kada me pogledaš
U meni male eksplozije odjekuju

Nekad se bojim da te ne odnesu
Nekad te odnesu baš zbog toga jer se bojim

Pod kožom mi je zauvek novembar
Kap mastila
Metar snova

Ako svratiš
Pusti da ti krv čujem
Da osetim koliko me je zaorano u tvojim venama

Koliko me se niz oluk sliva
Tvog novembra

Znaš
Novembar je bibliotekar jeseni
Neće ti reći ništa o ljubavi

A sve ćeš o njoj znati
Kada se zagledaš u dva oko moja zaljubljena

 

 

MOJI KROVOVI

Oblaci leže u meni
Jesen stvara geometriju tišine
Stabla ćute
I ja ćutim
Samo malo tužnije

Moji krovovi sanjaju putovanja
U kapi kiše su našli mir
I nevidljivi su
I nepoznati su
Onom ko nema duše

Trepere sa lišćem
Naučili su prespavati maglovit dan
Smeju se razbacanim tačkama
Na leđima žirafe
I znaju da jesen će proći
Mora

Moji krovovi pod glavom
Sanjaju ptice
Velike šarene suncobrane
U plavom
U plavom

Moji krovovi u travi
Tebi su slični

 

 

PORED PUTA

Topi se drveće

U oku uramljena brda
Celi oktobar

Po krovu gore zvezde
U nedrima golim rađa se pesma
Epitaf za slepa slova
Žutog lišća

Damar divlja
Svet je preplašen

Čuje se samo
Tiho
Tiho

Srce
Lupa

Miriše soba na belu kafu
Takva je jesen

Mrtva trka slova i psa
Pored puta

 

 

ZAR ĆEŠ OD SAD DA BUDEŠ TRAVA

Da li ti nedostajem
Kada iz pupka zemlje rađa se sunce
A jutro zamiriše
Na nenapisanu pesmu
O ljubavi
Posle ljubavi

U mom srcu još gori ulje juna
Oko mi pije oblak beli
O zar ćeš od sad da budeš trava
Zeleno polje
Što se na kriške deli

Da li ti nedostajem
U kapima kiše
Kažu da sve umire u svoje vreme
Ne veruj
LJubavi
LJubavi ostaje mnogo više

U mojoj duši još je onaj akvarel
Nebo se stisnulo uz tlo
O zar ćeš od sad da budeš trava
Trava
Samo to

 

 

SREĆA SE DEŠAVA NA NJENIM HALJINAMA

Šta ako se probudi neka beskrajna dubina
U mom ušećerenom oku
Kao razmažen pas na njenim haljinama
Na kojima još šušte zvezde
I kotrljaju se jagode zrele

Šta ako kaktusi besno procvetaju
U venama punim narandžinog soka
Kao nebo u svitanje
I koža zauvek postane leto
U čijem zagrljaju spava brod
Samo njenog mora

Šta ako je duša rođena
Da bude ukras crno-belim fotografijama
Na trepavicama da je nosiš kao pahulju
I da si ceo život slep zbog toga
Što ljubav koju si upoznao kao dete
Nije ljubav koja tebe odraslog zna

I onda se dva života pitaš
Da li je i sreća
Sreća
Ili je to bio samo trag tvojih prstiju izgubljen negde

Na njenim haljinama
Na njenim haljinama

 

 

SAMO TI POZNAJEŠ AZBUKU MOJE DUŠE

Zbuni me
Da mi krv u zemlju siđe
Da ljubim ti oči
Da ronim ti u dlanove
Da se široko razlijem poljima suncokreta
Sve dok mi u venama ne zaluta želja
Zauvek srećna

Zbuni me
Da nikad ne zaboravim miris tvoje kose
Da ti miniram usnama svaku poru na koži
Da ti moje lišće uvek prenese pozdrave ptica
Da te sunce sa polja ne ostane žedno
I da niko nikada u grlu ne ponese njegove suze
Dok ti čuva mesto na kojem se sporo grli
Sve ono što se u tišini ljubi
Što su oči isplakale davno
A ruke nikad neće

Zbuni me
Da ponovo dišem
Da se smejem i cvetam
Da plačem
Da te grlim žutom

Zbuni me
Samo ti poznaješ azbuku moje duše

 

 

KADA ME LJUBI

Kada me ljubi
Krv mi se sa zemljom pomeša
Svet u meni
I sve oko mene poludi

Kada me ljubi
Naruši sve moguće ravnoteže prirode
Leptiri zaboravljaju disati
Cveće cvetati

Kada me ljubi
Boji mi dan najlepšim bojama
Polako
Nežno
Do kostiju

Kada me (ne) ljubi
Sastavljam srce rasuto po gradovima
U kojim me nikad nije ljubila

A mogla je

 

 

PLAŠIM SE

Plašim se
Ako mi jednom otvore vene
A tebe ne nađu

Plašim se
Da će početi onda i mene da traže
Samo pod drugim imenom

I niko mi od njih neće poverovati
Kada me i nađe
Da to sam ja

Plašim se
Navikli su ljudi
Da te beskonačno ima pod mojom kožom
Beskonačno u svakoj kapi krvi

 

 

MANTRA BLAGE JESENI

U očima ti mazim oktobar
Ulicu punu neba
Punu lišća

Povetarac sam u drvoredu
Staklena kiša na kaputu
Nemir i mir
Poslednjeg putovanja lista

Ako otpakuješ jutarnju čežnju
Čućeš me
Kao mantru blage jeseni

U kojoj srce odlaže svoju bolest
U pseće godine
U krv novembra

U očima ti mazim krovove

Glasno
Da me ni jedno srce
Nikad više u jesen ne čuje

Ni jedno
Kao tvoje

 

 

KO SAM JA

Skupilo se polje pod moja rebra
Doručkujemo tišinu
Sladak miris novembra

Jesen me drži u plućima
Kao rođendanski dar
Svog sećanja

Žedan sam
A popio sam sve ulice
Na koje kiša više ne pada

Ko sam ja

Posle svake jeseni
Postajem grublji

Posle svakog udaha
Za gram tiši