DVADESET MRVA
Dvadeset kvadrata jeseni
Izgubljeno ispod kože
Budi me
U oku mi fermentisana tišina
Na ramenima kasne ptice
U kostima plove lađe
A more nadolazi
Miluje početak kraja
Očima ga čuješ
Dvadeset galona jeseni
Na jednoj staroj fotografiji
LJubi me
LJubi te
Pre nego oslepim
Postani nebo
Magla sam na reci
Neka svu prazninu tvoju
Izmeri zemlja u meni
I videćeš
Ostaće dvadeset mrva duše
Da te čeka
Dvadeset mrva bezvremenih
JESEN
Ne mogu ja njima reći koliko volim jesen
Slep je to narod
Grub
Ne ume sa bojama
A jesen bez boja
Može li neko zamisliti jesen bez boja
I dlanove pune lišća
I ono čekanje kiše
Celu jesen bez žute
Bez šarenih kišobrana
Što rastu iz rebara slučajnih prolaznika
Na ulicama kojima si prolazila
I onima do njih
Na kojima te još uvek čekam
Na kojima te još ljubi
Moja duša
Ne mogu njima reći koliko volim jesen
I onaj mali svemir ispod kaputa
Kada se skupiš uz mene
A prsti nam se ujedaju
Od sreće
A zagrljaj postane mera svega
Ne mogu njima reći koliko volim jesen
I da svaki list je
Samo ljubav
Samo ljubav tvoja
NEDOSTAJANJE
O kako mi sada nedostaje
Neki jednostavan dan
Jesenji
Da mi u kostima zašumi reka
I da na njoj dve patke plove
I da dugo
Dugo pričaju o ljubavi
Ispod celog neba
Ispod celog rebra
O kako mi sada nedostaje
Metar jedne male ulice
Da me u zglobu jutra
Beli leptir u njoj uči molitvu
Da mi koren i cvet
Nikad ne izgube
Nadu i ljubav
O kako mi sada nedostaje
Da me pod kožom razlistaš
Kao dete
Bukvar
U prvom osnovne
ZBOG TEBE
Zbog tebe mirišu dunje
Pale se zvezde
More se peni
Zbog tebe cvetaju ruže
Kiše vole novembar
Nebo je plavo
Zbog tebe pišu pesme
Zvone manastirska zvona
Deca se smeju
Zbog tebe kradu jabuke
Daju imena bubama
Veruju u ljubav
Zbog tebe postoje boje
Pomeraju se planine
Zlato se sjaji
Zbog tebe mirišu dunje
Pod mojom kožom
U mojoj glavi
U mojoj glavi
OPET MIRIŠU DUNJE
Ono što me ubilo
To još ljubim
I od svih
Najviše nemam
Nije me strah
Pritiskati tugu
LJudi sa ranama
Nikad ne nauče reći zbogom
LJudi sa ranama
Umiru dva puta dnevno
(Srećom jesen je
Opet mirišu dunje)
SLOBODA
U njenom oku koračaju brda
Gore boje
Smeju se vetrovi
Nebo plače kada je tužna
Ptice ućute
Trava ne raste
U njenom oku čamac plovi
Pevaju ribe
Sanja novembar
Kada je srećna
Zovu je sloboda
Nikad ti neću reći zašto
NE VOLIM JESEN
Ne volim jesen
Novembar me zbunjuje
U oku se nakote male kiše
U grudima polude tiha čekanja
A prostor ispod rebara ispuni zemlja
I ništa više
I ništa teže
Ne volim jesen
Duša je u jesen puna ožiljaka
Između udaha i izdaha
Svaki nemir
Svaki otpali list
Svaka bol
Jedan je mali deo nas
Ne volim jesen
Dok pleše u tvojim cipelama
I nosi tvoje haljine
U neka okrugla jutra
U neka
Neka
Daleka jutra
Ne volim jesen
U meni te crtala
Od glave do pete
Izgubljenu
SLIKAR
Neka te ne zbuni
Gustina mojih slova
Na krilima ptica
Prsti su mi jednom klijali od ljubavi
Osećanja oblikovala kosti
U bistroj kapi rose
Neka te ne zbuni
Svemir o kojem smo pričali
Između dva zalogaja tuge
I pet grama sreće
Nije to naš svemir
Nikad nije ni bio
Neka te ne zbune
Vrata duše
Ispod rebara slikara
Ne veruj bojama
Slep te je vaskrsao
Svuda po mom srcu
MORE
Pamtim pesmu kamena
Dok se dan kotrlja ravnicom
U prozorskom staklu
Što se magli
Na izgovor prvog slova tvog imena
Pamtim žive
Što su iz tuđe smrti pobegli
Zarad ljubavi
Sa žabljim očima
U mesu ptica
Pamtim mrava što mi je obećao tvoju ruku
Usred zelenog polja
Gde se ova pesma leči
Obučena u haljinu oblaka
I kožu pokošenih trava
Pamtim pred svaku kišu
More što se peni
Crveno
Crveno
U meni
Meni
LIŠĆE
Ne ljuti se
Jesen je ove godine poranila
I to što noćas kaplje
Nisu moje suze
To samo lišće plače u meni
To je samo žal za uspomenama
U BARICAMA PLAVOG NEBA
Reci mi
Koju molitvu šapućeš
Kada te neko boli
Dok sunce ljubi mokro lišće
Po trotoarima
Na kojima nedostaje
Samo trag tebi dragih stopa
Reci mi
Može li se još jednom cvetati
Posle suza
Dok novembar raznosi žuto lišće
Po trotoarima
Na kojima se posle dvoje
Samo jesen ljubila
Reci mi
Koju to molitvu šapućeš
Kada se već dva veka
Ne možemo sresti
U baricama plavog neba
U OKU ŽIRAFE
Kada mi nedostaješ
Čekam te ispred zgrade
Na napuštenim peronima
U oku žirafe
Kad mi nedostaješ
Sećam te se
I pišem ti pesme
U oku žirafe
Kada mi nedostaješ
Zavolim svoje daljine
I ništa me više ne boli
U oku žirafe
Kada mi nedostaješ
Bavim se sanjarenjem
I pitam se zašto smo prestali da se ljubimo
U oku žirafe
Kada mi nedostaješ
Otvorim tri flaše vina
I pijem te
Pijem
Iz oka žirafe
JAGODE KRAJ PUTA
Pod kožu sam zašio šaku divljih jagoda
I dve harmonike
U kojima se krv ravnice meša
Sa malo nostalgije i malo štaub šećera
Kao i moja ljubav
Disanjem sam vezao oblake za svaku granu nade
I jednu želju
Onu najmanju
Da nikad niko ne izgubi nekog
Kao tebe ja
Kao mene ti
Pod kožu sam zašio šaku divljih jagoda
I obećao srce onoj
Sa malo zemlje i malo neba
U kostima
Što nikad nije volela jagode
Ubrane kraj puta
Nežnosti
SVE DUPLO BOLI U JESEN
Čuješ li plač deteta u meni
Ne mogu mu zagrliti bol
Koliko je samo snova propustilo
Koliko se samo kupalo u neznanju
Nebo ga boli u jesen
Čuješ li
Treba mu tišine
Tišine mora
Ništa pod kožom vekovima nema
Zemlja ga boli u jesen
Oči su mu sve dalje od svitanja
Srce tek mala slika
Na kraju ljubavi
Iskočila iz svog rama
Vazduh ga boli u jesen
Na kraju ljubavi sve duplo boli
Duplo
U jesen
U jesen
TRAŽI ME
Traži me tamo
Gde su sve nežnosti kvadratne
Gde je cesta od sna
Traži me u obalama reka
U očima drveća
U tišini jesenjih boja
Traži me tamo
Gde su male ulice najživlje
Gde trudne zvezde sjaju
Traži me u malim nestašlucima trava
U dubokim tanjirima ravnice
Kraj kojih Dunav teče
Samo
Ne traži me na grobljima
Na kojim nikad nisi bila sama
IZMEĐU TREĆEG I ČETVRTOG REBRA
Načne me novembar
Između trećeg i četvrtog rebra
Zaljulja se ravnica
U posvetama
Osetljivim na dodir
Na svako sledeće čitanje
Načne me najčešće noću
Kada se oči odmaraju od boja
Kada se duša stišava u tišini
Načne me tako
Da ponovo učim da dišem
Da ne verujem nikome
Da te posle sna dugo tražim
Da te tražim
Da te i nađem
Jednom sam te i pronašao
Između želje i kože
Maglovitu
I evo već dva veka tražim odgovor
Kako slepcu objasniti drveće
U jesen
U jesen
Načetu
Između trećeg i četvrtog rebra
KAPIJA
Otvori me
Napuni mi oči suncem
Crtaj mi usnama po ramenu
Zvezde uhvaćene u sopstvenim očima
U grudima mi je sve pravolinijski raspoređeno
I ljubav
I srce
I dva rebra
I ova nedelja
I oči
Bojim se
Sve drugo je ostalo isto
Pre nego umrem
Molim te samo spasi mi senku
Bez nje sam kao brod u potoku
Kao list bez jeseni
Napuni mi oči suncem
Otvori me
Krv mi je kao kapija
Ne može svako ući
Ne može
SVE TVOJE NEŽNOSTI SU OKRUGLE
U meni se seješ
Kao paleta žute novembrom
Svuda te ima
I sve tvoje nežnosti su okrugle
I svaka laje zaljubljeno
I svaka je dete
Nestašno
Nestrpljivo
U meni se seješ
Kao reči po papiru
Svuda te ima
Gde god da odem
Osetim te na živim ranama
Samo još ne znam
Da li si otrov
Ili lek
U meni se seješ
Okruglo
Okruglo
Zauvek
DAJEM TI RUKE
Dajem ti ruke
Sva se u mene zavuci
I ćuti
Dajem ti oči
Pravo jesenje jutro
U mladom proleću
Dajem ti dušu
Sobu bez prozora i vrata
U njoj se ljubav još rimuje
Dajem ti ruke
Moje srce više nije moje
NOĆNA TIŠINA
Noćas biljke imaju moje oči
Drhte iznutra
Pod tvojim nebom
U zglobu tišine magla se mresti
A žuta guta belu
Noćas jesen ulazi u sobu
Zamišljena
Taj bakarni cirkus boja
Posle kiše
Noćas od lišća žuta
Ništa
Ništa
Nije tiše
ZVONO
Pod kožu mi se uselilo zvono
Pet kilograma bakra
A duša tek zašumi meko
Korak me ne sluša vekovima
U srcu osamljena ravnica raste
Još je gaze između jave i sna
Mali mravi
Od stakla
I tako ožednim
U krugu lepe tišine
Što talasa
Što se talasa
Pod kožu mi se uselilo zvono
Biljke me zamišljeno gledaju
Još od prve molitve
Koju niko nije čuo
A svako je u nju verovao
NOVEMBAR JE SA DRUGE PLANETE
Čuješ li
Novembar je sa druge planete
Smeje se na grčkom
Odlepi mi se sa đonova
Zavuče pod tesnu kožu
Rasadi boje u moje uši
Pod moja rebra
Do stopala
Do smrti
I teši me
I šapuće mi ludosti
Samo da te prebolim
Čuješ li u kapima kiše novembar
Svaka bi kap da bude šegrt tvojih želja
Da ti zloupotrebi misli
Otruje maštu
Da vekovima hodaš izgubljena hodnicima svoga tela
Da te zašije za sebe
Da osetiš gustinu njegovih nemira
Dok ti krade neprežaljeni zagrljaj
Možda moj
Čuješ li novembar
Ćuti o tebi
Dok krv mu laje pod noktima
Tvoje ime
BOLEĆE TE KOSTI OD TOLIKO LJUBAVI
Jednom ćeš iskašljati čežnju
I boleće te kosti od toliko ljubavi
Oči će ti postati zastave izgubljenih svetova
Ili možda sloboda ako si prestala da vežeš srce
Na mirnom nebu
Ispod kojeg je samo zemlja minirana poljupcima
Namenjenim onom koga nikad nisi imala
Onako kako si želela
Trošićeš život čekajući da te zagrli
Baš onaj što ti je uneo nemir u dušu
A možda ni sam duše nije imao
Boleće te kosti od toliko ljubavi
Uvek je tako kada samo jedno voli
U sobi bez zida
U noći bez nade
Jednom ćeš ćutati bol
I imaćeš ljubav
Samo na tebi je kako ćeš je nositi
Da li kao mir
Ili kao večno prokletstvo
PRVA KAP KIŠE
Gledam bakarno lišće
Kako prelepo stari
Kako se kotrlja po zaljubljenoj zemlji
I osećam kako mi se duša puni bojom
Kako mi krv u venama šušti
Šušti čarolijom
Lepo i tužno
Šuma ćuti
Još je udata za plavo nebo
Još čeka oktobar da je pozove na poslednji ples
Gledam bakarno lišće
I pitam se
Treba li uplašiti jesen
Pre nego se zgužvaju oblaci
I ta prva kap kiše
Svima te ispriča
Svima
ONA
Ona diše mojim plućima
Šeta po nekom davno izgubljenom proleću
I čeka me
Čeka
Tamo gde se sve već čekalo
Tamo gde je sreća upala u nebo
I sama čekajući dan najobičnije sreće
Ona cveću daruje nežnost
Šapatom izgubljene devojčice
Što pod kožom oseća more
Kao da nema ništa sa njim
Kao da nikad nije plovila od obale do obale
Kao da to more nikad nije unelo nered u njenu dušu
Kao da joj nikad ne šumi
Ti si sve moje
Sve moje
Ona sve više zaboravlja da diše mojim plućima
Menja se
Sve je više plaše krovovi
Žedna je
Rastavljena od nade
Na najsitnija sazvežđa
Najtiše note
Ona
Još su joj mape bajke
Samo sve manje veruje u njih
U nas
U ljubav
U PRAZNIM RUKAMA
Zbog tebe mi duša izlazi iz skrovišta
Galami
Rasplače sva naša mimoilaženja
Do stida
Do kostiju
Gde god da zbog tebe odem
Uvek mi tu gde stignem nedostaje deo
Onaj mali
Malecki
Neki ga još uvek zovu srce
Zbog tebe vetrovi govore stihove o ljubavi
Na napuštenim trgovima nade
Gradova gde sam te prvi i poslednji put sreo
Zbog tebe u meni najglasnije su tišine
Ti ih čuješ
Ali ne razumeš
Zbog tebe
Ni sam ne znam koliko nosim
U praznim rukama
LJubav
SREŠĆEMO SE
Srešćemo se pod golim brdom
Tamo gde ti trave ljube kolena
I jesen raste iz tišine
Nasmešena
Srešćemo se u krugu nežnosti
Na staklima izloga
U tankoj pukotini jutra
Dok more drhti između obala
Srešćemo se u pesmi
Na balkonima
Na mršavo belim laticama
Zaljubljenim u novembar
Srešćemo se
U plavom
Što prolazi
A ostaje
Zauvek u nama
TUŽNA LJUBAVNA PESMA
Između nas i njih more
Lavirint
Uspavana emocija
Koju nema ko da naslika
U futuru
Između nas i njih vetrenjače
Nebo koje čeka kišu
Kiša koja čeka nebo
Ispod noktiju
Između nas i njih pas
Nacrtan olovkom
Na bezbednoj udaljenosti
Od srca
Od očiju
Između nas i njih
Tužna ljubavna pesma
I prsti
Što vekovima neustrašivo vrište
LJubav
Samo ljubav
TIHI NAČIN SMRTI
Jesen
Ništa između
Pokošeno nebo iznad granja
I lišće što se još trese od ljubavi
Beživotno
Prenoćilo u duši
I ispilo mir iz dlanova
Sredinom jeseni kada neko odlazi
Pola me pojede tišina
Druga polovina mene u stih iskrvari
Polumrtva od ljubavi
I malo nade
Jesen
Vetar će završiti pesmu
DO NEBA LJUBILA
Dan nas je progutao
Legao na leđa
I smeška se
Smeška
O ljubavi nije bilo ni reči
I jesen je legla u nas
Cela
Drhtava
Još uplašena od naših želja
Naših raširenih ruku
U pravcu novembra
O ljubavi nije bilo ni reči
Ulica u nama rasplakala je harmonike
I mi smo počeli plakati
O ljubavi nije bilo ni reči
Seti se
Samo je tišina
Zaleđeno more u nama
Do neba ljubila
LJubila
TUGA JE ZARAZNA
Neko je pustio unutra u mene sve žute vagone
Pod kožu mi ulio muziku neba
Lišće opalo
Neko je smeh trava zatvorio u moje oko
Dve iste jeseni vezao za kosti
Maglu neprozirnu
Neko je pod mojim rebrima pisao pesmu
Uselio pijane zvezde u redove
Golih grudi
Neko je želeo da ozdravim
U jesen
U jesen
Od ljubavi
Od boja
Od ljudi
IZMIČEŠ MI
Izmičeš mi duboko pod morem
Na moje rame naslonjena
Izmičeš mi iz zalogaja sunca
Sa fotografija složenih u kutiji od cipela
Izmičeš mi u očima pijanog svirača
Na pariskim ulicama koje si volela kao oca i majku
Izmičeš mi u ovaj dan otrovan daljinom
U ime želja neostvarenih
Izmičeš mi iz beskrajnog beskraja
LJubavi ove
Izmičeš mi od jedne ruke do druge
Da me nebo celo boli od nedodira tvog
Izmičeš mi za dve lepote sveta
U obliku nejednakom
Izmičeš mi
Svuda gde pada list i cveta cvet
ONA JE
Ona je buket
Čudo
U sebi nosi nevidljive krovove
Priča sa kišom
Doručkuje fotografije
Dalekih predela
I uvek se smeje
Ona je oktobar u vinogradu
Čarolija
Karneval što se uselio pod kožu trava
Nežnost lista
Dva tona tiša od nade
Ona je putovanje
Lirika
Čežnja mora za mornarom
Ona je
Žena ili mašta
DOK SI ME LJUBILA
Mene su streljali jedne jesenje noći
Bez kišobrana
A samo sam želeo da me drži za ruku
Neko ko zna da čita moje poljupce
I da tek tako bez razloga kisne na kiši
Sa dva oka
Zauvek zagledana u dva oka moja
Mene su streljali jedne jesenje noći
U mojoj pesmi
A samo sam čekao nekog da mi bude vazduh
Nekog sa dušom na vetru
Ko razmišlja u bojama
I ko se nikad neće ustručavati
Da me voli
Bez kišobrana
Pa i posle dva života svoja
Mene su streljali jedne jesenje noći
Decenijama
A ti
Ne sudi mi prestrogo
Samo sam voleo da gledam
To malo sazvežđe u tvojim očima
Dok si me ljubila
Dok si me ljubila na kiši
RUKE
Ujedaju me tvoji prsti
LJubi me proleće u olucima noći
Sa jutarnje trave ustaju zvezde
Neke je ljubav zauvek pretvorila u rosu
Znam da si srećna
Kažu da prsti nemaju sećanja
Znam da se nešto dešava u kosmosu
Zbog čega sam i ja divlje srećan
Nikad ti neću reći volim te
Mada ti znaš da najviše je ljubavi tamo
Gde je najmanje buke
Nikada ti neću reći koliko te volim
Nema te reči
To mogu samo da ti pokažu ruke
Samo moje ruke
LJUBAV
Kada mi govori
Govori mi jezikom zvezda
Na način na koji to još mogu samo deca
Lagano da ne uplaši snove
Kada me gleda
Zavuče se pod kožu
Postane Novembar, April u Novembru
I muzika je bez koje nema plesa
I šapat je bez kojeg te jeza ne prođe telom
I čarolija je bez koje nema radosti
I vazduh je bez kojeg ne mogu disati
Smejem se kada se smeje
Samo je takvu i poznajem
Nedovršeno je božanstvo rasparčano na vekove
Beli labud dobro skriven ispod rebara slikara
Mali je mačić
Što se sa leptirima igra žmurke
I ništa drugo
I ništa veće što ovaj svet poznaje
Kada me ljubi
U svakom je delu moje duše proleće
Kada me ljubi
Imam svu ljubav sveta
U sebi
Kraj sebe
DO NEDODIRA LJUBILI
Budim se pod kožom meseca
Tamo gde se mazi severno more
Između tempere i tišine snega
U ušima drveća
Zuju reka
Budim se na tapetama malih soba
Tamo gde metar novembra čuva dušu
Tamo gde se ljubav razliva
Do kostiju
Slep da je čuje
Budim se u zagrljaju zaoranih njiva
Kraj reka sraslih u brda
Tamo gde za sreću nije važna strana sveta
Budim se kada me opeče želja
I ćutim
I poželim još više
Da svićeš u meni
Od nedodira
Do nedodira
POD NOKTIMA JESENI
Koliko je glasna tišina naših misli
Pod noktima jeseni
Kada ćutiš
Kada ćutim
Koliko nam je ostalo bliskosti
U sobi bez zida
Na zidu bez slika
Na slikama koje smo pojeli
U razmeni nežnosti
Verujući nekom davno izgubljenom proleću
Koliko je u nama još ljubavi ostalo
Kada suza krene
A mi sami u gomili
Siti daljina
Koliko još tišine
U krvotoku
Nama žednim
LIPA
Subota
Svanulo je negde u brdima
U sobi miriše lipa
Trošnost
Između nas isprekidana tišina
Sve
Sve je prošlo
Poželim da sam sebe tražim
Da dovršim poslednju pesmu
Da pripitomim pakao
Zapalim cigaretu
I odem
Subota
Mojim tapetama to ne smeta
Trovalo ih je godinama
To parče ljubavi među nama
Način na koji smo usamljeni
Način na koji smo se gledali
Posle svađe
Subota
Zidovi jutros nemaju bolove
Miriše lipa
Sita
Sita nas dvoje
TREBA ZBUNITI JESEN
Spavao bih u tvojoj duši
Noćas
Treba zbuniti jesen
Rasklopiti zglob po zglob
Pustiti svež otrov da kaplje iz oka
Neka kaplje tanko po krovu
Neka gužva pod kožom ulice
Treba
Treba ozdraviti našu bol
Bluz tek opalog lišća
Biti samo jesen
Jesen
Koju je blagoslovilo more
Duboko u nama
Treba
Treba zbuniti jesen
Rasklopiti zglob po zglob
Usnama
BIBLIOTEKAR JESENI
U svakoj mojoj kapi krvi
Pripadaš
I kada me pogledaš
U meni male eksplozije odjekuju
Nekad se bojim da te ne odnesu
Nekad te odnesu baš zbog toga jer se bojim
Pod kožom mi je zauvek novembar
Kap mastila
Metar snova
Ako svratiš
Pusti da ti krv čujem
Da osetim koliko me je zaorano u tvojim venama
Koliko me se niz oluk sliva
Tvog novembra
Znaš
Novembar je bibliotekar jeseni
Neće ti reći ništa o ljubavi
A sve ćeš o njoj znati
Kada se zagledaš u dva oko moja zaljubljena
MOJI KROVOVI
Oblaci leže u meni
Jesen stvara geometriju tišine
Stabla ćute
I ja ćutim
Samo malo tužnije
Moji krovovi sanjaju putovanja
U kapi kiše su našli mir
I nevidljivi su
I nepoznati su
Onom ko nema duše
Trepere sa lišćem
Naučili su prespavati maglovit dan
Smeju se razbacanim tačkama
Na leđima žirafe
I znaju da jesen će proći
Mora
Moji krovovi pod glavom
Sanjaju ptice
Velike šarene suncobrane
U plavom
U plavom
Moji krovovi u travi
Tebi su slični
PORED PUTA
Topi se drveće
U oku uramljena brda
Celi oktobar
Po krovu gore zvezde
U nedrima golim rađa se pesma
Epitaf za slepa slova
Žutog lišća
Damar divlja
Svet je preplašen
Čuje se samo
Tiho
Tiho
Srce
Lupa
Miriše soba na belu kafu
Takva je jesen
Mrtva trka slova i psa
Pored puta
ZAR ĆEŠ OD SAD DA BUDEŠ TRAVA
Da li ti nedostajem
Kada iz pupka zemlje rađa se sunce
A jutro zamiriše
Na nenapisanu pesmu
O ljubavi
Posle ljubavi
U mom srcu još gori ulje juna
Oko mi pije oblak beli
O zar ćeš od sad da budeš trava
Zeleno polje
Što se na kriške deli
Da li ti nedostajem
U kapima kiše
Kažu da sve umire u svoje vreme
Ne veruj
LJubavi
LJubavi ostaje mnogo više
U mojoj duši još je onaj akvarel
Nebo se stisnulo uz tlo
O zar ćeš od sad da budeš trava
Trava
Samo to
SREĆA SE DEŠAVA NA NJENIM HALJINAMA
Šta ako se probudi neka beskrajna dubina
U mom ušećerenom oku
Kao razmažen pas na njenim haljinama
Na kojima još šušte zvezde
I kotrljaju se jagode zrele
Šta ako kaktusi besno procvetaju
U venama punim narandžinog soka
Kao nebo u svitanje
I koža zauvek postane leto
U čijem zagrljaju spava brod
Samo njenog mora
Šta ako je duša rođena
Da bude ukras crno-belim fotografijama
Na trepavicama da je nosiš kao pahulju
I da si ceo život slep zbog toga
Što ljubav koju si upoznao kao dete
Nije ljubav koja tebe odraslog zna
I onda se dva života pitaš
Da li je i sreća
Sreća
Ili je to bio samo trag tvojih prstiju izgubljen negde
Na njenim haljinama
Na njenim haljinama
SAMO TI POZNAJEŠ AZBUKU MOJE DUŠE
Zbuni me
Da mi krv u zemlju siđe
Da ljubim ti oči
Da ronim ti u dlanove
Da se široko razlijem poljima suncokreta
Sve dok mi u venama ne zaluta želja
Zauvek srećna
Zbuni me
Da nikad ne zaboravim miris tvoje kose
Da ti miniram usnama svaku poru na koži
Da ti moje lišće uvek prenese pozdrave ptica
Da te sunce sa polja ne ostane žedno
I da niko nikada u grlu ne ponese njegove suze
Dok ti čuva mesto na kojem se sporo grli
Sve ono što se u tišini ljubi
Što su oči isplakale davno
A ruke nikad neće
Zbuni me
Da ponovo dišem
Da se smejem i cvetam
Da plačem
Da te grlim žutom
Zbuni me
Samo ti poznaješ azbuku moje duše
KADA ME LJUBI
Kada me ljubi
Krv mi se sa zemljom pomeša
Svet u meni
I sve oko mene poludi
Kada me ljubi
Naruši sve moguće ravnoteže prirode
Leptiri zaboravljaju disati
Cveće cvetati
Kada me ljubi
Boji mi dan najlepšim bojama
Polako
Nežno
Do kostiju
Kada me (ne) ljubi
Sastavljam srce rasuto po gradovima
U kojim me nikad nije ljubila
A mogla je
PLAŠIM SE
Plašim se
Ako mi jednom otvore vene
A tebe ne nađu
Plašim se
Da će početi onda i mene da traže
Samo pod drugim imenom
I niko mi od njih neće poverovati
Kada me i nađe
Da to sam ja
Plašim se
Navikli su ljudi
Da te beskonačno ima pod mojom kožom
Beskonačno u svakoj kapi krvi
MANTRA BLAGE JESENI
U očima ti mazim oktobar
Ulicu punu neba
Punu lišća
Povetarac sam u drvoredu
Staklena kiša na kaputu
Nemir i mir
Poslednjeg putovanja lista
Ako otpakuješ jutarnju čežnju
Čućeš me
Kao mantru blage jeseni
U kojoj srce odlaže svoju bolest
U pseće godine
U krv novembra
U očima ti mazim krovove
Glasno
Da me ni jedno srce
Nikad više u jesen ne čuje
Ni jedno
Kao tvoje
KO SAM JA
Skupilo se polje pod moja rebra
Doručkujemo tišinu
Sladak miris novembra
Jesen me drži u plućima
Kao rođendanski dar
Svog sećanja
Žedan sam
A popio sam sve ulice
Na koje kiša više ne pada
Ko sam ja
Posle svake jeseni
Postajem grublji
Posle svakog udaha
Za gram tiši