Nikola Dragišić

SIMBIOZA

 

Polumotivaciona pesma

Kako pobeći iz začaranog kruga
Obaveze , posao, problemi
Stvarnost je pesnica kao ni jedna druga
Ostavlja na tebi beleg golemi

Tek si krenuo i vidiš da nije lako
Tvoja realnost ti se ne sviđa
Pitaš se, mora li to tako
Ja želim ono što mi se sviđa

Da li si zarobljen zaista
Ili je problem u tebi
Nije svaka sudbina ista
Ako želiš da pokušaš nešto, zašto ne bi?

Ne veruješ u sebe
Samopouzdanja ti fali
Sigurniji si sklupčan pod ćebe
Nego da čuješ kakvu bi ti kritiku dali

Iz svoje sigurne zone izađi
Stvaraj, menjaj, rizikuj
Ne plaši se koga ćeš tamo naći
Već svoj san verno kuj

Život je jedna uzbudljiva avantura
Zatvori oči, duboko udahni
Ovo gde se nalaziš tek je prva tura
Zato se nasmej i budućnosti mahni

 

 

 

Преци

Не знам зашто ми је толико времена требало да се озбиљније упознам са својим прецима и сазнам о њима све што је већ одавно требало да знам.
Ни од куда ми сине мисао како никада раније нисам посетио прадедин гроб са дедине стране од оца. Иако сам само неколико села удаљен, био сам у стању да се 23 године не обазирем много на оне од којих сам потекао. Ко је томе крив?
Истина је да те, када си мали, осим лопте и праћки, а касније девојака и провода, ништа друго посебно не занима, али ипак не могу ни да се сетим да сам пуно слушао о њима. Не кривим родитеље због тога, али ухватио сам себе да немам јасну слику о својим прецимa.
Умем да се присетим дединих прича, а ту су наравно и фотографије које јасније монтирају догађаје и спајају ликове са именима, али можда ме је мањак интересивања, за све то, довео до тренутне ситуације.
Ипак, разлог због којег преци постепено падају у заборав се може наћи у свакодневици. Баналне навике које нас преокупљују сваког дана, бриге и проблеми са којима се суочавамо не дозвољавају нам да сагледамо ствари шире, да осетимо истинску припадност нечему и да са поносом причамо о томе. Важно је превазићи ту свакодневицу и не дозволити да сви они, који су били, и од којих смо потекли, оду у бесповратан заборав, јер таквим чином нестаје и део нас.
Жалосна је сама помисао да ће у некој будућности мој чукунунук живети свој живот без икаквог знања о томе како се његов чукундеда звао. Нажалост, свет у којем живимо нам то намеће као једну реалност коју треба прихватити, јер, ‘Такав је живот’.
Да ли да кривим претке што нису водили просту белешку? Могу ли једноставно рећи да су сами криви што не знам њихова имена? У ствари, како се све то изгуби? Како то да мој деда Љуба није знао за претке даље од свог деде? Или можда јесте, али је временом заборавио. Да ли ћу и ја просто заборавити? Какве је то чудне природе човек да заборави одакле потиче?
Како било, чињеница је да чланови породице недовољно причају на ту тему. Из тог разлога битне ствари постепено губе битку са временом док потпуно не избледе. Нејасно је на који се начин крвна веза (отац, деда, прадеда) изгуби у времену, прераста у недостижну мистерију која се руга из прошлости, или пак вапи за спасењем из таме која се не да расветлити.
Моје путовање по прошлости креће након спознаје да нисам никада посетио гроб дединог оца, Мије. Највећа жал остаје та да сам се свега сетио тек две године након дедине смрти. Остао сам без главног извора информација и сведока нестале прошлости. Ипак, не одустајем. Са својом тетком, Љубинком, одлазим по први пут на прадедин гроб.
Кривудави пут до гробља био је широк довољно да прође аутомобил. Поред пута, са обе стране, налазило се високо грмље без лишћа, а небо беше навукло тамне боје, као пред сумрак. Иако смо се у колима смејали док ми је тетка причала о дединим дечачким несташлуцима, око нас је изгледало све некако сабласно. Срећом, убрзо смо изашли из грмља и небо је деловало ведрије.
Корачали смо гробљем док тетка на тренутак не застаде, као да се присећа где се гроб налази. Схватам да ни сама одавно није крочила овде. Била је млада када јој је деда преминуо. Још један доказ људске природе и онога што је време у стању да уради.
Када смо стигли до гроба, обузе ме неко чудно осећање. Овде лежи мој прадеда. Затим погледам около, на сваком гробу исто презиме. Тетка крене да ми објашњава ко је ко. Слика одједном постаје много јаснија и шира, док у истом трену не схватам како сам до сада могао живети у таквом незнању.
Када упитах који је гроб мог чукундеде, а њеног прадеде, Стеве, јер нисам успевао да га пронађем, тетка се такође да у потрагу. На пар места били су врло стари споменици, неки оронули, искривљени, неки потпуно полегли са земљом, а слова су била толико избледела и нејасна да се ништа није могло разазнати. Претпоставља да је један од њих и његов споменик, али није сигурна који. Ово ме помало растужује. При доласку сам се потајно надао да ћу овде затећи више генерација.
Слушајући о својим прецима, обузе ме неко узбуђење. За мене је то било преношење прича на наредену генерацију, пркос забораву. Тад осетих обавезу да сачувам све то, како бих наставио да преносим даље. Беху то просте чињенице, анегдоте, начин на који су живели, радили, али сама чуњеница да се ради о мојим прецима даје ми за право да их држим за врло важним.
Тада схватим свој први задатак. Морам направити породично стабло. Записао сам све познате податке предака и рођака. Радићу то са уживањем.
После овог новог, за мене важног, искуства, почео сам чешће да размишљам о прецима. Замишљам како ме мој деда упознаје са својим дедом, а он поносан што његова лоза и даље постоји.
Затим се присећам прича кад је деда био мали, па се враћам кроз време и проживљавам их заједно с њим, говорећи му како сам ја његов унук, а он ме са чуђењем гледа док седи за малим дрвеним столом и једе куље и млеко. Потом причам са његовим дедом. Говорим му о времену из којег долазим. Посматрам његово сумњичаво лице. Човек не може да путује кроз време. Али смишљам начин како да му докажем да сам то заиста ја, његов потомак, који је дошао да упозна свог претка и то пренесе на потомке који тек долазе.

Главни циљ овога јесте да спасем од заборава оно што још није сасвим заборављено.
Осећам потребу да ‘терам’ инат пролазности и забораву, јер не будем ли своје мисли и сазнања преточио на папир, оно ће све, попут ветра, одлетети у заборав из којег повратка нема. Не видим други начин како да се борим против тога, него писањем. Просто, та слова ће бити сведок, уместо нас, о нама. Не мислим на вечна дела, већ просто на траг постојања мене и мојих, како би наредна генерација имала шансу да упозна своје претке. Најгора ствар која човека може задесити јесте заборав.
Постоји једна генијална мисао, исто тако генијалног писца. ”Оно што није записано, и не постоји; било па умрло”. Меша Селимовић (Тврђава)
Како изаћи као победник из живота, него не бити заборављен?
Све ово даје за право мојим мислима да пређу на папир, одакле ће бранити наше пролазно постојање и приповедати о давно прошлим временима.

 

 

 

Vrati se

Niko još reči smislio nije
Il’ možda jeste, a za sebe ih krije
Da opišem koliko moje srce bije
Kada moja ljuba’ pokraj mene nije

Kad nema te kraj mene
Osećam prazninu
Dođi mi što pre
Oteraj tišinu

Ispuni mi dan
Ulepšaj mi san
Vrati svežinu
U naš novi stan

Ti činiš da ovo smisla ima
Dođi mi što pre
Jer ovo mi ne štima
Koliko god se trudim
Nešto uvek klima
Pokušavam da zaspim sam,
Al’ kalem se ne prima

 

 

 

Provansa

Kažu da slika stvarnost ulepšava
Da boje šljašte jače nego obično
A da li se to isto dešava
I kada Provansu vidite lično?

Obuzme te celog ta rajska lepota
Mirisna prostranstva, divota života
Poželiš večno da šetaš poljima tim
Da se sjediniš sa njenim delovima svim

Mila osećanja oko tebe lete
Pa i rđavi ljudi dobrote se sete
Pitanje se nameće, bio čovek ili dete
Da nije Provansa sa druge planete?

Možeš biti leptir ili vredna pčela
Da u letu osluškuješ taj netaknuti mir
Provansa je Božja nagrada za dobra dela
Lepša nego sa zemlje prostrani svemir

Čarobne boje utkane su tamo
A miris lavande vazduh obuzima
Ništa ti ne treba već da gledaš samo
Toliko je dovoljno i celog te uzima

Mila osećanja oko tebe lete
Pa i rđavi ljudi dobrote se sete
Pitanje se nameće, bio čovek ili dete
Da nije Provansa sa druge planete?

 

 

Pokvareno detinjstvo

Ne volim što sam odrastao
Što sam shvatio neke stvari
Možda tome nisam dorastao
Majko zašto se detinjstvo pokvari?

Ne zanimaju me odrasle svađe
Njihova zavist i pretnje
Kada si dete sve ti je slađe
Kada si dete nema smetnje

Deca su veća od ljudi
Deca bolje razumeju stvari
Odrastao ima sto ćudi
Odrastao uvek sve pokvari

Zašto ne odustanu od borbe
Gde se za druge ne mari
Otimaju se oko punije torbe
I nije im bitno što se usput ostari
Majko zašto se detinjstvo pokvari?

Kada bi više verovali jedni u druge
Kada ne bi radili iza leđa
Na svetu bi bilo mnogo manje tuge
Na svetu ne bi bilo ko koga da vređa

Svet bi mogao biti lepše mesto
Ali tuga zbog njih ovde boravi
Umesto mira ratuju često
I misle da će tako cilj da se ostvari
Majko zašto se detinjstvo pokvari?

Sada sam i ja odrastao, pa nedostaje još jedan stih
Trudiću se, jako, da ne postanem jedan od njih

 

 

 

Putnik sreće

Ja sam putnik sreće, širim ljubav svuda
Kad misliš da te neće, daj još malo truda
Radosti nikad kraja, veruj mi na reč
Evo kod mene traje godinama već

Uhvatim sebe, razmišljam o nama
Taj divni osećaj što samoću slama
U sebi imam pregršt milih osećanja
Nosim ih sa sobom na svoja putovanja

Patike na nogama, na leđima ranac
Imam te u srcu, a putnik sam samac
Radujem se suncu, pevušim u sebi
Gde god da odem znam, vratiću se tebi

Pa pustim glas, neka me svi čuju
I druge da naučim ljubav da kuju
Sreća je oko nas ako gledamo gde treba
Iza polja iza gora, sa svih strana vreba

Našao sam svoju, pa obilazim svet
Želim da i u drugima procveta taj cvet
Da osete ljubav u srcu svome
Da je šire dalje, pričaju o tome

Ja sam putnik sreće, širim ljubav svuda
Kad misliš da te neće, daj još malo truda
Radosti nikad kraja, veruj mi na reč
Evo kod mene traje godinama već