Molim te, ne okreći se sine
Ne moraš baš sad da me vidiš
za gledanje nisu sve istine
Od nekih možeš da se postidiš
Gledaj uvek samo napred
Ja sad nisam u nekom izdanju
Klonuo sam, star i sed
Nisam baš u najboljem stanju
Ne okreći se bar danas
Ne želiš tu sliku u svojoj glavi
A iza tebe sam, čućeš mi glas
Ti guraj, na sve loše tačku stavi
I ne osvrći se u zivotu
Jer možeš pokvariti uspomene
A tako put, što je pred tobom
Možeš pretvoriti u golgotu
Zato ne osvrći se
nemoj ni za mnom
I ostaće lepo, što bilo je sa mnom
I samo napred, odlučno snažno
Sve ostalo, nije ni važno
***
Ne prepoznajem svoj glas
Mene su ukrali
Ovo nisam ja
Ovo nije moje lice
Nosim tudje telo,
Ove misli, cudno je, al znam
Nisu moje
Usadili su mi ih da se ne bih secao
Ne nisam bolestan, samo sam umoran
I tako tuzan, Boze ….tako tuzan
Bilo bi sve drugacije, da me nisu ukrali
Ipak, jedam mali, sasvim mali trag
Stvarnog mene
Utisnuo se negde u mozgu, na obodu
Nesto malo od mene
Jedan prolecni dan
Sasvim obican
Jedan decak, sasvim neobican
Sa kosmosom u glavi
Sa drugim svetovima
Cekao je zivot koji dolazi
U dzepu su mu bili planovi
I mapa za odlazak s one strane
Cekao je na stanici, i onda
Neko ga je ukrao
Neko me je ukrao
I planove iz dzepa i mapu
I misli
I stavio me u drugi voz
Nikad me niko vise nije pronasao
Nikad se vise nisam pronasao
Ostao je samo mali trag
Utisnut u nekom zapećku mozga
Ja samo zivim san
***
A oni lete, tek tako
I tek tako, bace bombu koju
Rutinski, bez zamaranja, lako
Tudju ubijaju dok misle na decu svoju
Prosto, tek tako, bez ustezanja
Bace i vrate se kućama svojim
Nema tu savesti ni pokajanja
na zgarištu svoje kuće što stojim
Nad strahom i očajem lete
na reveru ponosno nose značku
Sto su tudje ubili dete
Što su na snove stavili tačku
***
Uzalud otpor i namera čvrsta
Ovde moraš biti ukalupljen
I nećeš videti dalje od prsta
na vikend akciji bićeš kupljen
Bolje se snova svojih odrekni
Ako ih uopšte još uvek imaš
što si pričao do sad, porekni
I znaj samo ono što moraš da znaš
Ne zanosi se pravdom i istinom
Idealima održi opelo
Na vreme se upoznaj sa suštinom
Zar nije ti jasno na šta se sve svelo
Bisere zakopaj negde duboko
Ima i suviše gladnih svinja
A znaj, ovde napašće te žestoko
Ako u grudima još vatra ti tinja
I nemoj više to o moralu
To je uteha za bedne i jadne
I sve teraj kroz smeh i kroz šalu
Sve i dok gledaš očajne, gladne
***
Prestaću da razgovaram sa sobom
Odavno se ne slažemo nas dvojica
Stalno mi govori- Šta je sa tobom??
Ta bedna kopija, ta obična skica
Stalno mi nešto prebacuje
Stalno nešto popuje
Govori mi kako stalno podbacujem
Pa samo psuje i kritikuje
Drži mi lekcije o ponašanju
Zvoca da ne umem o sebi da brinem
Govori o nekakvim kaznama i ispaštanju
Kaže- Dokle ću ja zbog tebe da ginem?
Prebacuje mi potrošeno i pohabano i prokockano
Kao tobož, to je i njegovo, isto tako
Budi me u cik zore rano
Kaže – Probudi se jednom, dokle ovako?
Mnogo je dosadan, ne da mi mira
Guši me mnogo i sedi mi za vrat
Bez predaha nervira i iritira
Kao zao, blizanac brat
Pretresa redovno moju savest
Ispituje me ko policajac
Ništa mu nije kod mene vest
I ne pokušavam ništa da skrijem
jer ispadnem smešan kao pajac
Eeh da, treba ustati i krenuti u svet
među ljude,
A u duši, lom
A oni čekaju da ti sude
Što tako si trapav i trom
Što ne znaš ono što drugi znaju
Ono, što su oduvek znali
Zbog čega i traju
A ti, bespravno tražiš parče neba
I nije za tebe ovaj asfalt ispucali
Po kom hodaš
I budi srećan što jedeš tu koru hleba
I što još uvek ne moraš da prodaš
I poslednji komad dostojanstva
Da bi kupio paklu duvana
Pušio i sanjao o prostranstvu il inostranstvu
I dok ti govore da je sve ovo
normalno
Razmisljas dal si ti normalan
Il si drogiran, doduse samo oralno
redovnom terapijom pun je tenjir ovalan
Ponosiš se nekakvim otporom
I stavljaš mišiće za plivanje u fekalijama
Da se ne bi udavio
I umesto da si uspravan i dičan
što opireš se još svim anomalijama
Ispadaš smešan i patetičan
I zadnji dinar ispod minimalca
Trošiš na polovnu robu i ideje na buvljaku
Trazis cigaretu od komunalca
Kukas mu dok ti on govori
Da ne trazis u jajetu dlaku
***
Voda
Stavljam ruke u nju
Hladna je
U stvari, ona prolazi kroz moje ruke
Prolazi kroz mene
Prolazi kroz sve nas
Ona nas ne zaboravlja
Kažu- Ona pamti
Mi zaboravljamo nju
Kad ugasimo žeđ
Kad operemo
Kad se okupamo
Mi je ubijamo, lagano
Našim nemarom
Našom nečistotom
Mi je ubijamo
Al ubićemo samo vodu u nama
Ubićemo nas
Jer mi smo voda
Mi smo deo vode
A ona…ona će ponovo da poteče
čista i bistra
I sećaće se svoje dece
koja su nekad tekla sa njom
I pustiće suzu, jednog jutra
na listu paprati
Iznikle iz ispucalog betona
***
Samo je pusti nek ode,
nije to ona prava,
ona tvoja, samo tvoja
Samo pusti, tek tako
Bolje i bos, nego da žulja,
kada već nema pravog broja
Znam nije lako
da to sada vidiš
Al kada ode i prodje vreme
samo ćeš da se postidiš
Kad shvatiš,
Zbog kog si nosio toliko breme
zbog čega si morao toliko da patiš
Toliko dugo i tako ludo
Pitaćeš se, šta te to spopalo
I kakvo se to desilo čudo
Il magija ko vlaške čini
Pa ti nidočeg ne beše stalo
Osim do nje
I po danu i po mesečini
Tražio sebe u pogledu njenom
Druge su iste bile sve
A svi su videli i svi su znali
Tako to nažalost obično biva
Kojima sebe si najviše dao
Oni su tvoje najviše krali
Zato pusti, prosto, tek tako
Ko što bi ona pustila tebe
Teško je znam, al njoj bi bilo lako
Jer nije ko ti, ona gleda sebe
***
Teško je ustati u pola pet
tako teško
i krenuti u svet
kom ne pripadaš
među ljude, međ zveri
kojima moraš da daš
komad duše
ko komad mesa
dok gaze ti i ruše
iluzije o lepoti dana
tamo gde snovi ti se rasprše
tamo, gde vidiš
da ničeg nećeš steći sem rana
i ožiljaka, dubokih
i uzdaha
što neće u strofu i stih
sa kojim ćeš leći
kad otvoriš vrata
svoje tvrđave
kad bol će te zagrliti ko brata
al ti ćeš sanjati, ono svoje
dok ti ne jave
onda kad najmanje treba
onda kad si na svom komadu neba
da je pola pet
i da te čeka svet
što ti se smeje u lice
dok hodaš tromo
dok svaki korak teško odzvanja
i dok te vode mračne ulice
ka mestu svoga tamnovanja
***
Sude mi,
zato što sam ono što sam
Što nisam, kakav bi trebao biti
Po njima
Sude, što ne dajem
Ono što bi trebalo da dam
Po njima
Sude i traže da se kajem
Sude mi, sto izgovaram reči
koje mi po ropstvu ne pripadaju
Što lajem kad ostali ćute
Što čutim kad svi ostali laju
Sude što se ne rastvaram
U njihovu bezličnost
Što drznem se da mislim
I možda nešto smislim
A nisam, tamo neka ličnost
Sude što se smejem
Kad dlanove crvene
I znakove podrške
Daju gospodarima
Sve dok god
Im moć i slava ne svene
A onda ih popljuju
Javno i po kuloarima
Čekajući novog,
sa njegovom klikom
da ih udostoji,
sa nekog balkona
Svojim mudrim rečima,
svojm svetlim likom
***
Сад мирно спавајте
децо драга
Овде вам снове
прекинуле звери,
Пређосте преко
небеског прага
Бог вам отворио
златне двери
Одувек је туђину
крви жедном
срце жудело
за нашим тлом
И беше силан,
ал беше бедан
Крај свога ,хтео је
и наш дом
Будите спокојни
јунаци пали
Не бригајте данас
због издајника
Јер за слободу
живот сте дали
А стидеће се
њиховог лика
Само због вас смо
живи данас
И само због вас нам
лоза траје
И сва срамота је
само на нас
Крвљу је плаћено
А сад се продаје
Никада туђе
нисмo хтели
А клет нек свak
je oд нас, невера
Што туђи јео је
лебац бели
И на лицу туђем
што сузе натера
***
Na sećanja se polako hvata buđ,
Ostaje samo miris,
koji ponekad podseti
na neko vreme i život neki,
što sada se čini ko tuđ
I dok željno čekaš sutra,
danas već proleti
U neznanju, da od ovog što je sad
Boljega neće biti
I možda si još danas samo mlad
A sutra već namćor stari
Što tugu će u jastuku kriti
Zato ne kvari
I znaj
Čas u kojem jedino stvarno postojiš
Je ovaj
***
Ostario sam, ipak
Uz sve detinje snove i radosti
Svaki tren je kao znak
I često me danas podsete kosti
poslednji ovo su
obrisi mladosti
Ostario sam, prerano ipak
I sve je sad mnogo teze no pre
Kad zivot se cinio tako lak
Kad lepo mi se činilo sve
Ostario, ipak, u nevreme
I teško je nositi dušu dečiju
u ovom telu,
to teško je breme
Vec se naziru brazde na čelu
Ostario i više tu nažalost
nemam dileme
***
Zveri strašne, proždrljive, gladne
u milosti mracnog gospodara
krvoločne, ali ipak jadne
Praznih duša, bez imalo dara
za dobrotom
za čistom lepotom
srca hladnih, bez imalo žara
što čoveka, čovekom i čini
dok sam luta, po šumama mračnim
zlih umova
u ovoj divljini
Trnjem, žbunjem, bez staza, drumova
Zveri strašne
Zveri jadne
Proždrljive i zanavek gladne
***
Ne kukaj, ne jadikuj nad sudbinom teškom
Ostavi lament onima, što će te pomenuti u ranu zoru, kroz gust dim od cigareta
Što žaliće za tobom i svakom tvojom greškom,
što ti je došla glave
U nekoj prljavoj kafani, na kraju grada
u sami fajront, gde samo konobari slave
Na kraju derneka i kraju svih nada
Dok broje bakšiše onih što slave tugu
Ponoseći se izgubljenim snovima
Ostavi ga onima, što će se kroz smeh setiti, tvojih viceva i šala, tvojih gluposti
I što će svaki tvoj peh
Pripisati kismetu prokletom
Dok još hodao si svetom
I klateći se, cerekaće se pijano
Dok jedan od njih ne zastane i każe
Da još je rano
Za odlazak ženi, debeloj i brkatoj
I da se vrate tamo, gde još malo
žaliće za tobom, a žaliće život svoj
***
Kad prođu bojevi
i promarširaju strojevi,
ostanu samo brojevi,
samo tabele i ruže uvele
na grobovima,
ispunjenim robovima,
bez imena, lutajućih sena
ljudi što zemljom hodaše
dok ih ne prodaše
braća njihova, zarad snova
o moći, što neće proći
I vlasti, što neće pasti
što ih izdaše zbog strasti
zbog želje za beskrajem
za večnim sjajem
bez sjaja
bez stida i časti bez kraja
***
Čiko nemoj me, nisam ja ništa kriv
što su me tata i mama vodili u Crkvu,
u koju ne ideš ti
Molim te, pusti da budem još malo živ,
pa posle me pošalji tamo,
gde su ostali, moji svi
Sačekaj bar još malo, da sačuvam sliku neba u oku
Da mi još malo hleba, majka stavi na dlan,
pre no što prepustim se, tom zadnjem skoku,
kada me gurnu u bezdan,
krvave ruke tvoje
kad osetim bol, a nakon toga mir i bude mi bolje
jer ću tu, na dnu, ponovo sresti sve svoje
i tada ću slobodan ponovo, da istrčim u polje
Molim te, ostavi me još danas
pomisli na tvog sina, u tvojoj kući tamo.
Nema razlike između nas
I ja sam ko i on, dete samo
Jednom ćeš sa njim
proći tuda
Stajaćete nad onom tamom,
gde su mi kosti
Tad lice ćeš moje videti svuda,
pa i na licu deteta svoga
Molićeš ga, da ti oprosti
***
Ja ne pripadam nigde i nikom.
Nekako se ne uklapam,
ni delom ni likom,
rečima, stilom i modnim krikom
Nikad nisam imao, ono nešto,
što bih ko drugi, koristio vešto,
pa da me to nešto, negde svrsta
Stvarno sam čudna neka vrsta
Ko poslednji Mohikanac,
u stranoj zemlji, stranac
u staklarskoj radnji, slon
I neuspeli klon
A nije da se nije pokušalo,
al bi se istoga časa odustalo
A veruj, nije to lako
kada si čudan i tako te gleda svako
Kad si sirovina medju gospodom
medju jakima, slab što kuka
I vapi za slobodom,
zbog koje odudaraš
I klone te se, ko da zaudaraš
Apatrid i vanzemaljac s Marsa
jer ne pripadaš Zemlji i što je svet
za tebe, samo predstava, samo farsa
za koju nisi dobio ulogu pri podeli
za koju skupo plaćaš kartu
I sediš u parteru, dok te ne budu odveli
Jer ne znaš da se vladaš
Jer spavaš i hrčeš i bez aplauza
Prosto, tu ni po čemu ne pripadaš
***
Ionako ce sve jednom nestati
I ostace samo trag od coveka
I ljubav I tuga i sreca ce prestati
I nikAd i nista ne traje doveka
I mozda sapat ce samo ostati
Utisnut kao zig u vremenu
I mozda nada da ipak ce opstati
zivot novi u nekom semenu
Sto ce se negde duboko skrivati
U kutku nekom daleko od pogleda
Cekace negde u tami I snivati
Da jednom svetlost dana ugleda
I mozda ce zivot i ljubav ponovo
Iz njega nastati I opet se roditi
I tad ce se covek koji je bol’ovo
I davno umro, osloboditi
I opet se samo svetloscu voditi
***
Zemlja vam je nastala na zemlji,
koju natopiste krvlju svoje braće
One, što govorila su istim jezikom,
što decu im pobiste, al ipak, neka su ostala
I ona znaće
Decu radjate na zemlji, gde tudju ste nožem dovodili pred oltare vaše
Gde vaši ih fratri, u ognju mržnje ispivedaše i sve im sem duše ukraše
Učiniše im, da žive što kraće
Al neka su ostala i dok je sveta
Deca njihove dece znaće
Bez stida danas govorite o pravdi i istini, što jedino vama je znana
Licemerno o Bozjem providjenju, veri i njenoj suštini
A temelje vam nose sva deca poklana
I svi jauci i sve patnje, stići će vas,
kad njihovi glasovi
čuće se i zvaće
Tada i vaša deca o vama sve znaće
***
Okačiću i ovaj dan o čiviluk,
kraj svih ostalih, prošlih
Kad sve utihne i nastane mrak i muk
Pre počinka i pre zora, novih,
dobrodošlih
Nek visi u starom ormaru,
kojeg već dugo punim,
Izbledelim snovima i starim nadama,
ranama i očaja na barikadama,
davno izgubljenih ljubavi i prijatelja.
Tu, kraj neostvarenih želja
kraj ostalih, protraćenih
Tu, kraj prošlih radosti i veselja
Što bila su samo na tren,
al što još sjaje u tami,
poput pozlaćenih
***
Sačekaj me, tamo iza ugla
stare ulice
Doći ću, kad pospremim sobu svojih nemira
Kad razvrstam po fiokama prošlosti
Sve slike nade, ko skice
I planove puta, do kraja svemira
koje nikada nisam započeo,
jednim korakom
Sačekaj, da bar jednom prodjem tim
sokakom,
neutoljenih zelja i prigušenih snova
Pre no što pohabam i zadnji par cipela
I noge postanu teže od olova
Pre no što sve pocrni, sem kose
Pre no što i zadnja trešnja iz detinjstva,
ne bude svela
I ne napijem se jutarnje rose
Doći ću, kad više ne mogu ukrasti,
ono što je moje
Sačekaj, srpljenja molim,
dok konačno ne dohvatim parče meseca
I stavim ga medj suvenire svoje,
na police maštanja
Dolazim, kad jednom budem uspeo da odolim,
da opet prodjem ispod duge,
i upijem joj sve boje
Sačekaj, kad više ne budem ljut na sebe
kad koferi budu, puni praštanja
***
Sanjaš o najvećim stvarima
I čine ti se tako uzvišenim,
tako dalekim
A najveće stvari su uvek tu,
na dohvat ruke, u očima nekim
Očima, što te gledaju,
kao da svet zavisi od tebe
U očima što ih ispuniš,
ko čitava vasiona,
u kojima možeš videti sebe,
onako, kakav nikad nisi bio
i ne bi mogao budeš
Jer ne možeš i to nisi čak ni snio
I to nikad nećeš moći da razumeš
I uzalud se trudiš
Oči u kojima i kad spavaš,
životu daješ smisao
I ljubav najveću budiš
***
Tražim azil za drugu planetu
Baš sam se upetlj’o na ovom svetu
stalno dužan zbog tuđih dugova
zaostalih posle gospode i drugova
Tražeći mesto pod svojom zvezdom
Ko tić za izgubljenim gnezdom
Pogubih se negde, na pola puta
Ko dete, kad u gužvi zaluta
I nije ovo moja ni godina, ni vek
Tu sam se samo obreo tek
Iz oblaka kad ispadoh slučajno
I ovde ostadoh izgubljen trajno
Nije ovo ni moja koža
Neko je tuđu skinuo s noža
I jedva me nekako, u nju ugurao
Dok moju je kožu drugi ukrao
Tuđi sad gledam lik u ogledalu
I vidim samo dvorsku budalu
Ko što i druge budale redom
gledam, dok smeju se nad svojom bedom
Tuđe sad nosim ko okove
Dok drugi krade moje snove
Dok ih umesto mene sanja
I nosi moja odlikovanja
što nestaše kada ovde zaglavih
I do danas se ne izbavih
***
Lako je samo zastati i prekinuti,
odreći se i odbaciti.
Al tugu dal tako možeš skinuti,
presvući je i samo baciti.
I kad kažeš da nećeš brinuti,
možeš li sećanja sakriti i zaboraviti,
duboko negde,
gde nećes ih nikad pronaći
I samo novi list otvoriti, a stari presaviti.
A dal stvarno možeš, dal možeš
daleko, daleko odmaći
***
Jednom će sve ovo biti juče
I davno i lane
Sve radosti i sve tuge sveta
Jednom će sve za nas da stane
Kad drugima bez nas svane
I biće i dalje zima i leta
al za druge
Jednom će se sve završiti u trenu
I biće tuge
Prvi zvuci plača kad krenu
Dok će za nekog ko fanfare
Biti najava novog početka
Kad nove slike i novi zvuci
će smenititi stare
bez izuzetka
Zato živi ovog časa
živi danas
Ne ostavljaj za sutra
Možda više za nas
Neće biti jutra
***
Gubi se lagano svetlost dana
Pred očima nestaje
I žagor dečji se stišava i
prestaje
Neki se drugi sad čuju zvukovi
Dok noć sve jače ulice grli
Ne, nečuju se od nekud vukovi
Već uzdasi nečiji, dok u mrak hrli
nekud, a samo u nemire svoje
Odmiče ulicom žurnim korakom
Odjekuje, dok sitni sati se broje
čuje se bol u uzdahu svakom
Ko da se bori sa svojom greškom Pogurena senka, taj tužni čovek
Sa teretom svojim, sudbinom teškom
Osuđen da pati dovek
Nekad ne moramo nekog znati
Već srcem oslušnemo samo
Znamo tada da neko pati
Za njegov bol
Čak i kad ništa, o njemu ne znamo
***
Snoviđenjem teškim
Dan otvaram novi
Aveti iz Hada, na leđima mojim
Ko najteži teret, odsanjani snovi
Još sam u košmaru, a na javi stojim
Ko da su sa zorom, pridošli nezvani
Na krilima noći, iz duboke tame
Na dnevnome svetlu, sad se demon hrani
Iz podsvesti stiže i do svesti same
***
Umoran sam jako
Umoran od čekanja, od briga
umoran od knjiga
napisanih i nenapisanih
od onog, što ne stane u stih
od pesama, što pišem ko zna kako
Umoran, umoran sam jako
Umoran što ne znam i što ne mogu
Od laži koje koriste ko drogu
Umoran od sumnji, nedoumica
Od ubeđenja čvrstih, što izbriše gumica
Umoran od veštake lepote
Od uzdaha i lažne dobrote
Umoran od licemera što se krste
Što zavlače u džepove, duge prste
Umoran od toga, što pljuju na Boga
Od onih što nas vode, ko zna kako
Umoran od onih što klanjaju se svakom
Od apluza, veličanja, umorim se jako
Od raznih specijalaca
strogih komunalaca, poštenih kriminalaca
Od prebijanja slabih, dece, baka, deka
Što bez para nema, niti jednoga leka
Umoran od boli, kad roditelj moli
zbog deteta kada, preklinje za spas
kad svi samo bleje, ne podižu glas
Umoran sam jako, umoran ko pas
Umoran od bolnica, od hodnika
zakazivanja, preko reda svodnika
Od sestara glasnih i doktora masnih
Od ravnodušnosti, ne činjenja
Od procesa smešnih, pa oslobođenja
Od nepokajanja i neizvinjenja
Umoran od toga, da me uči svako,
jednostavno, lako
znanjem i priznanjem i stečenim zvanjem
do koga je došao, samo on zna kako
Umoran od mnogih, umoran sam jako
Umoran od kesa i od đubreta
od uništavanja i trovanja sveta
uranijuma siromašnog, proamerikanaca
bogatih patriota i legije stranaca
Od braće naše Rusa i što nas uvek brane
kao uvek što su i danas i lane
od žena u crnom, sveštenstva na belom
od građana koji, ponose se selom
od skupštine, poltrona i od ovacija
od toga kad nisko, proleti avijacija
Umoran sam dugo, od nemoći svoje
dok gledam kako drugi, sudbinu mi kroje
Umoran od toga, što umorni su drugi
od toga što kažu, kako puno kukam,
bolje je da ćutim nego da se brukam
Umoran što pokrivamo, glave ispod ćebe
Umoran od drugih, umoran od sebe
***
Što ne ostaviste decu
Bar njih
kad krvi se ionako
napiste od starijih
Što ih niste pustili
Da otrče kroz neko polje
Zašto ih onaj što kolje
u oči ne pogleda bolje
Pre no što ih dočeka jama
Što mu iz ruke ne ispade kama
Zašto se sebe ne zgrozi i ne postide
Da to su samo deca, kad vide
Što ugasi iskru u malom oku
i baci ih u jamu duboku
Zar svoje dece imao nije
Zar nije noċima bdio nad kolevkom
Kad boli ih nešto
Kuda je mogao to da sakrije
I da prosto, zaboravi vešto
Dok krv dece tuđe, besan proleva
Dok njegovo, mirno u postelji sneva
***
Tražeći smisao u besmislu
Samo pišeš priču nesuvislu
Onom na suncu
ne znači ništa
svetlo na kraju tunela
Ni sitom neznače ukusna jela
Zato ne traži ljubav
tmo gde mrze
Međ gubavima
postaneš, samo gubav
Ne traži sreću,
jer nećeš je naći
Ona će naći tebe
Prepoznaj je samo
I ona će te dotaći
Na ovom svetu
sanjajući idilu
možeš se jedino
primaći ludilu
Ako još nisi, nemoj
Ne pravi reda
u tuđem u haosu,
samo ćeš pokvariti svoj
Ovde je istina, perika
što je nose ko svoju kosu
Znaj to kad se za nju boriš
I znaj, kad mudro zboriš
Onom ko nema sluha
ko najlonskog je duha
bisere bacaš pred svinje
Što poješće ih ko dinje
***
25
Zar ima toliko
Zar celih 25
Ne, tom se nadao nije niko
Niko od nas,
Da će stati u jedan let
Tako kratak let,
za čitavih 25
I samo na kratko ćemo
sleteti danas
Tu gde su se tajne snile
U iste one klupe
Bar na ista mesta, na kom su bile
U kojima su utisnuti još naši uzdasi
Naša imena, smehovi i šale glupe
U kojima ne saznasmo
još na sreću,
za istine bolne i skupe
o pravom zlu i podlosti
o prolaznosti
I zamkama života
Još zidovi pričaju
o našim ljubavima
Na staklima prozora,
ko ogledalima
gde popravljasmo frizure
I sad se još vidi naša lepota
I lica naša nasmejana
I ona što se dure
Tu još možemo čuti profesore
prekori njihovi sad tako fale
Tek sad, kad se naziru prve bore
Sad bi nam došli ko pohvale
Sad kad prošlo je 25
Kad se otisnusmo u svet
Kad svaki uspomenu ponese
odavde sobom, u grudima
Da je zaliva ko cvet
I svako svojim putem
Da ne zakasni na čas
I na svoj let
***
Gledaj, dolazi tama od nekud,
iz daleka.
Donose je oblaci i slutnje
usamljenog čoveka
Suncu se nadao
al nju ipak dočeka
Gledaj, lepotu što bledi
starca i kosu što sedi
Gledaj senke na zidu
sto odlaze
sa druge strane ogledala
Gledaj, kako godine gaze
sve koje znaš i koje si znala
I uslikaj za večnost ovaj dan
Već sutra će postati sećanje
I ostaće nedosanjan san
I još jedno ne ispunjeno
obećanje
***
Sreca
Sta je to sreca
Tesko je reci
Al nije ko tuga
Sto brzo se pozna
I niko se nikAd
u toj sreci
Ne zadrzi dugo,
I kasno je spozna
I kratko traje
suvise kratko
Kao plamicak
Na vetru sto traje
I divno je srcu
I dusi je slatko
Al niko srecu
Dugo ne daje
Sa tugom je drugo
Ne odlazi ona
Od nas tek tako
I druguje se
sa njom dugo
I nikAda ona
Bas nikAd
Iz srca ne odlazi
Lako
Uzivaj zato
U svakom trenu
U svakoj sreci
Sto Bog nam daje
Jer vec iza coska
Tuga vreba
I kasno je kada suze krenu
Tad jasno vidis da otisla je
Sreca sto uvek
Kratko traje
***
Ne veruj nikad suzama što lako krenu.
One se obično slivaju niz gumene obraze
I padaju na naivna srca, što svenu
od tih kapi otrovne kiše
Ne veruj usnama što se razvuku u osmeh,
na licu sa očima hladnim
Ne veruj rečima utehe, onog kog nisu tešili, ne veruj usnanama ljubavi gladnim
Nemoj ni rečima podrške, onog kog nisu podržali,
ni onom, kom sreću su dugo krali
Ne veruj onom ko ima sve, tom ništa nije važno
ni onom ko ima malo, jer možda želite isto i to isto, želite snažno
Ne veruj danas previše ljudima
Nemoj ni sebi, jer slagaće te
ono što kuca u grudima