Starine koje znače
Šta mi vredi što budan sam je sanjao, snen buncao njeno ime?
A isto je zavolela što i ja.
Gramofonske ploče, audio kasete, postere…
Brdo vinila išaranih, pogužvanih omota, koji su mirisali na prošlost
detinjstva.
Dok je nisam upoznao sa dražima starine, sve bezosećajno bacala.
Čudio,kako je ništa baš ne vezuje za neku davnu
žvrljotinu, uspomenu, datum, poklon…?
I tako, u praskozorje Bogojavljenja, odbaci mene.
Baš pred taj sveti dan reši, jer rođena nevernica. Nije verovala u moje
snove, maštu…
Bacila naše planove, tajne, nadanja, naša šaputanja, ogovaranja kvazi
prijatelja…
Neka je, imam stari kišobran, sa rezbarenim, drvenim rukohvatom.
Podariću, da je zaštiti od suza razočarenja i vetrova kajanja,
koje će je zateći nespremnu. Iako sa par pokidanih žica, preko će joj
trebati.
Nek’ iskoristi u nepogodi, potom baci.
Greškom je nazvao, namerno odbila poziv. Vešta je ona, ne zna šta radi!
Po tacni krugove od kafe pravim, borim da svane…Miriše na glad…
Gramofon
Ukrali mi gramofon,
znaju oni šta volim.
Još čuvar starih ploča,
ne mogu da prebolim.
Oteli tajne želje.
Pola nekud zaturio,
ostvariti ne mogah.
Iz dna duše moj uzdah,
imao ih baš mnogo.
Uzeli otkucaje
naprsle mi mladosti.
Obili moju prošlost,
odvukli sivog jutra.
Što dalje oni pobegli,
jecaji su unutra.
Iscrpljeni i sneni,
bede ratosiljali.
Sebe tad proklinjali,
bolje da robijali…
Sveta priroda
Pričala majka u smiraj večeri hladne;
’’Od prirode ne trudi pobeći,
uvek su je oči gladne’’!
Odvela me jutrom na proplanak.
Za nejaku ruku držala, magla nas skrila,
мajku i sina obavila…
Oblak k’o da nebom hoda, sveta priroda!
Granu ubrzo sunce, blistavilom sija.
Majka cvet ubrala, lepotu nam poredila.
U dolini šarene zebe:’’Mama,cvet liči na tebe’’!
Grlio sam majku, ta priroda dušu orodi…
Te noći snivao san ostvarenog čoveka.
Kao da i sada čujem umorne kapi kiše…
Proplanak nije isti, mog cveta nema više!