Milan Drašković

Grimizni soneti

 

1. A L H E M I J S K I    R I T U A L

Glasovi usred tame, noćnih senki obilje,
senke što nastupaju pod mračnim baldahinom,
noć otkrovenja kad si zatečen tom istinom –
magičnog ogledala iza zavese zbilje.

Svod preliven grimizom, svet spojen sa ponorom,
grad umoran od svega. Bez milosti za barda –
kao specijalni gost u teatru apsurda,
rešavaš tajnu žute sobe s visokim stropom.

Alhemijski ritual uz zaključana vrata,
svet unutar svetova kao u davno vreme,
grad što ništa ne sluti kad pročišćuje vatra.

Preludijum za cilj kom sudbinske sile streme.
Jednog običnog dana horda te preuzima –
roždestvo tvoje hudo među odabranima.

 

 

 

2. K R O Z    N E S A G L E D I V U    N O Ć

Roždestvo tvoje hudo među odabranima,
pečat mračne lepote, lament usnuloj duši.
Hod sredinom bezdana, stigma koja te guši –
osuđen da provedeš noć među ukletima.

Scenario grimiza sprema ti zaplet drame
što najavljuje ponor. Uz pozdrav pred zrcalom,
ravnodušan spram bola – tad kreni karuselom
kroz nesagledivu noć – ka vrhuncima tame.

Dugi hodnici tame, hod sredinom bezdana,
anhedonije sindrom. Praćen grakom gavrana,
obasjava te grimiz demonskog predznaka.

Opčinjavajuć’ dodir mesečevih pipaka,
sluđenog dok te prati leden grč u kostima,
imaginarni pejzaž, džoint među prstima…

 

 

 

3. P R I Z O R I    M R T V O G    S V E T A

Imaginarni pejzaž, džoint među prstima,
stepenice pred prazninom usred grada opsena,
savršen džentlmen-dželat zarobljen u kripti sna –
u zemlji živih senki – živeći sa mrtvima.

Prizori mrtvog sveta opustelih vrtova,
vreme kad ima miris močvarnih isparenja,
definitivno ništa ne može da se menja –
pravi kaleidoskop iskasapljenih snova.

Birsov novčić odluke, hir džinovske vrteške,
na tom putu sumraka k’o prasak supernove –
svud su iskušenici osuđeni na greške.

Grimiznom rekom krvi oskrnavljeno polje
osuđenoga sveta, u vilajetu strave
marionete posvud, igračke tuđe volje.

 

 

 

4. B E Z I M E N   G R A D , D R U G I    S V E T

Marionete posvud, igračke tuđe volje,
Vešala u vazduhu, mrtvoga grada šapat.
Za prazan pijedestal hipnotički efekat –
kad pri demonskoj igri himere bes ispolje.

Greje Plameno more zid Kule van vremena,
bezimen grad iz snova poput svetionika,
samotnom srcu savet sred mermernog hodnika:
,,Od ništavila čuvaj svu toplinu kamena”.

Tama kad prekrije hol, stupaš u magični dom
tog majstora Ešera – gde duha duga senka
prezentuje mistični soare svakog petka.

Tražiš Dom pravednika, dom smešten u drugi svet,
tražeć’ oslonca tačku pri tom prizoru hudom –
iz stvarnosti izmešten, čudnih uličica splet…

 

 

 

5. K R H O T I N E    S T V A R N O S T I

Iz stvarnosti izmešten, čudnih uličica splet.
Tad potajni predator doleti iz daljina,
plamenog perja ptica – zvana rok od davnina –
taj stvor pretećeg kljuna, gigantskih krila lepet…

Prizor iza zavese Pozorišta čudesa,
crna odežda lutke prazninu obuhvata,
na aukciji strave sva obličja prodata –
uz portal interneta, ti si na licu mesta.

Krhotine stvarnosti – kad vreme se vrtloži
poput plavog leptirka u čaurastoj mreži –
dok čezne za prizorom sveta u ravnoteži.

Obmotan si usudom, rođen u tuđoj koži –
plesom kroz skerletnu noć demon nad krajolikom,
znak grimiznog ožiljka pod čarobnjačkom rukom.

 

 

 

6. U    S E N K A M A    P R O Š L O S T I

Znak grimiznog ožiljka pod čarobnjačkom rukom,
iznevereno vreme u senkama prošlosti,
okvir kad se razori bez istinske radosti –
vreme da se zamisliš nad okultnom porukom.

Vibracije kroz prostor, mračnih pećina romor,
ulaz skriven bršljanom, dečak osupnut tamom –
zgranut kroz vrištavu noć. Jureć’ vrelom putanjom,
konjanik sa sečivom nagoveštava pomor.

Poput šišmiša crnog, soba s tamnim baršunom.
Putevima sumraka, suočen sa teskobom,
slušajuć’ stih u noći – neko plače za tobom.

Usavršen metod za ogled pod mikroskopom,
senka kad ispuni svod ogrnuta prašinom –
napadi iskušenja s paukovom žaokom.

 

 

 

7. S K E R L E T N I    V E L V E T

Napadi iskušenja s paukovom žaokom,
pritajeni predator neuspešno uboden –
pita kako umreti da bi dobio orden,
sred Ulice brestova – susret s demonskom mačkom.

Skok ka drukčijoj slici nagovesti samoću
u sumračja jesenja i daleka sećanja –
vreme nevinosti uz nemuštu pesmu granja –
tišinu negujući, drvo što raste noću.

Gazeći sopstveni strah, pitaš se da l’ si uklet –
plutajući na plimi koristiš znanje drevno –
opijen Orijentom, otrov piješ kao lek.

Muzika iz džuboksa nudi skerletni velvet,
dar što dođe prekasno kad otkriješ skriveno –
izvitoperen svet, nešto što liči na svet.

 

 

 

8. T A M N I    R A Z B O J    S V E M I R A

Izvitopereni svet, nešto što liči na svet,
pogled degenerika kroz mutno ogledalo,
spram krpica pepela pravi lift za ludilo –
skriveno kad otkrivaš za Prokrustov krevet.

Iznad besanih kuća trouglastih zabata,
tamni razboj svemira s mirisima daljina,
u raspevanoj noći drevni zapis sa dlana,
zapretena istina – nešto poput šapata.

Kroz zadah neuspeha, sred kužnih isparenja,
iskrenošću poraznom tad te okrzne mržnja
duše što tone u sluz – izvan sopstvenog uma.

Na usamljenoj steni ponorom privučeni –
zauvek u sutonu, konzumenti trauma –
s one strane razuma s užasom suočeni.

 

 

 

9. S V E T    U    R A S T A K A N J U

S one strane razuma s užasom suočeni,
novih zagonetki splet, starih vremena odjek,
krešendo dok kreiraš gledajući zanavek –
u srcu tamne zvezde bezdan međuzvezdani.

Detektiv distopije u naručju teskobe,
pod sjajem tamne zvezde brodovlja u grimizu,
svet u rastakanju, ples meteora blizu
pilota bez svog broda – dok pluta pored tebe.

Počuj taj napev smrti, utamničeni sonet,
smrt u Zabavnom parku, nasukani karusel,
srebrn ogrtač lune, siluete spram zida.

Pod mračnim drvetom poj, skelet ispod arkada,
sudbine sve u splinu nit jave kad se kida,
opscena igra groma spram opčinjenog grada.

 

 

 

10. P R A Z N I N A    D O    P R A Z N I N E

Opscena igra groma spram opčinjenog grada,
grad pun zelenog leda i oblaka prašine,
hir mračne svetkovine – praznina do praznine –
izbledeli portreti, crn zid ruševnih zgrada.

Trg voštanih figura, mrtve sezone dani.
Čudnovata muzika, sirovi tonovi bendža,
bilijarske kugle zvuk spram tajne Stounhendža,
portali tako prazni – u vrtlog usisani.

Žaket prepun žetona, svađe među brojevima,
gorčina što nagriza zelene žaluzine,
večne varijacije – tad kad nit se prekine.

Zgnječen čeličnom presom, zarobljen u snovima,
čekaš nagoveštaje sred čemera i jada –
nedokučiva zloba koja nam se prikrada.

 

 

 

11. I L U Z I J E    K A D    Z G A S N U

Nedokučiva zloba koja nam se prikrada –
uhoda tog kraljevstva sisaljki punih krvi,
zlehude si sudbine da poklon primiš prvi –
krvlju su isprskane brojanice od žada.

Sivozelene rane, nežnost skrivena u snu,
telo u formalinu orgulje dok nariču,
purpur i sneg u tvom snu govore staru priču –
katalog starih greha iluzije kad zgasnu.

Svetkovina jesenja, crkveni lampioni,
gondola u grimizu svetlošću okupana,
val u plamenoj igri, ptica ponad plamena.

U epicentru priče pojave se svi oni
u zajedničkoj mržnji. Zvuk tam-tama s ponoći,
eho apokalipse u neobičnoj noći.

 

 

 

12. N A    P O Z O R N I C I    S E N K I

Eho apokalipse u neobičnoj noći,
poema kojoj slutiš kraj a zna ga kralj tame,
večna crna geneza kad klepsidra zastane –
unutar kupole, svet kome nema pomoći.

Umirući ugarci sred Kedrove ulice,
ugljenisane kosti oslobođene straha,
u vehementnoj noći smiren spram salve smeha,
suviše mlad za smrt pod stigmatom ubice.

Na drugom kraju grada novo grimizno grotlo,
obličja na postelji oslobođena srama,
zove ga Vinsent dok joj svilen šal steže grlo.

Na pozornici senki veteran međ’ senkama,
u teatru apsurda svi likovi poročni,
tamnih obličja nakot, ugođaj makabrični.

 

 

 

1 3. P R E L U D I J U M    Z A    D R A M U

Tamnih obličja nakot, ugođaj makabrični,
tad kad mrtvi se vrate kroz baršunastu tamu,
preludijum za dramu u zabranjenom hramu,
sa druge strane zida – jezni zadah močvarni.

Prsti u žitkom blatu, tamna voda zaliva,
crnih termita carstvo u sivim zidovima,
kroz izmaglicu dima – među skritim stvarima –
maestral započne ples s varoši koja pliva.

Svet što pluta ponad sna, urna s motivom ždrala,
sva obećanja lažna, svi zvuci pritajeni,
grmljavinu dok prati pretposlednja obala.

Vrtom punim prepreka, hladni pipci jeseni.
Inficirani putnik kroz lavirint će proći –
ispran bojom Meseca, zarobljenik ponoći.

 

 

 

1 4. P U T N I K    I Z    B U D U Ć N O S T I

Ispran bojom Meseca, zarobljenik ponoći,
sećanja zamračenog avetima prošlosti.
U Kuli van vremena, putnik iz budućnosti –
kroz grimizno zrcalo Crni prorok će doći.

Vožnja na noćnom vetru, želja skrivena tamom,
tamnica puna memle i posetilac gorak,
preko ponora skok uz stud i vanvremenski mrak,
sedam dugih godina uokvirenih skramom.

U senci ateljea – smrskanog lica portret.
Mračnog tavana senke u nedostatku zraka,
začarani crtež za dugo čekani susret.

Do Smaragdne šume u sedam dugih koraka –
sve da izbegneš košmar i njegovo okrilje:
glasovi usred tame, noćnih senki obilje.

 

 

 

M A G I S T R A L E

Glasovi usred tame, noćnih senki obilje,
Roždestvo tvoje hudo među odabranima,
Imaginarni pejzaž, džoint među prstima,
Marionete posvud, igračke tuđe volje.

Iz stvarnosti izmešten, čudnih uličica splet,
Znak grimiznog ožiljka pod čarobnjačkom rukom,
Napadi iskušenja s paukovom žaokom,
Izvitopereni svet, nešto što liči na svet.

S one strane razuma s užasom suočeni,
Opscena igra groma spram opčinjenog grada,
Nedokučiva zloba koja nam se prikrada.

Eho apokalipse u neobičnoj noći,
Tamnih obličja nakot, ugođaj makabrični –
Ispran bojom Meseca, zarobljenik ponoći.