KULA VAN VREMENA
Kult koji traje, ta Kula van vremena,
zelenog sjaja tek vidljiva granica,
iza prozora u očima devica –
večna istina razigranih jelena.
Skrovište vetra samo za izabrane,
skrivena lišćem staza koja se pamti,
dok setno gledaš sokola u plaveti –
zvuk harfe čućeš pre dolaska nirvane.
Plamen kandila, vode dalekog mora,
glas jezuite kad mračno nagovesti –
među stenama, noć uoči Svih svetih –
ukleti susret, senku Minotaura.
Vetar severni u osvit sveta stigne,
u osvit sveta tamo gde senka pada.
Vreme gromova sred sahranjenog grada,
sablja nad tronom u godini vradžbine.
Lice pod velom zagledano u tminu,
reptil u gaju, jutro trovano tugom,
strah koji prati kroz besputnu planinu,
trenuci zebnje pred čarobnim kovčegom.
Amalgam tajni tako čudesnog mesta,
vrh drevne kule potopljen u jezeru,
slast pred povratak skrivena u mermeru,
dug put kroz sumnju, čar irealnog sveta.
Žeđ za početkom u Kuli van vremena,
svet bez oblika, izokrenuta slika,
gozba bogova, nešto poput urlika.
Zemlja magije davno zaboravljena.
Podzemna pesma među dva ništavila,
posebni znaci za sunce na zalasku,
vilinska zemlja spram obesnom oblaku,
kapi klepsidre i kula sva od stakla.
Daleki stranac iz vremena vradžbina,
dan za vešanje, bršljan ispod vešala,
čamac pun duša među dva ništavila,
pustopoljina gde caruje praznina.
Van dobra, van zla, tamo gde je kupola,
ivice sveta pod dubokom narkozom,
štap što stvara kult među vatrom i pesmom,
znak jednoroga, vrhovi drevnih kula.
Akord poslednji sred daleke obale,
akord u tmini iz nekog stranog sveta,
predugi predah – duh oslobođen svega,
uz izmučene duše – ždral ponad kule.
Tvoj dah u mom snu – miris gorkog badema,
nebeska bašta iza vrata prošlosti,
trešnje u cvatu, drugo lice nežnosti –
kult koji traje, ta Kula van vremena.