Marija Veselinović

Lice


Ko si?

Nekad si težak samom sebi.
I jesi.
I šta god da se desi,
stojiš nepomično,
jer ne znaš….
Ne znaš šta da uradiš?
Šta se tad i radi,
obično?
Kad izgubiš sopstveni smisao?
Da ga potraziš,
zar nije kasno?
Da se okreneš i odeš,
to nikom ne bi bilo jasno.
Da pobegneš daleko?
Da vičeš, jako, glasno?
Da lutaš, dok se ne nadješ?
A tamo gde se budeš pronašao,
da se pogledaš,
da vidiš šta si našao,
da li si onaj isti,
težak.
Od jutros na crnoj listi,
ili si postao neko novi?
Ko si, kad si samom sebi težak?

 

 

Bitisanje

Znaš ljudi smo
donekle,
dodje nam,
da smo ništa,
da si sam.
Da eto tek tako,
nikog nemaš,
da si svoj.
Da sam sebi nadješ mir,
da oživiš javu,
da odlutaš u snovima,
da se pitaš ”Da l’ sam u pravu?”
Znaš, dodje nam,
da vodimo život,
ne, kako mora,
kako drugi kažu,
već ono ko si ti,
kad si sam sebi
”ja”.

 

 

Dodji

Dodji,
da slušamo tišinu,
i da Betovenova simfonija
pleše najlepše korake,
zajedno sa nama.
Dodji da gorak ukus prethodnih dana,
obojimo rečima naših poljubaca.
Dodji da volimo čitav svet,
u hladnim rukama, toplog zagrljaja.
Dodji da gledamo slike naših dana,
i rešimo misteriju našeg postojanja.
Dodji da te volim kao što mislim da umem,
da ti pokažem zašto te na vrhovima prstiju
i dalje osećam.
Dodji.

 

 

Sahrana

Volim sahranu.
Sopstvenu
da je posmatram.
Isti oni,
koji nisu došli
dok sam ih gledala u oči,
došli su sad,
kad ih više ne vidim,
samo posmatram.
Isti onaj,
čovek sa brčićima
u poslednjem redu,
palog naroda,
govori da sam
”bila dobra”.
Iako od moje dobrote,
ne prepoznaje polovinu
čoveka, u Adu.