Jadranka Bjedov

PRASAK ZORE

 

PRAMAC NEZABORAVA

Prasak zore
Pogodi prozor
Noći
Rasu se staklo
Praskozorja
Zaleprša
Plava ptica
Zidove obojiše
Zraci
Krevet se zanjiha
Kao čamac
Na talasima
Svetlucavim
U polusnu
Pramac
Nezaborava
Slutim

 

 

 

PRAZNINA

Praznina
Do neba
Juriša
Konj u
Galopu
Diže
Silnu
Prašinu
Onom
Što ga
Prati
Slepilo
Oku
Zaustavi
Pokret
U skoku
Prikloni
Zemlji
Bezumnu
Misao
Visoku

 

 

 

DUŠA

Verovah duši
Nevidljivoj
Mišljah
Mudra sam
U isto vreme
U umu se krila
Istina posve
Prosta
Gordom čoveku
Božje mudrosti
Nikad dosta
Mišljah
Duša je to
Prevariti neće
A duša k’o ptica
Obleće
Sleće
Odleće
Doleće
I nikad ne znaš
Da li je to
Ona ista
Što je juče bila
Ili neka druga
Njoj slična
Koja još gnezdo
Nije svila

 

 

 

EGO

Oko laže
Uvo vara
Ruke grabe
Čula su nam
Posve gruba
I lukava
U zamku nas
Često vabe
Ego nam je
Grlo steg’o
Strah u kavez
Dušu leg’o
Dok sejemo
Reči prazne
Gledaju nas
Oči žedne
Uši gladne
Ruke mrazne

 

 

 

PODZEMNA VODA

Raspeta duša
U noge uteče
Sruših se
Podzemna voda
Kao bujica
Ulicom poteče
Udar strahom
Iseče
Bol iz zgloba
Isteče
Blagost teče

 

 

 

EROS I PSIHA

Bodeš me
Erosovim strelama
Kao lud
U ćošak sateruješ
Nemam kud
Zagrevam pero
Do usijanja
Da ne boli te
Stud
U borbi za život
Talasamo kao
Orah I dud

 

 

 

SRCE NA DLANU

Ja sam od onih
Što na dlanu
Drže srce
Umiri me san
Dok uzaludno
Te čekam
Ne budi me
Iz sna više
Poleteću bunovna
Ka zatvorenom
Prozoru
Razbiću staklo
Golim rukama
Neću imati čime
Da držim srce

 

 

 

SVETLEĆA KRUŠKA

Svetleća kruška
Po imenu sijalica
Pade opet
Pod vrelinom
Moje šake I
Razbi se u
Hiljadu komadića
Ostah u mraku
Pored stakla
Bosa

 

 

 

SENKA

Vidim svoju
Senku u staklu
Kojim je uramljena
Slika na zidu
Iznad mog kreveta
Kao u ogledalu
Prvi put je vidim
Iako sam je
Gledala mnogo puta
Vidim I prozor
Iza sebe kao sliku
Sa nizom
Gradskih kuća
A u staklu
Moja senka
Stara seoska kuća
Sa ambarom
Punim žita

 

 

 

MALA CRNA PTICA SA BELIM REPOM

Danas u parku
Mala crna ptica
Sa belim repom
Šeta pored moje klupe
Kljuca mrvice
Ne beži ne odustaje
Ne boji se
Mojih nogu više

 

 

 

GOLA REČ

Mukom velikom
svojom I njenom
tek stiglo iz utrobe
majčine,
snažnom željom
nerotkinje,
bližnji mu se raduju,
a ono nesvesno
šta ga tek u svetu
čeka.
Golo, bez odeće,
bez ukrasa, neulepšano,
Onakvo kakvo jeste,
Novorođenče.

 

 

 

LIK TVORCA

Vremenom
Duša ozebe
Sneg je zaveje
Okujevse ledom
Ispuni bedom
Njega u svom
Liku ne prepoznaje
Ipak on nas
Strpljivo negde
Čeka
Da nas smrznute
Ogreje

 

 

 

NEUHVATLJIVO

Osećam onaj sluh,
što čuje nečujno,
na mah,

Zaustavljam dah,

Stisnutih usana
hodam na prstima
zauzdavajući strah,
da se ne probudi
ono oko što vidi
nevidljivo,
dok ulazim nečujno
u njegov vidokrug
I dalje,

Zadržavajući dah

Pratim onaj san
Nedosanjan, što iz ruku
beži kao voda
živ, neuhvatljiv.

 

 

 

SVANUĆE

Dok zvezde
Klize kroz
Prste
U očima
Držim
Svanuće
U boji
Nedogleda
Mora I neba
U pameti san
Živ, jasan
Blistav
Noć mutnu
Smenjuje
Dan

 

 

 

NEUMOLJIVO

Izdvoji me pogled
Nevidljivi
Poseče me sakriven
Oborih oči izgubih moć
Nestade poleta
Izabrana il’ prezrena
Kakva je razlika?

 

 

 

ZALUTALA PTICA

Kao nož
U leđa
Kad se
Najmanje
Nadam
Vrati mi se
Moja
Nesmotreno
Izgovorena
Reč
Izleti ponekad
Kao ptica
Zalutala
Po staroj
Navici
Iz mladih dana
Kad mi vera
U ljude
Još beše
Nepoljuljana

 

 

 

IZMEĐU NAS

Daljina je
Ponekad spas
Da za nas
Zadržimo
Lepo I dobro
Između nas
Od čega ništa
Ne bi ostalo
Brzo bi propalo
Da se nije
Blizini otelo

 

 

 

JUTARNJA SVETLOST

Često me jutrom
izbenada, prosvetle
zraci

I sve se tada vidi
sve je tu,
nadohvat
ruke,

I sve bude trenutak
samo
blistavi trenutak
spoznaje
koji mi obasja
dan.

A večerom ponekad
javi se košmar
I strah
da će se ceo taj
sagledani svet
raspasti u
komadiće I
otići u
mrak

Rasparčavanja se bojim,
tačku oslonca
tražim da
zaustavim
sunovrat.

 

 

 

POZLATA

Zlatom sam bojila
Sebe I sve oko sebe
Sijalo je
Jače od sunca
Blještalo
Zaslepljivalo
Činilo se da je sve
Kristalno jasno
Ponekad sam se
Čudila
Kako to ne vide
Svi
Gde im je
Očinji vid
Zapravo
Slepe su bile
Moje oči
Kojima bleska
Lažnog zlata
Ne beše dosta
Shvatih to
Kad mi na
Dlanovima
Samo jeftina
Pozlata osta

 

 

 

GDE JE KLJUČ?

Gde se zagubio
ključ od tajnih
vrata?
U kom je devetom
carstvu
iza sedam gora,
I sedam mora,
u čijem je kljunu,
čijem stomaku?
Koliko još putovanja
u carstvo snova,
koliko spuštanja
po strmim stazama?
Koliko još putanja
da se dođe do sebe,
koliko još lutanja?