1
KAFANSКI SONET
Draganu Žigiću
Konobare brate ne otvaraj vrata
Skrij me pod okriljem ovih mokrih dveri
Napolju je besnilo, puca brat na brata
Napolju su neljudi, napolju su zveri
Konobare brate stavi ključ u bravu
Ova četirʼ stola Tvoja su država
Ušao sam ovde da sačuvam glavu
Napolju je zveri nude za badava
Konobare brate zamandali vreme
Pokloni mi azil svog mokrog kraljevstva
Napolju su razvili radio-antene
Slobodne ludake huškaju na zverstva
Čuj lavež kerova, dolaze uhode
Konobare brate ne daj da me vode
SONET O PROLAZNOSTI
Prolaze dani kroz moju sobu
Kʼo mravi kada krenu u šetnju,
Već okrzali garderobu,
Prvo prolećnu, zatim letnju.
Jesenja laganim koracima
Gazi do svoga odredišta,
Dok ja obgrljen pesmom i snima
Ne primećujem, gotovo, ništa.
Prolaze dani, tiho, bez pompi
Uredno, skladno, u koloni.
Ni bat čizama ni klepet klompi
Ni šapat vetra da zazvoni.
Prolaze dani kroz moju sobu
Već okrzali garderobu.
MOLITVA
Gospode, oprosti im ne znaju šta rade
Dok zločine čine Tvoje ime slave.
Oni ruše kuće umesto da grade,
Miniraju mostove umesto da prave.
Gospode, oprosti im ne znaju šta čine,
Nesvesni umovi intelektne tame.
Ukidaju svetla, postavljaju tmine
I umesto škola prave nove jame.
Gospode, oprosti im jer Ti si najveći
I razumevanja imaš za sve ljude.
Podari im svetlo, utri lavež pseći.
Ne daj nečastivima da im laži nude,
Podari im svetlo, otvori im oči,
Nekʼ pehar istine pravdu za njih toči.
BEKSTVO
Znam, nije ti lako da gledaš u prizor –
Kako nasilnici bespomoćne tuku.
Dodaješ brzinu, gledaš retrovizor
I bezglavo bežiš u bezbednu luku.
Najsigurniji si izmeđ’ četir’ zida.
Zaštićen od ljudi. Zaštićen od zveri.
U ormare ređaš osećanje stida,
Sa sedam ključeva zaključavaš dveri.
Izložen nepravdi, a nesklon nasilju,
Povukao si se u skrivenu špilju,
U svakome vidiš svog, po Hristu, brata.
Da l’ se pitaš nekad, dok stojiš po strani,
Ko će preostati tebe da odbrani,
Sutra kad zakucaju i na tvoja vrata?
SONET O SLOBODI
„Alʼ tirjanstvu stati nogom za vrat
To je ljudska dužnost najsvetija”
P. P. Njegoš
„Volovi trpe jaram a ne ljudi”
Aleksa Šantić
Ne pristajem da me nazivaju robom,
Da trguju mnome vlasnici slobode,
Jer čovek je stvoren da vlada sam sobom –
Beslovesna bića da ih drugi vode.
Ne pristajem da mi obesni tirani
Ograđuju misli bodljikavom žicom.
Čoveku je dužnost da slobodu brani,
Robovi se mire sa svojom tamnicom.
Ne želim da budem poslušnik iz mase
Koja ćuti, trpi, dozvoljava na sê,
Puzi, udvara se onom koji vlada.
Preci skončavali sa glavom na kocu,
Ali nisu hteli u tor, na povocu.
Ljudi su slobodni – ovce deo stada.
SONET O RAJI I HAJDUCIMA
Postoje, tako, ljudi svikli da druge služe,
Da svoje gospodare bezumnom strašću dvore.
Kada budu gaženi ne znaju otpor da pruže
Već samo šapću: ,,Ćuti, može da bude gore!”.
Oni idu kroz život krotko, tiho i smerno.
Plaše ih nežne srne. Plaše ih gladni vuci.
Dok služe gospodara odano, pseći verno
Savršenstvo im kvare samo gorski hajduci.
Hajduci, gorski vuci, imaju svoje klance,
Guste stoletne šume, potok i bistru vodu.
Preziru sve koji idu dobrovoljno u lance.
Preziru sve koji lako poklanjaju slobodu.
Preziru sve one koji ne žele da se bore,
Već samo šapću: ,,Ćuti, može da bude gore!”.
NAŠE VOĐE
Vodili nas bangavi i kljasti,
Alʼ bezgrešni i nedodirljivi,
Doveli nas do ruba propasti,
Učili nas da sami smo krivi.
Vodili nas ludi i bezverni,
Rečju drčni, pameću sakati,
A satrapi i kerovi verni
Učili nas kako zaplakati.
Vodili nas posvećeni slepci
S belim štapom umesto skiptara,
Učili nas hrabri stihoklepci
Da junački ginemo za cara.
Naša istorija plodna tiranima,
Šta smo preživeli – dobro nas još ima.
ODA DIKTATORU
Diktatore, pobedniče,
Ispod tebe narod strepi,
Ali gromoglasno kliče –
Navikao da se čepi.
Diktatore, samo puni.
Kad dizgine stegneš jače
Narod neće da se buni,
Navikao na jahače.
Neka korbač telo para –
Veći harač, veća globa…
Narod voli gospodara,
Opčinjen ulogom roba.
Tovari ga. Kad zaboli –
Još više će da te voli.
PESMA RATNOG ZAROBLJENIKA
Pristali smo, vode nas u roblje.
Krikom sebra novo jutro sviće.
Pobunjenih prepuno je groblje,
Nas pokornih još i više biće.
Strah ćutimo. Ko zna kud nas vode.
Krajputaši s obe strane druma.
Gonioce predvode uhode,
Odaju im staze našeg uma.
Naučeni da mremo polako
Svoje ropstvo podnosimo lako
Sa prkosom koji nemoć krije.
Pristali smo. Sad… druge nam nema.
Škripi jaram. Klecaju kolena.
Mržnjom zveče teške bukagije.
HOMO HOMINI LUPUS
(Plaut 254-184 pne)
Svaki čovek ima svog Iroda
Što zločinom okiva zastavu,
Uvek spremnog dželatu da doda
Zlatnu tacnu, postolje za glavu.
Svaki čovek ima svog Vujicu
Što hram zida na zgaženoj reči,
Uvek spremnog s osmehom na licu
Da sekiru doda glavoseči.
Posle grade crkve-pokajnice
Izdajice i kumoubice
Pobožnošću da prevare puk.
Tat do tata, izrod do izroda,
Smenjuju se od postanka roda.
Čovek je čoveku vuk.
STRANAC
Ja sam stranac u sopstvenoj kući,
Nomadske krvi skitnička pastva.
Ne prepoznaju me stvari, sat živući
Koji optrčava krugove izgnanstva.
Ne prepoznaju me ni sopstvene reči.
Zovem, vičem, vrištim odjekuje tminom.
Odgovora nema, samo staklo zveči
I podrhtava zid pod paučinom.
Gledam u sliku, kiselo se smeši,
Narogušim se, ona nakostreši,
Čini se da će od starosti pući.
Pitam se gde sam, šta sam i ko sam
I kako ovde zalutao sam.
Znam. Ja sam stranac u sopstvenoj kući.
SONET BEZ DOBROG NASLOVA
Na mom stolu stoje četirʼ jevanđelja,
Za neznanog gosta i soli i hleba,
Alʼ moja je kuća – kuća bez temelja,
Čardak na pȏ puta od zemlje do neba.
Moja soba nema ni prozor ni vrata.
Ne dolaze gosti nezvani ni zvani
U mračnu tišinu hladnog kazamata
Čiji su zidovi od laži sazdani.
Žrtve krivolova, lažnog svedočenja,
Prognani u ropstvo davno pre rođenja,
U praznu galiju sred umne pučine,
Bespomoćno nemi dok nam misli drobe,
Ja i moja sena u dva kraja sobe
Čekamo ključara da nam lance skine.
STARCI
Godine u njima, ostarele kosti,
Sneg, tuča, oluja, sunce sve im smeta,
Belilo svetline, crnilo mračnosti,
Mržnja sakrivena, ljubav razapeta.
Godine u njima, nezarasle rane.
Što sporije hodaju bliža im je meta.
Zamaraju uši večito smarane
I jauk i pesma, danas, sve im smeta.
Vekovi u njima, gomila nasleđa.
Sveti prah predaka novo jutro nosi,
Nekome kaznu, nekome nagradu.
U njima se budi Srđa Zlopogleđa,
On bi da se bori, on bi da prkosi.
Alʼ nemoćno mrmlja sam sebi u bradu.
SКADARLIJSKI SONET
Oko mene pjanci, kurve i pesnici,
Sabraća bogalji, svako piće stiska.
Tri posle ponoći, Drinčićeva spava,
Napolju je magla gusta skadarlijska.
Konobar Prometej čvrsto drži baklju,
Ratnici uz priču svoju savest čiste.
Svake noći sve sam sigurniji da su
Pod nebeskim svodom sve birtije iste.
Ovde svake noći ređaju se žrtve:
Ljubav, vera, nada, prezir, dostojanstvo,
Smrtno ranjen ponos u očaju pliva.
Ustajem i krećem da pokupim mrtve.
Napolju pozornik čuva čovečanstvo
Dok snom pravednika Drinčićeva sniva.
ŽIVOT
Slepi i tvrdoglavi kao jarci na brvnu,
Kao divlji nerasti, kao bahati junci
U ovom dosadnom filmu koji se zove život
Mi smo, u stvari, samo trećerazredni glumci.
Rođeni gubitnici, majstori mimikrije
Mi prepravljamo lako poraze u pobede.
Važno je samo da se peva, duva i pije.
Ne oseća soko na nebu miris prizemne bede.
Mi smo lutke na koncu kojima upravlja drugi.
Varamo sami sebe u kretnji, pogledu, priči.
Sve se odvija u krčmi, u kalu i u dimu,
A trudimo se da to na pravi život liči.
I kada na kraju igre sve nam postane jasno –
Onda je obično kasno.
2
SNEŽNI SONET
Slušam kako dišeš zvonkim strunom strune,
Uzverio bih se u grud Tvojih grudi.
Noćas bih te rado poveo u šume,
Ja da budem jelen, Ti košuta budi.
Usred snežne šume Trnova Ružice,
Tamo gde ne kroče ni zveri ni ljudi,
Međʼ Tvoja bih nedra ubrazdio lice,
Svojom Te ljubavlju branio od studi.
I ne bi mogao nama niko ništa –
Ja planinski jelen, Ti košuta, crna
Stoletna stabla bi prskala od mraza.
Ja bih se grejao s dva Tvoja vatrišta,
Uzrnio bih se međʼ ta nežna zrna,
I upotočio vrh Tvoga obraza.
NOĆNI SONET
Otisak svake tačke Tvog tela
U svoj poljubac noćas ću skriti,
Kad se u njega preseliš cela –
I tad će malo Tebe biti.
I svaki pedalj ispod stopa
Kojima vezeš najlepše niti,
U skokovima kʼo antilopa,
U svoje grudi noćas ću skriti.
Svaki trenutak kada zabravim
I svaki kutak pod nebom plavim
U kom je Tvoje oko sjalo,
Kad se u mene preseliš cela,
Jedno u drugo, a dva tela –
I tad će tebe biti malo.
KIŠNI SONET
Koritom noćne reke nemirne senke struje,
Kišnica spira asfalt između nebodera.
U kovačnici snevač divlje stihove kuje,
Uz ritam srca-bubnja, uz škripu guščijeg pera.
Vrište reči na vatri, kovač ih oblikuje
Da budu lakše od smeha, teže od bistre vode,
Da ih vetar odnese do one koja snuje,
Otključa kavez na putu od srca do slobode.
Stihovna grmljavina, zvonjava metafora
Ispresecana praskom jambova i troheja.
A ona mirno spava /Laura, Leonora,
Anabel Li, Hana ilʼ gospa Dulčineja/
I ne zna za pesnika koji na javi snuje,
U kovačnici nekoj divlje stihove kuje.
GORDANA
Mesec bosi snu prkosi,
Čeka s nama dodir dana.
Zora zori, vulkan gori,
Ali niko kʼo Gordana.
Sestre zvezde gnezda gnezde
Na kadifi njenog dlana.
Zora zori, zemlja gori,
Ali niko kʼo Gordana.
Noć se topi slap joj reči
Kad uzleti sa usana.
Zora zori, svemir gori,
Ali niko kʼo Gordana.
Do svitanja sudnjeg dana –
Niko, niko kʼo Gordana.
RUŽE
Obavijen Tvojim rukama od ruža
I prekriven kosom umornom od branja,
Zasužnjen šapatom koji razoruža,
Opijen mirisom nežnog milovanja,
Ukotvljen sam brod u luci od cveća.
Prsti nezgrajnici hoće da me slude.
Zvezde poljupcima skrivaju Ti pleća.
Noćas bi i one sa nama da blude.
Lokvanji plivaju oko naših tela.
Mesec nedorasnik među njih se skrio,
Na nas u potaji svoje zrake pruža.
Ispod Tebe vulkan, lava uzavrela.
Ja sam vreli barut što se zapalio,
Obavijen Tvojim rukama od ruža.