Borko Ječmenica

Van toga

 

Mrtvom Harmsu

Rovac rovi hodnik novi.
Rovi ga I skace,
za vrat meni,
Krv je pokuljala,
rovca je ofarbala.
Sad je crven i ljut,
sto ne vidi
do kuce put.

 

 

 

Plato pank

Definisi apoteozu
Nepostojanja
Prema prorezu
Sa one strane na
Zarezu iza i ispred broja!
Gde je granica stvarna ,a gde tvoja!

 

 

 

Ubudjale pljuge

Uzbrdo sivom ulicom
Nailazi novi talas
Smrada.
Zatvori oci,
Udahni duboko
Zamisli sum krosnji
I svezi vazduh sa planina
Uzivaj i smejse
Dok ides sve brze uzbrdo
Posmatran od mrtve gomile

 

 

 

Uklet

Klekni
Na jedno koleno
Klekni
Na jedno,
Ne na dva.
Poljubi ruku,
Ne lizi prste.
Poljubi ruku
I gledaj na gore
Ne plasi se
Paucine
Koja ti oslepljuje oci
Samo je pokidaj
Pokidaj kletvu
Pokidaj zavese.

 

 

 

Na raskrsnici

Ne prolazi niko
Puste tramvajske sine i
Semafori sto trepcu
Uzaludno,
Obasjavaju jednog coveka
Coveka sto se smeje i igra,
Sta mu je da li je lud,
Pa on igra sam
Na pogresnom mestu.
Mozda nije stvaran.

 

 

 

Aplauz!

Aplauz za sve ljude koji
Ustaju rano,
Za sve ljude koji ustaju rano i vezbaju
Vezbaju lazni osmeh.
Iskreno i dugo,
Oni treniraju.
U znoju i bolu ,
Oni mastaju,
Da jednoga dana
Probiju granicu,
Prestanu da se boje,
I u svoje lazi
Celi stanu.
Aplauz!

 

 

 

Horor klovn

Preteruj u svemu
Osim u ljubavi,
Ne povredjuj se.
Manje voli
Ne mrzi,
Ne voli.
Gola tela
Niko ne voli.
Sva su ista
Isti mljackavi vonj.
Ne voli
Telo ne lomi.
Mnogo spavaj,
Ne sanjaj.
Nikoga ne moli.
Hodaj daleko,
Dok ne prestne
Da boli.

 

 

 

Grubi sat

Sto kuca glasno
Kao groktava svinja
Dok zvace ciglu
Svog obora
Nadajuci se da ce pobeci
Od klanja
Nase radosti
Budi tih
Kucaj krisom
Da te ne zakoljem

 

Velvetom prosaran talas metalik crna,zaoka,struna,
ispunjena divljim zvukom rokenrola
Valhale,i rokenrola,
i plave kose lepe valkire dok me gazi na pesackom
ne stignuvsi da trepne,
i ja sam smiren.
Nije ni to lose.

 

 

 

Setnja sa bratom

Suvo hladno vece u gradu,
Siroki plocnici,
Jos sira ramena.
Zverski elegantnoga hoda,
Dva brata,visoka i krupna,
Hodaju meko.
Pogledi cedni ,pogledi nezni,
U vazduhu zaustavljeni,
Dok ga seku nezno,
Koliko da prodju,
Dva galakticka princa.
I odjednom,sasvim nenadano,
Ne bi oluje,ne bi sranja.
Vec oni nastavise setnju,
U ljubavi i sreci
Kroz govna,
Kikotom se smejuci.

 

 

 

JMBG

Opklada nad covekom
Od strane bica obozavanih
Mi nemamo snage da pobedimo
Vazno je samo ucestvovati

 

 

 

Topot

Veselim marsom,
Visoko podignutih kolena,
U sjajnoj cizmi,
I nehajnog osmeha.
Marsiramo veceras,
Samo za vas.
Pravo u reku,
I pevamo na sav glas,
Verni cemo biti vama,
Sto verujete ,
U nas.

 

 

 

Indijanska mudrost

Mekana,vlazna,
Mljackava,
I opojna.
Vrelina picke u prolazu,
Sto te nezno mazi po ramenu.
Da.
Jebi to.

 

 

 

Sinkopa

Sve sto pricas,
Lazes.
Lazes,
Zato sto ti je toplo.
Kad ti je hladno
Sad,
Ti ne mislis tako.
Sad si sam.
Nikoga nema tu.
Sanjaj njlepsi san.
Sanjaj.
U belome snu.

 

 

 

Medju njima

Gust naboj,
Senzualne,nepremostive,nepojamne slobode,
Koji ostaje za tobom,
Kada prodjes,kada odes,
Satkan od uzdrzanih poriva,
Na koje si davno naviknut
Ostaje jos dugo da lebdi u vazduhu,kao dim fitilja,
Da muci sve
Sve ono sto nevolis.
Ne das im svoju katarzu,
Ne das im svoju snagu i san.

 

 

 

Lepa kasirka

Obavijeni folijom
Lesevi ne smrde
Veseo si
Jer jedan od njih nisi ti

 

 

 

TRCE SIBICE
KAO ZEBRE.
MALO DETE HOCE
A NE SME.
TRPI,TRPI,DETE
JOS MALO CE KRAJ PESME,
PA CES ZAPALITI
SVE STO ZELIS.
OCA,MAJKU,
I KRAJ PESME

 

 

 

POSESTRIMA NEZNOGA DAHA

KOZA TVOJA
STO SE SLIVA
ISPOD BALDAHINA
BLEDI POGLED
JAKO SVETLE BOJE
OTKINUT DODIR
NA NAKOVANJ STAVLJA
RUKE I MISLI MOJE
NE DOZVOLI MI
DA TI OPROSTIM
ZELJE MOJE

 

 

 

NOCU

ZA SVAKU REC TVOJU
ISPIJAM CASU.
BIO SI U PRAVU,
KAD,
BIO JE DAN.
ZA SVE DOBAR,
PRELEPI SAN.
KIDAS ME NA KOMADE,
KADA TO NISAM JA.

 

 

 

Golf za pocetnike

Izlazim izmedju zgrade
Vracas plocu unazad
Na bolju stvar
Zmirkavo spoticanje od zaledjene krticnjake
Kraj staze gde polomljena deca nocu krisom prolaze
U mraku ,vec daleko kad osetim da sam sam
Otici cu uz vrisak
U novi mrtvi dan.

 

 

 

Krnji ritam,
Melodija,
Jako nežna,
Izdaleka plaha.
Kosi pogled.
Kaleidoskop neonskoga mraka.
Kao da nemam vazduha.
Napipavaš početak,
Nema ga.
Ploveći umor na vrtešci straha.
Dodir lažnih slova.
Probudi se.
Strašno jutro kroz prste ti curi.
Glupo je bilo zar ne,da se plasis mraka.

 

 

 

Novi Mesec

Let krece uskoro
Spakovao sam se
Vec mi sve nedostaje
Mislim da necu izdržati
Dok motori ne počnu da rade
I od brzine
Hladnoća svemira
Mi postaje sve bliža
Tajne ostaju za mnom
Nisam ih ni imao
Gledaju me sa divljenjem
Sliku slobode
Izgaram za sve
Bezvremen
U ovoj hladnoci
Dom ije za sve
Ne vidim i ne razumem ovaj dugi put
Ali sve se bržr krećem
I osećam se sve bolje
Stižem kući

 

Vlaga između dobro uklopljenih
Pločnika
Uled obrta magnetnoga polja i nestanka gravitacije
Lagano curi na gore.
Dok hodamo o gradu
Svi smo prljavi
Onovo zajedno
Prijatelji
I svi se umirući
Volimo.

 

Dugi i snažni ,
Zraci lampe ne prodiru
Kroz slojeve tla.
Zemlja krije svoje slojeve,
I neće nikome da ih da.
Ergo,
Boje neba ,
Tvoje kože i zenice moje
Samo su iluzija.
Laž ,Sveta Laž što nas je od gline napravila,
Živela Laž,
Sila najveća.
Bez nje bismo bili samo prašina dosadna.

 

 

Oči (Vuku)

Tihi monah,
Brži od svetlosti,
Lakši od daha.
Na putu do Božanskoga Hrama,
Putovao je daleko.
Kraj patuljaka,kroz galaksije i Crne rupe.
Večno verujući ,kamenoga lica,
Da ga posmatraju
Zenice Večnosti.
U Maglini,umoran,izgubio se,
Ne znajući, da su mu to bile jedine kapije.

 

 

 

360°

Kreneš,
Niz ulicu ,naravno jer ,gravitacija te vuče.
Vidiš šta ima,jel,
I lepo jet to.
Piči neki bluz,
Društvo je veselo.
I misliš u sebi,baš si kvalitetno sebi ulepšao dan…
Probudiš se ujutru,
Zoveš najboljeg druga,
Želiš da prekineš vezu,
Koliko te sram.
Odjednom,setiš se oca ,majke,krsne slave i svetaca svih.
I kažeš sebi,
Tom sranju je kraj.
Tri dana kasnije,
Niko nije umro ti drag,
Nije ni jedan rođendan.
Iz nekog razloga,
Opet gravitacijom,
Kraj lokala gde piči AC-DC ti prolaziš.
I kao za inat pada kiša.
Kažeš sebi,
Što ja ne bih popio jedan čaj.
Hm.
I opet novi dan.

 

 

Kada ćemo zajedno lutati
Kroz puste ulicebuenos ajresa,ti i ja,dok nam smeh odjekuje
i vraća se mekan,pun ljubavi,
mesto u nama bez straha.


Karirane pločice,sa Borhesom,on ne vidi jutro,nema kraja našema sna,
Jedina ljubav i u Valhali večna.

 

 

Van toga

Neskrivenoga poriva,
Između divljine,
Lud,
U tebi ni dobra ni zla,
Kada od snage,povrediš i brata,
Šta ostaje u tebi,
Ne budi se onda.

 

Moje vizije o svetu
bez džepova,
bez novčanika.
Da hodam slobodno
da nemam ništa,
ni sa tobom,
ni sa njima.
Da se volimo bez
ikakvog dila.
Sve u vodu pada,
zbog jebenih debila.

 

Miris meke kože iza vrata.
Zatvori oči dok se anđeil bore u noći što nas hvata.
Zaboravi na sve .
Dok utanjaš u mene ,
Kao Drina ispod Tare,
I odnosiš sve.

 

 

 

Masne helanke

Teška šminka,
Vreli dah,
Dobar lakiranih noktiju hvat.
To je ono što želiš,
I dobijaš,
Kad odlaziš u pab.

 

 

 

Elektromagnetno polje Zemlje

Kao meteor,
Svaki pogled,
Tek započet,
Ne ostavlja na prostoru i vremenu,
Samo na meni trag,
Ti i ja živi smo dokaz, da planeta ima san.

 

 

 

Dim

Iz magle,
Iz daleka.
Nešto dolazi.
Nema vatre,
Nema početka.
Sam,
Iznova,
Ispočetka.

 

 

 

Ispod stola

Nema mesta.
Sedamo za sto pored vrata.
Od prag sapliću se veseli gosti.
Držimo se za ruke nisko,
Nisko ispod stolnjaka.
I odjednom tvoje ruke nema,
Otišla je duboko,
Duboko, ispod stolnjaka.

 

 

 

U redu

Zar se ne plašite,
Tupog udarca satare,
Pogleda kao vrane.
Kosti prskaju na sve strane.
Krvi ima dovoljno.
Zar se ne plašite,
Vaše telo,
Prelepe rane.
Ono što nas steže.

 

Paučina pada,satkana,
Oko svakog našeg pokreta.
Samo u Svemiru,
Čistina je večna.
Svaki dodir,
samo je kazna.
Voleo bih da sam slobodan.
Gore,daleko,da smo ti i ja.
Dodir tvoj,
Bez granica.

 

Svi viču
Duboki glas iz džungle
Menja sve
Ne znajući
Voliš ga
Kao da si i sad tu

 

Iskričavi odblesci pločnika
posle kiše.
Iskren aplauz ,
i dim posle lošeg bluza.
Kapi vode ,
na gipsanim licima ,
Staroga grada.
Jedino što ostaje.
A voleli bi smo ,
da to neko divan,
plače za nama.

 

 

 

Teške kapi

Sam u svojoj tami na terasi pijem čaj i slušam,
divlji zvuk kiše.
Svaka kap,nova nijansa u paleti koja diše.
Niz oluke ,pločnike i ivicu moga sveta,sims terase.
Laki pritisak svežine i utišani Branderbuški koncerti,
jedina su moja avantura.
Iz dubine ispod,sa ulice iz mraka,
razaznajem žamor,kratka tišina pa zatim težak kašalj povređenog čoveka.
Osetljivim jagodicama preko poznatog nameštaja i niz stari gelender,
po zvuku već zagusenom izlazim napolje ,drhteći,
Nalazim telo,pipam lice,
Čovek,neobrijan,koščat.
podižem ga,teško,
i iz nekoliko pokušaja dovlačim u hodnik.
Saginjem se,ne diše.
Jako koliko mogu,očinjem da ga udaram po grudima.
Počinje da krklja i na kraju brzo diše.
Osećam njegove ruke na ramenima,nasmejem se dok mi srce lupa.
Njegove ruke idu dalje,
obara me na tepih,sada su na mome vratu,stežu.
Sa mokre,natopljene kožne jakne,oštrog mirisa,
Na moje lice ,
Dok se sve muti,
Padaju kapi,
Teške kapi kiše.
I ponovo vidim
Sve.

 

 

 

Čovek (Ivanu)

Dobar komad metala,
uglačan da sja.
Ide iz ruke u ruku,
koriste ga za ono što treba.
Svima od pomoći,
uvek bez imena.
Ne žele da se zna,
kako si dobra,
Batina.
Kriju,vrednost,
preko koje sve se prelama,
jer šta ako im opet, zatreba.

 

 

 

U magli

Iza ugla,pod suncem,
I dok mesec sja.
Uvek ima par senaka.
Pod jednom si i ti.
Trčim sve brže,tražeći te.
Na svakom uglu izgledaš mi sve bliža,
Dok stgnem krvav,
ostala je samo senka sna.

 

 

 

Čarolije

Elegantno,senzualna tela,
Podignute glave.
Dok prave suptilne krugove po ledu.
Pokretu predata,dok režu,
prave duboke i oštre zaseke,
jasno kroz sve.
Iz ljubavi ili zato što moraju,
Čelični svitci,besprekorno oštrih krila.
Opčinjeni njihovom lepotom
Dok seku sve dublje ,
Ne marimo ,srećni ,makar to i naša koža bila.

 

Revnosno kidajući paučine i mreže,
koje se vide samo na drveću bez lišća,
posle kiše.
I oni se umaraju,
i padaju dole.
Prsti od čelika,
gneva i smole.
Zgrčeni u pesnice,
visoko podignute,
u tople džepove,
padaju dole.

 

Vidi kako je svetla noć oko nas!
Užarena tekućina vrcavo pršti.
Lava sporo teče,
Lagano ,gore sela,
iz daleka,niko ne vrišti.

 

 

 

Ideje

Gavranov groktaj,
kroz srca,
jetkih umornih stražara.
Kroz plava polja
na nebu,
a i uz put.
Prolaze krišom.

Ne daleko od istine,
na ćošku po ivici,
za kap niže.
Na toploj zemlji ispod simsa,
sive oči bukte,
vrište dan.

 

 

 

Kora

Niz breze suze počinju da cure.
Parkovi su opet puni,
Opet noć tu je.
Izdaleka,kao nas da čekale su.
Dan kada ih prevari,samo tiho šume,
Ni jednu tajnu ne izdaju.
Blagim naklonom verne sene pozdravljaju.

 

 

 

Osnovne dimenzije

Mačka svilenkasto klizi među saksijama na balkonu u ovo sparno julsko popodne,
dok negde iz daljine dopire zvuk Ele i Luja kako se tope pevajući, Dream a little dream of me.
Kao divlja mačka u džungli, ona gleda svoj daleki plen,umorne ljude na pešačkom, lenjo čekajući svoj trenutak ,dok se za to vreme sivi oblaci navlače i zaglušuju svetlost dana.
Kao divlja mačka među vlažnim drvećem u džungli fiksiranog pogleda i ona otvara čeljust i počinje teže da diše, ni jednog trenutka ne skidajući pogled sa svog plena.
Jednim,jedva primetnim trzajem repa nagovestila je da registruje promenu u nijansi prozračnog zelenila koje donosi odahnuće sparne večeri.
Sa i dalje skoncentrisanim pogledom i skoro neuhvatljivom promenom nijanse u njemu,pažnju joj je odvuklo njihanje puzavice sa spoljne strane terase,čije su listove dodirnule prve stidljive,još bešumne kapi kiše, koje joj golicaju reflekse na skok,skok u bezdan.

 

 

 

Otac

Kao vojnik na straži,on puši,jeftinu cigaretu u dvorištu u mraku,
vidiš ga retko dok se vraćaš pijan kući,trlja neobrijanu bradu,
ne gleda te neće da te uvredi,ne vidiš ga,
a on na tebe misli.
Čvršći od kamena,kroz sve što je prošao,on na tebe misli,
ti si mu sve,i nada i najlepši sunčan dan.

 

 

 

Deda

Srca jačeg nego u medveda,slomila ga je dečija igra.
Pokreti sada smešni,bili su tada uspesni.
Jači od rata,svežina zore,dužina podneva,mekoća sumraka,
slomiše ga slepa kučad bez barjaka.

 

 

 

Park

Dok gledam na solitere i prve jutarnje trole što kreću,
kao da nisam sam u ovoj lepoti vidim vas u nepokošenim klasovima trave u parku
i jednu sivu mačku što međ vama hodi…
topli naleti neohlađenog grada,nadam se da ih neće probuditi,
grube spomenike gluposti da ruše nam idilu svojom ozbiljnošću.
Šum kestena iznad moje klupe,besmislena svetlost svetiljki u 5 ujutru,znaju šta je sloboda,
i znaju vaša imena,vaš smeh.
Ako u tirkiznom horizontu,vidim vas,znači da ste deo njega,slobodni.
Jedan bagrem se u vašem odsustvu napio pa granama miluje stari okrečen zid…
Ima jedna pekara gde,kažu burek nije loš,možda se i sretnemo…

 

 

 

buvljak

U nekim trenutcima kada živite u gradu možete da vidite kako on radi,i ako imate sreće,on neće videti vas…
Očekuješ nekog zadriglog tipa koji ožiljcima i tetovažama zavodi red i uteruje strah,
Ali umesto njega kroz suv pakleni vazduh zaorio se vedar glas vitke dugokose crnke:
-Hajde,hajde,hoćemo da radimo danas? –iznad glava prodavaca koji su ležali u postapokaliptičnom kršu železničke stanice NBG.Iz žmirkavog prašnjavog ništavila,
Dizali su se pokorno klimajući glavom bez glasnog odgovora.
Gledao sam je krišom,ne želeći da joj uhvatim pogled,pogled koji vidi,pogled koji zna gde pripadaš.Ne iz straha da bih bio uhvaćen,da bih se otkrio da vidim ko i šta je ona,i kakvu moć nad ciganima,braćom ima,već da ne bih postao njen rob.
Prelepa ,jača od vetra,prokleta kraljica cigana.
Jednim pogledom napravila bi od mene svoga roba.
Izmoren vrućinom,na tom prokletom parčetu zemlje,stanici vozova,bega za svugde,i limba koji je naš,bolnog koji i da možemo ne želimo siroti da pustimo. Taj prelepi divlji glas i zvuk izmeštene stvarnosti,pustinje, mesta bez granica,koji se lome o umornu glavu i teraju me da zaboravim na sebe,na tren čineći da se osećam kao da lagano klizim uz crveni tepih pogane ilovače u Kanu,duž rivijere poganog blat,a pored nedovršene,kugom ophrvane fontane.
Opčinjen lepotom pitomog zla koja me neminovno privlači sve bliže,sapletem se, što me trgne i natera da se brzim korakom vratim u spasonosnu svežinu stanice gde me huk šina vrati u ono što mi zovemo životom.

 

 

 

Proleće u mom kraju

U Apatinu u dubini fabrike,vredni radnici pakuju dragocene artikle,
Odvažni vozači za kojih nema prepreka,transportuju ih onda u ugrožena područja onima kojima nema leka,
Za njih ovaj proizvod je kao zlato,jeli bi za njega i usrano blato.
Kada ga nema sve ih podseća na to,i kapi što niz prozor liju i krošnje što se ka njima naginju ,kao da im sviraju,bluz za njihovu mrenu,
“skreni na onom ćošku,imaš pivo na sniženju…”
Hrabri vojnici,mahom pesnici,rođena su braća,
u poslednjem jurišu
dolaze na kasu u 5 do 22,i ispunjavaju patriotsku obavezu,
prema svojoj domovini, ljubavlju orošenom ženskome vratu,
za koju ginu svi u najlepšem satu kada se nebo kupa u zlatu … 🙂

 

 

 

Kontrakcije

Kada se setim
izgubljenog vremena
kada se setim,
kada se setim…
um mi se cepa
na dva dela
kao zrela jabuka
i vidim jasno
onaj deo gde sam
i onaj deo
gde nisam
a tamo pripadam
moji zvukovi,moji zvukovi…
tada stanem i
pojavi se moja prava
priroda,nesigurna
nezaštićena
skrivena ispod
zarđalog oklopa
i pustim je da lebdi
tako malo,dok nema
vetra,a onda je
ponovo sakrijem,da
je sačuvam,
iako mi ni ne treba
i nikada neće
biti tamo gde
pripada,jer bez
nje sam samo gomila
zarđalog oklopa
samo tupa težina.

 

 

 

Promene

Osećaš ih ,promene koje te prekidaju,pomeraju,
ne daju ti da živiš svoj mali svet i nosiš svoj
veliki bol.
Osećaš ih kao ovaj list što će se uskoro
kruniti pod prstima,star.
Osećaš ih u promeni svetla popodneva i odbleska
njegovog sa prozora.
U prohladnoj sobi,prohladnom prostoru među nama,
krošnjama bez lišća,spremnim da zapupe.
Osećaš ih,one su tu,one su konstantne,
od njih nikada nećeš pobeći,i naći
sklonište,jer i sklonište je samo
jedna od njih,od varki,
realnih varki kao i ti,
luda mačko.

 

 

 

Tela specijalne namene

Otporna na pritisak
i udarce,
neporozna za zlo.
Izgrebane farbe,oprljenog lika,
neprepoznatljiva u masi drugih koja ih zatrpavaju.
Moćna plovila,čiji je teret,
najveće blago.
Data da ga zaštite,da izdrže,
u slobodnom padu koji ih guta,
bez zaobilaženja prepreka.
Jedan put,prava linija,
i bela svetlost spokoja,
dok Svet oko njih ubrzava.

 

 

 

Odjeci

Odjeci zvukova izgubljenih lica u mom umu,
razbijaju se i mrve se,
u prah što golica mi lice,
koje izranja za trenutak
i smeje se
slobodno,
i ti ideš
opet ka meni
kao da me znaš,
i nema bola više.

 

 

 

Ona u raskoraku me stiže u nazad

Prelivi ludila u njenim očima što se igraju,
kao senke ispod starog drveta,
za tren si oblakom veđa prekrila
I opet se uozbiljila,
dok nije zvezda opet zasjala,još jače,
i drvo srušila.
Najdivnija lomljava koja me ikada snašla!
Bolja nego gromovi u brdima,
sa široko raširenim nozdrvama,
grozničavim čeličnim prstima,
samo je varka da si ikada i gubila.

 

 

 

Kosturi

Volim kako roletne seku
svetlost ulicnih svetiljki
na kriške
i zvuk cisterne koja pere ulice
seku
na kriške
i mene u mraku
seku na kriške

 

tama-tmur,nevidilo,smrk

 

i kada se rasprši žuto lišće pravilnoga oblika
kroz postojanu svetlost sa bandere
legnut na klupu vidiš igru svetlosti
i magle
zabavljen,kao mudri gavran gordim letom
orla,ne osećaš hladnoću,
lagano,ruka ti klizi ka tlu
ispuštaš pomorandžu halucinogenu
od neona koja se valja kroz sivu
pustinju među srčom i pikavcima,
pogled ti se obori na nju i ona više
nije deo tebe

 

Nema se šta reći dok žrvanj žvaće kosti
i cokće od zadovoljstva.
Krošnje spaljenog lišća drhte dok kraj njih prolaziš pravilnog
nosa tela oblika ,svedene divljine.
Vrele oči poluzaklopljene i
hladni prsti što gramzivo
udaraju po dirkama,
dok ne provali tiha studen po
pločniku bez buke,a ti se
zadovoljno osmehneš kada
preko mene pregaziš.
Hvatam ti tad članak,
pa koleno.
Sve se srušilo!-vičeš.
I jeste,ali odavno,a sada
padaš i ti,u mene.
ništa više ne žvaće,
polomili smo igračke

 

tvoj pogled
kao hirurski rez
proracunat i tacan
ne ostavlja krv
samo oziljak
dubok i mracan
da branim se
nemam nista reci
jer od tvog jednog pogleda
umro bih stojeci

 

Svaki dodir promrzlih ruku
nedrag. (dugouzlazni na a)
Sva cvetanja i proleća
ne ostavljaju trag.
Sve što bolimo,
nema kraj.

 

Šta bi ti rekla veštica
Da te vidi ponovo,
U obraz te ljubi dok ti sipa olovo.
Na srce privija ono što ,
Ustaje ponovo.

 

Bik ka blokadi trči,
Već su nišani na njemu,
preko ograde,nemojte,
mladić preskače,
njušku mu hvata i uši preko očiju spušta,on mirno diše.
Izbezumljeni seljak stiže i vodi ga put livade.
U prašini dok preko ograde se vraca,mangupski im namigne, dok se njima prst
od sramote,sa obarača ,u dzep vraća.

 

Dok sareni psi sa slomljenoga neba
Salju toplu kisu na nas,
Retke svetlosti, ni nas,
Ni slika mreskanja vode,
Najdivnijih cempresa,
Trenutak za sad,
Odblesci ljubavi ,
Prolaze,kraj nas.

 

Suton je Zvona zvone Sirene I ulice gore
Deca glupih roditelja Trce oko nas Ona ne znaju nista o tome
Divna tela od satena Noci bez vlasti Gde kupiti novi pocetak Kada se svako plasi sebe
Preko dalekih brda Gde sekire lete Ptice I smeh iz oka Zovu nas kad senke odlaze
Iza obale suncu pogled ti pada Grmljavina u brdu jos odjekuje
znoja suze ne vide se da teku
Kako zelim da kise pocnu da padaju
Pretvore mi bol u ljubav meku.

 

Ponovo taj teski miris lipa
I guste krosnje sto nas kriju zeljne
Od blage maajske kise nad nama
Svaki put sve brze gorimo I na zimu premotavamo
Ni jedan trenutak lepote utociste nam ne pruza
I za njega moramo ponovo ranjeni da se borimo
Sve one koje volimo Kao i mi se mrve i nestaju
Ostaje samo teski bol slobode koju volimo

 

Zasto. ti krv tece niz obraz kada te niko ne ljubi. Smesan si. Zar ne znas da cemo se veceras dobro provesti. Bez poezije, na metalnim dokovima kao guma sa guvernale, spadaju osecanja,Marine, i siva jutra.

 

Kрвавих oчију на станици су људи славуји пролећу ударају у главу то ме и буди Спавамо с лишћем различитих ћуди.

 

Prelepe devojke gutaju ti dane i nista na trenutak ne moze da stane Novi melemi i muke da pritisak za trenutak ,stane Dogoreo Umires,dalek si. Za sve nesrecne i vrele dane Ni mrve od maramica ne bi dao sto u dzepu su ti ostale.

 

Sve krpe sto nas glancaju krvave su Ispod svakoga dodira nesto smrdi. Dzabe gledamo u zidove, odgovori vise nisu tu.

 

Како да пренесеш сузу на папир
А не наквасиш га
А како онда по њему мокроме да пишеш
Како пастелно небо некоме тмурно по коме ако гледаш право на горе ластавице лете, и прелепо ти је Како да…

 

Vidi tu prasinu, kako fino prolazi kroz proreze.
Privlaci mrave cudnu iskricavost u vazduhu
Dakle,spontano citanje.
Sekte i poroke.
Posle smrti svih rodjaka,
Zovite me kada prstanje krvi u mom pravcu krene.