Nekad je najbolje da samo odeš
Moja ljubav nije aerodrom, aerodrome nije moje nebo.
Život mi je autobuska stanica i peron, džakovi cementa i napero’
Žuljevi na nogama, gradovi i geto.
Papir, slova i pero.
Moja ljubav nije aerodrom, već prazan kavez za ptice.
Jutro mi je hladna kafa i prljava kada, da sperem krv i ljagu skinem.
Zime su mi prazne, često nose njeno ime
Život su kečevi i pune piksle, ćutis ili grizeš
Jesu li ljudi kurve ili pičke?
Ja nisam moje delo, ko još čita duge pesme?
Znam da ja sam ja, ne moraju to da kažu zvezde.
Kaže pun mesec, nestvarno čekamo zajedno
Po nebu pravimo pometnje, kažu da nije pametno
jer rušimo im nebeske težnje, pa kažu stariji smo…
Svi starimo…
Prolazno je, tako prolazno je, oznojis se, a ne izgradiš sve.
Umoris se, kaži zidu, prećutaće, reci zidu da pući ćes.
Prećutaćes, pući ce.
Boli su noževe u moja ledja
Niko od tih ljudi, ne može biti vredan, ali vreme se menja.
Nemoj da uradiš isto ako neko okrene ti ledja.
I hoceš da spavaš, a neko te zove
Budi te zvono, počinju noćne more
Nekad je najbolje da samo odeš
O da, nekad je najbolje da samo odeš.
Zapad
Dobro znam da je snaga
Kada stvaras to što sanjas
I ne trpiš tudja sranja
Nije zakon šta i pravda
Bezočnosti sivog grada
Gde je blud tu je nada
Skupila se sva ta bagra
Raspece morala
Bestidnost je njihov napad
To je rekao tata zapad
Ispod zlatnog ogrtača
Teče tudja krv i snaga
Frivolnosti sa svih strana
Afirmisana banda
Krenula na samog vraga
Besčasnost junaka
Dobro znam da je snaga
Kada stvaras to što sanjas
I ne trpiš tudja sranja
Nije zakon šta i pravda.
Sutra
Na kraju svakog dana sam dolazio do istog
I opet se budio da tragam
I opet se budio da tragam
Vise se ne budim isto
Vise I ne spavam
Prolazilo je mnogo ljudi kroz sve te snove
Neki od njih su bili nada
To su tudji životi
Nema šta da praštam
Sve te slike iz glave
Ja bih da pobacam
Mnogo je sličnosti
Izmedju žaljenja I zagrljaja
Na kraju svakog dana sam dolazio do istog
I opet se budio da tragam
Vise ne spavam mirno
I ništa ne sanjam.
Još jedan čovek bez snova
Tako sam sazidan, od najčvršćeg materijala. Isklesao sam se od kamena, ja sam proizvod sopstvene umetnosti. Večan sam i proklet zbog toga. Mnogo pušim I pijem, ispitujem granice sopstvenog ludila, ležem, budim se i loše se hranim. Lažem I manipulišem ljudima oko sebe, ne volim prosjake, nisam human.
Pljujem glasno, osećam žestoka šizofrena cepanja. Gotovo uvek ćutim. Družim se sa životinjama. Dugo sam bio izolovan, gajio sam nadu. Uvenula je. Noge su mi u teškim ranama pa mi je svaki sledeći korak bolan i čini se pogrešnim. Ne verujem u ljubav I poverenje, toplinu I deljenje. Jebem ne vodim ljubav, Ne placem I ne radujem se, nisam od tih… Emocije osećam samo dok pišem, čini mi se da je to moja jedina svrha, iako će svi ovi tekstovi završiti na neku deponiju zaborava. Zaborav je večniji od same večnosti jer večnost truje na deponiji zaborava. Vreme mi ne znači ništa, kažu da ga imam ali ono nema mene. Često popijem kafu pre nego što dočekam zoru. Loše sanjam, moja velika dela su moji poroci.
Indiferentan sam. Voleo sam par ljudi, sada ne volim nikog. Nemam ambicije ni planove. Ne znam gde ću sutra spavati. Nisam lopov, ne želim tudje, gledam u svoj tanjir, pijem iz svoje čaše.
Ne posvećujem joj svaku pesmu, ali dok pišem često negiram njeno postojanje. Tesko dišem kad kroz glavu prodju slike proslosti, a prolaze stalno.
Smatram da je život nihilistička tvorevina. Omiljeni parfem mi je miris kiše. Ni po čemu nisam specifičan, daleko sam od mase. Jutro mi je najveći problem.
Glupi putevi, stanice, (stranice)
Umoran sam od tih gradova.
Sto slute i nemirno cekaju.
I svih tih vozova koji dolaze iz tvoje glave.
I svih mojih pocepanih karata.
I svih njihovih dalekih pravaca.
Kao da na stanici mamuran cekam vreme, umoran sam od pica, a vozovi mi stalno prolaze.
Ne znam gde idu, ali znam odakle dolaze.
Pa ubedjujem sebe…
Sve je to u tvojoj glavi..
Alchajmer
Prvi put u zivotu sam se osetio beznacajno i bio sam okej sa tim. Ljudi zaboravljaju da operu zube, imena, porodice, gde su parkirali kola, mrtve i ljude sa kojima zive. Imao sam utisak da smo svi zaboravljeni, svi ti ljudi su bezali od zaborava svako na svoj nacin, vecina religiom, mislili su da ih bog posmatra, a u stvari nije bilo nikog, niko nas nije gledao, cak ni svi ti seteliti jer koga boli kurac. U svojoj beznacajnosti sam video slobodu, mogao sam da uradim sta god pozelim svakako nije ni bilo bitno jer smo u beznacajnosti svi jednaki, bio sam beznacajan kao predsednik Amerike ili kao radnik u trafici, svejedno… Nema niceg strasnog kod zaboravljanja, svakako se brzo zaboravi, zaboravis kad si dosao u sobu i kako, sta si jeo, kad si zadnji put spavao, uzivao ili samo sedeo. Ne pridajes znacaj svemu sto radis, zbog toga je sve beznacajno. Ne setis se sta si radio, s kim si bio, sta si zaboravio, samo stojis na istom mestu i zaboravljas, zbog toga si zaboravljen.
Mišja idila
Dosao sam u 3 lepe picke materine, probijam granice ludila i svoje genijalnosti. Mozda sam zalutao, ne znam put do sobe, ali mi je lepo u praznom baru, ima pica. Macka je odvela misa ili pacova negde, ne znam razliku izmedju ta dva, pacov je valjda veci, ali sta ako je odnela pacova bebu? Ili malo veceg misa? Naslikao sam sliku i ne prestajem da mislim na nju, trcao bih da je vidim ali ne znam put. Sta ako joj pobegne mis?
Macka nece mirno spavati jer je prati mala macka, verovatno njena cerka ili sin, ako mis pobegne macka ce morati da ide u lov, ocekivace da naidje na novog misa ali ocekivanje je bajka o masti. Skoro nedostizno, osim ako ne ocekujes da ces se vratiti kuci, a mozda ni tad.
Poslednji put kad sam se probudio, secam se, bilo je to u razlomljenoj sobi, bez mirisa. Sa masnicom ispod oka. Da li je ista soba u kojoj sam spavao juce moj dom? Mozda mi treba novi dom?
Zabole me, spavacu na klupi, ukrasicu je svim nepostojacim bojama, ugradicu joj tockice, sto da ne? Svet je svakako otisao u kurac, na Tajlandu jedu obojena govna. Bicu novinar! Naslov ce glasiti SVET JE OTISAO U KURAC! Sve pare koje dobijem cu spaliti isred doma za nezbrinutu decu. Sto da ne? Blizi nam se kraj.
Macka je otisla negde, sa pacovom ili misem. Ali nema maceta. Poslednji gosti su otisli iz bara, pred zoru. Ostavio sam konobaru baksis odokativno, delovao je veoma zahvalno. Imao je izduzenu facu na kojoj su se ocrtavali podocnjaci, izgledao je kao covek kog izjeda sistem. Suvise trivijalni “How are you” i “Where are you from” mi nisu punili usi. Nisam ga cenio kao coveka ali kao barmen me je ispostovao trpeci moja sranja.
Za mackom sa pacovom u ustima su isla dva mala maceta, ja sam i dalje praznio flase.
Osecao sam se nebitno, kao alkos, ali u svom svetu sam bio vise od toga.
Vodio me je taj osecaj pijanstva pomesan sa intuiciom koja me je vodila kroz zivot. Dakle, nisam koracao sam. Iako sam bio sasvim potisten i sam u mraku. Kao mis u zubima macke, slomio me je zivot.
Nisam ni jebao dugo, svaka cura sa kojom sam pricao bila je cudljiva zbog mog nacina pristupanju stvarima. Nisam znao da se formalno izrazim.
Ne mogu da osetim strast ako sve ide formalnim tokom, formalno moram da te strpam u krvet! govorio sam.
Upoznavao sam i rospije kao sto sam ja. One su bile spremne na sve sto ja nisam i kao da su samo mene cekale. Za mene je seks bio oduvek samo praznjenje muda. Sa vodjenjem ljubavi sam se vec zajebo.
Mrzeo sam da kijam “otvoreno” zato sam se svaki put drzao za nos da ne bi sline usrale sve oko mene. Kijao sam samo kad sam previse pijan. Cesto.
Samo me je ona drzala te neke normalnosti ili sama pomisao na nju. Ali ona je isuvise daleko od mene, kad bi umrli ili neko od nas, saznali bi za tri dana. Jer daleko smo mi. A ona je jedino sto sam ikad imao, a ona je oduvek bila svoja.
A ciji sam ja bio? Nikad nisam bio svoj. Nisam ni zeleo to da budem, jer sam ja-ja. Mozda je mislila da me nema, ali sam za nju u vecini slucajeva bio tu.
Nisam vise video macku, ni macice, samo misa. Pojeo mis macku!