Okovani snovi
Udrvljeno svirepo sutra
peva izmišljenu ariju,
mom beskrvnom truplu
što pero drži
smeši se,
dok mu darujem emociju suludog bola i slatke simbioze.
Bežeći od slika
moj um vrcavo zaranja u nove ,
sličan je proroku ništavila
što bezubo ljubi vlasi moje kose,
sličan- opet sanja san,
što ga na ovom svetu nema,
sanja da je srećan.
Krila
Spuštanje dostojanstva iza granica,
lutanje po sferama
bez traga i cilja,
slatko se smeše davljenici,
sa srcima u vidu sata,
na korak od obećanog izobilja.
Moj slatki damar,
čovek sa srcem od meseca
nesvestan sveta,
u svome tihom kutu
slaže misli za sutra,
naši su dani dani slobode.
Kult smrti
Iskeženih čeljusti malo se lice smejalo,
vihori gonili su njegovu dušu
u ruke grabežljivih težnji.
Gde smo zastale u u uterusu tajne-
Ja sada i ja nerodjena?
Osećamo se lako, poznamo u magli,
nismo se promenili,
još se smejemo
svetu, kroz koji prolazimo kao duhovi,
ljudima bez senki.
Zaustavljamo film i gorimo u kadru
umršenih kosa, strasti u rečima,
koja nas lako može ubiti.
Molim te, nasmeši se
dani su moji bezbožni,
borbe su moje teške,
spasi svet od njihovog gneva
samo otiskom svojih svojih zuba
u mom mesu,
ogrezlom u krvi i tajni.
Poetika koitusa
Perfektan dodir dve kože,
razvejan u tišini dah,
prsti vezu Brajevom azbukom
svoj emotivni ples po prevojima,
užurbano u kovitlacu žudnje,
poje se prevojima slatkim,
ovenčanim tudjim uspomenama
pod spuštenim kapcima.
Svet naglo obojen
rasprsnut u hiperboličnom uzviku,
voljen u nijansama spektra.
Učitelj se blago nasmešio,
zen je postao utočište i temelj moj,
povest pisana tvojom kožom
lako čitljiva,
neosujećena,
nema,
magična.
Egzistencijalna vrteška
Mirisale su na Žitan korice.
Hladio se u večernjem vapaju Sunca,dan.
Škripale su vratnice-
korak po korak, nasmešenim đonovima
odmicala su moja stopala u prašini.
Tri godine prisutne istovremeno Žane,
tri duge godine kako sam čitala Mučninu
i sanjala o devojčici,
koja sama hoda u noć
pravo u ruke čiki sa bombonama i hladnim oružjem.
Emotivno breme, bagaž,
od kog zrnce dajem svakom Strancu,
kog sretnem
a opet ga dovoljno ostaje.
Možda sam se rodio
kao lik iz ogledala,
večno da podražavam prasliku ko zna koga,
da budem podanik Žutog cara,
konkubinino dete,
što stoji na ulazu u palatu usred zime.
Milija životu nego smrti,
živim u instant eri,
lepota mog intimnog života
pokradena iz vikend romana.
Ljubav kao kapućino,
prah pomešan sa vrućom vodom besmisla,
koji gutam ne razmišljajući,
puštam da mi se razliva kroz parking zone,
da na tren probudi otupele udove.
U prirodi čoveka
Izvijena do paragrafa,
neprevodiva u reči,
ignorisana od bledila zida,
raščupane kose, umršene u pesmu,
kob svilene puti poljubila me.
Vidljivo bolna tačka,
uhvaćena medju prstima
zgažena u kontekst.
Zamrači mi ruke
oko tvog vrata sklupčane
da ne vidi Sunce
kog noćas ljubim ja,
da mi novi san na blef ne otme.
Zagrabio me kao meki usplahireni prsti slikarke.
Daj mi se u stih,
olabavi mi daščani venac blokova i brisanja,
okrvavi ud poezijom ocvalih zuba.
Prošapći mi s ledja mi zarivajući usne u vrat
da će neka deca,
bilo čija ili naša
baštiniti darove što meni uskraćeni su.
Sreća je…
Analiziram mrak,
preskakanje lastiša
u duplji u kojoj mi srce spava.
Okultno kuca na prozor,
prizor čudesnog običnog ludila okrvavljen sav,
Gospo moja.
Lepeti krila u granicama ćutanja, dragi Đepeto.
Obgrlila me oko ramena
plačuća čovečja kob,
sreća da rođena nisam
od čoveka no od etra.
Nema crne slutnje
ni mokre obesti,
ni krpelja u kosi,
ni bube u uhu.
Sreća da su dogorele tvoje šibice
I opržile mi jektičave prste.
Sreća da sam otegla časovnike,
da sam oskrnavila hram,
da sam se ujedala za jezik do zore,
a od zore još je gore.
Okupacijom oslikana mreža za snove,
legu mi se u senu partizani
a četnici u mislima kao antipod.
Sreća da je put zavejan
a reči duboko ispod zavejane.
Sreća da prišt udara
u tihu poslušnu glavu,
što uz odar leži matere zemlje,
sreća jer nije u tvoju.
Kockice
Udobni bezdan unutar mene same,
što zjapi kao neiscrpni izvor energije.
Oblećem uporno oko njega,
kao jauk razležem se usred tišine,
u špilju svoju uvlačim dan po dan,
sve bele, ocvale, bez senki.
Čuvam te,
kao svilenu omču zaborava,
zahuktalu avetinju pokrivača,
usred noći, usred sivila,
plugom srca uzoran mesec.
Klupko
Kataraktička obmana-
zaslepljen bljeskom nezemaljske snage
rasprsao se trenutak.
Vršila mi je trepanaciju
hilti bušilicom
ta umilna zver.
što savešću je zovem.
Ležanje u krevetu
sa knjigom u naručju,
nagost uvek lepo privlači
redove istinske imaginacije.
Kako prija
kad se oslonim na tvoje imaginarno rame.
Napraviću čoveka od tebe dečače,
Prsti šapuću Brajevom azbukom.
Legalizovanje
Za šaku krajcara devo!
Ne, prinče,
ni za sva tvoja magnetna polja,
ni za grozotu avalonskih utvara,
ni za dan valjanja pod baldahinom.
Iskam dušu,
blagotu što me obaspe
kad zaškripe sumorni oblaci.
Ma sanjaš budnih očiju,
verifikuj šenlučenje tvoje
kad zalajem.
Prosula je poslednju kap.
Što se ja ne osećam kao čovek
u društvu ljudi?
Vihor zanjiše njen kuk,
dok truli na suncu
strašilo plaši samo sebe.
Jatak je moj ova bleda kopija čoveka,
gori pod nogama za reč, dve,
teško se slože
sem u pesmu.
Sve je teže pričati,
samo nagađati puku srž smislenih slogova.
Savršen smisao samo u pesmi,
Prijatna tišina, svetlo samopouzdanje.
Ako se ikad sretnemo
uzmi moje rezervne oči,
lepo će stajati na tvom reveru.
Hod u praznom
Bezimene usne,
plod greha sladak više nije,
usisan sa tri blefa,jeftin,
neosećan neoprljenom dušom,
ni krvlju svojom da okajem srce zedno ljubavi,
premalo je.
Kada se Doroti smeje
najsladje se smeje,
njen me osmeh miluje kao tvoja laž,
naspram mlakog dodira,
koji je sublimacija nedostatka živosti.
Žrtvovana još jedna iluzija
bezimenim usnama,
stecište zveri posta svet moj,
tuga svačija a ničija kao dragi kamen o vratu,
nepisano pravilo-ćuti,ćuti,
nema te,
nema medju živima ruko od etra.
Jecaj
Moje ruke u oblaku dima,
što dušu gladnu grle vekovima,
uz tihi promukli smeh više nisu kadre navesti na greh.
Uvijena u molitvu propovednika,
slikom predaka osveštana u tišini.
Gloria,in vulvae veritas!
Zaspali su sni u njenoj tmini.
Smeje mi se u brk velika mama,
šireći svoje noge ne pušta me pod toplinu skuta,
a ljubav,za kojom čeznuh i čeznem
deo je slatke utopije,
odmorište za dušu kad zaluta.
U hladu borova,
odsedeh časak u magnovenju zime,
što se ne predaje lako,
odslušah potmulo disanje zveri,
nad čijim grobom i natčovek je plak’o.
Zavijanje želuca me prenu,
škripa vrata u sumrak doručka,
probudih kob na mene drevnu,
čudne anomalije ličnih dohodaka.
Lažni heroj
Reči su ogledala moje percepcije,
katkad neme,
osluškuju moju tišinu,
život više kao odraz introspekcije
bez potrebe da žar svoj kroti u vinu.
Zalutali na svom putu,
damari svetla zloćudno nasmešeni,
ja sam kao misteriozni Levijatan
bez porekla,
svoj prvi dah osetila u tišini.
Odslušavši lagani džez mojih misli
prstiju zapletenih u vitice svoje,
odsanjah svoju povest autsajdera,
poljubaca sklapanih u dvoje.
Iskrice,prohladno sunce,
blagi vetar i ovo otupelo srce,
umilno zgreje na terasi,
ispijajuć’ svoj podnevni čaj,
osluškivati dah sveta što se budi,
još u meni ima prepotopske sile,
kojom vole ranjeni i ludi.
Možda je san tunel od snega,
usamljene žice,što Orfeju greju stan,
u samostanu plavetnog neba,
moje još uvek kuca srce i budi se novi dan.
Deflorisana Klementina
Dan za danom,
ingeniozno britka,
kovem čeličnu ploču kao postolje za ljubav,
biće je dostojno.
Vezem pokrov od sluzi i jeda,
opasan psovkom sočnom i maštom što ujeda.
Na pupku mom centar je svemira,
odbačen ćuti u ćošku bajaderin dukat,
zjapi k’o crna rupa,
iz koje se radjamo daleko od tebe,
svemirska majko.
Lilijan ti me razumeš,
ja sam Limeni,
moje telo je zardjalo od suza,
moje emocije su blede,
rasprsne ih prejaki zrak.
Ulovljena tišina ljubi me u odveć’ ranjeni potiljak,
nežnošću cveta moja proročka duša,
čuvam je u konzervi da ne pobegne,
zalivam je umetnošću da me ne proda.
Gordo govoriš govori paž,
kome priroda zapoveda,
pokaži nutrinu,
ljubavi pladanj dostojan kralja te čeka
kad te ubijemo večeras u vinu.
Stavim ti do znanja
Ostati dete u svom dragom obličju,
oćutati magiju tišine,
nanovo se vratiti u negostoljubivu utrobu,
koja nam je dala sve a onda nas izbacila.
Usuđujem se reći,
usuđujem pokleknuti i pustiti suzu,
kad me neko vrati u to daleko doba vike,
u doba kad je bilo bitno biti deo mase.
Ali,moje nebo,
daleko odavde,
gde ga niko ne može dotaći,
u jami ljudskosti,
gde se okliznem na sopstvenu sluz.
Zagrljaji sopstvenih ruku
blizi su nego tuđi,
opipljiviji nego uvrede,
jači nego bol.
Nije suđeno za moju reč da skapa ovde,
u gnezdilištu zmija,
nije suđeno da odustane,
prelomi se na pola u nedostatku razumevanja.
Moje lice,što se smeši,
možda unakaženo od prirode
a mozda brazgotinama vremena,
platiće ceh za svu bol što je duša nosila,
da moje grudi ostanu prazne za ovo proleće što dolazi.
Moj dobri Sebastijan
Njegovo hladno kokainsko srce
steglo se oko mojih gnevnih prstiju,
u nemom vrisku
zgromilo je stotine redova
ispisanih besmislicama stihova,
natrulelih rima
i zlih pramičaka što se uvijaju zmijoliko.
Zli smo-rekao je,
izvitopereni, neljudski, tudji,
a tako odsutno bliski svakoj nežnosti,
slatkoj sluzavoj misli,
govorljivim riznicama smeha.
U vapaju razdvojenih duša
očaj je goreo i pregoreo,
u slavu mekašnih kandži dve pitome lude,
usamljene zveri,
lišene suviše ljudskog.
Zapisi iza kazaljki
Govoriti tiho,
govoriti malo
svejedno je.
Pesnikom nazvati naslagane zidove reči
što se gromoglasno ponavljaju lajavim bludnim ustima.
Grmljavina pera niz prste od žudnje
što su prah truleži posule u suze,
guste, lepljive
što teku niz mermerni kip.
Taj kip ti voliš,
taj kip ti obožavaš,
taj kip ocvetava prastar mahovinom
dok pleše,
ranjavih pohabanih stopala od prašine,
taj kip što imenom mojim se zove
i ubeđuje sebe da živi.
Kao okamenjeni lišaj životnog poleta stradalnika.
Gorostas
Popucalih nerava, ogoljenih bedara,
koje kaplju na papir krvave iluzije,
dubokog očaja tuđih suza
i precvalih života
urezaću na čelo tvoje reč.
Ta reč imena nema
da se ne zaboravi,
ta vreća kostiju što sobom je vučem
kao nasukanu na sprud.
Prsti hodaju u etru
i crven je trag na jezicima lakih žena napisan,
svakoj na jeziku moja slatka laž,
dok igre uma čine svoje.
Ja sam odavno biće od sna,
priča o izgubljeno dvoje,
misao raspeta na kriku vetra.
ja verujem u sutra,
u službu Sunca,
u uskovitlane duhove svetla,
ja verujem u sve ono šro sam kažnjena da dodirujem samo imaginacijom.
Utvare nota
Godinama dug niz uzdaha
pisan u tišini,
slog po slog,
srican sa tuđeg displeja,
urezan u memoriju.
Mit je na koricama,
u sredini je puka tvar,
život oslikan sirovim pejsažem
pravo je carstvo pesnika sile.
Gde vape na lovorikama
unesrećeni ovenčani ludilom,
tu je i moj epitrahilj vezan,
tu je svetlo moje hladne reči,
da progledate i opet se rodite.
Odraz
Groteska ljudskog dodira-mali svirepi zid,
unutar mene same
topi se pod znalačkim kistom
u žitku masu unezverenog ludila.
Osluškivanje sopstvene praznine
koja zvoni novu melodiju
kao zveket nepoznate igračke,
što pada u moje ruke.
Svet se ponovo smeši
kroz magiju novine,
kad obližem usne pod njima osećam
krv i meso živog čoveka.
Vrč pijanstva
Vlasnički list, smrtovnica,
grotlo jame što zjapi
tebi u lice čudotvorko moja.
Nedostajanje kao lepet krila u praznom stomaku,
poznat, nepriznat sin, otac, dete,
ljubavnik virtuelni.
Kličem ti punim srcem,
pamučnim jecajem na falte,
kartonska kutijo, vapaju, blefu.
Ja sam zveket, ja sam lascivna imenica.
Ja sam sve što želiš,
iako ostajem ja,
ti visprena iluzijo,
nežni ptiću, kolibriću, senko.
U fraku Magritovskom,izanđao,
fin kao posleratna misa
stoji srednji prst bunta.
Ad hoc
Sumorna srž kišnog dana,
oklevetana u stihovima,
divlje me šiba bič sumnje
i kao prerijski pastuv mi za vrat dahće.
Ogoljena svetlom
baulja moja senka potpuno oderane kože,
u vapaju stapa se sa klobukom uma,
što usiren leži mi pod skerletnom lobanjom.
Suviše okrutna,
pod tuđim stidom kao plaštom
proviruje moja tišina
i sa ledja me pogano i pohotno zgrabi.
Napiši mi
Otužni formalin
u kom pod kožom migolje crvi
i utvare pročitanih knjiga.
A spustih ruke na taj vrat i davih, davih iz samilosti
tu reč što me guši,
kao komad istine u grlu,
tu reč što mi ne da da se smejem,
što boli kao udarci,
tu reč što ubija kao prošlost.
I ona odluči tu, svečano se zakle da će umreti.
Mišljah o tome kao juče da je bilo,
a godinama se ona tako za mnom vuče,
iako smo otpatile sve dugove
što je bilo za otpatiti,
postale smo najbliže,
postale smo jedno.
Moje drugo Ja
Vetar me razapinje tišinom svojih oblapornih prstiju,
na kojima u nemom vrisku radjam sebe
kao zver bez imena.
U zlatotisku izliveni sati u ljuskama,
čekanja na sunca umilnih očiju,
dane ljubavi,
bez zluradog smeha i hoda medju usnulim leševima.
Slutnje u čitankama,
na rubu pradavnih usmina
samo su žudnje nasmešenih utvara.
Svi naši koraci u dane posta,
slikovito urezani u dnevne sene,
grubo grlim to telo od etra što preti da poreže svoje od reči, vene.
I puca aorta, šiklja vekovni sok po ustima bludnica i govornika,
na jeziku mekih,
dok mala stopala,od tela otcepljena u prašini plešu, ka ljubavima dalekim.
Misa Svetog Sekera
Zagrlim kocku leda
Obgrlivši sopstvena kolena,
I zaigram na grobu svom,
Oazi slatkog prezira.
Nema iluzija, pokidane leže misli.
Sapere aude!
U sunčani zrak rasprsnuta leži sluz.
Zarezi na koži
Mojih slabosti ovenčani tišinom
I memljiva krv teče iz svake,
Otiče unutra.
Govorim ti da te ne vidim kao čoveka,
Sat bez mehanizma,
Emotivnu zver
Dok tvoje zlo vapi da me obuzme svu.
Nema puta vani, ovde ću stati,
Razgoliti poslednji danak ljudskosti,
Slap suza
Sliće se u pukotinu zida,
Poljubac tvoj moje će pozlediti rane,
Da kad umrem u drhtaju nedosanjane strasti
Kad ovo srce izda me i stane
Da se sve u pepeo spali
I da u vetru nestane.
Melodična samogušenja
Dok se batrgam dečijim kandžama
o sumanuto tlo,
koje podrhtava,
iz uterusa što potekoh tudjeg
vape moje zime
za toplotom ljudskog, živog,
krvarećeg tkiva.
Suze se slivaju u reči,
opore od jada,
u ljubav što ti izdiše na rukama,
uprljanim mojim samlevenim emocijama.
Za kakvu sad snagu da se uhvatim,
da molim pradavnim senkama
tudje korake golih mačeva
poškakljanih zuba vremena?
Umetne vene božanstava
zaspalih na ovom piru sitnih duša,
što sve oko tebe plešu…
kojim imenom da te prizovem
u ovoj jami iskopanih očiju,
isečenih ruku,
da napojim tebe i sve tvoje demone
ljubavlju što ne želi da umre?
Sanjarenja u žalosti
Osluškivala je topot svilenog konja,
tetovažama naseljeno telo…
Svetlost se lomila u grcajima
pod pokrivačem nagost se mazila u tišini.
Manijakalna čitanja
u neizgovorenom nesnu,
pisanja golih pesama
i kaplje vruća krv po redovima
seksualno izvitoperenih žena.
Ritmičko mokrenje kap po kap osluškujem,
mislim o tvom liku tudjih očiju,
kakva maska, zameniti oči,
oči skinuti, broširati u rerni,
okačiti na rever sna.
S tobom će sve biti u redu.
Nema rekvijema dostojnog moje lične senke,
umor smo samo pozajmili da delujemo kao ljudi.
Kagujahime
Gde noćas spava mali andjeo hrapave kože?
Je li pronašavši svoje mesto u mom telu
sve moje nutrine izrovario
i u sluzi prokopao sebi dom,
sve izbacivši van,
kao zla Lafkraftova džepna zver?
Na golim grudima majke trave
svirepi osmesi su potpalili svoje vatre
i sada ćute,
zamrznute u snu
jer ljubav greje ih,
a ljubavi nema,
ona je pečat na koži
neispisanih puteva prstiju.
Kapljem u svoje jezgro reči
i uvirem u svoj izvor,
kao dete vraćam se majci,
koja me odbacuje.
i hrlim Tvorcu koji me opet
besnu u Sunce baca.
Okovana suzama,koje ne kaplju,
venama sto telo obmotavaju kao puzavice,
živim svoju bajku,
što liči na smeh.
Calamity Jane
Grčevito hvatanje za vazduh
hladnim rukama od stakla
samo da se na tren zarobi
ludačka čežnja za lepotom svega živog
Na malom čelu,
što ceo svet sobom misli
rasprs’o se u krv svaki san
i njegove kapi su obojile nebo
bojama najsladjeg užasa.
Pokunjeno trgnuvši vitice
sa direka života
zasmejala se živost moja,
ostale su hrabre njene čeljusti
gladne smeha,
ostale su jake
nesvesne svoje preteške kazne,
da pevaju svoje slasne šutnje,
da se batrgaju u blatu
i da njihove teške, od bola pokidane udove
drugi gledaju kao ples u ekstazi smislenih slogova.
Gnevno sutra
Slikovito oslikan prozor u mrtvilo dana
oivičen rupičastim prstima
kao izdancima svetla,
otvara svoje čeljusti
i uranjam u njega
kao u toplu bezdanu penušavu kupku.
Njegove se vodene suze
lepe za moje udove
i stežu anomalije od sna,
u svirepoj jami slatkog ništavila
živimo nasilnu simbiozu u dvoje
moja tuga i ja.
Slava pejotlu
Probodena igla krvarila je prste,
sulude metafore besmislenog sloga,
čekala da tvoje nežnosti zaspe
pa u piru vrelih stihova
prizove svog gnevnog Boga.
Služili smo u zoru
kipove utvara na ražnjevima od žada,
šarene glave slatkog šećera
umočene u osmehe ljudskog pada.
A gde smo? Kuda to idemo?
O čemu pišemo
dok zjape nam prazne lobanje,
prsti crtaju umrtvljeni
jedino plesne mimike slikaju naše neumrle snove?
Otvori mi svoj poljubac
da udjem u svoju dušu
kao u toplo ognjište Vestalki,
da ugrejem vreme što otiče.
Prisno vrištanje u uho
Šetam ponosno ostatak tajne-
Ludo zdrobljen na reveru san,
Urlik orgazma van ploti sjajne
Zver što s vriskom slavi novi dan.
Moji su dani zena tek došli,
Svanuće puta u misli plitkoj
Kuda su nas moji tragovi znanja zaobišli,
Prodavci telesa u igri bliskoj….
Ljubav jača od smrti,
Van pokidanih zemaljskih veza,
Kezi se svakom slučajnom prolazniku,
Bolesna glista na tvome prstu
Da se zgadi mom umetnom kistu,
A opet sve smo to mi,
Pobeći od kobi svoje ne možemo,
Vezani tankim nitima prepoznavanja
Hodamo uspravno
Da ne umremo.
Moja je krivica, moja i slast
U šupak neposlušnih duša
lajavih usta,
u ravnodnevnice bez greha
i oćutane svetkovine bez smeha,
sahrane procvanih demona
I zidove ludila
u koje udara reč k’o malj.
Zadah nerazumevanja na štitu vremena,
dramljenja uzaludna što u Sunce zovu te.
Zoro budnih,
majko postojana vekova trudnih,
bremenita svešću,
krv tvoja kašljuca planete
a svi se smešimo,
tu gde nam sreća spava,
ubodeni perom slatko izdišemo
prastare orgazme,
ugnjetavane u buli,
osujećeni u šaptanju
iznutra opet cvetamo napola truli.
Naša je misao vlak,
udarnički stenje kroz noć u magli,
daleki odsjaji Sunca ka nama su se sagli
i ćute,
a mi grcamo.
Pletemo povest srećniju za novo što dolazi,
krvavim suzama uplećemo vitice
i bauljamo njima sa dna na gore,
ka novim blatnjavim kolovozima,
zelenim stazama, zagrljajima svetla.
Naša se deca smeše nerodjena
dok spavamo nesvesni svega,
dok se grlimo u nedosanjim legendama o sutra,
zabludelim nadama i istrulelim suzama,
gnevnih poljubaca.
Naša se deca smeše
poispadalim trepavicama,
osušenim brojkama,
Smeše se,
jer ovo je naše,
naš san, naše ludilo,
jedina stvarnost za koju je vredelo ubijati
anime predaka i zauvek krive dane.
Patetika iz prve ruke
Suludi kolaps redaka…
Tako je svaki put kad sam nadomak bašte sna,
moje ruke obazrivo skidaju polen života,
sa latica umazanih fadom.
Crpem sve do poslednje kapi životnosti sa kože ocvale rosom.
Moje su misli slatke kao ova uzorana svetlost,
baršunastim prstima miluje
i uzjogunila se na tihu reč.
Ovde je mesto moje-u novoj zori,
koja sviće van besmisla mojih laži,
van nedosanjanih nota.
Oprljena slavom
ruka me tvoja traži,
da svu moju mistiku u pocepan rukav smota.
Moja litanija
Svirepe kapi vode žudno klize u nedodjiji kože.
Kipti u etru blaga zatalasanost sloga,
nanovo sklapam oči,
zvuče smisleno eshumirane reči,
čitava plima stroge inspiracije.
Ljubavi više za bešerta nema,
samo mokra sluz ploti što divlja u zagrljajima,
stepenicama vani.
Latice lotosa na prašniku pupka s mirisom smole,
ležim naga u hladu carsava i moje raštrkane misli gamižu po koži.
Grotlo besmisla steglo me šapama od žada,
mama mama šapce jezik kečua,
odabran je moj put.
Zovi ime moje u osvit dana,
budi me iz ovoga sna.
1001 ljubav
Ceo život proveden u grcajima strasti,ljubavi,straha.
Unezvereno gledam,šaram ocima po tihoj tmini misli.
Ushiceno prdnula mi je u lice sopstvena slabost.
Oslonjena na bok pijana boginja mog zaborava
lenjo se protegla i nasmešila.
Život,ljubavi moja juče je cvetao medju tvojim nogama,
sada nema više tog sunca što izranja.
Ljubim slap duge što iz tvoje glave ovenčane trnjem svetluca.
Preživljavamo,prekasno je za umreti,
malo para za bluz nenadane smrti.
Osećam u žilama bure života vre,
zadah truleži lepotica sto spe,
sve su naše reči slepi danak za snove,
tamo u divljini sati naši izgubljeni ka Suncu plove.
Pesnicima
Danas tako slatkorečivi,
na gromuljice,na falte,
navaljujete na kolac slave i uzdišete željno
dok vam ego zjapi žedan lude mase sledbenika.
Zoveš se pesnikom?
Umoči koju sveže uzbranu rec iz politicke debate
u soc od jeftine romantike i koju krokodilsku suzu,eto ti pesme.
Razmišlj`o sam o smislu života svoga,
eto ti rima,što se sve jedna o drugu sapliću.
A evo i onih što bi da ujarme bunt svoj recitacijama Pitijinim,
Daj da vidim zanos tvoj,
prokrvavio na koricama tvojih uverenja,
daj da me ošibne tvoja reč
i da poseče mojih misli tok,
Slomi me, smrvi, od srca mog sebi mauzolej stvori
gde se pesma oko srca poput puzavice svija.
Tad ću te nazvati pesnikom,
pred Bogom mojim,brate,
Ruke od gline
Lepe su tvoje oči Majko,
još lepše ruke kojima grliš me
jer moje ognjište zapaljeno je
i Vestalke plešu oko njega.
A ja učim, vidiš,
moje su misli skripti
a moje hladne prste zgreva inspiracija.
Greješ me iznutra-
rekla si coveku,
Možda se i smejao
kad smo dotakli nebo štapom,
jer uvek se smeje
kad gleda tvoje čudo,
jer se svet preobražava
kad si tu.
Rekla si-
život je dar,
ljubav je ova dar našeg Boga,
ljubav je dah,
udahni milost moju,
samo pleši,
ne postoji strah.
Ja videh ples tvoj,
sad znam ko je taj što pleše.
Ta što pleše ja sam,
ta što se smeje ja sam,
jer kad život besni svojim sokovima
misli Majko na me,
dala si mi dar veći od svih darova,
da pružim svetlo naspram sve tame.
Nekad mišljah nedostojna sam dara,
a sada noge same na put kreću,
i spajaju se taktovi u pradavnom ritmu,
ka Suncu plove naše ruke,
u razmedji naših nada
postali smo vredni sami sebe.
Vetar
Otopiti zanos naš divljim plesom u mraku,
oćutati miris tvoj,
što se poput manifestacije bola i slabosti širi u zraku,
za sve one dane
kad sam lomila tudje udove kao od šale,
poslednji dah krvi smo umirući ti dale.
Iscrpavši snagu mojih pesama,
ruke statue su se slomile
i u svom slomu
stvorile novu pesmu života,
jaču od smrti same.
Raširivši krila poletela je u etar moja misao
kao duh šamana razlila se iz štita,
jer jedan san je ovde živeo
a sada je svetom otišao da skita,
grudi su moje za njega postale male,
noge su moje zalet mu dale.
Ja taj san jurim sada,
mislima hvatam ga bez greške
nikad u potpunosti ne želeći za sebe
dašak njegove slobode,
greje me snaga njegove blizine,
jedino tako blago obgrljen
znam da nikuda bez mene neće da ode.
Ona je otišla
U uspinjanju blagom ka gore,
Duša moja hodi poznatom stazom
ali su putevi u trnju ka` tudji,
uzdah opori dok grli me zadah zelene studi
ne moze sprečiti susret naš.
Hiljadama godina prepoznajem šablon,
kuda me vodi nebeska majka,
kazna je surova
naposletku odslužena,
njihove kandže pustile su moje udove
i ja skakućem kroz trnje i pevam.
Pevam napuklim glasom i osmehom deteta,
jer svetlost je moje ime,
jer prsti su moji ti,
demone teraju daleko,
oči moje slepe vide u tebi čoveka,
vide u tebi svetlo.
Osećaju te brate moj.
Krv moja, drevna energija suludog toka kroz vene
Na dan spasa grli te, jer razume.
Bliskost prepoznata, moja, tvoja
Ovog puta je ljubav spas,
A danas smo živi, budite se.
Svetlost blebetanja
Krvarimo li rasečenih misli
dok reči padaju u posude sa hostijama bez dna?
Smejemo li se našem bolu,
bezubih usta sa osmehom iz srca?
Oslikanih organa
misao moja poziva na linč svake suze,
što van konteksta padne i oskrnavi mi ekran,
sveže zamišljen kao gard.
Par udarnih panč lajnova pravo u stomak,
oćutanih samara,
iskupljenog prezira,
bez očinskog pokajanja.
Ko sebi daje pravo
da popije
ovaj andergraund bunt,
rastočen u pesmi,
lišen dodira
iz doline senki?
Nećete me oboriti čak i kad bauljam lišena svesti,
gmizaću u stilu svome dok se ne uspravim i hodam u hodniku evolucije.
kad ustajemo ustajemo svi,
u masama bezvrednih slogova
dižemo svet na noge
kroz ključalu krv anarhije i bola,
stvara se novi svet,
u njemu se smeše boje tetoviranih reči na zidovima od tla,
u njemu se smeše sunca dečijih očiju,
u njemu smo hrabri i lišeni neprirodnog stida,
u njemu mi ćute zlatne minute tvog prisustva.
Kastrirana apokalipsa
Kad se smešiš poškakljanih zuba sa poda,
Iskašljavajući krv tudjih života kroz sopstvene vene,
Za vapaj nepotrebnog,
reči nevrednog sloga
I emociju koja ti poput mokraće niz nogavicu krene.
Oslušni me tad,
Kad u tebi nema drhtaja u buli,
Kad su te šutnuli i pre no što su čuli.
Sve prikaze, himere,
Božanstva stihu vična
Oslušnite me kako poput zemlje dišem,
osveštana slapom Meseca,
proganjana, na krstu dična.
Moje su vene isečene vetrom
I gori u požudi precvalog uda tvoja reč,
koju ljubim namesto hostije u dane posta,
koju muljam medju usnama,
dok me ranjavi ekserima
i krv moja joj daje ukus smisla.
U pucketanju vrata radja se dan,
medju slabinama teških istina,
ustaćemo kao dani iz tišine zida,
Poljubiti se ispod kapaka umornih očiju
I dalje, uvek ćemo ka vrhu svome.
Mračnarije
Pesmo oteklog jezika,
Uzavrele krvi,
Slatkog džeza i mlakih sokova
Ponovo se po hiljaditi put vraćam tebi.
Od tebe nikad i ne odlazim,
U ogledalu mi se smešiš
Sva u rečima kao Golem,
Zagrliš me svojim mekašnim nogicama oko vrata
I vrtim te po sobi na licu svome.
Zavrti mi se u glavi od mirisa tvoje puti
I slutim da ću umreti od silne lepote opskurnih zanosa.
Živeti je sladje u dolinama kiša,
Dok svaka kap umiva tvoju ludu,
zanosom venčanu glavu,
usne, koje krvare reči,
ogromne senke oktopoda na vratu
i osmehe već zaspalih očiju u magli.
Bol cvetnih mirisa osunčan ruževima pakla,
goruće pošasti pitomih zaraza,
sva sunca šugavih misli,
i vihori okuraženih zidova
za jednu ljubav jaču nego smrt odavno presvisli.
Njegova bezimena deca
Ljudi smo.
Otužna slina od kosti i kose,
krvave kože i glatkih mišića,
sićušnih reči što plove kroz srž.
Stojimo pobodeni golim zadnjicama
na zastave zabluda.
Sanjamo raj.
svetlosnim eonima dug
proteže se kroz pustare put
tražeći ljubav.
Pogledaj nas,
otužni kovčezi za božansku dušu,
što pletu svoju tugu do zaborava.
A i dalje nas voli,
baš ovakve kakve nas je stvorio,
dok flertujemo sa zlom i želimo dobro,
voli nas gnjile i tudje i prognane,
možda je to dosta da se jedni drugima nasmešimo
-uboga bezimena božija deca.
Krpena srca
Lice što lišeno sebe odumire,
kroz proreze za osmehe,
slasno hropćući život na mahove,
Opet me jako zagrlio.
Rekao je- Hej, koliko dugo plešemo
mrtvim rukama i nogama.
Hajde da ih zamenimo za nove
u prodavnici života!
Hajde, hajde, hajde!
Hajde tamo u svetlo
gde nema sutra,
gde nema danas,
gde se volimo energijama,
prožimamo kroz pesme.
Na radijatoru jašem u Sunce,
opecenih butina divljeg mustanga zaborava.
Ljubim usne svilenog jastuka,
mislim kuda idu svi ti zamišljeni poljupci.
Za to cu zameniti stare ruke i noge,
žigosane nesnom.
I…. tišina
Hodajuće reči uz kožu su mi milele kao mravi,
više govoriti nema smisla
kad čovek postaje osećaj,
treperav, jetki, celovit.
Želim da te zagrlim,
da u svoju auru upijem tvoje jecaje,
što te gone kroz san od života,
jer ti spavaš.
Spavati je lepo,
ne buditi se iz košmara vispreno lako.
Ruke krvare prstenje,
pada na pod uz zvonki tresak,
kao što bi moji lanci pali
pred nežnim ujedima tvojim.
Kuda idemo ne znam,
kroz maglu koračam
i stvaram život kakav oduvek želim.
A reči su neupotrebljive,ponavljaju se u grču
i kad izadju u grlo se vrate, jer nemaju puta kamo su pošle.
Dani bolesti su došli,
bolesti mog tela, bolesti tvog duha,
a ja bolujem bolesti tvoje,
svaka nova mentalno poremećena zver,
lišena ljudskosti
krvavi je pir mog slatkog belog zeca.
I moje te misli molitvom zovu,
i moje te usne piju u dane posta,
i ko drugi da mene takne
ma koliko sebi govorila-
stani, bilo je dosta…
Jer poezija je kivna na mene,
previše iskrenosti,
premalo zamračenja,
premalo reči da život menja,
zalud me grle ruke Arahne,
put je moj memljiva struna
ali opet ide ka novom sutra…
Sunce iz ogledala
Pukotina zida u grlo od stida,
svi divni sati u tišini paradigme su patologije
mog ubogog ljudskog gnezda.
Slutim da se cepa moj oklop
i zver od svetla stupa u svet.
Njeno je srce bez strasti,
ljudsko je, ipak blisko,
velika je njegova misija
medju ljudima od kamena,
medju slatkim suzama od formalina.
Kad odbacim ljudskost
ostaće samo svetlo,
samo snaga ki-a koja poput vulkana
sipa i zaceljuje tudje rane,
jer ja nisam covek,
ja sam san,
san što se očajnički bori da se ne prekine,
san što živi za svet daleko,
san što pleše svoju smrt kao štit,
jer sve što ima je priča, koju priča,
priča o zivotu himere,
što topi svoju istinu na Suncu
i ostaje samo njena srž-
svirepo svitanje znanja u širom otvorenim očima,
što gledaju ka nebu.
Kalamiti iz autobusa
Krv preliva iz zadaha česme,
nužno i jako sliva se liftovima,
poeme moje novim dahom besne,
kroz korake moje
grudi mi postaju tesne
na stajalištima.
Cipele pune ustajale krvi,
Banši postaje prokletstvo tudje,
njen se vrisak u duši mojoj otapa u slapovima.
Karirane košulje,
titraji lica u buli,
dodir prstiju što nosi čežnje,
ovakvu reč još nismo čuli.
Naga ležem na tvoja ledja,
radošću te aura moja čuva,
šapat sjedinjenja odviše tih
da bi ga zver palanke čula.
Ona bi odnela živost majke trave,
ona bi krvlju mojom da se hrani,
no moju živost horde putnika slave,
Kalamiti opet jaše ka novoj javi.
Kraljica mačeva
Drago poznato biće naše je kraljevstvo celo,
nad Avalonom zora sviće,
svakome bolu poslednje opelo.
Avalonske utvare pale su pred njenim licem,
smešila se nemo, jer život je cvao,
život zreo kao praslika sebe.
u očima tvojim bez fantazmi,
čiste su misli moje,
u njim duša moja prebiva i zaspi,
i u ploti krvi tvoje.
Duša je moja rodjena da bude prebivalište Boga
i njoj to niko ne može da otme,
zahvalna videvši lice bešerta svoga
svom me magijom svojom obaspe.
Zagrlivši te u snu,
ljubavlju me vezala zauvek za život i sebe,
jer misija je moja
već odavno i tvoja,
da svojim postojanjem
omogućim i postojanje tebe.
Crveni uštipak Meseca
Izbrazdan venama,
na sprudu nag
ležao je prepotopski čovek.
Moje su ruke znalački treperile
na njegovoj koži,
kao da oduvek deo su nasilne simbioze.
Osunećen plač novorodjenčadi
slio se u reč,
odveć blagu da bude moja,
odviše tudju da je imenom tvojim nazovem.
Moja je sreća u vlati trave,
u ovome Mesecu što me ka sebi zove,
u svetlu tvoje osmehom ocvale glave…
Ispražnjene svesti nanovo
prepoznao me u vrisku lucidnosti,
stari prijatelj,
stavio je ruke na vrat
danima prošlim
i naglo, milosrdno
sreo me usnama
dok sam u snu svom mesečarila.
Probudjena, videla sam da sve je novo,
da bežim od svoje senke,
kao ludi pas jurim u pokušaju da odgrizem sebi rep.
Roditeljima, senkama, bešertu
Ne mogu da budem deo mase,
koja me razvlači i gura,
na vašarištu tudjih želja ljulja se moja ljigava armatura.
Ne mogu da slutim tvoj osmeh
kad se budiš iz jave
i shvataš
da nema očiju uprtih u te, majko.
Ne mogu da te zagrlim i osećam blisko,
jer želiš me
a trebalo ne bi, jer krv se ista i naša izliva i kaplje po tebi.
Ne mogu da pričam,
hodam,
jedem svoje korake,
uvirem u sebe kao mtv maskota,
zavijam glasom ranjenog psa iza plota,
u fetišu rime
usmine tudje šapuću tvoje ime.
Zima me grli navalom plime,
ne mogu,
ne mogu,
da postanem ne mogu,
da budem ne mogu
deo ljudskog roda što se iz obesti koti
jer moja duša ka tvojoj hoda
da se u ljubavi dušom ovaploti!
Moje čudo
Smrt je došla u tri cuga,
vrcavo kroz grlo mi prošla,
šušteći poput kisele vode.
Smrad nečijih stopala kao slika
ostao mi u sećanju,
tudje niti potresale telo.
Zaludu snaga,
zaludu moć,
na brijač sumnje posekla se ova noć
i zabolela me tvrdo,
ispod korica rešetkaste kože
svrbeo je ujed komarca.
Cepala se poput tromba,
pištala u tišini,
kvarila jedini muk srcu mi drag.
Zagrlili mi smo tevtonskog jarca,
pevali u zanosu o zabranjenom voću,
kupili smo malo duše od iznudjenog džeparca,
a sad idem, idem tamo gde hoću.
Ovde me više ništa ne drži,
u etru samo gust lepljiv ultravioletni bol,
animus pater uronjen u alkohol
i dve tri besmislene skice boljeg sutra.
Operi me hipermanganom
Razliven u čaše
oporo se smeškao
jedan život stranca dopola proživljen u bunilu.
Odgrizeno parče usne na rubu čaše,
poput otiska karmina na ikonostasu
opisalo je tudji jeftini blef
bolje no druga, bilo koja,
nepravilna reč.
Dodir iznenadne slabosti
počeo je da peče,
tu negde gde se duša i belina puti ukrštaju.
Možda je ovo opet tudja priča,
sa neke pristojne daljine
drugi je čovek živi
a ja se negde samo smejuljim,
jer smešna mi je njegova ujdurma
oko svake emocije,
oko nadrndanih ukućana,
oko drhtavih ruku,
ćutljivi su ljudi oko njega,
svako mu nogu podmešta,
niko ruku da dadne,
srce je njegovo ludo,
a opet puno stega
svaki put kad se pusti u etar
nemilo na pod sleti,
u živu se razlije kada padne