Љубавна
Песник ми не треба
поезија си у мени
Речи бацамо у ветар
осмехе и ћутњу
Мисли путују
кроз време
оно промиче
не зауставља се
а ми у њему
Ко ти и помиње љубав
Погледај ме
трајемо у њој
Освајачи
Јесен на прстима
Само што није
Пауци мреже
(ноћу
насумице)
око мојих снова
и твоје тишине
У освит
на уснуле
анатему баце
Као змијски свлак
хаљине своје
о грану каче
Милостиви
благосиљај
коначиште им
Место траже
Да зазиме
Сусрет
Сусрет зиме
и пролећа
Ново доба
Смешиш се
у даљини
Јужни ветар
ти у оку
Пролеће у
моме кораку
Празник
Седимо крај прозора
Време промакло
Даровани дани
Од тајни
На дну џепа
Mесец пун
Живот се котрља
Остављам ти бомбоне
На меком длану
Ћутњом се разумемо
Немам шта да додам
Све је у твоје око стало
Срећа
Три љуљашке
на брезу окачене
На липи још две
У маленом дворишту
песак и дрангулије
Откинут сваки цвет
Пењући се тонем
данима
као јесења киша
Месец сребро сеје
на златно лишће
и минуле дане
Твој и мој смех
у празним собама
Љубим те
а јесен звони
врата не отварај
Окрајци
Улицом
промиче анђео
са мојим сном
на твоме рамену
Премеће се
коса мирисава
у белину дана
Осмех залудан
у цегеру кријем
па ћутим уснула у лету
Поглед
оплáвљен висинама
у сусрет
птицама полеће
Растанак
Рeчи се испразниле
у судару
са ћутњом
У поглед тонем
Осмехом
испраћам
твоје кораке
Чекам
да се вратиш
Прелест
Ко има мало двориште
у њему брезу
на небу месец и звезду
невидљиве зрикавце
мравце под кожом
наоружан осмехом
нека објави полувреме
Нежно узме за руку
једно уснуло срце
и поведе у мрак
да угледа љубав
Шушне ли однекуд
Боже
свашта
У збуњеној ноћи
нека се не предаје
Сунце сија и у мраку
а тренутак у вечност оде
Лет
Осмех уснулих птица
ћути у крошњи
наших хтења
И онај осмех
када си ме волео
Гледам опало лишће
ускоро снег ће
Ти ћутиш и чекаш
А животни круг
у бисер сјајни
затвара се
Кад оно лептир
Као голубије око малено
брижно са длана те гледам
прхнем под крилато небо
дуга утекла
вратим се
шака затворена
Шака затворена
у оку се огледам
небо танушно шапће
трептаје далеке чујем
звезда угашених
буђења се бојим
Буђења се бојим
снове не помињем
ни речи осликане
на капима кише
у смирај дана чекам
да се насмејан вратиш
Плави дворац
Памтим трен
угледан у оку твом
чувам сан
са твојим се љубио
корак крај корака прошетао
месец пун
жути лист
окруњено небо
памтим ћутњу даровану
сањам дворац
заборављен у срцу твом
Исповест
Паукове мреже
у ходу кидам
погледам кроз прозор
мушкатла се црвени
уловила сунчев зрак
па сва трепери
Рузмарин и здравац
око љубичице плаве
Месец ме босоногу зове
ја нећу са звездама
Голуб писмоноша
на длан ми слеће
срећом га храним
снове о крило качим
пољубим у оба ока
да се брже врати
Круг
Месец умршен
у грање
кроз прозор вири
леђа му црнило
обасјава
Гледамо се
Завесом од свиле
пред кућом
сијалицу гасим
Вунени прслук
и чарапе у кревету
За сваки случај
скрштених руку
спавам
Кроз исти прозор
Сунце ме љуби
Скрштених руку
стежем нови дан
Ни на небу ни на земљи
Само немогуће ствари су занимљиве
Besame Mucho пева Цезариа Ивора
Нежно вероватно о љубави
Ко о чему ја о љубави
Кажеш на гробљу је највећа тишина
Можеш да се шеташ до миле воље
Нигде живе душе
Можда само по неки дух пали
И кревет може да се донесе и спава
И којешта још да се ради
По Ајнштајну
Што се брже крећемо
Време спорије тече
У свемиру часовник откуцава
Спорије него на земљи
А зрикавце слушам и Цезариу
Крупну округласту насмејану црнку
Комшијски пас нервозно лаје
Усна хармоника се чује
Пловим на нежним тоновима
Музике и гласа
О чему ли сањаш
Шапат
Ако се поделим
самотна у тишини
послаћу ти ону
по твојој мери
другу оставити
што пусто сања
О сновима ћутимо
За шареном птицом
водом бистром ходим
на Земљу пада мрак
Одлазак
Из ока ми одлазиш кап по кап
у скривеном џепу
са леве стране тајне
чини ми се звони сат
Мирише јасмин и покошена трава
трешњу позлатила дечја граја
мачак се лењи умиљава
дане мрзовољна вучем
нанизане ко гладне године
ноћи празне не сањам те
Мутно небо притисло
свети голубови ме зову
са јужним ветром да полетим
и да се не вратим
а ти загледан у небо
насмејану ме погледај
Из ока ми одлазиш кап по кап
бисере у блато бацам
у скривеном џепу
са леве стране звони сат
Одјек
Утече у реку
сунце у трену
Без одблеска
у твоме оку
шарено небо
одлази у јуче
Могло је а није
звони васиона
Без тебе
Цео свет
може да ћути
могу и ја
Да ме љуљају
и држе као мало воде
на длану
Под ружу да легнем
у песму
сви да се претворе
Шуму да запале
без погледа твога
хладно је
Без осмеха твога
разговора нема
a ти ћутиш
Уздарје песнику
Наранџа месеца се црвени
погледам да се оком заплави
руке ти босиљком миришу
у песму те састављам
а сат у тишини одбројава
Чудне ли доброте у теби
као да испирам песак
сукњом у води до колена
а засија зрно златно
кад се најмање надам
Па се смејем као дете
опчињена плавим сјајем
огледајући се у песми
заборављам откинуту сузу
што је у углу усана заспала
Дуга се ретко рађа
(Десанки Максимовић)
Драга моја са висине плаве
чекаш са чежњом
витеза зеленог
уцветалих мисли
време не мериш на сате
Коме да се тужимо
разграђују црквене порте
нестају бајке и месечеве зоре
уместо браће и сестара
деци дарују играчке скупе
Више нико времена нема
и не тражи помиловање
за покошене траве и посечене главе
за погубљене успомене
за избрисане дане
Заборављамо како изгледа
излазеће сунце
како дише земља после кише
шта то беше стисак
пријатељске руке
Трајемо са стрепњом
и мирисом далеких лепота
жедни разговора
у земљи некој
на брдовитом Балкану
Хвала ти за даровану тајну
за реку од немира
за музику речи што у мени свира
за поздрав што га донесе песник
испод твога шешира
Преокрет
Од обећања
Сву ноћ
Није спавала
Уочи Преображења
Цркву сањала
На празник се причестила
Знамење из Хиландара
Са врата скинула
И на ексер окачила
Поглéдала
У огледало
И на сат
Три пута се преобукла
Два пута окупала
Једном позвонила
Окренула се и отишла
А чула се музика
Мисао
У трептају мисао
игра звончићима
Љубичасто-плавим
светлост боји време
Уживај у зеленим
јабукама мога сна
Не дај црву сумње
да нам поквари дан
Пријатељи
Надмећемо се
Живот и ја
Пријатељски
Не могу више
Шта ћеш ми
Кажем ја
Издржи још мало
Каже он
Обој ми бар снове
Кажем ја
Зар не видиш
Камен сам око врата
Смеје се он
Погледам у небо
Љубав истурим на чело
Срећу под мишку
Њега на раме
И узбрдо кренем
Вучем мало ја њега
Више он мене
Онако пријатељски
Заљубљене брезе
махале ми
у пролазу
сваког дана
годинама
лепотом мамиле
радовале зими
белином грана
из песама
једног дана
питао ме нико није
суза одјекну тишином
претворићу се у брезу
написа песник
лептиру на пању
посекоше не једну
посекоше све
и ником ништа
свима ништа
Селице
Огласи зору
Једна
Јави се друга
Победи дан
Одјекну
Хор птичји
У његову част
Злато у грању
Просветли
Сунчев зрак
Уз лепет крила
Кренуше на пут
Наше дрво познања
Крај утихнулих ватри зебемо
ћутња ћутњу искушава
неки нови дани даровани
а сат и тишина преговарају
Као на рингишпилу старом
уз музику са карневала
преплићу се дани
а нико да се јави
Срећа је била кад се имало
на кога помислити
(у седам и тридесет осам)
па доживети стих као зрак
у огледалу или на води
Срцем господаре
гавранови сећања
а речи тајанствене
из врта Еденског сна
у песму утекле
Даривање
Боже
чим отворим око
помислим на тебе
на дар што дишем
што сам осванула
цела
Смешим се
Корачам
трчим
да летим
нисам научила
Лете моје мисли
као да је сваки дан
последњи
Бојим се нећу стићи
дарове да разеделим
што их имам од рођења
О Боже
молитва је моја
кад у сан тонем
остави и њега
Понећу га у облаке
под крилом голубијим
да се млађима
смешимо са висина
Смирење
Празник
А на мене
Сви јуришају
Упалим кандило
Подигнем поглед
Стиснем три прста
У име Оца и Сина
И светога Духа
Деве Марије
Архангела Михајла
Свете Параскеве
Василија Острошког
Богородице Тројеручице
Просто нам свима било
Чекам Васкрсење
ливада процветала
кесама од најлона
гаврани се шепуре
зима полако стеже
Човеку ни трага
капију широм отварам
празник је, ћутим у тишини
неко ће можда издалека стићи
са ближњима смо у пролазу
волимо се на даљину
као знанци са екрана
oсванемо, омркнемо
a Љубав нам лута
Сврако, остави славуја на миру
Мртва сам, на дохват им руке
живим од прошлих дана
сита трајања, замајавања.
(Да ме није срамота од унука
другачије бих ова три слова.)
Стидим се живота без живота,
партија, председника, судија,
беспосличара, лезилебовића,
паметњаковића, мањина, већина,
сецикеса, банкара, гуликожа.
Река на време утекла,
обалу јој украли, сад краду
споменике бронзане,
пријатеље, праунуке,
твоје очи, снове, време.
Сећања пркосе, опстају.
Продали су и мене.
Кад више не буду имали
шта да купе, платиће
али коме?
Буђење у Куманову
На северу
Моја домовина
Пријатељи око мене
Језик не знам
али га разумем
На западу
Моја отаџбина
Иза три границе
Речи путују
Успомене слажем
Негде бих да одем
Свима је тесно
А небо једно
Земље
пустих њива
празних кућа
остављених гробова
На све стране
Смеше се тужни
Преци измешани
Црквено звоно чујем
У небо загледани
Кад нам је најтеже
Сви око нас ћуте
Гледа Бог
Чудом се чуди
Лицем небу окренути
А свако по своме
Подижемо храмове
Качимо знамења
Крстимо се
Славимо
Заклињемо
За ближње
Не маримо
Звуци
Мириси
Боје
Трептаји
Као благодат
Целивају нâс
Погубљене
Гледа Бог
Радознало
Све заборављамо
Лек
Како ја гасим тугу
не може ни прекидач
Изађем у чаршију
прошетам плави цегер
у њему туга у мраку
Угледам ли кога тужнијег
пређем на другу страну
и потражим лице
у којем ћу наћи одблесак
који ће васкрснути смешак
И туга утекне
у сопствени мрак
Хвала ти пријатељу
за даровано светло
Тугу пошаљи
у мој плави цегер
да нову звезду пробуди
Буђења
Око неба
кроз прозор вири
игром трепавица
чаролију стварам
осванула сам
са сном у сећању
и надом у сусрет
сусрет осмехом
осмехнутом причом
причом о сновима
што се играју нама
па ме буде
да не оду у заборав
Чекам у тишини
Добро јутро драги
Са златним кључем
Сунце одскочило
Сањала те нисам
На плавој звезди
Уплашен од јутра
Откину се сан
Добар дан драги
Са златним кључем
Непријатељ одбројава
Гавранове слушам
Црквено звоно
На молитву зове
Ја окаснила
Добро вече драги
Зар ти жао није
Сабрала сам живот
Од трептаја само
Окрени златни кључ
Одаја тајновитих
Дугу сјајну угледај
Испаштање сна
Сетићеш се једном
Да сам нешто најбоље
Што ти се догодило
Учиниће ти се
Кораке раситњене
Видиш као бисере
Расуте на плочнику
Тражићеш ме
По раскршћима
По туђим речима
У многим очима
Чиниће ти се моје сузе
Шта ли сам сакрила
Питаћеш се као увек
Чекаћеш ме тужан и сам
За учињено и заборављено
Да ти опроштај дам
Молитву сам сачинила одавно
Отпутујем ли пре тебе
Спустићу се као дуга
На твој длан
Сећање ме буди
Твој глас
сетно осмехнут
Гледам нови капут
Окачен за живот
За небески
На грани оставићу
Да изветре мириси
Одлепршају погледи
Из џепова тајне понећу
Чекаћеш ме знам
Овоземаљско
завршавам
Руке се истегле
У срцу гужва
Кораци уситнили
Детелина бледи
Река утекла
Клупа празна
Лишће жуто
деца узрасла
унучице разбројавам
осмехе у трку остављам
Срећом те поздрављам
Радујем се сну
и плавом јастуку
Колико до сна
Паприку љуштим
Јабуке рендам
Надам се
Вечно нећу
Да ми је пар вилица
Бифокалне наочари
Мало веће диоптрије
Кожне ципеле
Никад не имала
Ојесенило
Знам да пливам
А свеједно ми је
Тонем
Окачена о умирући сунчев зрак
Тражим погубљене кораке
Љубав ми остала
Затишје
Интернет искључен
Нико не пише
И телефон ћути
Kњигу отварам
Најстарију
Он је са нама
Пријатељи машу
Бележим мисли
Гласно читам
Да неког чујем
Небо високо
У мени ушушкан
Дремљиво ћутиш
Ништа не питам
Тишинa одјекује
Чекам да се сетиш
Дана који су пред нама
Путовање
Зашто живот убрзава
Корак уситњава
сутра све даље од јуче
Заборав саплиће сећање
Жеља од снаге јача
Рука све краћа
А љубав најважнија
Затвара се круг
Лагано идемо кући
Станови празни, душа лута
Нисам више она
која станује овде
загледана у тебе
Oдавно боравим
на разним местима
у многим душама
дарованим речима
Ноћу о пуном месецу
прхнем под крилато небо
а кад се сунце јави
вратим се другачија
Нисам више она
која станује
овде и сада
Колосеци, перони…
Посећујем кутке дана
И минуте смеха са тобом
Од свих стаза
Да ли је прâва
Она кривудава у залазак
Док миришу река и врбе
И букети плавих звончића
Које сам са љутићем брала
Стопе у снегу ти препознавала
Погледом те испраћала испраћала
И сањала сањала све плаветно
А сад ми се само спава спава
Исту бих стазу опет изабрала
Огледало
У огледалу се тражим
Не видим ону од јуче
Тебе одавно нема
Сунце провирило
Стискам трепавице
Смешим се
Поздрављам дан
Oчи без сна
Сунце одскочило
Све у круг
Глуво доба
Тишином
одјекује сат
На јастуку
месец полован
љуби ме
Не одустаје
очи не отварам
чекајући сан
Осванем устрептала
и осмехом
пољубим дан
О светлости твојој
Оној коју виђам
а не види је свако
пожурила бих
и потрчала
могу ја то
помислим
а већ је нема
посматра ме са висине
Мисао игра непрестано
огледамо се у води
и нико нас уловити неће
занесено путујемо
у нади да нешто знамо
око поноћи неке
а сви смо песма
само ако нас неко чује
Ја, Наоми
Не суди мени Самсоне
што ти у срцу спавам
Филистејци су око нас
ћутимо
слушамо сат
ватру како дише
У тишини слажемо
дане као цепанице
на Празник мислимо
што нам још стиже
Љубав не искушавај
последњи осмех је мој
чувај се за боља времена
Филистејци неће вечно
За све разлог постоји
А Бог је тај који прашта
Филм
Гледам филм
Нити си ти ти
Нити сам ја ја
Суза се низ образ
Котрља
Небо у реци
Река камен
котрља
Живот није наш
Нити си ти ти
Нити сам ја ја
Суза се низ образ
Котрља
Киша
Небо се развлачи
самотно
у тишини се круни
сузама пресахлим
празно је све
Tи кишу не волиш
тескобна извирујем
а навика корака
се не предаје
Песма ниси
прокисло ти
небесно око
уздрхтала песма
треперава ниси
ни умрлих звезда
далеки сјај
јесен умрлих трава
у олуку мирише
беспућима тражим
кораке погубљене
безглаво се осврћем
душа ни да трепне
љубав се излизала
Тренутак
У небу се огледамо
ћутњом разговарамо
око нас светлост кружи
љубичасто-плава
ми се отимамо
Под голубијим крилом
необојених мисли
пенушаво жуборимо
између неба и људи
Неисписани у белини
неизговорено котрљамо
кад пред Оца станемо
за учињено из љубави
и окајано у тишини
просто нам све било
О сновима
У сну ти пресрећем сан
па све знам
и оно што прећуткујеш
и под пазухом
голубије плаво кријеш
А ти знаш
шта мисли ми
ситно ткају
док се под звездама
опчињена смејем
месечевом сјају
Наша два света
само црта златна дели
око које се вртимо
као да је змија
на сунцу заспала
док срце музика осваја
у дугу се уснула претвара
Не лудуј
Збрајамо тренутке
сјајa звезда угашених
чекајући путујућу
светлост као одјек
Молим те не ћути
мени је увек до приче
до твојих зеница
стиска руке
Из сна ми отићи нећеш
нека буде по твоме
и осмех је прошлост
док тонемо у поглед
Лептир ми на длану
Издалека се не види
рече ми дете мудро
не видимо ни мрава
у трави што спава
ни лептира на откосу
што умрли цвет љуби
Погледам бајну дугу
да нас за осмехе веже
устрептала утекох
оку твоме небесном
као малена препелица
што прхне пред косом
Босоноги лепршамо
нижући дан за даном
крај мирисних суза зоре
утихнули небо не гледамо
чекајући узалуд песму
да се из уснулог срца отме
Од данас до сутра
До краја живота
има ли милион дана
пита дете
Пролазимо крај реке
ње је све мање
Дишемо свако
у своме свету
Испраћамо сунце са крста
црквеног крова
време интернета и сателита
а ти дарова писмоношу
Паметно ме гледа
голубије око
поруку пишем
Нека ти света птица
са тајнама
слети на длан
и срећу донесе