Бесмисленост заборављања
Кад се не сећаш више како лете птице
немаш са чим да упоредиш осећај у рукама
док се грлите, а ти
не можеш да стегнеш јаче, присније,
од силне жеље и присности.
Ако не можеш да се сетиш
посекотине из детињства
како ћеш препознати бол на оном месту
где кажу да нам је срце
кад ти безбојно прошапће речи
којих се највише бојиш.
И када решиш да нећеш више да се сећаш
оних пресланих ноћи на обалама Мртвог мора
знај да ћеш заборавити
и најтоплије ноћи у доба мразева
који су нагризли прозоре тупим зубима.
Онда кад одлучиш да заборавиш
лутке девојчица из разреда
заборавићеш и њену косу
у пола пет после поноћи
међу твојим прстима
међу нитима јастучнице
међу влакнима твог срца.
Ако избришеш из сећања
прва добацивања дечака
нестаће и његов најнежнији уздах
залепљен за твоје образе
као шећерна вуна
као сан.
Заборавиш ли поглед док ти трчи у сусрет
опрости се и од најдивнијих жеља
које су те одржавале у овом
пластичном животу.
Кад те напусти сећање
на кише Амазоније
нећеш се сећати ни пролећа
ни лета, ни јесени, ни зиме.
Заборавиће те љубав
у име свих могућих љубави.
Умрла сам 12. новембра на граничном прелазу са Мађарском
Случајно сам умрла једног дана
Једног дана који није био баш за умирање
Није био ни за живљење
Био је за равнодушност.
У то време била сам гусар
Пловила сам Панонским морем
Крала сам ваздух рибама
И поклањала га цвећу
Отимала сам немир таласима
И бацала га ка небу
Увек сам више волела игру облака
Од игре мора.
Копно сам виђала само у пролеће
После рођендана
Чисто да покупим честитке
Које су уредно стизале сваке године
Иако никад нисам била ту
Обе су мирисале на чоколаду и рузмарин
И биле су ми подједнако драге.
Брод ми је био кућа
Пучина ми је била дом
Комшије са других барки
Виђала сам на по пар месеци
И тада се поздравимо, опсујемо крајње пиратски
Па даље свако за својим благом.
Сада ми није јасно
Како сам могла да живим сама
Сама са својим сенкама
Са страхом од морских немани
Са повезом преко једног ока
И злим папагајем на рамену
Сама са незнањем где сам
И немањем потребе да сазнам.
Мада, једном сам се заљубила
У капетана са брода „Кошмар“
Који ми је продао књиге
У замену за један компас.
Био је то најгори период
у мом мршавом животу.
У међувремену ме је стигла јесен:
На сланој бари јесен је лепа
Крљушт туњева има сјај злата
А јегуље праве трагове у води
Попут плугова за орање.
Новембар је дошао брзо
Са северним ветром и мислима
Које су ми жариле мозак:
Први пут сам се запитала
Где ми је сестра, где ми је бака по мајци
Први пут сам пожелела загрљај
Јачи од буре
Први пут сам покушала
Да отерам ову напаст са мог рамена.
Онда сам први пут помислила
На кућу са косим кровом и црвеним црепом
На кућу која има темељ
И не њише се на таласима морске болести.
Тог дана сам умрла
На палуби брода, пловећи ка истоку
Без драме
Без неба које је плакало
Без јата галебова за испраћај.
А брод је наставио са подигнутим једрима
Исцртавајући границу будућег копна.
Касније ће бити познато:
Умрла сам на граници са Мађарском.
Срећна песма
Личите ми на вештицу.
Да госпођо, баш Ви.
Престаните да жмиркате,
отворите очи и погледајте
како је диван моменат
да седнете на метлу и одлетите.
Па шта ако је 06:30?
И ја сам се пробудила пре пола сата,
а већ Вам дајем животну лекцију.
Откуд ја знам где да одлетите…
У томе је чар метле – можете где год.
За почетак, могли бисте до неког војвођанског села.
Јесте ли видели некад пшеницу
кад тек почиње да ниче,
док још увек личи на уредно покошен травњак?
Јесте ли кад осетили мирис кукуруза
који само што је пустио клице
тик испод површине земље?
Нигде нећете осетити живот хлеба
као тамо.
Поштовани господине,
хтела бих да Вам се обратим.
Да, да, Вама са рукама у џеповима
и безмало псећим погледом.
Хај’те, прегризите тај поводац
и постаните опасан кер из студентских дана.
Вама треба слобода,
па макар били и луталица…
Прелеп је осећај извући руке из џепова
а да из њих не испадну рачуни,
дугови за струју и воду,
одавно пристигла опомена за исплату рате кредита…
Правите се да не разумете?
Рећи ћу опет:
прелепо је изаћи на те бесмислене председничке изборе,
додати себе на списак
и опсовати им семе преварантско,
онако сочно, ослобађајући,
онако како нисте ни слутили да умете.
Покушајте.
Поклањам вам ову раскрсницу:
изаберите себи пут.