Сања Ивков

Ехо

 

Покрет

Острво љубичастих ружа се умива у бунару
цимета.
Миришем трагање за тобом.
Милујем руб ока,
стрепећи да не измешам твоју боју са својом.
Роним.
Привиђам талас порасле чежње.
Желим остати у кочијама.
Ружа је спремна за пут.

 

 

 

Тело

Две мрље нестају у настанку.
Мешање мириса из дупљи
са капима из истих.
Отвор.
Длакава рука посеже за зрном.
Јаук немих језика.
Три крака стоје над конзервом.
Пуцају у шупље пршљенове.

 

 

 

Вео

У љусци месечеве вијуге-
цртам поглед.
Прекид срца.
Песме жуборе у рупи.
Састављају уздахе.
Мозгом круже капи воска.
Занос.
Одјек белине.

 

 

 

Путоказ

Сусрет залуталих душа у јами.
Назирем огледало давног живота.
Праскозорје мртвог песника.
Пробијам се кроз прашину.
Ходам непокошеном ливадом.
Жудим за дахом воде.
Путујем жицом разапетом над понором.
Засмејавам бол.

 

 

 

Вир

Опусти
сјај писаћег стола.
Заустави боју
опорог вина у дубини лелујавог отиска чаше.

Ухвати
задихани осмех
заплетен у ожиљак.
Нема предаха.

Чување укрштених путоказа
развија огледало ритма.
Савијање задовољства
у ролну играјућег светла.

Стоји испред.
Од пустиње саткане очи.
Чини вихору отимају несаницу.
Лупање.

Погледи без циља уз уздах насмејаних лица.
Свуда.
Нема.
Покварено гутање одваја таму од таме.

Испија ткање воде.
Песма ме удише.
Испадам кроз очни тунел.
Не гледам.

Стајем.
Мртви цветови миришу.
Нема краја.
Писмо зевању.

Потапам сијалицу.
Пуца.
Крв.
Исто.

 

 

 

Орах

Сунце лелуја помраченим холом урлика.
Пушта грациозне љуспице низ лијану светлости.
Врти мисли закачене на огртачу погледа.
Шубара пресечена гласом.
Кроз катакомбе мирује немир.
У телу се раздваја светло и грех.
Вир.

 

 

 

Жеђ

Потапам те у блед котао.
Ушивам твој глас на своје непце-
вражју кору.
Цедим твој дах из грла-
удишем га живцима испод ноктију.
Будим твој додир на уморном лицу.
Гутам глувим ушима.
Умивам врат твојим мирисом.
Спуштам га у ковчег без дна-
у цеви црвеног лавиринта.

 

 

 

Станар

Не недостајеш ми.
Чувам те као најдрагоценију ствар срца.
Преткоморе и коморе су пуне тебе.
Деси се понекад да одлуташ,
онако, изађеш да прошеташ,
да упијеш јутарњи, топли зрак сунца,
а онда увече,
пажљивим корацима,
непозван, поново улазиш у њих,
тихо, певајући поноћну песму духова љубави.

 

 

 

Нит

Везујеш ми мисли и цело моје биће са
безданом,
гласним откуцајем тишине.
Гледам те опијено кроз ветар,
благо замршено у спокоју ноћи.
Чини се да сам ту, где си ти.
Као птица долетех мирно, безбојно кроз сан.
И уздигнута, шапатом безграничне сете,
бацих ти пољубац у бунар жеља.

 

 

 

Оквир

Плаветнило гумене тежине.
Бис опомиње.
Саучесник води коло.
Притајеност звекета гробова.
Тунел сеје семе.
Откриј силу.
Обриши.
Побегни.
Необузданост.
Промаја између тела.

 

 

 

Залеђени анђео

На каменој капији
велом игре се предаје самоћи.
Крила су млада.
Жели да лети.
Спутава га
жица вечног круга.
Пејзажи магловитих слика.
Вода без појаве лика.
Тражи, не одустаје.
Он дише.
Живи-а умире.
Воли-а мир свој трује.
Остаје хладан-и само срце пукотину сузе чује.

 

 

 

Дете бола

Залутали пролазник плови
кроз тамне ходнике.
Обасјај их својом божанском лепотом.
Пиј из забрањене чаше моје вруће вино.
Охлади ми постељу.
Пружи ми немир.
Баци у искушење.
Избави ме.
Али остани у тамним ходницима…

 

 

 

Мртве душе

Мртве душе труле под покровом.
Увучене су у паучину свести
као окорели одсјај празнине.
Немир.
Цепа кости.
Пролази као поред странца,
али уништава све за собом.
Вуче остатке по путањи-крваве, огуљене…
Трагови нестају, губе се-
а мртве душе и одсјај празнине остадоше.

 

 

 

Ехо

Опија ме хладно тело.
Прозирне ране ме гледају.
Хајде, дођи.
Чекамо те.
Плеши!
Милуј их!
Отвори дукате из писма,
проспи музику свуда по мени.
Плеши дрхтајем тела у ноћи.
Свирај песму очекиваног бола.
Завесу навуци и стегни канап до краја.

 

 

 

Дим

Дете ветра-растргнуто оштрицама.
Путујуће око удара по крову.
Грамофон.
Лепак бесмртности.
Чувар гробнице тешко дише.
Оловни огртач.
Рука без костију.
Оквир.
Изгорели талог крви.

 

 

 

Станица

Писмо врелој хладноћи спушта слова под мост.
Шапућу осмеси.
Дашак светла од фењера.
Утихнули грам кисеоника.
Метални одсјај празни пуне рингишпиле.
Леђа страхују.
Осушени облици труле на бетону.

 

 

 

Чин

Гутљај жеље.
Покривач почива на очима,
у очима почива рука.
Спуштени капци притискају образе.
Ролетне пужу по лицу.
Удубљења и прорези
записани на твојим ребрима.
Ја скидам буђ.
Ти откриваш сласт.
Црниш се свом светлу.
Угушићеш пожудом необуздане.

 

 

 

Модро

Утишаваш пораз.
Гутам сопствени дах.
Испијам течност из твојих пет зеница.
Ваљам глину по шупљинама.
Задржавам издах из моје три линије.
Расцепљени мириси.
Парфем вражјег тела.
Длановима шапућем задовољство.
Просипам боју по леђима.
Цртам експлозиван мук.

 

 

 

Ожиљак

Заглибљени точак вуче колено.
Спречен грч.
Изгребана кожа заудара на смолу.
Низ дрво цури течна буђ.
Омекшали талог унутрашњих прегиба.
Производи ново чуло.
Чуло кретања кроз масу.
Срж постојања.
Сувише осећам да останем.
Сувише мирише да одем.
Задржи пресуду на влажној препони.

 

 

 

Ритуал

Осветнички дан чека тренутак
исписан у покрету.
Сопственом сенком заустављам време.
Жмурим и гледам кроз љуску победе.
Чекамо.
Остављам додир на прашњавом светлу.
Наставићу нит шапата ветра.
Пловимо.
Нестајемо.
Ту је све.
И ми.
И они.
И облици.
Ходај са мном.
Сахрани кораке.

 

 

 

Буђење

Вадим трн.
Чупам језик.
Стојим седећи.
Круг на песку.
Изрезујем поткожно ткиво.
Стављам га у зуб.
Попуњавам крв еритроцитима.
Записујем на десетом нерву твоју реч.

 

 

 

Авети

Лампа се пали и гаси
наизменичним дејством лаких дечјих корака.
Крици подрхтавају
кроз сенке људи.

Грана је дохватила прозор
испуњен латицама пуцкетања.
Пуцкета ватра.
Хладно.

Посматрам вече
обухваћено нечујним звуцима.
Шум реке се пробија
кроз шум тихог разговора.

Они причају,
стоје, ходају.
Сами,
или са неким.

Људи,
или залутале сенке мртвог града.
Шум,
или одјек духова самоће.

 

 

 

Мистериозни лет

Напетост виолинских струна кружи сводом.
Литургија немуштих птица
оставља грех по зарђалом возу.
Прекиди окова ослушкују телесни зид.

Освајају зидине тамом,
питања беспућа,
усијаним завесама паперја,
круговима црвених језика…

Исписујем остатке.
Остатке праизвора топлоте.
Пуног тела,
празних долина…

Клецавих образа,
бледих прстију…
Немирних усана,
насмејаних младежа…

Тражим-
изгубљене покрете,
пенушаве искре испод уха,
миришљаве, плаве трепавице…

Потонуло је.
Сакрило се.
Чучи у непознатом телу
истинског лудила.

 

 

 

Тишина ноћи

Чекам слободне гробове.

 

 

 

Уништење

Унутрашња страна ветра-
је заспала у ноћи без дна.
Лежала сам-
растргнута.
Избезумљена-
од речи и уздаха.

Унутрашња страна ветра ме савија.
Стеже ми дах.
Заноси ми гладне руке.
Преплиће очи у хиљаде безбојних боја.
Вришти нечујним сећањем.
Жури да ме изједе до краја.

Унутрашња страна ветра нема милости.
Све или ништа.
Загушљиво.
Ван изопачености чујем пса-
цвили другим гласом.
У глави је превише тешких мириса.
Буђ,
смрад,
ужас човечјег нестајања-
кроз унутрашњу страну ветра.

 

 

 

Поново

Минули дани,
старе жеље,
вечно трагање за изгубљеним пером
и одломци галаме
поново су окупали моју утробу
чудесним велом.

Тромо и гладно
псето из прошлих дана
кришом се увлачи
и враћа у башту организма
затвара и отвара
моје комаде осушених рана.

 

 

 

Завеса заспалих облика

Пишем име ивицом воска
са пламеном усађеним у јутарње окно.
Кружни лук се упија
на иглама тачкастих цртежа.

Зовем мисао на ливаду ума.
Шапућем ветру речи риба и покрет мира.
Заслађујем крошњу свести
морском ватром.

Преврће се.
Отвара свој лик у мрежу маскираног таласа.
На изданку се смеје
устајала водена соба.

Шум.
Задржава облик,
нејасних контура,
влажећи невидљивост свог постојања.

Струјање
измаглице бледила.
Стапа се са крошњом.
Преврнут пламен и заспало име.

 

 

 

Круг

Бичеви ратника подземља одзвањају улицом.
Огртач ломи зеницу на четвртине.
Биће у бићу.
Ход у ходу.
Покрет у парализи ума.
Фиксиран у пепелу.
Почива на огњишту.
Ратник дави жртву.

 

 

 

Празно

Задајем задатак тршчаној глави.
Пут у ћорсокак.
Зелена магла тумара.
Неко.
Негде.
Блиста.
Укопан хода.
Измишљање ничега.
Вратни прекидач.
Слом.

 

 

 

Мозаик

Линија мастилом повучена кроз ветар се расипа
у безграничне капљице одласка.
Одлазе негде.
Стапају се са невидљивим простором
и видљивим, изгужваним ваздухом.
Скупљам их у рањене шаке и правим твој лик.

 

 

 

Траг

Војник срама чучи са црним велом.
Сјај прожима отисак месеца.
Слуша.
Слуша статуе таме,
љубећи врх игле.
Тражи сиве трагове изгорелог воза.
Водена пруга.
Сенка вришти из сенке.
Судара се са жубором песка.
Он чучи у магли.
Сија.
Плаче.
Копа.
Војник испија свој отисак.

 

 

 

Убод

Бестежинско стање свести.
Јек коша трује ваздух.
Напуштање орбите.
Заокрет окрета.
Дрвени украс.
Виолински катанац.
Мердевине од воска.
Љуља се.
Трзај.
Тело.
Игра.
Партија уздаха.

 

 

 

Позориште

Сенке запомажу.
Тајац у језеру галаме.
Питом грех.
Смех у сузи.
Дисање кукова.
Савијена кост.
Праг.
Јачина.
Несаломива.

 

 

 

Исијавање

Подригује семе.
На споменику плаче
кап слободе.
Загрижена јабука
говори.
Нож отупео од блеска.
Копа по земљи
да би нашао страх.
А не види
шта је у углу усана.
Тромо лупање
се извлачи из носа.
Мирише на млеко.
Протиче кроз длан.
Црн длан.
Ветрењаче.
Где човек јаше змаја.

 

 

 

Симфонија

Ноћ
игра валцер.
Плеше око танких борова
у сенци.

Стоје као ратници.
Болесне шипке црнила.
Светлост се слама
и рефлектује у невидљиво.

Путања гаравог платна.
Глас се буди
из дубине гротла.
Откуцај зуба.

Плашим
наслагане векове.
На кожи се појављују загасите мрље-
праунуци ноћи.

Пламен на издаху.
Ослобађам пепео из пета.
Одлазим у тачке, зарезе
и непресушне изворе питања.