Саша Маринковић

Њезин слуга

 

Њезин слуга

Понизно служим, твоме двору.
Све мисли ти. И жеље, читам.
Руком прелазим. Сваку ти, бору…
Одговор знам. Без да, и питам.

Кожу ти, милујем. Уснама грубим.
Љубављу, испунио. Сваку ти, пору…
У лепоти, твојој. Тонем. И губим!
Као камичак, у сињему, мору..!

 

 

 

Усне

Кад пољубе ме, твоје усне,
И станеш чила, мене пред,
Тело уздрхти, крв се згусне,
У рају сам, тада сред.

Кад пољубе ме, твоје усне,
Раскравим се, као лед,
Љубав ме, к’о вал, пљусне,
Живот, сладак је, к’о мед.

 

 

 

Импулс

Довољно је, да се ћути,
Положи ухо, на чије груди,
И чује оно, што ум мути,
А, о том срце, друкчије суди.

Довољно је, да се слути,
И осети. Импулс голи.
Да, човек неки. И кад ћути.
Каже неком. Да га воли.

 

 

 

Стена

Врело живота у мени,
Пресахну од погрешних људи,
Што сада говориш стени,
Није због моје ћуди.

Ништа Божије, нису имали,
На туђој несрећи су стасавали,
У недоглед су крали, отимали.
Зар би такви, икад давали?

Зато не жали, што сам стена,
Спознао сам свег зла врхунце,
Некад ме руком прође жена,
К’о и тебе… Огреје Сунце.

 

 

 

Мит

Не бих, о себи, какав мит,
Душа је људска, посве мала.
Поруга, и похвала, ‘давно, сит.
Бурном животу, на том’, хвала.

Не бих, о себи, какав мит,
Нит’ бих, скулптуру, од кала?
Љубав сам, носио, к’о штит.
Пред налетима, свих (з)ала.

Не бих, о себи, какав мит,
Ил’, неки опроштај, гала?
Већ, реч једну, да чини бит,
Песме, што би, радост слала.

 

 

 

Лист

Окупан, топлом, летњом кишом,
Готово, к’о суза, чист.
Нечујно, скоро, па кришом,
Носи ме ветар к’о да сам лист.

С радошћу примам, успутне згоде,
Свему се живом, око се’ дивим,
Зраци ме Сунца, напред воде,
Рек’о сам збогом. Стазама кривим.

 

 

 

Утеха

Суочен са сопственим грехом,
Ретко кад с осмехом,
Кроз живот иде.
И трага… Трага за утехом.

Суочен са сопственим грехом,
Пијанац с неплаћеним цехом,
Крчмару иде. И трага…
Трага за утехом.

Суочен са сопственим грехом,
Бос, гази, ужареним плехом,
И трага…
Трага за утехом.

 

 

 

Стакло

Кад бих, бар, био стакло…
Па да пукнем!
Кад би ме што такло…
Кад бих, бар, био стакло.?!

Кад бих, бар, био стакло…
Капи кише и мало прашине,
Било би све, што би ме дотакло,
Кад бих, бар, био стакло.?!

Кад бих, бар, био стакло…
Понеки инсект, било би све…
Што би се мојом равни, макло,
Кад бих, бар, био стакло.?!

Кад бих, бар, био стакло…
И моје би се лице,
Божјом вољом, плакло.
Кад бих, бар, био стакло.?!

 

 

 

ЉУБАВ

Волела га је, као пре тога ни једна.
Како, ни не сниваше душа му бедна.
Девојка безазлена, наивна и чедна,
беше од тог трулог бића пољубаца жедна.

Особа таква, скоро па неугледна,
пропалица… Ма, у хиљаду једна!
Појава ничије пажње вредна,
награђена беше да љуби та уста медна.

Оклен толика љубав, нико то да схвати.
Спремна беше за њег’ и живот дати!
Бог му за све грехе милошћу врати,
анђелом ког’ ће му у наручје послати.

 

 

 

СТАВ

Под сталним сам притиском,
волео бих да се нисам осамио,
да све из себе избацим вриском.
Волео бих… Ал’ превише сам галамио.

Хтео бих да се не љутим,
да једноставно погнем главу.
Волео бих да могу да ћутим,
да им се осмехнем и кад нису у праву.

Волео бих да не сањам,
да другачије прихватам јаву,
да им се с пута склањам.
Хтео бих… Ал’ има нечег и у ставу.

 

 

 

Читам ти, поезију!

Док мислим на те,
на моменте…
Од Бога нам дате..!
Читам, твоју поезију…

Уживам!
Као да, поново учим
да читам и пишем,
као да пре тебе, не живех!
Ил’ можда, само, имах амнезију.?!

Из твојих строфа…
Без апострофа..!
Назначава се…
И слути… Живот!

Трљам листове хартије,
натекле од твојих мисли…
Да… Осетим тебе…
Као да су реликвија – кивот.­?!

Пажљиво, дотичем
твоје, прве- збирке,
стране…
К’о пијаниста
на клавиру дирке.?!
Упијам ти врлине,
тражим ти мане.?!

Нема ту, мане…
Љубав топи,
све бране…

Милујем ‘рапаву ‘артију,
Ко да је, кожа твоја.?!
Осећам, како се надима,
душа моја…

Бришем ти, ожиљке!
Лечиш ми, ране!

Твоје риме, доносе…
Твој уздах!
Биће ми – хране..!

Написао бих, још…
Штошта.?!
Ал’, срце кипти!
Свашта из њег’
може да плане!

Због тебе, оно расте,
‘маши све границе!
Прелази – меридијане.?!

Ко зна, шта још?
У њег’ може
да стане.?!

С тобом, заспим.
Чекам…
Зоре, ране.?!

Тако…
Чудо моје!
Ја… Проводим дане! – М.С.

 

 

Балада о теби

С тобом гутам,
сву милину!