О К О М Е Н Е
Око мене звијери попрскане сопственом крвљу
Ја у пламену њихових дивљих очију видим свој
крвави лик
Крв ми се у камен претвара
А моја у венама леди
Звијери једне друге за врат грабе
Урлајући искежених зуба
У самртном страху
Ја међу њима разобличен стојим
И покушавам оков свога тијела да разбијем
Питајући се хоћу ли постати убица
Који је бесправно уништио сопствено тијело
Око мене круже изношених крзна сиулете
звијери
Откидајући раздробљених уста моју бесмртност
Која ми је грешком дата
Оне у чељустима носе смртност
За трагове им се лијепе лешеви
Разбијају поглед о убојне цијеви
И падају поломљених очију
Са мојим крвавим ликом у зјеницама
Немогућност повратка ме не боли
Мада знам да сам губитник у овом рулету
живота и смрти
Јер ја своју дрскост плаћам
Убитачним губицима своје бесмртности.
РЕФЛЕКСИЈЕ СА СЛАВИЈЕ
Расипање мушке страсти
Морбидност женске хладноће
Распамећеност случајних пролазника
Рат гладних паса
Распеће облака
Промицање облина
Накићеност трамваја
Издуженост сквера
Најезда голубова
Нераспоређеност богаства
Прикривени апетит
Надувеност пљескавичара
Мирис тоалетне воде
Немарност чистача улица
Популарност брзе хране
Надградња вишеспратница
Изгубљеност облика
Утакмица плаката
Моћ запажања
Н А Г О Л Г О Т И
Вријеме напријед хуји
Ја сам на страшноме суду
Пролазим кроз Голготу
И жалим са својим болом
Ледене санте ко ће истопити на моме срцу
Покушавам себи да обасјам пут
Али свјетлости нигдје на видику
Испред мене, у истоме реду
Стоје преци моји
Који умиру ћутке у мукама
На овоме страшноме суду
Овдје соколови гину а живе гмизавци
Бедеми предака бране ме од скелета
Да не постанем храна земаљскога бијеса
Н О Ћ Н А П Ј Е С М А
За нама остаје још један умрли дан
Остају недовршени свијет и људи
Мисли су залутале у беспуће кланаца
На хоризонту обриси живота умиру смрћу
непојмљивој људској свијести
Грешници се даве у маглини свемира
Гнијев божји излива се над њима
Страх се губи у димензији простора и времена
Анђели медитирају небом
Безбожници хуле бога
Прах наде на тишину пада
Лаж на пријестолу сједи
Истина тражи милостињу у простору видљивости
За нама остаје још један умрли дан
С Т А З Е В Р Е М Е Н А
Окрајак времена у ужасу тражи срећу немогућег
надања
Подижући застор на понорима одрицања
Сатире низ литице заборава прошле вјекове
И раскида ограду раздвајања једног кошмара
У нејасном редослиједу рађања
Вјетрови завијаше чежњу растанка на падинама
прошлости
Додири спајају танану нит сјећања
У замрле лелеке једног времена
Док у нескладу умирања
На гробљу миленија
Рађају се постаје надања и пустиње очаја
Утрине визија нађоше мир на сапима мржње
Хранећи се разулареном лудошћу непознатог
Д Ј Е Т И Њ С Т В О
У дугој ноћи без краја
Вријеме и пролазност живљења губе свој смисао
Желим да умирим треперења звијезда на хоризонту
Да осјетим мирис покошене траве
И чујем пјесму цврчака родног краја у љетној ноћи
Да сказаљку времена вратим уназад
У дане дјетињства када сам очима дјечака
гледао свијет око себе
Уживао у повјетарцу и тихом шапату дрвећа
Радовао се цвркуту птица и жељно упијао гласе природе
Мучио се немогућим мислима
Одласком у непознате даљине
Одсједао на падинама далеких брда
И замишљао живот као идилу без престанка.
З Л О У Н А М А
Злобна тишина око мене
Мјесечина дрхти у кланцима промуклим
Док се ноћ губи у велу праскозорја
Уснуле очи виде лудости људскога рода
Бескућници и остављена нејач постају слуге својих гонилаца
Погреби умрлих претварају се у поноре раздвајања њихових ближњих
Зов прадавних успомена преплиће се са заборавом сјећања
На видјело свјетлости излазе старе поруке и неиспуњена обећања
Лелек среће као дух непокопане старице лебди над утринама надања
Погинули се свете својим убицама урликом савјести у њима живима
И зато молим за све људе:
Покај се човјечји роде за злодјела која себи чиниш
И Г Р Е В И З И Ј А
Прекривам се љубављу божјом
Док из сјемена неспоразума израстају неукроћене жеље раздора
У пустињама незнања стварају се оазе уплашених надања
Оргијама страха храни се небиће у предвечерје немира
и бичује своје поданике језивим ужасом адских мука
Громови надахњују снагом рађања немани зла
Градећи сјенке привиђења последњих осветника ноћи
На сметлишту одбачених успомена ничу корови заборављених путоказа
И осветљавају непрегледне видике живљења
Поља самоће постају уточиште са чежњом опијене побједнике
Т Р А Ж Е Њ А
Тражим заборављене биљеге по утокама неиспуњених жеља
У страстима остављених нимфоманки
У њежностима очајем сатрвених нероткиња
У бескрајним надањима луталица
И у одбаченим лелецима беспомоћних и напуштених
Тражим по непрегледним бивацима вјечности
У скривеним миловањима забрањених љубави
У молитвама и самртном ропцу умирућих
У немирним сновима оцеубице
И у траговима од глади помахнитале дивљачи
Тражим и не налазим ништа
Осим неумитне пролазности величанства живљења
Ч О В Ј Е К Б О Г У
Ти, који печатом судбине обележаваш људе
Од једних презрен, узвишен од других
Срашнији од смрти и неизмјернији од живота
Вјечнији од свег вјечитога, окрутнији од закона природе
Да ли стварно постојиш или си само коб нашег незнања
Јесу ли људи играчке у Твојим рукама или си Ти можда оруђе у рукама људи
Постојиш ли у нама и око нас и послије наше смрти
Или си само човјекова потреба противности свемирској истини
Живјети по Твојим начелима значи ли наћи мир за себе и у себи
Или Тебе не признати и уживати у илузији слободе живљења
П Ј Е С М А С Т Р А Х А
Иза границе времена налази се циљ свих циљева
Раскомаданим одломцима вјечности марширају колоне црних застава
Кроз отворена врата смрти пролазе узвишени и поносни
И за њима утртом стазом њихове илузије које се претварају у замке празних питања
Задах смрти трује душе праведних сазнањем коначности живота
И одваја их корак даље од станишта богова
Робље насилних срахом и мржњом гради мостове опстанка за будућа покољења
На пољима увелих милосрђа напасају се непрегледна стада очајања
Вијенац смрти тражи освету у судбинском праоблику одбачених ствари
На појилима предисконских идеја гасе жеђ за бескрајним потомци затровани
неизлечивим проклеством својих предака.
П О Н И Р А Њ Е
Постајем странац у свијету својих успомена
Све моје љубави опточене су копреном надолазећег заборава
Чекам знак избављења из тренутне апатије за понирућу душу
Призивајући сопствени лик из свијета смјелих фантазија
Додирујем крајевима имагинације неухватљиву сјен судбински ми предодређене жене
Жељећи да скинем мистични вео са обриса њеног тијела
На трен видим на њој нешто заједничко са већ познатом ми женом
А онда ми њен лик мине негдје иза руба спознаје
Пред ногама сањане жене вену све моје оазе храбрости
оивичене пустињом несмјелости.
П А С Т И Р Љ У Б А В И
Љубав је ћутање вјечите глади за голим ништа
У простору лажне љепоте овјековечава се узалудност тражења њежности
Нагост тијела разоткрива незаситу пожуду човјекове душе
Узаврела крв памти косе вољених утиснуте у трагове стопала
Одбачени плашт прикриваног срама опомиње снагом голотиње на пораз љубави
И надолазећу побједу страсти
Ја, пастир љубави
Дароваћу своје срце оној која у мојој чежњи нађе уточиште својих надања.
Ј А
Незатрпане гомиле устајалих мисли лагано труну
И ослобађају неиздрживе болове на распуклим уснама садашњег мене
Полазим уназад несигурним кораком
И неразумно раскидам ткиво прошлости
Палећи при том некорисне живице шибља и исушујући заостале рукавце унутар себе
У модрицама насталим каменовањем у пређашњости зачиње се клица будућег праштања
Да мрзим хоћу, али не могу
Да волим нећу, али морам
И зато тежим споју изгубљеног прошлог и траженог садашњег мене у будуће „ЈА“
Ј Е Д И Н С Т В О Д У Х А – М О Л И Т В А III
Човјек је тврђава небрањена
У игри визија прошлости налазим свој немир
Прекривам се љубављу божјом-кајем за гријехе непријатеља мојих предака
И постајем странац у свијету својих успомена
Иза границе времена налази се циљ свих циљева
Додири спајају танану нит сјећања у замрле лелеке једног времена
Погреби умрлих претварају се у поноре раздвајања њихових ближњих
Нужност опстанка шиба граном рађања дјецу неродности да испуне аманет пређашњих покољења
У игри бивствовања и умирања силни и нејаки налазе слутњу славе и пораза
Узаврела крв памти косе вољених утиснуте у трагове стопала
Тражим заборављене биљеге по утокама неиспуњених жеља
Кајање доноси поновно рађање у мени
Да мрзим хоћу, али не могу
Да волим нећу, али морам
Садашњост је изаткана од укуса патњи прошлости
Човјек је тврђава небрањена
ОМЧА ТРАЈАЊА
Око врата украшена омча трајања
Подножјем врелих мисли оргија непризвана патња
Из предигре настањених порока леже се ларва презасићености
Окамењен стојим пред нескладом сопственог наличја
Расчешљавам назеблу гордост
Прамичак таштине лебди у наговјештају врхунца
Безнадан назирем лавиринт живота
О Т Р О В С Т Р А С Т И
Отров искиданих страсти изједа ме скао савјест грешника
Плетенице снова расте леже по предјелима сагорјелих жеља
Кончићи среће кидају се у нехигијени блудних мисли
Дух прошлости грца у таласима недовршених осјећања
Поезија светиљке заборава лелуја предворјем оловне душе
И пирати немира крстаре њеном пучином ослобађајући из талога подсвијести сумњу
у заборављеност додира вољене жене
Осветнички се себи светим срећом коју пружам другој жени
И покопавам у сандук сјећања слутњу сопствене среће
Отров искиданих страсти изједа ме као савјест грешника
Н Е С А В Р Ш Е Н С Т В О Ч О В Ј Е К А
Вријеме у трку пролази мимо земаљских ствари изазивајући алергију ништавила
живљења
Неодољива сићушност човјека гуши вегетацију васионе дијелом божанског у себи
Напрслу кост земаљског постојања нагриза сивило отиснуте наде из назеблог разума
Омеђеност сна о космичком лутању спутава океане памћења да засаде стабљике
бесмртности
У ритму урлика неба младице крепости вену и безмјерно хропћу у изнуђеној
самоосуди
Tишина злобе са нелагодношћу рида за сјенком акорда живота
Пожар славе у мимогреду гута одломке подеране невиности
У вјечном смирају човјек потврђује своје несавршенство
Са болним рефреном страха и зависти тражи мјесто у онопросторном живљењу
Б Р Е М Е В Р Е М Е Н А
Из безгрешног зачећа извире слутња одрицања већег од себе
Укупност Божјих дјела човјек оспорава бијесним страхом од коначности живота
Тајна смрти је потврда истинитости постојања и бездана непознаница подсвијести
У покушају избављења од пролазности его пустоши расуте облике вјечности
И претвара праменове судбине у бремените заблуде садашњости
Казна умирањем припитомљује зло прекривено ћилимом програмиране савјести
Свијест се измигољава загрљају смрти присебношћу застакљених жеља и јавом
оскудице времена
O С К У Д И Ц А В Р Е М Е Н А
Укупност Божјих дјела
Безгрешно зачеће
Извире слутња
Одрицање већег од себе
Бијесан страх
Коначност живота
Човјек оспорава
Истинитост постојања
Тајна смрти
Непознаница подсвијести
Покушај избављења
Пустош пролазности
Расути его
Облици вјечности
Праменови судбине
Бремените заблуде
Преиначена садашњост
Казна умирања
Припитомљено зло
Програмирана савјест
Ћилим присебности
Прекривена свијест
Застакљене жеље
Присебност јаве
Загрљај смрти
Оскудица времана
С Л И К Е П Р О Ш Л О С Т И
Израњам из неформулисаног плача ћутања у несвјестицу сјећања
Изобиље слика прошлости подиже споменик бродоломницима заборава мојих година
Наоружавам се осетљивошћу одсутно драгих ми људи
У полусну тренутне празнине покушавам да одгонетнем омеђеност очекиваних
надања и постигнутих успјеха
Из сржи свелих успомена распаљено грца носталгија увајана у нијему дубину
несјећања
Изгубљене идеје побједа умиру у самоћи предјела среће
Под јастуком за жеље у ритама остављам отежалу сујету у мртвој тишини избрисане
будности
С Л И К Е П Р О Ш Л О С Т И 2
Израњам из дубине несјећања
Неформулисани плач ћутања
Несвејестица сјећања
Изобиње слика прошлости
Подишем споменик заборава
Бродоломници мојих година
(Бродолмницима мојих заборава)
Наоружан осјетљивошћу
Одсутност драгих ми људи
Полусан тренутне празнине
Одгонетнута омеђеност
Очекивана надања
Постигнути успјеси
Срж свелих успомена
Распаљено грца носталгија
Изгубљене идеје
Побједе умиру
Самоћа предјела среће
Јастук за жеље у ритама
Остављена отежала сујета
Увајана мртва тишина
Избрисана будност
С(УМОРНА ) ПЈЕСМА
Дарована прегршт жеља умирућем дану
Бујицом бесмисла заплива дуго припремана одступница
Зазвонише уморна чула на узбуну
Све је изгубило свој облик
Упрошћена животна логика
Излишним ми се чине и дан и ноћ
И живот и смрт
И рај и пакао
Одумиру ријечи
Спасење ниоткуда
ЦРТА ДУШЕ
Прожет чамотињом опустошене среће шаљем на кланицу патње
крдо заслађених заклетви
У непрекидности кајања осакаћена чежња проналази згусле
погребе илузија
Куполе крви шкљоцају свежином страсти
Арије пратвара узбуркавају мелодију времена
Иза црте душе разлијевају се одбљесци немира
Пуноћа горчине цвијећем реалности посредује између бестидних
лажи и великодушности истине
Напукла пустош кринова вјере дрхти у галами горчине и самштињи
битисања
ЦРТА ДУШЕ 2
Опустошена срећа
Прожимање чамотињом
Кланица патње
Крдо заслађених заклетви
Непрекидност кајања
Осакаћена чежња
Погреби илузија
Шкљоцају куполе крви
Свежина страсти
Узбуркане арије пратвара
Мелодија времана
Разливена црта душе
Одбљесци немира
Пуноћа горчине
Цвијеће реалности
Бестидне лажи
Великодушност истине
Напукла пустош
Кринови вјере
Галама горчине
Самштиња битисања
У З А Л У Д Н О С Т
Прођох, а не видјех крила раширена
Узалуд логика
Узалуд узалудно потрошено вријеме
Узалуд саздана поља утајене чежње
Узалуд сигнали других врста времена
Узалуд нездрава тежња ка свеобухватности
Узалуд вибрације варљиве еуфорије
Узалуд сребрне шуме пробуђене љубави
Узалуд пејзажи најбољих намјера
Узалуд чистота самокажњавања
Узалуд!
ЗЕМУНСКА НОЋ
Данас су посрнули још неки
На улици осјећам труљење морала
Обузима ме ковитлац неисказаног мртвила
У зјеницама пролазника одсликава се мазохистички приређена
свечаност сопственог пада
Лебде у ваздуху непроветрене идеје
Задах туђих мисли надражује ми ноздрве
Скупоцене маске на лицима јефтиних људи
Безнадежни погледи и изгрижене усне напаћене жене
Дотекло наслеђе провинцијализма
Сладуњавост малограђанштине
Погужвана одјећа локалног сакупљача картона
Тинејџери у пролазу дувају лепак
Контејнер на углу је извор прихода
Данас су посрнули још неки
Н Е Д О С А Њ А Н О С Т
Сањао сам да сањам недосањане снове
Ја у ватри, ватра у мени
Огањ огњем стимулишем
Нарушавам поредак устаљености
Ничим вођен лутам по беспућу безвремена
Трагови ме губе
Скрнавим димензионисаност
Постојбина непостојећег постаје постојбина
На јави сањам недосањано
ПРИЧЕШЋЕ ЖИВОТА
Човјек је неодољива сићушност у вегетацији васионе
Тајна смрти је потврда истинитости постојања и бездана непознаница подсвијести
Чулност живота дозвољава смјелост тренутка
Прожет чамотињом опустошене среће шаљем на кланицу патње крдо заслађених
заклетви
Латице самобитности настају у задаху сопстевног обожавања
Мозак запљускују идеје опстанка
Пијесак срца пере запрљане ствари поноса и препира коцке стишане сујете
У жилама распуће бесмртности
Незадовољним хумкама покопаних вољења приносим као жртву поклонике
садашњих љубави
Причешћем живота кријем петељке сопстевости
Под јастуком за жеље у ритама остављам отежалу сујету у мртвој тишини избрисане
будности
У ПРОЦЕПУ
Посусталим надањима никад краја
Из анонимности избацујем трајања прашину
Агоније испарења чуче у врзинама несанице
Махуне утопије спарушене на лицима људи
Сипљива батргања посусталих подводачица
Огавно крпицама покривена незајажљивост намјерника
У гусјеница такту зашкрипа жеља чокот
Заударају ислужене вијести
Пуца по шаву глеђ стечених рефлекса
БРОДОЛОМ
Шапат глувих зидова одзвања у ушима
Акустичност тишине помјера границу издржљивости
Дозивам себе
Копије сопствености заплесаше многостуком небројеношћу
Развише се заставе истовјетности на подмуколој бјелини скученог простора
Капетан сам брода који тоне
Посада ми заморчад неостварених визија
Командујем стихијом потонућа
Прогнан од себе пљачкам сопственост у бијегу
Н А М Е Т А Њ Е
Наметнути
Издашност
Повлачи
Оклијевање
Невиђено
Испаравање
Будилника
Ноћи
Предуге
Медитације
Уходане
Путање
Нејасне
Претензије
Дезоријентисане
Паралеле
Несагледиве
Декорације
Хртова
Промрзлих
Људи
Пијаних
Дегустатора
Уточиште
Наметнути
ИНВЕНТАР РИЈЕЧИ
Изгореле
Катедрале
Изнутрице
Испосника
Чврстина
Гребена
Кичма
Саломљена
Надахнућа
Претопљена
Легија
Хаоса
Необузданог
Масакра
Мистике
Деградиране
Спирале
Архипелага
Ругло
Препорођених
Усправности
Притисак
Ремења
Платформе
Изгореле