Невена Ристић

СВЕ ГОВОРИ

 

Моје село

Моје село има куће
и старе и нове,
најлепше је од свих села
Бошњане се зове.

Крај мог села и дању и ноћу
мирно шуми прелепа речица,
таласа се, неуморно тече
свима драга, позната Црница.

Волим село и све што је у њему,
песму петла, лавеж паса,
блејање оваца и плакање малих јагањаца.

Волим баку, јер ме увек чека
месо, сир и погача мека,
врућа пита од јаја и сира
све је лепо, нема да се бира.

Волим деку, јер је онај прави
јутро, вече, своје краве храни,
оне дају деки доста млека,
свако јутро кувано ме чека.

Волим село, волим обичаје
кад се крстим, кад славимо славе,
кад мој деда диже пуну флашу
и наздравља за будућност нашу.

Волим село и живот на њему,
лепе су ми улице његове,
волим шкрипу кола и бунара,
моје село Бошњане се зове.

 

 

 

Виногради

На брдашцу недалеко од села
ту је једна кућица малена,
покрај ње су наши виногради
у њима се по цео дан ради.

У пролеће, копа се и реже
после тога лоза се повеже,
виноградар увек има посла
прска, ради никад није доста.

Прође лето, за њим јесен дође
виноград је препун зрелим грожђем,
тада јата ћокавца слетају,
краду грожђе никог не питају.

Деду ноћу муче несанице
не зна како да заплаши птице.
„Ја знам како!“ викну моја бака
па направи страшила од џака.

Време дође да се бере грожђе,
у виноград идемо радосни,
биће шире и црвеног вина
сви су моји у кући поносни.

 

 

 

Мајстор маца

Уплашена маца кроз дворише бежи
за њом трчи куца, и лаје и режи.
Сналажљива маца, па скочи на дрво,
није пребирала, успуза на прво.

Ветар дува, а грана се љуља
како маца главу да сачува,
испод грана пас зубима прети
хоће маци он да се освети.

Љути се пас, па све више режи
досадно му под дрво да лежи.
Кад би мачка сад с’ дрвета пала,
платила би што га огребала.

Чекаће је будан испод грана
ако треба и неколико дана
неће јести, нити воду пити
с’места се неће померити.

Ноћ пада, мир селом завлада
испружи се куца поред стабла.
Склопи очи, ухвати га сан
сања коску и сав је пресрећан.

Тихо маца по дрвету гази,
а још тише са гране силази
мора тихо док на земљу стане
видеће пас кад јутро осване.

Где ће с’ лисицом на крај да изађе,
мајстор маца уме да се снађе
ујутру ће истину да сазна
кад погледа, а грана је празна.

Срећна маца сад се хвали свима,
успела је, псића надмудрила
он нек спава, нека коске сања
зато му је њушка огребана.

„Шта ће њему онолики зуби
он је чувар, њега хране људи,
а ја ловим кад је снег и киша…“
мисли маца па улови миша.

 

 

 

Тужна песма

На дрвету на високој грани
једна птица своје гнездо прави.
Стално слеће и стално узлеће,
скупља траву у гнездо уплиће

Једног дана на високој грани
мама птица своје птиће храни,
и кад киша и кад ветар дува
будно мама своју децу чува.

Жури мама, никако да стане
пуно гнездо треба доста хране
кљуном хвата лептире, мушицу
храни мама нејаку дечицу.

Пада киша, мама шири крила
топлим перјем децу је покрила,
певала им тихо успаванке
заспали су под крилима мајке.

Десило се истог кишног дана
пође мама, требала је храна
наћи ће се бар мушица нека
није знала ко на грани чека.

Киша пада, хране нигде нема
гладан кобац са дрвета вреба,
слетео је он брзином муње
хвата птицу и носи у жбуње.

Мокри птићи у гнезду на грани
чекали су маму да их храни,
чекајући пролазили дани,
шта је с мамом, ништа нису знали.

Пролазили и ноћи и дани
празно гнездо љуља се на грани
до скоро су вирили кљунићи,
неста птица, несташе и птићи.

На дрвету међу густе гране
празно гнездо подсећа на дане
кад је било пуно са дечицом,
тужном причом и несрећном птицом.

 

 

 

Мечкине бриге

Поред реке чује се галама
мечиће је ту довела мама,
лепо мама моли да јој приђу
са обале сви у реку сиђу.

Узалуд моли и шапама млати
ни једно не може да ухвати
трче, плачу око маме своје
кажу да се хладне воде боје.

Љута мама, сад с њом нема шале
окупати мора своје мале,
јер играња никад није доста
прљави су од репа до носа.

Не зна како с њима да поступа
сиђе мама, поче да се купа,
а мечићи око воде круже
никако да се мами придруже.

Ни да виче, нити да их моли
јесте мечка, ал’ мечиће воли.
„Добићете за вечеру зеца!“
из реке је повикала меца.

Потрчаше мечићи код маме,
мама мечка почиње купање,
окупани малишани мали
заспали су крај реке на трави.

Будна мечка у мечиће гледа,
ех да има сад бар мало меда
или неку рибу мало већу
да нахрани своју малу децу.

И још једна брига мечку мучи
треба да вечеру кући спрема,
окреће се, гледа око себе
ал’ за инат нигде зеца нема.

 

 

 

Мали зечићи

На ливади, на зеленој трави
зечићи се мали разиграли
са њима је и мама зечица
гледа како се играју дечица.

Скакајући трче на све стране,
па кад се уморе скупе се код маме,
знају они код маме их чека
топли гутљај мајчиног млека.

Мама будно гледа на све стране
ко ће више бринути од маме,
„Децо моја доста је играња,
од врућине болеће вас глава.“

Безбрижно се зечићи играју,
не слушају они своју маму
ту је мама чега да се боје,
од врућине бунде им се зноје.

Пошто молба више не помаже,
мора мама истину да каже:
„Децо моја, зец живи у страху
и по дану и ноћи по мраку.

Кућу своју ми никад немамо,
да спавамо, с децом поиграмо
сва је срећа брзе су нам ноге
претрчимо километре многе.

Кријемо се у жбуњу и траву
само да би сачували главу,
тад нам дрхте и репић и уши
да нас ловачки кер не нањуши.

Хајде децо, видеће нас ловац
маму ће вам скувати у лонац,
радоваће се његова деца
што имају за вечеру зеца.“

Заплакаше зечићи у трави
потрчаше у загрљај мами.
„Хајде мама води нас у шуму
да правимо кућицу у жбуну.“

У жбунићу, у високој трави
вредна мама деци кућу прави
где да води дечицу нејаку,
живеће ту у мраку и страху.

 

 

 

Кока и пилићи

У ћошаку једне штале
прави кока гнездо од сламе,
у гнезду ће бити двадесетак јаја
грејаће их и чувати кока мама.

Лежаће на јајима двадесетак дана
док се не излегу њена деца мала,
немоћни су и мали, па их мама греје
док на ноге не устану и осуше перје.

Извела је кока своју децу малу
морала је негде да потражи храну,
сетила се ђубришта код штале
зна, у њему има доста хране.

Копа кока, никако да стане
тражи храну и гледа са стране,
јер с дрвета кад их види цврака
одоше јој дечица нејака.

Шта ће кока тад без деце своје
беле, жуте и шарене боје.
Ког ће кока крилима да свима
својим топлим перјем да покрива.

А шта ако неки кобац гладан,
као ветар однекуд долети
канџама ће да ухвати коку
у шуму ће с коком да одлети.

Шта ће деца тад’ без своје маме
ко ће њима да пронађе хране
ко ли ће их, кад су киша и зима
под крилима да свија и покрива.

И сунце се заласку прикрада
уморна је мама од бриге и рада,
зове децу да стану у ред
броји, броји, свих је двадесет.

Полако их води до ћошака
до свог гнезда да стигну пре мрака,
ту ће они у мамином перју
док спавају, леп сан да сањају.

 

 

 

Рода

На бандери поред нашег села
лежи кућа, прућем уплетена
нема крова, а нема ни врата
прављена је од прућа и блата.

Зими празна и дању и ноћу
чека своје станаре да дођу,
а ветрови са њом се играју
баш су хтели да је одувају.

У пролеће кад се птице врате
и кад свака своме дому крене
и рода ће полетети своме
међу жице високе бандере.

Журила је рода са далеког пута
ал’ уморна крила неће да одмара,
мора још да лети, мора још да ради
својим јаким кљуном гнездо да обнавља.

Кад поправи гнездо почеће изнутра
да доноси перје и меку травицу,
ту ће целог лета да чува и храни
дугоноге птиће, малену дечицу.

Једног дана, када прођете поред мога села
на бандери с десне стране пута,
стоји гнездо направљено од чврстих прутића
видећете мама роду и четири дугачка кљунића.