Невена Поповић

Самсара

 

Ми смо древно племе

Ми смо древно племе,
на стопалима нам ниче крошња
Баобаба
са прстију шуме тихих листова
Ми смо древно племе
имамо ген Сатурна
и зато се сателити окрећу
око наше кичме
А нас гони неописива жеља
да ухватимо оно што најјаче сија
Нас је Земља родила
из своје утрубе
како бисмо јој спасили језгро,
Море нам је пљувачка
а зној настао копањем Неба,
ушће сузе у океан заборава,
традиционални обредни плес
нам је кретање и прожимање
можданих ћелија
скачемо кроз Време
хватајући се за магловит Ветар,
обрнули смо димензије наглавачке
а из њихових џепова испада празнина,
проберемо који синус се највише уклапа
и од њега
правимо новог члана
нашег друштва
а ви сте нас жртвовали
због вишег добра
нема доброг са крвавим рукама
наше су руке стерилно чисте
а ми смо древно племе које
изумире.

 

 

 

Све су димензије поцепане

Све су димензије поцепане.
Просторе су измислиле птице
да имају где да слете.
Сфере бледе
јер не знају како да постоје
у измаглици света лажи.
Шта ако босоноги Камен
чува туп бол космоса?
Шта ако квантни бројеви
деле бесплатне часове
из лингвистике?
Шта ако сан дише
само док ја спавам?
Колико пута га крволочно убијам
и сахрањујем буђењем
и није ли онда лицемерно
да облачим црнину
као знак жаљења и покајања
када он не жели да се роди
из уртубе моје имагинације?
Ноћ би рекла да сам мучитељ Сна,
а Јутро да свако има свог џелата.
А шта ако песма пчела
симболизује крај Времена?
И шта ако се Време изнова буди
када пчеле одзује своју оперу?
Шта ако босоноги Камен
Чува туп бол космоса?
А ви велика бића која измишљате
искривљен живот,
ви сте камену скинули чарапе
сашивене од шума,
ви сте му украли ципеле
са ђоном од воде.
Како не осећате јад
док Камен бос хода по вашем
блату које величате?
Како не осећате беду
док ваши гласови надјачавају
Песму босог Камена?
Како не осећате трулеж
који вам излази из плућа,
како не чујете да вас боси Камен
опомиње?
Како вас није страх од оног
што је у Камену?
Немате оправдање да Камену
отмете чарапе и ципеле
а одакле вам смелост
да га пустите бос да хода
када чува туп бол космоса?

 

 

 

Речи су непредвидљиве

Речи су непредвидљве
нестабилне
а некада камене.
Бескрај нас се одриче,
заобилази
јер стрмоглаво, трањаво
јуримо ка крају,
а на крају, крај
и нити прашине.
Увек ми за минут хромозома
побегне вечност праживотињских облика.
Трепавице Тишине буше озонски омотач
око шаргарепе.
Киселост зелене јабуке
именује Месечеву кору.
Хладноћа бетона,
скаче ми по уснама.
Правим икебане од пера птица,
прогнаних из картела певачица.
Тражим сјај који ме неће издати,
Страх који ћу победити,
додир Сна који ми неће ставити букагије.
Вода полако тече.
Шишарка се окреће око желудца
Хаоса,
молећи за опроштај
својих дрвенастих грехова
на чијим су обрвама помрачене
моје шуме,
јауком заборављеног Ветра.