Наталија Ђорђевић

ВУК И МРАВ

 

Беше једном један вук, један страшан и млад вук.
Тај вук беше јак, па кад би се негде појавио тад би настао мук.
Сви су га се бојали и плашили,
о његовом нестанку су маштали.
Али он за то уопште марио није,
шта о њему други мисле свеједно било му је.
Вук је тада био млад и прав,
па се стално правио важан сав. Беше он од свих животиња јачи, његов поглед знао је да мрачи.
Био је у себе сигуран и самоуверен,
да је најбољи потпуно уверен.
Према другима није имао поштовања,
био им је највећа патња. Волео је да зграби сву храну, чак и ону њему непотребну.
То што су други гладни и жедни,
било га је брига, мислио је он да они нису вредни. Није хтео да дели, нити другима било шта да пружа, вук је хтео увек сам да ужива.
Никад другима ништа није дао, сви су мислили да је јако зао. Он се на то само смешио,
мислећи да нигде није погрешио.
Није волео да му ико прилази,
сви би се уплашили кад би видели да он наилази.
Кад би се негде појавио почео би он да режи, па би свако у близини одмах кренуо да бежи. Живео је као прави краљ,
мислећи да му никад неће стићи крај.
Отишао је једном тај вук у град,
беше он тад јако здрав и млад.
Кад га видеше сви почеше да беже, а он приђе једном дрву, па ту леже. Уживао је он ту јак и здрав,
кад крај њега прође један мрав. Вук тад ка мраву спусти поглед, тако чврст и хладан као прави лед.
-Шта ти радиш ту?
Како смеш да се супротставиш вуку?
-Добар дан! Како сте, господине Вуче?
Ја ево носим парче хлеба код своје куће.

Имам велику породицу,
морам да нахраним жену и децу.
-Како се усуђујеш од мене узети парче хлеба?
Викну вук толико гласно да се чуло све до неба.
-Опростите, господине нежни,
ја морам то однести деци и жени. Они мене чекају гладни и жедни. Морам брзо отићи,
моји ме чекају кући!
Ви уживајте у овом дану,
имате предивну храну.
Биће она вама довољна за много година,
а када остарите ја ћу тад услужити свог господина.
Пустите ме само да кући одем
и тамо са женом и децом мрвице хлеба поједем.
Мрав је био јако брбљив, али и вредан и марљив. Вук пусти мрава,
јер му беше доста расправа.
Вук виде да је мрав мали и вредан,
па му поред хлеба даде и мало воде, да не буде жедан.
-Ево ти мраве, сад одлази и никад више не долази.
-Господине, хвала вам!
Ја ћу вама десет пута више да даривам!
Бућу јако срећан,
да вам помогнем, кад вам будем потребан.
Вук се на то само насмеја.
-Не требам никога ја.
Збогом мали мраве,
одлази док још имаш главе.
Мрав са парчем хлеба, тако јако вредан,
оде кући сав срећан.
Прође година много од сусрета мрава и вука, у животу вука тад се одвијала права мука. Вук више није био ни млад ни здрав,
беше он стaр и болестан сав.
Он више није имао снаге,
а крај себе ни људе драге.
Сви га упамтише као животињу агресивну,
па му нико није доносио храну.
Према свима је био зао,
па му сад нико ништа није дао.

Гладан и стар лежао је сам вук, кад одједном зачу неки звук. Крај вука се створи мали мрав, још увек млад и здрав.
-Добар дан, мом господину драгом!
Чујем да трагате за храном.
Стари немоћни вук поче да кука:
-Како тако мали мрав може нахранити мене великог вука?
-Нисам дошао сам, ништа не брините,
молим вас да се смирите.
Моја породица и ја смо заједно дошли,
ви сте све нас нахранили.
Време је да вам вратимо и ми вас нахранимо.
Вук погледа у страну
и виде све њих како му доносе храну.
Мрави прилазише одсвуда, а вук поче веровати у чуда. И тако један мали мрав,
нахрани великог вука, који више није био здрав.