Fioka

slobodni umetnički prostor

"МЈЕСЕЧЕВА КЋИ" Тамара Драгић

poezija

 

НЕ БУДИ УСНУЛЕ СНОВЕ

Не дирај умрле наде
Нек нађу вјечни мир
Не гази рањену душу
Јер је то само хир

Не бјежи на другу страну
Ја сам и даље ту
Пусти да побједим таму
Немој ме вући ка дну

Не тражи никад од других
Што сам не можеш дати
Пусти да срце ћути
Док у тишини пати

Не буди уснуле снове
Немају више ни дом
Ти сањај неке нове
А ја ћу сама по свом

 

 

 

ДУША ЈОШ СНИВА ТАМО

Душа још снива тамо
Гдје сунце јутром се рађа
Вјетар кроз крошње јеца
У тами овог безнађа

Бреза још крије сате
Тако давне, далеке
Да се бар на трен врате
Из помрачине меке

Прозор замагљен, мали
Био је видик у свијет
Ту наде, идеали
И сваки пад и лет

Срце још чезне тамо
Сањати несањан сан
Да ми је једном само
Вратити прошлости дан

 

 

 

РОДИЛА БИХ ТЕ СТОТИНУ ПУТА

Родила бих те стотину пута
По цијену бола, суза и крви
Јер ти си одмор од дугог пута,
Камјења оштрог, што наду мрви

Родила бих те стотину пута
Па макар сама, била до вијека
Са тобом нова буде се јутра
А тама спава, тако далека

Родила бих те стотину пута
Па нека грми, сијева и гори
Уз тебе душа више не лута
Коначно има кога да воли

Родила бих те стотину пута
Јер то је била судбина моја
Да ти будем сигуpна лука
И вјечни извор твог спокоја