ЗАШТО ПИШЕМ ПЕСМЕ
Питају ме зашто песме пишем,
зашто време трошим на стихове.
Кад самоћа не дâ ни да дишем,
тако давне оживљавам снове.
Све што некад хтедох да ти кажем,
ево, сада претачем у риме.
Да си прошлост, самог себе лажем.
И кад спавам, дозивам ти име.
Све cу строфе посвећене теби.
Са чежњом се врло дуго борих.
Никад нећу опростити себи
што пред тобом душу не отворих.
Наше време може и да прође,
ал` сећање никад проћи не сме.
Кад ми туга у све поре дође,
из те туге рађају се песме.
ЖЕНА МОЖЕ СВЕ
Ћуд је женска смијешна работа.
Не зна женско ко је какве вјере;
стотину ће промјенити вјера
да учини што јој срце жуди.
П. П. Његош
ЖЕНА МОЖЕ СВЕ
Жена може, само кад би хтела,
чак и слепом да измами сузе.
И јунаку снагу би узела
к`о Далила Самсону што узе.
Безгрешнога на грех би навела
к`о Адаму Ева што учини.
Преко воде жедног би превела
код очију да лута по тмини,
Чашу жучи радо да испије,
да загризе забрањено воће,
натерати мртвог да се смије
жена може, само ако хоће.
Да избави од смрти младића,
да га чува док рана зацели
к`о Косовка Павла Орловића,
жена може кад јој срце жели.
Жена може да истера своје,
да си пијан и без капи пића,
к`о Емина у Мостару што је
залудела Алексу Шантића.
Жена може, кад јој нешто треба,
да докаже да је од свих боља,
да те сруши и дигне до неба
жена може, ако јој је воља.
ТИ СИ САМО ЖЕНА
Ти си извор мога бола,
ти си ваздух који дишем,
ти си рана непреболна,
ти си перо којим пишем,
ти си песма над песмама,
ти си сунце које грије,
ти си моја ноћ бесана,
ти си муза поезије,
ти си моја ноћна мора,
ти си узрок мога смеха,
ти си моја Света гора,
ти си извор мога греха,
ти си извор с ког се пије,
ти си светлост после таме,
ти си узрок трагедије,
ти си весник смрти саме,
ти си моја рајска башта,
ти си јутро и ноћ снена,
ти си разлог што се машта,
ти си, ти си само жена.
ХИМНА ЖЕНИ
Да ли долазиш из раја
или из вечитог `Ада?
Препуна небеског сјаја,
а оличење си јада.
У твом оку зора свиће,
сунчев зрак је твоје лице,
твој пољубац као пиће,
као ујед отровнице.
Све потопиш и пролазиш
као река у свом току,
преко мртвих лако газиш,
сва огрезла у пороку.
Из бездана да ли дође
ил` са неке звезде паде?
Твојим трагом смртник пође
сломљен болом, препун наде.
Блажен осмех, к`о светица,
а погледом ствараш дугу,
к`о немарна расипница
просипаш радост и тугу.
Богиња или аспида,
шта мари овога трена.
Музо пожуде и стида,
вило, краљице љубљена.
Са небеса ил` из пакла,
сва у огњу или пени,
чарима си ум дотакла
да испевам химну жени.
ДА МИ ТЕ ЧУВА БОГ
Све моје молитве
и жеље срца мог
посвећујем теби,
да ми те чува Бог.
Па и моје мисли
тичу се бића твог,
а једна је увек:
,,Да ми те чува Бог.”
Када год те сањам,
срећан сам дана тог
и у сну се молим
да ми те чува Бог.
Ако једном одеш
за другог, било ког,
живећу у нади
да ми те чува Бог.
У мени ћеш увек
пронаћи друга свог
што ти жели срећу
и нек те чува Бог.
ЋУД ЈЕ ЖЕНСКА СМИЈЕШНА РАБОТА
Шта је жена него ђаволица?
Када своје употреби чари,
свака има бар по два-три лица,
руши редом, за жртве не мари.
Свака има добре атрибуте
и по неког кеца у рукаву.
Може да те привије под скуте
или да ти направи представу.
Када хоће, слађа је од меда,
обради те и памет заврти,
а кад неће, ни хлеба ти не да,
па макар је молио до смрти.
,,Ћуд је женска смијешна работа…”
Промени се никад не предаје.
Каква прва, таква је и стота.
Прихвати је онакву каква је.
БИЋУ СРЕЋАН АКО БУДЕШ МОЈА
Гледати те права је дивота.
Очи твоје к`о сафири сјају,
благо оном кога погледају,
биће срећан до краја живота.
Нико тако љубио се није,
усне су ти најслађе на свету,
као нектар на мирисном цвету,
биће срећан ко тај нектар пије.
Сваки украс служи својој сврси,
црна коса лепо лице краси,
а увојци к`о морски таласи,
биће срећан онај ко их мрси.
Даром неба тело обилује,
сваки покрет срцу наду буди.
Као дуње једре су ти груди,
биће срећан ко их помилује.
Нестварна је та лепота твоја.
Витко тело без икакве мане.
Док те гледам, срце ми застане.
Бићу срећан ако будеш моја.
ПРИПАДАМ ЈОЈ
Припадам њеном осмеху,
обрисима њеног тела.
Заробљен сам у свом греху,
а крв ми је узаврела.
Припадам њеним уснама
и облику њеног лица.
Окована душа сама,
заробљена као птица.
Припадам њеном погледу
и трептају њеног ока.
Залутах у недогледу
лавиринта свога тока.
Припадам њеном уздаху,
откуцају њеног срца.
Изгубљена у свом страху,
у грудима душа грца.
Припадам њеним рукама,
њеном нежном загрљају,
заробљен слатким мукама
у љубавном вечном рају.
Опчињен таквом лепотом,
пред њом на колена падам.
Коцкам се својим животом.
Не жалим што јој припадам.
ВАШЕ ЗЕЛЕНЕ ОЧИ
Од када угледах те очи зелене,
чудне искре што у зеницама сјају,
и тај снени поглед заводљиве жене,
олује у срцу више не престају.
Сада ми ваше очи не дају мира.
Падох у занос од кад сам их видео.
Дуге трепавице буде сто немира.
Спреман сам на све да бих вам се свидео.
Очи су вам пуне неког блештавила.
Волим вас више но што би ико смео.
На то ме нагони нека чудна сила.
Све у мени гори откад сам вас срео.
У очима вашим видим звезду сјајну
и жар љубави што у њима трепери.
Очекујем срећу нову и бескрајну,
кад човек занеми у сопственој вери.
ТКАЉА
Слушам откуцај вечерњег звона.
Над градом се жути месец сија.
На тргу, сама, стајаше она.
Њој ме привуче нека магија.
У души осетих чудну трему,
нешто није било како ваља.
Док се мучих да решим дилему,
у живот ми уђе једна ткаља.
Решила је ове тихе ноћи
да, у виду мога скромног лика,
употребом једне своје моћи,
изабере себи заштитника.
У тренутку нежног миловања,
хвала Богу на таквоме дару,
употреби најфинија ткања
и утка ме у љубавну шару.
Док ја нисам био на опрезу,
уткала ме у тканину фину,
саткала је заштитничку везу
Осећам је чак и на даљину.
У срце ми утка жицу златну.
Сад с њом делим све тренутке среће,
а нити се преплићу у платну
док се точак времена окреће.
ЗАПЛЕШИ СА МНОМ
Заплеши са мном вечерас танго,
да осетим додир твога тела,
да завирим макар на тренутак
иза твога тајанственог вела.
Буди само моја овог трена.
Желим те ноћас за себе целу.
Буди моја зора и ноћ снена,
јер те желим сретну и веселу.
Кажи ноћас, мој анђеле плави,
кажи мени, голубице бела,
да л` си срећна са мном у љубави
ил` се кајеш што си мене срела.
Уз музику рећи ћу ти сада
да си све што желим у животу.
Ти си моја и срећа и нада.
Поред тебе упознах доброту.
РЕЋИ ЋУ ТИ
Рећи ћу ти данас нешто лепо,
рећи ћу ти кад те будем срео
да сам теби веровао слепо
и да сам те искрено волео.
Моја љубав није на продају.
Када волим, ја волим до краја.
За тê чувам у срцу одају,
да стигнемо до љубавног раја.
Немој рећи, за тебе је рано.
Тај изговор прихватити нећу.
За тебе је срце откључано.
Само с тобом видим своју срећу.
Рећи ћу ти у овоме дану
да за мене само ти постојиш.
Цело срце дајем ти на длану.
Прихвати га, немој да се бојиш.
ПИСАЋУ ТИ ПЕСМЕ
У љубавном заносу ти пишем,
редају се стихови и строфе,
сад због тебе и живим и дишем.
Ти си светлост после катастрофе.
Док у души музика ми свира,
а у глави стихови се роје,
у грудима срце ми заигра,
јер сам срећан због љубави твоје.
Писаћу ти песме сваког дана,
слати писма на твоју адресу.
С тобом ми је срећа обећана.
Нек олује сву тугу однесу.
И кад писма престану стизати
и зарасту путеви и стазе,
само песма увек ће остати,
јер стихови никад не пролазе.
ПОЖЕЛЕХ ДА ЉУБИМ КАО ПРИЈЕ
Гледам твоје очи заљубљене.
Ближа си божанству него жени.
Не знам је ли та љубав за мене,
па у души болно застудени.
Пробуди се душа, већ очајна.
Све што желим и све што сад хоћу,
само да си моја звезда сјајна
и диван сан који сањам ноћу.
Пожелех да љубим као прије,
да ми љубав има лице сретно.
Чаша меда нека се прелије,
да загазим кроз то поље цветно.
Никад нисам био ближи срећи.
Од љубави хоћу да изгорим.
Мој ти поглед може више рећи,
но све речи које изговорим.
ПОПЛАВА
Ја к`о река, а ти к`о обала.
К`о бујица наваљив`о на те,
а ти чврста, ниси се предала.
Надош`о сам, таласи се јате.
К`о поплава упоран сам био,
целог дана таласао силно
да бих мало брану ослабио
да насипе натопим обилно
и на крају, у смирају дана
обала се много натопила,
пуче насип, сруши се одбрана,
у све поре вода навалила.
Напила се жедна земља воде,
пригрлила обилне таласе,
не да води матицом да оде,
свом силином привлачи је на сê.
Расплину се таласа силина,
ниво воде поче да опада.
За обалу права је милина,
сад се чешће поплавама нада.
ЗВЕЗДА ПАДАЛИЦА
Лутам ноћу и гледам у звезде,
међу њима твој лик да пронађем,
док у срцу жеље ми се гнезде,
да из ноћи спокојан изађем.
Свака звезда личи ми на тебе,
ал` ниједна није тако лепа.
Где си ноћас, док ми срце зебе.
Да л` је љубав обострано слепа.
Својим сјајем ти звезде засени,
обасја ми све животне стазе
и немире пробуди у мени,
који тако лако не пролазе.
Да л` се сећаш нашег топлог гнезда?
Да л` ти осмех сија још са лица?
Да л` си моја најсјајнија звезда
ил` си само звезда падалица?
ЧЕКАЛИЦА
Иако ме ова љубав боли,
још не скидам осмех са свог лица
јер знам да ме твоје срце воли,
а познат сам као чекалица.
Чекаћу те до судњега дана,
опростити све хирове твоје.
Кол`ко год ми задавала рана,
издржаће ово срце моје.
Прошао сам и рај и пакао,
преживео, моја ружо бела,
дизао се и дно дотакао.
Сад још чекам знамење анђела.
Са висине анђели ће рећи
кад је време да се мени вратиш.
Од судбине не можеш побећи.
Бићеш моја, мораш то да схватиш.
ТИ СИ КАО ЗОНА ЗАМФИРОВА
Ти си као Замфирова Зона,
а ја твоје куче у чакшире.
Срца наша куцају к`о звона.
Зашто онда да нас други мире?
Ти си моја побељуга лепа.
Ја к`о Мане и Манулаћ луди.
Ниси знала да је љубав слепа.
С истом жељом обоје се буди.
Да побегнеш преко целог света,
вратићеш се опет своме Манчи.
Залуд ће ти прохујати лета.
Од судбине нико није јачи.
Не могу нам љубав да забране.
Нек причају лажи свакојаке.
Не слушају ни Зона ни Мане,
јер љубав је изнад приче сваке.
ИЛУЗИЈА
Дан полако губи задње знаке.
Диже се жути лук изнад хума.
Месец просипа сребрне зраке,
а ја гледам помућеног ума.
Док на ветру лепрша јој коса,
к`о анђео испред мене стоји.
Очи бистре к`о јутарња роса.
Ил` је јава ил` кошмари моји.
Да ли сањам или разум губим?
Из ока ми паде суза мека.
Је ли ово жена коју љубим
или само илузија нека?
Прах злаћани са звезда док пада,
остаје ми само да се надам
нова љубав да се рађа сада
ил` ћу ко зна који пут да страдам.
ТВОЈЕ
Твоје тело је жар
којим све истопиш.
Твоје усне су дар
кад их с мојим стопиш.
Твој поглед је к`о сјај
излазећег сунца.
Твоја љубав је рај
пробуђеног срца.
Твоје лице је цвет
насред травног поља,
твоје груди мој свет
као божја воља.
Твој осмех ми је све
одавде до неба.
Ја сам твој, воли ме,
само то ми треба.
Твоје тело је жар,
твој поглед је к`о сјај,
твоје ми усне дар,
твоја љубав мој рај.
Твоје лице је цвет,
твој осмех ми је све,
твоје груди мој свет,
твој сам ја, воли ме.
ТО ЈЕ ЉУБАВ
Све за љубав може дати човек,.
Границе су тада непознате.
Волиш једном, волећеш и довек
јер љубав је и кад људи пате.
Ништа лепше од љубави нема,
чак и онда кад ти бол задаје,
и олују у срцу кад спрема,
кад на души ожиљак остаје.
Ко бар једном љубав не доживи
и све оно што она доноси,
може само судбину да криви
и празнину у души да носи.
Све за љубав мора дати човек,
да достигне сфере непознате.
Да л` на кратко ил` да воли довек,
јер љубав је и кад људи пате.
СВЕ ЗА ЉУБАВ
Све за љубав ја сам дао,
падао и устајао,
до понора чак стизао,
па се опет подизао,
и до звезда узлетао
да бих попут муње пао,
целог себе увек дав`о,
у парчад се распрскав`о,
ал` не троших залуд дане.
Брзо лечих старе ране.
И за љубав има лека.
Увек нека нова чека,
некад једна, некад двије,
кад се може, кад се смије.
Добра жена увек прија
као стална терапија.
КУРТИЗАНА
Сви се диве кад је виде.
Њено тело нема мана,
ал` погрешним путем иде
лепотица куртизана.
Куда њена лађа броди,
мирна лука њој је страна,
док лепотом све заводи
заводница куртизана.
Лажну наду даје свима,
од магије сва саздана.
Сваком срце одузима
чаробница куртизана.
Без љубави љубав даје,
сваке ноћи, сваког дана.
Свога драгог не познаје
веселница куртизана.
Нигде нема уточишта.
Непозната, свима знана.
Има све, а нема ништа.
Несретница куртизана.
СЕЛИМА
Још се сјећам једне хладне зиме,
срећних дана из младости ране,
шетње градом крај лјепе Селиме
о којој су пјесме испјеване.
Бјеше лјепа да је Бог убије,
љепше нема у три царска града!
Засја сунце када се насмије,
а у срцу пробуди се нада.
Лице јој је бјеље од папира,
бујна коса к`о морски таласи.
Сваки покрет у срце те дира,
у очима чежња се не гаси.
Кад прошета улицама града
и зањише куковима својим,
јуче, сутра, све постаје сада.
Од тог трена ја године бројим.
Нисам знао шта судбина хоће,
у том рајском врту што се нађох,
да уберем забрањено воће,
што из сенке на јаву изађох,
Чудна нас је спојила судбина.
Од разума људског то је јаче.
Опила ме јаче и од вина,
када човек од среће заплаче
Кад прошетах кроз нашу чаршију
држећ` њежну Селимину руку,
други момци тугу и не крију.
пићем блаже своју тешку муку.
А другови кад ме са њом виде,
да сам усне са њеним спојио,
питају се, и сви ми завиде,
како сам јој срце освојио,
а нас двоје у љубавном рају!
Волимо се, то је само важно.
Ко да брине за момке у крају
који нам се осмехују лажно!
Трајала је наша љубав дуго –
два-три лета и толико зима.
Осим пјесме немам ништа друго.
Оста пјесма, ал` оде Селима.
Па и данас када дође зима,
кад прошетам улицама града,
запитам се гдје ли је Селима,
да л` је срећна и с ким живи сада.
ШУМАРЕВА КЋИ
У мојим венама
крв почиње да ври
кад улицом прошета
лепа шумарева кћи.
Сваком буди наду.
Јес`, тако ми дина
Најлепша је у граду
његова кћи Амина.
Сви су момци за њом
главу изгубили.
Исто се деси са мном.
Подлегох вишој сили.
Њен осмех и тело
нема Монализа.
Једра к`о воће зрело.
Дрма љубавна криза
и једва чекам вече,
улицом да прође,
кад душу жеља пече,
у снове да ми дође.
ЦРВЕНА ЈЕ БОЈА ЉУБАВИ
Црвена је твоја хаљина
коју си то вече носила.
Велика је ова даљина
да би се лако подносила.
Црвена је боја љубави.
Црвена је ружа процвала.
Где си сада, цвете убави?
Да ли си волети престала?
Црвена је крв у венама
која као врели гејзир ври.
Не желим са другим женама,
мени си потребна само ти.
БЛАГОСЛОВ И КАЗНА
Чашу меда јошт нико не попи
што је чашом жучи не загорчи.
Чаша жучи иште чашу меда.
Смијешане најлакше се пију.
П. П. Његош
КО СИ ТИ?
Ко си ти, кад ми у снове долазиш,
да ноћу будиш немире у мени.
На јави тражим твој лик наслућени.
Ти, к`о прамен магле, јутром одлазиш.
Откуд ти право да ме гледаш тако?
И кроз таму наслућујем ти зене,
а твоје усне блиставо румене,
буру страсти у мени буде лако.
Како успеваш да ме тако дигнеш
од понора до небеских висина?
Шта су ту снови, а шта је истина?
Куд одлазиш и одакле стигнеш?
Зашто ми зором својим оковима
окиваш срце да за тобом жуди?
Тражећи твој лик, свуд ми поглед блуди,
али те нема, осим у сновима.
СПАСА МИ НЕ БЕШЕ
Не помаже Свети Вид
да ми око прогледа
јер мој вид заслепи
од једног погледа.
Спасовдан ме не спаси
од сопствених немира
јер спаса не беше
од њеног додира.
Да ли јој, Георгије,
ти даде моћи своје
да копљем лепоте
рани срце моје.
Свети Јован је жртвом
стекао вечну славу.
И ја сам због жене
изгубио главу.
Џаба Свети Илија
своје громове пречи.
Душу ми спржише
муње њених речи.
О, Свети Архангеле,
зашто долазиш сада
кад је због ње душа
доспела до `Ада.
Упућујем последњу
молитву драгом Богу
да нађем вечни мир,
ако и то могу.
ЛУД ОД ЉУБАВИ
Небо је било посејано звездама,
а ноћ беше као из бајки из снова.
Опхрван болом и пропалим везама,
живех у нади: рађа се љубав нова.
Док обасјана месечевом светлошћу
стајаше ту, пуна неке нове страсти,
срце ми се испуни силном радошћу.
Предадох се безрезервно њеној власти.
Дах љубави који ме је залудео,
ширио се из читавог њеног бића,
за њом је чежњиво мој поглед блудео.
Опијен сам био и без капи пића.
Волео сам ту жену заносом лудим,
губио дах под влашћу њене лепоте.
И после свега још увек за њом жудим.
За њу бих дао и тебе, мој животе.
Био сам луд и помало љубоморан,
патио сам без престанка, страховито,
за љубавне чари бејах неуморан,
љубио сам безгранично, плаховито.
Узалудне су биле све моје жртве.
Био сам и остао њена играчка.
Већ одавно сврстала ме је у мртве.
На безвредну љубав стављена је тачка
РАСТАНАК
Ево година и јаче
од кад од мене оде ти,
а душа боли и плаче,
не може те преболети.
Ноћ беше тиха и дуга.
Поглед заљубљене жене.
У срцу сета и туга
и сузе непроливене.
Још ми пред очима лебди
последњи загрљај нежан,
пољубац у образ бледи,
стисак руке безнадежан.
Рука мека као цвеће,
у коси љиљани бели,
једно збогом и крај среће,
а тако смо се волели.
ЗАШТО СТЕ ТАКО ТУЖНИ?
Зашто се опирете
да љубите без мере,
кад тако допирете
до непознате сфере?
Зашто Вам срце зебе
док Вам ја љубав дајем?
Зашто мучите себе
ако се ја не кајем?
Зашто Ви уздишете
док о љубави зборим?
Плачне очи бришете,
а ја од чежње горим.
Зашто само ћутите
док ја радосно певам?
Шта ли Ви то слутите
док ја о срећи сневам?
Зашто Вам душа плаче
док сам ја препун среће?
Знајте, нико Вас јаче
од мене волет` неће.
Зашто сте тако тужни
док се у љубав кунем?
Нек иду снови ружни.
И ја волети умем.
ТИХА ВОДА…
Тиха вода и брегове рони,
а бујица обале разара.
Нека сила ка теби ме гони,
ти ме примаш без имало жара.
Тиха ватра пањеве сагори.
Суво дрво увек плане лако.
Жар љубави у пламен се створи,
а буктиња не гаси се тако.
Тиха киша натапа дубоко,
а олуја све препреке руши.
Ранило ме твоје плаво око,
остадоше ожиљци на души.
Тихи ветар разблажи врелину,
а ураган свуд пустош остави.
Страст ме силна тера у нигдину,
од те бољке нико не оздрави.
Тиха вода и брегове рони,
а бујица обале разара.
Силан талас ка теби ме гони,
узалуд ми сва искуства стара.
ЗАВЕТ
Сновима те додирујем
по коси од класног жита,
ветровима те милујем
преко мора валовита.
Очима ти раскопчавам
кошуљу од златних жица,
маштом душу разигравам
на крилима морских птица,
мислима ти усне љубим,
жудњом пијем очи снене,
у бескрају сав се губим,
окупан од морске пене,
а на јави сан нестаје:
односе га морски вали.
Само завет преостаје
што смо једно другом дали.
ВИШЕГРАДСКЕ ЗОРЕ
Зарудела зора изнад града,
тамна ноћца још увек се не да.
Један човек на Бикавцу стоји
и са стене реку Дрину гледа.
Не смета му ни летња врућина,
не буди се из заноса благог
јер је некад стазама шетао
поред бића срцу много драгог.
Ево опет на Бикавцу стоји,
на врх` ове вишеградске стене,
гледа свитање и реку Дрину,
па се врате старе успомене.
Некад су му много лепе биле
ове летње вишеградске зоре,
а Дрина је њему тада била
лепша него било које море.
Чаробно су тада изгледали
варош, река и околне горе.
Драге више на Бикавцу нема,
ал` још свићу вишеградске зоре.
БЛАГОСЛОВ И КАЗНА
У стварању толике лепоте
учествоваше небеске силе
јер ти дадоше лице и тело
као у најлепше горске виле.
Сви божији анђели са неба
свој свесрдни благослов су дали,
зато су тебе на целој земљи
небеским, плавим анђелом звали.
Увек ти се морао дивити
свако онај који те погледа.
На несрећу, само сам ја знао:
срце ти је хладније од леда.
Од превелике лепоте своје
охола си и горда постала.
Ниси знала да цениш доброту.
Без љубави праве си остала.
Схвати да уз благослов Божији
још постоји и Божија казна.
Грех је смртни охолост и гордост,
зато душа остаде ти празна.
МОЈ ЖИВОТ ЈЕ МОЈА МУКА
Мој живот је моја мука.
Не привијај со на рану.
Потонула моја лука
сва у једном тмурном дану.
Неком само лађе тону,
мени тоне цела лука.
Да останем ја на трону.
сад ми треба њена рука,
а тих руку нигде нема
да ме с лошег пута склоне.
У срцу се бура спрема,
па ми цела лука тоне.
Зато немој ове ноћи
да ми ватру ватром гасиш.
Да те волим, нећу моћи.
Ти не можеш да ме спасиш.
ТРАЖИМ ДУГУ
Преко неба тражим дугу –
Мог спасења то су знаци –
да излечим своју тугу,
да сунчеви сину зраци.
Кад погледам иза себе,
ухвати ме тиха језа.
Све је пустош после тебе.
Прескупа је ова веза.
Испред мене магла густа,
не знам стазу да пронађем.
Оста само жеља пуста
с тугом на крај да изађем.
Немам куда ни на страну.
Путеви су непознати.
Саградили у круг брану.
Морам напред, не смем стати.
Док се вртим у том кругу,
бол ми сваку стазу пречи,
а знам, морам наћи дугу.
Ту је излаз који лечи.
РЕЦИТЕ ЈОЈ
Реците јој, јутарњи ветрови,
да од чежње не могу да спавам.
Реците јој и ви, зоре беле,
с кошмарима да се суочавам.
Све сам дао што се могло дати.
Реците јој, ви, сунчеви зраци.
Са истока кад се помолите,
будите јој ви љубавни знаци.
већ од јутра почињем да патим
због љубави никад узвраћене
и молим се да опет повратим
мирне снове давно ускраћене.
Реците јој, густе магле беле,
док се сунце на истоку рађа,
да су моје наде све увеле.
Нек ме вади из овог безнађа.
КАД ТИ ИЊЕ ПО КОСИ НАПАДА
Већ полако напушта ме снага
док мирише дуња са ормара,
чекајући тебе, моја драга,
да ме сетиш на времена стара.
Реци мени, луче моје мало,
зашто си се ти на верност клела?
Зар ме ниси волела нимало,
па си другом лако одлетела?
Једном ћеш се и ти запитати,
срце моје, моје црно око,
што ми љубав за љубав не врати,
што си тада летела високо.
Кајаћеш се, душо моја мила,
кад остариш, кад ти лице свене.
Када будеш усамљена била,
срећо моја, сетићеш се мене.
Кад ти иње по коси напада,
кад нестане Аморових стрела,
зажалићеш, моја душо, тада
што ме ниси бар мало волела.
МОЈ СОКОЛЕ
Мој соколе поломљених крила,
што си тужан, што ти срце вене?
Је л` и тебе драга оставила
као моја што остави мене?
На верност се соколица клела,
да би само са мном гнездо свила,
а већ сутра другом одлетела.
Ја остадох поломљених крила.
Мој соколе, и мени је жао
што је волех кад ме она неће,
што сам таквој жени љубав дао.
Као и ти, ни ја немам среће.
Прежали је, мој соколе сиви.
Није она на свету једина.
Од прошлости више се не живи.
Прихватимо што нам да судбина.
Стегни срце и рашири крила
док се нова соколица јави.
Иако је с другим гнездо свила,
зацелиће ране од љубави.
НА ОБАЛИ РЕКЕ РАКИТНИЦЕ
Ракитницу и врбаке њене
и околна брда и ливаде
и сад памтим због лепе Милене
јер ми срце из груди украде.
Љубио сам Миленино лице,
од вечери па до ране зоре,
на обали реке Ракитнице
где се снови у јаву претворе.
На ливади покрај старог млина,
воденички камен док се креће,
обузе нас љубавна силина.
Нико никад раставит` нас неће.
Клела ми се на верност Милена,
да ће са мном бити свако вече,
ником другом неће бити жена
све док река Ракитница тече.
Где нестаде она љубав њена
на коју се заклела довека.
Што ме сада не воли Милена,
кад још тече Ракитница река?
Поред млина још прошетам често,
па се врате старе успомене.
Врбе крију наше старо место.
Све је исто, ал` нема Милене.
Ракитница још ће тећи дуго,
али љубав однеше таласи.
Зашто оде, моја вечна туго?
У мом срцу љубав се не гаси.
ПРАЗНА ДУША
Пресушили сви стихови моји.
Немам снаге риме да напишем.
Празна душа на вихору стоји.
Тражим начин прошлост избришем.
Цело срце у хаосу лупа,
губи ритам због кога се живи.
Зар је љубав баш толико скупа?
У грудима гори огањ живи.
Прошлост пуста пред очима плови,
изронила из тамних дубина,
сви се давни пробудише снови.
Као рулет, врти ме судбина.
Мислио сам да пронађох себе.
Све, временске даљине однеше,
ал` од једног погледа на тебе
све се врати к`о да јуче беше.
Како да те избацим из главе
и да прошлост у ковчег затворим,
да га бацим у дубине плаве?
Како да се против срца борим?
За све браве срце кључ пронађе,
откључа их и ковчег отвори.
Из ковчега изађе безнађе
да ми душу све до смрти мори.
Покуш`о сам свашта у животу,
све што човек може да покуша,
да добротом заменим лепоту.
Узалуд је, оста празна душа.
РУЖО МОЈА
Што си тако рано процветала,
ружо моја, цвете најмилији.
Убр`о сам те док си била мала,
ти сад венеш, а ја све старији.
К`о пупољак, ти си чедна била,
а твој мирис опојни се шири.
Бумбару си свом се отворила,
жудњу своју нектаром да смири.
Сладак нектар душу ми опио.
Заносно си, ружо, мирисала.
Од лепоте опчињен сам био.
Моја рука нежно те убрала.
Ту лепоту васељена створи
да би мени такав поклон дала.
Из пупољка који се отвори
најлепша је ружа процветала.
Моју душу мирисом испуни,
у срцу си дуго опстајала.
Та лепота око ми засени,
а моја те љубав неговала.
Ружо моја, што рано прецвета,
па сад венеш, мени коса седа.
Ја остарех, пролазе ми лета,
ал` твој мирис сећања опседа.
ЗБОГ ТЕБЕ, БОЖАНСТВЕНА ЖЕНО
За мене је Сунце угашено.
Мојом душом свуда тама влада.
Њена сена нада мном се свила.
Нисам знао да другом припада.
Већ одавно она другог љуби.
Не знам како тугу да преболим.
Моја чежња за њом је све већа.
Сваким даном све више је волим.
Зар не могу никад срећан бити?
Шта учини љубав од живота?
Она с другим своје снове дели.
Узалуд ми младост и лепота.
Остаје ми једино да пијем
и да жалим време изгубљено,
Узалуд ми прохујаше дани,
све због тебе, божанствена жено.
Желео сам давно да ти кажем
да те волим целим бићем својим.
Жеља ми се није испунила.
Још усамљен тужне дане бројим.
Доћи ћеш ми када касно буде,
кад са другим све снове поделиш.
Рећи ћеш ми да то срећа није
и да само моју љубав желиш.
БЕЗ ЊЕ НЕ ЖИВИМ
Поручи јој, зоро рана,
да због ње губим понос свој.
Свака ми је ноћ бесана.
Без ње умирем, кажи јој.
Кажи јој, јутарњи ветре,
да је волим, да је љубим.
Кажите јој, ноћи ведре,
не желим да је изгубим.
Кажи јој, подневно сунце,
да живота без ње нема.
Моје ће препући срце.
У души се бура спрема.
Поручи јој, тамна ноћи,
да јој се још увек дивим
и надам се да ће доћи,
јер ја без ње и не живим
КАО И ЈА ДА СИ ВОЛЕТ` ЗНАЛА
Тражила си више од живота.
Све си вредно под ноге бацила.
За живот је довољна лепота,
а љубав си површно схватила.
Мислила си, летећеш до звезда,
цели свет је под ногама твојим.
Одрече се породичног гнезда.
Сада плачеш над грешкама својим.
С њим си нашла заједничке снове,
довешће те до животног циља.
Нисам вредан ја љубави ове.
Погрешно си тада проценила.
Зашто сада испред мене стојиш
и помињеш наше срећне дане?
Чега се то у животу бојиш?
Зар си пала на најниже гране?
Као и ја да си волет` знала,
не би сада горке сузе лила.
Ти се не би за другог удала,
већ би са мном срећу поделила.
ПРИЈАТЕЉСТВО НЕ ТРЕБА МИ ТВОЈЕ
Још остављам руже испред прага
сваког дана кад зора заруди.
Свака ружа срцу ми је драга,
успомену на тебе ми буди.
Сећаш ли се, моја вило бела?
Мој си прстен на руци носила.
Многе ноћи са мном си провела.
Сада си све у воду бацила.
Да ли те је бар мало срамота
што си моје порушила снове?
Шта учини од мога живота?
Зар се, Боже, ово љубав зове?
Пријатељство не треба ми твоје.
Никада ти опростити нећу
јер те лудо воли срце моје.
Лажно си се заклела у срећу.
Кајаћеш се једног дана, мила,
кад те буде душа заболела
што ми ниси љубав узвратила,
што ме ниси бар мало волела.
ЧЕЖЊА
Пуцајте ноћас у моју душу
плотунима пропалих љубави.
Ја преживех и потоп и сушу,
од чежње ме нико не избави.
Одапни те Аморове стреле,
нек прободу срце већ рањено,
нек раздеру моје груди свеле,
нек ми буде што је намењено.
Издрж`о сам свашта у животу,
рушиле ме љубавне олује.
Издржаћу и ову голготу.
Јецај душе до Бога се чује.
Док у срцу немири се множе.
Болни уздах чује се до неба.
Ја не могу из сопствене коже.
Све сам дао, зар још нешто треба?
Моја чежња, то је моја мука
коју љубав изродити може.
Душа болна, а дрхтава рука.
Ако хоћеш, избави ме, Боже.
НИСАМ ЗНАО КОЛИКО ТЕ ВОЛИМ
Волела си бескрајно и страсно.
То ми тада беше много чудно.
Схватио сам, ал` је било касно.
Сад ми живот тече узалудно.
Нашу љубав однела је река,
а с тобом сам упознао срећу.
Нисам знао шта ме после чека
и умрећу, прежалити нећу.
Нисам знао колико те волим.
Све што имам, сад ћу радо дати.
Сваког дана и Богу се молим,
само да ми твоју љубав врати.
Своје грехе у кафани плаћам
јер не могу заволети другу.
У чашама стару љубав враћам,
црним вином лечим своју тугу.
Човек схвати кол`ко живот вреди
кад изгуби што највише воли,
кад остари и коса оседи
и осети како љубав боли.
НЕВЕРНИЦЕ
Да ме волиш силно,
свима си се клела,
да си срећна жена
што си мене срела,
да ћеш цео живот
са мном срећна бити,
да нас никад нико
неће раставити.
Зар си тако брзо
волети престала,
па си изненада
без трага нестала?
Сад у чаши тражим
твоје мило лице
и питам се где си,
моја невернице.
Ово срце моје
неће издржати.
Од кад сам те срео,
оно стално пати.
Место поред тебе
да проводим дане,
ја чашама вина
лечим своје ране.
Док ми сузе квасе
лице измучено,
ја дозивам тебе,
превртљива жено.
Какве су то силе
што тобом владају?
Иако их вараш,
сви ти се надају.
Да л` ћеш у животу
некад да се смириш
и у своју душу
мало да завириш.
Каква си то жена?
Волео бих знати
да ли твоја душа
бар за неким пати.
Срце ти је камен,
хладна си ко стена.
Да л` си ти проклетство
или само жена?
И сада док пијан
патим у самоћи,
још се тајно надам
да ћеш опет доћи,
а кад сване зора,
моје срце зебе.
Ја проклињем судбу
што сам срео тебе.
Кад ми задњи часи
буду откуцали,
и хладно ће срце
за тобом да жали.
ПОЉУБАЦ
Као вино течеш ми кроз вене.
Нек нам љубав у ватри сагори.
Ил` ме љуби ил` иди од мене.
У пепео нек се све претвори.
Ја због тебе не знам шта је радост.
Пољуби ме, молим те ко Бога.
У чекању проћи ће ми младост.
Што си тако срца каменога?
Ништа више немам у животу.
Све сам дао што се могло дати
за ту твоју нестварну лепоту.
Пољуби ме да срце не пати.
Пољуби ме, мој анђеле плави,
моја срећо, радости и туго,
да не умрем без твоје љубави.
Пољуби ме за сећање дуго.
САЊАО САМ НОЋАС
Сањао сам ноћас
да си васељена,
извор си светлости,
а не само жена.
Сањао сам ноћас
да си сва у белом,
да звезде сијају
целим твојим телом.
Сањао сам ноћас
да то нису снови,
да са мном под руку
живиш живот нови.
Сањао сам ноћас
да смо пред олтаром.
Знам, кад се пробудим,
биће све по старом.
СЕТИЋЕШ СЕ НЕКАД И ТИ МЕНЕ
Као вино опијаш ми душу,
место крви течеш ми кроз вене.
Дошла си ми к`о киша на сушу.
Лепотом си освојила мене,
а за љубав рецепт не постоји,
још га нико прописао није.
Тек осетиш да у души стоји
када срце као бубањ бије,
а ти си се играла љубави,
за тебе је све то шала била.
Отишла си, мој цвете убави
и срце ми тугом обавила.
Твој лик тражим у чашама пића
док љубавна песма одјекује.
Постала си део мога бића.
Још те болно срце очекује.
Сетићеш се некад и ти мене
када будеш остављена била,
кад ти сузе сквасе очи снене,
кад те туга буде саломила.
НЕЗАБОРАВ
Сећаш ли се оног мајског дана?
Тек си била, ружо, процветала
кад смо пили росу са усана,
кад си са мном зору дочекала.
Била си ми и срећа и нада.
За љубав смо све најлепше дали.
Још те исто волим к`о некада
и питам се што смо се растали.
Ти си сада неком другом жена.
Тражили смо више од живота.
Сад ме боли љубав изгубљена,
а прође нам младост и лепота.
Све бих дао да те заборавим,
ружо моја, најмилији цвете,
па да тачку на ту љубав ставим,
ал` ми мисли саме теби лете.
Још олуја мојом душом влада,
многе дане и бесане ноћи,
а срце се узалудно нада
да ћеш макар у снове ми доћи.
Дођи мени, мој анђеле бели.
Зар је живот једна чаша вина?
Због љубави и отров се дели.
Поделимо што нам да судбина.
ПЕСМА СУЗИ ЈЕДНОЈ
Пишем песму док трепере свеће.
У сваки стих стала суза једна,
бистра, врела, пркосна и чедна,
исплакана у тренутку среће.
Цела радост у ту сузу стаде,
а туга ми у све поре дође.
Бол за тобом можда ће да прође,
ал` ожиљак вечито остаде.
Живели смо наше задње дане,
а сузе смо крили у том часу.
Снаге нема у дрхтавом гласу.
Свака реч нам у грлу застане.
Неспремно је срце затечено,
па се радост у патњу преточи.
Видео сам твоје тужне очи
и њима је све било речено.
Постали смо у своме незнању
као странци са два разна пута
оног страшног, погрешног минута,
па нам живот тече у лутању.
Нисам знао шта ће живот дати.
Ево, и сад бол је истоветан.
Мало треба да се буде сретан,
стопут мање да се вечно пати.
Теби хује риме ове песме,
трепет свећа романтику ствара.
Све ме сећа на времена стара
јер сећање никад проћи не сме.
ЖИВОТ БЕЗ ТЕБЕ
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми плача ни молитве.
П. П. Његош
ЖИВОТ БЕЗ ТЕБЕ
Суза моја неће да пресуши,
још за тобом без престанка лије.
Оста вечно ожиљак на души
јер без тебе као да ме није.
Што се живот поигра са нама,
па ми срце болну рану скрива.
Душу ми је освојила тама
јер те драга земљица прекрива.
Као листак на вихору стојим;
нек ме носи где сунце залази
јер без тебе зашто да постојим,
да у болу живот ми пролази.
Туга расте као река ноћу.
Немам снаге да издржим дуго.
Да те нађем и морам и хоћу.
Шта бих мог`о пожелети друго.
Молим Бога да ми време скрати,
да досегнем и ја своме крају.
Кад не може тебе да ми врати,
да бар вечно живимо у рају.
СУМОРНО ВРЕМЕ
Целе недеље киша ромиња,
небо прекрили облаци сиви,
у болним грудима нешто тиња,
а у срцу гори огањ живи.
Суморно неко прољетно време,
ни трачак сунца мало да сине,
на души лежи тешко бреме
и овај бол никако да мине.
Капи кише лију као сузе
и тмурно небо за нама плаче
јер те судбина од мене узе,
а волесмо се од свега јаче.
И ветар тужно кроз грање цвили
као тихи јецај издалека.
Процветај поново цвете мили.
Један те човек још увек чека.
КИША И СУЗЕ
Данима киша пљушти,
то небо лије сузе.
И оно сада жали
што те од мене узе.
Док у самоћи плачем,
моје сузе су киша.
То ми небо помаже
да срцу бол утиша.
Када год пада киша,
то лију моје сузе,
плачем и проклињем дан
што те од мене узе.
Моје сузе и киша
увек ће бити једно.
Иако живим, ја знам,
умрли смо заједно.
АНЂЕЛЕ ПЛАВИ
Ноћас су анђели певали
само у твоју част и славу,
а небо је звезде ставило
у твоју дугу косу плаву.
Јасно је да твоја лепота
није била од овог света.
Само је небо дозволило
да се анђео земљом шета.
Кратка је била шетња твоја
путевима овога света.
Угаси се твоја лепота
попут рано убраног цвета.
Чудни су путеви Господњи.
То нико жив не може знати,
зашто је небо одлучило
да те поново себи врати,
а мени од живота оста
вечити бол, јецај и сузе.
Док живим, проклињаћу небо;
зашто те сад од мене узе?
ТРАЖИМ ТЕ У ТАМИ
Моје очи траже те у тами
која прекри сва наша надања
док лутамо у бескрају сами
ненавикли на таква страдања.
Судбина се поигра са нама
и прекину тек спозналу срећу.
Раздвоји нас бесконачна тама,
а ту рану преболети нећу.
Моје мисли наћи те не могу,
кроз сву таму не могу да продру.
Душу своју ја предајем Богу
к`о рањеник на посмртном одру.
Тужни поглед упирем ка небу,
тражим опрост ако имам грехе.
К`о испосник на води и хлебу,
у молитви ја тражим утехе.
У надању живим задње дане,
а нада ће последња да мине.
Зацелиће ове болне ране
кад се душе у Рају сједине.
ЕВО ЗА МЕНЕ НОЋИ
Ево за мене ноћи.
Када ме ухвати сан,
у снове ћеш ми доћи
док не сване нови дан.
Ево је јутрос роса,
на сваком пољу лежи,
и док одлазиш боса,
сан ми полако бежи.
Ево је туга данас,
опет ми срце стеже.
Она је само за нас.
Све ми радости беже.
Ево га опет вече
кад маштам као дете.
Живот кроз снове тече.
Хвала вам, силе свете.
Ево их опет ноћас,
анђели небом лете.
Кад те видим, бар на час,
срећан сам као дете,
а кад дође нови дан,
туга ће опет доћи.
Ни анђели, а ни сан,
не могу ми помоћи.